Voda je bila vrela. Odvrnuo je još malo tople. Mahnito je dohvatio sapun i natrljao grudi. Malje su brzo zapenile. Da, izgledalo je kao običan izlazak, iako dugo nije izlazio. Tu je bio Jocke, znaju se sto godina, on zna ovog drugog sto godina. Bleja na pivu i hvatanje poslednjeg dnevnog se pretvorilo u zatvaranje kafane i cimanje lerdija posle još pet piva na trafici. Prešao je na ruke. Para ga je gušila, ali otežano bi disao i bez toga. Pena je zahvatila ceo gornji deo tela i slivala se niz noge. Sapun se izdeformisao od stiska. Kao da je uopšte znao šta će im lerdi, nikad se ničim nije radio, pa nije planirao ni sad. Pokupili šta su imali, onda je Jocketov ortak, mali buljavi, rekao da treba da iznajme sobu tu u motelu, neće valjda da se gudraju na trafici. Trgnuo se iz misli i skapirao da je i dalje neefikasan, pa jače upro po nogama i jajima, ipak malo nežnije po jajima, ispravio se i duboko udahnuo, pa ispočetka. Na recepciji je radila vidno raspala riba, uzeli su ključ od sobe, buljavi je pokušao da flertuje s njom, ona ga je iskulirala, pa je buljavi glasno dobacio da nije ni za kurac i zalupio vrata. Na sred sobe ih je dočekao đakuzi, užegle fleke i ustajao vazduh. Imao je utisak da će da pokupi neko sranje i samim disanjem. Opet se ispravio i duboko udahnuo. Vrtelo mu se u glavi i bolele su ga ruke od sapunjanja. Nastavio je. U frižideru su bili plastični čokančići rakije i pelinkovca. Jocke je odvalio muziku, izvukli su konzerve iz kese, eksirali sve što im je došlo pod ruku. Tu je već tok događaja postao mutniji, sve duplirano (minimum), pa su izvukli i lajne na stočiću, vukli su svi redom. Da, i on. Nije više lik koji nikad nije probao ništa osim alkohola, jedini od cele ekipe. Bio je dobar osećaj, 5 minuta. Prešao je tušem preko celog tela, svaki udar vode ga je boleo. Naziralo se nekoliko modrica od pritiskanja. Prsti su mu bili skvrčeni. Vratio se sapunjanju, još pedantnije. Jocke se ubrzo posle toga izvrnuo i zahrkao, mali buljavi nije usta zatvarao. Rekao je da je šteta da ne iskoristi đakuzi. Skinuo se, dohvatio pivo, uvalio dupe unutra i pustio vodu. Rekao mu je da ne bude pička, ima mesta i za njega, i dobar je trip. Nikad nije blejao ni u đakuziju, pa je rešio što da ne, ionako mu se slošilo, voda će da ga resetuje. Voda je postala hladnija, očigledno je potrošio ceo bojler. Sapun je takođe bio poprilično istrošen, ali nije mu padalo na pamet da prestane. Nije mu se izbistrio mozak, sve je odzvanjalo, buljavi nije zatvarao usta i dalje, lupetao je nešto o ribi na recepciji, koliko je popio, pitao zašto samo on priča sve vreme, je l’ to neko tvrdi pazar, smejao se. Jocke i dalje nije mrdao, vreme je usporilo. Mali je skočio na noge. Kliberio se i rekao da se ionako niko neće ničeg sećati. Okrenuo se ka njegovom licu. Otvorio je usta što je jače mogao, isplazio jezik koliko je bilo moguće, trljao. Sapun je imao odvratan ukus, ali ne toliko odvratan.
_______________________________________________
KATARINA FIAMENGO rođena je 10.3.1984. u Kladovu. Piše poeziju, haiku i kratke priče. Učesnica regionalnih književnih festivala, dobitnica više regionalnih nagrada za poeziju i prozu. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015), ,,Razglednice’’ (zbirka haiku poezije, ,,Bogojevićeva izdanja’’, ,,Presing’’, Mladenovac, Srbija, 2020), ,,Putopisi’’ (zbirka poezije, nagrada na Presingovom konkursu za najbolji neobjavljeni rukopis poezije za 2020. godinu, ,,Presing’’, Mladenovac, Srbija, 2021.). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015). Organizuje i vodi književne večeri ,,Poezija u bloku” i ,,Književni slet”.
„Majku mu…“, kaže Robert Njuška, budeći se na podu svojeg oskudno uređenog stana, pored prevrnute pepeljare i nekoliko praznih boca. „Isuse Kriste“, kaže on, držeći se za glavu. Htio je popiti aspirin, ali nije mogao smoći snage da došeće do zahoda, puna dva metra udaljenog od njegove trenutne pozicije. Robert Njuška, odmetnuti detektiv, nastojeći slučajno se ne prisjetiti u što se sve sinoć uvalio, odluči ostati na podu poput katatonične žabe, apatično udišući. Telefon zazvoni. Robert odbija ustati. Telefon zazvoni opet. Robert se sjeti da je potpuno švorc te da sutra mora platiti stanarinu. Telefon zazvoni opet. Robert, previše oduzet da se digne, pokušava lamaćućom rukom uhvatiti žicu kojom je telefon spojen u zid. Telefon zazvoni predzadnji put. Robert, sada upogonjen motivacijom da možda otplati svu zakašnjelu alimentaciju koju duguje svim svojim bivšim ženama, sada navlači telefon prema sebi. Telefon zazvoni posljednji put… ali Robert ga je preduhitrio: „Halo“, kaže on u slušalicu slavodobitno… Nataša Stranputić, feš vlasnica galerije, sjedi u pripijenoj baršunastoj haljini ogorčeno pušeći cigaretu: „Nož u leđa, usred noći“, kaže ona, promatrajući mjesto gdje je pred dva dana našla truplo svog osamdesetogodišnjeg muža. „…Svinje, a policija mi nije nimalo pomogla.“ „Da oni rade svoj posao, zločin ne bi bio isplativ“, odvrati joj Robert Njuška, odmetnuti detektiv, potpuno profesionalno odmjeravajući njene poluotkrivene noge prekrižene na kožnom naslonjaču. Imala je 45 godina, neprimjereno mlada da se uda za ostarijeg bogatuna… Ili možda točno prave dobi, mislio si je Robert – on otegne papke i svo nasljedstvo ide njoj. Da su moje bivše žene imale toliko ukusa, sada im alimentacija ne bi kasnila tri mjeseca, nastavi on misao. „Detektive, uhvatite gada koji je ovo učinio!“ tragičnim tonom kaže Nataša. „Potrudit ću se, gospođo Stranputić.“ „Ne plaćam trud, nego rezultate“, prijekorno mu odgovori ona. „…Onda ću se potruditi malo više“, dobaci joj Robert preko ramena dok mu dugi frak prati drčan okret ka vratima. Kroz dim cigarete vrata se zalupe i zvuk udarca odzvoni mahagonijem obloženim predvorjem. „Stari Stranputić ode na poslovni sastanak u Kinu, nema ga tri mjeseca“, govori Mladen Lupiga, odvjetnik obitelji Stranputić, „nakon pripajanja firmi, pozove me na večeru, da popeglamo ikakve financije koje su ‘previdjeli’, a ona tamo, kao salivena u toj kući, s vjenčanim prstenom na ruci i bisernom ogrlicom njegove pokojne majke oko vrata.“ „Ona je sada vlasnik galerije, zar ne?“, obrati se Robert postarijem ćelavom odvjetniku ispred sebe – nadasve dostojanstvenom, ali pokret kojime je hvatao papire, točio alkohol i dodavao čašu Roberta je strašno podsjećao na lešinara. „NJEGOVE galerije… ali najbolji dio je – ona to radi iz ljubavi! Zaboga, da se ja bavim onime što volim, sada bih bio na prosjačkom štapu učeći djecu kako da slikaju prstima… stari Stranputić je zaista bio maher…“ „Ne zvuči kao da žalite njegovu smrt.“ Neometano, Lupiga mu odgovori, gledajući poslovne višekatnice kroz prozor svog vrlo, vrlo skupog ureda: „Kada radite s nekime već 30 godina, poznajete ga bolje od njegove rođene majke, a mene moja majka nije previše voljela.“ Lupiga se grohotom nasmije. „Hvala Vam na vašem vremenu“, potiho zgađeno mu kaže Robert i ispruži mu ruku – u koju mu Lupiga uvali svoju vizitku. „Gospodine Lupiga, uz svo dužno poštovanje, imam dojam da bih si Vas mogao priuštiti tek kad bih zaprljao ruke.“ „Detektive, ako netko ima dovoljno petlje zaprljati ruke, platiti mene mu je najmanji problem.“ „Ništa vam ja ne znam, ja samo čistim bazen“, kaže Juan, nakvarcani Portorikanac u kupaćim gaćama koji je micao nakupine lišća s površine bazena Vile Stranputić. S vremena na vrijeme bi obrisao znoj s lica i teatralno protresao svoju dugu kosu. Robert zakoluta očima. „Deda bi dolazio samo da se malo posvađa s gospođom.“ Robert ga odmjerava – ljubavni ugrizi na vratu, svježi tragovi ženskih kandži na leđima. Upita ga: „Frajer poput tebe, sigurno imaš nekoga?“ Juan se sjetno, makar malo priglupo zabulji u bazen: „Joj, znate, detektive, desi se tu i tamo, ali nije to to…“ „Dakle, netko specifičan?“ Juan sramežljivo šuti. „Pretpostavljam da te njegova žena plaćala?“ „Da, Nataša to sredi…“ „Nataša?“, upita ga Robert, a Juan, sada razotkriven, lecne se: „Šit… joj, kvragu… nemojte nikom reći, ona ima dovoljno problema i bez mene.“ „Sigurno nije lako pretvarati se.“ Juan si sjetno dodirne ljubavni ugriz na vratu: „Nataša… je meni sve, ali za finu gospođu poput nje ja sam samo igračka…“ Robert dobaci: „Nešto za popuniti vrijeme.“ Juan se nadoveže: „Usputni hobi.“ „Potrošna guzica.“ Juan tužno utone. Robert ga pokuša oraspoložiti: „Ne brini, dečko,“ potapša ga on i odmah požali jer mu se Juanov losion za sunčanje razlijepio po ruci, „ova tajna je između mene, tebe, gospođe Stranputić i vašeg kreveta.” „I ležaljke kod bazena“, dobaci Juan. „…I ležaljke kod bazena“, doda Robert. „I kuhinjskog otoka.“ „I to isto“, već s nelagodom odgovori Robert. „I kućice kod bazena, i svake kupaonice u kući, i ponekad radnog stola…“ „Doviđenja, Juan“, i Robert brže-bolje otrči. „Bili smo u poslu s Kinezima“, kaže Tvrtko Etaža, najuspješniji diler nekretninama u okrugu, u polumraku ureda svoje kockarnice. „Uspjeli smo im oduzeti hektar industrijske zone u primopredaji firme“, pohlepno trlja Etaža dlanove. „Što ste namjeravali s tim parcelama?“ pita Robert Etažu, čije su se oči, kao kod gladne životinje, frenetično micale amo-tamo. „Hoteli za migrante – nema bolje mušterije od one koja nema izbora“, odgovori mu Etaža, omeđen dvama nabildanim zaštitarima u neprimjereno uskim majicama kratkih rukava. Pozom potpune ležernosti, Robert izvuče cigaretu iz džepa. Etaža ju refleksno zapali. Uvijek spreman, pomisli si Robert, i s prstima u svemu. Znakovitim pogledom Etaža mu signalizira da bi pitanjima polako mogao biti kraj; podmuklo, Robert ga pokuša kopkati: „…Stari Stranputić je bio, po svemu sudeći, vrlo zauzet čovjek… Pretpostavit ću da vi imate prilično popunjen raspored. Je li moguće da niste imali previše interesa upravljati tim hotelom, već ste ga htjeli prodati… Ne znam… Možda Mirovinskom fondu?“ Etažin pogled se zamrači: „Previše pitanja može biti vrlo opasna stvar, detektive.” Robert se s nelagodom naceri: „Bolje da odem, čeka me još perspektivnih osumnjičenika poput vas.“ „Pazite da vas vrata ne udare na izlasku!“ Na izlasku, Roberta vrata udare. Hladni jesenji vjetar obasipa Roberta dok se smuca po ulici iza kockarnice, tražeći svoj auto. Situacija je ispala zamršenijom od očekivanog. Svatko blizak sa starim Stranputićem profitirao bi od njegove smrti – Nataša bi dobila svu imovinu, a Etaža bi dobio osiguranje da nitko neće saznati za mutne poslove koje je, uz Stranputića, radio s državom. Na pola puta do svoje Golf dvojke, Roberta presretnu obje Etažine lijeve ruke – prvi ćelavi izbacivač ga opali desnom šakom o lijevu sljepoočnicu, a Robert, uz vid koji mu se iskrio, padne na pod, gdje ga je čekalo 15 sekundi cipelarenja. Druga Etažina lijeva ruka na odlasku mu dobaci: „Šef vam poručuje da ste uvijek dobrodošli“, kroz krivudavi ton nekoga tko u djetinjstvu nije obavio sve seanse s logopedom. „Curice, udarate dobro, ali slabije od mojih bivših žena“, promrmlja si Robert kroz zube dok se polufunkcionalno uvlačio u svoj auto. Paleći motor, Robert shvati da bi trebao prestati tražiti žene u obližnjoj kickbox dvorani. Pred vratima svog derutnog stana, kroz tamu hodnika i mutan vid šljive na oku, Robert kaže: „Daj, kvragu…“, posežući za ključevima koji su mu taman ispali. Kada slučajno lupi glavom o vrata, ona se otvore, otključana. On se začudi – u intimnom polumraku njegove garsonijere, skladna silueta Nataše osamljeno ispuhuje oblake plavog dima. „Uzmi me, Roberte“, kaže mu ona, kroz šapat. Zvukovi kasnonoćnog prometa i tek pokojeg vriska popraćenog pucnjem čine pozadinu poslijesnošajne atmosfere. Robert leži na leđima dijeleći cigaretu s Natašom koja je prisno naslonjena tik do ponosnog tepiha dlaka na njegovim prsima. „Nataša… Nije li Stranputić bio malkice prestar za tebe?“ „Nije to što misliš, Roberte…“ „A što ja to mislim?“ „Naš odnos je bio… Transakcijski. Kad sam ga upoznala, otišla sam preduboko s kineskom mafijom, on mi je pomogao otići kada je vidio da trgovanje opijumom nije za mene.“ „Nisam znao da si bila u zanatu…?“ „Bilo je to davno, bila sam naivnija tada…“, Nataša se zagleda u daljinu, sjetnim pogledom koji je mogla imati samo nedužna žena, „…on je bio puno stvari, ali prema meni je uvijek bio pošten.“ „A Etaža?“ „Nikada ga nisam voljela. Kada su se derali u vezi nekog posla u Kini, načula sam da su trebali podijeliti parcelu, ali da ju je moj muž prodao svom rođaku, Hercegovcu… Tri dana kasnije bio je mrtav… Oh, moj Bože!“, Nataša brizne u plač. Robert, utješno joj mrseći kosu, sada shvati – Stranputić je preveslao Etažu te ga se ovaj odlučio riješiti. Svi dokazi su bili ovdje, kao i motiv. U policijskoj postaji vrata ćelije se zatvaraju. Etaža, nekoć imućni građanin, sada se u prugastoj odori drži za šarke i kroz zube reži detektivu: „Ovo ti neće proć’, Njuška, nedužan sam!“ Robert, tiho likujući, nagne se do njih i ispuše mu oblak dima u lice: „Znam.“ Kroz tihi povjetarac jesenjeg jutra, Juan redundantno čisti lišće s bazena koji nitko neće koristiti još pola godine. Robert, odmjeravajući Vilu Stranputić posljednji put, došeće do njega. Juan protrese svoju surfersku kosu: „Detektive, jeste li uhvatili krivca?“ „On sunca neće vidjeti barem deset godina.“ Juan nastavi hvatati lišće: „Valjda je to i zaslužio… Barem će Nataša sada imati mira.“ Sugestivno, Robert mu dobaci: „TI i Nataša ćete sada imati mira.“ „Dobro sam to obavio…“, kaže si Juan, u bradu. „Molim?“ upita ga Robert, afektirano glumeći zbunjenost. „Detektive, mislite da ste svakoga nasamarili, ali dim vaših odurnih cigareta zamaglio vam je percepciju.“ „Prosvijetli me.“ „Stranputić je stajao između mene i Nataše… Morao sam tome stati na kraj… JA sam to učinio, detektive! I sada kada je slučaj zatvoren, nitko me neće moći uhvatiti!“ „Blizu, Juan, ali ne dovoljno blizu“, dobaci mu Robert. „Vidiš, bilo je izgledno da Nataša ima motiv, tko ne bi ubio Stranputića radi novca… Ali problem je u ovome – nju nije briga za novac“, Robert odmjereno hoda amo-tamo. „A što se tiče Etaže, da, Stranputić ga je nasamario, ali ljudima poput njih prevara je poput sporta. Stranputić je bio Etažina zlatna koka. Bilo bi nepraktično ubiti ga.“ Robert se približi Juanu, sada mu šapćući: „Znaš što sam naučio svih ovih godina kopajući po zločinu? Naučio sam da je ljubomora toliko jači motivator od pohlepe“, Robert raskopča košulju pokazujući mikrofon koji mu je zalijepljen za prsa. „A ti, Juan, bio si najljubomorniji od svih njih.“ Robert se prodere: „UHVATITE GA, DEČKI!“, i hrpa policajaca počne izlijetati iz svih anala posjeda – jedan izroni iz bazena, dva iskoče iz grmlja. Posljednji, do sada prerušen u vrtnog patuljka, potrči do Juana. Kroz zvuk policijskih sirena Juan se dere Robertu: „Izvukao bih se da nije bilo Vas, Njuška!“ Samozadovoljno, Robert pali cigaretu, u bradu si govoreći: „Svi misle da mrzim policiju, ali jedna stvar koju policija mrzi više nego što ja mrzim njih, to je zločin.“ Vrata njegove Golf dvojke se zalupe i Robert upali motor, pobjedonosno se uputivši prema birtiji, sada kad zna da će bivšim ženama moći platiti alimentaciju.
____________________________________________
LEON BLAŽINOVIĆ (Zagreb, 1997.) završio je V. gimnaziju u Zagrebu te je trenutno uporan student arheologije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu sa kojeg ga, uslijed raznorodnih birokratskih vratolomija, još uvijek nisu uspjeli izbaciti. Od mladih dana piše poeziju u prozi, a tek nedavno se (hvala bogu) prebacio na pisanje kratkih priča. Ustrajno prijavljuje svoje priče na natječaje. Na nijednom još nije prošao. Boji se visine. Životni san mu je pronaći lektora*.
Pritisnut rokovima vrpoljio se na stolici ispred svog prastarog računala naizmjenice igrajući Solitaire, Hearts i Minesweeper ili mijenjajući muziku koja je sitno šuštala iz zvučnika (preferirao je cool jazz s naglaskom na ranog Cheta Bakera, no ni afro beat mu nije bio stran, ako je bio iskren i autentičan). Svakih desetak minuta bi provjeravao e-mail samo da ustvrdi da mu nije stigla ničija poruka nego tek tu i tamo neka reklama za najjeftinije moguće komponente za računalo, najjeftinije moguće ljetovanje ili sigurnu zaradu koju bi ostvario samo ležernim surfanjem po webu uz uobičajene ponude od nigerijskog princa da prebaci svoje milione na njegov žiro račun ako mu pošalje lozinku. Svakih sat vremena bi prošetao do kuhinje gdje bi složio babilonski sendvič od sira, povrća i sojinih popržaka koji bi za pola minute zgrijao u mikrovalnoj, a zatim njegovu unutrašnjost utopio u majonezi i kečapu pa ga u slast pojeo do zadnje mrve, zalijevajući sve prirodnim sokom od bazge koji je napravio po receptu susjede čiji je pasionirani hobi bio skupljanje recepata za zdravu hranu i pića. Uglavnom, činio je sve i svašta samo da skrene misli s onoga što je zapravo trebao činiti.
Naime, obećao je uredniku da će preko vikenda napisati tvrdu erotsku priču (pod pseudonimom, naravno) od 3-4 kartice za erotski magazin koji je izdavala urednikova izdavačka kuća. Naravno da to nije bio posao dostojan nekoga njegova umjetničkog kalibra no dugovao je izdavaču već više od jedne usluge, a obzirom na to da je njegova kreativna muza nekamo odlutala posljednjih par mjeseci računao je s time da je bolje da se malo potrudi i naštanca taj šunderaj nego da i dalje meditira pred praznim ekranom pokušavajući ubosti inspiraciju za vrijednije literarno djelo. Na ovaj način si je mogao kupiti malo vremena, ali i odobrovoljiti urednika i pokazati mu da je ova stvaralačka kriza samo prolazna. Uostalom, mnoga su se svjetski značajna pera okušala u erotskoj priči pa nije vidio zašto bi se on libio toga da iza sebe ostavi i takvu vrst kreacije. Možda onda i odustane od unaprijed smišljenog pseudonima Tvrtko Komadina (hm, mogao bi neki lik nazvati tako) pa hrabro pokaže svoju nekonvencionalnost stavljanjem svog pravog imena i prezimena pod priču u šunderskom časopisu za drkadžije.
Od svih ljudi koje je poznavao, upravo je on sam najmanje robovao predrasudama bilo koje vrste. Pogotovo obzirom na činjenicu da je početak priče puno obećavao. Naime, do sada je napisao samo prvu rečenicu no i ona je bila tako puna, sočna i tako je odisala erudicijom da je dala naslutiti kako će to biti puno više od štiva koje bi služilo tek ispunjavanju prostora između lascivnih fotografija.
“Dok su se penjali uskom stazom planinskom do zabačene plaže na drugom kraju otoka, Krešo nije hodao zadnji u grupici zbog toga što je nosio najveći ruksak, već zbog činjenice da je tako bio neposredno iza Jelene koja je hodala na jedva metar ispred njega, a donji dio žutog, dvodijelnog kupaćeg kostima joj se bio uvukao među guzove i omogućio mu fantastičan pogled na dvije pravilne, okrugle polutke crvenkasto opečene suncem sa strane, a bijele poput sira prema želatinasto drmusavoj unutrašnjosti.”
Hm, možda su imena Krešo i Jelena previše nesofisticirana za njegove velike aspiracije, no ovo je ionako bila radna verzija, a i urednik je inzistirao da se čitatelji moraju moći poistovjetiti s likovima. Lako će kasnije preurediti priču, sada je potrebno naći dostojnu sljednicu ovom bisernom otvaranju priče. Trebalo bi sada i Krešu i Jelenu dovesti do situacije u kojoj se mogu bezrezervno prepustiti strastima no nije htio da to bude prostački jednostavno, već je ovu priču trebalo pretvoriti u metaforu o… pa, već nečemu što je dovoljno važno da se o tome piše priča-metafora. Za sada, imao je nenadjebivu prvu rečenicu i par nabacanih fraza (od nje su se otkidali grozdovi orgazma otvarajući Pandorinu kutiju strasti koja je godinama bila zatomljena u njenom privlačnom tijelu… njegova muškost prodirala je u njenu putenu ružičastu mekoću elastično kao što su jedan u drugog sjedali komadići puzzlea drevne prašnjave slagalice s bakina tavana… njen vižljasti, gipki prst u njegovom anusu budio je atavističke žudnje za potpunim sjedinjenjem dvaju tijela u nekad skladnu cjelinu iz planetarno poznatog Platonova mita…) koje je tek trebao upotrebiti na vrhuncu priče.
*
Par sati kasnije, nije baš napisao mnogo više, no zaključio je da bi se partneri trebali zvati Salvador i Semela te da bi se njihovo vođenje ljubavi trebalo odvijati u plićaku biserno čiste pješčane plaže. On bi trebao u njenu Id položiti sjeme svog Ega i na taj način simulirati veliki prasak, prapočetak Svega (sa velikim S). Samo se nije mogao odlučiti da li će njen Id biti “vruća i mokra pećina iz koje je čovjek ispuzao u Svjetlost Svijeta” ili “gladna pukotina koja u svoju toplinu usisava svaki centimetar njegovog Stabla Spoznaje”.
*
Još nekoliko sati kasnije, njegov Nebeski Jebač nataknuo je na svoj Svoj Supersenzualni Simulator Savršenstva čitave legije pohotnih nimfi i muza koje su crpile Svaku kap Svemoćnog Sjemena kojim ih je oblijevao u potocima.
*
Kako se opasno približavalo jutro (tj. krajnji rok za slanje priče uredniku) tako se i glavni junak pretvarao u Sveobuhvatni Ud koji je Samim Sobom natapao beskonačna prostranstva Svemira plodeći ih i tim činom postajao Sunčani Simbol Stvaratelja.
*
Jutarnje zrake zatekle su neobičan prizor u njegovoj radnoj sobi. Ležao je na ispranom tepisonu potpuno gol i skvrčen u položaju fetusa, čvrsto u svojoj desnici držeći mlohavi kurac, a u lijevoj ruci spermom (sa malim s) slijepljene listove Nietzscheovog “Zarathustre”. Na sredini monitora treperio je mali natpis “Message sent” koji je označavao da će uskoro vjerni čitatelji “Grijeha strasti” uz tekstove o jebežljivim domaćicama, pohotnim srednjoškolkama i napaljenim trgovačkim putnicima čitati i priču o nespretnom studentu Kreši koji je htio pojebati najzgodniju curu na faksu Jelenu, ali je, ohrabren i dezorijentiran povelikim količinama alkohola, ušao u krivi šator i skinuo junf prištavoj štreberici Vesni.
_____________________________________________
MARIO KOVAČ rođen je 1975. u Zagrebu. Posljednjih četvrt stoljeća uglavnom radi kao vrlo aktivan kazališni redatelj koji se približava brojci od stotinu profesionalnih režija. Režirao je i desetak dokumentarnih filmova te glazbenih video spotova a povremeno radi i na raznim televizijskim emisijama i formatima. Šira javnost ga poznaje kao vrsnog kvizaša koji redovito nastupa, a ponekad i osvaja medalje, na europskih, svjetskim i nacionalnim kviznim prvenstvima iako mu najveći gušt predstavljaju pub kvizovi. Svoju prvu zbirku priča naslovljenu “Baršunasto podzemlje” objavio je 2001. za Studentski Centar. Kroz iduća dva desetljeća je izdao dvije zbirke poezije i nekoliko knjiga esejističkog profila ali je uredno nastavio pisati i kratke priče te ih se, polako ali sigurno, nakupilo dovoljno i za drugu zbirku. Praktično, nastavio je njegovati “rubne” žanrove poput horora i znanstvene fantastike a njegovi antijunaci i antijunakinje su uglavnom likovi u različitim stadijima doslovnog ili metaforičnog propadanja. Da vas poštedimo guglanja, otkrijmo kako pojam “monogatare” na japanskom jednostavno znači “kratke priče” a znak plusa (+) je u naslovu zato što su na zbirku neprirodno nakalemljeni jedan dnevnički zapis i jedan dramski tekst koje autor nije mogao ugurati u druge knjige. Ova zbirka je, tehnički gledano, samizdat jer iskustvo dosadašnjeg izdavanja pokazuje kako se izdavači slabo brinu za promociju autora koji nisu bestseleri a iz punk dana je naučen „D.I.Y.“ filozofiji pa je aktivno primjenjuje i danas. No, treba naglasiti kako je sav tehnički dio posla (prijelom, dizajn, lektura, tisak) oko zbirke na sebe preuzeo Marko Strpić iz izdavačkog kolektiva „Što čitaš“ u čijoj knjižari možete i kupiti svoj primjerak ove zbirke. Pisao je kazališne kritike, recenzije i teoretske eseje za “Frakciju”, “Nomad”, “Kazalište”, “Godine”, “Vrisak” i inozemne periodike. 2001. godine je izdao zbirku priča “Baršunasto podzemlje” (izdavač: SC), 2004. godine esej u knjizi čije autorstvo supotpisuje s dvojicom pisaca “Big Brother – 100 dana ispred ekrana” (izdavač: AGM), 2007. godine zbirku poezije “Jesmo li se za to borili” (AGM), 2016. znanstveni rad temeljen na vlastitom doktoratu “Udahnuti svjetla pozornice” (HC ITI), 2019. drugu zbirku poezije “Metamorfoze iliti pretvorbe” (Što čitaš?) 2023. biografsku knjigu “Mance – tajna starog hrasta” (URK – Dan, mrak).
Sve je to bilo polako. To naše skidanje. Na svakih sedam dana po jedan komad odeće. Kao da smo pili antibiotike. U isto vreme, padne maska, sa tela. Bol nije jak. Lep je i mekan. Pucanje kožice, kao jedan mali balon od žvake. Promene su došle s vremenom.
Jednom mi je mama rekla:
Ti misliš da ja ne znam, koliko si ih promenila.
***
OSAMNAEST STANICA, OSAMNAEST GODINA.
Vozila sam se trideset trojkom. Imala sam tačno 18 stanica do tvoje sobe. Prvo ide stari deo, a onda novi deo grada. Prolazim pored pijace, tamo nekad kupujemo odela. Onda pređem most, ispod ide mutna reka. Jedva čekam da stignem. Znam da ćemo ležati na tvom krevetu i pričati o tome da li me boli ili ne. Blago me maziš ispod pupka, nekad i lizneš, kažeš da mirišem na smokvu. Bio je letnji dan, zvala sam te da ti kažem, nećemo biti roditelji, a ti si rekao:
Ne ide da deca prave decu, mada sam mislio o jednoj smokvici.
***
PLANINA.
Zima je, svi stojimo. Čekamo da se kutija povede tamo gde se kopaju tela, posle duša ode. Gde ode, niko ne zna. Muka mi je, hladno i puši mi se. Malo plačem, ne puno. Ti me samo treseš. Dopire mi zvuk tvog mumlanja.
– Martina probudi se, opet sanjaš pokop.
Malo se okrenem na bok, ti uđeš, pokopaš me do kraja. Izađeš, otreseš po meni sve šta imaš. Nastavim da plačem, kad me pitaš čemu opet uplakano lice. Kažem na planini smo, ona me rastužuje.
***
TUŠIRANJE.
Završimo vođenje ljubavi. Ono se svodi da ti vodiš. Guraš mi glavu na dole, ja neću. Kad kažem neću, ti se ljutiš. Kad kažem hoću, pljujem na sve strane, delove tebe. Pričaš:
Zar nije ovo što mi radimo jebena ludnica?
Gledam te, zaboravila sam ko si, izgubila sam te. Pokušavam da te nađem. Ti bi ponovo da pljuješ po meni, a ja bih samo da se istuširam.
***
KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO.
Sedim za crnim šankom, crtam zvezde po masnom drvetu. Pitam se ko pravi uglancane šankove. Pitam se ko ih kupuje. Ti se motaš oko mene, tražiš otvarač za vino. Mumlaš kako si zaboravan. Prešla sam na crtanje srca. Dignem glavu i pitam:
Misliš da je Milica kurva?
Mislim da je kurva, ide i jebe se na svakom koraku, a ima i decu.
Otvarač je našao.
Mene je on jebao na tom šanku, kasnije ostavio.
Kao da se ništa nije dogodilo.
_________________________________________________
ZORANA MARAVIĆ rođena je 1985.godine u Beogradu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kroz posao je aktivno učestvovala u promenama društva, podizanju svesti o važnosti demokratije i ljudskih prava. Držala je edukacije na temu prava građana u lokalnim sredinama. Završila je Muzičku gimnaziju Dr Vojislav Vučković, na smeru violončelo. Bila je član različitih kamernih grupa i orkestara. Piše fragmentarnu prozu i poeziju. Delovi romana objavljeni su na različitim regionalnim književnim portalima. Njen roman prvenac “Ne može Sunce da čeka” bio je u širem izboru za NIN-ovu nagradu za 2022. godinu.
*
“Prva knjiga Zorane Maravić, Ne može Sunce da čeka, govori o Martini, njenom detinjstvu, odrastanju, porodici, izazovima ljubavi, iskušenjima koje okruženje svakodnevno stavlja pred nju, ali i pred nas. Kroz devedesetak proznih fragmenata, često poetski intoniranih, plete se priča u kojoj glavna junakinja konstantno propituje sve(t) oko sebe, ne mireći se s takozvanim datostima, koje servira patrijarhat. Martina je nekad u velikom kontinentalnom gradu, a nekad na moru. U oba ambijenta ona pokušava da osmisli i posloži život tako da u njemu ne pobede tradicionalne uloge i odnosi među ljudima. U tom smislu se ona, suptilno ali promišljeno, bori protiv normi koje zadaju patrijarhalna kultura, kapitalizam, nacionalizam i drugi zlonamerni -izmi. Ne može Sunce da čeka je velika priča, kratka proza, poetsko-prozni mozaik o Martini, ali i o nama ovde i sada. I o tome da borba, iako često toliko iscrpljujuća da deluje beskrajno i besciljno, itekako ima smisla. Zorana Maravić je napisala knjigu koja se čita na trenutke s knedlom u grlu, na trenutke s osmehom od uha do uha, a nekad i sa stisnutom pesnicom, ali koja nas već nakon prvih nekoliko stranica prigrli – kako to samo dobra, nežna i britka književnost može. Ne može Sunce da čeka je knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati.” – Bojan Krivokapić
Bilo je to pravilo naše škole stranih jezika – kad završi semestar za odrasle polaznike, ide se ili na piće ili na palačinke ili na pizzu, da se proslavi kraj, osigura nastavak tečaja i što bolji odnosi sa svojim učenicima. Nešto što bih opisala sladunjavo manipulativnim, u ovom slučaju mi nije smetalo – na svašta bih pristajala samo da odagnam nezadovoljstvo.
Upravo sam iz nezadovoljstva oduvijek svaštarila: trenirala sportove, učila jezike; ali i spavala s momkom dobre prijateljice, tetovirala ime bivšeg dečka na podlakticu, bila nagrađena za kratke priče o sramotnoj obiteljskoj povijesti. Proslaviti kraj semestra barem nije bilo negativno; nažalost, nije bilo ni zadovoljavajuće. Našla sam se u periodu u kojem sam se gubila u količini posla, koji nije ostavljao dovoljno prostora za hobije ni druženje, a time ni za pisanje. Bez pisanja sam bila kandidatkinja za psihijatriju; već sam obojala kosu u zeleno i pušila kutiju dnevno. A kad su cijene otišle u nebo, morala sam raskrstiti i s nikotinom. Što reći? Južina me mlatila danima i – uz sve ove ostale preduvjete – mogla sam i ubiti nekog.
Čini se suvišno istaknuti da – kad je došlo vrijeme za druženje s mojom grupom odraslih polaznika – nisam bila od volje, padala je kiša, nas trinaestoro smo zbunjeno sjedili na stolicama s pićem u rukama, sramežljivi, van učionice na koju smo bili naviknuti. Planirala sam zadržati se nekih pola sata i potom se udaljiti, ali onda smo se opustili, zapili, kući me nitko nije čekao, zar nije bilo bolje ostati?
„Ja pijem da ljude učinim zanimljivim“, rekao je Hemingway, i mada ja nisam bila Hemingway, mogla sam postati. Sinulo mi je to dok sam ih slušala, pila i slušala i postavljala pitanja, a moja čaša se punila, priča granala. To da je Kristinu prevario muž, Marko je sumnjao da mu se sin drogira. Margiti je najljepše sjećanje bilo buđenje u Grand Canyonu, kad je prije dvije godine proputovala Ameriku. „A San Francisco tek – Life is beautiful, teacher!“
Meni život u to doba nikako nije bio lijep; uglavnom tmuran, s primjesama anksioznosti i pritajenog ludila. Nije tu bilo velikih novosti ni događanja. Po danu bih se pripremala za nastavu, a u popodnevnim i večernjim satima držala predavanja. Plaća je bila mizerna za današnje uvjete, pa sam živjela kao podstanarka u malom suterenu jedne obiteljske kuće i čeznula za suncem. Ustajala sam rano, išla na trčanje, potom na kavu u obližnji kafić. Moj život je gubio na sadržaju, što me činilo nervoznom, a nervoza me bez pisanja činila nefokusiranijom.
Možda sam se upravo iz te želje za novim temama koje će me centrirati počela dopisivati s tipom kojeg sam upoznala na Matejušci. Dogodilo se to mjesec dana prije mog izlaska u kafić s grupom odraslih, kad mi je jednu večer iz čista mira poslao poruku preko Instagrama: „Hey, what’s up?“
Već sam bila popila dva piva kad je mobitel zasvijetlio. Bila je to jedna od onih noći kad se ne može zaspati unatoč umoru. Serija na Netflixu je bila začuđujuće dosadna, zima je opustošila ulice, ja sam propadala pod težinom vlastite nesvrhovitosti. Ležala sam na krevetu i gledala u mobitel. Pomislila sam – zašto ne?
Zvao se Mark i radio je u dućanu autoopreme. Imala sam trideset godina, on dvadeset i sedam, i živio je s roditeljima. Kad sam ga upoznala prošlo ljeto, bio je prijatelj jednog mog poznanika, kojeg je upoznao u Londonu u sklopu Erasmus razmjene studenata. Tog ljeta mi je Mark rekao da studira ekonomiju i da svira u punk bendu. I didn’t give him a second thought, bio je posve nezanimljiv. Te večeri sam ga pitala što se događa s faksom i bendom, a on je rekao da je od faksa odustao, bend se raspao. Time to move on, rekla sam mu.
Mark i ja smo stupili u vezu na daljinu, pa smo se ševili gledajući jedno drugoga u ekran. Jednom sam nakon orgazma povikala: „I fucking love you!“ – Mark nije rekao ništa. Nakon toga se nismo čuli par dana, što mi je odgovaralo, jer nakon tako awkward situacije nisam znala kako bih ga uopće pogledala, a kamoli se pred njim skinula.
Svojim polaznicima sam tijekom našeg druženja jedva dočekala obznaniti da sam u vezi s jednim Britancem, a oni nisu skrivali oduševljenje – Ooooooh, teacher! Nije mi trebao alkohol da o njemu izmislim sve ono što on nije mogao postati. Najsmješnije je bilo to što nisam uopće htjela biti u vezi, pogotovo ne s tipom čija je soba još uvijek bila oblijepljena posterima iz njegove adolescencije. Svejedno, pričala sam im o njemu; mi smo bili ozbiljni; bila je to istinska povezanost, koja će opstati unatoč udaljenosti. Istodobno nisam bila sigurna ni koje su mu boje bile oči.
Nekoliko godina sam provela u toj školi, ali ovo je bio prvi put da je odlazak u kafić postao naša navika. Zašto bismo slavili samo kraj semestra, ako možemo slaviti kraj svakog tjedna? Dobro smo se složili, ja i moja grupa B2. Zajedno smo tražili neki drugačiji stil postojanja, odmak od zamora i mrcvarenja. Nisam znala je li to bilo povezano, ali u tom periodu sam opet počela pisati. Stalno sam čekala kad će među mojim đacima izviriti neki serijski ubojica, mazohist, neka nasilna baraba. Njihove su bile obične priče s povremenim čudaljivim detaljima, koje bih ja razradila do ozbiljnih poremećaja ličnosti.
Kad se Filip predstavio kao novi đak, jedino o čemu sam razmišljala je bilo kako ću nas napiti i odvesti doma. Bio je visok, mršav, istetoviran. Imao je predivne ruke ukrašene tintom, predivan vrat, predivan osmijeh. Onako opušten, ležeran, karizmatičan, izgledao je kao glumac iz Hollywooda. I ispalo je da je neko vrijeme uistinu proveo na studiju glume, ali kad sam ga upitala zašto ga nije završio, izjavio je da je to previše osobno. Jednako kao što je previše osobno bilo pričati što bi napravio na prvome dejtu, kakve partnerice voli, što planira raditi u budućnosti. Pitanja iz udžbenika su mi išla na ruku, ali ne i Filip. Čak i kad bismo otišli na piće, bio je suzdržan oko pojedinih tema. Nema veze, bila sam strpljiva – takvi kad padnu, trusnu bez mogućnosti povratka. Uvijek sam pazila da ne sjedne kraj dvije mlade cure, da se kojim slučajem u njih ne zaljubi. Stavila bih ga da radi u paru s dvije starije gospođe, ili s jednim od dva tipa. Kad bismo pričali, znao bi me dotaknuti rukom ili mi namignuti. Govorila sam sebi da je to dobar znak, da nas nečemu vodi ta naša dječja igrica.
Jednom sam se pravila da slušam kako Filip i Dora održavaju razgovor u paru. Nekako sam uspjela ubaciti komentar da mi se auto pokvario pa ću do stana morati pješice po pljusku. Filip se nije ponudio da me poveze, a njegov kvart je bio malo udaljeniji od mog. Njegova ulica je pisala u imeniku, moja ulica mu je bila usput.
Na Skypeu je te večeri Mark rekao da bi htio doći u Split da se napokon vidimo, ja sam samo rekla: Whatever.
Par dana nakon toga smo Filip i ja ostali sami u kafiću. Mazio me po ruci, brljao o tome kako sam najbolja profesorica koju je ikad imao u životu. Bila sam mu spremna sve oprostiti. Pričao je kako je u mladosti radio svašta; krao po dućanima, tukao se, drogirao, palio baklje na Poljudu. Sad se smirio. Sad svako jutro meditira, radi jogu, ide na trčanje.
„Sve to redom?“
Nekad mi je teško padalo ne biti podrugljiva u njegovome društvu, ali on nije primijećivao moj sarkazam. Filip je volio izmišljati, ali nisam marila. Laži me, Filipe, samo me već jednom poljubi.
„Šta znače sve ove tetovaže?“, pitala sam tada, dirajući ga po ruci.
„Šta misliš o Kseniji?“, pitao je on.
Isprva se nisam ni sjetila tko je Ksenija, a onda mi je sinulo da je to žena s kojom bih ga često povezala da rade u paru.
„Šta s njom?“, upitala sam.
„Ništa“, rekao je Filip, „uvik sa mnom flerta. Voli Daniel Day Lewisa i Al Pacina ko i ja.“
„Ksenija je udana“, rekla sam.
„Ali misliš li da bi možda pristala?“, pitao je on.„Stalno nosi one prozirne majice. S tim sisama se budim svako jutro.“
Skoro sam mu povratila u krilo.
„Sorry“, promrmljala sam tada, pokupila torbu i otišla. Teturala sam cestom pitajući se što radim, koji kurac radim.
Par dana kasnije sam pitala Marka kad će doći, ali on je stalno mijenjao temu. Shvatila sam da sam s njime počela razgovarati onako usputno, dok bih kuhala ili spremala nastavu; bio je nešto kao radio, kao televizija, konstantni šum. Što mi je Mark uopće trebao u životu? Kad god bih vidjela njegov poziv na laptopu, pomislila bih: Bože, koja tlaka! Čemu sve to? Naši razgovori? Naš small talk?
Mark i ja smo pričali samo o glupostima. Znala sam više o svojim đacima nego o njemu. Nikad ga nisam upitala: imaš li ti cilj? Imaš li snove, strahove, noćne more? Zašto ga te stvari nikad nisam pitala?
Sjetila sam se tada svog bivšeg učenika Tonija. Jednom mije rekao: „Ne mogu vam ne odgovorit – znate o meni više nego moji prijatelji i familija.“
Nedostajao mi je Toni.
Toni je jednog prosinca prodavao boriće na raskrižju kod Solina. Nekad bih tuda kao slučajno prošla i onda bismo pričali o knjigama. Imao je dvadeset i dvije godine. Nosio je veliki križ oko vrata i križ je imao istetoviran na ramenu. Izgledao je kao glavni glumac iz Corpus Christija. Volio je rap i trap i jednom mi je donio autogram Kreše Bengalke. Ja sam mu poklonila knjigu Netko, nešto, ništa Ivana Zrinušića, kojeg sam upoznala na jednome eventu u Močvari. „Lik je skroz opaljen“, rekao je Toni nakon što je pročitao knjigu. Popušili bismo joint i on bi mi čitao pjesme iz te zbirke ili one koje je sam pisao. A onda je otišao raditi sezonu i čuli smo se rijetko. Nekako sam se uvijek čula rijetko s onima koji su me zanimali.
I na našim kafanskim sastancima se društvo polako rasipalo, sve je opet postajalo rutinsko. Žalili su se na umor, na rano ustajanje, na obaveze. Fuck them, rekla bih ja i nas par hrabrih bismo otišli. Sve smo jedni drugima već rekli – pjevali smo karaoke, igrali na karte, ispričali su mi svoje priče iz djetinjstva, iz mladosti, s posla, o ljubavnim vezama, lošim mislima, svojim uspjesima. Euforija se pretvorila u depresiju. Na poslu bih se teško koncentrirala i sve manje sam se pripremala za nastavu. Moja majka je često znala reći: sklona si pretjerivanju. Svejedno, djeca su me i dalje voljela. Gledali smo filmove, slušali glazbu, razgovarali o osjećajima. Jedni drugima smo postali psihoterapijska grupa. Ili se meni samo tako činilo jer me jedan dan direktor škole pozvao u ured, rekao mi je da se roditelji i odrasli polaznici na mene tuže. Što mi je, mogu li mu objasniti?
Nisam znala što reći.
Sjela sam na rub stola, rekla da ću se popraviti.
Direktor je bio mlad i nabildan. Uvijek mi se sviđao, ali sam ga za vlastito dobro izbjegavala.
„Šta ti se događa, Sonja?“
Sonja se zvala i jedna moja dvadesetogodišnja učenica, koja me neko vrijeme neodoljivo privlačila. Podsjećala me na Zendayu u koju sam se zaljubila nakon što sam odgledala seriju „Euphoria“. Nerijetko sam zamišljala kako zadovoljavam Sonju prstima i kako joj ljubim bradavice. Uvijek je bila u tuti jer je obožavala sport, savršeno je igrala košarku. Htjela sam i ja s njom igrati košarku. Imala je predivne zube, oči tople poput meda. Bila je naivna, slatka; voljela je sva godišnja doba jer svako nosi nešto posebno, toliko je bila nevina.
„Jesi li bi?“, pitao me Mark kad sam mu priznala svoju maštariju.
U neko doba sam na nju skroz zaboravila.
„Sonja“, nastavio je direktor. „Ja znam da si ti umjetnica.“
Kad god je postojao neki problem sa mnom, on bi mi rekao da zna da sam umjetnica.
Bila sam uvjerena da je pročitao moje priče; bio je previše znatiželjan da ne potraži dijelove mene u tim riječima. Bile su na mnogim portalima; dobivala sam komentare u inbox, friend requestove, nikad to nisam razumjela niti me ikad zanimalo… nikad prije nisam imala dovoljno ni hrabrosti ni vremena napisati zbirku, odvažiti se na ukoričenost.
Direktor me zaključao svojim pogledom: „Sonja. Takve luđakinje ko ti su me uvijek privlačile… uvijek bi ih stavio na mjesto.“
„Nisam sigurna da bi smili tako pričat, direktore“, rekla sam približavajući mu se. „Govorit zaposlenicama da su luđakinje.“
Obgrlio mi je leđa, počeo mi ljubiti vrat.
„Stavite me na mjesto“, šaptala sam.
Bilo je brzo i nisam svršila. Rekla sam da dajem otkaz.
Kad sam se nakon toga vratila u stan, pokupila sam prazne i pune boce, bacila ih u veliku crnu vreću i odnijela u smeće. Usisala sam tepihe, prozračila sobu, oprala prozore. Iscijedila sam sok od naranče. Znači, tu smo, rekla sam sebi samoj. Stavila sam točku na rečenicu zadnje priče, poslala zbirku nekoliko urednika.
Navečer me nazvao Mark preko Skypea. Pitala sam ga je li kupio kartu za Split. Tad mi je sinulo da s njime radim to što radim – a što ni sama nisam znala kako nazvati – više od pola godine. On se izmotavao da nema novaca, ne može tražiti slobodno, majka mu je bolesna. Odglumila sam da sam ljuta, baš sam se pjenila.
„Hoćeš li doći ili nećeš?“, ponovila sam.
„Neću“, rekao je on, na što sam ja odvratila da ga nikad više ne želim vidjeti.
„Sonja“, ponovio je on par puta, ali poprilično mlohavo.
„Fuck you, Mark“, dodala sam za dramatičnost. „Have a nice life.“
Fuck it, Sonja.
Došlo je vrijeme da se rodi iznova.
– s natječaja ZA najbolju GORKU priču “Marija Jurić Zagorka” 2023, uži izbor –
_________________________________________________
MIRA PETROVIĆ rođena je 1989. u Splitu, gdje je na Filozofskom fakultetu diplomirala engleski i talijanski jezik i književnost. Predaje engleski jezik, sudjeluje u izradi europskih projekata, drži edukacije za nastavnike. Piše prozu i ponekad poeziju. Dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču (“Vranac” 2015., “Ulaznica” 2016. i 2021., “Kritična masa” 2019.). Objavila je roman “Divljakuše”. Živi u Splitu s najzahtjevnijom psicom u gradu i šire.
Popeli su se u stan malo pre svitanja. Sa ulice je povremeno dopirao cijuk jutarnjih tramvaja. Stan je i dalje imao miris koji bi je uvek razvedrio: mešavina terpentina, praška za veš i duvana koji se već uveliko upio u zidove. Nameštaj je bio izlizan, islužen, nasleđen od dede. Sve je bilo jednako neugledno kao što je i pamtila. Ali uzbuđenje je bilo isto. Grčevito se u sebi uhvatila za taj talasić koji je dolazio sa dna stomaka, pa i malo niže, i plazio na gore, povremeno joj zaustavljajući disanje. Dugo, predugo je čekala na ovaj trenutak, na konačnu realizaciju toliko odlagane slasti. To što ga toliko dugo nije videla bila je garancija vatrometa koji će tek uslediti tik tu iza ćoška. Fanfare su morale da budu toliko bučne kako bi zamaskirale… Usiljenost. Isprva se pravila da ne primećuje. Psovala je svoje vidno i duševno polje. Nije htela baš sve te stvari u kadru. Htela je da proseje samo ono što joj odgovara. Ali ne i fleke po foteljama koje su ipak bile vidljivije, baš kao i njegove oštro usečene bore – teatralnost kojom je zračio da bi kompenzovao ofucanost, spoljašnju i unutrašnju, sinulo joj je. Po sili inercije sentimentalnosti sela je na dvosed, simbolički ostavljajući prostor za njega. Čula ga je kako čangrlja u kuhinji. Nije želela da ima tu misao ali joj je svejedno prošla: „Bože, da li će dobro da opere čaše u koje će sipati rakiju?“ Morala je da potisne uznemirenost kako ne bi pokidala tanane niti koji su počeli da pletu gledajući se. A to paučinasto uzbuđenje koje ju je obuzimalo bilo je nepostojano baš kao i paučina. Lako bi se ušećerila od iščekivanja a onda bi joj, sekund posle, sve zaličilo na dijabetes. I dalje je bio intrigantan, to je bila ta boja glasa, tamni somot i mukla pećina, i dalje je pričao sadržajno i o bitnom i… Samo je on pričao. Imala je blesak-asocijaciju kako mu samo fali toga i zlatan venac. Pokušala je još jednom da potisne talas nepovoljnih primećivanja. Usredsredila se na njegove ruke i filigransku tacnicu na kojoj je nosio rasparene rakijske čašice i dve tanke kafe. Nije mogla da ne primeti sitan tremor, verovatno posledicu višedecenijske navike da pije. Dobrovoljno je prihvatio zamku i seo do nje na dvosed od čega su je od uzbuđenja zasvrbele sve roze ćelije. Domogla se svog parčeta prijatnosti. Sve će biti baš kako je poželela. Stisak očekivanja je bio toliko jak da se plašila kako će sama sebi iz ruku da istera obećanje slasti kao sklizak sapun. Neprisutno je dodirivao njene noge koje je, kao nehajno, prebacila preko njegovog krila i… uhvatio zalet. Ali ne na nju nego svuda okolo. Bili su to siloviti izlivi logoreične bujice. Slušala ga je sa zamrznutim osmehom dok je iza te posmrtne maske obuzdavala paniku: neće valjda sve vreme ovako da melje? Pričao joj je o sebi, naravno, iz svih mogućih uglova. Nešto poput serijala slikovnica njenog detinjstva. Maja ide na letovanje, Maja pravi supu od graška, Maja na planini…. U nekoliko navrata je pokušala da poturi klipove u točkove njegove hermetične samozaljubljenosti time što bi mu ponudila kao slučajni uvid u unutrašnju stranu svoje butine – pod izgovorom da hoće da se udobnije namesti raširila bi noge, blago bi ga dodirnula po vratu, sve svoje strujice bi prizvala u jagodice prstiju, međutim, nikakva taktilnost, koliko god da je bila nabijena, nije uspevala da ga izbaci iz njegovog toka.
Nije sebi odmah priznala da se to desilo, iako joj je bilo očigledno da jeste. Ruke su je bolele od mahnitog okretanje ručice projektora. Film u kome se našla je polako počeo da biva dosadan. Da se okrene i ode – nije umela. Na spolja je odigravala zainteresovanost a na unutra se snuždila. Nije dobila svoju slatku nagradu i preplavio ju je talas nezadovoljstva. Priznala je poraz i odustala. Jedino što je mogla bila je da se udobnije smesti u zamku u kojoj je svojom slabošću boravila. Morala je to nečim brzo da kompenzuje. Priuštila je sebi slobodu – slobodu da ga vidi baš onakvim kakav jeste: oronuo, ofucan, nakaradan u svojoj samobitnosti. Žućkasti podvaljčić i krindž motivi na letnjoj košulji. Secirala ga je u sebi kao žabu na disekciji i u svemu tome nalazila filigransko zadovoljstvo. To je bila unutrašnja diverzija kojom se branila od toga da se oseća kao ovca koju on želi da utera u svoj tor. Bio je pomalo zbunjen time što je rekla da će poći kući, mada ne previše. Prihvatio je to sa ravnodušnošću engleske kraljice kojoj su upravo rekli da je šoljica popodnevnog čaja nekoliko stepeni manje topla od uobičajene.
To što se obrela napolju, u svetu, nimalo joj nije prijalo. Želela je što pre da uđe u svoju sobu i tako se dočepa sigurnosti a njen pravi Ženik će je, znala je, već pohoditi. Naravno, došao je. Dovoljno je bilo samo da sklopi oči i on se pojavio. Hitala je da mu se baci u zagrljaj. Stegla je butine i mikropokretima se bavila svojim roze strukturama. Nije se odavala ni najmanjim pokretom. Ćebe nije pravilo ni najmanji talasić. Susret se odigravao nepogrešivo, baš onako kako nam to garantuje njegova izmaštanost. Iako eterički, energetski susret nije bio zato manje stvaran. Štaviše: Pas nije znao kako da apsorbuje uzbuđenje koje je u talasima stizalo do njega. Zvukove je pokušavao bolje da čuje tako što je krivio glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Dobio je iznenadnu potrebu da liže muda i istrajno i temeljno ih je mljacao sledećih pola sata. Mačka je dobila teranje i otišla da muklo mjauče po komšiluku. Golubice se ljubavno razgugutale i otprhnule sa terase iako to uopšte nisu planirale. Filigranske šoljice njene babe su sitno i neumitno cupkale ka ivici kredenca, sve dok se sa treskom nisu razlupale o pod. Komšinica sprat ispod se najednom uznemirila, i pomislila na pokojnog muža koga je već odavno potisnula svakodnevicom. Nije znala šta ju je spopalo pa se prekrstila. Sijalica u dnevnoj sobi je, iz čista mira, crkla. U svom jajetu ona je bila srećna.
___________________________________________
EVA RISTIĆ rođena je 1976. godine u Beogradu. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Počela je da piše nedavno, kao pokušaj alhemijskog procesa pretvaranja onog što je žulja u nešto što je diže. Do sada je objavila zbirku kratkih priča „I mrtvi vole trešnje“.
*
“Zbirka naizgled nepovezanih kratkih priča koje se, u osnovi, bave istim temama: suočavanjem sa smrću, svešću da su nam telo i vreme dva ograničena resursa, sudarom imaginacije i realnosti i nalaženjem smisla pod pritiskom prolaznosti kao vrhunske odgovornosti prema sebi – okosnica su svake priče, koliko god da su različiti uglovi i perspektive kroz koje se autorka ovim temama bavi. Likovi su bolni, blago pomaknuti iz lagodnosti podrazumevanog, hiperrealistički naslikani sa dva-tri nadrealistička poteza tako da, bez obzira na kratku formu, bivaju živi, jasni i uverljivi. Stil pisanja je koloritan i emocionalno nabijen, mešavina sočnog i mračnog a izlazi koji se nude nisu nikakva jednokratna rešenja, pre proces koji traje, jer put je taj koji čini putnika a ne puko stizanje na cilj.” – Presing
Greg je s palube broda promatrao more kojem se nije nazirao ni početak ni kraj. Zaboravio je na vrijeme. Zaboravio je na sebe. Rezak zrak, ljeskanje mora, lijeno i prigušeno brujanje brodskog motora na njega su djelovali umirujuće.
Da je Grega tko upitao o njegovu životu, on bi ga s lakoćom mogao sažeti u desetak poglavlja.
Prvo poglavlje: Jednostavnost seoskog života u kojem mu je najveća briga bila čime i u kojoj mjeri hraniti bijelog kunića s ružičastim očima, dok jednog dana od bijelog kunića nije ostao samo rep od kojeg mu je otac napravio privjesak za ključeve pa ga je on sakrio u svoju ladicu, čuvajući ga za sestru koju će mu majka roditi.
Drugo poglavlje: Zbunjeni školski dani. Mnoštvo novih pravila i promjena u kojima se jedva snalazio, najviše zbog toga što su mu roditelji branili da se druži s dječakom Omarom pa ga je u poslijepodnevnim satima rezerviranim za igru često morao krijumčariti u kućicu na stablu koju je htio dijeliti sa sestrom koju mu majka još nije rodila, a prijateljstvo s njim zatajivati, što je s vremenom postalo užasno naporno.
Treće poglavlje: Očajni školski dani u kojima je bio sve samo ne popularan i jedvačekanje selidbe.
Četvrto poglavlje: Manje očajni dani i još školovanja u gradskoj užurbanosti u kojoj uzbuđenja ne nedostaje. Prvo zaljubljivanje i razočaravajuća spoznaja o tome da ništa nije onako kako se čini, da su sve prave ljubavi kratke i tužne jer one koje traju dulje često završe mržnjom i razvodom kao što je bio slučaj s njegovim roditeljima.
Peto poglavlje: Fakultetski dani u kojima se počinje ozbiljno baviti smislom života s izostankom velikih i važnih zaključaka. Prva sumnja u biološki inženjering, odnosno u pogrešan odabir područja interesa. Izbjegavanje majke koja se nije znala nositi s razvodom. Izbjegavanje oca i njegove nove odabranice koja je po njegovu mišljenju bila živi očaj.
Šesto poglavlje: Nakon putovanja u Šangaj te širenja obzora, što je rezultiralo revolucionarnim zaokretom u neke nove spoznaje i ideje, okreće se ekološkom unapređivanju životne okoline.
Sedmo poglavlje: Ulazak u krug istomišljenika. Sudjelovanje u nekoliko prosvjeda. Prva ozbiljnija iskustva s danonoćnim zabavama, alkoholom, eksperimentiranjem s narkoticima, interakcijama sa suprotnim spolom te kojekakvim dostupnim honorarnim poslovima koji donose novac, nešto više iskustva i nimalo zadovoljstva.
Osmo poglavlje: Upoznavanje Olge. Zaljubljivanje. Prvi osjećaj istinske sreće. Doba najboljeg seksa u podstanarskom stanu na prvoj zajedničkoj adresi. Zastranjivanje u neistraženom području nesigurnosti i neizvjesnosti te brige o zajedničkoj budućnosti.
Deveto poglavlje: Diploma u ruci, glava u oglasima, sati u honorarnim poslovima. Neuspješni iscrpljujući intervjui za ozbiljne poslove. Pregršt ideja. Nedostatak radnog iskustva. Razvijanje talenta za sve učestalije rasprave s Olgom zbog trivijalnih stvari samo zato da ne bi ulazio u raspravu o nečemu važnijem.
Deseto poglavlje: Zaposlenje u poduzeću FUNDOPROJEKT i bavljenje biološkim i mehaničkim pročišćavanjem otpadnih voda. Radni dani od 8:00 do 19:00 puni elana zbog novog početka. Česti odlasci na teren, tu i tamo radni vikendi. Kvalitetno vrijeme provedeno s Olgom – ni spomena vrijedno. Izobilje nedostajanja. Spominjanje vjenčanja u minijaturama od vremena koje provode zajedno.
Jedanaesto poglavlje: Planiranje vjenčanja. Dizanje kredita za kupnju kuće u predgrađu. Mnogo rada, nimalo slobodna vremena. Smrt njegova oca. Odgađanje vjenčanja. Razdoblje u kojem i on i Olga jedva pronalaze vremena za sebe, a kamoli jedno za drugo.
Dvanaesto poglavlje: Vjenčanje, odgađanje medenog mjeseca. Smrt njegove majke. Prodaja seoskog imanja. Olakšanje. Jedno zajedničko putovanje. Sati na poslu. Dani na poslu. Mjeseci na poslu. Godine na poslu. Veliko promaknuće – još više posla.
Nakon toga uslijedila su poglavlja kao preslikana, s pokojim izletom i putovanjima isključivo na Olginu inicijativu, nimalo spontana razbijanja rutine bračnog života. U to doba UTD je postajao praksom u sve više zemalja, a on je ionako smatrao da je u FUNDOPROJEKTU dosegnuo vrhunac te započeo s ubitačnim stagniranjem.
Prošlo je još nezadovoljnih faza s kroničnim nedostatkom vremena dok nije počeo raditi četiri sata dnevno da bi u konačnici shvatio da on i Olga žive svatko svoj život, da se sve promijenilo, pa i oni sami, te da imati vremena na bacanje znači izgubiti se u vremenu.
Brod se približavao otoku Zalis čiji je oblik postajao sve jasnija i sve veća masa opkoljena čistim morem.
Ispružio je ruku ispred sebe pa dlanom prekrio otok. U tom je položaju, s ispruženom rukom, ostao sve dok se otok nije povećao te u svim smjerovima raširio oko njegova dlana. Ostali putnici već su se bili uskomešali, a on je i dalje stajao na palubi pogledom tražeći Olgu. Nije mu trebalo dugo da je uoči – poznata Olga u nepoznatoj mu okolini.
Iako nije bila srijeda, prilikom izlaska iz trajekta usmjerili su ga prema izlazu za Strance gdje je morao pokazati osobne dokumente te odgovoriti na neka pitanja. Bilo je potrebno, kako su mu rekli, još obaviti jedan telefonski poziv, udariti žig na formular i Gregu je bilo odobreno da kroči na otočno tlo.
– Ovo je more lako voljeti. – bilo je prvo što je rekao kad su se na rivi približili jedno drugomu.
Stajali su tako neko vrijeme, ne znajući što s rukama. Greg je podignuo torbu koju je bio spustio na tlo, Olga mu je prišla pa ga nespretno zagrlila.
– Zašto si tako izgrebena? – proučavao ju je.
– Sve ću ti reći. Idemo sada. Vincent će nas odbaciti do svjetionika.
– Naravno, Vincent.
– Što bi to trebalo značiti?
– Podsjetnik na njegovo postojanje. Odakle ti te ogrebotine?
– Krčila sam zapušteni put do plaže.
U automobilu se koncentrirala napetost. Olga je počela govoriti. I nije se zaustavljala dok se automobil nije zaustavio na početku puteljka. Prije nego što je otišao, Vincent mu je zaželio dobrodošlicu te rekao da ih sutra on i njegova majka očekuju na ručku. Greg je zahvalio.
Ostavši sami, njih dvoje su se proučavali dok se nisu pokrenuli. Hodali su uskim puteljkom, Greg je s torbom u ruci pratio Olgu.
– I tako si dobila ključeve kuće. – počeo je.
– Da. Točnije bi bilo reći da sam dobila novu brigu i opterećenje.
– Uvijek možeš sve prodati.
– Muka mi je i od pomisli da idem onamo.
– Ići ćemo zajedno.
– Na stranu sve, drago mi je da si došao.
– Drago mi je da ti je drago jer je i meni drago.
– Ovo dolje je plaža do koje sam krčila put i na kojoj sam zatekla don Jeremiju. Možeš javiti Amarilju za Lu, ovdje ima signala. Ići ćemo dolje, poslije. Jesi li gladan? Mogu nam nešto skuhati.
– Mogu i ja nešto skuhati. Za promjenu. Naša robotska kuhinja… Odnosno svi elektronički uređaji, jutros su podivljali. Ostavio sam Amarilju ključeve kuće, doći će iz servisa provjeriti. U Gradu je sve naopako. I sad mi se sve to čini tako dalekim, stranim i davnim. Pozdravio te Amariljo. Gle, netko je izgubio šešir. Lijepo je ovdje.
Olga je otvarala vrata svjetionika. Greg je stajao nad liticom:
– Na granici s nadrealnim.
– Nisam ti još sve ni rekla.
U svjetioniku, Greg je poslao Amarilju poruku pa se prihvatio posla. Otvorio je hladnjak i stao proučavati njegov sadržaj.
– Baš mi se kuha. Ti pričaj, sve me zanima. – rekao je gledajući zamišljenu Olgu.
– Sjetila sam se nečega što si jednom rekao o Romeu i Juliji. Rekao si bio nešto u stilu da bi i njihova ljubav vjerojatno ishlapjela s vremenom, da su ga imali, jer ništa nije onako kako se čini. Sjećaš se toga?
– Kad smo kod toga da ništa nije onako kako se čini… – Otišao je do torbe i izvadio iz nje žutu haljinu.
I rekao joj je tada sve ono što je bio naumio reći.
– Posudila sam je jednom Mili.
– Bivšoj kolegici Mili?
– Da. Takvu mi je vratila. Htjela mi je platiti. Rekla sam da nije potrebno.
– I to je to?
– Ne razumijem. Što si očekivao? Da vodim dvostruki život?! Greg?
– Olga, ja ne znam ni kako je umrla tvoja majka. I ne radi se samo o njezinoj smrti.
– Srela sam jednu ženu, medicinsku sestru, koja mi je umalo postala pomajka, a ja se nje uopće ne sjećam. Uopće! I što sad hoćeš da ti kažem? Nemaš pojma kako je tek meni. Nekidan sam tek saznala neke nijanse – kako su mi rekli, o majčinoj smrti. Njima nijanse, a meni užas. Ne želim o tome govoriti.
– Žao mi je, ali ni ti ne znaš kako je meni – tebe kao da svi poznaju bolje nego ja.
***
Predvečerje se na otok šuljalo poput aluzije čiji je smisao mnogima promicao dok su unutar zidova svojih pregrijanih kuća bili zaokupljeni svatko sa svojim mislima, nevoljama, brigama, strahovima i neizvjesnostima.
SUZANA BOSNIĆ MAJCENIĆ (Split, 1976.) dosad je u izdanju nakladnike kuće Funditus objavila zbirku kratkih priča Pod zemljom u velikim cipelama (2013.), romane Tolba (2015.) i Gruba ljubav (2017.). Najnoviji roman Prolazne pojave objavljen je krajem 2022. u izdanju Cekapea. Trenutačno sa suprugom živi u Meksiku (Santiago de Querétaro).
Pospana sam, a ranojutarnje sunce bliješti s prozora i udara mi u oči. Ulice su puste jer subota je, građani će izmiljeti tek za nekoliko sati. U tramvaju štekće pokvareni aparat za poništavanje karata. Zvuk poludjelog stroja, ali se privikavam, dremuckam još nekoliko stanica, pa izlazim. Silazim na asfalt, a tek što udahnem svjež zrak ispunjen cvrkutom ptica iz obližnjeg parka, strese me bijesan glas. – Hoćeš da ti siđem dolje? Hoćeš da ti siđem dolje, majku ti…! – grmi neki muškarac iz tramvaja. – Dođi, hajde… – s pločnika mu odgovara drugi, pa pljune prema tramvaju. Osupnuta sam prizorom i ne mogu dalje, makar žurim. U času me obuzima slabost. Zar počinju već u šest ujutro? Srećom, vrata se zatvaraju, tramvaj kreće i sa sobom odnosi gnjevnog putnika. Ovaj koji je ostao nastavi psovati promuklim, alkoholičarskim glasom, ali opasnost od obračuna je prošla. S olakšanjem požurim preko ceste. Autobus je već gotovo krcat, a ja nalazim svoje mjesto i sjedam kraj neke debele žene od svojih četrdeset godina. – Baš dobro što ste vi – kaže mi. – Samo da nije neki muški. – Pruža mi ruku: – Ja sam Klara. Putujete sami? Na bujicu njezinih riječi uglavnom kimam. Vozač uključuje radio na kojem su vijesti o Iraku i domaćoj ekonomskoj i političkoj krizi. Spuštam kapke, ali Klara mi polaže dlan na ruku i pita: – Idete prvi put s ovom agencijom? Prije nego što izustim “Da“, ona počinje priču o toj turističkoj agenciji koja je mnogo bolja od sličnih koje po istoj cijeni organiziraju takve jednodnevne izlete na more. Kaže, razgovarala je s ljudima, ne govori na prazno. ¬– Da, da… – odobravam joj s vremena na vrijeme i odbijam kikiriki i bombone kojima me nudi. – A jeste li vi udati? – pita iznenada. – Ne – odgovorim. – A vi? – Imam dečka, hodamo dugo. Ali, ne želim se vezati. Žene danas moraju… – i priča, priča kao da na glas provjerava znanje iz feminizma pokupljeno iz ženskih magazina. A onda mi se unese u lice – Je li vam zlo? Hoćete vrećicu? – Ma, ne – kažem – ali malo bih odrijemala. Prepušta me nakratko samoći, ali u mraku iza kapaka još jače od njezinih riječi glasni narodnjaci s radija ismijavaju se mojoj želji za mirom. Tri sata, prekidana Klarinim pričama i radijskim programom, pokušavam drijemati, sanjariti i promatrati prirodu uz cestu. Napokon Crikvenica. – Jeste za kavu? – poletna je Klara. – Ne, hvala, ne pijem kavu – slažem silazeći. – Onda sok? Ja častim. A poslije ćete vi mene… Zapravo shvaćam da želi sa mnom provesti dan, pa brzo uđem u gužvu kod prtljažnika, zgrabim svoje stvari i dok ona uzima svoje, šmugnem da me ne vidi. Polako prolazim uz terase kafića u potrazi za slobodnim mjestom da najprije uživam u capuccinu i pogledu na usidrene lađe i jutarnju vrevu, ali svi su stolovi zauzeti. Nema mi druge, odlazim na plažu, a tamo, ipak, stoji montažni ugostiteljski objekt pa pohitam i sjednem za stol pod jednim suncobranom. Baš kako sam željela, osamljenički uživam u capuccinu i promatram more. Na ležaljkama i pod suncobranima već se izležavaju imućniji gosti iz obližnjeg hotela. Do njih na ručnicima sjede siromašniji i vade doručak iz najlonskih vrećica. Neka preplanula žena puni plastičnu bocu vodom iz tuša, pozdravlja se s mladićem koji otključava lokot i oslobađa svezane plastične ležaljke, poželi mu dobar posao, pa se polako odgega prema svom ručniku. Ustajem da izaberem mjesto na plaži prije nego što nastane gužva. Na jednom ovećem kamenu palim cigaretu i gledam kako turisti pristižu, onda se okrenem prema plićaku. – ’Ajde, ne boj se! – Bljedoputa žena srednje dobi, stoji u vodi do pasa i nagovara mladu bojažljivu djevojku da zakorači dublje. – Neće ti ništa biti, ja sam tu, ne boj se! – Neću. Neću! – Djevojka se drži ukočeno i drhturi, a žena koja joj je htjela otkloniti strah od mora hvata je za ruke i odlučno vuče naprijed. – Neću, neeeću! – brani se učenica, trga se iz ruku svoje učiteljice i posrćući bježi na kopno i ne obazire se što ona žena za njom viče da je kukavica. Oko podneva plaža je napučena do kraja. Do mora se može samo preko tuđih ručnika, ponekad i nogu. Isprva me smetaju preglasni razgovori, cika i dječja vriska, povici prodavača: “Burek! Buftli! Pereci!“ i nekoliko Romkinja koje, preko ruke noseći robu, krstare između ručnika i uzvikuju: “Žene, stolnjaci! Žene, stolnjaci! Jeftino!“, ali, posve neprimjetno, svi se zvukovi domalo stapaju u jedinstveno zvučno stanje, kao što se i svi mi, svakakvi i odasvud, onako izvaljeni na suncu, pretvaramo u jedan tepih od golišavih tijela. Osluškujem: Mađari, Česi, Nijemci, Talijani i Zagorci koji se čude da kava, sladoled i hrana u restoranima nisu baš skupi kao što su čuli preko televizije. Sjedim na hridi s nogama do koljena u vodi. Gledam dječaka od šest-sedam godina kako po stijeni lovi račiće, pa ih stavlja u uvalicu između dva kamena da mu ne pobjegnu. Mnogo ih je ulovio, sve vrvi u toj barici od morske vode. Okrećem se licem prema suncu, zatvaram oči. Prepuštam se osjećanju elemenata, vodi, zraku, vatri i zemlji. I životu. Iza sebe čujem udarce kamenom, učestale, pa se okrećem. Dječak iz lokve vadi račiće, stavlja ih na kamen i, prije nego što uspiju pobjeći, drobi ih drugim kamenom i radosno se smije kao da tuca orahe! Ne prestaje ih drobiti i ne prestaje se smijati. Račji oklopi prskaju, a on ih, zdrobljene, drugom rukom odmiče ustranu, stavlja nove, pa opet udara. – Hej ti, prestani! – viknem, ali mali se krvnik ne obazire. Ljutito ustajem i krećem prema njemu, ali bosa sam, ubodem se na neki šiljak i gubim ravnotežu. Padam koljenom na hrapavu stijenu i jauknem, ali dječak, opčinjen ubijanjem, ništa ne čuje. Ustajem, šepajući stižem do njega i vičem: – Mali, što to radiš?! – Tek sada dječak prestaje ubijati račiće i diže pogled prema meni. Oči su mu plave, pune iznenađenja, prestrašene. – Kakva ti je to zabava, zašto ih mučiš, prestani ubijati! – vičem na njega. On čuči i gleda me, pa polako ustane. – Parlate Italiano? Što da radim? Bi li razumio da uzmem one zdrobljene račiće i nabijem mu ih u lice? Nekoliko se trenutaka gledamo oči u oči, a onda ja svrnem pogled. Okrećem se i polazim prema moru, ostavljajući mu na milost i nemilost preostalih nekoliko račića. Rana na koljenu peče me od soli, a dok je ispirem pod tušem, nebo stanu prekrivati oblaci, iznenada zapuše jak vjetar i započne sitna kiša. Ljudi se užurbano razilaze. Uzimam svoje stvari, sjedam na klupu uz drvored koji odjeljuje plažu od ceste i pod zaklonom krošnje polako se odijevam. – O tu ste! Kako smo se izgubile? – dovikuje mi Klara prilazeći. – Eto – kažem – gužva… – kažem i razmišljam kako da joj sada umaknem. – Što vam je to s koljenom? – pita, ali odmah pogleda na drugu stranu, preko ceste, gdje su kafići i trgovine sa suvenirima. – Joj, slikari! Divno. Idemo se slikati, hoćemo? – Hvata me za lakat i hoće me povesti prema jednom suncobranu pod kojim je portretist sa štafelajem. – Da iskoristimo! Kad se već ne možemo sunčati, bar da nam ostane uspomena. S nelagodom oslobađam ruku. – Ne, radije bih se malo prošetala – kažem i na brzinu se pozdravim. Ne osvrćem se da joj ne dam povod da pođe za mnom. Kišica tek rominja, pa zato ne trčim nego polako, šećući, odlazim u jednu pizzeriju. Gledam kroz prozor. Domalo opet sja sunce i ljudi hitaju na plažu da iskoriste dan. Vraćam se i ja, ali sada pronalazim drugu plažu. Dugo sjedim na kamenu uz more i čitam. U sumrak se okupljamo oko autobusa. Klara mi radosno pokazuje svoj portret, zapravo gotovo karikaturu. – Dobro me pogodio, je li? – ozarena je. – I to u samo pola sata! – Dobro je – kažem dok gledam njezin osmjeh razvučen na sivom papiru. – Sliči na vas. – To je umjetnost! – kaže – A ne kad ne znaš što je na slici. A ovo? – Pokazuje i na majicu koju ima na sebi – Prava mornarska! Stoposto pamuk! Prije polaska još mi pokazuje neku kutiju od školjaka. Autobus kreće, ona spušta sjedalo i zavaljuje se: – Baš sam se umorila. Sad ću fino odspavati sve do Zagreba – govori dok zijeva. “E, nećeš,“ mislim si dok osjećam kako mi koljeno otiče sve više. Čim vozač uključi radio i unutrašnjost autobusa stane vibrirati od muzike narodnjaka, ja započinjem svoje pričanje o nasilnicima i o onom malom gadu, ubojici rakova, o umjetnosti, glazbi i slikarstvu, o filmu i modi, muškarcima i ženama, politici, konjskim utrkama i kloniranju. Premorena od zraka i mora, zatvorenih očiju, Klara tek povremeno odgovara: – Da, da… – a ja je držim za ruku i pričam joj. Kad autobus stigne u Zagreb, pazim da mi ne šmugne prije nego što odemo na kavu. Ja plaćam. A poslije će ona.
***
FRUSTRACIJA
– Ti si bacila Maloga u smeće? – doviknuo je Sven Marini u sobu pošto je ušao i otvorio kantu smeća da u nju baci žvakaću gumu. – A tko bi? Je li mrtav? – odvratila je Marina dolazeći – Diše ili…? – Potpuno je mrtav! Dobro je… – Sven joj je prišao, ovlaš je zagrlio i poljubio u čelo – Znam da ti nije bilo lako, dušo… – Bilo mi je teško! – stresla se – I to je zadnji put da činim takvo što… – položila je ruku na prsa – Bože, kako užasno!” Par u tridesetima Marina i Sven su se pokajali što su unajmili i uselili u kućicu s vrtom u naselju s prizemnica namijenjenih rušenju! Jer, unatoč tome što je najam bio jeftin, što je kućica u cvijeću izvana odisala ljepotom, mirom, inspirativnošću, život u njoj nije bio idiličan. Iza vedre fasade počivala je dotrajalost s vonjem plijesni, kronično vlažni unutarnji zidova osipali su se pod tapetama, a zbog loših instalacija nadirali su i neželjeni gosti. Da, glodavaci su (pogotovo nakon obilnije kiše, iz kanalizacijskih cijevi i šahtova) šetkarali dvorištima pa i ulazili unutra! Tako, za jednog od tih dana, nije bilo ni malo ugodno kad im je kroz otškrinuta vrata, za popodnevnog odmora, posve opuštenog izležavanja kakvog su si odlučili priušćivati vikedom – protrčao štakor! Pokajali su se i Marina i Sven, ali to nisu izravno rekli jedno drugome da slučajno ne bi došlo do međusobnog prigovaranja što nije bilo poželjno za početak njihovog predbračnog života u kojem im je prvenstveno bio cilj bolje se upoznati, te su muke u svojoj trenutnoj oazi nevoljko nazivali: romatikom. U skladu s tim poljskog miša koji im se zavukao u kuću i spretno skriven grickao odjeću i papire nazivali su mišićem, miškom, mišonjom! Nekoliko puta su ga čak i vidjeli, malog, baršunastog, i brzog kao munja! Tek što bi pomislili zgrabiti metlu ili nešto čime bi ga poklopili, njega više nije bilo vidjeti! Koliko god im je smetao, bilo im je fascinirajuće kako tako sitan stvor uspijava biti sposoban namiriti sve svoje potrebe za hranom i održavanjem zubi! I kako je ih unatoč svom malom mišjem mozgu uspio procijenti kao ne-opasne, te se odvažio na duga šuškanja i šetnje stanom, zbog čega su mu nadijenuli ime po ocu Karla Velikog – Pipin Mali. Međutim, kad je količina izgrickane odjeće, papira, Marininih skica i akvarela s vremenom dosegnula znatnu štetu – Pipinova mišja dražest morala je pasti u drugi plan; jednostavno – nisu ga više mogli podnositi, morao je van iz njihove romantične oaze, živ ili mrtav! Marini je bilo turobno što ne radi kao politolog, nego kao tajnica na zamjeni u jednoj privatnoj firmi, a k tome – slika, a zna da nikad neće biti ni blizu pravom slikaru, umjetniku, i što unatoč svom društvenom porivu – neće biti aktivist, niti za prava ljudi niti za prava životinja, jer – kako će – ako dobrovoljno radi za gazdu koji zaštićen društvenim vezama ugnjetava uposlenike, kad njoj treba novaca za sadašnji i budući život, kako da bude ono što joj nalaže njen (sputani) duh kada, eto – silom prilika – zajedno sa svojim budućim mužem, profesorom književnosti, lektorom “Malog oglasnika” kuje plan kako da ubiju Maloga? Ali Mali je morao skončati! Takav je život! Nisu htjeli upotrijebiti standardnu mišolovku jer im se takva egzekucija činila okrutnom. Odlučili su se za ljepilo. Na komad kartona razmaže se ljepilo – položi mamac, mišonja dođe i…. Dva dana su čekali da Mali priđe stratištu! A malom je valjda bilo sumnjivo kako mu netko ostavlja hranu na putu i bio je oprezan. I onda, Marina – s posla, kad li… Na centimetar od zalogaja Pipin Mali leži zalijepljen cijelom površinom trbuha i nožicama i drhturi izmučen od uzaludnih pokušaja da se izvuče! Kako strašno, kako mučno! Da je barem Sven u tom času bio uz nju! Marina je brže uzela jedan tup nož i, sućutno se smiješeći (kao da će miša time ohrabriti), pokušala ga odvojiti od ljepljive površine. Kako bolno! Mišjim poluonesviještenim tijelom je od toga zadrhtao dodatni cijuk visoke frekvencije! A kako je jadnik nakon dva dana izviđanja pritrčao zamamnom komadiću sira! Pokušajem spašavanja samo mu je povećavala muke, te se nametalo da bi bilo najhumanije da ga ubije, što je i bila prvotna namjera, kada ga već nije mogla spasiti, što je bila druga namjera. Nije bilo više izbora: dokrajčila ga je tako što je zajedno s kartonskom podlogom stavila u vrećicu, zatvorila je i bacila u smeće. Mali se glodavac sigurno brzo ugušio. Nije imala živaca provjeravati. Kakve koristi? I sad, umjesto da Sven posveti neko vrijeme priči o njihovom ljubimcu-štetočini (kojeg njih dvoje nikada neće zaboraviti), on već prelazi na drugo, spominje Kristijana, svog prijatelja i redovnog čitača a pokatkad i oglašivača u “Malog oglasniku”, a koji bi da se sretne s njima! – Polako s Kristijanom… – Što “polako”? Zainteresiran je za tvoje slike, razumiješ? – Čekaj… Trgovao bi, prodavao bi moje slike…? – Da! I to u galeriji, usred Tkalčićeve! U “M-artu!” – Šališ se… – zasjale su joj se oči – Ali, nije li ta “M-art” galerija njegovog bratića? “Formalno će i ostati. Ovaj nije znao voditi posao, čas je htio biti veliki kustos , čas je htio komercijalu… I napokon će dati Kristijanu odriješene ruke da postavi galeriju na noge. O tome mi je netko pričao nedavno. I danas, taman mi u rukama neki oglas o prodaji “jata puževa” , on zove i pita jesmo li ti i ja ovih dana za piće, veli – ima jedan prijedlog. Da se nađemo s njim i njegovom novom curom, fotografkinjom. Mislim da je to ona jedna njegova šutljivu prijateljica s ribljim očima, koja ga je znala slušati na telefon satima i govoriti “Da, da”. Sigurno će i ona tamo izlagati svoje fotografije…. – Zvuči predobro da povjerujem! – Daj! Tvoje slike su predobre da ih izlažeš u sklopu art radionica! Osim toga, u životu sam Janu napravio bezbroj sitnih usluga pa je u redu da on uzvrati na ovaj način. I, zato ne plači za Malim, idemo van na veliku pljeskavicu da proslavimo!”
Otišli su na pljeskavicu i uz nju popili nekoliko piva veselo raspredajući o mogućnostima koje se otvaraju Marini nakon prve male izložbe u oficijelnoj galeriji. Ne samo što bi Marina dobro prodala slike nego bi ušla u novu razvojnu fazu slikanja, posao tajnice u bezveznoj firmi bio bi zauvijek iza nje! Kad to se desi, Marina može dati podršku Svenu da potraži bolji posao, počne pisati priče… Kako bi bilo da piće s Kristijanom zakažu u restoranu, pa nešto i pojedu? Ili, još bolje – da Kristijana i njegova djevojku pozovu kod njih u kućicu, da opušenije razgovaraju bez bučne glazbe koja na javnim mjestima zna biti naporna i tjerati čovjeka da viče? Da, najbolje će biti da oni dođu u njihovu oazu! Za tu priliku Marina će napraviti generalku – pospremiti “slikarski studio” u uglu dnevne sobe, maknuti crnu plijesan sa fuga između pločica u kupaonici, očistiti i zadnje mišje tragove, poput zrnaca kima sitne mišje brabonjke, a Sven će prirediti finu laganu večericu, zar to ne bi bilo dobro? Da, u idućih dan-dva Sven će na poslu dio mozga staviti u funkciju “search” to jest pretraživanja ideje za što bolji prijem, a naročito kad dođe kući i igrajući kompjuterske igrice uđe u opušteno, kreativno stanje! A onda, već na povratku s pljeskavice i piva – pogled na brajdicu u susjedovom dvorištu Svenu daje ideju! Vinogradarski puževi! To je sada “in”! Ljudi ih uzgajaju na farmama, a oni tu delikatesu imaju pred nosom! Svenov i Marinin novopečeni susjed je u dvorištu imao malu brajdu da mu ljeti daje hlad, ali su na njegov prirodni suncobran navalili nametnici kojih se nije mogao riješiti pužomorom – ili je ta kemikalija bila slaba ili su puževi bili imuni, te je Svenu sinulo da napravi korisno i ugodno djelo o kojem će Kristijan pričati. – Što radiš, jesi lud? – uznemirala se Marina gledajući Svena kako skida štetočine s dijela loze okrenutog njihovom dvorištu. – Donesi lonac, draga! – odgovorio je živahno – Od ovog ću napraviti gozbu! – Baš si lud…– zavrtjela je glavom, nasmijala se i otišla po posudu.
Onda su našli recept na Internetu. Puževe treba držati na tanjuru zaklopljene cjedilom za špagete, da ispuste svu sluz. To je bilo lako. Onda… Puževe, kad nakon dva-tri dana posve ostanu bez sline i kad se začahure u svoje kućice, trebalo žive ubaciti u kipuću vodu! A Sven odjednom za to nije imao snage! – Čekaj, Sven, ja sam sredila Malog, a ti, molim te lijepo, sredi te puževe! – Obećao sam, ali ne mogu! Budi dobra, razumij me, i daj ti to sredi! A ja ću poslije, kad odu, raspremiti stol i oprati i spremiti suđe, ha?” Uzdahnula je pa odignula cjedilo od tanjura. A puževi, spore životinje, izmrcvarene, poludehidrirane, pojurile su koliko su god mogle kroz zapečenu sluz prema rubu cjedila, da se spase. Namršetan, prstom ih je jednog po jednog brže-bolje vraćala natrag. – Odurno! – Stresla se od gađenja – Ne mogu! – Možeš, ako hoćeš! – Ali, Sven, zar se nismo dogovorili: ti radiš puževe, a ja priloge i juhu? I kosu moram srediti, naći odgovarajući, neizgrižen stoljnjak, ako ne želiš da vodimo razgovor o preminulom mišu! Ne mogu se skoncentrirati na sve! – Bez “s” – rekao je Sven. – Što “s”? – Ne kaže se skoncentrirati nego “koncentrirati”! – Dobro, ne mogu se na sve koncetrirati! U redu? – Čuj, dušo, znaš da neke jezične nepravilnosti ne podnosim! A najviše me iritira kad netko kaže “obzirom”, “obzirom na”, to me tako smeta da bi tom nekom odvalio šamar! – Je li možda tvoj direkor pokušavao objasniti da će “obzirom na” situaciju kasniti plaća? U redu, neću sad o tvom poslu, nego o ovim puževima! Ja ih neću pripremati!” – Nemaš kad da ih ne pripremaš, voda ključa, samo ih ubaci!” – Ti ih ubaci! – Hvala na razumijevanju, draga! I hvala mi što sam sve ovo smislio samo zbog tebe i tvojih slika! Da visiš u galeriji, to ti nije bilo odurno? A sad… – Daj, nemojmo se sad svađati!”, uskliknula je Marina – Okreni glavu! Ili, odi za kompjuter odigrat koju igricu! Pričekala je da Sven sjedne za kompjuter, natočila si čašicu votke, strusila je, pa u ključalu vodu ubacila puževe. Onda, prije nego što će nastaviti s daljnjim pripremanjem večere, natočila je još jednu čašicu.
Evo ih, gosti, Kristijan i… kako se zove njegova djevojka? Blijeda djevojka plave kose povezane u rep pruža ruku: – Tena. – predstavlja se pa dodaje – Ako se već nismo upoznali na nekom događaju… – Nije me ona! – kaže Kristijan pokazujući zelenskasnu masniscu ispod oka, te polaže na stol “six pack“ piva. Sjedaju. – Što ti je bilo? – pita Sven.
– Pao sam na kvaku! – smije se Kristijan – Jako dobru kvaku! Tena se na Kristijanove riječi smješka i zaljubljeno ga lovi za ruku. – Rekla sam Krisu da stavi na to korektora ili bar pudera, ali nije htio. – U tom slučaju ne bismo bili ovako znatiželjni. – kaže Marina. – Neka vas napetost znateželje golica! Sve ću vam ispričati! – kaže Kristijan.
– Onda – ljubazna je Marina – Popijmo nešto, pa ćemo večericu, posebnu, prvu za vas iz našeg gnjezda… – Najprije piće, da! – kimne Kristijan, i umjesto da prokomentira kućicu, Svenov i njen početak zajedničkog života, on se obrati Svenu – Prijatelju, kako idu “vrtljive fotelje”, “grdilišta s lokalnom dozvolom”, “peći od 4000 i 5000 kalcija”, ima li “zmijskih torbi”? – Idu. Možda bi te zanimao “trokrilni ormar za vješanje”? – uzvraća Sven uz po malo usiljeni smijeh jer mu se čini da Kristijan nije više onaj ‘stari’ – spretni, duhoviti i lucudni, već kao da u sebi ima nešto, neku stranu ideju s kojom se tek treba sjediniti. – Možda. A tebe bi mogla zanimati pričao o Thonetovim stolcima! – izgovara Kristijan značajno. Potom pušta Teni da uputi ponešto ljubaznosti domaćinima i da oni uzvrate na njih i nastavlja:
– Jedan je prodavao šest stolica, da ih se riješi, a ja baš imao u džepu tisuću petsto kuna koliko je tražio. I sjetim se čovjeka koji bi ih kupio. Nazovem ga. Pogodimo se za tisućuosamsto. Znači, meni dvadest posto… – Dvadest posto za posredništvo nije puno. – kaže Marina. – Pogotovo što sam ih odmah uzeo, ugurao u prtljažnik i na stražnje sjedalo, i odmah odvezao čovjeku. Unio mu ih u stan! Kad, on mi veli: “Nemam sad za platiti!” Hej! Rekoh: “Prije pola sata pričamo, dogovorimo se i sad, nemaš novaca?!?” I veli on: “Oprosti, malo sam se preračunao, nisam te mislio zeznut, ali sutra ću ti platiti!” Imao je u očima nešto iskreno, pomalo bespomoćno, i rekoh: “Dobro”. – Kris je divan – izgovara Tena pa se prislanja uz Kristijana i daje mu poljubac u obraz. – I dođem sutra. – A on nema novaca? – pita Sven. – Pogodio si! Nema on novaca! A nemam ni ja! Ali imam princip da dam od sebe praviti budalu! Pa ga pitam: “Što ćemo sad?” – Opustite se malo, sad bi mogli juhu, ha? – predlaže Marina.
Jedu juhu. Marina potom iznosi na stol dinstane puževe, umake, rižu i povrće. Oni jedu – malo povrća, malo riže, malo umaka.
– Zar vama nije dosta gutanja? – pita Tena žvačuči zaprženu mrkvu – Pritisaka sa svih strana i to? Koliko puta vam dođe da puknete? Da nekom pametnjakoviću naravnate njušku? – A meni je došlo da naravnam njušku ovom čovjeku koji me je uzeo zavlačiti. Dok jedan dan nisam došao opet k njemu rekao da mi da natrag proklete Thonetove stolce koje sam mu donio! Tek tu se počeo izmotavati! A u očima je imao neki čudan nedostatak sjaja po čemu sam ja shvatio da je on zapravo preprodao stolce! Da ne pričam da mi je odmah ponudio petsto kuna! Vidio je da sam ljut i plazio je oko mene ko ljigavi crv! A ja sam bio ljut, zbog njega najviše! A k tome, ljudi moji, crko mi je bio auto… Ali da sad ne pričam o autu, nego – o njemu… – Potukli ste se? – pita Sven držeći u zraku iznad čaše limenku piva. – Kako me to gledaš ukipljeno? Misliš, kao neki, da sam malo prolupao? Zar ti ja ličim na nekog tko bi se tukao? U takvoj situaciji? – Ne mislim, Kristijne, nego, i ta je mogućnost dopuštena ako je čovjek frustriran, ali koliko te znam, ti uvijek pronalaziš neke druge ventile.” – Šalim se, što si se odmah ukočio? Napet si, kažem ti, dragi moj, i vrlo zreo iskaliti taj bijes. Ali, da nastavim… Odbio sam tih petsto kuna i rekao da sutra hoću bar tisuću! i tako ljut sam izišao i ušao u tramvaj, jer sam bio bez auta. I dođe mi kontrola! “Vozne karte na pregled, molim!” – Potukao si se malo s kontrolorom, Kris, ha? Na njemu si se iskalio? – zapita Sven. – Da jesam o tome bi pisalo u novinama! A ja si ne mogu dopustiti da završim u crnoj kronici, zbog reputacije! Ali malo mi je trebalo… Jer sam se sjetio što je Tena doživjela, to je bilo strašno. Daj, Tena, ispričaj… – Ma, neću, Kris, to je bilo užasno! – Daj, Tena, neka te ljudi malo upoznaju! – Svi se mi ponekad prošvercamo u tramvaju – pokušava ju Marina ohrabiriti. – Neću filozofirati, ali svi mi imamo neku djetinju, iskonsku potrebu da nešto ukrademo…– pogledom je prešla preko lica prisutnih – Razumijete što hoću reći? Čovjek po meni nije čovjek ako barem nekad, recimo, nije pokušao otrgnuti ružu koja viri iz nečijeg vrta… – U pravu si, takav mi je užitak kad izbjegnem platiti dvije kune za wc, ako ću možda u istom kafiću ostaviti višestruku napojnicu!” – K tome je moj Sven i pirat, s Interneta skida… – Onda me razumijete – ohrabrena je Tena – Ja se u tramvaju često švercam iz te neke potrebe. – I zbog društvenog bunta, građanskog neposluha! – nadopunjuje je Kristijan. – Da, to obavezno! Izvršili su kriminalnu prijetvorbu- izgovara Marina i pogledom dotiče posudu u kojoj su nedirnuti puževi – Opljačkali nas i nametnuli nam nesigurnost, gurnuli u eskapizam ljubavi i umjetnosti… – podiže pogled i gleda u Svena –… nisam mislila na nas… – Da, to je ponižavanje – tiho izgovara Tena – I zato se ja švercam. To mi je ventil. Nije mi dosta ispucavati slike. Kao ni tebi izbacivati te tvoje slike… – obraća se Marini – Gledaj, ne mislim da ih doslovce izbacuješ ko lopte… Ali bilo mi je fakat strašno kad me je kontrolor htio izbaciti iz tramvaja! Htio je na meni istresti svoju frustraciju! – Ljudi, nemojte mi zamjeriti, ali ja više ne znam o čemu mi pričamo. – nestrpljiv je Sven. – Organiziram tučnjave! Eto! – s olakšanjem kliče Kristijan – Dobre zdrave dobrovoljne tučnjave! Kao u filmu “Klub boraca“! Gledao si ga? E, tučemo se i slikamo se, to je akcija, art i reality!” – Ako sam dobro shvatio, predlažeš nam… da se tučemo? – kiselo se smije Sven. – A Tena slika. Zvuči loše? – Čekaj, Kristijan, ti to ozbiljno? Kristijan nastavlja: – A kad bi ti rekao gdje su oni stolci završili? U “M-artu!” Da, da, čovjek ih je išao preprodati mom rođenom bratiću! Kad sam slučajno naišao u galeriju i vidio ih… – Kristijan zatvara oči i počinje trljati čelo. – To je stvarno jedna prava priča – izgovara Sven. – Znači, između tebe i te galerije je gotovo? – rezignirana je Marina. – Rekao je da će mi “objasniti”! A što mi ima objasniti? Prekipjelo mi je! Ali sam se ipak suzdržao obzirom da mi je bratić… Sven se trgne. Vidim da shvaćaš, dragi moj Sven. Isto tako vidim da i ti imaš poprilično napetosti u sebi. Ljubavni život tu pomaže, ali i zajednički život nameće pravila, nije ti partner neutralizator za nervozu, je li tako Marina? – Nemoj ih nagovarati… – šapne mu Tena. – Pusti me! – odvati joj Kristijan pa nastavi – Tena je pomislila da vas gnjavim, ali to nije istina, zar ne? Ukratko, svog bratića i razne likove s kojima bi imao raspravljati od jutra do sutra sam pozvao da napravimo tuču! Tuču na koju i oni mogu pozvati koga hoće! U prvi mah zvučalo je ludo, mislio sam da ipak neće zagristi. Ono, ipak je bol – bol. Ali, prihvatili su! Dobar dio pozvanih se pojavio! Bilo je neponovljivo. Ali, ja hoću još. Da to bude kao… festival. Sven, učini mi uslugu da krenem s tim dalje.
Sven je rekao “Ne”. Ona je također rekla “Ne”. Kristijan i Tena su otišli. Sven je sjeo za kompjuter, odigrao igricu, a onda otišao u sobu, legao i zaspao. A nije raspremio stol! Niti je oprao suđe.
Marina umorna i razočarana sjedi za stolom i pokušava staloženo razmišljati. Čemu da se nada? Što da očekuje? Da odnekud zašuška Pipin Mali? Ili neki njegov mišji prijatelj koji je u međuvremenu ušao i primirio se dok ne razmotri situaciju? Uz sve rastužuje je pogled na puževe koje nitko nije jeo, a bome ni zapitao koliko je trebalo truda da se sprave. A trebalo ih je kuhati pet sati, pa ih temeljito očistiti od tankog, končastog izmeta, pa ih još dva sata kuhati u vinu i začinima. Baš njih briga za njezinu tugu što je ona velika količina puževa sada, bez kućica i slinave mase, bila svedena tek na šačicu žilavih zalogajčića. I nitko nije posegnuo za njima. Prilog i umaci, doduše, bili su olizani, ali puževi će biti bačeni u smeće! Sve je to morbidno. Kao i pomisao da će imati izložbu akvarela u pravoj galeriji! Sranje! Idioti! – Tako smo se ispraznili, bilo je tako… je l‘ da Tena? – glasan je bio Kristijan. – Bilo je fantastično! – potvrđivala je KreTena – Bez ozbiljnih ozljeda. Dovođenje u stanje normalne, fine ljudske borbenosti. Fantastično. Morate doći. Barem gledati. I, ono, da se bolje upoznamo… – A gdje? – pitao je Sven. – Kod mene, na vikedici, vani u vrtu. A poslije borbe – roštilj, pivica. Idioti! Obični malograđani!
Marina uzima rub stoljnjaka i – snažno poteže! Kroz noć se prolama buka. Srušeni tanjuri, čaše, posude, boce, limenke. Tišina. Sven spava. Tišina. Čuje se otkucavanje zidnog sata. Vonj plijesni. Neka odluka se treba donijeti. Treba se (s)koncentrirati.
______________________________________________
ZORICA RADAKOVIĆ (Sinj, 1963.) pjesnikinja je i spisateljica iz Zagreba. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu apsolvirala je na Odsjeku za jugoslavenske jezike i književnost. Godine 1984. izlazi joj zapažena knjiga-projekt Svaki dan je sutra pa otad uz knjige poezije objavljuje i prozu, eseje, kritike te radiodrame i drame. Radila je kao novinarka obrađujući teme iz kulture i pop-scene, a kao reporterka donosila i reportaže s ratišta. Uz novinarski i autorski rad bavila se i radiodramaturgijom te je za Dramski program Hrvatskog radija adaptirala prozna djela suvremenih pisaca i književnih klasika. Godine 2000. njena drama Susjeda dobila je međunarodnu nagradu u Beču te je praizvedena na njemačkom, a potom na hrvatskom jeziku u ZKM-u. Poezija i proza zastupljene su joj u raznim pregledima i antologijama. Objavila je knjige poezije U mraku mrtav čovjek, 1989., Bit će rata, 1990., Pola jedan, 1995., Eto muha, 1999., Žene, muškarci, psi, 2002., knjigu drama Stoj na glavi, 2002. te roman Sanjarica, 2017.
Probudio sam se. Ne, nisam. Iako je svet u kome sam se našao naličio na onaj u kome sam živeo budan, sve je bilo drugačije. Čudnije. Bleđe. Išarano pastelnim tonovima umesto zaslepljujuće svetlosti užarene zvezde. Neprepoznatljivo. Čak i moj krevet, koji je, i u snu, pod prstima bio mekan i ispunjen grudvicama od sunđera ispod mebl-štofa, bio je samo slabašni odblesak onog u kome sam ležao, svestan da sanjam. Senka te neuhvatljive ideje što lebdi iznad čoveka, dovoljno blizu da opaža njeno prisustvo, a toliko daleko da je, kao Tantal, nikada ne okrzne prstima. Svetlo što je kroz prozor prodiralo u sobu bilo je lažno, poput lampe, reflektora na filmu, koji jedino mene treba da zavara da je svanulo. Da je košmar prošao, da nije samo promenio scenografiju i priču u pozadini, načinivši zamku po mom sklopu ličnosti. Jedinstvenu i neponovljivu. Neprimenljivu na bilo koga dugog. Onu čiji je zadatak mene da utamniči, bez obrazloženja koji sam to greh počinio. Zar je važno? Svako zgreši bar jednom. Dovoljno da do konca ispašta i preispituje se da li je njegov zločin zaista bio tako strašan? Neoprostiv. Vredan kazne što mu je dodeljena.
Lagano ustajem i prilazim prozoru. Još mi samo jutarnja kafa nedostaje da odglumim buđenje, po uputstvima skrivenog režisera i dostojno najviših priznanja kinematografije. Imena uklesanog u bulevar slavnih grada, čija se skele polako ruše dok predstava traje. Nedovršena. Bez peripetija i vrhunca. Poente što ostaje prećutana. Publike koja će dati konačni sud o priči u koju se jednom, nakratko, uživela, ubedivši sebe kako je njena lična, dok se nalazila na bezbednoj udaljenosti od sudbina junaka. Sažaljevajući sve njihove pogreške i zablude, spaljene na apoteozi između nevinosti i iskustva. Onog stanja koje jezik nije imenovao, a u kome je čovečanstvo ostalo zaglavljeno. Rađajući starmalu decu što su rasla u izbledele pojedince. Nalik na ove iz mog sna.
Gde se nalazim? Sve mi je poznato, iako sam tuđinac u tom pejzažu u kome drugi, meni strani ljudi, koračaju. Nemi. Bezizražajni. Pričajući o svojoj tragediji samo očima što se preda mnom gase. Nestaju. Iščezavaju, ostavljajući za sobom pepeo i pustoš. Večnu prazninu što odjekuje vlastitim ehom. Kroz brazde šuma i pukotine Univerzuma. Pore na koži i bespuća na granici horizonta. Tako glomaznu da je čak i smrtnik može okrznuti svojim pogledom. Ponavljajući grešku zbog koje je Orfej ostao nesulišenih molitava. Kratkovid i sa naočarima sa teškom dioptrijom. Iza magle od suza i duvanskog dima. Paučine što je prekrila iznemogli Kosmos, klonuo pod težinom sopstvenog bića. Stenje što oplakuje vreme. Nioba u crnini za svojim potomcima.
Ne mogu da se probudim. Pokušavam, ali oči neće da se otvore. Svest se ne penje do površine, ne kida lance sa svetom snova. Da li ovako izgleda smrt? Da li sam umro, verujući kako sam samo zaspao? Ne, to nije izvesno. Onda ne bih bio kadar da pratim tok sopstvenih misli, jer, sudeći po rečima jednog prosvetiteljskog i prosvetljujućeg filozofa, dok sam u stanju da razmišljam, to je potvrda mog postojanja. Dinamika unutrašnjih pejzaža jeste dokaz života po sebi. Ili je mimeza neke daleke egzistencije koja se pokušava prilagoditi vlastitim merilima i obrisima bića? Nisam trenutno u stanju da proniknem u odgovore na ova pitanja. Znam jedino da moram da pokušam da se probudim. To je od presudnog značaja za budući sled mojih okolnosti. Ako ostanem zaglavljen u snu, neću moći da dovršim sve što sam planirao pre poslednjeg izdaha, sa kojim ću se dobrovoljno i konačno oprostiti i od duše, bar onog njenog dela što će zauvek ostati vezan za telo, obeležavajući ga kao sopstveno vlasništvo. Držeći katastarski list nepokretnosti u ukočenim, bledim rukama. Borba sa vremenom jeste ona bitka u kojoj Don Kihot neprestano gubi i iznova kreće na pohod na vetrom pokrenute elipse, savršeno mirne i nezainteresovane za ljudski usud. Posve besmislen sa njihove tačke gledišta.
Odjekuje zvono na ulaznim vratima. Ko bi to mogao biti? Nikoga ne očekujem. Zar nisam ja tvorac i gospodar ovog lucidnog sna? Zar ovo nije provera mojih mentalnih sposobnosti? Koliko daleko mogu da odem, potonem u vlastitu podsvest? Ovladam njome i priklonim je sopstvenoj nestalnoj volji? Ako znam da sanjam, zašto se redosled događaja opire mojim prohtevima? Zar ne bi trebalo da kontrolišem sadržaj koji sam stvaram? Ili sam ja tvorevina nekog višeg uma, verujući da sam samostalan? Da li je moja veština tvoraštva samo odjek nečijeg tuđeg umeća, koje sada ne odgovara na nesigurne mimetičke pokušaje da je oponašam? Da li je ovo odista san?
Vrata se sama otvaraju, ne čekajući na moju intervenciju. Invokaciju. Zazivanje muza otključanih podzemnih hodnika. Tup udar provaljenih dveri Hada iz čijih čeljusti iskače Kerber sa svojom krvožednom vilicom, punom smrskanih ljudskih kostiju, spreman da i mene smoždi u jednom zalogaju, dok mu u grlu zastaje poneka nemirna kost kao izraz telesnog protesta. Umesto džinovskog, troglavog psa, iz drvenog rama iskrsava lice mog pokojnog ujaka, odevenog u svetlo, skoro prozračno laneno odelo, čiji se ton stapa sa sveopštim bledilom. Izgleda dosta mlađe, svežije, nego što ga pamtim pre večnog počinka, iako istih godina kao u trenutku svoje smrti. Gleda me blagim očima u kojima prepoznajem razočarenje i jednu vrstu sažaljivog prekora, od čega me podilaze jeza i stid. Toliko je toga čime sam ga mogao izneveriti, verujući da se moj život, način na koji postojim, tiče isključivo mojih odluka. Da greške koje pravim imaju posledice jedino po moju sopstvenu ličnost, ne i one što su mi prethodili ili će me naslediti. Žigovi grešnika od postanka vremena.
„Ujko!“, prilazim mu radostan, šireći ruke u ogroman zagrljaj. Neka hladnoća što isijava iz njega, nalik na bele hijeroglife daha po zimskom vazduhu, zaustavlja me u mestu. Ne prepoznajem duhovni lik ovog poznatog lica sa kojim sam odrastao. Između nas dvojice je proziran, ali neprobojan zid koji razdvaja naša dva sveta. Nežnost što ne nalazi odjeka sa druge strane, makar ni kao vlastiti eho što mu se vraća kao reč utehe. Nemušto ništavilo koje, poput baldahina, pokriva sadašnji susret, baš kao i naličje Kosmosa.
„Nije ti drago što me vidiš?“
Tišina. Nema odgovora. Nema osmeha, niti grimase. Nema nikakve promene u izrazu lica, kao da nije ni čuo moje pitanje. Nije se čak ni pokrenuo da me celog sagleda u iskušenju da prepozna sličnost sa sebi bližnjim. Ukočen pogled nekud u daljinu, kroz mene i zidove, kao da tamo uočava jedan sasvim nov svet, za moj neiskusni pogled nepristupačan i zabranjen. Bledilo što ispunjava sobu kao da se celokupna slika spira sa svakim sekundom, nehotičnim pokretom, mojim vrpoljenjem poput šetanja u kavezu, u očekivanju logičkog razjašnjenja. Zašto ne progovara? Neizvesnost me sažima u sićušnu tačku koordinatnog sistema, mrlju na podu po čijim se obrisima gazi, dok u potpunosti ne izbledi pod neprestanim trenjem mnogih đonova. Radoznalost ubija, kako mačke tako i ljude.
„Jesam li te nečim uvredio?“
Ponovo nemušto oglašavanje praznine. Bezizražajnost u koju gledam me obezoružava, ne ostavljajući mi izbor da li da se pravdam ili zapodenem razgovor o sasvim nevažnim temama kao toliko puta do sada? Imam osećaj da stojim pred replikom antičkog boga što uporno odbija da mi saopšti proročanstvo, čuvajući budućnosti njen veo mističnosti što obmanjuje smrtnike da je u determinisanosti još sve moguće i ostvarivo. Uverenost u slobodnu volju spasava čovečanstvo od potpunog kolapsa. Da se ljudi još ponešto pitaju u poretku koji nisu bili kadri ni da stvore i ništa manje ni održe u prvobitnom, idealnom obličju. Ti sitni slonovi što razbijaju svetove kao kineske vaze. Razvukavši nevini osmeh palih anđela.
„Ne shvatam, zašto ne progovaraš?“
Muk što nastavlja da luta Vaseljenom, istrajan u svom bezglasju. Ništa ne remeti zavet ćutanja koji je Nebo dalo, braneći se od nasrtljive ljubopitljivosti prvih grešnika oštrim ivicama svojih sazvežđa načinjenih da ostavljaju ožiljke. Krvave brazde za koje čovečanstvo naivno veruje kako su obrisi Mlečnog puta. Tišina je strašna, jer se u mnoštvu zvukova još može pronaći smisao, kodeks spasenja, tumačenje stvarnosti i lozinka za bezbedan prelaz preko reke Stiks. Može se načuti višnji poredak u šaputanju, potmulom mrmljanju što prati Haronovo veslo koje krvnički udara po površini vode, sveteći joj se za svoj nedostojanstven usud. U izostanku zvukova, tumara se nalik na slepca, čije ruke pokušavaju da daju oblik stvarnosti što iščezava u ništavilu. Nesigurna u vlastito postojanje.
„Kao sa mrtvacem da razgovaram“, ciknuo sam najzad ozlojeđen, lupivši nogom o tlo poput razmaženog deteta.
Uspeo sam! Udario sam tačno u onu žicu na instrumentu njegovog bića koja je naposletku proizvela ton. Ishitreno je razgoračio oči, gledajući me besno. Usne su se zgrčile u grimasu prekora. Konačno je prezrivo izustio:
„Zar još nisi shvatio da si i sam mrtav?“
Budim se iznova, naglo, na dobro poznatom mekanom krevetu, opipavajući pod prstima grudvice od sunđera ispod mebl-štofa, okupan znojem i sjajem odavno izašle užarene zvezde, pokušavajući da razaznam sopstveno disanje. Nesiguran da li sam se ponovo probudio u vlastitoj smrti.
TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti. Priredila je zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine, dok je 2018. objavila roman prvenac „Ustoličenje jarca“. U izdanju Poetikuma, 2021. godine objavila je zbirku pesama „Iščezlo nebo“. U okviru iste izdavačke kuće 2022. godine objavila je roman „Pokeraš“. Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj. Piše dužu i kraću prozu, pesme, kritiku, recenzije,… Objavljuje u periodici u zemlji i regionu. Prevođena na bugarski, makedonski i kineski jezik. Živi i radi u Beogradu.
– Budimirović! Digla se odmah i krenula meko ka vratima broj sedam. Nosila je baletanke. Svaka druga obuća bila bi neprimerena. Ova je bila neprimetna. Bez zvuka i traga, baš kao što je želela. – Devedeset pet. – Molim!? – poskočila je blago sa stolice. – To je sasvim prirodno. Uzbuđeni ste. Pritisak je u redu: sto trideset sa sedamdeset pet. Može isti prst, malo će bocnuti. Aparat ju je podsećao na skakavca: zeleni, izvijen, sa dva talasića sa strane. Došla su moderna vremena. Sve se meri aparatima. Krv je kapnula na test traku i počela da se širi kao noć nad gradom. Zašla je u sve uglove. Ali jutro je i još se nije razdanilo. Hladno je za baletanke. Ona je još zarobljena u onoj noći; premotava je i smeška se. A onda se seti da je svanulo. Sa zorom je svanula i misao, teška kao babin jorgan. Onog jutra, ovog jutra, probudila se drugačija i taj jorgan ponela na leđima. – Upoznati ste sa procedurom. Pognula je glavu. Sestra je pričekala, pa se nakašljala. – Možete i da se predomislite. Odmahnula je rukom i skupila pljuvačku u ustima, odveć namrštena. – U redu je, ponoviću. Uzmete ove četiri tablete, dve s jedne strane ispod gornje usne, između desni i obraza, a druge dve sa druge. Treba otprilike dvadeset minuta do pola sata da se apsorbuju. Doći ću i doneti vam čašu vode kad bude vreme. Gledala je za sestrom: kako joj guzovi poskakuju gore-dole, obilni kô nadošlo testo, a repić maše kao poruga. Kako bi bilo da ih sad ispljune? I šta onda? Uvek je šta onda. Kao da ima izbora. Da bar nije prenela pola svog života kod njega. I to posle tri meseca. Ili se vreme stislo? Teško je reći. Nekako su srasli. Popunili su jedno drugome praznine kao što je ona njegovu jedinu policu u stanu, knjigama. Razmišljala je da kupi jednu i njemu… Mnogo je razmišljala. Stan sad liči na nešto. Na dom? Na nju? Kad ju je prvi put pozvao kod sebe, tamo nije bilo tragova života; samo ogrizaka, napuštenih puteva, priča ostavljenih napola. Tamo nije bilo nje i zavarava se ako misli da je sada ima. A izgledalo je da ima sve. Imao je… Ima auto, bivšu ženu, dete. Stan u kom ima mesta samo za jednu osobu, prozor koji nudi samo jedan pogled na svet. Šta joj je falilo? Da samo nije… Uvek taj početak rečenice koji joj poništi pola života. Da nije zvocala? Da nije pobacala starudiju, preslagala mu odeću i sortirala sve po bojama, da nije raščistila one ormariće (i preuredila mu prošlost). Sad zna gde su začini, gde konzerve i gde ima još mesta. Za šta? Samo ne zna gde je on. Možda je trebalo da ga pita… Ali nikad ništa nije rekao. Ah, taj prvi put sklanjao je za sobom na putu do kreveta tobože izvinjavajući se, a jedino mu je bilo važno da skine taj crveni brus koji se otkopčava spreda. Da nije popila martini možda mu ne bi ni otkrila taj detalj, možda se ne bi popela s njim gore, pa na njega… Iako ju je već koža pekla. Nije verovala u seks bez emocija, u emocije bez seksa, u život bez duše i tela. Ali možda bi joj bilo svejedno. Štaviše, nasmejala bi se na posteljinu sa motivima iz Ratova zvezda da je videla taj stan u treznom stanju. I jeste se nasmejala, i to glasno, a on nije znao o čemu je reč. Još ga je i nadražila, pa je krenuo zubima ka njenoj majici. Kad ju je bacio na krevet, klizila je još sekundu po razbacanim stripovima. Pa nije više tinejdžer. I nije ih bacila. Odnela ih je u podrum nakon što je on mesec dana ostavljao šolje po njima. Odjednom su postali svetinja. – I? Sve u redu? Klimnula je glavom. – Vidimo se za dve nedelje.
Dve nedelje ranije…
Trčala je kroz stan preskačući prepreke, s ključevima u zubima, telefonom u jednoj ruci i šoljom kafe u drugoj. Samo što pronađe jednu stvar, nestane druga. Konačno je sela za montažni sto u kuhinji, koji joj je on kupio, odložila sve tri stvari i počela da lupka prstima po površini. Da doručkuju zajedno, navodno. Bio je dva puta kod nje. Zakasniće danas na posao. Ima dobar razlog. Otpila je gutljaj kafe i uzela telefon u ruke. Toliko je čeznula za danima kad je umela da ga zaboravi. Nisam kod kuće značilo je nisam dostupna. Imam život. Otvorila je Viber i zastala kod njegovog imena. Otvorila je chat i skrolovala gore-dole. Otvorila je Whatsapp, otvorila Facebook. Otvorila je sve i otišla do slavine da natoči sebi čašu vode. Ostavila ju je da teče, dugo. Počela je da se širi telom, bezimena neman njegovog lika, kroz jecaj. U tom trenutku zavribirao je telefon. Spotakla se i prosula vodu po sebi. Konačno je na koži osetila istu hladnoću koja joj se širila kostima. Ispružila je ruku koliko je mogla i pogledala na displej. Sanja: Gde si ti? Udahnula je duboko, a lice nabreknuto, gotovo plastično. Nos ju je peckao, u grudima je žigalo. Otišla je do kupatila, presvukla majicu i umila se. Odstranila je šminku i opet je nanela, a onda je primetila da joj nedostaje minđuša, i to baš ona koju je dobila od njega za Novu godinu, u obliku pahulje. Prečešljala je ceo stan. Skenirala je podove, uvukla glavu u razbacanu odeću i čaršave, ali bezuspešno. Zalupila je vratima za sobom po izlasku. Sanja je već uveliko vrbovala ljude kad je ona stigla u kancelariju. Kažiprstom je pomerila mikrofon sa usta i prošaptala nešto, obrve izdignute, zenice u uglovima očiju. – Znam, znam… Sela je, stavila slušalice i mikrofon i okrenula prvi broj sa liste za taj dan. – Dobar dan. Da li bih mogla oduzmem deset minuta vašeg vremena i pretvorim ih u deset najboljih minuta u vašem životu? Zapravo, oduzmem je pogrešna reč. Investirajte danas i… Tekst je već znala napamet, kao i reakcije. Znala je da veće šanse ima kod žena umilnog glasa, onih koje nisu naučile da kažu ne, potovo kod samohranih majki, koje ionako nemaju vremena, ali uvek ga pronađu kad ih čovek lepo zamoli; i kod usamljenih muškaraca, razvedenih ili onih koji se polako gase. Tako je njega upoznala. Rekao joj je da ga njen glas pali. Ne tim rečima, naravno, i ne preko telefona. Počela je da se smeje. – Izvinjavam se. Ne, naravno da niste vi smešni… Da joj je to rekao, ne bi nikad pristala da se vidi s njim, pa makar izgubila i posao. Prodala mu je taj usisivač i još štošta… Opet je ubola šesticu na lutriji. Ova ništa neće kupiti, ali će joj nanizati svoj rodoslov u pet minuta. Svi su je zaboravili, a kad je imala i donosila, bila je dobra svima… Neka je, nek priča… Trljala je resicu levog uha… – Da, naravno, možemo obaviti promociju kod vas…
***
– Zašto je ne pozoveš? Držao je minđušu između palca i kažiprsta i gledao prema prozoru stisnutih usana. Ona je vetrila stan, on ga nije otvorio otkako je otišla. Da živi u smradu? U pičku materinu. Odjednom je ustao iz fotelje, prišao komodi i otvorio prvu fioku. Nekoliko sekundi gledao je u sadržaj unutra: gomila računa i na njima kraljevski dve karte za pozorište. Crna scena, crvena zavesa i bela slova: mrak, krv i duhovi. Minđušu je položio na njih. Malo je falilo da je baci kroz prozor; misao je poskočila, odbila se o srce i završila u istoj ladici. Zalupio ju je i vratio se u fotelju. – Bre, čoveče?… Uhvatio se za glavu i počeo da trlja slepoočnice. – Ej, a što si pio to veče? Znaš da si ujutru… Pogledao ga je i „neprijatelj“ je prestao da govori u momentu. – Pio jesam, ali… Zastao je, protrljao bradu, pogledao po stanu kao da traži nešto. – Ma šta će mi to. Ako je ovako nešto moglo da se desi za tri meseca, sutra bi se uselila, počela da mi diriguje šta da nosim, kako da govorim, kad smem da izađem, a završilo bi se tako što bih ja izašao iz sopstvene kože ili stana ili bi je najurio da ceo komšiluk likuje. Ma ne! Imao sam, probao, video… i to sa mnogo boljom ribom. Odmahnuo je i odmorio šaku iznad usana klimajući glavom. Povio se napred, pa opet uvalio. Noge nikako da se smire. Naslonjen, položio je ruke na rukohvat i nastavio da drmusa glavom kao da vodi razgovor ili prati predavanje. Ah, taj gospodin Ego. Da ga nije pritegnuo za gušu ne bi je nikada pogledao u te nezajažljive oči. Potpuno se uneo. Lice oživljeno, na momente je negodovalo, ali se hipnotišući hvatalo za nit, tu nit koja je imala smisla u njegovoj glavi. Usne je povukao nagore, bradu uvukao i blago namršten davao sebi za pravo. Zatim je pogledao u druga, pa po sobi, sve ukrug, i uzdahnuo. I jednom fragmentu sekunde osetio je istinsko zadovoljstvo. U tom fragmentu opustio je pesnice.
Petnaest dana ranije
Prevrtali su se i ljubili po svim zamislivim mestima tražeći jedno u drugome nešto što su nekada imali i jedno od drugoga nešto što nikada nisu. Vodili su ljubav i želje na povocu. Voleli su se, činilo se, i u toj promenljivoj ljubavi dan se prelio u noć. Trljala je svoje stopalo o njegovo. Smeškao se gledajući u plafon. Cigareta je landarala iznad piksle, ispod lampe, a on je ispuštao dim. – Šta je, nije ti dosta? Uštinuo ju je za guz. Opkoračila ga je i zagledala mu se u oči. – Karte? – sevnula je. Nisi valjda zaboravio karte? – Molim? – Rekla sam ti da hoću da idemo na onu… Prizore u mraku. – Rekla si – nakašljao se i pridigao – pa? Zid je bio oznojen, prozori nisu dihtovali. – Pa jesi kupio? Uhvatio ju je za zglobove i zbacio sa sebe. Gledala ga je, na kolenima. – I? Zatresla je kosom. – Čekaj. Da razjasnimo. Pitaš me, a očigledno si ubeđena da to nisam uradio. – Ne mogu da verujem. Skočila je na noge. Perspektiva se promenila. Omlitavljena volja otelotvorena među zgužvanim čaršavima. Stresla se. Podsetilo ju je na nekoga ko nikada nije znao šta želi. – Možda sam i kupio. Pogledao je u plafon i latio se paklice. Bila je prazna. Zgužvao ju je i zafrljačio u kantu kraj noćnog stočića. – A ako nisam, velika stvar. Tišina ih je obavila, gole. Razbila ju je huka vetra. Prozori su se tresli. Povukao ju je za ruku, ovaj put blaže, mekše. Oslobodila se žustro. – Nedeljama ti pričam o tome. – Ako ti je toliko važno, što ih nisi sama kupila? – Rekla sam ti… Na prozoru su oživela svetla velikog grada. Život se pretvarao u repove na putevima. Klatila se, grickala nokte i prste i vreme… – Nećeš se ti promeniti. – Koji ti je sad? Sela je na ivicu kreveta okrenuvši mu leđa. – Šta je sad? PMS? Pogledala ga je preko ramena, u oku razliveni putevi. – Znaš šta? Možda najbolje da odeš malo u svoj stan. Posegnuo je za ključevima od kola. – A, ne! Izbacuješ me, pa kao treseš prašinu sa ruku. To ne može. – Znaš šta? Uzurpirala si ovde sve i očekuješ da se ja uvučem u mišju rupu. TO ne može. Ej bre, nismo ni počeli da se upoznajemo, a ti me većprepravljaš. – … – Ajoj, nemoj sad da me hvataš na suze. To mi stvarno… – Šta!? Ne treba? Ajde reci. Hoćeš i mene da se oslobodiš kô i sopstvenog kuma. Naravno da ti ne treba. Nije ti trebala bivša, ni sin… – Nemoj sina da mi uzimaš u usta… – prosiktao je, ustao i počeo da se oblači – A što se kuma tiče, ni tu nisi umela da držiš jezik za zubima. – Ako sam ti išta rekla, to je zato što mi je stalo do tebe i do toga kako si se ti pokazao, a on… – Jebote, poznajem čoveka dvadeset godina, a ti posle dvadeset dana misliš da možeš da sudiš o našem odnosu. – Shvatila, ni to ti nije trebalo. Pa što si nastavio? Što si me pustio u kuću… da ti ribam, kuvam, peglam? – Nisam ti to tražio. – Naravno. Ti nikada nikome ništa ne tražiš, ljudi ti se bacaju pred noge. – Ej, a ovo ti je sad stvarno… – Detinjasto? Znaš šta… – zagledala se i podigla kažiprst – U pravi si, potpuno sam detinjasta. To bi najbolje znao ti koji ćeš učiniti sve da zadovoljiš svaki prohtev tog deteta koje je naviklo da ceo život dobija sve što poželi i da niko ne sme da mu stane na put. – Sklonila si sliku – zarežao je i uhvatio je za mišicu. Svetlo je zaigralo, zažmirili su oboje. – Koju sliku? Ovu? Krenula je ka drugom kraju sobe. – Pa ti nisi normalan. Ovu sliku sam sklonila iz hodnika da ne kupi mirise iz kuhinje i stavila je ovde. A da ne pričam o slikama tvoje bivše koje držiš tamo u fioci. – Znači preturala si mi po fiokama? – Nisam ti preturala po fiokama – vrisnula je bolno i nastavila iscrpljeno – Razdvojila sam ti prljav veš od čistog, budalo jedna. Budalo jedna se pretvorilo u kišu. Padala je i po njoj i po njemu. Navukla je rolku. U tom trenutku spala joj minđuša, a da nije primetila, i zabola se u njegovo oko. – Šta sve sad neće ispasti trulo – jadikovala je nad oboma. – Pozvaću taksi. Nadam se da ti ne smeta da ga sačekam ovde; napolju pljušti. Okrenula se ka njemu očekujući. Gledao je u zid i slegnuo ramenima. Kad je krenula ka vratima, oči su mu se zalepile za njen kaput. Podsetila ga je na nekoga, baš kao i prvi put kad ju je video. Pritisnuo je vrata za njom i vratio sliku svog sina na mesto.
Dva dana ranije
– I šta kaže test? – glas hoće da iskoči iz telefona. Ona sedi na ivici kade i čeka liniju ili dve na testu koji je položila na mašinu za veš. – Sanja, bojim se. – Što bre, čoveče? Pa to je nabolje što može da ti se desi. – Gde bre sama? Ne mogu ja to. – Trideset devet godina… Ja ne bih razmišljala. – Jebote, dve linije. – Ok… Čekaj… Šta to znači? – Znači da je sve što sam u životu ikad želela bilo pogrešno… Ili sam ja u ovom životu pogrešna. Pahulja… Zamisli, prvi sneg. Krupne pahulje padale su po prozoru u krovu, iznad njene glave. Posmatrala je kako se otapaju i klize niz staklo. – Zamisli želju, lujko. – Nema više želja. Moja poslednja vredela je kô jedna srebrna minđuša.
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ rođena je 2.8.1984. u Sremskoj Mitrovici, rano detinjstvo provela u Kanadi, završila prvi razred u Torontu, gimnaziju u Sr. Mitrovici. Diplomirala na italijanistici 2008, završila master studije sa fokusom na lingvistici 2009. Naredne godine upisala engleski jezik i književnost u Kelnu (odsek za predavača) i diplomirala 2014. Objavila romane Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirku poezije Dom (2022). Sarađivala i sarađuje sa časopisom Avlija, izdavačkom kućom Asoglas, Književnom radionicom Kordun, Fanzinom Šraf, magazinom P.U.L.S.E i časopisom Tvoj magazin. Na svojoj Fb stranici objavljuje poeziju: @djordjevicpisac, a na Instagramu promoviše likovno stvaralaštvo: sanja_sorriso.
čovjek-časopis 