Category: poezija

POEZIJA NIKOLE SERDARA

poezija

KERAMIČKO BOJIŠTE

polje je gorjelo
oko bezdane jame

na pločniku
pred ulazom u kuću
razbijene šalice
bljeskaju i upozoravaju
na oštrinu
svojim rastrganim ustima

nebo se stisnulo uz tlo
i bakine obraze
dok je promatrala
keramičko bojište

svi vojnici oboreni u dimu
svi vojnici umrli
skupocjeno izgnani iz ladice

držala je jedino do toga
da se sestra i ja
ne porežemo

iste te večeri
oboje smo zaspali
u njezinu krevetu

protegnuli se
kao velike poderane rupe
na pokrivačima

***

OVCE SE NE BROJE KAO ZUBI

ovce se ne broje
kao zubi

one su hladne
metalne kutijice
u čijim trbusima
zvecka kamenje
neispavanosti

ovce su sjene
i propuh

kad baka izvadi
zubnu protezu
volimo reći
kako oponaša
dječje tepanje

i ona se samo
nasmije

***

DOBROTA

kopčicama hvatamo
vršak jezika
i vraćamo ih navlažene
natrag u tvoju kosu

sitni metalni zubi
oksidiraju
i uvjeravaju nas
kako oduvijek postojimo
samo kao pretpostavke

kada ti iščupam tanak
pramen
stavim ga među prste
a da ti to ne vidiš

stavim pred tebe

pogodi
seko
pogodi

stisnute šake
i zavaravanje željom
da se nešto pojavi
u onoj praznoj

dobrotu čuvamo
u mjehuru

banalnost odabira

tražiš točan odgovor
križanjem očiju

plači
manje ćeš pišati

***

BALONČIĆ OD SLINE

iscrpljuje me
nesvjesno doticanje
nadlaktica

dok svi zajedno
sjedimo
u jednom krugu
i gušimo blizinu

sestra širi ljutnju
u balončiću od sline
i oči joj bubre

ljutnju je najbolje
proširiti
u balončiću od sline

***

DVIJE TOČKE

sestra i ja
prekrivamo glavu
bijelom majicom
i vidimo boravak
kao dvije točke
kroz poderane rukave

iščekivanje
prvog jutarnjeg glasa
pucketa u parketu
limeno šumi
kroz cijevi
nad prozorom

kad sve utrne
čujemo jedno drugo
kako dišemo

mislim da nismo
dovoljno hrabri
da pričamo o sreći

***

PSEĆA KUĆICA

djed svoju sijedu kosu
skraćuje
u plave paperjaste
dlačice

svaki put
mi priča istu priču
o tome kako je
kao dijete
znao spavati vani
sa svojim psom

dvorište se otopilo
na rastegnuti veš
kao pljesnivi uzorak

deblo na jednoj majici
grane na drugoj

razmazane ptice
na pamuku
usklađuju disanje
s vlagom

iznemogle padaju
u metalnu zdjelicu
s vodom

noge nikad nije uspio
sasvim ugurati
u drvenu kućicu

pa su samo stršale van
kao otrgnute suhe grane

oči su mi pune pseće dlake
izvijam se na stolcu

i njegova me zamuckivanja
škakljaju
pod trbuhom

***

PONOVNO PRIZIVANJE

pokušali smo se prisjetiti
naših starih imena
što su ostala zaglavljena
u malenim teglama
na dnu stare komode

negdje iza začina
i suhog kruha

gledala si sa strane
napetih ušiju i velikih očiju
čekala riječi odobrenja
tiha zvijer

ne možeš reći ono što želiš
jer ja želim više
želim izbaviti svoje ime

u međuprostoru sekunde
ti si već ugrabila svoje

govori sad
kažem ti
govori!

_____________________________________________

NIKOLA SERDAR rođen je 2004. godine u Gospiću. Učenik je Škole primijenjene umjetnosti i dizajna u Zagrebu. Sudjelovao je na srednjoškolskim literarnim natječajima, dvostruki je dobitnik prve nagrade Goran za srednjoškolske pjesnike. Rukopis Kosa nam ne smije biti mokra pohvaljen je u sklopu nagrade Goran za mlade pjesnike 2023. godine. Njegove pjesme objavljene su u zborniku Rukopisi 45, zborniku Župančičeve frulice, zborniku literarnog natječaja Pisci i književnost te na portalu Strane.

– objavu priredila Marina Kuzmić Laszlo –

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA MARKA JOVANOVIĆA “MOJ PAS I JA PROJEKTUJEMO SRČANE MANE”, Sandorf, 3/2023; pet pjesama

poezija

MOJ PAS I JA DOČEKUJEMO JUTRO

Mi imamo osnovicu svake ljubavi
On ima brkove,
Ja bradu.
On napada veće pse od sebe,
Ja napadam veće kučke.
On u snu trči
Ja u snu ležim.
On ima spušteno uho
Ja podignutu obrvu.
Ja imam spušteno oko
On podignuto uho.
On nema rep,
Ja sam ga imao.
Budimo se jutrima
Zbog ptica koje sleću na prozor
On laje na njih
Ja ih teram.
Kad dođe dan, nemamo ptice
Samo po jedno
Spušteno oko
Ili uho.

***

ULICE U NOMINATIVU

Ne Maksima Gorkog već Maksim Gorki
Ne Maršala Tita nego Maršal Tito
Ne Džona Lenona, Boška Buhe, Lenjina.
Onog što je napisao knjigu o Lenjinu.
Ja sam svoje prve snove sanjao u sobi na uglu
Ulica Maršal Tito i Maksim Gorki.
U tim snovima već je bilo smrti
Smrt je uvek bila nominativ.

***

DRUGI SPRAT

Živim u stanu na trinaestom spratu
A na vratima mi stoje dve obrnute osmice.
Ovo je istina.
A retko kada ćete u poeziji
videti dva stiha koja su istinita.
Ova dva gore možda nisu.
Ovaj iznad sigurno nije.
Ovaj poslednji jeste.
Kao dve obrnute osmice,
I broj trinaest kada brojite odozdo.
Odozgo su osmice ispravne
I živim na drugom spratu.

***

MOJ PAS I JA GLEDAMO VATROMET

Obično, eho postoji gde postoji nešto veliko.
U stanu postoji eho,
Jer stan je pećina
I kao i sve druge pećine
Ima stalaktite i stalagmite.
Stalaktiti su luster i po koji pauk,
Njihov uradak,
Tačno četiri takozvane plafonjere
I otisci poplave, kada je komšija otišao za vikendom.
Stalagmiti su naši tragovi
Četiri šape i dve noge,
Njegovih skoro, dvadeset, a mojih celih deset prstiju.
Tačno u broj.
Ponekad ih postrojimo u vod.
Pa temeljno oribamo tragove
Našeg hodanja.

***

PUSTI SUZE

U američkim i inim filmovima
Roboti obično imaju ljudska osećanja
Dok ljudi u ovom i onom i inom životu
Imaju robotska.
Po algoritmu postupaju iako se sa istim nisu rodili.
Oni ne plaču.
Samo po sahranama.
Po naređenju.
Kao da nikada nisu plakali po rođenju.
Pusti suzu,
Sve ti jebem,
Plači ko da su te na vodopadu izrodili.
Plači pičko,
Plači, jebem li ti srce nemo
Pusti suzu.
Pa drugu i treću, četvrtu
pusti Suze.*

* vis Suze – popularni sastav iz šezdesetih

__________________________________________________

MARKO JOVANOVIĆ (1983), rođen u Vrbasu, gdje je i osamnaest godina kasnije završio Gimnaziju. Odrastao u Crvenki, gde je i napisao prve pjesme, dobio prve nagrade. Novinarstvo je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje i danas živi i piše.
Nagrađivan na nekoliko književnih natječaja i festivala, za poeziju i prozu. Svoje pjesme i priče objavljivao je u časopisima i zbornicima u zemlji i bivšoj zemlji. Rekreativno se bavio muzikom, stvaranjem i pisanjem stihova u sastavu Shiny Lion And The Far Nipple. Katkad se složi sa opredijeljenjem svoga psa da su svi ljudi i životinje dobri.
Ovo mu je prva knjiga.

– objavu priredila Marina Kuzmić Laszlo –

DVA UTORKA NOVE POEZIJE SNJEŽANE RADETIĆ, 1/2

poezija

ZAŠTO SE NISI UBILA

tamo na podu one ostave
među teglama i krumpirima
razbijena smradom poraza

u onom neumjesnom danu
kad su procijenili da zaslužuješ
sve što te sustiglo
i jer jednostavno nisi
dostatna
napustili te uprljanu
poderanu
nokautiranu

zašto se nisi ubila od stida
pred samom sobom
pred rječitim pogledima
koje su na tvojoj zapetoj nesreći
gasili kao čikove

zašto si na kraju ustala
ženo
sklonila se u sebe
zavezala glas
i zakoračila
kao da je od svega
najpotrebnije
nikad ne zaplakati od bijesa

***

O KRHKOSTI

razletim se, bez najave, kao perje
i što je bijes veći
rizičnije je biti jastuk
u rastresitoj noći
još se uvijek sramim onoga
što sam mogla biti
a nisam
dočekam se
zarivene glave u dlanove

obeščašćuje me starenje
bez upozorenja
ustrajno prokazuje prazninu
koja se već neko vrijeme
ne dotjeruje pred izlazak

kad život prestane biti milostiv
najtužniji su oni
koji više ne vide
kako udjenuti konac
i porubiti ostatak
koji se skanjuju
uzeti najoštriju četku
i strugati
počevši od nožnih prstiju
tamo se nataloži
najviše nas
na odlasku

***

LINIJOM DLANA

neke se žene ugase prerano
a mogle bi opet zažutjeti
kao razbuđene košnice
zajahati krošnje kao mladi vjetar
zašumjeti grimiznim smirajem
bezumno se raspršiti
ugoditi žice u užitak
i skladati

one su zaboravile
poput vrulje žustro navirati
kao kadulja iz kamena nicati
strasno smijehom zamirisati

a mogle bi
samo kad bi htjele
linijom dlana krajolik rastočiti
i poteći

***

DOM

kuće su naši produžeci
sigurni zidovi
pouzdani krovovi
i što je dom dalje od nas
to se one više upinju
šarmirati nas zavjesama

ja ne trebam udobnost
prostran dnevni boravak
ozbiljne izazove
ni čarobne perspektive
trebam miris tvoje kože
meke priče da se njima ogrnem
u vlažnim jutrima
tišine da čujem svoje misli
bar tri obroka smijeha dnevno
da preživim
zvonkog, koji izdajnički namreška
moje lice
i prebroji mi proletjele godine
a ti ih prepoznaš usnama

ja trebam smijati se natašte
bezrazložno
da izliječim okoštale misli
drsko izazivati smrtnu ozbiljnost
rušiti pregradne zidove
pred san
okrenuti se u nebo
i štipkati zvijezde
do suza

jer ljubav je bolja od onog
što se o njoj govori

____________________________________________________

SNJEŽANA RADETIĆ (Pula, 1964.)
Diplomirala je hrvatski jezik i književnost te bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Živi i radi u Poreču.
Pjesme su joj objavljene u časopisu Dometi i na književnim internetskim portalima Čovjek-časopis i Astronaut. U listopadu 2022. godine objavljena joj je prva zbirka poezije Privilegija leta, Biakova, Zagreb.
Radoznalo istražuje sebe u odnosu s drugima. Drsko se pita o sebi. Vjeruje da se ljubavlju može sve prevladati.

OČI U OČI

poezija

Beograd, Srbija

U autobusu 26 ubacujem kartu
da bih je poništila, jedan mladić mi ustupa mesto da sednem.
Neko sedi ispred mene. Znam
da sam razmišljala, da je vreme da ofarbam
moje sede kao što to sada činim jednom mesečno,
možda on misli da ja treba da sednem jer izgledam stara.

Onda čovek ispred mene izađe iz autobusa i ja se nađem
licem u lice sa jednim starim, srpskim, filmskim glumcem,
sada potpuno sedim, i izboranim, a ipak mu je
na glavi ostalo puno kose. Mi se dugo gledamo pravo u oči
kao da smo se prepoznali. Sigurna sam
da mu se to toliko puta desilo,

i možda je ranije dok je bio mlađi,
istog trenutka skretao pogled, ali sada on
nastavlja da me gleda pravo u oči.
To mora da je ukupno trajalo tri sekunde, ali
mi se učinilo tako dugo, tako duboko. Onda je on
okrenuo glavu ili sam ja okrenula moju… ne znam.

Ne mogu da se setim njegovog imena ni njegovih uloga
u starim filmovima sa Nemcima protiv partizana, ali
znam da je to bio on, baš kao što sam znala da je ono bio
poznati roker u Milanu, koji je pio kafu
sa ćerkom, i ispostavilo se da je to
Bili Džoel, ali ja nisam mogla odmah da se setim

ni njegovog imena. Ili onda u Skadarliji u Beogradu
kada sam naletela na Gorana Bregovića, vođu
Bijelog dugmeta, najveće jugoslovenske rok grupe
i rukovala se sa njim i rekla mu da je najveći.
Ali ovo je drugačije. Osećam se kao da sam prišla tom
čoveku i šapnula mu
na uvo nešto kao, „Vi ste bili veliki glumac,“

samo da bih ga navela da se oseća isto onako kao
kad je bio mlađi:
ili sam mogla da mu dam ceduljicu pre nego što sam izašla,
ali on je češao uvo, okretao se,
proveravajući različite stanice.
Možda je prostak i možda bi rekao nešto
ružno, „Ja SAM još uvek, ženturačo! Još uvek sam živ. “

Živ je, ali nije ono što je bio.
Niko od nas nije više ono što smo nekada bili.

BILJANA D. OBRADOVIĆ (1961, Bitola; Beograd; New Orleans) iz zbirke pjesama “MALI POREMEĆAJI / LITTLE DISRUPTIONS”, dvojezično izdanje, Niški kulturni centar, 2012.

UVEK IMA NEKA KUTIJA

poezija

Uvek ima neka kutija
gde odlažeš vlažne snove,
prljave maramice,
ključeve tajnih soba
i ulaznice za kupleraje.

Nakupilo se toga
i hoće da iskoči
pa kvari kutiju
i napada poklopac.

Ipak
Postojana je ona
i čvrsta.
Trajaće
sve dok ima u nju
šta da se meće.

Uvek ima kutija
na čijem dnu
dremaju
mrzovoljne žene
i čekaju
da ih ubiješ.

ĐORĐE KUBURIĆ (Bačko Petrovo Selo, 1958.), iz novog rukopisa

TRI PJESME BEATRICE KURBEL

poezija

KRIŽALJKA

Nagradna igra na radiju
marcipan na karijesu
udovica na ljetovanju
bogohuli, mljacka, hrče
plovi bez pomoći sirena
na obješenim jedrima sraslim ispod ruku.

Kad bi mogla, probudila bi se kao brod
pun ispeglanih muškaraca ispod kože
i nahranila cijelo selo narančama
veličine slonovskog srca.
Da je malo više dana i
malo manje godina
ispod ruba stoljnjaka suhim prstima
slagala bi hostije iz kućne radinosti.
Sada zna:
sveticama južina ide niz mokru dlaku.

***

OLIMP

Zemlja iguana,
mjesečevih krivudavih staza
i niskih svodova
zaobljenih kao obrazi kuće
ne da se osvojiti
krupnim kadrom bez ključa.

Zemlja je rahla, a zrak suh kao kruh.
Podstanarka je uho ohladila
telefonskom slušalicom
i umorno pomilovala sram
otvorenih očiju
bez punog prepuštanja
čekajući sljedeći val topline.

Bez poziva, pitanja i potrebe
zakašnjeli gost
mogao bi je probuditi
praznih ruku
nožem joj rasplesti kosu.

***

MRTVA PRIRODA

Spavam, lovim, čistim
lijenim divovima sa šest prstiju na svakoj ruci
žilave puževe padače
bez krila i padobrana
prosute u crne vreće bez dna.

Budim se, perem, omatam
u novu pamućnu kožu
u stanu bez vrta
i kući bez kućica na mokroj zemlji.
Nove žuljeve
prebrojavam do podneva,
na kaktus ih naslanjam
do pucanja svakog malog vodenjaka.

_____________________________________________

BEATRICA KURBEL (1989.) je rođena u Osijeku. Završila je dramaturgiju. Poeziju piše u slobodno vrijeme, s mačkom na nogama. Živi i radi kao freelancerica u Zagrebu.

književna pretpremijera: ZBIRKA PJESAMA MAŠE TOMANOVIĆ “MOGU DA IMAM”, Kontrast izdavaštvo, 3/2023; tri pjesme

poezija

****

Pošto je prvo doživeo mnogo toga i slomio se nekoliko puta
Osetio je kako mu iz nosa i usta curi
Poželeo je da ga nema i da postoji nekakav kraj
Ali tek tada je noć pala
I u njoj su hiljade ljudi, oni dolaze sa svojim darovima i
Šetaju po šumi
Razležu se po njegovom snu i uzimaju mu usta i grlo
Leže na njegovom telu i pritiskaju ga ritmično
pa je
poželeo da ima volju

Nakon čudnog mira koji uvek deluje kao da bi bio večan
Urednog stola, urednog zida
Osetio je kako divlja pošto nije mogao da prati
Naterao ih je da hoće pošto je toliko tu
I počeo da pokreće nešto što više nije bilo ni točak
I gledao ih je u oči pa su potpisali
I sam je zamajao kanap pa se ovaj zakačio pa su se popeli
Kada ih je već doveo što ne bi i jeli
užasno mnogo su patili kada je pripao drugima na kratko
i kada nešto nabode nema uopšte ikakvog izbora zato što je to
to je ono što pobeđuje lepotu i pobeđuje zanos i pobeđuje čak i sreću dok gura
lice majke u reku lice oca u drvo
i nemarno obrće spomenike
 
****

Tuga je iznad tebe

Kopno stoji u vodi
Tako da su njegovi delovi
Porozni
Ništa ne škljoca, ne drma, ne zavija
Ne drma, ne sastavlja, ne broji
Kopno stoji u vodi

Mislim jednom a kažem više puta u raznim varijacijama
Mislim kasnije, lepa je obala daleka je i svetla
Zaronim kao da sam se rodila za to

Logika je snimak, gde je polako lanac sve duži
Ima svaku alku, ima sve delove

***
 
RASLOJILI

Čarobnjak je sam
Njegova davnašnja gospodska lepota
Ostaje kao miris u kući
dok sa obe ruke drži bure
on je skinuo donji deo
sada je sasvim go i leži
dok po nebu ptice kriče i varaju

____________________________________________

MAŠA TOMANOVIĆ (1995) rođena je u Beogradu. Završila je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radila je kao urednica u IK Darma Books, trenutno je izvršna urednica u FMK knjige. Jedna je od moderatora u književnom društvu „Orfisti“ i vodi jutjub podkast „Autoput i noć“. Objavljivala je poeziju u regionalnim časopisima (Tema, Polja) i na portalima (Čovjek-časopis, Strane.ba…). Bavi se književnom teorijom i kritikom.

MIODRAG STANISAVLJEVIĆ (Srednja Dobrinja, 1941 – Beograd, 2005), iz zbirke poetsko-proznih zapisa “KNJIGA UMIRANJA / 348 REČENICA O UMIRANJU”, 2005.

poezija

Uskoro ću riknuti. I nemam drugog posla nego da mislim na soj spodoba i protuva koje su sjebale moj život.
Hrana mi je odvratna, voda ogavna.
Sa mnom je gotovo.
Ovo je zemlja okota.
Očeva spodoba i majki protuva.
Šta, uostalom, imam i da tražim tu.

***
Dok je moj pas mokrio, posmatrao sam u parku kržljavi žbun zove, davno ostao bez lišća. Nekoliko skvrčenih grana i među njima samo jedan narogušeni vrabac.
Slika i prilika mene, sadašnjeg.

***
Kraj prozora astmatičnog voza – sad samo u sećanju, prolazim zemljom Srbijom.
Nigde lepog pejzaža, ubogost, jednoličje, i ružne, crne ptičurine po njivama.
Ružnoća tih predela razbolestila me na smrt. Đavao ružnoće na me je prdno.
Što ne zbrisah odatle – pomišljam – na Island žbunasto mahovinast, a prolećast cele godine?

***
Jedan mistik veli da smo mi samo hrana za neka nevidljiva bića.
Jedini spas od toga je da sebe učinimo bezukusnim za njih.

***
Umirem sam, kao šugavi pas.
Kao da nemam braće. Ni sestru.
Nekoliko polu-prijatelja svraćali su isprva, jedared, onda su prestali.
Razumem ih: nesvesni zazor od umirućih. Njih guramo u neki ćošak svakodnevice.
Svako umire samom sebi.

***
Bio sam očajan… Nisam znao kuda idem… Prolaznici su me zagledali…
Da se malo saberem ušao sam u pusto zapušteno dvorište iza Kožarske škole…
Vetar je u dvorištu pravio kovitlac od krupnog platanovog lišća, zgužvanih papirića, čaša za jogurt, plastičnih kesa i limenki od piva.
Kovitlac se premeštao dva-tri metra prema mestu na kom sam stajao, onda se vraćao na polazište.
Sve je ličilo na čudni ples. Tri aluminijumske limenke od piva su, udarajući o iskrzani beton, celom plesu dodavale zvučnu, ritmičku pratnju…
Kovitlac je opet promenio smer i došao mi do nogu. Jedna limenka udarila u vrh moje cipele.
Ušao sam u krug i počeo da plešem. Sa suvim lišćem, zgužvanim papirićima, plastičnim čašama i praznim limenkama…

***
Grad ovaj ostavljam vam u lečno.
Belim ga zovu, ako je belo sinonim za prljavštinu, hrđu, sigu?
Beo je do kurca od lipovca i laporca.
Okovratnik mi se – piše svojoj ženi jedan konzul – isprlja za jedan dan.

***
Pokušavam da se setim nečeg iz bilog življenja.
Kratka treperenja pa gašenje.
Kao sijalica kad se sprema da crkne.
Tamo je sve dovršeno.
Isprazniti sebe od sećanja.
Stati prazan pred lice praznine.

PET PJESAMA DEJANA KANAZIRA IZ RUKOPISA “NEONSKA PLAŽA”

poezija

KOTA PYRO-ČELIK

neke mostove bi trebalo zapaliti gvozdenom šibicom
stare sa iskrivljenim šipkama
sa kricima iz vode
davno skucanim
iz školjke polovnog automobila

lelujavo, levo desno
radijske antene
proizvode vetar u leđima

veliki teretni voz prolazi u jedan ujutru
na toj strani reke, bezbožnici su čuvali
delove protiv vazdušne odbrane
za svaki slučaj. bog je postao snajperista
nišan se tetura
reka daje kristalni odraz

neke mostove bi trebalo zapaliti gvozdenom šibicom
ne volim mostove
oni nekada samo podsećaju na rat i počinju jednu daljinu

***

TRISTA GODINA SAMOĆE

sedim na krevetu samo u gaćama

zapisujem:

kreativna blokada
zapušen slivnik
podsetnik
zvati majstora

prirodna svetla su dim što guši
mesec je postavljen kao šator
on čeka
u šumi zvezda ne vidim vukove;
zapravo ne vidim ništa

materije se komešaju

***

NIJE LOŠE

nije loše što si nekada sam
razmišljaš o gejzirima
razbacanim rolkama u sobi
o tome kako će se to jednom
rešiti

nimalo nije loše
što pronalazim izgovore
kada moje šake postaju mehanizam ruleta
posle viskija
kada se ekran odsijava tražeći
posetioce sa znojavim šakama
što ucrtavaju krug na pakovanje
kondoma

bilo je sedam sati
snežna nedeljna noć
uveli su tog dana
radnu nedelju za
skeledžije

došao je sa zvučnom značkom
neke pank grupe koja je visila
na iznošenom austrijskom kaputu

posle kafe pustila sam muziku
ispričala sam mu nekoliko događaja
od prošlog leta

smejao se
oko je igralo pred najezdom zagušenog
svetla
ponekada sam se pitala da li su postupci
koje sam činila
doneli nekoliko mirnih trenutaka

nisu
sve su to bile iluzije na
brodskim šetalištima
luka je bila gažena od strane prekih
ljudi
bila sam sama
trebao mi je odmor

došla je prijateljica
došao je njen momak

na postolju se skupljala
trava
prosipala se uz sitne pokrete
kao ovaj prokleti sneg
koji ne da
da bele majice
izbacim napolje
na terasu

oterali su on i taj neki tip
neku babu
što je slučajno došla
bilo nas je šestoro
sve mi se pomutilo

u jednom trenutku
zasijala je lampica
ista ona kao u Filipovom automobilu
ljubila sam ovog detektiva
on se davio kao istražitelj u mornarici

mislim da sam tada izvuknula da ništa
nije toliko loše
sve je tako dobro

napolju sneg nije znao ništa

***

DŽEKOJB HAL UPOZNAJE GOSPODINA SLISKASA SASVIM SLUČAJNO DOK OVAJ STOJI U GAĆAMA NA VRATIMA

idemo
poneo sam električne instalacije
korenje, šume, cipele od cimeta
bočice od narandžastog stakla
da voda uvek bude mlaka

isplači svoje suze Sliskas
venčane suze lovora
latice crkve isplači
ramena su mi sada čelična pa ne smeju zarđati
idemo da prošlost zarotiramo rikošetom

idemo jer za tebe ove zgrade,
ova brda ne mare
alergija na lešnike
oduzela je polovinu tvoje noge

izašli smo
gaba gaba hej

***

MAJN KAMP

otelo se
na kraju sam morao da ga ubijem

na ovoj fonetskoj traci
ovo je poslednji užas

Sliskas se klatio kao mornar
bilo je teško nanišaniti ali je stao
pucao sam

dva dana pre tog nemilog događaja
toliko Beketovskog
u majici pank benda
kupio sam prvi pištolj u životu

dva dana prolaze
autobusi vode glave svuda
dan je došao
bljesak

dva dana posle tog nemilog događaja
toliko Beketovskog
seo sam na mokru zemlju domovine
na domovinu samog sebe
jer svaki čovek jeste država
u njemu je građanski rat

papir je isticao sledeću ozbiljnu poruku upozorenja:

“Majn kamp za sve.
Ponesite vina, papuče, strahove.
Sedećemo.
Gutaćemo metkove prošlosti.
U Majn kampu nema skrivene istine.
Pobogu, smejte se malo.”

najgora fašistička zabava ikada
nikad nisam umeo sa ljudima
gledam u pukotine plafona
kao Rajhstag 1944.
kao ruševine

hej ho, idemo
šta oni hoće ja ne znam
trgovac pucama je rekao:
lepa Ramones majica

_____________________________________________

DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine. com, zbornik ljubavne poezije bludnistih. com.
2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.
Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.)
Sledeće godine biva uvršten u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)
Organizator je književnih večeri “Tiho u tu blagu noć” koje se održavaju jednom mesečno u Beogradu.
Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.
Živi i radi u Beogradu.

POEZIJA MIODRAGA JAKOVLJEVIĆA (iz knjige “HLADNA PLATNA”, Biblioteka “Braća Nastasijević”, Gornji Milanovac, 2003.)

poezija

OČUĐENJE

Glava –
pod mlazom ledne vode

nije li to ona ista glava

FILM

Moj mali prijatelj
prepričava film od sinoć:
stoka nikako da se skloni
brod odlazi niz reku
vetar joj je smaknuo šešir
dan je kao stvoren za poljupce

STOLICA

Nešto što ostaviš iza sebe
kao biser
u zapuštenom vrtu
Podseti te da je vreme
otići po stolicu
staviti je tamo u taj vrt
Onda
prestati sa osluškivanjem
gledanjem
Odsanjati truljenje

NEKOLIKO USPEŠNIH DANA

On je nekad gradio mostove.
Ona ga je pratila do
drugih obala.
Sa prozora sobe koja gleda na
njihovo dvorište
posmatram ih.
Dok zaliva ruže ispred ulaznih vrata,
luk njegovog pogleda neprestano je grli.
U akustici vremena koje se
polako ruši
neke građevine odolevaju.
Nekoliko uspešnih dana je iza mene.
Pomislih, kako je uspeh
koračati preko ove sobe – ne osvrtati se.

MLEKO JE VEĆ UNETO

Nekoliko dugih sati pošto
sam se probudio, mislio sad da je
jutro.
Skuvao sam kafu, tumarao ispred vrata
tražeći bocu sa mlekom,
čekao da se probudiš kako bi
doručkovali zajedno.
Prepodnevna pijanstva, sjajna su.
Vreme kao da je pokušao nešto da
mi došapne.

SKLAD

Pušimo travu dok kroz otvorena
vrata dopire štektanje mašine
njegove majke:
„dobijam novu košulju, kažem ti da upravo
sada dobijam novu košulju”.
„Mislim da znam šta hoćeš da kažeš”.
„Gotovo je, trebalo bi da je probaš zbog
eventualnih korekcija”.
Na ramenu desnog rukava primećujem
parče konca
koje štrči.
Razmišljam o sudbini jednog takvog
trenutka
koji remeti sklad očigledne sreće.

***

pre nekoliko
godina
da budem precizniji
ne znam kad
dok je bolnica
bila još ona
stara
odmarao sam živce
na trećem spratu
velelepnog zdanja
i pisao
jedno pismo

***

tri druga sede
sto je postavljen
njihovim ćutanjem

tri druga stoje
zemlja pod nogama
sluti nemir

tri druga lete
zemlja gde stajahu
nasmeja se nebu

DA NE BEŠE TEBE

Posmatram te sve ove godine
kako šiješ
kako tvoje velike makaze
neumorno rade

Razmišljam o sebi
od pre nekog vremena
dok još nisam mislio u krpama

PRSTI

u sobi smo i baviš se
krpama
toliko toga imaš da zašiješ
najednom se pomalja tvoje
koleno
makaze seckaju moje misli

***

Zgrada
ludnice
je
srušena

Vetar sada slobodno duva

***

Kopajući po
mislima
podižem
spomenik
jednoj besmislici

***

stigavši
u
zatvor
napravio
sam
jedan
nesmotren
pokret
zadnjicom

***

rastojanje
između
velike
gladne
ribe
i
čoveka
koji
hladnokrvno
sakuplja
jestive
školjke
je
sve
kraće

IZNENADNI GOSTI
ZA MOJOM TRPEZOM

naglo
ustajem
smejem se
i sedam

uplićem
pod stolom

rasplinutim nogama
pričam gostima

vadim reč:
i po njima pucam

MRTVA PRIRODA

kupili su mi sto
i tri stolice

ostavši nasamo
sa stvarima
seo sam

i prestao da dišem

***

verovanje
da se nešto može promeniti
tone
u predgrađu

MALA SMRT

Dogodilo
Se
Da
Sam
U
Snu
Zadremao

***

tvoj kaput je tu
iako si umro
kao da te čeka

_____________________________________________

MIODRAG JAKOVLJEVIĆ (Gornji Milanovac, 1962 — Gornji Milanovac, 1992) bio je srpski pesnik. Rođen je u Gornjem Milanovcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Pesništvom se počeo baviti rano i, iako njegov opus nije obiman, njegova zbirka pesama “Svaki put dođe veče” smatra se vrlo značajnom – Slobodan Tišma ju je naveo kao „neuporedivu“, među 30 stvari koje su mu značajne. Družio se sa članovima grupe Bjesovi, a posvećena mu je jedna od njihovih najčuvenijih pesama Avioni pevaju, sa drugog albuma.
Umro je na svoj trideseti rođendan.

– izbor iz poezije Miodraga Jakovljevića za “čovjek-časopis” priredila DANIJELA REPMAN

Ilustracija iz zbirke M. Jakovljević “Hladna platna”; autor ilustracije Dragan Marinković