Beograd, Srbija
U autobusu 26 ubacujem kartu
da bih je poništila, jedan mladić mi ustupa mesto da sednem.
Neko sedi ispred mene. Znam
da sam razmišljala, da je vreme da ofarbam
moje sede kao što to sada činim jednom mesečno,
možda on misli da ja treba da sednem jer izgledam stara.
Onda čovek ispred mene izađe iz autobusa i ja se nađem
licem u lice sa jednim starim, srpskim, filmskim glumcem,
sada potpuno sedim, i izboranim, a ipak mu je
na glavi ostalo puno kose. Mi se dugo gledamo pravo u oči
kao da smo se prepoznali. Sigurna sam
da mu se to toliko puta desilo,
i možda je ranije dok je bio mlađi,
istog trenutka skretao pogled, ali sada on
nastavlja da me gleda pravo u oči.
To mora da je ukupno trajalo tri sekunde, ali
mi se učinilo tako dugo, tako duboko. Onda je on
okrenuo glavu ili sam ja okrenula moju… ne znam.
Ne mogu da se setim njegovog imena ni njegovih uloga
u starim filmovima sa Nemcima protiv partizana, ali
znam da je to bio on, baš kao što sam znala da je ono bio
poznati roker u Milanu, koji je pio kafu
sa ćerkom, i ispostavilo se da je to
Bili Džoel, ali ja nisam mogla odmah da se setim
ni njegovog imena. Ili onda u Skadarliji u Beogradu
kada sam naletela na Gorana Bregovića, vođu
Bijelog dugmeta, najveće jugoslovenske rok grupe
i rukovala se sa njim i rekla mu da je najveći.
Ali ovo je drugačije. Osećam se kao da sam prišla tom
čoveku i šapnula mu
na uvo nešto kao, „Vi ste bili veliki glumac,“
samo da bih ga navela da se oseća isto onako kao
kad je bio mlađi:
ili sam mogla da mu dam ceduljicu pre nego što sam izašla,
ali on je češao uvo, okretao se,
proveravajući različite stanice.
Možda je prostak i možda bi rekao nešto
ružno, „Ja SAM još uvek, ženturačo! Još uvek sam živ. “
Živ je, ali nije ono što je bio.
Niko od nas nije više ono što smo nekada bili.
BILJANA D. OBRADOVIĆ (1961, Bitola; Beograd; New Orleans) iz zbirke pjesama “MALI POREMEĆAJI / LITTLE DISRUPTIONS”, dvojezično izdanje, Niški kulturni centar, 2012.
čovjek-časopis 