MOJ PAS I JA DOČEKUJEMO JUTRO
Mi imamo osnovicu svake ljubavi
On ima brkove,
Ja bradu.
On napada veće pse od sebe,
Ja napadam veće kučke.
On u snu trči
Ja u snu ležim.
On ima spušteno uho
Ja podignutu obrvu.
Ja imam spušteno oko
On podignuto uho.
On nema rep,
Ja sam ga imao.
Budimo se jutrima
Zbog ptica koje sleću na prozor
On laje na njih
Ja ih teram.
Kad dođe dan, nemamo ptice
Samo po jedno
Spušteno oko
Ili uho.
***
ULICE U NOMINATIVU
Ne Maksima Gorkog već Maksim Gorki
Ne Maršala Tita nego Maršal Tito
Ne Džona Lenona, Boška Buhe, Lenjina.
Onog što je napisao knjigu o Lenjinu.
Ja sam svoje prve snove sanjao u sobi na uglu
Ulica Maršal Tito i Maksim Gorki.
U tim snovima već je bilo smrti
Smrt je uvek bila nominativ.
***
DRUGI SPRAT
Živim u stanu na trinaestom spratu
A na vratima mi stoje dve obrnute osmice.
Ovo je istina.
A retko kada ćete u poeziji
videti dva stiha koja su istinita.
Ova dva gore možda nisu.
Ovaj iznad sigurno nije.
Ovaj poslednji jeste.
Kao dve obrnute osmice,
I broj trinaest kada brojite odozdo.
Odozgo su osmice ispravne
I živim na drugom spratu.
***
MOJ PAS I JA GLEDAMO VATROMET
Obično, eho postoji gde postoji nešto veliko.
U stanu postoji eho,
Jer stan je pećina
I kao i sve druge pećine
Ima stalaktite i stalagmite.
Stalaktiti su luster i po koji pauk,
Njihov uradak,
Tačno četiri takozvane plafonjere
I otisci poplave, kada je komšija otišao za vikendom.
Stalagmiti su naši tragovi
Četiri šape i dve noge,
Njegovih skoro, dvadeset, a mojih celih deset prstiju.
Tačno u broj.
Ponekad ih postrojimo u vod.
Pa temeljno oribamo tragove
Našeg hodanja.
***
PUSTI SUZE
U američkim i inim filmovima
Roboti obično imaju ljudska osećanja
Dok ljudi u ovom i onom i inom životu
Imaju robotska.
Po algoritmu postupaju iako se sa istim nisu rodili.
Oni ne plaču.
Samo po sahranama.
Po naređenju.
Kao da nikada nisu plakali po rođenju.
Pusti suzu,
Sve ti jebem,
Plači ko da su te na vodopadu izrodili.
Plači pičko,
Plači, jebem li ti srce nemo
Pusti suzu.
Pa drugu i treću, četvrtu
pusti Suze.*
* vis Suze – popularni sastav iz šezdesetih
__________________________________________________
MARKO JOVANOVIĆ (1983), rođen u Vrbasu, gdje je i osamnaest godina kasnije završio Gimnaziju. Odrastao u Crvenki, gde je i napisao prve pjesme, dobio prve nagrade. Novinarstvo je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje i danas živi i piše.
Nagrađivan na nekoliko književnih natječaja i festivala, za poeziju i prozu. Svoje pjesme i priče objavljivao je u časopisima i zbornicima u zemlji i bivšoj zemlji. Rekreativno se bavio muzikom, stvaranjem i pisanjem stihova u sastavu Shiny Lion And The Far Nipple. Katkad se složi sa opredijeljenjem svoga psa da su svi ljudi i životinje dobri.
Ovo mu je prva knjiga.
– objavu priredila Marina Kuzmić Laszlo –
čovjek-časopis 