čovjek-časopis

Nisam nameravala da ga ubijem. Ali taj nalet adrenalina kada sam uperila pištolj u njegovu lepo isklesanu glavu; mešavina olakšanja i ustreptalosti kada je opalio; njegovo telo, kome sam oduzela pokrete i grčeve, nemušto ležeći pod mojim nogama… nisam odolela. Mislila sam da ću osećati kajanje, da ću se u strahu povući par koraka, da će me obuzeti ludilo zbog izvršenog zločina. Ali, ništa se nije dogodilo. On je bio mrtav na podu, ja iznad njegovog privlačnog leša. Nijedno od nas nije ništa osećalo. Ni bol, ni radost, ni tugu, ni zadovoljstvo. Njegova licemerna muška krv vlažila je moje lakovane salonske cipele. I posle života mi je pravio samo probleme. Nije na meni da razmatram da li je zaslužio takvu osvetu. Ja sam samo bila izvršitelj neke drugačije, natprirodne sile koja upravlja jednim mračnijim kosmosom.

Više nije bio tako snažan, tako gorostasan, smeo. Nije posedovao veličinu u mojim očima. Ležao je, nemoćan i tih, poražen ne od drugog moćnog predstavnika svoje vrste, već od jedne slabašne i nežne žene. Kako je samo jadan! Ne znam šta sam videla u njemu da je bio vredan mog protraćenog vremena. Nije zaslužio niti jedan osmeh, pogled pun slatke zaslepljenosti, uzdah koji sam mu uputila. Kako sam mogla da budem tako naivna!? U ženskoj je prirodi da idealizuje ljubav. Da njene obrise vidi tamo gde nikada nije kročila. Nije ovo osveta. Nemoguće je svetiti se raspuklim snovima i iluzijama. Niko ne može biti krivac iz sopstvene nesavršenosti. Ne možemo naplaćivati prolaznosti dug njene esencije. Upravo zbog toga nisam mogla, niti sam želela da mu se osvetim. Samo sam se prepustila trenutku. Maštanju o onome što sam čitala, o čemu sam gledala u filmovima, što prodaje novine i mnoge svakodnevne živote čini dostojnim nekog umetničkog sižea. Otkriva nam našu skrivenu prirodu, koja je jedina prava i koja nas spaja u istu zajedničku imenicu. Da ga nisam preduhitrila, uloge bi bile zamenjene. On nije nevin, ako je žrtva. Ni ja nisam negativac, ako sam ga ubila. Toliko je motivacija za ubistvo i ja ne mogu da se odlučim za jednu koja bi mi se najviše dopala, iako to ne mora da bude i ona koja je zaista gospodarila mojim slavnim trenutkom. Svaka njegova reč je ogrebotina. Svaki njegov dodir je žig. Svaki poljubac sa njegovih usana opekotina. Izašla sam iz te borbe krvava, ranjena, ali ne i potučena. Moja je poslednja!

Nijedna njegova molba kojom je preklinjao za razumnost i milost pod mojom potpeticom nije bila dovoljna. Zar je mislio da može da me pridobije tako jednostavnim govorom? Ni blisko prisustvo smrti ga nije učinilo ništa maštovitijim. Ridao je, ljubio mi članke, pokušavao da me zagrli svojim poganim rukama. On nije znao da moja krv behu suze njegove. I sada bih jednako uživala u patnji, kojom je propratio svoje poslednje trenutke. Njegov plač je moja pesma; njegov vapaj hor koji tako umilno peva.

Mrsko je tražiti razloge i opravdanja za ubistvo. Uradila sam to, jer sam mogla. Zato što sam, možda, sve vreme to potajno i želela. Iskoristila sam stanje svoje volje. Rascep u dijalektičkom sistemu moralnosti, u koji, verovatno, nikada nisam zaista verovala. Nema više uzvišene smrti! Nema više filmski idealizovane životne iluzije! Ogoljena stvarnost guši, pritiska svaki ideal i on ostaje smrskan pod njenom težinom. Kao ovaj prelepi mrtvac pod snagom moje trenutne odlučnosti. Nisam pomerila pameću. Nekada se najkreativniji i najsvirepiji zločini događaju u potpunom prisustvu duha i vođeni razumom. Bez histeričnog urlanja ustreptalih emocija. Nekada su najtalentovaniji ljudi upravo zločinci. Ne kajem se. Ne stidim se. Nije mi čak ni neprijatno. Da mi uzvišene sile ponavljaju taj trenutak sve dok se ne predomislim i odbijem da to učinim, svaki put bih ponovila ono što sam već uradila. Čovek je despot i uživa da kinji druge. Muči. Razapinje. Obrazac po kome se univerzum okreće oko sebe samog. Svi smo ga nasledili, samo se plašimo da mu se prepustimo. Suzdržavamo se, dok viši zakon ne pokulja iz nas, uništavajući sve što je stvorio.

Nalazim da je neizmerno privlačniji ovako nepomičan, zagnjuren svojim lepim, pravilnim crtama lica u izlizani parket, nego dok mi se osmehivao sladostarsno punim usnama. Nevešto trampeći laži za moja iskrena osećanja. Naučeno iskustvo za talenat i čistotu. Moja okrutnost podarila mu je prefinjenost, otmenost, koju za života nije stekao. Konačno sam od njega načinila gospodina. Dugo se opirao, bežao, zametao tragove, iako je znao da ću ga pronaći, skrivao se po mračnim, prašnjavim sokacima, ali opet je dotrčao natrag pred moj revolver. Bum! Čak ni cela sekunda nije bila potrebna. Neću zaboraviti izraz straha i zaprepašćenosti na njegovom licu, kada je shvatio da se nimalo nije potrudio, dok je imao prilike, da sazna za šta sam sve sposobna. Razočaranost što je sebi dozvolio da ga tako pređem svojom nepredvidljivošću izvan onih dana u mesecu. Podarila sam mu novi početak, neka ga pametno iskoristi. A njegovo muževno, krupno telo sada je potrebno sahraniti pod okriljem noći i tišine, bez svedoka. Dok ne počne da se buni smradom, kao što je to činio rečima za života.

Iznenada, začulo se zvono na ulaznim vratima, poremetivši moju retrospekciju i samoanalizu. Planove za zataškavanje činjenice da je ikada postojao i koračao gradskim ulicama, pod velom smoga i izduvnih gasova polovnih automobila. Pitam se ko bi to mogao da bude? Neodoljivi leš nije imao previše prijatelja. Za sve vreme naše veze, nisam upoznala nijednog. Nikada nije spomenuo da izlazi sa momcima na piće ili utakmicu. Nijednog nije imenovao u dokonom čavrljanju subotom ujutru u krevetu, dok smo lenjo ležali jedno pored drugog, kao da je svet napolju iščezao, utihnuo, nestao, i mi ostali jedini predstavnici izumrlog čovečanstva. Dakle, sigurno nije neki tajanstveni prijatelj iz detinjstva, koji se brine što mrtvac ne dolazi na zakazani sastanak. Možda je u pitanju druga žena? Ljubavnica koju nisam naslutila, jer sam se previše opustila i verovala da, posle toliko godina, on više nema kuda. Da sam ga vezala za sebe neraskidivim sponama, uz pomoć proteklog vremena i nemira koji nužno donosi svaka nova, koja nije ja. Medicinska sestra što mu je previla glavu, kada sam ga pogodila pepeljarom u potiljak prilikom naše prve svađe? Ljubazno se osmehivala, gledala izvežbano stidljivim pogledom ispod trepavica, stvarajući iluziju milosrdne svetice. Ili rogobatna, bahata Amazonka iz banke, kada smo otišli da se raspitamo za kredit za stan? Nagnula se celim gornjim trapom, skoro se ispruživši po stolu, samo da bi on ugledao njene oble grudi, što su se nazirale kroz tanku, belu košulju. Čak je nije bilo ni trunčicu sramota u mom prisustvu! Šta sve žene nisu u stanju da učine, obmanute raskošnom ambalažom? On nije bio vredan tolikog truda. Ja sam to suviše dobro znala, ali ona, jadnica, htela je da ukrade komadić moje profesionalno odglumljene sreće. Htela je, makar na trenutak, da se zanese, obmane kako je ljubav moguća, večna i idilična, kao što nas uči celokupna svetska književnost. To je jedna od onih uzvišenih laži, što pomažu čovečanstvu da nastavi sa osmehom, prikovan za spravu za mučenje.

Osoba na vratima nije odustajala. Kao da je iznemoglu glavu, umesto na jastuk, prislonila uz zvono. Počela je već da mi ide na živce! Ne može čovek ni pristojno da izvrši zločin, a da ga ne prekidaju! Uznemiravaju. Nikada se svet neće naučiti pravilima lepog ponašanja. Zato i hrli ka svojoj propasti. Zgužvani smo na jednom mestu i ne daju nam ni da počinimo ubistvo, a da zajednica ne poželi da ima udela u našem herojskom delu. Da se naslađuje prolivenom krvlju, sa kojom otiče i duša. Sveopštom zbrkom koja pulsira žice razjarene svesti kao kakav dragoceni, milozvučni instrument. Zvrrrr! Opet taj iritantni zvuk. Ne dopušta mi da promislim o narednom potezu. Šta bi trebalo da učinim? Jednog skota sam ispratila sa ovog sveta, mogla bih još jednog. Svi su oni isti, iako ih pakuju u različita tela. Oplakivaće ih kratko, na početku, dok ih još živopisno pamte, onda će neki novi događaji, neki novi ljudi zauzeti njihova mesta. Nikome neće više nedostajati. Možda povremeno, kada dosada prevlada nad proticanjem cinjenica, koje zovemo životom. I to samo kao trenutni odblesak vremena koje ne može i ne želi vratiti.

Naglim trzajem ruke, u kojoj je do maločas počivao starinski revolver elegantne izrade, otškrinula sam vrata. Oči su mi nervozno bludele po pojavi na pragu. U uskom procepu ugledala sam zbunjeno lice poštara, što se krivilo u stranu, pokušavajući da dokuči da li je sa mnom sve u redu.

„Oprostite!“, izgovorio je sa zebnjom. „Imam paket za gospodina B.“

„Ja ću ga preuzeti.“, odgovorila sam hladnokrvno, kao da iza titanijumskih župčanika nisam krila beživotno telo nekadašnjeg ljubavnika. Za ljubav i ubistvo potrebno je dvoje.

Nakon rezignirano nažrvljanog potpisa i ispražnjenog pogleda, povukla sam se na mesto zločina da otkrijem sadržaj spornog paketa. Pocepala sam kutiju, bez sažaljenja, i na njenom dnu ugledala brilijantsku ogrlicu, na koju sam, prilikom naše poslednje šetnje, ukazala privlačnom, nepomičnom muškarcu pored svojih nogu. Rumen zadovoljstva oblila mi je obraze. Odmah sam je stavila oko vrata i zaključila da mi savršeno pristaje. Sagnula sam se ka njemu i nežno ga poljubila.

„Dragi, zaista nije trebalo!“

______________________________________________________________________________

TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti.
Objavljivala je pesme i kratke priče u raznim zbornicima, sajtovima neafirmisanih pisaca, od čega bi izdvojila učešće u projektu „Mladi dolaze“ Udruženja književnika Srbije u Beogradu i priču u Zborniku Miloš Crnjanski iz Beča; učestvovala je na književnim večerima; pisala recenzije i prikaze knjiga; priredila zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine i 2018. objavila je roman prvenac „Ustoličenje jarca“, koji je dobro prošao kod čitalačke publike.
Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj.
Živi i radi u Beogradu.