Rađamo se U rano proleće I ranu jesen Prolazimo glavom kroz meko tkivo A neko I pravo kroz zid U mom slučaju Bila je nedelja Kada sam se dočekala pravo na noge Udarila u krvavu kecelju Novi čovek što visi naopačke Spreman za tranžiranje
Udahni, Marina, udahni Sve je bolje od pomračine u majčine
***
HETEROPOETICUS
* Ti si Trideseta Marinina ljubav Moji za to imaju reč Izdašno Kad se kolači prave od malo sastojaka I klize po nepcima Tvrdo, meko
Akt gutanja je voljna radnja Tvoja soba je okov i švedski sto Na rasklapanje Moja pronicljivost Strogo kontrolisani voz
Mirišem te dok spavaš Iz tebe isparava sintetičko voće I poneki redak cvet Postojim isključivo u simbiozi Klanjam se idolima (r)evolucije Što su nam omogućili da spajanje Bude brzo i potpuno
Tradicije se kolju Nožem za hleb, meso, ribu Biologija je nemilosrdna nauka Ne priznaje magične slike i formule Susreti su slučajni i bez obreda Arapskih čini za isušenje bunara
Tvoj je bunar fontana želja Sedim uvijena u element vatre Ugasi me!
* Ti si Marina Društvena igra Magacin opskurnih filmova Traka sam koja ti se vrti u glavi Marina Ne vidim šta sam hteo da kažem Možda ništa Nema vrpca Pokidana Ahilova tetiva Tebi oko vrata i zglobova Marina
Ti si Složena jezička zagonetka Krivo drvo o koje se ne mogu osloniti Strogo savitljiva osoba Domišljata Nervozna Marina
Navijaš svoje stare muzičke kutije Amputiraš loše uspomene Ožiljke, stare belege Smeštaš telo gde mu je milo Ne vidiš Da sela si na mene Marina
* (Ja sam Marina Majka-naslednica Sklopivi kuhinjski element IKEA proizvod Kocka-supa Sa Plastičnim noktima Bolnim tragovima češanja Ostavljena na prelazu, u tramvaju Zebrom od kaiša Brkovima od mleka Oborena od strane bicikla Dvostruki, manipulativni agent Loša, nepouzdana ljubavnica Dostavljeni paket knjiga ispred vrata Žena umazana Pogrešnim izborima svoje porodice Kožom uštavljenom u ruj Zbog sopstvenih pogrešnih izbora Izborana pretpostavkama Umnožena u još jedan primerak Nikad sobom zadovoljna Snažno zadovoljna)
MARINA RADOVANOVIĆ (Zrenjanin, 1986) stekla je obrazovanje i zvanje doktora medicine na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, a objavljivala je pesme u zbornicima, periodici, internet časopisima i blogovima. Zbirka „Prima furia“ se našla u užem izboru Trećeg trga za prvu pesničku knjigu, V Presingovog konkursa za neobjavljeni rukopis, u širem izboru konkursa Književnih vertikala, a kao pobednički rukopis konkursa koji je raspisala biblioteka „Karlo Bijelicki“ iz Sombora, štampana u okviru edicije Golub. Radi u Domu zdravlja kao lekar. Živi u Novom Sadu.
moj stari se ubio. jedno jutro je otišao na posao s komadom konopca u džepu. zadnji put su ga vidjeli u pet i četrdeset i pet ujutro na putu za autobusni kolodvor. moj stari je bio lud i nepromišljen. hoću li mu se svidjeti? što ti kažeš? večeras, znaš, neće više biti onih dugih pogleda i zavlačenja. pogledaj me. što kažeš? je l’ to to? otišao je na selo autobusom i objesio se u nekoj šikari. promišljeni kurvin sin. izašao je stanicu prije i prešao je rijeku bosim nogama da mu ne uđemo u trag. tražili smo ga mjesec i pet dana. htjeli smo vjerovati da je živ i lud negdje. htjeli smo vjerovati da živi negdje. smrdljiv. neopran. nesvjestan. živ. vatrogasna kola su projurila cestom kad si me prvi put pitao je l’ te volim. naravno da te volim. ali kao da ja znam što će nam moj stari prirediti sutra. mjesec i pet dana agonije. sve smo trikove isprobali, tražili smo ga i pod krevetom. umalo da nismo i televiziju rastavili. možda se skrio u katodama. stara je jedno jutro probudila svoju i njegovu braću. i mog brata. poslala ih je u šikaru i rekla im je: ovo je zadnji put. još jednom i gotovo. moj brat ga je namirisao. njegovu smrt. telefon je zazvonio i ja sam znala što nas čeka. rekla sam joj: dobro je, našli smo ga. samo nam je to i trebalo. stara je plakala. znam ja, nisi ti to zaslužila, ali… dogodilo se. žao mi je što sam te ostavila mjesec i pet dana kasnije i što ti nisam bila dovoljno dobra. ja plačem kad se sjetim brata koji ga je našao. njegovu glavu odvojenu od tijela. i taj miris. nosio je bratovu jaknu i moj sat. vratili su mi taj sat s crvima tri dana kasnije. proučavala sam ga u zahodu. moj stari je živio u tim crvima i ja sam mogla razgovarati s njim. bilo je jezivo. nikad nije bio bjelji. pretvorio se u kolutićavca. rekla sam mu: dobro je. rekla sam mu: ti si stvarno lud. rekla sam mu: zaboravit ću te. brzo. rekla sam mu: oprosti, ali ja ovo moram napraviti. zgazila sam sve te crve. sat sam dugo kuhala u kipućoj vodi. plakala sam. moj stari se ubio. izgubio je kontrolu nad svojim životom. moj brat ga je našao, a ja sam razbila vrata sobe vrišteći kako mu neću otići na sprovod. moj brat je stajao pored mene u povorci. nikad prije ga nisam voljela k’o tad. moja stara je rekla: jebi ti njemu mater i pokoj mu duši. nema dana kad ne pomislim što bi se bilo dogodilo s nama od mjesec i šest dana kasnije.
nemam više voća za tebe rekla si životinjo i ne miluj me kao svaki dan voli ne voli voli ne voli broj prebrojavaj cvetove sklizni po koži makar samo pogledom
nasloni se na moje rame dahom pošto postelja je peščanik jastuk kamen za pod glavu a dodir tvoj rekla si tako dalek
nećeš se probuditi ni sada ni nikada i sretaćeš se samo na postajama prošlo je rekla si premda lik ostaje
ne znam kakav primetila si još možda slika pogleda začuđenog s malo tuge kada si rekla nemam više voća za tebe
***
NAŠA LJUBAV CRTA CRVENE CVETOVE
naša ljubav crta crvene cvetove naši poljupci ih arhiviraju dodiri zapisuju nevidljivu priču prve i druge i hiljadu i prve noći
naša ljubav se promenila naša smrt je uvek večnom čini uklesuje u vreme njen lik moj tvoj mojtvoj
naša ljubav se seća početka njen svršetak beži pred nama od prvog i drugog i hiljadu prvog dana
naša ljubav ima ruke i noge ima naša tela naša ljubav ima sposobnost da preživi ledeno doba
***
NISAM MRTAV SAMO IZGLEDAM TAKO
nisam mrtav samo izgledam tako neko drugi mrtav je poput peska prosipa se umesto suza niz dlanove neko drugi je voštana ruža neko
bez metafora čeka unutra i ćuti neko drugi se u naručje sklanja i menja oblake u dodire najblaže neko drugi odlazi tuđ
nećeš ga dozvati draga nećeš na svoju stranu naterati plamen promeniti led među nama u plav kamen
daleka je blizina i sve su posude razbijene pesak je evo otekao kao sitne suze koje šapću nisam mrtav samo izgledam tako
VINKO MEDERNDORFER (MÖDERNDORFER), Celje, 1958, pesnik, romansijer, esejist, pisac za decu, dramaturg, režiser. Zbirke pesama: Crveni ritual (1975), Pesmice (1977), Mahovina (1981), Telo (1989), Male noćne ljubavne pesme (1993), Madonin zgodan svet (1995), Sotonine žalopojke (1999), Pesme iz crne hronike (1999), Tamnoplavo kao septembar (2003), Stena i srce (2004), Nesuglasice (2007), Dodiri (2008), Lutanja (2010), Sloboda sveta (2011), Nemam više voća za tebe (2011).
Kad otopli dovoljno da se može sjedjeti na zemlji a da nas stariji ne ruže, tad bismo na rijeci pravili male brane, uređujući sebi mjesto za kupanje. Svake godine smo tražili novo mjesto, jer bismo prerasli prethodno ili jer bi se bolje mjesto oslobodilo jer su ga prerasli oni koji su se u njemu kupali. To je posao od nekoliko dana, koji traži dobru organizaciju. Tačno se znalo ko je zadužen za kamen, ko za busenje, ko za zidanje. Nakon dana, dva ili tri dana zidanja, konačno bi se mogli kupati. Amel, Hajro i ja smo već bili iskusni u zidanju, Dino, Zana, Helena i Adisu nam donosili potrebni materijal. Helenin i Adisov rođak Damir nije htio da se prlja ili kvasi. – Ko ne pomaže u pravljenju, ne može se ni kupati. – rekao sam. To nije bio moj hir, to je pravilo koje je važilo od kako znamo za kupanje. Damir se naljutio i demonstrativno otišao. Rad nije bilo lagan, ali smo vješto koristili fiziku a da nismo ni znali – kamenje smo dovlačili kroz vodu, hvala Arhimedu. Kad smo napravili pauzu da se odmorimo i ugrijemo na suncu, stigla je i Damirova tetka. Održala nam je predavanje kako nije fino od nas što isključujemo iz naših aktivnosti njenog sestrića, kako to pokazuje da nećemo biti dobri ljudi kad porastemo. – Ko ne pomaže u pravljenju, ne može se ni kupati. – ponovio sam. Rekla je, već pomalo i bijesna, da ako ne dozvolimo Damiru da se kupa, da će zabraniti Adisu i Heleni da s nama druže. – Onda se ni oni neće moći kupati. – rekao je Hajro. Buckasti obrazi su joj se zacrvenili, bijesno je uzela Adisa za ruku i povukla ga za sobom, a Helena je krenula za njom, jedva sustižući majčin dugi, bijesni korak. Nismo uopšte razgovarali o ovom što se desilo, dogovarali smo koje grane trebamo odrezati kako bi sunce što bolje grijalo vodu u kojoj ćemo se kupati. Nakon što smo ozidali bočne strane naše brane, sunce se već podobro spustilo ka zapadu a mi izgladnjeli. Dogovorili smo se da nastavljamo sutra oko deset, ranije nismo mogli jer je voda previše hladna. Trebamo donijeti sjekiricu, najlon i šta god budemo pronašli a može nam pomoći pri gradnji. Ponosno smo gledali kako brana stoji čvrsto, činilo nam se da nikad nismo bolje zidali. Sutradan smo svi došli dosta ranije. Zana i ja smo stigli posljednji, nosio sam sjekiricu koju sam uzeo od svog pradjeda. Hajro je stajao u vodi sa rukama na bokovima, Amel se češkao po glavi, Dino je hodao lijevo-desno. – Ne razumijem, mrtve mi majke. Oba naša brižno izidana zdanja bila su srušena. – Nije padala kiša, nema tragova stoke. Ne razumijem. Nismo imali druge nego početi ponovo. Onaj entuzijazam s kojim smo juče radili već je popustio, kupanje je odloženo najmanje za još jedan dan, a ponovljeni posao nas je sve unervozio. – Možda si sinoć kad si provjeravao nešto zeznuo – rekao je Hajro Amelu. – A možda si ti loše izidao. – spremno mu je odgovorio Amel. – A možda niko od nas nije kriv. – rekao sam. Pogledali su me upitno. – Ovaj, čuo sam da postoji vila koja ruši ono što se pravi na rijeci sve dok joj se ne prinese nekakva žrtva. – Vila? Ovo nam je uradila vila? – Hajro je bio skeptičan. – Pa daj nam neko drugo objašnjenje. – Amel je razljuljao. – Ili je Hajro loše ozidao. – Ili je srušila vila. Ispustili su kamenje iz ruku. – Hoćeš da kažeš da i danas džabe radimo? Da će nam i večeras srušiti? – Vrlo vjerovatno. – Jebeš ovo. – Amel je izlazio iz rijeke. – Hajde da mi uradimo što smo počeli. – insistirao sam. – I da nam opet sve ode niz vodu? – I da se vratimo večeras i sačekamo vilu. Gledali su me upitno, Dino i Zana su pristali odmah, Hajro Amel su se dvoumili. – Znaš da ne smijemo tako kasno napolje. – rekao je Amel. – Ti, Hajro i ja ćemo se iskrasti, ne moramo svi biti ovdje. – A šta ćemo joj uraditi kad dođe? – Pitat ćemo je šta treba da uradimo da nas pusti da završimo. Amel je i dalje bio neodlučan, ali ga je Hajrov pristanak okuražio. Večeras ćemo dočekati vilu. Kad smo završili zidanje, napravilo smo sebi malo sklonište u koje smo sakrili alat i najlon koji smo donijeli, i koje je imalo dobar pogled na naš zid. Dogovorili smo se da se nađemo na igralištu u deset pa da skupa dođemo na stražu. Srećom, živim na prizemlju da je bijeg bio jednostavan. Kad sam stigao na igralište, Hajro je već bio tu. Imao sam dva sendviča sa sobom. Čekali smo desetak minuta Amela, a kako se nije pojavio, zaključili smo da se neće ni pojaviti, da vjerovatno nije uspio da se iskrade. Naše sklonište je zapravo nekoliko grana povezanih vrbovim prućem, ali je bilo djelotvorno, vila nas sigurno nije mogla vidjeti tu. Noć je bila svježa. Sendviče smo pojeli odmah. Čekanje je dosadno, posebno kada morate biti tihi. Mjesec je bio pun, rijeka je žuborila, mi smo bili umorni. Gotovo sam zaspao, kad me je Hajro udario laktom u rebra tako jako da sam zamalo jauknuo. Pokazivao mi je panično glavom prema rijeci. Mračna prilika se preko livade približavala našoj brani. Moram priznati da vilu nisam zamišljao tako, okruglasta, zdepasta, koja se spotiče dok hoda. Bio sam razočaran. Očekivao sam ljepotu kakvu ljudi ne viđaju često. Kad je prilika prišla do brane i mjesec je potpuno osvijetlio, moje razočarenje se ustostručilo. Moja vila bio je Damir. Zdušno se predao rušenju onoga što smo napravili. Da je ovoliko energije uložio s nama u pravljenje brane, još danas bismo se kupali. Hajro je rekao: – Hajdemo! Jasno, htio je da ga istučemo. I ja sam mislio da je zaslužio i to bi mi pružilo veliko zadovoljstvo, ali mi je na pamet pala bolja ideja. Šuštanje iz nepoznatog pravca je zbunilo Damira. Gledao je panično lijevo-desno, pokušavajući da utvrdi odakle to dolazi i šta je dovraga to. Dvije bijele, šušteće figure su potrčale ka Damiru, koji je prestrašen vrisnuo, mjesečina se odbijala od njegovog užasnutog lica. Trčao je u mjestu nekoliko sekundi, a onda vrišteći otrčao istim putem kojim je došao. Trčali smo malo za njim, tek toliko da se postaramo da ne prestane bježati. Nismo se mogli prestati smijati. Srećom, naši nisu primjetili da smo se iskrali. Amel, Dino, Zana su bili oduševljeni našim poduhvatom. Prekosutra smo od Helene i Adisa saznali da se Damir vratio kući, da nije spavao dvije noći, da je ponavljao kako ga proganjaju duhovi i kako nije prestajao plakati dok majka nije došla po njega. Bilo mi ga je žao. I dan danas je.
Upoznali smo se na igralištu Gdje je uvijek sjedio sam na ljuljački Ne gledajući hrpu djece koja su se igrala rata Gađala ga papirnatim avionima i plastičnim metcima
Odnijela sam mu tortu od višanja Neuredno je odrezao krišku Polizao glazuru s oštrice I obrisao ruke o moju svilenu vrpcu na haljini
Drugi dan poklonila sam mu glazbenu kutiju U koju je kasnije spremao pramenje kose koje sam si iščupala Stavljao mi je dlanove preko očiju A ja sam uvijek znala da je to on
Bili smo ona čudna djeca, uvijek spuštenih kapaka On se na obiteljskim portretima nikada nije smijao Uvijek je šutio, uvijek je pio sirup protiv kašlja Ja sam jela kolače koje smo zajedno mijesili od zemlje Pomno odijevala svoje lutkice i zatim im kidala glave Ubadala igračke u trbuh vršcima bojica i zatim ih grlila
Zavezao mi je kariranu krpu preko glave I bacao kamenje koje se obrušilo na mene Ali kunem se da ga nikada neću kriviti za to
Ja sam zauvijek djevojčica izobličenog lica Naučila sam odavno trpjeti Ne smijem biti plačljivica Ne smijem više nikada osjećati
***
PROUSTOV SALON
probudio sam se uz zvuk crkvenih zvona, slušao sam siktanje Boga koji me zamrzio
doručak šalica hladne kave tanjurić vlažne zemlje ljuta zima kolačići s okusom sjećanja sjećanja s okusom užasa
moj tumor i dalje nosi tvoje ime
shvatio sam svoju kletvu, sve što dotaknem pretvara se u prah
pogladim krzno mačke staklastih očiju, trepnem i ona mi se otima, idući trenutak je mrtva, konji koji vuku kočiju drobe sitno tijelo u lokvi krvi
promatram ptice u rano jutro i one se svom snagom zalijeću u prozorsko staklo i padaju na tlo polomljenih krila, mišićava srca prestaju kucati
dotaknem tvoje lice i ti bježiš na drugi kraj prostorije, s gađenjem si otkidaš kožu koju sam dodirnuo
***
(NOĆNA) MORA
moja vilica mora biti savršeno čista moj tanjur mora imati prazno lice moja žlica mora imati samo otisak mog ruža na sebi i ništa više moja kava mora biti lišena utjehe šećera moj sapun mora oprati i moje grijehe moje ruho mora biti pomno odabrano moj parfem mora biti toliko jak da se svi u dvorani okrenu za mnom moja šminka mora biti savršena do zadnjeg detalja moj hod mora biti baletni korak moje ulice moraju imati najšarmantnije kavane moja cipelica mora biti od zmijske kože moji obrazi moraju biti priljubljeni uz jagodične kosti moja umjetnost mora biti najljepša moji govori moraju biti najtečniji moji osmijesi moraju biti najsrdačniji moje rečenice moraju biti najpametnije moje tajne moraju biti zastrte moji Pompeji moraju ostati ispod pepela moje katakombe moraju biti neprohodne
ja moram ja sam mora
***
BOŽICA HLADNOĆE
rekla je: ti si ja smijući se ustima koja se žare kao rana od metka u ljetnoj noći
znam sve o njoj i ne znam ništa o njoj kaže ponekad da me voli ali nikada ne prilazi bliže poznajem samo usputni dodir njene ruke njene bijele rukavice i crni suncobran
pije najskuplje koktele hladna kao led u tankoj kristalnoj čaši budi mržnju u svima osim u meni
rekla je: ti si moj broj jedan ali jezik mi je odrezan rekla je: ti si moj broj jedan ali primarni su brojevi sami
i kada se prisjećam trenutaka njene krhkosti ja je se plašim kao da nije ljudsko biće poželim da je bliže
TINA ČATLAIĆ rođena je 26. kolovoza 2000. u Čakovcu. Pohađala je Gimnaziju Josipa Slavenskog Čakovec. Studira anglistiku i kroatistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Još od nižih razreda osnovne škole osvajala je nagrade na literarnim natječajima, a više je puta sudjelovala i na državnoj smotri LiDraNo s literarnim i novinarskim radovima. Bivša je glavna urednica portala Udruge srednjoškolaca Hrvatske, novinarka kluba Prostor u Čakovcu i kulturnog portala Ziher.hr. Dugogodišnja je članica Dramskog studija Dada Kazališne družine Pinklec. Sa svojom je poezijom dvaput sudjelovala u performansu Noć mračnog cirkusa u klubu Prostor u Čakovcu i zagrebačkoj Močvari, ali i raznim programima poput književnih večeri u Čakovcu i tribine Pamela u Močvari. Trostruka je državna prvakinja i trostruka viceprvakinja u poznavanju hrvatskog jezika. Autorica je pjesničkih zbirki Gušenje polikromije (Biblioteka Insula, Čakovec, 2018.) i Muzej lomova (Nagrada Milivoj Cvetnić, Hrvatska Kostajnica, 2019.). Od 2019. surađuje s alternativnim čakovečkim bendom Zagušljivi dim kojim je u studenom prošle godine izvela glazbeno-poetski performans u kojem je recitirala vlastite stihove uz specifičnu glazbenu pratnju grupe. Sa Zagušljivim dimom proljetos je radila na snimanju studijskog albuma prema izvedenom performansu, koji će uskoro biti objavljen.
kad palim cigaretu naručujem četvrto pivo a nije trebalo ni prvo
ili dva sata posle beznačajnog seksa ako sam budna
za svoj rođendan, tvoj rođendan kad se vratim sa putovanja dok pišem, čitam trčim, plešem za vreme predstave ne znaš šta sve stižem u jednom danu
bežim od tebe i onda te prepoznam u svakom od svojih muškaraca posle odemo ja ili oni onako jadno kako ljudi odlaze ponekad
setim se tvoje obuće zarasle brade i raščupane kose tada sam te poslednji put videla Odakle ti krv na patikama, tata? Ne sećam se. Ugazio sam u višnje.
onda ugledam dete pored mlađe verzije tebe na metalnoj klupi sedi i gleda u tačku ispred i pogled, taj pogled to je moj pogled ja sam ga izmislila
u školi, kad ostanem poslednja i čekam da me pokupiš posle treninga kad te nema ispred a ja ne umem sama da se vratim kući
kad bi trebalo da me ispratiš negde i u poslednjem trenutku pojaviš se sa ružama ako se uopšte pojaviš
mrzim crvene ruže
kad se mesec-dva igramo porodice budemo srećni i onda samo ustaneš opereš zube, namirišeš se odlučiš da se napiješ
i to traje i traje i traje i opet ukrug
onda ne živiš s nama pijemo kapućino po kafićima jedemo voće puštamo ploče kod tebe pa posle ne zoveš po mesec dana
jednog popodneva zazvonio je telefon i stigle su vesti
imao si zelene oči moje lice je tvoje lice
izvini, ali ponekad je bilo tako teško voleti te
***
VRAĆAJUĆI SE IZ KUPOVINE
figura u žutoj haljini do članaka širokih ramena pocrvenelih od sunca izraženih ključnih kostiju zaobljenih kukova i zadnjice preko kojih se tanana tkanina naizmenično zateže i premešta pri koračanju
stiska na grudima platneni ceger i nehotice gnječi svežu nanu, šargarepe, praziluk i jagode
očiju zamagljenih od suza levom rukom sklanja kosu sa lica nekoliko pramenova lepi joj se za znojavo čelo
pokušava da se seti kada je tačno postala nesrećna i zarobljena u tom velikom gradu sve je trebalo da bude drugačije
***
PONEKAD POŽELIM DA ME NEKO POLJUBI PRE DORUČKA
moji koraci ne vode nikuda doputujem svuda vetrom ne znam šta je dom moje telo jedina domovina
***
GOSPOĐA DALOVEJ JE REKLA DA ĆE SAMA KUPITI CVEĆE
čini mi se, Virdžinija, moja koža je mnogo očekivala pretrpela ali nije zadebljala nežna je
jutros su me iz ogledala posmatrali modri podočnjaci izdaleka izgledam bolje
popodne kupila sam cveće bele lale, šteta što nije bilo ljubičastih
sedam godina sama sebi kupujem cveće pravim večere za jednu osobu i čekam
a želim kućicu na moru i mog čoveka koji peca dok ja berem breskve
MARTINA KUZMANOVIĆ rođena je u Beogradu, 31.8.1990. godine. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu. Nedavno je u okviru izdavačke kuće Enklava objavila zbirku pesama “Ovo telo je hotel”. Takođe, pesme su joj objavljene i u zborniku Rukopisi 43, časopisima Dometi, Enklava kao i na portalima Čovjek-časopis i Astronaut.ba. Nekoliko puta je učestvovala na pesničkim događajima Argh i Pet minuta pažnje. Trenutno živi u Varšavi.
DUŠAN ZAHARIJEVIĆ rođen je 1992. godine u Kosovskoj Mitrovici. Završio je master studije srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je diplomirao iz iste oblasti. Knjiga poezije Antologija savremenog pesništva/ Antilogija svevremenog rečništva objavljena je 2017. godine u izdanju Brankovog kola. Laureat je nagrade “Stražilovo” za najbolje pesničke knjige objavljene u Brankovom kolu. Druga knjiga pesama (Ne)dohod objavljena je 2020. godine u izdanju izdavačke kuće “Bitije”. Trenutno živi u Beogradu. Piše i objavljuje poeziju, stručne radove i autorske tekstove, a bavi se i muzikom.
I razmazujem te po leđnoj moždini budi mi fluid moja siva i bijela tvar sve dok mi zrnast snažniji od neurona ne postaneš impuls autoimuna bolest
II ne mogu dati krv problem je u hemoglobinu u redu je reći ne kad nemaš dovoljno za druge ruke rastu u krastu prisloni lice na sunce do tad jedi zeleno i pij aroniju
III gospođo morate se udebljati dođite ponovno kad nabacite koju kilu kvržica bježi prema desnoj sisi evo samo što nisam
IV gospođo vi krvarite vi niste prihvatljiv darivatelj dođite sedam dana nakon mjesečnice zašto šapće nismo li iste dijelimo i organ i tekućinu i fleku na suknji vraća mi osobnu iste nismo iza mene stalak s bordo epruvetama gumeni remen za iskakanje vene crveni se gore kao ja dolje sram te bilo sestro
V istjerujem iz tebe crvenu jegulju tupom iglom probijam ti najtanji sloj krv je posvuda život je posvuda omatam oko vrata elastične prste
***
TABAN
ljubim joj noge ništa nije lijepo kao njen taban taban je tam-tam zemlji dok cupka pred ljuljačkom pukotina kroz koju smo se provukli u kamenom dobu
gledam je kroz krišku kože sve što sam ikada vidio čuo i okusio svi bubnjevi između galaksija i kamenje koje je izudaralo zemlju svaki ubrzani film u kojem sam glumio sve se skupilo u malo zrnce prašine moj otac umire na kolicima s tabanima prema gore a meni su i tebi tvrdi od trešanja tabani
VANDA PETANJEK rođena je 1978. godine u Čakovcu. Diplomirala je hrvatski i engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Piše na hrvatskom i engleskom jeziku. Pjesme su joj objavljene u časopisu Poezija, Polja, Fantom slobode, Tema i Riječi, na književnim internetskim portalima te na Trećem programu Hrvatskog radija. Pjesme prevedene na engleski jezik objavljene su u časopisu Live Encounters. Živi i radi u Zagrebu.
Znaš, čovek je dileja bez ikakve šanse za promenom. I taj gram mozga što ima u glavi Đavo mu je dao da bi ga dodatno slomio i napravio svoje privatno igralište.
Dan je bio stvoren za pobede. Predaja nikad nije bila opcija. Samo je trebalo biti srećan, a ostalo bi došlo samo od sebe. Ipak, postojao je problem. Nisam bio srećan. Dočepao me je bluz u svoje naručje i nije hteo da me pusti. Govorili su da je bluz kada se dobar čovek loše oseća, a ja sam dobar čovek. Pola čoveka.
Atom čoveka koji je ostao od mene, i nije se pretvorio u lažne vesti koje iz dana u dan izmišljam i objavljujem na portalu.
,,ŠOKANTNO: Džoni iz Luzergada se pretvorio u laž i prestao da bude čovek (FOTO/VIDEO)”, eto to će postati udarna vest ako nastavim da se bavim tim poslom.
Festival besmislenih ideja prekinut je njenom porukom.
,,Šaljem ti link. Pogledaj konkurs za kratku priču. Prva nagrada je 60 000 dinara. Oderi ih. Ljubim te”, pisalo je na displeju. Dobro, lažem te. Poslednja rečenica nije pisala, ali bilo bi lepo da jeste.
Iznervirala me je. Znala je da pišem roman i da me konkursi ne zanimaju. Osim ako nisu namešteni da osvojim prvo mesto, što je u Luzergradu rekost. U nekim drugim gradovima, da, ali ovde je moral oduvek bio na prvom mestu.
,,Šta ima da konkurišem kada znam da sam najbolji?”, odgovorio sam i upalio cigaretu.
Da pošaljem priču, čitav Luzergrad bi pričao o tome.
,,Džoni se prodao. Počeo je da šalje svoje priče na konkurse. Govorio je kako njegov rad otvara oči ljudima i tera ih na razmišljanje, a sada hoće da zaradi lovu”, glasovi u mojoj glavi su postajali sve snažniji. Vid mi je pomutio, a srce krenulo da preskače. Ostao sam bez daha. Pomislio sam da ću umreti. Telo je drhtalo iz sve snage. Krenuo sam da teturam po sobi. Bilo je gotovo. Izašao sam na terasu da se oprostim od sveta.
,,Uzmi me Bože, spreman sam. Uzmi me i odnesi na oblak da sa anđelima sviram harfu. Zbogom, dobri moji i naivni ljudi. Zbogom voljeni gradu. Dao sam ti sve, a zauzvrat nisam dobio ništa. Ne, ne želim nikakve govore na sahrani. Ali ono što želim, to je da znate istinu…”, zaplakao sam i zastao na trenutak. Bilo mi je teško nastaviti govor. Ipak, ne umire se svaki dan. Udahnuo sam iz sve snage i nastavio.
,,Nisam se prodao, a priču nisam poslao na konkurs. Upamtite to”, zajecao sam i obrisao suze sa lica.
A onda mi je čudna pomisao projurila kroz vijuge. Umirem čitavih pola sata, a i dalje sam živ. Mrtav čovek ne govori, zar ne? Mrtvom čoveku se ne smeju ljudi na ulici jer galami sa terase. Kada sam shvatio da sam živ, brzo sam pobegao u sobu. Šta će reći svet? Nisam umro, ali sada znaju da sam lud.
,,DŽONI JE POLUDEO: Evo šta je vikao na terasi (FOTO/VIDEO)”, već sam video novinski naslov.
,,Uvek je bio miran i povučen. Bio je fino vaspitan i uvek mi se javljao na ulici. Nikada ne bih pomislia da će…”, komšinica je davala izjavu za TV Dnevnik. Komšinica je tuđom zaslugom pokupila pet minuta slave i sada uživa. Briga nju za mene, hoće ženama na kafi da se hvali kako je završila na televiziji u udarnom terminu.
Dobra moja i naivna komšinica. Dobri moj i naivni drugar kojem dugujem 500 evra.
500 EVRA?!
Jebem ti život, obećao sam da ću ih vratiti do oktobra. Posle smrti i ludila na red je došao novi problem. Kako vratiti pare? Izašao sam na terasu i pokušao da umrem, ovaj put zapravo ali jok. Nije upalilo.
A onda mi je osmeh ozario lice. O, da. Ponudiću glavnom u žiriju polovinu nagrade. Ako je pošten čovek, i ako konkurs nije samo pranje novca, prihvatiće. Tako je. Prodaću se i poslati kratku priču, uprkos poštenju koje nikada nije bilo upitno kod mene. To mi je u genetskom kodu, kao i svima u Luzergradu.
,,A sada, proglašenje pobednika. Prvo mesto osvaja Džoni iz Luzergrada”, čovečuljak u odelu je saopštio milionskoj publici. Ljudi su bili u transu. Hodao sam po crvenom tepihu i rukovao se sa prisutnima.
,,Ti si Bog. Ti najbolje pišeš.”, luda devojka je vrištala.
,,Ma nije baš tako”, pravio sam se važan, a znao sam da je luda devojka u pravu. Svi smo znali. Znao je i on.
,,Ovo je najvažniji dan za književnost u modernijoj srpskoj istoriji. Naš mladi, talentovani i marljivi novinar postao je i veliki pisac. On je budućnost Srbije. Zbog toga jer je u ovim teškim i istorijskim vremenima hrabro stajao na braniku kulture, dok sam se ja borio za mir i stabilnost u regionu poklanjam mu najmoderniji leteći automobil.”
Gradonačelnik Luzergada je držao govor na trgu pred 200 000 ljudi. Neću te lagati, bilo mi je neprijatno ali nisam mnogo mario.
,,Hajde Džoni, obrati im se, brate moj. Ljudi hoće da te čuju. A posle ako hoćeš mogu da ti sredim posao u državnoj firmi, samo neki papir da potpišeš”, gradonačelnik se smejao dok me je izvodio na binu. Zagrlio me je. Zapravo, više je to bio neki poluzagrljaj, ako me razumeš Postao sam zvezda zbog kratke priče.
,,Govor, govor, govor”, ljudi bez zuba su pravili galamu i mahali sendvičima.
,,Dragi moji, ovo nije samo moja pobeda. Ovo je pobeda svih vas. Nisam kao drugi pisci. Ne pišem zbog love, nego da bih vama otvorio oči i ukazao na svetsku bol i nepravdu. Ovih 500 evra što sam zaradio daću u humanitarne svrhe. Za izgradnju novih bolnica. Za našu decu. Za Luzergrad.”
Lagao sam kao pas, a laž je, gle čuda, naišla na opšte oduševljenje prisutnih. Moraću češće da lažem. Sišao sam sa bine, potpisao gradonačelniku onaj papir za posao, uzeo sendvič i poleteo sa novim letećim automobilom. Tamo gde samo retki mogu odleteti i tamo gde mi je oduvek bilo mesto. Među zvezdama. Ništa nije moglo da zaustavi moj uspeh.
,,Džoni, ručak ti je na stolu”, svetsku slavu je prekinuo glas keve iz kuhinje.
,,Mama, ne prekidaj me. Radim”, odgovorio sam i dočepao se telefona.
,,Ma šta radiš? Bilo bi ti bolje da nađeš posao”, zajecala je. Nikada me nije uzimala za ozbiljno, a 40 godina živimo zajedno. Kaže da treba da se osamostalim. Ne razume da mlad čovek u Luzergradu može da se osamostali samo kad sahrani celu porodicu.
,,Hoću da konkurišem, bre. Kakvu priču da napišem?”, poslao sam poruku.
,,Znala sam da ćeš pristati. Da bude velika priča. Samo velike stvari mogu da osetim.” Ne lažem, stvarno je tako pisalo.
To je to. Postaću slavan. Otišao sam u kuhinju i udario šakom o sto.
,,Mama, daj 200 dinara. Hoću da pošaljem kratku priču na konkurs i postanem poznat”, bio sam odlučan.
Iz novčanika je izvadila poslednjih 200 dinara i ostavila na sto. Zvezda je rođena.
NENAD BARAKOVIĆ rođen je 1991. godine u Novom Sadu. Živi od novinarstva i kopirajtinga, a živi za muziku i pisanje. Trenutno radi na albumu sa novim bendom i na prvoj zbirci kratkih priča.
– priča je originalno objavljena na sajtu KULTURA 381 –
Imala sam petnaest godina kada me je otac prvi put poveo u paviljon »Cvijeta Zuzorić«. Bila je postavljena grupna izložba ekipe fotografa koji su se vratili sa proputovanja Severnom Amerikom. Tema je bila folklor američke nacije. Odlična izložba, ono što sam videla mi se odmah svidelo. Pojedini pejzaži planina i jezera koja su ih posmatrala iz podnožja mogli su bez problema biti okačeni pored fotografi ja Anselma Adamsa (naravno tada nisam pojma imala da postoji neki Anselm Adams). Koliko se sećam, bilo je tu predela centralnoameričkih prerija nalik površini meseca. Osamljenih i tihih varošica sa oronulom drvenom crkvicom i benzinskom stanicom sa jednom pumpom ispred koje sedi gojazan čovek i posmatra svog kudravog, gojaznog psa. Portreti čudnovatih predstavnika američke radničke klase: čupavih zapuštenih radnika automobilske industrije; biznismena koji u neverovatno rastegljivom koraku preskaču nekoliko stepenika ka ulazu u predstavništva internacionalnih kompanija; plavokosih preplanulih devojčica na rolšuama dok pijuckaju koka–kolu na širokom osunčanom bulevaru duž okeana; istrošenih, umornih žena sa pothranjenom decom što u redovima čekaju na besplatni lekarski pregled neke farmaceutske kompanije koja je u jeku marketinške kampanje. Da se razumemo, sve su te fotografije meni donosile novo iskustvo, drugačiju predstavu o nepoznatom. Upoznavale su me sa novim fenomenima, ali na jednom veoma racionalnom nivou. Svaka od njih bila je potpuno jasna, u celosti čitljiva, svi njeni elementi dostupni mojoj analizi. Osetila sam dubinu do koje se može prodreti u intimu drugih ljudi, u ono najobičnije iz njihovih života što ipak može da nahrani banalnost naše znatiželje. Pritom, te ljude ne poznajemo, niti ćemo ih ikada videti verovatno, a čudnovato će nam zauvek pripadati. Na jednoj od tih fotografija (čije bih detalje sigurno zaboravila da je nakon nekoliko godina nisam opet videla u jednom časopisu) bila je porodična kuća građena u karakterističnom srednjeatlantskom kolonijalnom stilu, u Merilendu, verovatno u drugoj polovini osamnaestog veka. Jednospratna, građena od cigle i obojena u belo, imala je na sebi nežno sive detalje oko prozorskih okana i ulaznih vrata. Krov je na četiri vode i na užim stranama počiva po jedan masivni dimnjak. Oko kamene staze koja vodi do kuće posađeno je ukrasno tamno zeleno grmlje na kome se mestimično crvene jarki cvetovi. U trećem planu, u dubini fotografije, vidimo kako se po ostatku imanja prostire gusta šuma kestenova i hrastova. Na levoj strani trema, sa koga se ka nakrivljenom krovu uspinju četiri vitka bela stuba, stoji žena koja grli dečaka i devojčicu. Na glavi nosi slameni šešir širokog oboda, ukrašen crnom vrpcom, a bela košulja na njoj ima visok okovratnik. Devojčica je u laganoj plavoj letnjoj haljini sa raskošnom, belom kragnom koja joj se preliva po ramenima. Rukom pravi senku nad očima. Dečak je u beloj košulji sa kragnom nalik ženinoj i u kratkom crnom šortsu, ramena su mu kruta, glava povijena unazad i čvrsto žmuri. Neprimetna grimasa mu povija usne, pa iako ga sunce nemilosrdno prska zracima, on mu svejedno potura svoj ukočeni osmeh. Njegova desna noga od stopala do kuka nalazi se u nekakvoj metalnoj konstrukciji, verovatno stabilizatornoj protezi, od blistavih šina i kožnih kaiševa. Međutim, kako se moj pogled odmicao dalje, udesno, videla sam siluetu koja se povlači sa fotografije kroz ulazna vrata, a obrisi joj nestaju u dubokoj senci enterijera. Ruka kojom su otvorena vrata lebdi u prostoru, čudno uperena ka objektivu, kao da zbog siline zamaha kojom je otvorila ta vrata nije mogla da odoli inerciji. Drugom, desnom rukom, ta figura je poput pijanice nekako očajno ščepala dovratak, jedinu stvar koja se može isprečiti pred sramotnim gubitkom ravnoteže. Ta parcijalna silueta je visoka, viša od ostalih na slici, širokih, snažnih pleća i dugačkih nogu, koja se završavaju velikim, bosim stopalima. Sa njima kao da je srastao jedan pas, koji je možda delimično pokušavao među čovekovim nogama da osunča svoje matoro telo. Njih dvojica su tako isprepletani činili nekakvu poluosenčenu grotesku, koja kao da se kajala što se predstavila svetu. Upetljala sam se u pitanja šta toj fotografiji prethodi, šta dolazi posle nje, kome pripada ta misteriozna silueta, zašto je bosa i zašto želi tako hitro da utekne fotografu, zašto pas tako nemoćno počiva kraj tih ogromnih, prljavih stopala i vrata koja se na njega ustremljuju… Prvo sam mislila da će one dečakove sjajne proteze i ukočenost odvući svu moju pažnju, ali nisu. Zašto bi? Dečak je verovatno rahitičan i osuđen na pomagala, o čemu se tu ima razmišljati. Saosećati verovatno, ali ne i analizirati. Ili sâm taj eksterijer i stara, bogataška građevina… Ali i to je prilično direktno i očigledno, iako važno, upućivanje na klasno pitanje. Međutim, onaj koji je nestajao sa foto–papira još dugo je treskao mojim mislima, koračajući po daskama i lupajući vratima.
DANILO LUČIĆ rođen je u Beogradu 1984. godine gdje je završio Studij srpske književnosti na Filološkom fakultetu. Objavio je zbirke pjesama Beleške o mekom tkivu (2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (2017), a nedavno mu je objavljena i zbirka priča Sazrevanje modrica (2020). Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs, a bio je i urednik u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Ko–urednik je Bosanske vile, najstarijeg bosanskohercegovačkog časopisa. Izvršni urednik je edicije »Zajednička čitaonica« organizacije KROKODIL, a uređivao je i vodio večeri poezije ARGH! Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje kolumne i eseje u tiskanoj i elektroničkoj periodici (Before After, Prosvjeta, Marie Claire, Milica magazin).
čovjek-časopis 