dva stana i bakina kuća hrana nakon škole utorak i četvrtak i svaki drugi vikend kod tate ostalo kod mame ponekad bakini kroketi (ako sam bila jako dobra)
javi se na telefon, ali nemoj mu reći što je pitala pazi gdje skrivaš dnevnik, pročitat će ti ga u školi nemoj profulati raspored, nećeš znati kod koga je ručak pazi koliko noći zaredom ne spavaš, pokvarit ćeš ocjene sakrij te božićne poklone, znaš da će pitati što si dobila pazi koliko glasno se smiješ, mislit će da ti je bilo previše zabavno pretvaraj se da ne znaš odgovor na pitanje, tako je najsigurnije
jesi mu rekla za onaj treći vikend u prosincu znaš da tad ne možete doći a ona mu neće javiti
jesi uzela pidžamu četkicu za zube rezervnu odjeću jesi dobro oprala zube da se ne osjeti miris twix čokoladica jesi dovoljno tiho šaptala pred bakom jesi se podijelila točno jednako po pola jesi joj rekla kako je tužan kad glasno šuti jesi mu rekla da je bacila sve fotografije s njim jesi joj rekla da je stalno u brdima jesi mu rekla da ne ustaje iz kreveta jesi joj rekla da uvijek pita kako je jesi mu rekla da mrzi zvuk njegovog imena jesi joj rekla da ima novu ženu i dijete jesi mu rekla zašto ideš na ručak u atelje jesi mu rekla? jesi mu rekla? jesi mu rekla?
jesi mu jebeno rekla?
pazi.
***
BOCE S KISIKOM
nigdje me ne guši više nego nabadanje po okaminama djetinjstva kad vidim mali vlažni podrum u kojem smo živjeli stropove tako niske da ih dodirujem laktovima kotlovnicu di se tata ljutio smetale smo ga dok je pisao diplomski djeca su kriva za vječne studente sjetim se kako je mama skoro progutala riblju kost
i nju je gušilo
najoštriji su noževi koje sama držim za pojasom oni sijeku do same srži one uvijek nedovoljne volim ih oštriti na kritikama previsokim kriterijima listanjima tuđih života pobrojavanjima neuspjeha
sastavljena sam od absolutiva crno bijelih linija svijeta daj mi sve ili ništa nisam naučila što su nijanse u njima postoji previše rizika za pogrešku uvijek kad vidim dimnjačara zaželim da sve bude dobro ja nisam okej ako svi nisu okej
znaš kako tu malo prostora ostaje za disanje
***
ZAMISLI DA SI NETKO DRUGI
naginjem se kroz rolete u dnevne sobe stranaca proučavam njihov svrbež svakodnevice postavljen za obiteljski ručak virim po tramvaju ljudima preko ramena čitam poruke
podiže se zastor najvjerniji sam fan stalno dolazim na reprize
valjda sam zato čitala knjige po redu na polici ne birajući utapajući znala sam već tada nigdje ne postoji tako temeljita disocijacija kao življenje tuđih života
PETRA ČEČ (1990.), djevojčica iz Varaždina, psihologinja u Zagrebu. Trenutno u procesu završavanja edukacije iz Gestalt psihoterapije. U srednjoj školi je sudjelovala u Literarnoj grupi i državnom Lidranu. Pjesme iz te faze su joj objavljene u raznim zbornicima. Od tada nije pisala 10 godina te se sada vraća poeziji.
Tako je na red došla i tema koja me je dosta dugo držala na vrhovima prstiju. To je ljubomora. Ta tema je, za mene, posebno bolna. Razmišljajući o tome, mislim da sam je razvio iz dosade. Ali onda, to mi zvuči podlo i ništavno. Zvuči mi da, kad tako kažem, ljubomora nije nešto što sam ja osećao, već samo pogrešna manifestacija neke druge boljke koja me je mučila. Moguće da grešim. Moguće, veoma, da je ljubomora bila tu, kao neravnina u životu. Kao nešto, što će mi okupirati misli. Što će mi unositi dnevnu dozu promene i nestabilnosti, za kojom sam, možda, podsvesno i pritajeno, žudeo.
Navešću, sad, par konkretnih primera ljubomore i kako su te svađe tekle: Očito, sve je počelo sa Damirom, onim čovekom, sasvim prijatnim i meni izuzetno zabavnim, koji radi na splavu na kojem smo tokom leta, u tim divnim, dokonim danima, znali da sedimo satima. Damir je konobarisao na tom splavu i Sonja se s njim uvek prisno pozdravljala. Zabavna stvar u svemu tome je što ja nisam na to nikad obraćao pažnju. Meni je bilo sasvim u redu da se ona tako prisno s njim pozdravlja, sve dok nisam saznao jednu činjenicu. On je bio njen prvi momak, prvi dečko, prva ljubav, kako god, i s njim je izgubila nevinost, takoreći, on ju je prvi video golu. Sad, jasno je, razloga za ljubomoru nema. Damir, do tog trenutka izuzetno ugodan i prijatan, druželjubiv i simpatičan, u mojim očima postao je, isprva, predmet mog zanimanja. Sonja mi je tu činjenicu, više se ni ne sećam kako, rekla usputno. Pitao sam je, možda, kako poznaje Damira, a onda mi je ispričala istorijat njihovog odnosa, bez ikakvog ustezanja. A zašto bi ga i imala? U prvi mah, meni je to bilo sasvim prihvatljivo. Nisam ja nešto mario za te stvari. Prvi momak, prva ljubav, sad sam ja, bejaše on, više nije, to je meni bilo sve u redu. Nisam želeo da se bavim predznanjima, ikakvim. Za mene je Sonja uvek bila to što jeste, u tom trenutku. Ali Damir je zbog nečeg drugog postao, u početku, predmet mog istraživanja, a kasnije, razlog mojih neumornih misli o Sonjinoj vernosti i sopstvenoj slabosti. Misli se, često, ušunjaju, najmanje tamo gde treba, negde između uha i srca. Tako je bilo i sa sledećom misli.
Setio sam se, naravno, tako mi je sinulo, dok sam ležao i gledao u Sonjine zube dok se smejala, da je svađa koja je prethodila njenom raskidu sa Banetom, bila svađa upravo zbog ljubomore. U tom trenutku, mislio sam, Bane je ljubomoran. Zapravo, u tom trenutku nisam ništa razmišljao. Ali ta misao, Sonja je u još jednom muškarcu, Banetu, budila ljubomoru, ta misao nije mogla da se iskobelja iz mene, kako udahnem, ona je tu, kako napravim korak, ona je tu, kako pređem preko mosta i zađem iza ugla, ona je tu. Tako sam ja, gledajući u Damira, razmišljao, zapravo, o sebi i Banetu. Šta ako je on bio u pravu? Sada, gledajući na to, ne mogu sebi da objasnim taj osećaj. Vrlo je jasno da to nije čist osećaj. Jasno je, ljubomora nije racionalan osećaj, u trenutku dok je neko oseća. Ali najsmešnije od svega bilo je to što nisam mogao da shvatim šta ja, zapravo, osećam? Nisam mogao da shvatim zbog čega ja osećam strah od Damira, muškarca sa kojim je moja draga izgubila nevinost davnih dana, nisam mogao da shvatim zbog čega ja poistovećujem sebe sa Banetom, kad je očito da Bane i ja nismo jedno, nemamo iste oči, nemamo iste reči, nemamo iste misli, ukratko, nemamo ništa isto, osim titule muškarca i, kako ispada, zajedničke devojke. Gledao sam u Damira, čoveka koji mi je toliko bio simpatičan do pre samo par dana, dok nisam znao da je bio sa mojom devojkom. Ljut sam bio što sam ljubomoran, ljut sam bio što nisam mogao da objasnim šta me muči i šta je, uopšte, ljubomora, kakvo je to invazivno osećanje, kakva je to ludost civilizacije, pitao sam se, da li je ona meni data, da li sam je naučio, da li sam, možda, ljubomoran jer mislim da tako treba, jer, zaista, nisam znao čega sam se bojao, nisam znao da li sam se bojao da će Sonja da me prevari sa Damirom, što je iracionalan osećaj, nema logike da to uradi, i uostalom, ako uradi, šta onda, šta će se dogoditi s mojim organizmom u tom trenutku, ništa, to je činjenica, čak nisam mogao da shvatim ni zašto bi mene pogađalo to da li će Sonja opet da bude sa Damirom, iako nema nikakvih indicija da će da bude, nisam mogao da shvatim ništa, a ponajmanje sam mogao da shvatim zašto uopšte hajem za takve trivijalnosti, koje me sprečavaju da uživam u malim, svakodnevnim radostima koje bi život sa voljenom osobom trebalo da pruža. Poput, šetnje pored reke. Gledanja ptica. Pričanja o dogodovštinama na poslu i smešnim klipovima na internetu. Jednostavno, činilo mi se da me ljubomora izjeda, ali ne toliko sama ljubomora, koliko njene posledice. Bilo mi je, neretko, glupo da kažem da sam ljubomoran, pa sam govorio da sam ljut zbog nekih drugih stvari, pa smo se onda svađali, da bih, na kraju, priznao da sam ljubomoran, i to je trajalo sigurno mesec dana, a da ja nisam mogao sebi da objasnim zbog čega se, uopšte, tako osećam. Izjedalo me je, zatim, što je Bane imao Sonju pre mene, što je apsurdno, kad sam ja, takoreći, oteo Sonju od njega, samim tim, odjednom sam osetio potrebu da zovem Baneta da mu se izvinim, osećao sam da je prava stvar što me je izudarao, i onda sam stao, stao sam i pogledao se u ogledalo i pitao se šta sam ja to, uistinu, postao? Jedan dosadan čovek, to sam postao, u roku od mesec dana, shvatio sam. Postao sam jedan običan dosadnjaković, ništarija, jedan običan, sićušan mrav, koji ne može da se nosi sa osećanjima kao odrasla osoba. Onda sam se pitao da li bih ja, kojim slučajem, bio ljubomoran i da se Damir nije pojavio, da nikad nisam saznao da je on bio sa Sonjom, da li bih ja, a verovatno bih, našao neki drugi razlog za ljubomoru? Naše su svađe, tada, bile česte. Osećao sam, zaista, neobjašnjiv pritisak na grudima i želeo sam da sve, nekako, nestane.
FILIP GRUJIĆ (1995) je diplomirani dramaturg. Autor romana: “Podstanar” (LOM, 2020) “Bludni dani kuratog Džonija” (Samizdat, 2017) Dobitnik je Sterijine nagrade za dramu “ne pre 4:30 niti posle 5:00”, a za tu dramu je dobio i nagradu Slobodan Selenić i podržana je u Maison Antoan Vitez fondaciji za prevod na francuski jezik. Dobitnik je Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo 2020. godine. Autor je drame “Vilica Ebena Bajersa” koja se trenutno radi u SNP-u u Novom Sadu i čija se premijera očekuje u Novembru. Autor je drame “Tamo gde pevaju”, koja je imala premijeru u Skoplju, a domaća premijera se očekuje u Atelje-u 212 naredne godine. Njegove dve drame “Kada pričamo o ljubavi, da li pričamo?” i “Ljubavna lektira” se igraju na stalnom repertoaru u omladinskog pozorišta DADOV. Svira u bendu CIMERKE, a imao je i solo projekat pod nazivom Filip Grujić.
Govoriš kako neverovatan utisak ostavlja devojčica u crvenom kaputu Šindlerova lista, Sve te smrti koje opominju
Svet je vreo i s prozora padaju sitne čestice prašine s tek opranih jastučnica Deo nečijeg doma kaplje po nama
Sve je naizgled sporo i tvoj dodir mediteransko leto ali ja već znam da na kraju život stane u kutiju Jedna kutija za mamine stvari Jedna za tatine, kutija za tvoje Stanu ispod regala, police za knjige Ponekad nema prostora pa se sve baci Otišla bih na dedinu njivu da zarijem prste u zemlju Toliko volim život Da mi se umire pre kutija
***
TABANI
Sve žene koje znam drže se za ruku vilinsko kolo u polju bulki sanjam ih i sebe Sede kose sedim na travi Kad se probudim svrbe me tabani Ne sećam se šta je baba rekla da to znači ali mislim da nije dobro ne mogu da se uspravim umijem ponovo sam raščupana beba i plutam po bazenu Čini se da niko ne primećuje Samo čujem sve te žene kako viču ne plaši se Ostaćemo same.
***
RODOSLOV ILI ZAŠTO SAM SE RODILA I PRESTALA DA JEDEM PILETINU
Prababa je za vreme nemačke okupacije bila jako mlada i gladna od nemačkih lekara dobila je tabletu za abortus i jedno pečeno pile koliko je brzo pojela pile toliko brzo je povratila tabletu jedna baba duguje život kokoški Druga ih je ceo život čuvala brat je pilićima u selu u igri lomio vratove
Pazolini bi takvu igru odmah preneo na platno U selu su još pričali Kako kad dvoje umru vuku trećeg Smrt se posle usadi u zidove i u koru hleba Onda treba zaklati kokošku, baciti u jarak i smrt će se iseliti
Nadam se da će kada bude vreme za žrtve Ljudi dostojanstveno uvrstiti kokoške u hramove
VIKTORIJA ĆOSIĆ (1998, Beograd) svima preporučuje da pročitaju knjigu Sto slučajeva Danila Harmsa. Studira italijanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pohađala je radionicu Ognjenke Lakićević. Objavljena je u zborniku Rukopisi 42 i 43. Želela bi da prevede više pesama Alde Merini. Njene omiljene reči su ranjivost, održivost i razumevanje.
Najviše volim jesen. Poznanstvo s njom je blagodat.
U određene dane oblačim određenu odeću, jer ljudi tako vešto umiru, jer mislim da će doći.
Takav, krut i predan, istrošen i miropomazan, klizim karnevalskim ulicama.
Niz krilato drveće zmajevi se svlače noseći pregršt lišća.
*** Pogledajte me: dobro izgledam! Tako se putuje u prošlost, tako se postaje budućnost!
Imam sve, osim sadašnjosti; krajnje tačke su iluzije; jednostavno: nešto je pre, nešto posle, sada je ništa…
Ali, ona će doći. Mislim da će doći. Nadam se da će doći!
*** Voli me: neću poricati ako se spotaknem o tvoju kost.
Ovaj buket se rasipa, ovaj zamak će ostati prazan, u ovoj kuli se nešto debelo urušilo. Izgubio sam sebe, ti me nisi našla.
*** Pogled sa visina unižava kao i onaj ka visinama.
Mnoge igre sam odigrao. Igre sa svetlošću, lišćem, ledom i stenjem u zapećku jutara i sutona.
Setite se da nisam postojao! Ili sam postojao da biste me zaboravili? Ako se ukaže prilika, ipak se setite i toga!
*** Kupim ukrase sa ulica, kupim ukrase sa ulica. Draga, tako znam da si prisutna, osećam tvoj šaroliki ogrtač jer nisam oduvek živ.
Sve sam premerio: trotoare, zgrade, bašte, đubrišta, gradove, tričarije, samo je moja visina promenljiva. Budeš li čekala, nećeš imati šta da prihvatiš! To je ta varljiva nada koja me čini razumnim…
Preda mnom je višespratnica. Popeću se pomoćnim stepeništem mazeći zelene, kestenjaste, grafitne cigle.
Pogled sa visine jednako unižava kao i pogled ka visini!
Na krovu samujem sa vrtoglavicom. Ljudi su špenadle pobodene u beton, u izmaštane travnjake, naglavce su prikačeni za grane: zaboravili su učitelja plesa. Ja ne zaboravljam, tebe ne zaboravljam, ah, nema jeseni u kojoj te nema!
*** Sada se krećem uskom ivicom krovova. Šljašteći pužići love razjapljenih čeljusi. Skrećem u unutrašnjost. Tlo drhturi kao koža nadražene žene. Kao ti.
Posrćem, dočekujem se na dlanove,
i krenem dalje. Na širokim prozorima dvospratnice mesecolika nimfomanka prstom ubada mesečinu. Korim sebe: da sam predaniji, izbegao bih realnost: onamo bih dočarao aždaju, koja poseže za betonskom konstrukcijom.
Razvejani opiljci padaju po meni, a bilo je dana kada sam na ramenima nosio jedrilice. Sada se toga ne sećam, Ili čuvam tajnu?
Tajnu i veru u tebe najlakše je sačuvati.
*** Nikuda neću stići ako nastavim ovako. Nikuda i ne želim da stignem. Niotkuda dolazim. Nigde se ne nalazim. Nikada se ne jadam. Stvari prihvatam onakve kakve jesu. Tako, neko je, eto, opsovao, neko se nasmejao, jedan čita novine (hoda pri tom), odmahuje kao da tera mušice; u izlogu su tamne figure praznih nacerenih manekenki…
*** Moj rat je mali doprinos istoriji ljudi, i deo je lepote razboritog sveta.
Osujećena za nadu da će nestati, moja ležaljka je bajka koja tiho poziva.
I kada ustanem, njen smisao me prati, šušti i odeva se crvenim lišćem.
*** Duboke kape oblakodera gutaju farove. Bedemi su oči svetlosti i tame.
Vraćam se korak po korak, razdragan. Ali to nije povratak u prošlost, a ni sadašnjost ni budućnost ne može biti. (On dolazi i bori se sa nekim, on pati… Nedugo, pa će zapitati oca!)
Između bedema pustara. (Utisnuta u trajnost, utisnuta u nas).
Kako da se ne radujem ovoj prašini? Ima li smisla ne radovati se takvom smislu (dok napušteno dete kucka lutka po nosu i prlja kažiprst, a crno ispod nokta začinje početak i u njemu)?
Civilizacija je izgubila oči. To što mi znamo, istorija je, nije vreme. Ono što ne znamo, proći će. Kao san.
(1. deo poeme ‘’Pleši sa mnom’’)
***
KRUNISLAV III
Psi laju iz noći smrt se povlači u talas
Dobar je bio vele sanjivi ljudi Jeste potvrđujem bio je nem
DAMIR JOCIĆ rođen je 1973. godine u Svrljigu. Objavio je knjige: ”Vetrovi u pričama” (roman, 1997), ”Lavirint tišine” (zbirka pripovedaka, 2001), ”Teskoba” (roman, 2004), ”Godina” (roman, 2013), ”Opna” (zbirka pesama, 2019).
Govorimo o vizantijskim svecima Za jednog od njih koji se sa dvadeset pet godina Osjećao kao zarobljenik života koji nije birao Moj prijatelj kaže: On je bio nešto kao ti (naravno, prije nego je postao svetac) Bio je jedan koji je pisao pjesme o drveću i pticama Ali ne iz sentimentalne preosjetljivosti Već iz neke vrste svetačke rezigniranosti Kakvu imaju ljudi koji su vidjeli mnogo toga Nemaju više dovoljno pobožnog entuzijazma Da gledaju u nebo Već sa svetom pažnjom gledaju dolje U tajanstveni život mrava i pčela Preosjetljivost su morali ostaviti za sobom Kao službu u carskoj palati I ukrašene narukvice i pehare kakve danas nalazimo U grobovima davno umrlih Jedan je sa trideset godina (ili možda manje) Nakon jedne žurke Sa mnogo prijateljskih zdravica i pjesme (kao u kadetskim korpusima velikih ruskih romana) Otišao iznenada u maglovito i mamurno jutro U daleki manastir na nekoj sjevernoj rijeci Mi smo prolongirana mladost svetaca Njihovi mladalački worldly ways Trajno osujećeni kapacitet za nešto veće Život proveden u prikupljanju snage Beskrajna priprema za činove odlučnosti
*** nakon što je glina očvrsnula od dana koji se gasio u pokušajima vetra da se preobrazi u vreme i san i zemlju od daljine za nama koja se polako tanjila i nestajala i završavala u našim dlanovima prisvojili smo mesto koje ostaje posle znanja i konačno zavoleli nepoznatost koja nas deli od jutra i privremenosti
*** pre nego što je uzela glinu u ruke i donela ga iz mesta gde sve stvari postoje jedino ako ostanu neizgovorene pokušali smo da zaboravimo sve reči i mislili smo da smo uspeli sve dok glina nije poprimila oblik koji nismo mogli da prepoznamo dok nismo shvatili da je taj oblik gline jedina reč koju ne umemo da zaboravimo
*** nakon što su se naša konačna tela stvrdnula u prošlost i naše ruke pretvorile u beličaste ostatke jutra i naše poslednje misli vratile u prvobitno neznanje vode nakon što smo obale zavoleli zbog njihove bespovratnosti neko drugi je došao umesto nas, podigao je stvrdnutu masu gline i na njoj uočio pukotinu koja nas je nadživela koja će nadživeti još jedno gašenje dana koje ni on, ni njegovi potomci neće doživeti da vide
* * *
POVRATAK
I nisam želeo da se okrenem, da se predam trajanju koje je moralo biti moje od početka, koje je tek jedna od mogućnosti sveta
jer tamo gde se u ruci nalazi jabuka ja nikada nisam ni postojao
nikada nisam mogao biti
njeno ime je dužina vremena koje je preostalo do kraja
ona spasava jer zahteva silazak jer zahteva jučerašnjicu zahteva usta i grlo prepuno magnolija zahteva dolazak nekoga ko ne zna šta je kamen
tako se započinje ovo ogledalo
svi koje si dotakla vraćaju se nazad
za njih ona je bila vazduh
ja sam bio duboko u vodi
II ova pusta soba sve je više neprohodna
ne volim lakoću tog odvajanja njenog lika od želje za njim
ne volim ovo podne besmrtno tiho kada nestaju predmeti koji je podrazumevaju i što je zadržavaju u svojoj opipljivosti
beonjače su predmeti koji ostaju na svojim mestima tokom mraka, bele oseke koje čuvaju središta od otvaranja uspona otkrivanja stvaranja
vidim čudne oblike koji nisu sasvim potpuni i usled toga postaju mogućnost tvog povratka tvoja reinkarnacija nada da se zarad jednog treptaja oka ili zarad lepeta ptičijih krila poruše zakoni fizike i logike
iskupljenje za moj kukavičluk za težinu kamena za drveće koje nisi dotakla
euridika – moje prvo vreme moji započeti zidovi neologizam za drugačija potonuća
trag moje nemoći umesto mora
III vraćam se bez sna i reči u središte vetra u sva mesta gde nisam uspeo da te pronađem da ovaj korak sačuvam od vremena
izlazim napolje konačno sam usamljen sve do prostora koji više nije prostor
nastanjen sam u tvom strahu da nikada nećeš nestati i ponovo se okrećem i ponovo si pustinja
malo dalje od dohvata – za dodir za trzaj za zrak za milimetar samo za zvuk za istoriju
uvek je samo malo dalje nikada dovoljno dobro
od pojava koje se kriju pod zemljom razaznajemo našu svetu sporost
IV znam da nestaje u mom mesu u mom snu
u njenim ušima koje su stalno slušale more a niko nije znao zašto
jer ja nisam ovde
ja sam bio u vodi a ona je bila vazduh za svakoga ko je osetio njenu ruku kad sam se okrenuo
ona je bila način povratka ona je izmaglica pustoš i brodovi prostor bez osvrtanja i podjednako prostor samo za njih
ona je rub mog imena
ponekad se pitam šta se vidi odatle gde ona sada stoji, kojom se brzinom odvijaju ova odvajanja i rascepi koliko toga se u njima gubi i stiče, kako se tamo meri vreme
jer sve je obala: tako nestaješ
pesak je jedino trajanje koje možemo da podelimo naša jedina ravnoteža
nešto najbliže prostoru
V i kao da se nešto otvara na mestu gde se dan produžuje za jedan šum talasa
zapaliti mesečinu – to su bile njene ruke između krhkosti stvari i njihove postojanosti
negde daleko neko je upravo dotakao kamen i to je sve što je preostalo od njega
a ovde posmatram tvoj odlazak
i volim te u svemu što je oduvek nestajalo
u ovom jutru koje će trajati zbog svega što nismo imali
ŠIMON CUBOTA (Shimon Tsubota) rođen je 1998. godine u Beču. Najranije godine detinjstva provodi u Tokiju. Objavio je zbirku poezije Poslednji trag Hiperboreje (2018) koja ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018). Druga knjiga poezije Kambrijum trenutno je u štampi. Višestruki je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu gde je osvojio priznanje Stanko Simićević (2016) i treće mesto (2017). Dva puta je bio u užem izboru na konkursu Trećeg trga za drugu knjigu poezije, 2019 (Sinkopa, kranovi), 2020 (Kambrijum). Osvojio je drugo mesto na Šumadijskim metaforama, 2020, i treće mesto na Dositejevom Zlatnom peru, 2020. Dobitnik je nagrade Timočka lira (2017), Andra Gavrilović (2020), Đurin plamen (2020) i Vukašin Conić (2020). Živi u Beogradu.
nešto je vuče tom odvratnom čovjeku, nešto je vuče. svjesna da njen sljedeći korak ima u sebi već unesen, nepromjenjiv kurs, ona tvrdoglavo odbija krenuti. bogovi se smiju
postoji snaga toliko jaka da svojevoljno upravlja njime ključanjem krvi a on se pita, o bože, zašto imam ovoliko snage, pa udara glavom o zid, ali brzo odustaje jer ne voli bol. i mrzi se zbog toga, ali ono iznutra i dalje ključa i vrije i ne da razumu svjetla nego ga goni pa on ide krvavih očiju u naručaj one koja bezumno jaše po njemu dok joj se potpuno ne preda, ili skoro potpuno, barem dok ga ne iscrpi, dok zadnji atom lažnog znoja ne ishlapi u prvim zrakama jutra
vraća joj se onaj stari prkos, onaj sjaj u očima, kreće se uspravno, zna gdje ide, sjeda čvrsto, zauzima oblik, oko nje se nakupljaju atomi smisla. to zračenje prodire mu u kosti, rastvara molekule sjećanja na onu prozračnu predanost njenom sigurnom vodstvu, onu neograničenu snagu u kostima, i on popušta. ona se obavija oko njegovih kostiju, olabavljuje mu namjeru
riječi mu se skupljaju na rubovima usnica, skupljaju na rubovima usnica, skupljaju na rubovima. nešto u njemu spava, već dugo
u bljesku ljekovitog ludila, diže pogled i vidi je, svoju snagu, svoju ljepotu. prilazi joj i zagrli je kao onda, samo čišće. i u toj pukotini, u tom rascjepu, na međi svjetova isprepliću se u smisao
ali jao! uvid je samo trenutak. prestrašile se duše i usukale natrag u neuralgičnu ranu svojih malih istina, portal se zatvorio. ipak su robovi vremena
otišla je da mu ostavi možda na pragu i pobjegne. ne, da mu ostavi možda na prozoru, pokuca i sakrije se. ne, da mu dođe na vrata s možda, ranjenom pticom. ne, da pokuca i ostane, da uđe, da ode, da sjedne. tri zime. tri zime su prošle a onda se obrušila na možda svom snagom i skakala po njemu do idućeg kolovoza, dok smokve nisu popadale i dok zelenim livadama nije zapuhao snažan vjetar. čahura se otkotrljala, a noćna leptirica uporno se zabijala u prozor
bili smo tamo, zašto mi ne vjeruješ, to se dogodilo, zašto mi lažeš, nazvat ću ga, reći ću mu, nemoj molim te, hoću! da mu kažem, da mu kažem, što ćeš mu reći, da mu kažem, nemaš mu što reći, imam, da mu kažem, da ga pitam
na proljeće je dobila pismo koje je mirisalo na zumbule. na zumbule. odmah je znala da se na njega netko prvo posrao, a onda ga namirisao. ni nakon što je pismo stavila u kutiju, koju je stavila u još jednu kutiju, pa u još jednu i još jednu, prokletih zumbula nije se mogla riješiti. povraćala je skoro mjesec dana
MARTA KOLEGA multidisciplinarna je umjetnica koja živi i radi na relaciji Zagreb-Zadar-Kali, u Hrvatskoj. Jednako je inspirira tradicija pričanja priča i poezija, tradicijsko pjevanje i suvremena vokalna improvizacija. Tri godine vodila je muzičku sekciju „ZborXop“, pjevala u duetu „Marta&Glo“ i bendu „Čiribilu, baveći se intenzivno tradicijskom pjesmom i muzikom Balkanske regije (Hrvatska, Srbija, BiH, Makedonija, Bugarska). Voli melos koji spaja zapadnu i istočnu muzičku tradiciju. 2017 i 2018 putuje u Sevillu i Granadu učiti flamenko pjevanje i ples. Trenutno radi na svom solo muzičkom performansu „Sedam sivih slika nikoga ne vole“, nastupa u flamenko bandu ‘A Cuerdas’ i vokalno-instrumentalnom duetu zajedno s gitaristom Zlatkom Ratkajecom. Piše i izvodi tekstove i muziku za kazalište (lutkarsko-glazbena predstava ‘Tonko i muore’, multimedijalna predstava ‘Regoč’). Vodi ženski zbor u Zadru, s naglaskom na tradicijskim pjesmama Balkana. Stipendistica je američkog Open Society Instituta (Undergraduate Exchange Program) za jednogodišnji studij na Sveučilištu Georgia, SAD (2007-2008) te Erasmus Mundus master programa MAIPR (Master in International Performance Research 2011-2012), na Sveučilištima Warwick, Amsterdam, Beograd i Tampere.
Ne znamo ništa, gotovo ništa O usjevima, žetvi, plugu, Žuljevima i crnim noktima Ne znamo koje je boje Noć u grudima sela Jednostavno ne znamo ništa O klici i uzgoju, a sve O potrošnji i zatiranju nade
Znanje smo skupljali po prijestolnicama, Njušeći pare asfalta poslije pljuska
I o zakulisnoj arheologiji Pokolebanih, ponešto znamo Najviše onda kada posljednji Sunčev trzaj ujesen razapne Fasade između minareta i brda, A ostatci prošlosti cvile poput Ustrajnosti politike na odsutstvu Bilo koje vrste povjerenja
Taksisti su svugdje isti, postoje tri tipa: Šutljivi, nesnosno raspričani ili bezazleni, Naoko obazrivi memoaristi Naših unutarnjih borbi, a da ih o tome Čitavo vrijeme vožnje ne zanima ništa Voze u rupe, na sastanke ili fabrike bluesa Noću ispraćaju sve do u haustor, brižno, Da ne bi netko sumnjiv ušao iza nas
I nitko ne uđe iza, ali zađe u nutrinu, Ostavi u njoj upitnike i grafiku Zbog kojih se slamamo nenajavljeno U smrdljivom pothodniku ispod petlje
Tuga izrasta iz pomne recepture, poput Tijesta iz pekare u kojoj žvačemo jutro, Želucem visoko baždarenim, otpornim Na đavolje namjere glutena i suza Sve dok šine, nasipe, pasaže, raskršća, Sva ona mjesta na kojima posustajemo Ne zamijenimo sigurnom kućom U kojoj je stanovala najmudrija Seoska pridošlica gradskih manira
Kada smo prvi put sjeli u mravinjak, A insekti promilili dječjim gaćama, Oprala nas je, nahranila i uspavala U hladnoj sobi pod vunenim biljcem Trideset godina kasnije, otipkala nam je Staračkim rukama na Nokiji 33 10: „Dobro je, sve dok niste ušli u brak“
Znala je dozirati omekšivač za najgrublji veš Da se još razumjela u jezike i muziku, Mongolka bi nam rekla:
Ain’t no love in the heart of the city
***
I. KAKO OPSTAJU KAMIKAZE
Gdje titan prvobitnog proljeća Ukleše uske zaljeve, Fjordove bez kompasa, Izniknu anđeli Razvedenih obala
Bez solidnih temelja, Maternice za uporište, Pluća za disanje, Zjenica za prizore, Plutaju i čekaju
Sve je njihovo Nabreklo od tekućine
U dobi od četiri godine, Mahovinom previju Vodeno krvarenje Odaberu drvo-donora I kažu mu: Zacijeli nas
Posade ga na čistinu Između dvije krajnosti Koje su načinile njihov Krhak kičmeni stub Priviju se uz deblo, Umisle dendroterapiju Trljaju se o koru Dok ne iščezne Poriv za poništenjem
Sve njihovo vapi Za stabilnim korijenjem
Autosugestija, placebo, Uopće nije važno Njihovo je uvijek bilo Da sebe reizmišljaju
***
II. ZAŠTO POSRĆU KAMIKAZE
Anđeli su lakomisleni Posrnu iz neobuzdane želje, Tresnuvši bez najave S jastuka šećerne vune O bilborde i kiborge Neiživljeni nožni prsti Zapletu se u šahtove, Dalekovode i turbine Skončaju kao šišmiši U naopakoj urbanoj priči Preostane im jedino da Kože najdražih ulica Rastegnu do točke pucanja Samo da vide je li u brazdama Ugaženih sjećanja Ostalo ikoga s kime bi Prošetali kao ljudi
***
NOMATKINJE
U ovom životu, bile su nomatkinje I rijetko je tko mogao naslutiti O čemu je pjevao taj rasuti saudade Koliko snažno su voljele topose Koji nisu rodni, a naročito osobe Koje nikad nisu ni upoznale
Panonskom nizinom ostavile su tragove Hrvanja s amorfnim protivnikom Bio je to jedini moguć kung-fu tuge Nad ušćem, riječni su galebovi Ljeti kružili u V-sekciji A nad ocvalim remizama točno u Vrijeme kada im je ispadala kosa, Ljuštio se epitel, pucalo rožnato tkivo, A praškaste se čestice tijela taložile U procjepe zahrđalih šina
Govorili su im da su čudne i da imaju stila, Ali nikad leoparda, tigra, ždrala, zmije ili zmaja Kojim bi mudro porazile impuls lutanja „Skrasile se, skućile, smirile“
Bilo im je daleko to pitanje jata, kao i Reprogramiranje na tvorničke postavke
To su bile naše žene o kojima se šuti Mogli ste ih susresti U evropskom Jeruzalemu, Austrougarskom predgrađu, U svakoj zapišanoj uličici S pukotinama u asfaltu, Prečicama ka beznađu
DNK nikome važnih pamćenja Ugrađivao se u krinoline Astmatične jeseni i zamirao, Bez da je ikada spoznao taj tuđi, Bezbolniji, udomljeni život
Zimi su, bez plaćenog grobnog mjesta, Na počinak odlazile sretne
***
TERAPIJA
Kada onemoća, Od tijela načini grad-državu Poput starih Sumerana, Na vrhu hrama Podigni zvjezdarnicu Prema zakonima neba, Uvijek očekuj poplavu, Ako voda i prodre do Nasada iza tkiva, Izmisli klinasto pismo I trag povrede utisni u Vremensku pločicu Božanstva van dosega Tvog teleskopa Već će se pobrinuti da Formulu iscijeljenja Dekodiraš tek mnogo kasnije, S novim, snažnijim kostima U poznatom, žilavijem mesu
MAJA RUČEVIĆ rođena je 1983. u Zagrebu gdje je diplomirala francuski jezik i književnost i hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Radi kao novinarka i prevoditeljica. Dobitnica je dviju nagrada za poeziju za mlade pjesnike (Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo polje, 2008. i 2009.). Poeziju objavljivala u online i tiskanim časopisima, proza ušla u finala i polufinala književnih natječaja u regiji (Poezija, Strane, Književna republika, Večernji list, Kritična masa, FEKP, Prozak, Agon, Kvaka, Treći trg, Rukopisi, Ekran-priče, Alma, Van kutije – Antologija nove poezije ex-Yu prostora …). 2016. joj je objavljen roman prvijenac ‘Je suis Jednoruki’ u izdanju izdavačke kuće Algoritam. Spomenuti roman ušao je u izbor polufinalista nagrade t-portala za roman godine, u polufinale nagrade ‘Janko Polić Kamov’ za najbolje književno djelo na hrvatskom jeziku te u polufinale nagrade ‘Fric’ za najbolju knjigu neprevedene fikcijske proze. Nedavno je završila novi rukopis pjesama te radi na zbirci kratke proze. Živi na relaciji Sarajevo – Zagreb.
Pokušavam da plačem upinjem se ne ide suzni kanali začepljeni kao arterije jastuk je suh ništa od scene a la bridget jones da pijem mama ima negdje rakiju za obloge grdna je boli me briga ustajem kuhinja u polumraku sudoper tu je dolje uzmimam bezbojna tečnost izgleda kao voda otvaram pomirišem nestane mi pljuvačke u ustima baš je grdna čaša soba krevet boca nalijem popijem sve mi je jasno šutnja Nećko prstom kruži po konzervi piva sve je jasno Delbojeva glava duboko u rukama zašto je tako teško što odlazi pijem puno ljudi odlazi svi odlaze mamine prijateljice odlaze rade po staračkim domovima brišu guzice njemačke gospode za eure koje ovdje ne mogu dobiti brišući guzice na onkološkoj klinici pijem svi odlaze na mastere studije stipendije čuda odlaze da konobare utovaraju kamione pijem prave njemačke zgrade njemačke mostove njemačku zemlju ovdje će ostati pustinja zašto je tako teško pijem zašto nam je svima teško zašto je toliki šupak pijem šta mu je Nećko rekao šta mu je dobri Delboj odgovorio pijem Mašo hajde sa mnom Ovdje je sve što poznajem i volim zahrđalo zastarjelo napušteno obraslo ko će to braniti ako svi dezertiramo ko će to braniti od ovih što ostaju magla se diže iz podnožja mojih očiju sve mi je jasno krpa od čovjeka jasna mi je tuga prezir pretvoren u samoprezir popili smo poparu upali u zamku sve mi je jasno magla se diže na zjenice smiješio se u onom čudu što se vrti zar ne zna da mi je odvalio pola srca magla se podigla pijem više ništa nije jasno.
Polako prepoznajem elemente oko sebe: krevet, posteljina ljetna (samo čaršaf), jastuk stegnut oko moje glave kao francuski ključ, prozor, kiša ponovo je počela, strop čini mi se nižim nego što je bio, polica, knjige, ormar, Kavafi na natkasni pored mene. Moja soba. Ne mogu se pomaknuti, probudila sam se prije svog tijela, rakija je umtrvila prenos električnih signala iz mozga, pokušavam se pomaknuti, u glavi mi je novčić i zvecka kao u praznoj kasici, mučnina, pomičem glavu, gledam jesam li povratila (nisam, nema ništa) miris slanine i jaja me udari u nozdrve, mičem se, sjedam na krevet, podrigujem kao superhik, soba je čudno uredna, gledam okolo polupogledom, vrijeđa me svjetlost dana, sakrivam zjenice da ne ispare, ustajem, novčić u glavi rasuo se u hiljadu komada, glava zvecka kao bebina zvečka, doteturam do kupatila, shvatam da sam u pidžami, ne sjećam se da sam je obukla ali ne sjećam se skoro ničega. Puštam česmu da se olakša, voda teče, zapahne me svježina lavaboa, odmjeravam da li da se pogledam u ogledalo. Neću, istišćem pastu, ona izlazi na četkicu kao gnoj iz rane, muka mi je od te misli, nagnem se nad šolju, povraćam, jednjak me boli od toga, puštam vodu, žuto zelena tekućina nestaje u viru (grašak od jučer), perem zube, odagnavam misao o gnoju, četkam snažno da se očistim, najradije bih se očetkala cijela tom pastom za zube. Pitanje od sinoć sijevne kao migrena, pogledam se u ogledalo, zašto mu nisam rekla da se goni u kurac, da mi se gadi, bilo šta, ostavila sam ga tamo da sjedi na vrteški kao autistično dijete, ništa nisam postigla ni za sebe ni za njega. Odvlačim se do kuhinje: mama. Sjedi za stolom, servirana dva tanjira, slanina i jaja, palačinke, džem, puter, čokolešnik, bože kako volim čokolešnik, kutija se sjaji na stolu, doručak je bogat kao da sam prošla odličnim. Sjedam, glava kao fišek sjemenki, zvecka kao da je neka hrskavica pukla u njoj, zvecka kao izvrnuto koljeno. Jedem uprkos mučnini, mama ništa ne govori. Ne govorim ni ja. Ne znam da li me gleda, suđe odzvanja, mi šutimo. Sipam čokolešnik, posežem za mlijekom. Mašo, kaže mama. Sipam mlijeko u tanjir. Mašo, našla sam te sinoć na podu u povraćotini. Znači ipak sam povraćala, pa šta,malo mlijeka, volim kad je manje mlijeka. Rakija za obloge je skoro prazna, kaže mama naoko mirna, razbila si čašu. Tako je, kao da je nešto tresnulo sinoć i to je očistila. Kad je manje mlijeka ne stvara se kaša, bude još hrskav. Mašo razgovaraj sa mnom molim te kaže mama. Čujem kako joj se oči pune suzama. Hrska pod zubima i ostane onaj slatkasti okus na nepcu, ma divota. Ja stvarno više ne mogu ovako shvatam da si ljuta pogriješila sam rekla sam groznu stvar kajem se Mašo zaista se kajem. Ni dva ni četiri tanjira ovoga nisu dosta, samo ne valja kad se pretjera sa mlijekom, dobiješ razbuzanu kašu. Ali moraš da shvatiš da ni tvoje ponašanje nije normalno ne znam čime sam ga zaslužila ja sam jedna, Mašo, nemam nikakvu pomoć, ni mušku ruku. Jedno vrijeme sam ga jela bez mlijeka, samo nagnem iz kese, dobivala sam zatvor od toga. Ne znam više kako da se postavim prema tebi ne znam kako da doprem do tebe i sad evo kao da govorim u zid dosta mi je toga skoro ti je trideset godina u guzici Mašo Čujem suze kako padaju na stolnjak kao kamenje sa ruševne zgrade, šutim, gledam u vjevericu na kutiji čokolina. Reci nešto drekne mama. Ustajem, uzimam tanjir Sjedi čuješ li me ja sam ti majka sjedi naređujem ti da sjedneš. Tanjir čučne u sudoperu. Idem prema vratima, izlazim iz kuhinje. Vrati se čujem je kako proklinje, zamišlja da je lik iz Biblije, deklamuje. Ako sad izađeš nećeš se imati kamo vratiti, viče za mnom. Aha jest mislim. Zalupim vratima.
Delboj stoji na šanku, pokušava zakačiti nekakav transparent. Šank se ljulja pod njegovom težinom. Sjedam, ne primjećuje me. Okrenut je leđima, fokusiran, pokušava jedan kraj zalijepiti selotejpom za neon koji je davno prefarbao u narandžasto. Prilazim mu nečujno ništa ne sumnja, tiho psuje komad selotejpa koji mu se neprestano lijepi za prst. Drugom rukom drži transparent koji je ustvari velika traka papira, ne vidim šta piše. Prišla sam, gotovo ga dodirujem, on i dalje u svijetu selotejpa. Grubo ga uhvatim za nogu, on vrisne, transparent padne, on se okrene unezvijeren. Trebalo mu je sekundu ili dvije da me izoštri i prepozna zbog panike. Jesi ti normalna, kaže. Smijem se Mogao sam te štosirati iz refleksa, kaže ozbiljno. Ma hajde kažem koga ćeš ti štosirati, kažem. On silazi sa šanka gunđajući. Kako ide turski, pitam. Od naslsn nisam odmakao, kaže i diže papirni transparent s poda, Učim kod ovog jarana što dovlači nargile iz Turske. Zar nisi upisao kurs, pitam Kakav kurs, kaže i penje se na šank noseći transparent, komad selotejpa zalijepljen za njegov prst vijori. Znaš li ti koliko to košta, kaže s prezirom. Mislim da ti je pametnije da uzmeš novi komad selotejpa, kažem. On pogleda onaj zalijepljeni koji se zavrnuo i mahao potpuno neupotrebljivo. Delboj uzdahnu, siđe sa šanka, uze selotejp i presječe komad zubima. Ovako je mom jaranu zub ostao na selotejpu ovo treba oprezno, kaže i otkida još jedan komad, poveći. Penje se na šank. Svakakve jarane imaš, kažem. On se nasmije. Da ti pomognem, kažem. On odmahuje glavom. Šta ti zapravo radiš, pitam. Sad ćeš vidjeti, daj pridrži ipak ovo dok ja skoknem na drugu stranu, kaže. Penjem se na šank, pritisnem mjesto koje je držao, zalijepljeno je ali ne baš čvrsto. Delboj razvi transparent, pope se na stolicu, zalijepi transparent za izblijedjelu zavjesu koja pokriva ono što Delboj zove ostavom. Transparent je raširen, Delboj stoji nasred kafane, silazim i ja, gledam piše: SRETAN RODŽENDAN. Ovo je za Nećka, kaže Delboj i smiješi se kao brižni otac, srce hoće da mi pukne, transparent klizi sa strane šanka, trčimo da ga spasimo. Transparent se smirio kao vezani ker. Sjeli smo gledamo ga. Šta misliš, kaže Delboj. Meko đ, kažem, on kaže šta. Meko đ nije dž, nije rodžendan nego rođendan, kažem. Razočarenje pređe preko njegovog čela. Jebi ga, kaže, znao sam dumao sam jedno deset minuta nad tim slovom kad sam pisao. Jebat ga, kažem, ove godine je rodžendan, Nećku neće smetati. On se osmijehne veselo. Smeta meni što sam nepismen, reče. Nećku će biti smiješno, kažem. Delboj sjeda u njegovu stolicu. Gdje je on, kaže. Ne znam, nije mi se javljao. Danas nije dolazio nikako. I ja zamalo nisam došla, kažem, glava me razvaljuje. Delbojme gleda upitno, nasmijem se. Napila sam se sinoć sama sa sobom, maminom rakijom za obloge. Delboj zvizne u čudu. Gleda me polu-zabrinuto, polu-impresionirano. Ne progovara. Ne progovaram ni ja. Česma kapa, tupi udari vode u lim. Zašto, pita Delboj. Imala sam jedan susret, kažem. Delboj zašuti. Njegova ruka se miče prema meni puževom brzinom. Hoće da me zagrli neprimjetno. Odjednom, mijenja smjer, njegovi znojni prsti samo me potapšaju po ramenu. Pokvarila sam Delboja. Gledamo u transparent. Napravit ćemo Nećku pravi rođendan, kaže Delboj na kraju, i mi ćemo se osjećati bolje, imam i šeširiće i one stvarčice što vrište kad puhneš u njih. Rodžendan, ispravljam ga. Da, kaže on, rodžendan. Opet tišina. Delbojeva ruka se ne pomiče. Moja ruka se počinje znojiti od njegove znojne ruke. Je li došao, pitam, je li Jakov bio ovdje. On šuti, ne gleda me, odvaguje da li da slaže. Ali Delboj ne zna lagati. Dolazio je, kaže, ništa bitno. Šta te je pitao, kažem. Ništa. Delboj, šta te je pitao. Ama ništa. Delboj. Pitao me da idem s njim. Šta si mu rekao? Tišina. Šta si mu rekao? Ništa posebno, rekao sam mu da neću, a da i on razmisli, super je što ide ali svašta se može postići i ovdje sa malo više truda i puno sreće, doduše, ali nije u tome stvar, rekao sam mu da ga ovdje vežu neke stvari koje…. Delboj je istrtljao sve ovo vrlo brzo, ali se naglo zaustavio na ‘koje’. Ne insistiram dalje, teško diše, dovoljno sam ga izmučila ovih dana. Sigurno misli da sam luda. Delboj, kažem, izvini za ono neki dan. Uredu je, idem po pivo. Donesi i meni, kažem, glava me razvaljuje.
BENJAMIN BAJRAMOVIĆ rođen je 1989. godine u Zenici. Diplomirao je glumu na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu 2011. godine. Igrao je u zapaženim domaćim, regionalnim i internacionalnim produkcijama (“Tajna džema od malina”, “Životinjska farma”, “Moja Fabrika”, “What is Europe”, “Muški-ženske/Ženske-muške”, “Schlachtfeld erinnerung” etc) Dobitnik je nagrade “Oslobođenja” za kratku priču 2020. godine. “Itake” je njegov prvi roman.
Nјegove reči su palimpsesti Ironičnog majstora rasvete Drugo učini dok jedno kaže Dželat poštenju što upućuje Srdačno saučešće budućim Izneverenim poverenjima Ispod maske pristojnosti lјubi Sopstveno dvoseklo ogledalo Na razrokom jeziku lisice Vreba Janus sa tvojim imenom
III
(Dosađivanje)
Prijatan osećaj bezvolјnosti Besprekorno opružen u lenjost Drži glavu na šestaru lakta Nedelјa mu na leđima sedi Kriza uzbudlјive razonode Otuplјuje čula za misao Da bi telo stavila u pokret Monotonijom povraća višak Vreme ugojeno ponavlјanjem Koje ne proizvodi razliku
VII
(Brblјivost)
Previše je vetra u rečima Jer nije svaki govor glas, niti Svaki glas može značiti govor Preti nam potop i slomlјen jezik Buka što preplavlјuje posede Zagušuje vazduh, uši, cevi Salva verbalne nediscipline Razoružava sagovornika Previše je reči u rečima Da bismo se mogli zaštititi
XII
(Netaktičnost)
U nesporazumu sa vremenom Kretanje u zgrušanom prostoru Neusklađenim ritmom donosi Crnu sreću svojim postupcima U raskoraku između sebe Ovde i tamo sada i onda Zavađen trenutak traži vagu U beloj oluji peščanika Čupavog boga olovnih krila Trudnog od potonjeg naraštaja
XVI
(Sujeverje)
Koliko nas plaši sve ono što Znamo i ono što ne vidimo Toliko je vere u značenja Vekovima dizanih do slike Sloboda je prazan list hartije Sa imenom nasleđenog straha Nisi više onaj koji jesi Ako mišlјu ne dotičeš boga Ili veću skrivenu prazninu Pred kojom ćeš hteti da zadrhtiš
XVII
(Gunđanje)
Vidiš li nesavršenost svega Ili je pogled u meni slomlјen Kad se jezik opremio da tka Stih težine a ne olakšanja Kao da ništa nije dovolјno Lepo i dobro pred zadovolјstvom Ovako inokosan otkrivam Tajne sveta dostojne prezira Samo kada ne bi bilo ovih Reči što mi se suprotstavlјaju
XXV
(Kukavičluk)
U susretu sa izazovima Kičma na kratkoj dasci od leda Uzmiče drugačijim oprezom Armija mrava bela od znoja Dugim nogama daje se u beg Metronom nervozno odbrojava Veliki udes malim grudima Tuđa srca u našim kucaju Drhti gnezdo pod senkom rebara Hladnim strahom podmetnutih jaja
XXVII
(Poznoukost)
Znatiželјa starija od stida Ispred neprosvećenih podsmeha Slavi trijumf u pogledu smrti Horizontalnost knjigâ i reči Otiče pritisnuta vremenom Vertikalnost alatki i znoja Povija se iskustvom dlanova Ne znam zašto sam tu, tek postojim Ja sam mlad, ja sam star, trajem sporo Učenje se nije završilo
XXVIII
(Ogovaranje)
Glasovi natapaju zidove Penju se kapilarnim silama Uši dovedene do visokog Stepena verbalnog usijanja Svrbe pod oštrom karikaturom Imena oko kojeg obleću Uposleni crveni jezici Pečeni na razgovetnoj vatri Besne reči traže usidrenje U štucanju prizvanog odsustva
BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (1984, Novi Sad), objavio je knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Živi i radi u Novom Sadu.
čovjek-časopis 