GLINA
Anđeli Pendić
***
nakon što je glina očvrsnula
od dana koji se gasio
u pokušajima vetra da se preobrazi
u vreme i san i zemlju
od daljine za nama
koja se polako tanjila i nestajala
i završavala u našim dlanovima
prisvojili smo mesto koje ostaje posle znanja
i konačno zavoleli nepoznatost
koja nas deli od jutra
i privremenosti
***
pre nego što je uzela glinu u ruke
i donela ga iz mesta gde sve stvari postoje
jedino ako ostanu neizgovorene
pokušali smo da zaboravimo sve reči
i mislili smo da smo uspeli
sve dok glina nije poprimila oblik koji nismo mogli da prepoznamo
dok nismo shvatili da je taj oblik gline
jedina reč koju ne umemo da zaboravimo
***
nakon što su se naša konačna tela stvrdnula u prošlost
i naše ruke pretvorile u beličaste ostatke jutra
i naše poslednje misli vratile u prvobitno neznanje vode
nakon što smo obale zavoleli zbog njihove bespovratnosti
neko drugi je došao umesto nas,
podigao je stvrdnutu masu gline
i na njoj uočio pukotinu
koja nas je nadživela
koja će nadživeti još jedno gašenje dana
koje ni on, ni njegovi potomci
neće doživeti da vide
* * *
POVRATAK
I
nisam želeo da se okrenem,
da se predam trajanju koje je
moralo biti moje od početka,
koje je tek jedna od mogućnosti sveta
jer
tamo gde se u ruci nalazi jabuka
ja nikada nisam ni postojao
nikada nisam mogao biti
njeno ime je dužina vremena koje je preostalo do kraja
ona spasava
jer zahteva silazak
jer zahteva jučerašnjicu
zahteva usta i grlo prepuno magnolija
zahteva dolazak nekoga ko ne zna šta je kamen
tako se započinje ovo ogledalo
svi koje si dotakla vraćaju se nazad
za njih
ona je bila vazduh
ja sam bio duboko u vodi
II
ova pusta soba sve je više neprohodna
ne volim lakoću tog odvajanja
njenog lika od želje za njim
ne volim ovo podne
besmrtno tiho
kada nestaju predmeti koji je podrazumevaju
i što je zadržavaju u svojoj opipljivosti
beonjače su predmeti
koji ostaju na svojim mestima
tokom mraka,
bele oseke koje čuvaju središta
od otvaranja
uspona
otkrivanja
stvaranja
vidim čudne oblike koji nisu sasvim potpuni
i usled toga postaju mogućnost tvog povratka
tvoja reinkarnacija
nada da se zarad jednog treptaja oka
ili zarad lepeta ptičijih krila
poruše zakoni fizike i logike
iskupljenje za moj kukavičluk
za težinu kamena
za drveće koje nisi dotakla
euridika – moje prvo vreme
moji započeti zidovi
neologizam za drugačija potonuća
trag moje nemoći
umesto mora
III
vraćam se bez sna i reči
u središte vetra
u sva mesta gde nisam uspeo da te pronađem
da ovaj korak sačuvam od vremena
izlazim napolje
konačno sam usamljen
sve do prostora koji više nije prostor
nastanjen sam u tvom strahu
da nikada nećeš nestati
i ponovo se okrećem
i ponovo si pustinja
malo dalje od dohvata –
za dodir
za trzaj
za zrak
za milimetar
samo za zvuk
za istoriju
uvek je samo malo dalje
nikada dovoljno dobro
od pojava koje se kriju pod zemljom
razaznajemo našu svetu sporost
IV
znam da nestaje
u mom mesu
u mom snu
u njenim ušima koje su stalno slušale more
a niko nije znao zašto
jer ja nisam ovde
ja sam bio u vodi
a ona je bila vazduh
za svakoga ko je osetio njenu ruku
kad sam se okrenuo
ona je bila način povratka
ona je izmaglica
pustoš i brodovi
prostor bez osvrtanja
i podjednako prostor
samo za njih
ona je rub mog imena
ponekad se pitam
šta se vidi odatle gde ona sada stoji,
kojom se brzinom odvijaju ova odvajanja i rascepi
koliko toga se u njima gubi i stiče,
kako se tamo meri vreme
jer sve je obala:
tako nestaješ
pesak je jedino trajanje koje možemo da podelimo
naša jedina ravnoteža
nešto najbliže prostoru
V
i kao da se nešto otvara
na mestu gde se dan produžuje
za jedan šum talasa
zapaliti mesečinu –
to su bile njene ruke
između krhkosti stvari i njihove postojanosti
negde daleko
neko je upravo dotakao kamen
i to je sve što je preostalo od njega
a ovde posmatram tvoj odlazak
i volim te u svemu što je oduvek nestajalo
u ovom jutru koje će trajati
zbog svega što nismo imali
__________________________________________________________________________
ŠIMON CUBOTA (Shimon Tsubota) rođen je 1998. godine u Beču. Najranije godine detinjstva provodi u Tokiju. Objavio je zbirku poezije Poslednji trag Hiperboreje (2018) koja ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018). Druga knjiga poezije Kambrijum trenutno je u štampi. Višestruki je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu gde je osvojio priznanje Stanko Simićević (2016) i treće mesto (2017). Dva puta je bio u užem izboru na konkursu Trećeg trga za drugu knjigu poezije, 2019 (Sinkopa, kranovi), 2020 (Kambrijum). Osvojio je drugo mesto na Šumadijskim metaforama, 2020, i treće mesto na Dositejevom Zlatnom peru, 2020. Dobitnik je nagrade Timočka lira (2017), Andra Gavrilović (2020), Đurin plamen (2020) i Vukašin Conić (2020).
Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 