Category: proza

TRI KRATKE PRIČE ANDREE GRGIĆ

proza

KAKO OČISTITI SRDELU

„Najprije im očistiš lustru, okineš glavu i lipo povučeš i drob i criva. A možeš i bez noža, dovoljno ti je krenit’ kažiprstom od glave i izvadit sve u jednom potezu. Posli isperi običnom vodom. Aj’ sad sama, neka vidin“, objašnjavala joj je baka dok je usput, spretnim pokretima očistila bar kilu svježih srdela za veliki obiteljski ručak.

Ana je svojim neiskusnim prstima iz plastične vrećice zgrabila svoju prvu srdelu, koja ju je gledala širom otvorenih očiju i poluotvorenih usta. Sa zanimanjem je promatrala to začuđeno riblje lice koje tek što nije progovorilo neku tajnu morskih dubina i polako je prinijela uhu, kad je začula bakin urlik: „Šta ti je, jesi normalna? ‘Ko je vidija tako rastizat te bidne srdele!! Uvati se posla!“

Od bakinog neočekivanog upozorenja, tako je stisnula jadnu ribu da joj je iskliznula iz ruke ravno u sudoper. Poslušno je zgrabila drugu i bacila se na čišćenje slijedeći bakine upute. Posebnim je malim nožem strugala ljusku od repa prema glavi i nakon nekoliko ribica, njezina je ruka sve spretnije baratala tom obiteljskom alatkom. Ljuske su letjele po kuhinji poput staklenih pahuljica smrtnosno oštrih rubova i ostajale zaljepljene na pločicama, sudoperu, kuhinjskim ormarićima, posvuda. Jedna joj se zaustavila na prsima i ostala tamo kao da je to oduvijek bilo njezino mjesto. Ana ju je pokušala maknuti, ali bezuspješno. Osim toga, nije bilo vremena. Pod budnim bakinim okom nije se smjelo zabušavati. Ručak ne smije čekati, gosti pogotovo ne smiju čekati, dida mora jesti u dva inače mu nije ni do čega, a kad nije didi, nije ni baki, riba se ne smije ohladiti jer je onda sve propalo, a ako se to dogodi baka nikako ne želi snositi odgovornost za sveopću propast.

Ana je rukom odmaknula kosu s čela poput kakve mučenice koja jedva preživljava od čišćenja ribe i nehotice uresila lice svjetlucavim pokrovom. Ljuska je i dalje prštala na sve strane, zabijala joj se pod nokte, prianjala uz kožu, a očišćene srdele gomilale su se u zdjeli. „A vidi ih, lipe li su. Nikad dosta! Treba ih izist kad su friške, ajde mala, moraš im još i glave okinit’!“, požurivala ju je baka. Prvu je glavu Ana tako nespretno zarezala ispod škrge da je srdelino oko napola izletjelo van. Utroba je ostala negdje na pola puta, pa je ipak morala ugurati prst i izvaditi preostale riblje organe, sitne doduše, ali pune krvi koja se u sudoperu miješala s vodom. Iznad zdjele sa srdelama tri su se ose lijeno vrtjele ukrug. Jedna joj je sletjela na rame. Pokušala ju je otjerati, ali osa se uznemirila i Ana je odjednom osjetila oštar ubod i otrov kako se razlijeva njenim mišićima. U kuhinji, pregrijanoj od kuhanja blitve i kolovoškog sunca, bilo je kao pod pekom. Od uboda ju je odjednom zaboljela cijela ruka. Smočila je kuhinjsku krpu hladnom vodom i stavila je na rame kako bi ublažila bol i oteklinu. Nije se smjela zaustavljati ni trena, jer izgladnjeli gosti samo što nisu banuli na vrata. Dida je u vrtu strpljivo i predano pripremao gradele uz neizostavnu filozofiju gradelavanja ribe i izreku kako riba pliva tri puta: prvi put u moru, drugi put u maslinovom ulju, a treći u vinu.

„Mala, kako ti ide? Hoćemo mi šta obidvat danas, a?“, doviknuo bi tu i tamo uz gromoglasan smijeh. Volio je svoje šale. Baka bi smjesta stala u njezinu obranu, ne zato što ju je željela zaštiti, nego više zato da je didino zadirkivanje ne bi omelo u poslu. S natečenom rukom bilo joj je sve teže čistiti ribu. Osjećala je laganu vrtoglavicu i slabost u nogama. Laktovima se oslonila na rub sudopera, a glava joj je klonula u vrećicu punu ribljih glava. Od neugodnog vonja trgnula se i bacila natrag na posao, nažalost, traljavo i nepažljivo. Od ljuske je već blistala poput disko kugle, a srdele su, bezglave i rastvorenih utroba, u mukama umirale i drugi put Ani je bilo sve lošije. Miris gradela i mrtve ribe stajao joj je u grlu, ali nije posustajala. Kad je napokon otkinula i posljednju glavu i ubacila je u vrećicu, učinilo joj se da čuje žamor. U moru nejasnih riječi koje su šuštale iz vrećice, uspjela je razaznati svoje ime. Više uopće nije mogla stajati. Kosti u njezinim nogama postale su samo tanke niti koje je više nisu mogle nositi i skliznula je na pod poput neke krpene lutke. Otvorila je usta pokušavajući dozvati nekoga tko bi je mogao čuti, ali njezine glasnice stopile su se s okolnim tkivom i prestale su postojati.

„Mala, jel’gotovo?“, pitala je baka ulazeći u kuhinju užurbanim korakom. „Di si sad nestala, dosta smo te čekali!“, viknula je strogo, čisteći usput sudoper i radnu površinu. „Asti, kakvu je kužinu ostavila iza sebe, bolje bi bilo da sam sve sama učinila…“, ljutito je promrmljala i s poda zgrabila i tu zadnju zgrčenu srdelu, očisitila je u sekundi, odložila na vrh hrpe u zdjeli, odjurila u vrt i bacila je na gradele. Okupljeni oko stola, gosti su s nestrpljenjem iščekivali ručak. Zamamni miris slasne pečene ribe i ljetne salate proširio se susjedstvom, ali baka je svejedno bila zabrinuta. Opustila se tek kad je dida pečene srdele zalio maslinovim uljem i prepustio se uživanju u zasluženom obroku. Već je dva i petnaest, a dida ne voli čekati.

***

LOPTA JE OKRUGLA

Ante je sjedio na terasi svoje ljetne rezidencije i promatrao ravnu crtu na horizontu ispijajući već peti gin tonik iz velike čaše koja mu je počivala na trbuhu što ga je uzgojio u protekla dva mjeseca. Pijuckao je polako vodeći računa da uvijek ima dovoljno gina, s vremena na vrijeme hladeći tjeme kockicama leda. Na stotine pitanja rojilo mu se glavom, no jedno se, s obzirom na trenutan položaj, više puta izvrtjelo tijekom lijenog poslijepodneva. Je li moguće da su ravnozemljaši u pravu? Ta crta koja se protezala u pučinskoj izmaglici ni po čemu nije upućivala na notornu činjenicu da je zemlja okrugla. Lopta je okrugla. S tom su rečenicom odnedavna sportski novinari sve češće komentirali utakmice u kojima je Ante bio glavni golgeter nacionalne vrste. Činilo se da su zlatni dani davno iza njega, a velika očekivanja, koja je imala svekolika javnost s razjarenim navijačima na čelu, još su tu i svijetle neonskim slovima. Zadnji debakl teško je podnio. Reprezentacija je povela s 1 : 0. Ante se, oskoljen, rastrčao terenom kao kokoš bez glave, sam samcat našao se pred golom na šest, sedam metara, ali njegov udarac nije bio precizan. Odjednom je osjetio umor i opet ono preskakivanje srca što je rezultiralo trenutnim gubitkom koncentracije i motivacije koji se poput magle prelio i na ostale igrače. Protivnička momčad iskoristila je psihološku prednost i preokrenula vodstvo u svoju korist te na kraju odnijela pobjedu. Lopta je okrugla, zaključili su razočarano novinari gledajući igrače i navijače kako plaču jedni drugima u zagrljaju. Budući da se to nije dogodilo prvi put, izbornik kao da je pomalo gubio razumijevanje za sva njegova stanja i prateća objašnjenja koja je Ante čak izgovorio nakon utakmice izravno u mikrofon za središnji dnevnik. Znoj mu se miješao sa suzama i cijela ga je nacija u tom trenutku prezrela. Nitko nije vjerovao da mu srce preskakuje. To je već odavno bila otrcana tema. Trebalo mu je iskupljenje. Ništa ga više nije moglo uvjeriti u to da će se situacija promijeniti i Ante se, posramljen i bezvoljan te pomalo u strahu zbog preskačućeg srca, povukao u svoju kuću na moru prepustivši se hedonizmu na osami.

„Mislite li vi ovaj piti ovaj tonik ili da ga spremim u frižider!? Ionako vam tu stoji samo za ukras, ugrijao se, još ćete se i otrovati! Ne bi vam bilo prvi put!“, prenuo ga je iz vrtloga sažaljenja strogi Martin glas i bijesno lupanje posuđa.

„Šteta da količina love nije proporcionalna pameti“, promrmljala je više za sebe, ali ipak dovoljno glasno i razgovjetno da je i on može čuti. Razgovarala je s njim kao sa psom i nije se libila svako malo spomenuti da je nevjerojatno kakve samo budaletine danas žive bogato i bezbrižno, a da nisu ni slikovnicu pročitale. Marta je već tri godine vodila brigu o kućanstvu njegove obitelji, čuvala je djecu, kuhala im i spremala, a Antina supruga Kristina pod njezinim je utjecajem postala strastvena čitačica i sebe je počela doživljavati na potpuno nov način zanemarujući svoje bračne dužnosti. U krevetu mu je okretala leđa, što mu i nije tako teško padalo s obzirom na novonastalu situaciju. Više ga je mučio osjećaj usamljenosti u vlastitoj kući, baš kao i na nogometnom terenu. Pogledao je svoju trbušinu, bolno uzdahnuo i ispraznio bocu gina.

Jedino što bi ga katkad malo pokrenulo iz tog otužnog stanja, bilo je Martino usputno vrijeđanje. Antu je veselilo što njegova kućna pomoćnica ima fakultetsku diplomu, što je osobito voljela isticati za vrijeme peglanja. Gunđala je nabijajući peglom iz koje je para zlokobno šištala. Osjećao je kako mu njezin pogled prži potiljak. Glasno se obraćala nevidljivom neprijatelju oslobađajući sve svoje frustracije, dok je u drugoj sobi Ante igrao Play station strahujući od užarene pegle. Obično je to bio isti scenarij: koga vraga je diplomirala komparativnu književnost i filozofiju, gdje joj je bila pamet, što bi joj falilo da je išla na ekonomiju kao i svi u ovoj zemlji koji ne znaju što žele, zašto se nije udala za neku bogatu budalu, zašto nije išla van kad je dobila stipendiju umjesto da je ostala tu zbog onog debila s kojim je prekinula, možda je ipak ona najveća budala, da toga ima samo u ovoj zemlji gdje je sve naopako, i tako bez prestanka. Ante nikada nije razumio što je njoj tako smetalo u ovoj zemlji? Pa nigdje ne bi mogao tako dobro živjeti kao tu! Ne bi ni njegovi prijatelji. Pa ovo je valjda još jedino mjesto na svijetu gdje svi jedni drugima pomažu, imaju poznanstva na svakom koraku i još mu se nije dogodilo da je negdje nešto zapelo. Ova zemlja njemu je dala sve i on i njegovi suigrači zato su sponzorirali kulturu, obrazovanje, biznis, festivale, ma sve! I što bi ta Marta, uostalom, htjela? Kakva filozofija, kakve knjige, to je običan hobi! Treba se malo oznojiti! Nije se, naravno, usudio reći joj to, iako je priželjkivao njezinu razjarenu reakciju. No unatoč tim svakodnevnim i obilnim izljevima bijesa, Marta bi se nekim čudom primirila kad bi ugledala hrpu svježe opeglanog rublja i zaključila da bi poludjela na nekom institutu ili zavodu za interdisciplinarne studije s nekom budaletinom od šefa koji je tamo došao preko veze, kao i svi u ovoj zemlji. Osim toga, ovdje joj je plaća puno bolja i nitko je ne tlači, što je, zapravo, bila istina. Doduše, jednom joj je skoro dao otkaz kad je opet pretjerala s neprijateljskim stavom prema domovini, ali Kristina nije htjela ni čuti. Marta na nju nikada nije režala, mogli su se čuti samo umiljati tonovi. Sklopile su neki ženski savez i on tu nije mogao ništa osim naviknuti se.

„Hvala, neka stoji, trebat će mi. Dodajte mi, molim vas, novu bocu gina, jako sam žedan“, odgovorio je krotko. S užitkom je očekivao njezin odgovor, bezobrazan i oštar poput noža za pršut kojim je jutros tako mahala, da je smjesta osjetio uzbuđenje među preponama i zamalo se onesvijestio od slika koje su mu krenule bljeskati u glavi.

„Da, da, jako pametno. I izbornik bi vam to savjetovao“, prosiktala je Marta ironično, a on se naježio po cijelome tijelu. Vojničkim koracima odmarširala je prema kupaonici lupajući svim vratima koja su joj se putem ispriječila. Anti je palo na pamet da pođe za njom, tiho i nevidljivo poput miša, i tako je u tajnosti uhvati za dupe, da joj kaže da nikoga nije briga za tu njezinu glupu filozofiju i knjige, pa da mu ona prilijepi šamarčinu, i još jednu, i još… o bože, morao je smjesta prestati razmišljati o tome, ali ne, nije mogao! Skočio je na noge odlučan da krene ravno u kupaonicu, no odjednom ga je savladala omaglica i ravna crta horizonta stopila se s bespućima njegova prenapregnutog mozga. Svom težinom srušio se na bijele protuklizne pločice i ostao nepomično ležati. Dugo nije osjetio takav mir. Njegova je glava bila praznija nego ikad, iako je mislio da je to nemoguće. Iz daljine čuli su se zvukovi s plaže, šum mora i poludjeli cvrčci, ali Ante nije imao snage pomaknuti ni mali prst. Pomislio je da je već u mrtvačnici. Tamo je obično svježe i mirno, vidio je to u filmovima. Promatrao je ravnu crtu na obzoru, koja se nekako nakrivila, ukosila i pomalo vijugavo gubila se u beskraju. Pokušao je zazvati Martu, pa Kristinu, pa djecu, jedno po jedno, ali usta su mu bila suha i nikakav zvuk, osim nerazumljivog krkljanja, nije izlazio iz njih. „Bože“, pomislio je Ante, „zoveš li me k sebi? Je li to iskupljenje?“. Nije bilo odgovora.

„Diži se, ljubi, opet si se nalio“, probudio ga je Kristinin kontrolirano umiljat glasić. „Izgleda da ti je i srčeko preskočilo.“ Tepala je monotono i uvježbano poput loše glumice kojoj se ne da glumiti i sasvim joj je svejedno hoće li dobiti ulogu. Stajala je iznad njega i nudila mu svježe cijeđeni sok od naranče. „Popij ovo. Možda ti bude bolje“, rekla je pomalo razočarano.

Ante se valjao poput praseta u blatu, ali nikako se nije uspijevao pridići. Protuklizne pločice nisu bile dovoljne da zaustave njegovo otklizavanje. Kristina ga je mirno promatrala kako posrće i plazi, kao da nije ljudsko biće, nego ona zvijer iz Ljepotice i Zvijeri.

„Ljubi, možeš? Da ti pomognemo?“, neuvjerljivo je pokušavala zvučati zabrinuto. Kao nakon auto gola Ante je, klečeći i pognute glave, zario lice u dlanove i već je bio spreman zaplakati, kad ga je Marta zgrabila s namjerom da ga premjesti na kauč. Kristina ih je pratila u stopu ne ispuštajući iz ruke čašu s narančinim sokom. „Martica, daj ga radije ostavi tu, još će mi se ispovraćati po kauču“, zacvrkutala je Kristina. „Vidiš da mu nije ništa, idemo nas dvije na plažicu“. Marta ga je, ne baš nježno, ispustila na pragu između dnevnog boravka i terase. Svojom tjelesinom zapriječio je prolaz i morale su ga odgurnuti sa strane. Kristina je to bezuspješno pokušala učiniti svojom tanašnom nogom, ali Marta je spremno uskočila, odvukla ga kao vreću pijeska i odložila sa strane, za svaki slučaj na boku, da se ne uguši u vlastitoj bljuvotini.

Uspio je nakratko otvoriti oči. Svijet mu je izgledao izobličen i lelujav kao da se nalazi u staklenci s ukiseljenim paprikama. Kristina i Marta udaljavale su se prema plaži. Martino dupe i dalje je bilo lijepo i okruglo, kao lopta. Rukom je prošla kroz Kristininu kosu i naslonila glavu na njezino rame. Ravna crta i dalje je bila tamo. I boca gina na kuhinjskom šanku. Odjednom mu je sve postalo jasno. Više nije imao ni pitanja, ni želja. Okruglo je okruglo, ravno je ravno, zaključio je i usnuo poput djeteta.

***

SAMOODRŽIVA

Ležali smo zagrljeni u krevetu, ja s glavom na njegovom ramenu i pogledom na njegovo lijepo uho, on na leđima, podbočen s dva jastuka i pogleda uprtog u strop. Nisam nikad saznala tko je živio iznad nas, ali tko god to bio, mislim da je dizao one male utege koji bi katkad pali na pod i otkotrljali se u kut sobe, točno iznad naših glava. Ja bih svaki put poskočila, ali on ne bi ni trepnuo, samo bi mirno zaspao. O čemu li je samo razmišljao, pitala sam se promatrajući ga.

„Spavaš“?, prišapnula sam mu na uho najnježnije što sam mogla. Disao je mirno i duboko, kao da će spavati najmanje sto godina. Sad ili nikad, pomislila sam. Doduše, već sam jednom probala, ali počeo se buditi, pa sam brzo odustala, okrenula se na drugu stranu i pravila se da spavam, pa nije ništa posumnjao. Nema više odgađanja. Duboko sam udahnula, primila se za rub njegove ušne školjke i naglavce mu uskočila ravno u uho. Poput meteora otklizala sam po zvukovodu i ispustila glasan vrisak. Odjeknulo je kao u tunelu i bilo je doista ludo, ali onda sam se zabila u zid od voska. Od tog tupog udarca, a i od posve novog i neočekivanog ustajalog ušnog zraka, zamalo sam se onesvijestila. Srećom, nije mi trebalo dugo da se priberem i počnem rukama kopati put za izlaz, kad me odjednom nešto veliko i mekano gurnulo još dublje unutra. Grčevito sam se držala za ušne dlačice nadajući se da neću smrtno stradati za vrijeme strašne vrtnje štapića za uši, ali ta centrifuga nije prestajala. Urlala sam iz petnih žila, no uzalud. Nitko me nije čuo. Iscrpljena od silnog deranja i borbe za goli život, zaspala sam u tom toplom i ljepljivom mraku. Sam bog zna koliko je vremena prošlo dok me nije probudilo dozivanje mog imena. Bio je to njegov glas. „Heeeej! Tu sam, unutra!“, radosno sam odgovorila.

„Gdje?“, upitao je.

„Unutra! Ne guraj štapiće u uho, pozlit će mi!“, doviknula sam za svaki slučaj.

„Ništa te ne razumijem“, nervozno je odgovorio i otvorio vrata od kupaonice, potražio me pogledom (pretpostavljam, jer što bi drugo inače učinio), odmaknuo zavjesu od tuša da vidi jesam li se možda sakrila u kadu iako to nikada ne radim, otvorio veš mašinu, valjda da bude siguran, pogledao još jednom iza vrata, u nevjerici zatresao glavom ne vodeći uopće računa o tome kako to sve djeluje na mene i sjeo na kauč. Ili na krevet, ne znam točno, mogu samo nagađati. Neko vrijeme smo zajedno šutjeli. Morala sam dobro smisliti što ću mu reći da ga previše ne zbunjujem.

„Heeej“, nježno sam zapjevušila. „To sam ja, ne boj se“, rekla sam tiho. Nije bilo odgovora. Samo treskanje glavom lijevo desno. Bože, koji strašan osjećaj! Uključio je televizor i tako poglasnio da mi je zamalo eksplodirao bubnjić. Sa zanimanjem sam pratila vijesti i na kraju vremensku prognozu jer me zanimalo kakvo će vrijeme biti za vikend. Kad je dežurni sinoptičar najavio toplo i sunčano, veselo sam uskliknula da možemo na izlet.

„Gdje si???!!“, nemoćno je bjesnio. „Pokaži se već jednom!!!“, grmio je nezaustavljivo lupajući svim vratima u stanu. I onima od ormara iako su klizna. Bilo mi je malo glupo odgovoriti da sam u njegovoj glavi, jer se vidno se uzrujao, a ni meni nije bilo svejedno što ga takvoga čujem, pa sam pričekala da se smiri.

„Heeej, ljubavi!“, milozvučno sam još jednom pokušala nakon desetak minuta. Nije mi uopće bilo lako tako gladnoj i žednoj, morala sam na wc, htjela sam nazvati mamu i sestru, no ništa od toga nisam mogla.

„Hej, dušo, čuješ me?”, bojažljivo sam izgovorila. Muk. Sad sam stvarno protrnula do kosti. Što ako je umro i pao baš na stranu od ovog uha? Kako ću onda van? Isuse moj bože mili, pa živu će me zakopati, a neću moći ni lupati s unutarnje strane lijesa jer ću ostati zatočena u uhu…

„Heeeeej, heeeej!!”, vrištala sam sad već bezglava od straha i panike. Nije mi odgovarao. Iz televizora je dopirala sve glasnija diskusija šefa sindikata i nekih političara. U jednom trenutku začula sam radio i kuhinjsku napu. On je pjevao partizanske pjesme na sav glas i stupao po stanu. Bilo je nepodnošljivo, no laknulo mi je. Ipak je živ, ali vjerojatno malo ljut na mene. Kad je napokon sve utihnulo, odlučila sam se opet oglasiti.

„Hej, hej! Spavaš? To sam ja…“, rekla sam i odjednom se sve zatreslo. Zacrnilo mi se pred očima i izgubila sam svijest. Probudili su me zabrinuti, no smireni glasovi koji su njegovim roditeljima objašnjavali da se to često događa, ali danas imamo dobre lijekove koji mogu držati stvar pod kontrolom. Velika je sreća da se nije ozbiljnije ozljedio kad je svom snagom odvalio glavom u zid. Njegova je majka plakala, a otac je rekao liječniku kako nije očekivao da ću ga ostaviti sad kad je u nevolji. „Svinja“, rekao je. Optužio je moju majku i sestru da me skrivaju te i njih proglasio svinjama. To me doista povrijedilo!

„Hej!!! Mi nismo svinje!!!“, krenula sam u obranu svoje obitelji i opet se sve zatreslo. Izgleda da se bacio s bolničkog kreveta i to opet na onu istu stranu. Liječnik je uplakane roditelje izveo iz sobe i rekao im da nazovu sutradan poslije vizite.

Tu smo već neko vrijeme. Jako je tiho. Primijetila sam da me više nitko ne spominje, valjda ga ne žele uzrujati. Ja sam, u međuvremenu, zaboravila i na glad i na žeđ. Nekako sam postala samoodrživa. Naučila sam se, ali nedostaje mi kretanje. Kad postane neizdrživo, samo tiho kažem „hej“ i sve se dobro protrese.

***

ANDREA GRGIĆ (8. 9. 1968., Zagreb) – Nakon završene klasične gimnazije, diplomirala francuski jezik i književnost i povijest umjetnosti na FF u Zagrebu. Prevođenjem s francuskog jezika bavi se od 2000. godine. Piše pjesme i kratke priče. Na facebooku ima svoj blog „Gospođa“, a objavila je i knjigu istog naslova (u izdanju Factuma iz Beograda i Bookare iz Zagreba, 2020.). Radi u Kulturno informativnom centru.

književna premijera: ZBIRKA KRATKIH PRIČA MILOŠA PETROVIĆA “LJEPOTA LAPOTA”, Dom kulture Studentski grad, Beograd, 12/2021; jedna priča

proza

OTPADANJE

Edvard, iskašljavajući mekane ostatke prošle noći po ivici lavaboa, pleše u nesvjesnosti kretanja do vrata, pretresa džepove vješto jer su ga godine tuđeg trkeljanja naučile da usmjerava ruke ka onome što krije, smanjujući tako sopstvenu napetost i mireći se s najgorim epilogom. Policajcima nameće milisekundu odluke, koju odbijaju i nastavljaju potragu po zadnjim džepovima, napuklim šavovima kragne, đonu, unutrašnjoj strani čarape, pa čak jedan zaviruje u pupak, na šta se Edvard zabezekne ali ostaje pribran i ne nasmije se, da mu paketić od treskanja ne bi ispao iz bokserica. Pronalazi zgužvanu cigaru, gleda u njen napuknut srednji dio i razmišlja da li će uspjeti da povuče dovoljno jako da proizvede žar ako palcem i kažiprstom prespoji kvar ili je pak bolje da oštećenu polovinu baci i pretvara se kao da nije ni postojala, a da preostalu polovinu prži punim plućima. Što jače centrira kalemljenje, duvan više curi i para već nagrižen papir. Prinese skalameriju ustima, a sebe upaljaču i poče pljuvati zrnca i vaditi ona zapala među zube, shvativši da je zapalio filter. Izađe napolje, ostavi cigaru iza sebe i, oslonivši se na lijevu nogu, misli kako će počistiti to đubre kada se vrati, a međukorak mu govori da može dobro doći sutradan, taman kada oprljeni dio filtera bude saniran prašinom.

Vrhovi planinskog mauzoleja nedostižni su njegovom pogledu, a Edvard zna da se iza nalazi voda, pa se pretjerano ne uzbuđuje jer je morska bolest nešto sa čim se nikada nije mogao izboriti, te se samo prepusti životu ljuljaške, čiji je jedan kanap od kamena. Prinosi nosu prste, da udahne miris paljevine i potom ih baci daleko iza leđa, odlučan da se ne sjeća onoga što se desilo par minuta prije jer bi ga to neminovno nagnalo da kopa po rovovima prethodnog dana. A taj put može postajati sve uži, kao čamac bez jednog vesla, dok se na kraju ne bi vrtoglav srušio na tjeme i razmišljao o toj osamdeset drugoj godini, godini koja za njega ne postoji, srećan što teoretska šansa za doživljavanje stogodišnjice čami duboko ispod dna, nedostupnog ni oštrom sidru tetoviranom na njegovoj podlaktici. U njegovim ustima skuplja se rezervoar pljuvačke, koji prazni u pravcu prolaznika, nehajno se ježeći pred njihovim reakcijama, do poslednje kapi po pločniku, da bi spreman i pristojan sačekao Stjua, koji se još ne gega s gornjeg sprata. Isto kao kada su se upoznali, dok je čekao, prvi među jednakima, da se zatvorenici iz gornjeg paviljona spuste, pa da zajedno natoče brodske posade i ćelijske rešetke zamijene onima na palubi. Stju je tada bio poslednji u vrsti, neprestano se češao i na smotri stao tačno iza Edvarda. Stju je sada zaglavljen u kupatilu, potpuno miran, s nervoznim crijevima unutar svog škembeta i balansira nogama, da ne otpadne s postolja usled cijepanja dana na pola tačno u podne. Čuo je za ovdašnje potrese koji stresu ljude i kuće sa svojih leđa, ali nije vjerovao da je panični napad samo blago utrnuće u poređenju s osjećajem koji ga je snašao. Čini mu se da je neko opasan dinamitom poskočio i odredio epicentar baš tu, pod njegovim nogama koje preduhitriše procese varenja i u zbrci ga ukrasiše toalet papirom. Kao i prvi put, Stju se konačno pojavljuje, češka se vidno manje nego lani, pali cigaru dužu od nosa, a paklicu steže pod miškom, spreman da ugašenu zamijeni, ispušenu pregazi, a pohabanu paklu obnovi čim se prilika za to razastre pred očima. Pozdravljaju se tetovažom o tetovažu i udaljavaju se od smještaja, smiješno jeftinog, s obzirom na to da je dvospratnica na minut do mora. Šalili su se da mora da je kuća ukleta, vjerovatno se u njoj neko ubio, pa se lokalna turistička agencija plaši odmazde duhova, izdaje je strancima za siću i ćuti o detaljima. Ta atmosfera ćutanja dobro se slagala s odnosom Edvarda i Stjua i sa činjenicom da, zapravo, nikada nisu pričali o razlozima svojih robija, te su se njihovi razgovori svodili na satarski precizno presječene djelove od smotre do mornarice i nuspojava porodičnog života nakon toga. Neizgovorenim riječima činili su uslugu jedan drugome, svjesni mogućnosti da bi eventualne tihe istinice i melanholična sjećanja o nekakvom ubistvu, sitnom razbojništvu, iz kojeg je rođen jedan kovčeg i hiljadu košmara ili par testisa uvučenih do grla, stvorila strah kada komšinica u papučama za galamu krene prema kupatilu jer je broj pločica srazmjeran broju reckica, kako na paketu tako i na zidu. Oni su sada heroji, to imaju i napisano, na sebi.

Na putu ka plaži strojevim korakom kljucaju o sudbinskom noktu, odrastanju na ostrvu i ratu za ostrvo, pa im nije nimalo čudno što su sada na ljetovanje nabasali na neko novo, isto ostrvo. Cijuk iz zone komfora obaveštava da su tu, na zemlji, sve dokle pecaljka može da dobaci, nema bježanja niti misli o tome jer je za kvalitetan bijeg potreban žar u petama. Ostrvljanima se on gasi čim odlijepe mošnice s butina, jer je plićak do vrata kada oluja pokuca po lamperiji malog mozga. Dok Stju obilazi trafike i nabada pantomimom riječi, Edvard spazi u njegovom džepu hartiju, čitav patrljak koji udiše svježinu džinsa. Kako su se dalje kretali tako je papir ostajao na udaljenijoj strani, pa ga Edvard nije mogao bolje pogledati. Grabuljaju pijesak prstima i, skrivajući se od potencijalnog padobranisanja, nalaze kutak tek nešto prije ćoška natkrivenog stijenom. Bez peškira se prućiše da predahnu od tahikardičnih poskočica pulsa, izazvanih šetnjom i dotrajalošču životnog materijala. Edvard jednim potezom izvadi smotani zavežljajčić iz donjeg veša, odvadi grumen zeleniji od njegovog jutrašnjeg iskašljavanja i izrezbari ga zubima. Šestice, priviknute na rabotu, krune i rendaju, proizvod upada u dlan i čeka da ga Stju ustoliči bez gledanja, samo po škripi zubne mašinerije, koja preskakanjem remena označi kraj. Opuštenom dijelu tijela Stju pridružuje i onaj čija je postava činila džep pod miškom, vadi cigaru, čvrgom je trese do pola, pa se magijom počnu boje razlivati.

Stjuart se okrenu na bok i tjelesinom, prepunom mladeža i strija, ušuška izvirujući element iz zadnjeg džepa, koji odbija otpadanje i uskače u pomor rizika da sraste sa gazdom. Hrkanje u intervalima probudi kod Edija zainteresovanost za Stjuartovu moguću džepnu tajnu, iako o tajnama nikada nisu govorili, što bi podrazumijevalo da neće ni o ovoj. S kapcima na pola koplja, čije spajanje spriječava igla uz naviku o brizi za saborca još iz osamdeset druge, Edi pilji u izvrnute krabe, koje bezuspješno pokušavaju da se dozovu u prvobitnu poziciju. Sve uže razmišlja o papiru ispod svog kolege i čini mu se da bi to moglo biti nekakvo pismo. Premda se ne razdvajaju sve do spavanja niti su ostavili ikakve podatke u smještaju pogodne za slijetanje pošte, Stjuartovo često posjećivanje trafika na krivinama može predstavljati alternativu za preuzimanje pošiljke. Ne znaju mnogo jedan o drugome, a Edi je naučio da je Stjuova sklonost mahinacijama isključivo njegova stvar i zato ga nikada neće pitati jer bi to moglo pokvariti odnos vojnika u civilu, iako penzionisanih, spremnih da ostanu ono što su i kada je u rukama kateter umjesto heklera, pa mu ostaje samo nagađanje u šaržeru.

Ne svojom voljom, upoznao je njegovu ženu, tu rumenu pojavu koja ih je ispraćala i dočekivala, dušom pušući u jedra broda. Nekoliko puta su direktno iz pristaništa spuštali žedne glave po bordelima, uz ovacije sprovodačica, dok je žena brisala suze o kecelju, koju nije stigla ni da skine do luke, srećna što je došao živ, ponovo. Na ovo, prvo putovanje bez uniforme ispratila ih je skrivajući svoje lice iza njegovog kofera, lice štavljene kože, s kojeg se moglo pročitati da je češće na njega, ispod oka, nego na tiganj stavljala zaleđenu šniclu. Stjuart je stara škola, izgleda kao neko ko na udarac palcem o kredenac reaguje dočekivanjem, kako bi bol legla na bol. Sve je to Edija odvratilo od pomisli da je žena poslala pismo, jer ako uopšte i ima ljubavi prema njemu, zasigurno zna da bi ga ovakva vrsta uznemiravanja na odmoru pretvorila u još goru verziju sebe kada se vrati. Ostala je mogućnost problema sa zakonom, ali obavezno javljanje na koje je Stjuart eventualno prinuđen negirala je činjenica da su neometano prošli carinske kontrole. Prekidi disanja i Stjuartovo meškoljenje bradom o pijesak, u potrazi za udobnijom pozicijom, u Ediju probudi paranoju, svježe izleglu iz dana koji mu nije išao po protokolu uobičajene naklonosti. Prvi put od osamdeset druge osjeća strah jer će, ako se sutra probudi a Stjuart zglajznuo natrag iz ko zna kakvog razloga, on ostati sam na ostrvu i niko neće znati šta za njega znače Foklandska ostrva, da su mu promijenila hod. Stjuart je jedina spomenica iz flote na Foklandska ostrva, njegovo ćutanje i izbjegavanje pogleda jasno govore o svemu što su vidjeli od ukrcavanja do iskrcavanja na ostrva, ostrva čiji vazduh drugačije miriše od vonja iz jazbina periferijskog zatvora i ćelija napuštenih one noći kada su njih dvojica otišla tamo kako bi opravdala svoju slobodu time što će uskratiti tuđu.

Budućnost stvorena šakama, ne rukama, klepetava svjetlost pomorskih izvjetrina i sklupčanost između nozdrva i brkova, dok zemlja grize udove i bježi od njih. Edvard se koči, butine mu niču iz hladnjače, od pokreta još uvijek barata treptajima mopsovih očiju, uglom beonjače traži Stjua par metara od sebe, dok oblačić grašastih znojnih isparenja odlazi s mišlju o lošem tripu, preprskanim sadnicama i cvjetovima ukrašenim kapama od trnja. Više se ne miče, zalazak sunca predstavlja propratnu pojavu, na koju ne reaguje jer se odvija van njega. Šuška disanje ispod naboja, možda ovako izgleda ono što do tada nije viđeno, nema prokleto ništa, čak ni snage da preklinje. Stju se budi, razgrće pješčane zastore navučene vrpoljenjem i priča tiho, za sebe, odradilo ga kao i uvijek na spavanje, nikako da savlada to. Pita se zašto naprosto nije ostao u smještaju nego se budi na jebenoj plaži upuvan toliko da ne čuje talase nego ih ima u glavi i zapljuskuju mu obale od jednog do drugog uha. Mahinalno se pipka po čelu, hladnjikavo je, par valova odbijenih se tu suše, pa ih ozeblost timari. Gleda u Edvarda, ukočenog kao svaki put, samo što mu oči sada ne igraju fliper po uljastoj površini, fiksiran je i napet, ne brine za njega jer skoro sigurno neće odapeti, takvi kao Edvard ne odapinju lako. Stju ga zna kao čovjeka prvog na šetnji, prvog na veslu, jurišnika bez barjaka, obigrao je svoj životni vijek a još uvijek je junac čija se pasmina nije izlegla, bježi bogu pred nasleđem. Otkako su se vratili, Edvard ćuti o osamdeset drugoj, pa se Stju sažali, zagrli ga i zajedno mašu Stjuovoj ženi, kako bi Edvard pomislio da nije sam. Tako i ovog puta, otputovao je s njim samo da bi zajedno ćutali o osamdeset drugoj, jer je vremenom i Stjuu ona zapala pod kožu, poput trna zagnojenog, koji svoj život živi tu, ne mareći za pincete i vazeline, dajući im tek neki lišaj otpao usput. I Stju, kada ga neko pita o osamdeset drugoj, pusti niz vodu puke generalije, svima poznate, a na putovanjima poput ovog, samo s Edvardom, može da ćuti o osamdeset drugoj.

Izvlači Stju svog crva iz pijeska, ali ne i iz čamotinje ukočenosti, smješta ga ispred sebe i gura ga, kao kolica u supermarketu. Edvard ne reaguje, pluta kaldrmom i tek klizne kada nalete na kamenčić. Za Stjua, porodičnog čovjeka, Edvard je pas vezan uzanim lancem za mušmulu na nagibu. Priroda ga vuče nizbrdo i šape mu lete dole, ali lanac drži balans, održava ga na poziciji sakrivenoj od života, od sunca, gde mušmule ne rađaju, brkati pupoljci se uzelene i vrate u maticu. Gura ga, naviknut još od iskrcavanja osamdeset druge na Foklandskim ostvima da gura, kao i tada, sadašnjeg neznanca, to čedo koje je za čitavu četu strano tijelo, ali u ratu tijelo viška ne postoji. Voze se plažom, Stju ponovo vozi jer se saputnik plaši upravljanja, njegovo je da djeluje, a predobri Stju vozi, puštajući ga da gleda. Ako se slupaju Edvard neće biti kriv, on je putnik koji se na svom životnom putu samo vozi, vožnja od koje mu često pripada muka jedini je način da ne osviće na betonu s umašćenom kanticom splačina i ugrijanim bubrezima, poput trenutka tik prije osamdeset druge, kojeg se ni ne sjeća, a taj trenutak mu je stvorio i rešetke, i vesla, i pušku, i flašu, i ostrvo, i Stjua.

Žongliraju trncima svježine i snoviđenja, smještaju se na klupicu u parkiću u pokušaju, tačno na razmeđi od plaže ka smještaju. U godinama su kada se sve radi iz dva cuga, mokrenje ima nastavak učvršćen laktovima na prozorčiću, jer kroz pet minuta stiže ponovo. Noć je pocjepana paučina, gluvo doba se bodri čašom vode, kako bi se napravio malter i sutradan pljusnuo pred ogledalom. Otkravljuje se Edi, vrti repnim koščicama po naslonu, oči mu konačno mastiljare unaokolo, srećan je što vidi Stjua ponovo pored sebe i odmah mu trenutke olakšanja popločavaju okovima pređašnje misli o misterioznom pismu, ali ih preskače, sada je srećan, sada je Stju pored njega, što znači da je tu i osamdeset druga, jedina godina za koju zna da postoji. Diže koljena ka rebrima, izuva i slaže pored sebe cipele, par brojeva veće od stopala, jer broj za njega ne postoji, kao ni istorija skrojena od cifara između čijih se razmaka kriju ratovi, vezivno tkivo istorije koju poznaje, bez kojih bi mu ona izgledala poput orgija pokvarenih satova. Stju ga posmatra, uhvaćen u koštac sa sramotom zbog mogućnosti da neki turista, ne i domorodačke hulje, ne pomisli kako opet pijani Englezi bauljaju ulicama. Ipak se ne usuđuje da opomene aljkavog Edija, psu rata nije potrebna koska da bi zagrizao onoga ko dirne u njegovu prirodnu pripadnost domu na ulici, gdje se osjeća kao svoj na svome. Da odmori oči od Edija, Stju ih matriksuje iza sebe, gdje vidi platformu pogodnu da se zapita da li ga paketić spušta niz padinu najgoreg tripa ili je samo žedan, pa se krv sliva iz mozga u nepca. Par klupica nizvodno vidi kako se baba i muškarac otimaju oko dječijih nožica, dok se dječak igra u pijesku, crta nešto majušnim preostalim udovima, kao da ne zna da su otisci na toj podlozi kratkotrajniji nego u vodi. Baba se dostojanstveno podiže, nalakti torbu preko ramena i uhvati štraftu, paralelnu s linijama svog kombinezona. Stju usisa ostatke materija ispod jezika i oko zuba, pa ih proguta, doživjevši placebo rezervisan za rezervisane i iskusne. Baba ga podseti na njegovu omiljenu Čeličnu Damu, zbog koje se oženio i bio dobar građanin, samo zato što je bio primoran da sve to bude, jer mu je oduzet prah, a umjesto olovne zavjese pala mu je na um dimna, kojom se inhalirao i sada na odmoru, na ostrvu. Muškarac s djetetom poče probijati mjesečinu čelom i udaljavati se, držeći malog za ruku. Vrativši se u prvobitnu poziciju, Stju osjeti nadolazeću migrensku erupciju, propraćenu znojnim plikovima, trže se šakama ka džepovima kako bi presušio ruke, tarući ih o hrapavi materijal.

Edi spazi u daljini muškarca i bjelinu njegovog lica, koja mu obasja rikošetom svjetlosti drugi kraj klupe uprt direktno u Stjua. Gleda svog donedavnog saborca kako drlja svoje čelo papirom, koje postaje svijetlo poput onog u vlasništvu zamičućeg neznanca. Češanje postaje histerično i Edi zna šta ga čeka, to je češanje slično onom pri iskrcavanju na Foklandska ostrva, sklapa kockice i nema šanse da ga neko može ubijediti da ovo nije bio tajni signal, moć koja će koliko sutra odvesti Stjua s ostrva, a s njim i čitavu istoriju koja postoji samo kada su obje polutke skupa, leđa o leđa naslonjene, jer bi se uklapanjem probudilo ono što je osamdeset druge zaspalo. Nema više šta da čeka niti da poštuje kodekse ćutanja i neuplitanja svoje njuške u tuđe stvari, bez njih će svakako sutradan ostati. Ustaje i namjenski obilazi Stjua iz svih mogućih uglova, kako bi izvukao prokleto pismo, tu misteriju koja će ga odvojiti od svega što jeste, zbog koje će otpasti s litice palube, bez šanse da zabije sidro i sačeka Stjua, taj brod će otploviti u nepovrat. Posle petog kruga i blage nesvjestice, približava glavu svakom džepu, ali pisma nema, jasno mu je, tajna je otišla s neznancem, nema svrhe ni da začuđenog Stjua sada išta pita jer ovaj bez dokaza, bez slova na papiru, može slagati bilo šta. Stju, već unezvjeren zbog Edijevog ponašanja, potpaljen je činjenicom da je, trkeljajući po džepovima video da je sve vrijeme od jutros sa sobom nosio toalet papir, okačen poput barjaka. Ne samo što je bio u društvu koje je moglo dobrano obrukati grb ispod njegove tetovaže, čemu i sam doprinosi svojom nesmotrenošću i širokogrudim poklanjanjem povoda babi, neznanci ili kome već drugom da priča kako su oni, Englezi teške seronje, nego je potpao pod uticaj tog istog, lošeg društva, čemu svjedoči i njegovo svojeglavo ubadanje kljuna među zatvorske rešetke bez saučesnika, pa se sada još i češe tim istim toalet papirom po čelu, dok djelići papira frcaju unaokolo, a oni čvršći ostaju slijepljeni na njegovom čelu. Timarenje kostiju lobanje završio je kada je vidio kako pregorjeli Edi još uvijek bez prestanka kruži oko njega. Odluči da pričeka koji sat, kako bi se pred samu zoru dovukli do dvospratnice, ako bude imao sreće da ne tegli Edija, i svoje spavanje tempira tačno u preklopu podneva, u slučaju ponovne detonacije, jer mu u magnovenju sve prisnije djeluje misao da se tamo, u toj jazbini, u kupatilu, zaista neko ubio. Stižu svako u svoj ćošak, Edi kalemi zaboravljenu cigaretu, uvjeren u loš ishod sutrašnjice, prži prste, iskašljava sirove grančice duvana i skrpljen zaspi tik pored vrata, da bi čuo ako Stju prvi put ustane prije njega, kako bi ga poslednji put vidio. A s njim pozdravio i svoj pređašnji život, osamdeset drugu i Foklandska ostrva. Stju uleti u kupatilo, uze papir i napravi čepove za uši, da prebrodi mogući potres, godine plovidbe u njemu izlijegoše i bisernu intuiciju samo kada je u pitanju zlo, i to zlo koje će se desiti drugima, s jedinom željom da se sutra naspava i uhvati prvi let za svoje ostrvo jer, okružen sa sve četiri strane, levitira između letenja ka novim ostrvima, povratka ženi i nesrećnom braku, mogućnosti da se ponovo ne provuče na vrijeme, te zaglavi robiju, i sprženog Edija, njegovih prećutnih priča o osamdeset drugoj i Foklandskim ostrvima.

***

MILOŠ PETROVIĆ, rođen 1996. u Loznici, odrastao u Zvorniku (BiH). Diplomirao na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je i odbranio magistarski rad sa temom Tematizacija istorije u romanima Mamac, Pijavice i Svetski putnik Davida Albaharija. Objavljivao prozne tekstove u Letopisu Matice srpske, časopisu Koraci iz Kragujevca, onlajn časopisu Kult i ostalim književnim časopisima. Pobedio na konkursu Doma kulture Studentski grad za najbolju knjigu priča.

KRATKA PRIČA RUŽICE GAŠPEROV: KAKO JE PINČ UKRAO BOŽIĆ

proza

Na Badnji dan nisam imao škole, pa sam tuka po igricama i čeka kad će otac i fritule, pa darovi i onda opet po igricama. Zazvonija je telefon i mater je digla slušalicu. Zvala je teta Kate, a kad ona zove mogu radit šta oću jer se mater ne skida s telefona sat vrimena. Otac joj odma nosi sidalicu. Zabole je leđa kad stoji na noge i posli više ništa ne može radit nego samo sidi i kuka.
– Ajme meni, satrala san se. Leđa su mi otpala – kuka mater dok otac nama dvojici friga jaja.
– Važno da ti jezik nije otpa – mrmlja otac dok razbija kore od jaja, a on to sve nekako bezveze; uvik mi krcka pod zubima kad otac friga jaja; zato ne volim tetu Katu.
Čuja sam kako mater govori na telefon o tome šta je skuvala i kako su joj kolači dobro ispali i sve neke gluposti. Počelo mi je ić na živce i zatvorija bi vrata od sobe da nisam čuja kako govori da je bole leđa i da ne zna oće li moć pofrigat fritule. Odma sam se skočija i materi donija sidalicu i taman je sila i nastavila pričat kad je otac počeja otključavat vrata.
– Jeba mu ja mater, nije me tija pustit; sve za menom; uša u auto – viče otac priko hodnika.
– Kate, javit ću ti se posli – čujem kako mater spušta slušalicu.
– Je li da je smišan ? – govori otac glasno.
– Čiji je to ? – mater govori tiho; nekako kroz zube.
– Nemam pojma. Pratija me do auta, ja otvorija auto, a on uletija i nije tija izić.
Sorry, Wow, moram vidit šta se događa u hodniku. Iziša sam iz sobe. Kraj oca stoji pas, gleda u mater i smije joj se. Smije se, zapravo. Svi mu se zubi vide, a crne oči svitle ka dvi crne lampe. Odma sam skočija na pod i zagrlija ga. On me poliza po licu i zna sam da imam prijatelja za cili život.
– Luka, jesi li ti poludija ? – govori mater.
– Šta ću kad me kurbin sin pratija. Moraš priznat da je lip – smije se otac.
– Vraga poloka! – govori mater kroz zube i znam da će sad karačina svjetskih razmjera, dobro, možda ne baš svjetskih, ali susidi će guštat.
– Nisam pijan. Vidi – ovdje otac izvodi onaj svoj glupi mot, ono kad zavrti prstom oko nosa pa pokuša pogodit vrh. Zadnji je put zaboja prst u uho. Danas je malo bolji, samo šta je skoro oko iskopa.
– Ma šta ću vidit! Svaki Badnjak isto, vrag odnija i domjenak i lokanje.
Dok se njih dva namištaju za raspravu, ja zgrabim pasa i zatvorim se s njim u sobu. Ajme, lip li mi je pas! Nikad nisam ima pasa. Bit će moj i spavat će sa mnom. Volit ću ga najviše na svitu.
– Nemoj ga slučajno pustit na posteju – ulazi tiho mater u sobu.
– Di je tata ?
– Lega je.
– Fala vam za pasa. Najbolji dar ikad.
– Znaš – zamuckuje mater – to nije naš pas.
– Tata ga je naša.
– Nekome je pobiga i sad će bit tužni i mislit ko zna šta mu se dogodilo.
– Nema ogrlicu. Nije nikome pobiga – još malo i počet ću plakat.
– Kad se tata digne, odvest će ga u veterinara da mu očita čip.
– Šta?
– Pasi imaju čipove, pa veterinar po tome zna čiji je.
– A ako nema čip, oćemo li ga ostavit ? – molim Boga u sebi da mater reče da oćemo.
– Triba mu kupovat spizu. I triba ga vodit u šetnju, kakit, pišit.
– Ja ću ga vodit – vičem.
Znam da oću. Svaki dan ću ga vodit u parkić. Guštat ćemo nas dva skupa. Pas me gleda i smije se; ka da me je razumija. Otac izlazi iz sobe i mater govori da idemo večerat, pa ćemo onda vidit šta ćemo s pasom.
– Skuvaj kavu – govori otac.
Uvik je ovako. Otac dođe vesel i zafrkaje se, a mater onda udre dreku i otac se najidi i ode leć, a poslin bude skroz ozbiljan i ništa ne govori nego samo pije kavu i kokakolu. Mater uvik sve pokvari. Previše je ljuta i samo kuka. Ona bi sad moga Roka potirala zato jer joj je teško kupit malo hrane za pase, a ne mora ni kupovat; može Roko jist s nama. Ja ću mu dat svoj dil ako je ona takva škrtuja.
– Pasa triba vratit – govori mater dok stavlja kavu isprid oca.
– Di ću ga vratit? Vani je mrak i hladno je. Neka prinoći u hodnik, pa ćemo sutra vidit – govori otac, a ja bi ga najradije poljubija da nije tako ljut.
– Ujutro ga vodiš u veterinara i vraćaš gazdi.
– Dobro, komesaru – govori otac i srkne kavu.
Posli bakalara je mater stavila fritule na stol. Obožavam fritule. Odma sam smaza deset, a onda sam se sitija da bi moga i Roku dat jednu. Ajme šta je bija sritan! Tako je maha repom da je otkinija jednu kuglicu s bora i mater je odma morala zaronjat, a otac je reka – šta ima veze. Onda je valjda materi bilo ža Roka, pa mu je i ona dala jednu fritulu i već sam se ponada da ćemo je ja i otac skuvat, ali onda je viknila.
– Ludoga čovika, šta je doveja doma. Ovi je pas stariji od Boga. Samo šta ne krepa.
– Nije star – mora sam skočit u Rokovu obranu jer on ne zna reć koliko mu je godina – vidiš da mu još nisu narasli ni svi zubi.
– Narasli su oni, narasli i poispadali. Ovo je stari pas.
Otac je reka da se ne triba nervirat oko pasa do sutra . Sigurno će se javit gazda. Kako da ne! – rekla je mater i upalila radio. Svirale su božićne pisme, pa je otac počeja pivat. Roko se okrenija prema boru i gleda svićice kako svitle. Zna i pas šta je lipo. Meni je najdraže kad svićice žmirkaju; onda mi se čini da će doć i mali Isus i Dida Mraz i da će mi svaki dan ostavljat darove ispod bora. Ko zna oće li i Roku donit nešto. I sve san ja tako gušta i gleda i sluša i veselija se šta imam svoga pasa, a onda je Roko malo čučnija i popiša se. Mater je dobila živčani slom; otrčala u banj po krpu i kantu, pa brisala i beštimala, a meni se sve stisnilo i mislija sam kako će sad otvorit vrata i istirat Roka.
– Sad znamo da je Roko žensko – reka je otac. – Mira, nađi mi bokun konopa. Odvest ću ga prošetat da ti se još i ne posere tu kraj jaslica.
Mater je donila jedan svoj stari kaiš i otac je zaveza Roku i odveja je u parkić. Mater je sila za kompjuter i gledala slike pasa. Isto nije moja mater najgora na svitu. Malo se iznervira pa poludi, ali otac i ja je uvik nagovorimo. Roka će sigurno ostat kod nas. Ne bi mater gledala slike pasa bezveze.
– Ovi pas najviše sliči na pinča – reče ocu kad se vrati iz šetnje.
– Sliči na vraga. Tri puta sam obaša kvart dok se udostojila popišat, ali ono drugo nije tila.
– Bit će ujutro fešte. I da znaš, ja neću čistit.
– Ja ću – javija sam se da pokažem materi da je Roka moj pas i da ću se brinit o njoj.
Navečer je legla na tapet isprid moga kreveta, a kad je mater išla leć i kad se sve smirilo, odgrnija sam jorgan i Roka je legla kraj mene. Kako taj pas dobro grije! Zaspa san za sekund. Ujutro me polizala po licu i odma sam se skočija iz posteje, obuka, zaveza joj kaiš oko vrata i odveja je u parkić. Tamo je bija Marin. On ima šnaucera i pravi se važan.
– Je li to tvoj pas? – pita me.
– Dobija ga za Božić.
– Ima li pedigre?
– Ima. Naravno da ima. Čini mi se da ima čak dva, ali nisam siguran. Morat ću pitat staroga – ovo sa dva pedigrea sam izmislija. Nisam siguran ima li ijedan, ali Marin uvik priča o pedigreu kojega ima njegov pas, pa zašto bi ja bija gori od njega.
Kad sam se vratija kući, mater je bila na telefonu. Zvala je veterinare i nijedan nije radija.
– Meni ovo nije jasno – govori ocu. – Ni jedan veterinar nije dežuran. Zašto nemaju dežurstvo priko blagdana? I beštija je čovik.
– Beštija čovik? – pita otac.
– Ma, mislila san reć da se i beštija može razbolit. Šta ako dobije fibru ili upalu uha ? Triba čekat da krepa?
Mater je stavila grijat sarme i uzela mobitel. Namištala je Roku i slikavala je. Eto, sve se riješilo. Ne radi veterinar, ne može se očitat čip, Roka ostaje s nama. A i mater ju je već zavolila. Da nije tako, ne bi je slikavala. Roki se dosadilo slikavat, pa se izvalila po podu. Moram priznat, ne izgleda baš nešto naročito ovako izvaljena. Mater otvara frižider i vadi fetu salame. Roka skače oko nje, propinje se na zadnje noge, maše prednjima. Sad stvarno svjetski izgleda.
– Jadna beštija ! Gladna je. Pođi do Mazićevih neka nam posude malo nečega za pase. Vratit ćemo im sutra kad otvore butige – govori mater dok joj Rokini zubi škljocaju oko prstiju.
Nije mi tribala dva puta reć. Otrča sam šprint i vratija se u roku odma. Sija sam na pod i dava Roki jedan po jedan kroket. Svakoga čapne brzinom munje, pa mi poliže ruku. Škaklje me njezin topli jezik. Guštam. Roka je zakon.
Mater pribacuje slike u kompjuter. Otvara Fejs. Stavlja Rokinu sliku. Eto! Zna sam da će mater poludit za njom. Nešto piše. Ne vidim šta jer još uvik sidim na podu i hranim Roku. Sigurno piše kako je lipa i pametna.
– Pinč, vesela, umiljata, srednje veličine … Šta ću još napisat? – pita oca.
– Šta ja znam – otac je malo loše volje. 
– Di si je naša ?
– Na ulici.
– Majketimile, ima miljun ulica u gradu. Kojoj ulici ?
– Na Sućidru.
– A Sućidar je ka malen. Lipo te pitam, isprid koje birtije ?
– Čirs – reče otac, a mater ga pogleda ka šta gleda one pijančine isprid mini marketa.
Posli ručka mater govori ocu da odvede Roku u park. Otac govori da ide leć. Ja grabim kaiš i idem s Rokom vani. Sitija sam se da je barba Mate, iz kuće priko puta, otiša na selo i da je njegov dvor savršen za Rokin zahod. Ne tribam ni kakice kupit. Ko će me vidit.
– Je, na broju dvanajst, drugi kat – govori mater nekome u mobitel kad se vratim izvani.
Izvalija sam se na tapet isprid bora. Roka kraj mene hrče, a onda se najedanput skoči i počne lajat. Neko pozvoni. Došli su neki ljudi. Prvi put ih vidim. Roka cvili i skače na njih. Oni je ljube. Žena plače.
– Sjednite, sjednite. Skuvat ću kavu – govori im mater.
– Hvala Bogu da joj nije ništa – govori žena. – Poludili smo. Nismo cilu noć oka sklopili.
– Nisam ni ja – govori mater.
Otac se naspava. Ulazi u kužinu i pozdravlja se s ljudima. 
– Ma zamislite, molim vas ! Odveli smo je do parka ka i svake večeri. Ona vam tamo malo njuška, a nas dva zapalimo duvan. Znate, ne pušimo u kući. I, nije prošlo dvi minute, nestala. Ka da je u zemlju propala. Do iza ponoći smo šetali po kvartu ka dvi budale i zvali je. Nikad to nije učinila. 
– Eto, dogodi se – govori otac.
– Šesnaest godina je s nama i nikad tako nešto nismo doživili.
– Možda se tjera – mater je postala stručnjak za pase.
– Sterilizirana je – govori čovik.
– Aaaaaa – govori mater, a meni je panika.
Izgleda da je Roka pas od ovih ljudi. Sigurno je ako je šesnajst godina s njima. Žena je mazi po glavi. Nije valjda tolika prasica da će mi je uzest kad sam se već skroz navika na nju. I ona na mene. Sjednem kraj nje i zagrlim je, a onda složim najtužniju facu na svitu. Tužniju od one kad čekam da se mater vrati s primanja. Možda im otac neće dat da mi uzmu Roku.
Ljudi se dižu i govore da moraju ić. I Roka se diže i maše repom. I ja se dižem i trčim po krokete. Dajem ih Roki. Ona ih ni ne pogleda.
– Hvala vam dobri ljudi. Ne znate koliko ste nam dobra učinili – govori žena i pruža materi ruku.
Šta sam moga učinit ? Zagrlija sam Roku i počeja plakat.
– Mišu – govori mi mater, a ja znam da posli miša dolazi teško sranje – Roka mora ić svojoj kući.
– Ovo je njezina kuća – derem se šta jače mogu.
– Nije. Samo smo je pričuvali.
– Nismo. Roka je moj pas. Tata je reka.
– Slušaj – javlja se otac – kad Roka okoti mlade, najlipšega će dat tebi.
– Ali … – govori žena.
– Ništa ali! – drekne otac. – Tribate mu dat najlipšeg štenca kad se okoti ili ne damo pasa.
– Aaaaaa – izgleda da je žena shvatila da sa mojim starim nema šale. – Dobro, kad vi tako kažete.
Teško mi je šta Roka odlazi. Taman smo postali najbolji frendovi, ali ako je otac reka da ću dobit novoga koji će bit samo moj i imat sve zube, bolje mi je poslušat, jer bi moga ostat bez ičega. Poljubija sam Roku i reka joj da mora brzo okotit mlade. Tko zna koliko triba čekat? A možda mi dozvole da imam dva? Zvat ću ih Roko i Roka. Jedva čekam.

***

RUŽICA GAŠPEROV

Priče i drame su joj objavljivane u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu.
Ušla među šest finalista za Nagradu VBZ-a 2011. za roman godine.
Drame „Adio pameti“, „Kolači“ i „Sretan rođendan“ su joj objavljene na Drame.hr.
Bjelovarsko kazalište i Sinjsko pučko kazalište postavili njenu dramu „ Adio pameti“.
Druga nagrada za priču “Prozor u dvorište” na natječaju za satiru 2016. GK Slavko Kolar Čazma
“Albatros” 2018.g. za zbirku priča “Gubitnici”.
Finalist Treći trg Beograd u 2019.g. s romanom “Moglo bi se ovdje bogovski živjeti da nema ljudi”

ROMAN OLJE KNEŽEVIĆ “GOSPOĐA BLACK”, Hena com, Zagreb, 11/2021; ulomak

proza

… April

Dragi tata,

E, pa, i to se dogodilo: u malenoj sam zemlji. Znaš da je mama stalno tako zvala Montenegro, malena zemlja. Nerviralo me to. Smatrala sam da je mamino najjače oružje bilo ime njene zemlje. Montenegro mi je zvučalo kao gotika, egzotika, udaljeni topot kopita. Kao srednjevjekovna tvrđava, a oko nje – očuvana raskošna priroda. Nisam kapirala zašto me mama ne želi nikada tamo odvesti, u taj Montenegro. Zašto je baš to izbjegavala, umjesto toga govorila my tiny country?

A ipak. Ipak. Ovdje je sve zaista maleno, minijaturno, samo su ljudi ogromni i glasni, tako da izgleda kao da prostora ima još manje. Kada smo sletjele na podgorički aerodrom, izašle smo u nepodnošljivo topao zrak – ispunjen, moram priznati, opojnom kombinacijom mirisa čempresa, ugrijane zemlje i osušene trave – i hodale smo preko piste do ulaza u zgradu aerodroma u kojoj ima samo jedna pokretna traka za prtljagu, na koju smo svejedno čekale barem sat vremena. Nakon toga su nas, to jest mamu, kinjili na carini kako to da nije dolazila tolike godine, kako to da joj kćerka ne govori crnogorski, zar nije rodbini svašta donijela, kako to da je došla sa samo dvije torbe?

Odmah sam shvatila dvije stvari:

  1. dobro je što sam skoro čitavog života slušala mamu i ujka-Dragona kako se prepiru na crnogorskom jer ja ga zapravo sada dosta imam u glavi, to jest – u onoj sam fazi kada skoro sve razumijem (jer ljudi se tu uglavnom prepiru), ali ne mogu progovoriti; i
  2. tu nema mnogo poštovanja za nečiji private space. Gotovo sam mogla golim okom vidjeti kako probijaju mamin private space. Ugh, bilo je gadno, tresle su joj i ruke i glas. Mislim da se odvikla od toga.

Kada su nas napokon pustili da izađemo iz te zgrade u kojoj nema nikakve klime, nepodnošljivo je zagušljivo unutra, počela je da pada, baš da strovaljivala s neba, neka užasno krupna vrsta kiše, koja od tada nije prestala. Kiša dakle pada već danima, i nitko uvečer nikamo ne ide, tako da znaš da mama nije lagala – zaista se ovdje ljudi plaše kiše. Uz trotoare kulja vodurina kaki-boje, i ljutito šišti dok kiša pljušti. Nejasno je izljeva li se iz kanalizacije ili se u istu ulijeva. “Nepoznati su joj i izvori i ušća”, što bi ti rekao citirajući nekoga (oprosti, zaboravih koga a kod babe i dede naravno nema interneta, pa ne mogu guglati i praviti se pametna). I.e. lokve odmah postaju virovi, a virovi luđački teku nizbrdo, mada smo u ravnici, to jest u diskrepanci, kaže mama. I još je svačije prvo pitanje da li u Londonu stvarno stalno pada kiša. Dođe mi da vrištim. “Nikada ovoliko kišurine nisam vidjela u Londonu! Uaaaa!”

Svojim poluzemljacima, iako se plaše kiše, priznajem jednu ludu hrabrost: kada su žedni, a to je vrlo često, samo odvrnu slavinu i piju vodu, iz pipe koju zovu “slavina”, kao “slovenly” se to izgovara, tako nekako. I mene tjeraju da odatle pijem. Stvarno, ne hvala. Ta je voda potpuno zamućena, ali njih fascinira što je, navodno, točno onoliko hladna koliko voda treba biti.

Ne brini, tata, ja ipak kupujem svoju vodu, oni mi se smiju i govore mi: “Kupuješ Peckham spring ha-ha-ha.” Presavijaju se od smijeha, svi do jednoga. Navodno je to neka epizoda iz serije “Mućke” koja je ovdje i dalje kult, čak me sažalijevaju kada im negativno odgovorim na (često) pitanje – živim li u Peckhamu ili barem negdje blizu. O, bože. Također, smiju mi se jer pijem vodu malim, čestim gutljajima, čak me imitiraju i smiju mi se, glasno. Ponekad mi u moje prazne boce uspu vodu iz pipe, da me prevare. Vidim ih dok to rade, pustim ih da mi te boce donesu i zahvalim, pravim se da ne kapiram jer očigledno ih to mnogo zabavlja. Zašto to rade? Nikada nisam upoznala ovakve ljude, koji su nacija a svi su isti, ponašanje im je neobjašnjivo, šale na tuđi račun srednjevjekovno surovo.

Već sam upoznala otprilike 1344 osobe, iako sam tu tek tjedan dana i nisam išla ni u kakvo kazalište, kino ili koncert. Kod babe i dede stalno dolaze gosti, rođaci, prijatelji, neprijatelji, komšije… I svi se isto ponašaju, kao da je to njihov prostor.

“O, mala Londonka, o, o”, svi govore isto i prekrivaju me pogledima od glave do pete, tako da se do ušiju zacrvenim, a ti znaš da meni rijetko kada krv dopire u obraze. “Smijemo li sad pušiti kod vas od kad vam je tu Londonka?” Naučila sam kako se to kaže na crnogorskom – ođepušit. Sveprisutni glas “đ”, kao j u juice. “Viđi je, viđi joj kosu, viđi viđi viđi đđđđ, izluđeću!”

Crnogorski je jezik intonacijom isto kao i crnogorska kišnica – bez izvora i ušća, kao da je sve jedna sumanuta, preglasna riječ, najduža na svijetu.

Kada napokon ovdje – God, please! – počnem pisati muziku, bit će uvrnuta; pa, možda i ispadne neki originalni miks buke, bijesa, slova đ i – engleske stisnute gornje usne.

Tko zna kada će i hoće li to biti. Klavijature su preživjele let i prošle carinu, ali i dalje tužno samuju u kutiji, obmotane pucketavim mjehurićima, utišane srebrnom ljepljivom trakom. Ova kiša i mene polako ubija. Koji je ovo freaking eksperiment, tata! Divim ti se – neka si nas poslao u nedođiju (da dođemo sebi u nedođiji) – a mamu mi i dalje žao, od one carine. By the way: žena samo spava, po čitav dan. Probudi se, onda plače ispod pokrivača. Pomalo i gunđa, reži; sve u svemu – horror. Horror i nefer, barem prema meni. Mogla bi mi ponešto prevesti, olakšati mi komunikaciju. Mislim, ustane ona, zbog gostiju, popije kavu s njima, u pidžami, onda ide i opet plače, reži, pa spava. JA treba da budem takva. JA sam tinejdžerka. I umjetnica u povoju. I još jedinica. Izgleda da JA, za razliku od moje majke, jačam svoju volju. Hvala bogu da imam engleske krvi. Ovdje se izgleda svi predaju tijelu, instinktima.

Nedostaješ,

N.

˷

Tatice,

Pa, Đessiii?

To znači: Where are you?

To pitaju svi dok gledaju ravno u onoga kog pitaju.

Mene pitaju: Đessi ti mala?

Ovdje sam, kažem.

Padaju od smijeha.

Često padaju od smijeha s MOG kreveta.

To Đessi možda je poput What”s up? Sssssup.

Ali Đessi traži odgovor. Viču Đessi ti, onda stanu, gledaju me i čekaju da im kažem gdje sam.

Slično tome, natjeraju me da, kad god oni to odluče, sjednem i jedem s njima, (prethodno me zovu kao da im život visi o koncu, Ninaaaaa Niiiiinaaaaaa aaa), i onda mi, premda sam već počela jesti, još barem deset puta kažu: Jedi, jedi. Kimam, usta mi puna hrane, želim reći: Pa zar ne vidite da već jedem? Onda sam shvatila da to: Jedi, jedi, jedi, jedi x 10, ima dublje značenje, u stilu „jedi sad jer ko zna kad ćemo opet jesti, ovdje se kod nas nikad ne zna što donosi novi dan“.

Umorna sam.

Zbunilo te što nema interneta, a poslala sam ti mejl. I još i pročitala tvoj odgovor.

Napisala sam ti ga kod babe i dede, a onda kompjuter nosila kod neke komšinice koja ima wi-fi. Nego, čudnije od toga je kako sam ti uopće uspjela napisati pismo i evo ti čak pišem i još jedno. Jer, jer, jer. Ma, opet ja i moje zapomaganje za mrvu privatnosti. Dosadna sam s tim već i samoj sebi. Ali fali mi moj prostor, jako. Navikao si me na to da imam svoj kat. Sada imam ujka-Draganov krevet u sobici koju dijelim s majkom. A mama je stalno tu, preko puta mene, u svom krevetu. Sad manje spava, više se pretvara da spava, i plače tiho, više ne reži. Znam da bi i ona voljela da bude sama, ali kamo ću onda ja? Meni su njeni roditelji stranci, ja ne govorim taj jezik, oni ne znaju engleski. Sebična je, mama. Kako ne shvati da je lakše – njenoj je rođenoj i povrijeđenoj kćeri lakše da sve to podnese ako ona ustane iz kreveta, izađe iz naše (OMG!) sobe i ode u kuhinju da tamo sjedi i pije svoje kafe sa svojim roditeljima, gostima i komšijama, nego da joj baka donosi nebrojene šalice kave u sobu i onda ni baka nikako da izađe. A za bakom dođe deda, pa za njim svi gosti i svako tko se zatekao u ovoj zgradi – ulazna vrata stana nikada se ne zaključavaju, pa što se onda ne bi tek tako ušetavalo u spavaće sobe, molim lijepo? Inače, totalni teatar apsurda je ova zemlja. Gosti koji se najave da će doći nikada ne dođu. Umjesto njih, uvijek nenajavljeni upadaju neki drugi ljudi koji nikako da odu. Mamine se drugarice stalno najavljuju, a još nisu došle. Ali zato su nam tu po čitav dan neki ljudi koje meni nitko ne predstavlja a koji stalno žure jer “moraju da idu kod toga-i-toga”, a nikada ne odu tamo gdje su najavljeni. Ostaju kod nas, i to najduže u mojoj i maminoj sobi.

Ja onda šaljem mami streličaste poglede dok ona ispija kafu; u stilu: “Hello, zar tebi ne smetaju sva ta lica na vratima, u sobi, iznad tebe, oko tebe?” Sva ta pitanja koja joj postavljaju, na koja mama, koliko shvaćam, ne odgovara, ali pitanja ne prestaju – zar joj ne smeta to? Izgleda da ona to ne primjećuje. Ne primjećuje ni to da svi puše, i tako nam, s cigaretama u zubima, sjednu na krevete – baš na posteljinu nam sjednu u robi u kojoj su sjedili tko zna gdje prije toga – a onda se sjete da nemaju pepeljare i gurkaju moj lakat uz riječi za koje znam da znače: “Ajde mala, donesi nam pepeljaru.” Ne pitaj kako znam, ali znam. Koliko je ovaj jezik težak za naučiti, toliko su crnogorska lica laka za čitanje. Sve što izgovore, ovi domaći ljudi prate izobličavanjem lica, pogotovu očiju i usta, i veoma je lako razumjeti šta hoće od osobe kojoj se obraćaju.

OK. OK. Razmažena sam. Sabrat ću se. That Too Shall Pass. (Dragocjen materijal za moje kreacije, rekao bi ti.)

***

OLJA KNEŽEVIĆ rođena je u Podgorici, maturirala u Kaliforniji, diplomirala na katedri za engleski jezik i književnost, Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Radila je kao freelance prevoditeljica za poeziju i prozu, novinarka-prevoditeljica na Radio Brodu, asistentkinja menadžera projekta socijalne pomoći Danskog savjeta za izbjeglice, profesorica engleskog jezika i književnosti u podgoričkoj gimnaziji.

2008. Magistrirala je kreativno pisanje na Birkbeck koledžu univerziteta u Londonu. Dobitnica je Overall prize-a za najbolji magistarski rad 2007/2008.

2009. Kratka priča Učionica (The Classroom) obavljena je u antologiji FREEDOM Amnesty Internationala, uz priče poznatih svjetskih autora.

Za magazin Art je u razdoblju 2010-2014. pisala kolumne/pričeiz kojih je nastala zbirka Londonske priče juga objavljena 2013.

Romani:

Milena & druge društvene reforme – 2011. u Crnoj Gori, 2012.u Hrvatskoj (Profil)

Gospođa Black, u Crnoj Gori objavljen 2015.

Katarina, velika i mala pobjednički je roman za 2019-tu godinu, dobitnik regionalne nagrade izdavačke kuće VBZ i TISAK Media. Ovaj je roman preveden na engleski jezik, i objavljen kao Catherine the Great and the Small za Istros Books u Velikoj Britaniji 2020.godine.

Gospođa Black, izmijenjeno hrvatsko izdanje, 2021.

ROMAN SAVA BOJOVIĆA “PUT LUČICE”, Treći trg, 10/2021; odlomak

proza

Plavac Mali

Pre dva meseca mi je poginuo najbolji prijatelj.
Pao je sa terase, ili skočio. Niko nije siguran.

Business or pleasure?

Pitao me je carinik na aerodromu, kada sam stigao u Holandiju, u zemlju odakle je on bio. Robert, moj ortak. U toj zemlji smo se i upoznali. Tamo smo zajedno studirali.

My friend’s funeral

Odgovorio sam, slučajno. Carinik je lupio pečat. Nije me pitao koliko dugo planiram da ostanem. Nisam imao nikakav prtljag sem ručnog, pa sam zaobišao gužvu oko pokretne trake i prošao ispod natpisa nothing to declare.

Učinilo mi se da bi to bio bolji odgovor, da je bio istinit.

*

Sada sam na Lastovu.

Na terasi stare kamene kuće, što i nije tako posebno, jer su na ovom ostrvu sve kuće stare i kamene. Ovde sam s majkom i ocem, prvi put na odmoru sa njima od kad sam bio klinac. Ne znam koliko je ovo stvarno odmor, i koliko tačno više nisam klinac, ali znam da mi prija da gledam sa ove terase na more i da me svako jutro i veče neko pita šta bih voleo da pojedem, a onda mi to i napravi. Prija mi i da sam ovde, na terasi, više nego da sam negde dole na samoj obali, na suncu, i da se znojim dok razmišljam o tome da li bi mi prijao ulazak u vodu, makar kratak, iako ne podnosim da se kupam igde van kupatila. Ovako se znojim na terasi, pijem pivo i gledam na uzani asfaltirani put koji zavija oko kuće i spušta se dole, još pedesetak metara, do mora. Početak je juna i turistička sezona je još uvek dovoljno daleko da se tim putem spusti svega nekoliko vozila na dan. To je dobro jer me nervira buka, pogotovo ovih mašina, izakanih od rentiranja i načetih korozijom od slanog, vlažnog vazduha. Palim cigaretu i osećam kako mi graške znoja izbijaju na površinu ispod obe miške i klize niz unutrašnje strane nadlaktica, sve do lakata, gde konačno popuštaju pod zagrljajem gravitacije i kaplju, praveći male tamne fleke na kamenom podu oko mojih stopala.

Nije uopšte vruće. Mislim da već treći dan zaredom temperatura ne skače iznad dvadeset osam, devet stepeni. Čak i vetar duva, prijatno, rashlađujuće.

Trenutno u kući i oko nje nema nikog sem mene. Uzimam poslednji gutljaj piva, mlakog i jedva gaziranog, i razmišljam da odem u sobu, otvorim lap top i izdrkam. Dosta sam to radio po povratku iz Holandije, sa sahrane, pre dva meseca. Drkao i igrao basket. S nekim Kinezima, studentima, dole, na obali Pešte. S njima sam igrao basket, ovo prvo – sam.

„Mogli bismo rakijicu, a?“, čujem ćaleta kako dobacuje odozdo, pre nego što mu vidim sve ćelaviju glavu, pa onda i natopljen peškir oko vrata.

„Ja sam na nekom pivu“, odgovaram. „Ali može.“

„Malo francisko gustinjo, a?“, kaže on, samozadovoljno, sad već na terasi, aludirajući na agregatno stanje smrznute žestine.

Minut kasnije, on donosi dve čašice šljive. Pruža mi jednu i smešta se u ležaljku pored stolice u kojoj sedim. Onda vadi ajped i proverava raspored mečeva na Rolan Garosu. Izgleda da Đoković još neće na teren. U Parizu je kiša već danima.

Otpijam gutljaj rakije. Slatkasta je, malo i prodimljena, kad se razvuče po jeziku. Vuče na bure. A ima i novih, slanih tragova u ukusu, verovatno sa ruba čašice, tamo gde ju je pridržao prstima još mokrim od mora. Drugi gutljaj osećam i u želucu, kako prži. Vetar okreće suncobran u postolju i terasom pronosi zvuk prateće škripe. Podseća me na zvuk usamljenih vetrenjača iz starih vesterna, onih na žutim, suncem ispečenim poljima, imunim na crno-belu sliku.

„Mamu im jebem francusku“, kaže ćale, spuštajući ispražnjenu čašicu na pod, slučajno prekrivajući jednu od mojih fleka na podu. „Što jednom ne uzmu ovako da jebu Nadala.“

On je na ovom ostrvu služio vojsku, tamo negde ranih osamdesetih, pre celog sranja sa ratom. Lastovo je, kako ide priča onih koji pamte, bilo jedno od najtežih mesta za služenje roka u Jugoslaviji. Najdalje pozicionirano od kopna, uglavnom namenjeno za pešadiju. Gašenje požara, razbijanje i prenošenje kamenja na četrdeset i kusur stepeni, razni tako zabavni poduhvati. Njemu je tu kosku namestio njegov ćale. Da ne istripuje previše beogradskog šmekera, polulagodni život studenta medicine iz tog vremena. Da ne bude sisa. Na kraju je zavoleo mesto, skupio neizbežnu gomilu priča iz vojske za ponavljanje kroz decenije koje slede, i sad se ovde rado vraća, da letuje. Svake godine od dve hiljadite.

Otkako su se stvari primirile.

I jesu. Mislim da polako otkucava pun sat od poslednjeg skutera što je zatandrkao oko kuće. Ustajem iz stolice i ulazim unutra po još jedno pivo. Vadim ga iz zamrzivača, gde sam odvojio par komada namenjenih brzoj konzumaciji, i sklanjam zgrušane mrve leda sa limenke. Ožujsko. Bela slova na crvenoj traci i nesuptilna šahovnica svuda okolo. Na deklaraciji piše ime iste firme za koju sam radio do pre par godina, firme koja je vlasnik i Jelena. Firme iz Denvera. Srbi i Hrvati pod istim krovom vlasnika iz Amerike. Sve što mi pada na pamet je dosadno.

Nekoliko sati kasnije, na istoj sam terasi. Sedim za stolom nameštenim za večeru. Zapravo, dva spojena stola, prekrivena belim stolnjakom i tanjirima postavljenim za šest osoba. Toliko će nas biti na večeri. Dolazi bračni par iz apartmana ispod i žena iz apartmana iznad, vlasnica kuće u kojoj svi odsedamo. Sutra svi mi, gosti, odlazimo. Keva je htela to obeležimo zajedničkom klopom i druženjem. „Volim tako uvek“, kako kaže, iako su ovi ljudi, odozdo, prvi put tu. Htela je da sprema neku ribu, brancina ili oradu, ali, kao i prethodnih deset dana koliko smo ovde, u tome neće uspeti jer kod lokalnih ribara nema šta da se kupi. Sve što se ulovi unapred je poručeno za ribarnice i supermarkete u Splitu i odlazi tim putem svakog dana rano ujutru, prvim trajektom. Jebi ga, tržište, jednom dnevno kaže moj ćale, ne pomerajući oči sa ajpeda i fejsbuka, dok majka iznova izražava frustraciju.

Zato sam se danas tokom popodneva, pošto sam želucem očistio zamrzivač od piva, ponudio da odem do mesta, i vidim da li mogu kupovinom nečega da joj oplemenim bolonjeze od zamrznute junetine. Da bi se stiglo do mesta, tj. sela Lastova, istim ovim vijugavim putem što zalazi iza kuće treba ići strma dva kilometra uzbrdo. Bilo je već oko šest, pa samim tim manje pakleno nego što bi inače moglo da bude, ali u uskom porodičnom krugu podjednako cenjeno kao požrtvovan potez. I meni je šetnja dobro došla, da se malo razmrdam i ispodrigujem. Stigao sam u prodavnicu pola sata pred zatvaranje i suočio se sa rafovima koji su me podsetili na detinjstvo u bloku 37.

„Mora se ranije doći“, ljubazno mi je saopštila radnica dok sam izlazio.

Hteo sam odmah da krenem nazad, ali me je ugao pod kojim je sunce počelo da zalazi i baca svetlost po naselju naveo da se po njemu prvi put prošetam. Kao što je od obale do ove tačke bio uspon, tako je sa suprotne strane odavde pa sve do male kotline unutar ostrva bio rasprostranjen reljefno opadajući niz kuća iz XV, XVI veka prošaranih uskim kamenim ulicama (jedna trilingvalna tabla na zidu pored prodavnice je ovu moju pretpostavku pretvorila u činjenicu). Zaputio sam se tim ulicama, bez posebnog cilja, gledajući u isijavajuće fasade, ispucale zelene škure, razmišljajući o razlici između škura i žaluzina, ako je ima, pokušavajući usput da uočim koje kuće odaju znakove svakodnevnog života. Većina ih nije imala, ako bi se okom vidljivo delovanje pauka po ćoškovima izbacilo iz jednačine. Prošao sam pored izbledelog reklamnog natpisa oslikanog na jednoj od fasada, videoteka Feniks, pomislio kako bi to bilo najprikladnije ime za takav lokal kad bi se VHS ponovo vratio kao format, a onda, setivši se globalne najezde ljudi koji piju stvari iz tegli, razvijaju film iz dedine lajke, i nose naočare bez dioptrije, shvatio da je pitanje vremena pre nego što stvarno budem svedok nečeg sličnog u svom ili bilo kom drugom gradu. Dalje niz put, na samom kraju uskog prolaza, u ulozi ulice, nalazio se mali trg sa crkvom. Crkvom Svetog Kuzme i Damjana. Na tom mestu sam pomislio da sam pijan, jer nisam poneo nikakvu drogu na ovaj put, a iznad ulaza u crkvu visio je okačen natpis Dođite k meni maleni. Odlučio sam da je najpametnije da sednem na stepenike crkve i zapalim cigaretu, leđima okrenut toj nepristojnoj ponudi, s pogledom na ravno polje podno naselja gde se nalazio fudbalski teren. Sedeo sam i pušio i gledao na teren i baš tada mi je komad žara pao na majicu i progoreo je i opekao me po stomaku.

„Znala sam da mi je sin glup“, čujem topli glas svoje majke. „Ali da je gluv…“

Podižem pogled s praznog tanjira ka njenim raširenim zenicama i šiškama slepljenim za čelo, mokro od pare.

„Zovem te pet minuta, jebote“, kaže, hvatajući se za bretele od kupaćeg kostima. „Moram da skinem ovo govno i da se istuširam. Postavi escajg i iznesi salvete, pa onda cepaj atom.“

Poslušavši je, odlazim u kuhinju, pa nazad na terasu i postavljam sve kako treba oko svakog tanjira, levo viljuška, desno nož i kašika (zašto nož kad jedemo pastu, neka, ko ga jebe), tek tada shvatajući da je i otac na terasi, ali sakriven u mraku ćoška, lica obasjanog jedino ekranom ajpeda, dovoljno da vidim da mi se smeje, tiho, šišteći. „Kako sam ti ga uterao!“, kaže i nastavlja da šišti na ivici zagrcnutosti.

Prvi gost za stolom je naš domaćin, odnosno domaćica, vlasnica apartmana, koja ovim povodom donosi bidon crvenog vina i pruža ga mom ocu. Objašnjava nam da je to plavac mali, lastovski, da nema boljeg vina na svetu, da je onaj sa Pelješca samo na boljem glasu. Ćale predlaže da proverimo te nadahnute tvrdnje time što ćemo ga odmah otvoriti. Taj zadatak se odnosi na mene. Dok iz trolitarskog bidona točim tečnost koja se pod svetlima sveća sem po gustini slabo razlikuje od nafte, na terasu stupaju i gosti odozdo, bračni par. On u kasnim četrdesetim, ona u ranim tridesetim, on debeo, ona mršava, on iz Zagreba, ona iz Tuzle, oboje Nemci. Svi se rado pridružuju degustaciji, uključujući i moju majku, tako da sada zajedno nazdravljamo Lastovu, njegovom novom i ponovnom otkrivanju. Pominje se i hvali jačina vina. Vlasnica apartmana s neskrivenim ponosom kaže da ima oko 15%.

„Dve čaše i…“, kaže ona, odmahujući rukom, ne dovršavajući rečenicu.

Uskoro na sto stiže i prva hrana. Pladanj sa paškim sirom i pršutom. Vodi se razgovor o tome kako je stvarno šteta što ove godine ne može da se kupi sveža riba, kako bi nešto trebalo da se preduzme po tom pitanju, bar na nivou turističke zajednice. „Jebi ga, tržište…“, kaže moj otac, završavajući prvu čašu, signalizirajući mi da je vreme za drugu. Ova tema ispada dobar šlagvort za moju majku i njen lament nad obrokom koji ćemo imati, nasuprot onom koji smo mogli da imamo.

Tokom glavnog jela, količina hrane u tanjirima svih prisutnih demantuje svako žaljenje. Naprotiv, muž iz apartmana odozdo tiho podiže svoj umrljani tanjir i uvijeno u kompliment moli za repete šest minuta pošto je velika posuda sa bolonjeze sosom stigla na sto. Ja se slažem da je ukusno, u jednom trenutku to i naglas potvrđujem, napominjući da nema ribe koja bi mi večeras bolje legla. Svakako više pažnje posvećujem vinu. Kao i vlasnica apartmana, koja nakon kratke priče o ličnom nezadovoljstvu sinovljevim odabirom verenice, Australke, završava svoju drugu čašu kao tihi posmatrač daljeg toka večeri, postajući živo otelotvorenje svoje prognoze o tome šta sledi posle te čaše. Kod mene, sada već posle treće, nastupa žeđ i nebrojanje svake sledeće. Dalje, kad su brojevi u pitanju, saznajemo da je mužu odozdo ovo drugi brak, njegovoj ženi prvi. Pretpostavljam da bi to moglo da objasni razne stvari o njima, kad bih se naterao o tome da razmislim. Ovako, sledeći put mi pažnju skreću tek kada on ustane od stola i uhvati se za ogradu od terase. On je građevinac, saznajemo, i za vlasnicu apartmana ima neke savete o tome kako da uštedi pri budućim renoviranjima kuće.

„Samo treba bit’ pametan“, kaže, dok snažno drma ogradu.

„Da“, kratka je vlasnica apartmana.

„I da bude bezbjedno“, dodaje on, i dalje klateći ogradu. „Najbitnije je da bude bezbjedno.“

„I lijepo da bude“, prevaljuje vlasnica apartmana preko jezika.

„Naravno“, kaže on, vrativši se za sto. „Lako je to riješit’. Samo treba bit’ pametan.“

Svi glasno izražavaju saglasnost s tim zaključkom, sem mene, i svi uzimaju još po čašu plavca, sem vlasnice apartmana. Malo je još ostalo pri dnu bidona. Ostaci sosa polako počinju da se grabe viljuškama, a razgovor zadire dublje u teme profesija i karijera, kao dve validno odvojene kategorije. Lekarski poziv mojih roditelja nailazi na dobronaviknuto divljenje, dok moja izjava da sam student na postdiplomi u Budimpešti izaziva ćaleta da dodatno pojasni prateću pozadinu – da sam pre toga imao uspešnu petogodišnju korporativnu karijeru i šta sam sve od kampanja i reklama radio, i kako mora da su za neke od njih čuli. U pravu je, jesu, i dopale su im se, čak su i do Hrvatske neke od njih stigle. Zanima ih zašto se ne bavim time i dalje. Odgovaram da sam hteo da radim neke druge stvari, da to ne smatram dovoljno bitnim da bih tome život posvetio, i da sam se pre dve godine vratio studijama sa idejom da dobijem na vremenu pri odlučivanju šta ću dalje sa svojim životom. Kao i da sam uspeo da napišem taj neki roman, da je taj roman na engleskom, i da sad treba da vidim šta s tim. Na kraju se smeškaju, svi, i on i žena i vlasnica apartmana koja sve to već zna ali izgleda kao da sad prvi put čuje, i žele mi sreću. Ćale konstatuje da nije mogao baš da shvati moju želju da pišem, da se pitao koji mi je kurac, ali da me podržava u tome. „Meni je uvek bilo najbitnije da može da misli svojom glavom“, kaže keva, gađajući visoku kvotu ovaploćenja. „Šta god iz toga proizađe ne može da bude loše.“

Pred iznošenje deserta, u trenutku kada vlasnica apartmana drema u stolici, a bidon plavca je ponovo postao samo bidon, ja objavljujem da nisam raspoložen za slatko i da ću malo da prošetam, tu ispod kuće, do mora. Pozdravljam se s bračnim parom uz međusobne želje za srećan put, iako znam da ćemo se sutra opet videti na trajektu i proći kroz isto, jer ide samo jedan putnički trajekt dnevno i mali je. Navlačim espadrile, praveći mutnu, nepouzdanu mentalnu belešku da se ne okliznem negde usput jer su mi pete na njima izlizane.

Put je kratak, ali sad mi treba malo više vremena da njime siđem kroz mrak. Prolazim krivinom pored dve kuće, naseljene, ali ugašenih svetala, okružen disharmonijom zrikavaca, putem užim od svake ulice, iako njime nekako prolaze i kola i motori, pre nego što ponovo ugledam more. Odavde izgleda samo kao još jedna nijansa tamnog na horizontu. Prilazim mu bliže i sad je drugačije, jer ga čujem. Na dnu staze je betonirani prilaz trenutno preprečen velikim kamenjem koje glasno sprečava spuštanje novih plovila. Nisam to primetio ranije, tu prepreku, verovatno jer se ne vidi sa terase. Ne znam šta joj je uzrok, ali je zaobilazim i idem dalje, ka stenama na kraju male luke. Ovde se vidi i pena od talasa, jačih nego što bi se reklo po zvuku. Tu, na jednu od ravnijih stena, sedam i izuvam espadrile, stavljajući stopala na put talasima.

Nisu me izdale pete, zadovoljno konstatujem, hvatajući se za džep od šorca u kojem nisu cigarete. Shvatam da je poslednja bila ona što mi je danas progorela majicu, dok sam sedeo ispred crkve i gledao fudbalski teren u dnu kotline. Dok sam pokušavao da se setim kad sam poslednji put igrao fudbal i shvatio da je to bilo u Holandiji, s Robertom, pre osam godina, na turniru na faksu na koji smo se prijavili da bismo dobili jedan ekstra ESPB bod, i kako mi je on tada rekao da je do šesnaeste godine igrao profesionalno, da je čak jedno leto proveo u Vašingtonu trenirajući sa DC United-om, ali da je tada odlučio i da batali, jer je smatrao da je previše pametan da bi bio fudbaler. Da postoje druge stvari koje u životu želi da radi. Da je život mnogo više od jurenja za loptom.

***

SAVO BOJOVIĆ rođen je 1992. godine u Beogradu. Osnovne studije komunikologije završio je na Erasmus Univerzitetu u Roterdamu, a master studije iz filmske teorije na univerzitetu ELTE u Budimpešti. Zaposlen je kao predavač na FEFA fakultetu u Beogradu. Poeziju na engleskom jeziku objavljivao je u međunarodnim književnim časopisima. Rukopis njegovog prvog romana Put Lučice nagrađen je na konkursu za prozu Trećeg Trga i Beogradskog festivala poezije i knjige.

***

“Polazeći od prepoznatljivih beogradskih i eksjugoslovenskih toponima i karakterističnih likova iz kraja, preko evropskih aerodroma i skrivenih uličica svetskih metropola, na kojima se razotkrivaju sjaj i beda savremene Evrope, Bojovićev junak istovremeno je i putnik, ali i posmatrač sopstvenog putovanja. U nastojanju da popuni prazninu nastalu zbog intimne traume, te da sagleda svoje mesto na kulisama hiperkapitalističkog, materijalistički ustrojenog, digitalnog sveta, ovaj umnogome generacijski reprezentativan junak pokušaće da između dve ponuđene opcije, business or pleasure, ipak izabere – sebe.”

Srđan Gagić

KRATKA PRIČA LAZARA VELJKOVIĆA: ONDA (REDOSLED ONOGA ŠTO VAM SE DESILO)

proza

Prvo vam krajem februara prijateljica na poziciji u filmskoj industriji kaže da je čitala vaše kratke priče i da joj se sviđaju, da su kvalitetne i scenarističke, da dijalozi kidaju i da su naturalistički, da se seća da ste još pre deceniju bili zainteresovani za dramaturgiju i da bi mogla da vas preporuči za tim scenarista ako ste zainteresovani da pišete za serije.

Vi niste zainteresovani nego počnu da vam se tresu ruke od sreće dok čitate šta vam piše. Pitate je kako da se pripremite a ona vam kaže samo čitaj scenarije za serije, poslaću ti par scenarija na kojima radimo, nemoj nikom da kažeš. Vi nikom ne kažete, samo najboljem drugu i drugom najboljem drugu, i najboljoj drugarici, i bratu, i kevi i ćaletu, i baki, i jednoj devojci, i još jednoj devojci, i još jednoj devojci, i jednom komšiji koji radi u zdravoj hrani u kojoj kupujete lanene pločice jer ne goje i čoko biskvit i medena srca i gumene bombone, i terapeutkinji, i zbunjenom konobaru kog ste častili preveliki baksiši, i nikom više.

Onda vam prijateljica iz filmske industrije traži broj i pita kada može glavni scenarista da vas pozove da popričate a vi napišete u kaps loku U SVAKO DOBA DANA I NOĆI.

Onda vas sutradan u devet ujutru zove nepoznati broj a vi ste i dalje pospani i u bunilu i mislite da vas zovu neki Jehovini svedoci ili čistači klima ili kripto-preduzetnici ili piramidalni šemaroši ili predizborni SNS zastrašivači ali najverovatnije keva koja će da kaže ja sam na poslu već sat vremena a ti i dalje spavaš jer znaš da si bez posla već godinu dana kada si poslao poslednji CV do kad misliš da će ti drug dozvoljavati da živiš u njegovoj garsonjeri a da ne plaćaš kiriju i vi se onda javite direktno sa evo ustajem, ustajem ali to nije keva, to je glavni scenarista koji vam se predstavi imenom i prezimenom koje odma zaboravite i kaže vam da imate jaku preporuku i da bi vas on potencijalno uključio kao juniora scenaristu u jedan od svoja dva scenaristička tima i onda vam predstavi oba projekta tako detaljno i strastveno kao da on vas treba da nagovori da pristanete, kao da ste vi neko i nešto, a ne kao da bi nekom odma kurac popušili za priliku makar i da budete zaduženi za kuvanje kafa i naručivanje hrane u jebenom SCENARISTIČKOM TIMU, i onda vam glavni scenarista kaže da dobro razmislite do sutra koji vam od dva projekta lično više odgovara i pita vas da li imate pitanja a onda vam i kaže da zna da nemate ranijeg scenarističkog iskustva i da ne očekujete da ćete pisati čitave scenarije već da je to timski rad i da početnici dobijaju malo manje zadatke ali da vas to ne obeshrabri jer se od nečega mora početi a vi se mislite može, može, može, daj samo da imam posao a da ga volim i da pobegnem od kastmr suporta i marketinga, može, hoću početnički, sve hoću, hoću i za hleb da imam i da osećam da zapravo svojim umećem na bilo kakav način doprinosim bilo kakvom kreativnom procesu, imam tridesetpet godina i nije me strah da počnem opet i opet, i ne dam se, i neću da robujem marketingu i HR-u i da pišem projekte po mrtvim nevladinim organizacijama i da radim treće smene po hostelima i druge smene po američkim korporacijama, život je samo jedan, čitave dvadesete sam proveo u sobi i na internetu lažući sebe da nisam zabrinjavajuće depresivan, sada sam bolje i hoću da se borim za ono što volim, dajte to početničko, hoću da se dokažem, hoću da se raspadnem od posla koji volim.

Onda se razgovor završi i dalje je jutro i vi bi da svima kažete da ste se čuli sa čovekom i da vas hoće u svom timu samo da izaberete projekat ali ujutru svi ili spavaju ili su na poslu sem vašeg ćaleta jer vam je ćale novonastali penzioner. Onda pozovete ćaleta i hoćete da mu ispričate šta se desilo ali ne možete, prosto ne možete da mu ispričate ništa. Ne izlazi iz vas ništa, ćale vas pita jel sve okej zašto ćutiš ali vi i dalje ćutite. Pita vas jel ti trebaju pare, znam da me nikad ne pitaš ali znam da ti trebaju, hoćeš da se uzajmim a vi kažete da nećete pare, da imate lepe veste. On vas onda pita koje lepe vesti a vi opet ćutite. Onda on kaže samo polako i u tom trenutku shvatite da ne možete da mu saopštite jer ćete se raspasti, jer ste po prvi put u životu na ivici da ostvarite verziju dečačkog sna. Onda počnete da plačete a ćale ćuti i samo povremeno kaže sve je okej. Onda mu vi jedva, reč pa duga tišina, pa reč pa duga tišina, i to tako traje, slinavi saopštite radosnu vest i onda se zajedno radujete ali čujete u njegovom glasu pored radosti i brigu. Vi ste poslednji put plakali pred ćaletom kad ste imali deset godina ili manje. Vi ne plačete pred ćaletom.

Onda pošaljete mejl glavnom scenaristi jer ste odlučili koja serija vam više odgovara a glavni scenarista vam zahvali na brzom odgovoru i kaže vam da će vam ovih dana poslati dalje detalje.

Onda prođe dan.
Onda prođe još jedan dan.
Onda prođe nedelja.
Onda vi napišete mejl glavnom scenaristi i on vam ne odgovori.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda pitate prijateljicu na poziciji u filmskoj industriji šta se dešava i ona vam kaže da će da proveri.
Onda vam prijateljica posle nekoliko dana javi da se glavni scenarista posvađao sa produkcijom i da je dao otkaz.
Onda ne vrištite nego pobegnete od svega toga u ko zna šta i spašavate se ko zna kako.

Onda posle par meseci na tinderu upoznate jednu devojku.

Onda se, verovali vi ili ne, ispostavi da je baš ta devojka dobila baš taj posao koji vam je glavni scenarista nudio. Ispostavi se da je ta devojka završila dramaturgiju ali da mašta da radi u diplomatiji i da će upisati master na političkim naukama jer ima vezu za takav posao ako stekne diplomu i ispostavi se da ona zapravo najviše od svega mrzi da piše. Onda vi po prvi put još od onomad na glas nekom ispričate šta se sve desilo i ko vas je preporučio i šta vam je san. Onda vas ta devojka sa tindera gleda bledo i pita zašto bi neko time želeo da se bavi a vi je pitate zašto je završila dramaturgiju i ona kaže da ne zna, da ju je majka naterala jer ima veze. Ima veze. Ima veze. Onda vi počnete da nagovarate tu devojku da vam sredi. Zovete je da se opet vidite. Pričate samo o tome. Smarate je. Davite je. Samo o tome. Jasno i glasno joj kažete da ste se samo zbog toga sa njom našli i da vam je to najbitnija stvar i da razumete ako ne želi ili ne može da povuče neku vezu ali da pokuša da razume zašto toliko insistirate. Devojka vidi da sagorevate od želje, devojka pročita neke vaše kratke priče i vidi da tu možda i ima nekog potencijala i kaže vam da će da potegne vezu. Vi, najveći skeptik, počnete malčice da verujete u sudbinu.

Onda vas ta devojka sa tindera zove posle nedelju dana i pita vas da li možete OD SUTRA da počnete da joj pomažete oko pisanja sažetaka epizoda jedne poznate američke medicinske serije po kojoj njen tim piše scenarije. Vi kažete da možete i zamolite da vam pokaže tada, to veče, pred to SUTRA, kako se tačno to radi, onda vas ona pozove kod sebe u stan i vi odete do nje i za dva sata joj postavite dva miliona pitanja i shvatite kako se to radi i ništa više. Ona vam onda kaže da ako se pokažete dobro da će vas trenutni glavni scenarista onda pitati da uradite jedan test u vidu PISANJA SCENARIJA za celu epizodu. Vi se onda usudite da pitate koliko će trajati to pomaganje i ona vam kaže dve tri nedelje, zavisno koliko brzo radite. Vi se onda usudite da pitate da li će to biti plaćeno i onda devojka sa tindera počne da vam vrišti u facu kako ste nezahvalni i halapljivi a vi se izvinite a onda se odmah još jednom izvinete i kažete da će te pokušati što brže da završite pisanje sažetaka.

Onda sednete i pišete sažetke. Gledate epizode i pišete sažetke po dvosatnim uputstvima. Pišete najbolje i najbrže što možete i posle tri-četiri dana shvatite da morate da radite više od osam sati dnevno da biste stigli da završite za dve-tri nedelje. Onda pišete po desetak sati dnevno i vikendima i pokidate, završite za jedanaest dana. Onda vam devojka sa tindera kaže bravo svaka čast zvaće te glavni scenarista da te proveri kako ćeš napisati scenario za jednu celu epizodu. Vi ste naelektrisani. Čekate.

Onda vam se javi taj glavni scenarista i kaže vam da želi lično da vas upozna i da je čuo da ste super pisali sažetke i što je još bitnije da ste jako brzo pisali sažetke. Onda vi operete najpantalone, opeglate najkošulju, obujete cipele za svadbe, slave, rođendane i sahrane, i odete na sastanak u filmski grad, u zgradu produkcijske kuće, u salu u kojoj radi tim scenarista i sednete za sto sa glavnim scenarastiom i scenarstkinjom koja je druga po senioritetu i oni pohvle vaše sažetke i brzinu i kažu da se vidi da zna šta radite i pitaju čisto radi reda da li ste vi završili dramaturgiju i vi kažete da niste i od straha izlažete da ste završili opštu književnost koju ste inače samo kratko studirali. Onda oni mirno i potvrdno klimnu glavama i onda vam glavni scenarista ispriča o testu pisanja cele epizode i uzgredno vam objasni u par rečenica kako se piše scenario za epizodu serije koja se radi po kupljenoj licenci poznate američke serije i vama je to valjda kao jasno. Kaže vam da ne morate da žurite, da možete epizodu i sledeće nedelje da mu pošaljete.

Vi napišete epizodu. Vi pišući epizodu osetite sreću. Ne spokoj, ne zadovoljstvo, ne ljubav, ne uzbuđenost. Osetite sreću apsolutno ispunjujućeg rada, čak i za tu telenovelističku seriju. Osetite sreću. Osećate sreću. Sreću.

Onda pošaljete epizodu glavnom scenaristi i on vam kaže da vam je zapravo sve utegnuto baš kako treba ali da malo škripe dijalozi, da moraju da se skrešu i da mu pošaljete skresane dijaloge za maksimalno tri dana. Vi mu ih ne pošaljete za tri dana nego za dva sata. Zazvoni vam moblini i on vam kaže da je sada sve okej, da je tako ispravljeno sve na mestu, da pije vodu, da je glumljivo, da je prirodno, da može da vas vidi u svom timu i pita vas da li ste dramaturgiju završili u Beogradu a vi ga podsetite da ste završili opštu književnost, a niste. On kaže da će uskoro biti potrebe za dodatnim scenaristima u njegovom timu ali da uporedo kreće još nekoliko projekata/serija iste produkcijske kuće i da će vas rado preporučiti za bilo koju i da zvanično imate njegovo zeleno svetlo.

Isti taj dan vas pozove devojka sa tindera koja radi kao scenaristkinja i koja je potegla vezu za vas da vas pita šta vam je glavni scenarista rekao i vi joj kažete da vam je vratio zbog dijaloga ali da je posle dao zeleno svetlo i ona kaže STVARNO? PA TO JE SUPER ON SKORO SVAKOME VRAĆA SCENARIO PO NEKOLIKO PUTA.

Onda prođu dve nedelje i niko vas ne zove. Vi onda pozovete glavnog scenaristu i on vam kaže da je projekat na kome trenutno radi morao naprasno da prekine i da više neće da radi ta tu produkcijsku kuću ali vam kaže da on vama jeste dao zeleo svetlo i kaže vam da kažete devojci sa tindera koja tu radi kao scenaristkinja da vas spomene drugim glavnim scenaristima ili još bolje ŠEFICI. Vi odmah pozovete devojku i kažete joj da vam je glavni scenarista rekao da vas spomene ŠEFICI kao nekog koga mogu da zaposle i ko je dobio zeleno svetlo od njega i ona kaže da će reći šefici. Onda vas devojka zove posle sat vremena i kaže da je rekla ŠEFICI za vas, ko ste, da nemate iskustva ali da je taj i taj dao zeleno svetlo i kaže vam da joj ŠEFICA nije poverovala da je taj dao zeleno svetlo i da je na licu mesta pozvala na telefon tog glavnog scenaristu da potvrdi priču i on je potvrdio priču i onda je ŠEFICA još jednom pitala za vaše ime i prezime i upisala ga na nekom papiru i rekla da MOŽETE biti priključen na nekom od projekata koji treba da počnu.

Onda prođe jedna nedelja.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda prođe još jedna nedelja.
Onda pozovete devojku sa tindera koja radi kao scenaristkinja i pitate da li ima nečega i kažete da je i ŠEFICA rekla da se već početkom leta krenuti i do sedam projekata i da je sada početak leta i da samo želite da proverite šta se dešava. Ona vam kaže da ne ne zna šta dešava.

Onda vas posle par dana pozove ta devojka i kaže da ima jedan posao za vas ali da nije baš scenaristički i da će da vas pozove jedna producentkinja da vam objasni ako ste zainteresovani i vi kažete MOŽE jer mora da može. Mora da može.

Onda vas SUTRADAN pozove ta neka producentkinja čija je šefica ŠEFICA i kaže da je čula sve najbolje o vama i da znate da pišete scenarije i da zna da imate zeleno svetlo od onog glavnog scenariste koji je završio svoj projekat i kaže vam da joj je potreban neko ko zna da barata scenarijima pod hitno al da posao nije spisateljski već je tehničkije prirode i pita vas da li ste zainteresovani i vi kažete DA. Ona vas pita za adresu i kaže da će poslati šofera sutra ujutru da vas pokupi.

Onda vas sutra ujutru pokupi lični šofer ispred vaše zgrade u kojoj je garsonjera vašeg druga u kojoj živite za dž i šofer vas odveze direktno u Šimanovce, među ogromne bele hangare, svaki je po jedan gigantski studio, prolazite između tih hangara kao mrav i imate osećaj da ste ušlu u Vorner Bros ili Mirmaks ili Netfliks ili Univerzal ili Paramaunt, i upšte ne preterujete sa tom komparacijom, ti hangari verovatno jesu identični onima iz Holivuda. Onda čekate u kancelariji sat vremena producentkinju jer je na sastanku sa sindikatom filmskih radnika koji su se pobunili zbog uslova na radu, a u kancelariji je glavna režiserka najveće serije koja će ikada biti snimljena u istoriji srpske i jugoslovenske kinematografije i za koju i vas trebaju. U toj kancelariji je i njena pomoćnica ali i glavni scenograf koji na vaše oči plače pred režiserkom jer mu kasni plata i jer mu niko ne veruje da se pre dva dana onesvestio od sunčanice tražeći lokacije i završio na infuziji. Onda dođe producentkinja i ostali odu i vi imate sastanak sa producentkinjom i ona vam objasni da im treba neko ko je brz i vičan sa softverima, neko ko će scenarije dvestadvadeset epizoda prebaciti u najskuplji producentski softver kojim niko ne zna da barata dovoljno dobro i da joj treba da svaka kategorija u softveru bude popunjena sa svakim detaljem iz svake epizode, tačnije iz svake scene: lokacije, dani snimanja, glumci, kaskaderi, statisti, vozila, rekviziti, životinje, šminka, kostimi,set dresinzi, vizuelni efekti, specijalni efekti. Pošto ovaj posao nije bša scenaristički posao, kaže vam ona, ni plata nije scenaristička, ali, ceni ona, nije teško i nema mnogo. Kaže vam producentkinja da je spremna da vam za to plati šezdeset hiljada dinara i da je sigurna da to može da se završi za dve-tri nedelje. Vi pristajete.

Onda vi odete kući i učite taj softver dva-tri dana pa počente da se uhodavate i radite.

Onda shvatite da ako radite najbrže što možete osam sati dnevno i vikendima da će to biti gotovo za oko mesec dana. Tako joj i kažete. Ona to prihvati.

Vi onda ceo jun, trideset dana, presedite po osam-devet sati ispred softvera besomučno kategorizujući svaki detalj da bi produkcija mogla da počne da snima najveći serijski projekat u istoriji države i svih prethodnika države. Radite ali i čekate da vas pozovu na neki od projekata za scenaristiku ali nema ničeg. Pitate producentkinju da li ona zna nešto a ona se naljuti na vas što je to pitate jer vi imate svoj posao, posao sa njom. Vi nastavite da radite. Uradite sve po dogovoru. Završite tačno za mesec dana.

Onda javite producentkinji da ste završili. Ona vam se zahvali. Vi je pitate kada bi mogli da očekujete isplatu i ona vam kaže za sedam dana.

Sutra se ponovo javite producentkinji i pošaljete joj broj svog računa za uplatu a ona vam kaže da je otišla van zemlje, da je na letovanju, i da vidite sa ženom iz finansija.

Vi se javite ženi iz finansija a ona vam kaže da joj treba vaš račun i da će da pogleda šta se dešava sa vašom isplatom.

Onda vam ne legne plata za nedelju dana. Vi se javite ženi iz finansija a ona vam kaže da ipak morate da sačekate producentkinju da se vrati.

Onda vi čekate producentkinju dve nedelje. Procenite da je dve nedelje dovoljno da se vrati. Pogrešite, ne odgovara vam ni posle dve nedelje.

Producentkinja se vrati za tri nedelje. Ne javi vam se nego se vi njoj javljate iz dana u dan da bi vam tek nakon nekoliko dana odgovorila da je u haosu i da ne može sada da se bavi vama.

Vi nastavite da joj dosađujete svaki dan da bi ona opet nakon nekliko dana prvi put spomenula da morate da imate svoju agenciju da bi vam kompanija uplatila novac inače neće biti isplate.

Onda vi sa producentkinjom krenete da raspravljate o tome kako vam to niko do ovog trena nije spomenuo a ona kaže da je spomenula ali i da to u krajnjoj liniji nije bitno jer bilo je šta je bilo a stvari su sada takve kakve su. Morate da imate agenciju.

Vi tražite agenciju i nađete agenciji i javite producentkinji da ste našli agenciji ali producentkinja vam tek nakon nekoliko dana odgovori da agencija mora da se bavi filmskim i/ili producentskim delatnostima i da je to ta i ta šifra delatnosti i ako nemate agenciju pod tom šifrom da onda ne može da dođe do isplate.

Vi onda razmišljate da li da odete lično do filmskog grada i da im se najebete i oca i majki i da sve to snimate uživo da ide preko neta i da napravite frku i da im zablokirate ulaz i da se ne sklonite dok ne pozovu policiju ili dok vam ne daju pare ali se onda setite da vas možda čeka scenaristički posao, vaš san, u toj kompaniji i da možda ipak možete na normalan način da dođete do pošteno zarađenih i preko svake mere vam potrebnih para.

Provedete dane tražeći agenciju sa tom šifrom. A i kad biste našli ta agencija bi morala da vam učini da potpiše ugovor kao da je ona uradila posao i da vam da te pare kada ih dobije, ako ih dobije.

Na kraju se setite da znate ljude koji drže jednu medijsku agenciju na lokalu i da možda oni mogu da vam pomognu i da možda oni rade pod tom šifrom. Ne rade, ali hoće da vam pomognu jer ste bliski sa njima pa pozovu nekog čoveka da im uzvrati nekadašnju uslugu time što će da potpiše ugovor u vaše ime a taj čovek drži agenciju koja je pod tom šifrom a čovek samo ima dronove i možete da ga platite da vam snima svadbu ili koncert ali je to na svu sreću ista šifra delatnosti.

Onda javite producentkinji da ste našli tu i tu šifru i ona vam odgovori opet nakon nekoliko dana da će ipak to morati da proveri sa ŠEFICOM. Producentkinja se opet ne javlja par dana. Vi joj opet pišete besomučno, šaljete poruke, dosađujete, bivate uporni jer vam taj novac baš, baš treba inače da imate neki stalni prihod napravili biste neko sranje i oterali hoštaplere u kurac.

Opet pišete producentkinji i ona kaže da mora u ugovoru da stoji tačno to i to i da mora da se pošalje FIZIČKI potpisani ugovor i nikako skenirani. Vi onda cimate ljude iz medijske agencije da cimaju čoveka koji radi sa dronovima da šalje ugovor brzom poštom. On pošalje.

Onda producentkinja opet tek nakon nekoliko dana kaže da ugovor nije dobar i da mora da se prepravi, da ipak mora da piše ne to i to nego to i to, da mora opet da se šalje novi. Onda vi cimate ljude iz medijske agenciej da opet cimaju čoveka koji radi sa dronovima da opet šalje malo drugačiji ugovor poštom. On pošalje.

Onda opet nema producentkinje da se javi. Vi joj opet pišete. Ništa. Tek vam tamo neki četvrti ili peti dan pisanja napiše da je prezauzeta i da će možda moći da vidi oko toga nešto sledeće nedelje. Onda vi i dalje bivate kulturni jer vam treba taj novac i sačekate tu sledeću nedelju ali ona ne odgovara. Odgovori one tamo nedelje i kaže da je ugovor traljavo skeniran i da je poslat namašćen i da se ne vidi šta piše i da pokušava ta agencija nešto da je prevari pa da je posle tuži. Onda ste vi baš, baš kulturni i ubeđujete producentkinju da nije tako ali ona opet ne odgovara.

Onda shvatite da imate dve opcije: nasilje i kuknjavu. Ostavite nasilje ipak za kraj i pređete na kuknjavu. Počnete malo intenzivnije da pišete producentkinji kako vas jure zbog dugova (polu-laž) i kako će vas stanodavac izbaciti iz stana ako ne platite kiriju (laž) i kako ne možete da verujete da vas je stavila u poziciju da morate da joj pričate o svojim ličnim problemima i kako ste mislili da je ona profesionalnija od toga.

Onda vam onda odgovori posle jednog dana i kaže da ipak mora digitalni ugovor da se pošalje, nikako fizički. Vi onda zovete medijsku agenciju i bliske ljude koji tu agenciju drže da cimaju onog čoveka sa dronovima da opet šalje potpisani ugovor ali sada digitalni.

Onda vi kažete producentkinji da je poslat digitalni ugovor a ona vam kaže da je prezauzeta i da opet pričate sa ženom iz finansija. Vi onda opet pričate sa ženom iz finansija koja nekoliko dana odlaže da vam kaže da li je sve okej i vi onda morate i sa njom da pređete na onu istu kuknjavu, samo još jaču.

Onda vam posle ukupno tri meseca od završenog jednokratnog posla legnu pare.

Vi onda čitate oglase za posao u marketingu. Čitate oglase, čitate.

I čitate.

I čitate.

***

LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nakon nezavršenih studija je trbuhom za kruhom ušao u svet marketinga, te u tridesetima naučio sebe nužnom eskapizmu iz agencijskog i korporativnog života putem kratke, prozne forme. Završio početnu i naprednu godinu radionice kratke priče HILA koju vode Vladimir Arsenić i Srđan Srdić, urednici izdavačke kuće Partizanska knjiga. Objavio dve kratke priče u časopisu Razvitak (2019-2020).

PRIPOVIJETKA NENADA PERKOVIĆA: TRAŽEĆI LUKRECIJA (iz rukopisne zbirke “LJUBAVNE ZGODE IWAARA LUTALICE”)

proza

– Kažu, prijatelju, da muškarac koji jednom legne s vilom gorskom, ili šumskom, više nikad neće poželjeti žene ljudske, tako da je to najveće blaženstvo i prokletstvo istovremeno. E, vidiš, mogu ti reći da to nije istina. Ne treba uvijek vjerovati narodnim predajama, baš kao niti učenim knjigama. Najbolje ćeš naučiti iz vlastitog iskustva.

Mladić koji je Iwaara poveo svojim kolima na cesti prema gradu pucnuo je uzdama i pogledao u neobičnog putnika. Ćaskali su oni već neko vrijeme o ovome i onome, kako to već bude među suputnicima na dugom i sporom putu, pa su tako došli do neizbježnog razgovora o ženama.

– Kako to misliš “vilom gorskom”? – upita. Taj dio o “lijeganju sa ženama”, inače njemu dosadne govorancije, živo ga je zainteresirao.

– Učenjaci ih zovu driadama, – objasni Iwaar, – One su šumska bića nadnaravne ljepote, predivna glasa. Zavode muški svijet ako tko zaluta u šumi, i zatvore ga u svoje kraljevstvo slasti i požude dok se zlosretnik ne iscrpi i umre. Ako bi se nekako spasio slatkih uza, taj čovjek više ne bi pogledao žene jer ni jedna više nije usporediva s vilinskom ljepotom kojom se oslastio.

– Aha… – momak je probavljao rečeno, – Znači, ti poznaješ nekog takvog?

– Još kako! Meni se to dogodilo!

– Ma hajde! I vidim, izvukao si se… – momak postane nepovjerljiv, osjetilo se u njegovu glasu.

– Jesam.

– I više ne liježeš sa ženama? A još si sasvim mlad!

– Liježem, i te kako!

– Ah, znači zato kažeš da priče nisu istinite… – mladić je bio bistro momče, pa upita: – A kako znaš da je to bila ta… dirida… možda je bila naprosto neka cura u šumi, pa te prevarila…

– No, no! Ispričat ću ti, pa ti sam prosudi! Ovako je bilo:

“U zemlji Čarobnjakovoj, ponad luke Biblosa, prostiru se šume nepregledne. Jedva smo se bili domogli tog grada jer brod nam bijaše gadno oštećen, a mi, i putnici i mornari, bili smo u lošem stanju. Oluja nas bacila na strme i negostoljubive obale tog kraja i pukom srećom nismo se razbili o stijenje. Brod je stradao, većina tereta, a bome i nešto posade. Teško je iskazati radost svih nas preostalih kad smo nekako doplutali kroz dubok i miran zaljev u kojem se sakrio Biblos, i napokon se dovukli na čvrsto tlo.

– Lijepo je to, imali ste sreće, – komentirao je Jaspis, mladi krčmar kod kojeg smo se smjestili, naše jaukanje i zaklinjanje kako nikad više nećemo stupiti nogom na lađu, nego od sad uvijek kopnom, – ali vi ćete gospodo vrlo brzo uvidjeti da je Biblos neobičan grad i da je s kopna također okružen morem: šumskim morem. Bolje reći, nepreglednom prašumom.

U to vrijeme već sam bio doznao da je ‘medvjeđi’ jezik kojem me naučio pokojni otac zapravo tajni govor šumskih ljudi, točnije rečeno svećenikog reda kojeg su na istoku zvali druidima. Također sam dobio uputu da potražim stanovitog Lukrecija koji bi mi mogao pomoći razmrsiti misterij oko očeve smrti i ostavštine, što je bio problem koji me tada mučio. Fernao, druid sa sjevera kojeg sam nedavno upoznao poslao me u Čarobnjakovu zemlju.

– Pođi do velike prašume i traži Lukrecija,- rekao je Fernao, – a ako pitaju ‘kojeg Lukrecija?’, kaži: Lukrecija zvanog Hrast. Kad ga pronađeš, on će ti kazati sve što treba dalje.

Pa kad sam se već našao na ‘obali’ šumskog mora, oboružan najboljim naputcima koje sam mogao dobiti, nisam vidio bolje prilike da ga započnem tražiti! Eto, tako razmišljaju mladići od devetnaest ljeta, kakav sam ja tada bio…

Krčmar Jaspis vrtio je glavom u nevjerici i kazao mi sasvim otvoreno:

– Poginut ćeš. Ne budali!

Nije mi padalo na pamet poslušati. Moj pobratim Olif, s kojim sam preživio naš mali brodolom, bio je razumniji i odlučio je poslušati Jaspisa, pa je ostao. Zaklinjao me da ne idem, da ćemo već pronaći tog čovjeka:

– Pa valjda i on mora nekad doći u grad! Vidiš i sam kolika je šuma. Gdje bi ga uopće tražio?

Ostadoh tvrdoglav. Zaputio sam se u šumu.

Zaista, nikad nisam vidio šumu tako veliku i gustu, iako je Dornival, rodni mi otok, poprilično šumovit. Moglo bi biti da je ova šuma veća i od Dornivala! Ispruženim granjem dodirivala je grad s tri strane. Sa četvrte, južne, tukli su ga valovi mora.

Ipak, iz sjevernog predgrađa, vodila je jedna duga, uska i grbava cesta ravno u šumu. Već sam zaboravio prema kojem odredištu, valjda prema pokrajinama Gornje marke s druge strane šume, do kojih se inače plovilo uokolo, morem i velikom rijekom. Nije tu bilo vidjeti ni putnika ni prolaznika. Tko zna kad i zašto bi se tkogod ovuda zaputio? Pa zašto onda ne bih ja? Na kraju krajeva, netko je napravio taj put, pa nečemu valjda i služi…”

– Ili je nekoć služio… – mladić prekine Iwaarovo pripovjedanje svojom upadicom.

Iwaaru je, pak, to bio znak da ga momak pažljivo sluša i da je očito nestrpljiv. A znalo se i zašto. Htio je čuti sočne detalje o šumskoj vili, a ne putositnice o dalekim krajevima i nepoznati gradovima.

– Tako je, “ili je služio”. Vidim, bistar si i nestrpljiv. A ja sam, baš kao i ti sada, bio nestrpljiv, pa nisam htio počekati i vidjeti hoće li tkogod proći šumskim putem, ili možda uputiti se iz grada, pa da krenem u društvu. Samo što sam ja bio nestrpljiv pronaći dotičnog Lukrecija, za razliku od tebe koji jedva čekaš čuti o prostaklucima!

Bistro momče smjesta dometne:

– Pa sigurno ne želim slušati o Lukreciju…

– Pametan, nestrpljiv, a napose i drzak! – obrecne se Iwaar.

Momak slegne ramenima:

– Širok ti je put, prijatelju. Uzeo sam te na kola da ne pješačiš, a ti si sam počeo priču…

– Što jest, jest, u tome imaš pravo, – pomirljivo će Iwaar, -dopusti da se ispravim: Pametan, nestrpljiv, drzak i nadasve dobra srca!

Momčić se nasmije:

– Razumijem. Nestrpljivo si se i drsko uputio šumskim putem. Nisi se bojao? Razbojnika? Ja bih premro od straha…

– Nisam, ne baš… Ovako sam razmišljao: kog bi vraga razbojnici radili na starom napuštenom putu kojim nitko ne prolazi? Poslovanje bi im propalo i mogli bi lijepo stavit ključ u butigu…

– Pa dobro… ali vukovi, zvjerad?

– Životinje mi nikad nisu bile problem. Ipak sam od šumskih…

– I? Pričaj dalje!

– Najprije sam šetao gore dolje po toj cesti. Jer kad sam malo odmakao, najednom mi se šuma nije više činila tako bezazlenom.

– Svih mi bogova, izbacit ću te s kola! – mladić je već stekao dojam da ga se ovdje ozbiljno zafrkava, – Pa šetaj gore-dolje po ovoj cesti!

– Ne moraš me izbacivati, sam ću sići, – sad se Iwaar našao uvrijeđenim.

Hitro i spretno skoči s kola i nastavi putem oslanjajući se na svoj dugi putnički štap.

– Oprosti, popni se nazad! Malko sam pretjerao… zanima me što si pričao – pomirljivo će mladac.

– Neka, dobro je meni i ovako!

– Daj! Zanima me sad! Što je bilo dalje u šumi?

– Ako mi platiš groš, ispričat ću ti, – Iwaar će drsko ovaj put.

– Ma daj, pa povezao sam te! Sam si bio sišao, nisam ozbiljno mislio da ću te izbaciti…

– Svejedno, sad sam dolje! Vratio me na kola ili ne, srebrnjak na sunce, pa ću ti ispričati!

– Voda da te nosi! Evo! Ali bolje da priča bude dobra!

– Ne može biti loša ako je nešto što nikad prije nisi čuo! – Iwaar spretno skoči natrag na klimavo sjedala do momka, – Evo, da nastavim:

“Šetao sam neko vrijeme gore dolje po šumskoj cesti, u nadi da će se netko ipak pojaviti, pa makar i banditi. Uostalom, tko kaže da te i razbojnik neće naputiti ako ga lijepo upitaš… Kad sam napokon sreo neku babu s naramkom suhih drva, i nakon što je upitala ‘kojeg Lukrecija?’, a ja pun nade odgovorio ‘Lukrecija zvanog Hrast!’, ona se načas zamislila, a onda rekla da je velika hrastova šuma kakva dva-tri sata na istok, ali da pazim na divlje svinje jer ih tamo ima obilato, i da je to jedino što bi mi znala reći.

Baba me tako i ostavila. Što sam drugo mogao, poslušao sam unutarnji osjećaj i zaputio se kamo je kazala, uzeo sam susret s njom kao omen. Šuma je postajala gušća i mračnija, zvukovi sablasniji, ali ja sam koračao vedro i bodro, siguran da ću naći Lukrecija u staroj šumi hrastova. O, naivna i bezbrižna mladosti…

Pa me napokon zatekla i noć. Neću reći da me bilo strah, nije mi to bila prva noć u divljini, ali imao sam taj čudan osjećaj kako nešto nije u redu, ali nikako nisam mogao utvrditi – što. Tek mnogo godina kasnije spoznao sam odakle taj osjećaj. Bilo je to prisustvo magije. Ali, tada nisam znao.

Ono što jesam znao, bilo je prirediti bivak u šumi, pa sam tako i uradio. Još prije nego se smrklo pronašao sam zgodno mijesto u plitkoj udubini ispod jedne stijene, zapalio vatricu, prepekao pogaču i par vrganja, prostro tanku hasuru i pokrivač preko svježeg lišća spremivši se na počinak.

Pred zoru, umjesto slavuja začuh pjesmu, tihu i snenu. Tanano i nježno, neka žena je pjevala. Kao da je dolazilo iz daljine, a opet, razgovjetno i blizu. Zbunjen, zagledah se uokolo, ali nisam vidio nikoga, niti sam mogao razlučiti odakle pjesma dolazi. Pa ipak, kao da sam znao, jer me nešto ponukalo da ustanem. Odabrah smjer i naprosto se zaputim, ne misleći na bivak, na stvari, na okolinu. Samo da vidim tko je to. Mislio sam: kakvog bi tu moglo biti zla? Pjesma nije prestajala i bio sam siguran da je slijedim, iako zadugo nisam mogao nikoga vidjeti.

Na pustom proplanku, još pod iskričavim tepihom rosne trave, bijaše veliki brijest-samotnjak. Je li moguće da stablo pjeva vilinskim glasom? Nikoga pod drvetom nije bilo vidjeti. Ipak, glas je nedvojbeno dolazio baš s te strane.

Odmah sam trebao znati da to neće dobro završiti. Ugledao sam je kad sam prišao već sasvim blizu i obišao stablo. Sjedila je s druge strane, između dva korijena. Kad me ugledala, pjevati je prestala. Na tren me spopao strah i silan nespokoj, kao da sam naslutio da sam u nekoj zamci. No tada se osmjehnula i skočivši na noge kazala jednostavno:

– Zdravo!

Bila je prelijepa. Ne mogu to opisati. Nestvarna, a opet tu, pred mojim očima. I nije se pretvorila u neku harpiju koja će me živog proždrat!

– Morao sam vidjeti tko tako lijepo pjeva! Očarao me tvoj glas, a sad vidim da si očaravajuće lijepa.

Zamaknula je za drvo uputivši mi tek jedan pogled. Nekako automatski posegnuo sam rukom za njenom, no bila je hitra. Nisam namjeravao ganjati se oko drveta, pa sam povukao ruku i ostao mirno na mjestu.

– Dolaziš li? – upitala je s druge strane stabla.

Opet sam se pokrenuo, a ona opet zamakne. Hitro se okrenem na suprotnu stranu ne bih li je dočekao u naručje, no prevarih se. Prozrela je igru i ostala na suprotnoj strani.

– Hej, nije mi do dječje igre! – doviknem, i namjerim se otputiti natrag odakle sam mislio da sam došao. Nešto me je svejedno zadržavalo na mjestu, nisam mogao objasniti što. Pomislih kako mogu upitati za Lukrecija Hrasta, kad sam već ovdje, no ni to nekako nisam mogao, sve uslijed neke smušenosti koja me potiho spopala.

– Hej! – još jednom uzviknem ni sam ne znajući zašto.

– Dođi već jednom! – opet će djevojka.

Ovaj put krenem polako, sve pipajući uz deblo, kao da sam u omaglici. I dalje je nisam vidio. Čuo sam samo njezin laki krok i jedva čujno šuštanje vilinskog ruha.

I opet je nije bilo s druge strane stabla. Međutim, na kori drveta napipao sam široku pukotinu, a iznutra je dopirao miris njezine kose i njezine puti.

– Gdje si? Djevojko? Vilo? Gdje si, ne vidim te?! – povikah.

– Uđi, zaboga, već jednom! – odgovori.

Pojavi se njezina mala ruka ravno iz pukotine i ja je prihvatim bez razmišljanja. Kao da me neka sila povukla kroz pukotinu, nađoh se unutra…”

Momak ga pogleda u nevjerici:

– Unutra? U drvetu?

– Točno.

– Ma daj…. Vraćaj srebrnjak!

Iwaar slegne ramenima:

– Dobro. Ne želiš čuti dalje? Sad je tek zanimljivo.

– Uh, pričaj dalje! – momak je već bio dovoljno izluđen da mu je postalo svejedno za izgubljeni novac. A i

htio je čuti dalje, sad kad je već dovde dogurao.

Iwaar spremno nastavi:

“Bio sam u drvetu. Znao sam to. Hoću reći, znao sam da je nemoguće, ali nije moglo biti drugačije. No stvari su postale još čudnije kad su mi se oči privikle na mrak. Bio sam u praznom prostoru, kao u nekoj duplji. A prostor je bio velik, kao da je drvo veće iznutra nego izvana. U čudnom plavkastom osvjetljenju vidio sam da se nalazim unutar prostorije za život, ništa manje od unutrašnjosti kakve kolibe, ili jurte. I više od toga, vidio sam druga vrata i prolaze, što je značilo da prostora ima još! Kako je to bilo moguće? Možda sam se smanjio? Ili je pukotina samo ulaz na vrhu, a sad sam negdje pod zemljom? Podigao sam pogled, no nisam mogao vidjeti nikakvog ulaza na stropu.

– Došao si! Napokon!

Sad sam vidio i djevojku. U tom čudnom polumraku, nisam je opazio dok nije progovorila. Ležala je na neobičnom prostiraču na podu, kao na nekom gnijezdu od mahovine, ili takvo što. Gola, kao od majke rođena, pozivala me prstom k sebi.

– Moraš se odmoriti. Lezi pokraj mene. Bit će ti ugodno, – rekla je.

Zaista, osjećao sam veliki umor. Možda od pomutnje u glavi, od prejakih mirisa, od njezine ljepote, ili od prekrasne pjesme… ruke i noge mi postali teški, kapci također. Ništa mi se nije činilo primamljivije od toga da legnem. Možda me to spasilo, taj nagli umor. Inače bi čarobna djevojka bila primamljivija, pa bih poželio nju, a onda tko zna što bi se dogodilo. Ili je ona pogriješila u svom čaranju, pa mi je sugerirala umor, umjesto da je poželim smjesta obljubiti. Kako god bilo, ispružio sam se pored nje i zaspao. Dok sam tonuo u san osjetio sam da me grli, da prelazi rukama preko mojih grudi i ramena, da mi zavlači prste pod košulju, da me mazi sve niže, preko tbuha do rasporka na hlačama i da raskopčava dugmad tamo dolje. Ali to je bilo sve čega se sjećam jer sam duboko zaspao.

Kad se probudih, gladan i žedan, sjedila je pokraj mene i promatrala me. Bilo mi je neugodno. Dok sam spavao, svukla me, pa smo oboje bili potpuno goli.

– Dugo si spavao, – reče.

Nisam mogao biti sasvim siguran, ali glas kao da joj je zvučao pomalo razočarano.

– Što se događa? – upitao sam pospanim glasom.

– Zaljubili smo se! – ona će veselo, – i sad ćemo napokon voditi ljubav. Nisam mogla dočekati da se probudiš!

Nije mi se svidjela njezina dobrohotna nasrtljivost pa sam je blago odgurnuo.

– Nisam se zaljubio. Došao sam vidjeti tko pjeva tako lijepo… – rekoh, – Osim toga, ja te niti ne poznam.

Ona se nasmije:

– O jesi, jesi! Inače ne bi došao ovamo. Zovem se Sylvana.

Opet mi se sasvim približila, i ovaj put je više nisam odgurivao. Poljubila me. Mirisala je po svježini mlade šume, a poljubac je imao okus vode s izvora. Više je ne bih odgurivao sve i da sam mogao, jer je već sasvim polegla po meni. Grudi su joj pritiskale moje, poljubac je bivao sve duži i sve dublji. Uskoro me objahala golim bedrima dok sam ležao nauznak. Na doljnem dijelu trbuha osjetih njezin vlažan čuperak, a usne među njezinim nogama utisnuše vruć poljubac uz korijen mog uda. Spretnim pokretom ruke učinila je da moja vruća tvrdoća glatko sklizne u njezinu vrelu mekoću, kao da tamo oduvijek pripada. Od tjemena do nožnog prsta zadrhtah od slasti i strasti, na što i ona još jače zadrhti, zabaci glavu i kosu i zaječi grlenim glasom kojeg sam se, moram priznati, malo uplašio.

– Ako ćeš me i pojest sad, nije me briga… – prostenjah.

Nije me čula, ili nije razumjela riječi. Samo se nastavila zibati na mojim preponama…

Orgazam me onesvijestio. Ne znam koliko je trajalo, vjerojatno tek par časaka, no ona nije djelovala ekstatično. Mirno me gledala kao netko tko strpljivo čeka, a to je, zapravo, i radila. Ležala je uz mene oslonjena na lakat, dok je u drugoj ruci držala drvenu zdjelicu.

– Popij ovo. Želim još, – rekla je.

– Ne mogu dalje, malo pričekaj… – odvratim, no ona me nutkala zdjelicom.

– Popij! – već je zvučala nestrpljivo, – Ovo je Snaga drveta. Vidjet ćeš, odmah djeluje!

Sad mi je već gurala napitak pod nos i morao sam otpiti malo. Bila je to vrlo ukusna voda, okrjepljujuća.

Smjesta mi se vratila snaga, a i Snaga drveta u moje doljnje dijelove. Prevrnuo sam je na leđa, polegao po njoj poput vjetra preko polja zrelog žita, a ona je opet izvela svoj trik naglog i dubokog spajanja. Uhvatio sam, ili me uhvatio, dug i lagan ritam na rubu ekstaze, a poslije nikad sličnog vrhunca, dug i lagan san.

Probudih se bolnih leđa i stražnjice, jer mi bijahu ozbiljno izgrebani. Ležao sam potrbuške, a Sylvana mi je pomadom mazala ogrebotine, što je ugodno hladilo.

– Oprosti, – rekla je, držeći se pritom kao da je to nešto šaljivo.”

Iwaar zašuti i zagleda se nekud naprijed, očito ponesen sjećanjem. Stanka potraje. Momak je također šutio, tek ovlaš pogledavajući Iwaara. Naposlijetku izgubi strpljenje:

– I? Što je dalje bilo? Kako si se na kraju izvukao? Slušajući ovo zadnje, pitam se zašto bi uopće htio!?

– Razumijem zašto tako misliš, i ja bih na tvom mjestu. Zapravo, tako sam tada i pomislio! Ali, vjeruj, nije bilo ni lako ni dobro, već nakon nekog vremena…

“Ni sam ne znam koliko vremena je prošlo. Brada mi je već ponarasla podosta duga. Što je najgore, niti sam jeo, niti spavao, niti ikud izlazio,a jedva da sam i ustajao s tog ležaja. Samo sam pio tu moćnu vodu. Kad ne bih vodio ljubav s njom, a to je bilo ako bi ona na kratko otišla, ležao sam u nekoj smušenoj omaglici, jedva sposoban sjesti ili prohodati koji korak uokolo po kući. Kad bih to i uspio, tražio sam hranu, neku čvrstu hranu, nešto što bih grizao! Ili sam tražio izlaz, no to mi nikako nije uspjevalo. Svaka vrata su vodila u druge prostorije, još memljivije i mračnije od glavne, a neka koja bi vodila van ili su bila dobro skrivena, ili ih uopće nije bilo!

– Molim te, daj da izađem, – preklinjao bih je, – želim vidjeti malo sunca.

Ona bi me samo ignorirala.

– Možeš sa mnom! Neću uteć’! Možemo u lov, da pojedem nešto. Ili bar da naberemo bobica… moram po stvari, imam neke sitnice koje sam ostavio u bivku onog jutra kad smo se sreli…

Opet me ignorirala, samo što je, jednom ili dva put, donijela šaku malina i velikodušno mi ponudila.

Pokušao sam i silom, no svaki put me nadjačala, jer bi me iznenada spopala malaksalost. Jednom sam uspio vidjeti kako otvara prolaz na zidu dok je izlazila, ali nisam uspio skočiti za njom jer su mi noge odjednom bile kao od olova. Tada sam se dosjetio da možda sanjam. U snu čovjek može imati tako olovne noge! No ovaj je bio dug i mučan, unatoč slalsti i strasti kojom me moja tamničarka obasipala, i nisam pronalazio načina da se iz tog sna probudim.

Stoga je nisam prestajao moljakati, jer ničeg drugog se nisam mogao dosjetiti:

– Molim te, moram pronaći Lukrecija! To mi je vrlo važno!

Inače uvijek nasmijana, kao da su moje muke neka šala, ovaj se put malo namrštila:

– Kojeg Lukrecija?

– Lukrecija zvanog Hrast.

Na to je samo nešto prosiktala i izvela bijesnu kretnju. Bio je to prvi znak da sam joj možda pronašao slabu točku, pa sam nastavio kad god bi bila priilika:

– Molim te, moram pronaći Lukrecija!

Kad sam to jednom rekao usred strastvenog čina, gurnula me i udarila u lice:

– Prestani!, – a onda se opet nasmijala kao da je riječ o šali, iako, primijetih, pomalo usiljeno i prijetvorno. Nešto u vezi toga nije joj bilo svejedno.

Vrijeme je prolazilo, moj čemer je rastao, a tijelo kopnilo, osim moje vesele kite koja je postajala kruća i veća, kako se činilo, što sam bio mršaviji i slabiji, i uvijek, očito čarolijom, na usluzi nezasitnoj gospodarici. U očajanju, počeo sam zazivati Lukrecijevo ime i kad sam bio sâm, i kad sam se pokušavao praviti da spavam, i kad sam, naposlijetku, osjetio da tonem u permanentno bunilo.

No jednog dana, a kako sam kasnije uvidio, nakon mnogo mjeseci, Sylvana je, kao i obično, pošla nekim svojim poslima iz kuće. Rastvorila tu prokletu pukotinu u kori drveta. Kao i obično, nisam mogao ni pomaknuti noge. Danjeg svjetla, kao i obično, nisam vidio, tek osjetio okrijepljujući svjež uzduh sa šumske livade; ovog puta činilo se da miriše na snijeg.

Iznenada, dogodi se nešto neobično! Sylvana uleti natrag u “kuću” i padne na leđa posred poda, kao da ju je kakva snažna sila odbacila. I bila je! Kroz procijep uleti pastirski štap, onaj zakrivljen na vrhu. Kao da je bio uvećan, što li, u brzini i omaglici nisam mogao razaznati. Spretno je zgrabio Sylvanu za vrat i povukao je opet van, dok je mrmljala svoju bajalicu za zatvaranje ulaza. Tako se zbilo da se procijep sklopio dok je ona bila u sredini, i čvrsto je priklještio. Bolno je kriknula, zvučalo je strašno, kao krik kave ptice ili zvjerke uhvaćene u zamku.

– Mladiću! Izlazi! Što čekaš!? Iskoči, odmah! – začuo se gromak, dubok glas.

To mi je vratilo svu izgubljenu snagu, barem na trenutak. I zaista, poskočio sam kao prestrašeni srndać. U tri koraka pretrčao sam prostor svoje udobne tamnice i naglavačke se bacio prema slobodi. Problem je bio što je pukotina bila uska, a prolaz je spriječavala zaglavljena Sylvana koja se ritala, udarala i vrištala. Očajnički sam se pokušavao provući, ali, jednostavno, nisam mogao. Uspaničen, u strahu da će me snaga opet izdati, učinio sam posljednji napor i gurnuo Sylvanu ispred sebe, prema van, u nadi da ću i ja proći prije nego se izlaz zatvori. Neću uspjeti, prođe mi kroz glavu, kad ogrovski snažne ruke dograbe i mene i nju poput krpenih lutaka i povuku nas van, na livadu. Ogroman čovjek u medvjeđoj koži tresne Sylvanom o tlo tako da se ošamutila od udarca. Mene jednostavno baci sebi iza leđa pa sam se otkotrljao kao igračka nekoliko metara. Potom pljesne i protrlja velike dlanove i promrmlja nešto nerazumljivo, a iz ruku mu sukne vatra i zapali drvo iz kojeg nas je izvukao. Stoljetno stablo planulo je kao žigica, plamen se podigao možda i pola milje u zrak – sigurno se vidio nadaleko. Istovremeno, Sylvana je opet vrisnula. Ovaj put u agoniji. Krivila se i uvijala kao pričepljena zmija, udovi su joj se deformirali, i poprimili oblik grana ili korjenja hrapave kore, a koža na tijelu koja je još bila ljudska osula se opeklinama i plikovima, premda smo svo troje bili dovoljno daleko od vatre.

Čovjek se počeo brzo odmicati unazad kako je plamen jačao, povukavši i mene za sobom. Teturao sam uz njega kako sam mogao, dok napokon nismo bili na sigurnom razmaku. Sylvana je ostala na svom mjestu pokraj buktinje, sad već više nalik na skvrčeni ugarak nego na prelijepu vilu šumsku.

Ošamućen i zbunjen, sjedio sam tako neko vrijeme i promatrao. Čovjek se zadovoljno podbočio i promatrao lomaču. Napokon sam ga mogao bolje pogledati. Bio je visok skoro dva metra, korpulentan, odjeven u medvjeđi kožuh. Na velikoj bradatoj glavi nosio je kapu skrojenu od medvjeđe glave s njuškom, očima i ušima, uvjerljivim kao da su živi.

– Hvala vam, gospodine, – reknem napokon.

– Molim, – odgovori, – Kako si dospio ovamo? Koji te vrag natjerao, uopće?

Slegnuh ramenima, preumoran i iscrpljen da bih sve pripovijedao od početka. On je nastavio ne čekajući odgovor:

– Veliki brijest samotnjak u hrastovoj šumi! Zar ti to nije bilo čudno, sumnjivo? – vrtio je glavom u nevjerici. Potom doda kao za sebe: – Oduvijek mi je smetao. Dobro je ispalo sve skupa, bilo je vrijeme da ga se riješim…

Onda opet usmjeri pozornost prema meni:

– Jesi dobro? Možeš hodati? Bilo bi dobro maknuti se, plamen je stvarno ogroman. Sigurno će privući pažnju i znatiželjnike. Ako je budan, mogao bi doći i Zeleni Rok, zmaj iz stare prašume, pogledati što se događa…

Zagrcnem se, ali me odmah umiri:

– Daleko je prašuma, treba i njemu vremena doletjeti… Ali, u svakom slučaju, ne trebamo ovdje ostati! Hajd’, na noge te klimave!

Smiješio se, dobro raspoložen. Nemajući što drugo, krenem za njim.

– Hvala vam još jednom! Dugujem vam život! Kako se zovete, gospodine? – upitam.

– Lukrecije!

– Ha? – nisam mogao vjerovati, i kao kakav blesan, upitam: – Koji Lukrecije?

– Lukrecije zvani Hrast!

Dugo se još grohotom smijao, tako da mi se činilo kako otpadaju žirovi sa krošanja hrastove šume.”

***

NENAD PERKOVIĆ rođen je 1966. u Zagrebu, gdje je završio gimnaziju i fakultet.

Pjesme, prozu, osvrte, kritike i druge tekstove objavljuje od početka osamdesetih u Poletu, Pitanjima i Oku, kasnije u Quorumu, Zarezu, Libri Liberi, Vijencu.

Do sad objavljene knjige:

“Studentska kuharica”, kulinarski priručnik za posljednje od pripadnika Alan Ford generacije čiji je koautor uz sadašnju suprugu Andreju Jureković. Zagreb, Mladost, 1990.

“Bilo kakav Jeruzalem”, tarot-triler o tajanstvenom rukopisu kupljenom od Ciganina za jeftine pare, u izdanju Grafičkog mozaika 2005.

“Mirko uči zen” prvi hrvatski zen-roman objavljen integralno u časopisu Libra Libera br. 23, Zagreb 2008.

“Zlatousti – knjiga pitanja i odgovora” strip, gdje je autor teksta (autor crteža je slikar Davor Krelja) u izdanju Erasmusa 2011.

„Zapisi iz čudne šume“ , zbirka kolumni, tekstova i crteža, u izdanju Eneagrama, Zagreb, 2013.

Godinama radio kao novinar i urednik u brojnim redakcijama. Danas uglavnom njeguje mali vrt, kuha i pomalo piše.

književna pretpremijera: ROMAN DUNJE MATIĆ BENČIĆ “MIROVANJE”, V.B.Z, 2022; ulomak

proza

RIJEKE LJUDI UJUTRO USTAJU I ODLAZE NA POSAO

Kada je otac s broda dolazio kući, pred njim bi se tri duga mjeseca protegla kao lastik, spremna da u sebe prime svu puninu slobodnog vremena. Slijedile su šetnje u prirodi, škljocanje njegovog fotoaparata, dugi telefonski razgovori s rodbinom nastanjenom u drugim ulicama, gradovima i zemljama, planovi o rijetko realiziranim posjetima, druženja s djecom prorijeđena kako su odrastala. Tri mjeseca života prekrojenog njegovim odlaskom svakim je povratkom sve nespretnije pokušavao vratiti na prvotne postavke. Po noći, pred san, pun dojmova dugo bi sa svojom ženom raspletao klupko svojih razmišljanja. Ona se trudila ostati budna, boreći se s težinom prošlih i predstojećih obaveza koja joj je sklapala oči. Kada bi otac otišao, tradicija noćnih razgovora prepuštena je meni.

I ja sam bila najviše budna onda kada je trebalo zaspati. Majka, sklona da svima udovolji, odricala se nekoliko sati sna ne bi li odgovarala na plejadu mojih pitanja koja su obično tražila i dodatno pojašnjenje. Sada kada o tome razmišljam, shvaćam da se moja sjećanja na nju, na nas, svode na razgovore. Doba dana nije važno, nije važno ni što smo radile, to nikada nije bilo ništa osobito. Moje uspomene utkane su u mrežu svakodnevnih sitnica: kuhanja ručka, pripremanja kolača, peglanja robe, odlazaka u trgovinu. O čemu smo za to vrijeme toliko razgovarale ako ne o svemu? Sve što sam vidjela, čula, osjetila i promislila prolazilo je kroz sito njezinih objašnjenja, s vremenom ostavljajući sve više grumena pretvrdih da ih ona razmrvi. Pa razgovarale smo, mrvile, svejedno. U vremenu kada roditelji počinju bespogovorno postavljati stroža pravila protiv kojih će se njihova djeca učiti buniti, nas dvije još uvijek smo ustrajale na tome da se prilagodimo jedna drugoj, da se jedna drugoj objasnimo. Sa šesnaest godina psihijatrica u gradskoj bolnici ponudila mi je cigaretu, zavalila se u stolicu i rekla, ne može ti mater bit najbolja prijateljica.

Ali bila je. Posebno je to bila u onim noćima kada nisam mogla zaspati. Premda iscrpljeno unutarnjim nemirima nepoznatog uzroka, tijelo je satima poslušno koračalo s jednog kraja sobe na drugi, čas ubrzavajući, čas usporavajući, sve dok taj pravocrtni hod od prostorije ne bi napravio kružnicu, vrtlog koji bi me izbacio na krevet. Ona bi sjela iza mene, omotala me nogama kao da sam tog časa iz nje izašla, teška i prevelika. Po leđima bi mi crtala krugove, ispisivala slova koja su postepeno postajala riječi. Primala bi svu moju bol nabujalu od bespomoćnosti. Njezina je ostajala nevidljiva i nijema, negdje iza mojih leđa. Kada vas netko zagrli s leđa ne možete uzvratiti.

Da sam se mogla osvrnuti, koga bih vidjela?

Ženu u četrdesetima čije su je sijede vlasi učinile starijom nego što jest. Politički sistem kojem je pripadala raspukao se kao staklo prozora kroz kojeg je gledala u svijet. Sada promatra kako se čitav taj svijet ruši, brzo, bolno i glasno, kao tijelo koje pada s visine, a ona skače za njim. Čitavo desetljeće, padanje. Negdje sredinom tog pada izgubila je i posao, brzina pada ogulila je sve njezine slojeve. Pokušavala je naći nešto drugo, ali muž je rekao ne treba, olakšaj si, odustani, pomagat ćeš materi, posvetit ćeš se djeci. Ja ću se brinuti za nas. Poslušala je. Rekla mi je jednom, bez posla ostaneš bez osjećaja sebe, bez svrhe. Nije, i ne bi rekla smisla, nego svrhe, jer za nju, za nas, svrha jest smisao. Biti korisna, biti potrebna nekome ili nečemu. Ujutro svejedno ustaje rano i ljubomorna gleda ljude koji nekamo idu.

Kada je o tome pitam danas, što joj je značio taj sistem, zašto ga je toliko voljela, samo mi nabraja riječi: ilegala, borba, bratstvo i jedinstvo, partizani, idoli. Nakon nekoliko kitica od ključnih riječi, ponekad zaluta pokoje sjećanje, ili barem sjećanje njezinog oca. Dida, imena Golub, osnivač partizanskog pokreta na otoku Ugljanu, podijelio je s njom razne priče iz svog života, a ona je meni prenijela ovu. Kao mladić je služio bogatu familiju na brodu, Austrijance. Bio je zadužen za sve, od sitnih popravaka, do kuhanja i popravljanja kreveta. U platnenim rukavicama filetirao je ribu. Kada je odlazio, za napojnicu je od Austrijanca dobio sitniš, majka kaže, sirotinju. I otac, priča mi, baci taj sitniš preko palube, u more. On je svoj posao korektno, marljivo odradio, zaslužio je da mu se pošteno plati. Njegov nadređeni prijavio ga je kapetanu i kapetan ga je pozvao na razgovor. Otac je sve priznao, rekao je, da, bacio sam i ponovio je, objasnio, odradio sam sve kako treba. Nakon toga, kapetan se pobrinuo da ga se pristojno nagradi za njegove usluge. Austrijanac mu je osobno dao onakvu napojnicu kakvu je i zaradio. Kada joj je ispričao tu priču, majka je plakala.

Kada je danas pitam o tome, odgovora mi socioekonomskim obrazloženjima, zanesenim političkim govorima. Kaže mi, bijesna sam, jer se raspala privreda, privreda se nije trebala raspasti. Od države u kojoj je bilo svih djelatnosti, u kojoj su rijeke ljudi ujutro ustajale i odlazile na posao, što je ostalo? Samo ponekad iz nje izvučem neku pojedinost, priču koja, umjesto da čini dio nikad napisanog udžbenika, pripada njoj osobno. Onda shvatim da su i ta objašnjenja nešto osobno, ona su naša osnova. I brat i ja danas učimo i podučavamo, objašnjavamo. On za novac, ja za dobar osjećaj. Jer nekad je i sam rad naknada za sebe. Majka je to znala dok je s prozora ljubomorno gledala ljude koji nekamo idu, nakon što je još jedno jutro dočekala s djevojčicom teškom u naručju.

Na jednoj od fotografija s vjenčanja naša dva osmjeha blješte jedan pored drugog kao odrazi u ogledalu. Te večeri dok smo čekali prijevoz kući i ispraćali goste pred vratima restorana rekla je: Nekad smo puno pričale, svaki dan smo se čule, i po par puta dnevno. Ne čujemo se toliko više, nekad budem ljuta, a onda kažem sama sebi, dobro je, više te ne treba.

***

DUNJA MATIĆ BENČIĆ rođena je 15.3.1988. Diplomirala je na Odsjeku za kulturalne studije, Filozofskog fakulteta, Sveučilišta u Rijeci (2012) na kojemu od 2015. radi kao vanjska suradnica, a od 2020 kao asistentica na kolegijima Metodologija istraživanja u kulturi, Uvod u kulturalne studije i Uvod u Sociologiju. Za vrijeme studija pokrenula je uređivala studentski časopis „Drugost“ koji je aktivan i danas. Od 2013. do 2017. uređuje online časopis „Književnost uživo“ i članica je udruge Katapult. 2014. radi kao jedna od direktorica Subversive festivala i pokretačica Škole suvremene humanistike. Bila je jedna od koordinatorica programskog pravca „27 susjedstava“ pri projektu Rijeka 2020 – Europska prijestolnica kulture. Urednica je knjiga „Tihi rat“ Luke Murine (TiM, 2016) i „Sada se napokon mogu popet stepenicama“, skarlet_p, (TiM, 2017). Autorica je romana „Troslojne posteljine“ (Studio TiM, 2017) za kojeg joj je dodijeljena stipendija za poticanje književnog stvaralaštva Grada Rijeke i fragmentarnog romana/ zbirke kratkih priča Sinestezije (Vertia, 2019). U pripremi je roman pod nazivom Mirovanje. Sudjelovala je na književnim događanjima: Pontes, 2006.; Goranovo proljeće, 2014.; Prišlići, 2015.; Seksotinovo, 2017; Noć velikog čitanja 2018; Noć Velikog čitanja 2019; Rani radovi, 2018; Tko čita, 2018, Indirekt festival, 2018.; Rilit 2020; Litlink 2021. Osvrte, recenzije i prikaze objavljuje na stranicama Gradske knjižnice Rijeka. Od 2018. godine članica je neformalne grupe Ri Lit iz Rijeke.

fotografija autorice: Kristina Barišić

PRIČA EMINE ĐELILOVIĆ-KEVRIĆ: PORTRET

proza

Čovjek kojeg sam u mašti zvao Jebač bio je moj komšija Rifet, drvosječa neženja deset godina mlađi od moje majke, a koji me opet mogao „roditi“. Jebač Rifet je bio najveća nakaza mog djetinjstva. Čovjek kojeg sam malo manje prezirao od majke, a koji me redovito oslovljavao sa sine Salih. Imao sam osjećaj da smo svi bili Jebačeva djeca. Jebač je bio vlasnik moje majke, vlasnik čitave seoske varoši i vlasnik mog života.

Imao sam osam godina kada je Rifet došao u našu kuću. Imao sam dovoljno života da zapamtim zvuk njegovih koraka, njegov duboki glas – dubok kao smrt. Volio sam da noću maštam da sam superheroj koji će spasiti svog oca od silne ljubavi majke prema Jebaču Rifetu, koji će na kraju svih krajeva spasiti sebe.

Najviše me uznemiravalo brojanje koraka. Pamtim zvuk njegovih gumenih čizama koje su odavale utisak teškog čovjeka, zaljubljenog divljaka koji bi i vjetru polomio zube. Znao sam da od njegove kuće do naše ima tačno četristo trideset osam Rifetovih koraka. Svijet je najviše pulsirao tada, osjećao sam kako zemlja diše, kako se brda lome i kako majka u susjednoj prostoriji kucka nestrpljivo nogama o pod. Kada bi došao, ležao bih šćućuren na krevetu poput fetusa i slušao strast života: s jedne strane majka i Rifet, a s druge strane cvrčci i ostale sitne nemani. S vremenom svi smo bili navikli na isti ritam. Jebač Rifet našu kuću nije posjećivao samo kada je majka imala mjesečnicu, tada je uredno psovala život, bila je beživotna i razdražljiva. Večeri je provodila buljeći u Mjesec u strahu da Rifet ne ode nekoj drugoj ženi.

Majka bi me ispratila na spavanje već u osam nakon što bih pregledao crtić, obukao pidžamu, oprao zube. Otac je sjedio u ćošku sobe, obično je pušio cigaru za cigarom i držao mršave noge presavijene jednu preko druge. Moj otac je bio bršljen koji je stezao cijelo svoje biće. Iz njega bi tek ponekad izletio krik. Onda bi majka pravila čaj, i sipala ocu kapi koje su bile „najbitnije za njegov život“, kako je govorila. Svake sedmice teta Ramiza bi joj pravila pripravak od biljaka od kojih je otac spavao ko zaklan. Mrzio sam Ramizu, ženu koja nikada nikoga nije gledala u oči, a od mojih je bježala kao od vraga.

Ostale žene su majci podrugljivo govorile: jede li ti čo’ek išta, osim što popuši i sveca i oca. Izjede srce sam sebi.

Majka se nije posebno obazirala na tračeve i komentare, samo bi me, ako bih se zatekao u tom trenutku kraj nje, gladila po kosi i govorila: moj mali Salih isti svoj čača. Majka nije znala da bih najsretniji bio kada bi mi došla i rekla da je Rifet moj pravi otac i da napokon živimo u miru i istini.

U očevim očima vidio sam istinu, šutnju i umiranje. Kao da je razumio svaki grijeh na svijetu, kao da je sve vrijeme znao i pristajao na sve. To mi je bilo jasno kada je majka jedno jutro zauvijek otišla kod Rifeta nakon što je odležao godinu dana zatvora zbog sječe šume, a otac nije ništa rekao. Drugi su govorili i sažaljevali ga. On je ćutio i tapšao me po ramenu.

I ovo će jednom proći, svaka lastavica svome jatu leti, rekao je kada je prvu noć zaspao ne popivši čaj, a ja prvu noć uživao u tišini.

Možda je najzad bio i sretan. Za tih godinu dana, dok je Rifet bio u zatvoru, majka je bila nepodnošljiva žena, nepodnošljiva majka. Preplakala je deset godina života u toj godini i često je u očaju govorila: Salih, za sve si ti kriv. Tada bi mali Salih po cijelu noć molio Boga da se Rifet vrati, da majka ne umre od tuge. Istini za volju svi smo bili sretni kada se vratio, osim što nismo računali na to da će ona jednostavno otići, ili kako je narod govorio „preudati se za Rifeta“. Otac je umro nedugo nakon što nas je napustila, a mene je očeva tetka odvela iz mjesta gdje sam odrastao. Poslije toga sam čuo da je Rifeta udario balvan u šumi, te da je smrtno stradao. O majci ništa više nisam znao, niti sam se raspitivao.

***

Ona se zove Maja. Grudi su joj dvije slatke i zrele bundeve. Maja je prefinjena figura iz koje izvire pohota i vrisak divljih zvijeri. Iako elegantno izvijeno na sofi, njeno bijelo tijelo je savršena greška ovog trenutka.

Je li ti udobno? Trebaš li možda piškiti? Pitam ju.

Ne. Zašto kvariti ovaj trenutak nepotrebnim pišanjem. Kaže Maja dok kao prava grešnica prelazi preko napućene bradavice.

Slikaš li ti mene ili samo buljiš?

Maja ruku lagano spušta prema dolje. Oko nas su sve samotne slike šume koje sam opsesivno slikao. Maja ih gleda sa strahopštovanjem.

Baš si neki mračan lik, kaže mi. Nikada nisam mislio da ću biti prinuđen slikati golo žensko tijelo da bih zaradio, jer sam u suštini mrzio sve što je žensko. Duboko sam uživao u tome što Maja pokušava da me osvoji i da mi se približi. Ta žena koja mi je samo jednog dana pokucala na vrata i rekla da bi voljela da je naslikam. Žena koja je napustila svoju kćer jer ju je muž tukao. Na moje pitanje zašto je to učinila odgovorila je da je tako jednostavno moralo biti.

Svi mi volimo živjeti, rekla je jednom.

Iako je bila ranjena, u svojoj sudbini bila je nesalomljiva. Maja je iz mog kraja, žena za koju se govorilo da se udala daleko jer ovdje nije mogla, jer se dobra cura uvijek uda u selo. Kada se majka preudala za Rifeta, naprosto su govorili da je samo kurva.

Nisam još došao do donjih dijelova. Rekoh joj bez imalo uzbuđenja. Moram sakriti od jedne žene misli iza kojih se u stvari krijem. Majo, nikada nisi trebala da je ostaviš i tražiš svoju sreću u nesretnom slikaru.

Voliš li ti žene? Kako možeš tako da me gledaš smireno? Upita me začuđeno.

Majo, izgledaš kao nasukani kit. Rekoh joj povlačeći usnu u ćošak.

Moraš li da zajebeš ovo sve? Ali ono pošteno zajebeš!? Znaš, nastavit ćemo sutra!

Oblači ljutito crne gaćice, crni grudnjak, sivu saten haljinu. Štikle bijele boje. Okreće glavu ka prozoru i lagano zamahuje crnom kosom. Maja je nevjerovatno lijepa. Zamišljam muškarca koji bi tukao tako lijepu ženu. Vjetar sklanja zastore. Na ulici ljudi prolaze jedni kraj drugih. Mravi otkinutih glava. Kurvina posla, kaže jedan sićušni besprijekorni mrav.

Zatvori prozor dok me slikaš. Počela sam da ne volim ove naše susrete. Znaš, mogao bi joj oprostiti ili barem otići vidjeti. Čula sam da je sada u staračkom domu. Možda najzad budeš razumio zašto.

***

Bio sam na pijaci. Kupio sam joj borovnice. Najviše ih je voljela. Voljela ih je čak i onda kada je branje i prodaja borovnica bio jedini način da preživimo. Sjećam se crnokose vedre žene koja je osvajala brda, prelijetala preko potoka, koja se kikotala u boli i strasti. Za njom sam trčkarao i ja, njen sin Salih, zbunjeno dijete kojem je ona bila jedini pokretač. Zamišljao sam kakvu ću ženu da zateknem, pitao sam se hoće li prepoznati iste crte lica koje dijelimo. Plakao sam u autu ispred staračkog doma. Da, bilo mi je lakše plakati. Iskren da budem nisam znao zbog čega plačem, zbog sebe, zbog nje, zbog mnoštva sjećanja koja mi ne daju mira. Ali mi je bilo lakše dok sam naricao. Jesam li stvarno volio svoju majku ako ovoliko plačem? Dan je previše oblačan. Tmurno je i muči me pritisak, kao da neko sjedi na mojoj glavi. Pitao sam se da li ću moći preživjeti ako je vidim ili ako je ne vidim, hoće li susret s njom izmiriti naše svjetove? Šta će se uopće promijeniti da ta žena nestane, da je nema? A potom sam iznenada puknuo glavom o volan. Sirena se oglasila, kiša je počela da pada. Ljetna kiša od koje se ne umire, a koja osvježava krvotok. Istrčao sam iz auta i sakrio se ispred ulaza u starački dom.

***

Zar gospođa Kreho, ima sina ili nekoga od rodbine? Upitala me bolničarka začuđeno kada sam pokušao objasniti ko je moja majka u stvari.

Da, ja sam njen sin. Rekoh joj. Salih Kreho. I najzad shvatih da joj je prezime ostalo naše. Možda je to posljednje što smo dijelili ona i ja.

Drugi sprat, soba broj 24. Ne znam da li znate, ali Vaša majka ima Alchajmera i nažalost teže epileptičke napade, pa se nemojte iznenaditi ako Vas ne prepozna.

Iskren da budem, nekako mi je bilo laknulo. Da me ta žena, koju sam u isto vrijeme sažaljevao i mrzio uopće ne prepozna laknulo mi je. Bilo je mnogo lakše hodati hodnicima s tom istinom, uopće se ne obazirući na to da je ona bolesna, kao da ništa nije dopiralo do mene.

Jednostavno sam otvorio vrata, s manje ustručavanja nego kada je dječak Salih otvarao vrata njene sobe. U njenoj sobi oduvijek je mirisao samo šumski Rifetov vonj. Majka je uvijek mirisala na rosu.

U sobi broj 24 nije nikoga bilo. Ušao sam. Soba je bila bezlična i prazna. Nije bilo ničega što sluti na život. Nikakvih obilježlja, fotografija ili bilo kakvih tragova života osim dugog rozog džempera prebačenog preko stolice koja je stavljena direktno kraj prozora. Na njemu se osjećala istrošenost. Sjeo sam na stolicu i buljio kroz prozor. Borovnice sam ostavio na uredno posložen krevet. Tek sam sada primjetio da se preko puta doma nalazi škola. Pogled iz ove sobe direktno je na školsko igralište. Uzimam džemper i pokušavam ga pomirisati. Miriše rosa isto kao i onda. O džemper su se saplela sva ona hladna jutra kada smo ona i ja ustajali prije sunca i osvajali brda. Da je Maja tu, ona bi rekla da će oprost promijeniti svijet.

Ne diraj moj džemper! Povikala je.

Ustao sam držeći ga u rukama.

Napokon si se vratio! Uzviknula je. Pokleknuo sam. Gledao sam njen koštunjavi lik. Visoko čelo, one ljutite oči kojima ništa nije bilo sveto. Da, to je bila ona.

Rifete, Rifete… Prišla mi je i milovala mi lice.

Osjećao sam snažnu ukočenost tijela. Prvi put sam svoje stanje mogao usporediti sa smrću.

Da ti ispričam svoj san. Sanjam sinoć došao si na svom bijelom konju. Čekala sam te dugo kraj ovog prozora. Tvoj konj ima osam nogu. Pitala sam te gdje si kupio baš takvog? Je li ti ona budala od Šemse napokon prodala poštenog konja. Spasi me ove kuće. Boli ova kuća cijeli život. Mene si spasio, a tebe su neke zvjeri raščupale na kraju. Pričala mi je pritiščući obraze poput tijesta. Došao si Rifete… došao si.

Da, došao sam.. Poljubio sam je u čelo.

Moram sada ići, nekako izustih.

Opet su te kaznili zbog drva jel? Upita me sažaljivo.

Da, moram ići. Istrčao sam. Čuo sam kako plače iz sveg glasa. Nikada brže nisam koračao, čak ni kada smo bježali od grmljavine u šumi. Sve što sam je htio pitati, kako si, kako si mogla, zašto si me napustila, mrzim te, volim te… sve je nestalo u trenu kada me oslovila sa Rifete. Sve je otišlo k vragu u pustu nedorečenost.

***

Jesi li išao? Ne javljaš se cijeli dan. Hoću li doći danas da me slikaš? Napisala mi je Maja poruku. Cijeli ostatak dana i noći proveo sam zatvoren u sobi. Plakao sam kao mali Salih. Ovaj put samo je naporna tišina odzvanjala oko mene.

Jesam. Moram biti sam. Odgovorio sam. U dubini sebe znao sam da me Maja poznaje ogoljenog do srži. Bojao sam se žena kao što su Maja i moja majka. Bojao sam se da će svakog časa moći nestati i posljednja misao o njima.

Nisam se mogao riješiti majčinog lika. Odlučio sam da je sutra opet posjetim. Ovog puta sjedila je ogrnuta džemperom. Vidio sam da nije jela borovnice koje sam joj donio. Samo ih je vratila na isto mjesto gdje sam ih ostavio. Sok od borovnica je počeo da curi kroz kesu. Nisam imao straha da li će me prepoznati.

Okrenula se i rekla idemo.

Gdje idemo? Upitao sam.

Idemo u šumu. Ustala je. Vidio sam da je bila upišana. Mokraća je curila niz njene noge.

Poslije ćeš me presvući, rekla je.

Hodali smo hodnicima kao dva zarobljena duha prošlosti. Stavila je rozu mašnu u sijedu kosu, njome je pokupila gornji dio kose. Imao sam osjećaj kao da vodim pod ruku malu djevojčicu. U tom trenutku bila mi je neobično draga. Stiskao sam je čvrsto kao da će se naša zajednička stvarnost raspršiti u milion iluzija.

Došli smo u jednu veliku prostoriju, nalikovala je na kreativnu radionicu za ljude koji očekuju da će sljedeći poziv biti poziv smrti. Osjećao sam potrebu da pobjegnem iz tog mjesta. Sve je mirisalo na to da će se svakog časa desiti nešto loše – prestat ćemo da postojimo neobjašnjivom silom.

Ovo je moja šuma, rekla je sjedajući za svoj radni sto. Sto je bio oblijepljen crtežima šuma. Svuda okolo bili su okačeni crteži. Doimalo se kao da ih ista ruka slika. Sjeo sam nasuprot nje i držao je za ruke. Bilo mi je jasno od koga sam naslijedio talenat za slikanje. Iz ladice izvukla je set boja.

Ti samo sjedi tako i budi lijep kao uvijek. Počela je da slika. Ruke su joj drhtale. Uživao sam posmatrajući pokrete njenih ruku. Vene su joj izbijale na površinu, poput zaboravljenih uzdisaja divljih rijeka. U jednom je trenutku je pogriješila. Imala je onaj isti oštri pogled, i govorila isto što i nekada: jebem ti svoj život, opet sam pogriješila.

Ne brini, sve je u redu. Rekao sam i uzeo je za ruke. Nisam znao da voliš slikati?

Nikada mi nisu dali da slikam. Moram spavati. Dođi sutra da završimo.

Hodaj sporije sine, rekla je dok smo se vraćali u sobu. Nisam se usudio pitati da li me stvarno prepoznaje. Bilo me strah da će reći još jednom „sine“. Odveo sam je u wc-e. Skinuo mokru odjeću. Još uvijek me držala za ruke. Ja bih da ti se ispovijedim, rekla je tiho.

Ali nećeš umrijeti, da li te muči neki grijeh? Upitao sam žudeći da bar nešto izusti o tome.

Svi ćemo umrijeti. Ali ja ništa nisam skrivila. Samo sam voljela. Pogledala me oštro kao da je očekavala da ću potvrditi najvažniju istinu njenog života.

Dobra si. Nisi ništa kriva. Sve je u redu. Nemoj da se brineš previše. Poljubio sam ruke nevine djevojčice. Umio sam joj lice, počešljao kosu. Skini mi šnalu, boli me glava od nje. Dodala je sasvim tiho.

Hvala ti. Rekla je liježući u krevet.

Molim te nemoj me zvati previše glasno kada bude vrijeme za večeru.

Neću. Nasmijao sam se slatko sluteći da je moj lik zamijenila s likom nekog bolničara.

Bio sam napokon radosni dječak koji je žurio da stigne svoju majku u šumi, prvi put znajući da se iza bukovog drveta ne krije Rifet. Nisam želio da budem sam, imao sam potrebu za ljudskom riječju i toplinom.

***

Maja me dočekala na ulaznim vratima.

Zašto si me zvao? Nastavljamo portret danas, možda?

Ti si lijepa. Rekao sam prvi put jednoj ženi. A u njenim očima sam vidio da me žali. Za nju sam bio samo napušteno dijete kojem treba majka. Da nije bilo toga nezaustavljivo bih ušao u nju, zvjerski ali smisleno.

Poželio sam da slikam, rekao sam umjesto toga.

Sutra idem da majka završi moj portret. Rekao sam završavajući Majin portret. Tek sam sada vidio kako ima lijepe i njegovane ruke. Majčine su oduvijek bile suviše hrapave.

I ona je slikarka kao ti? Nisi mi to rekao?

Nisam znao. Ne pamtim da je ikada išta naslikala.

Pa krasno. Drago mi je zbog tebe, zbog vas. Rekla je ženski, saosjećajno.

Sviđa li ti se portret?

Završio si, gola je dotrčala do mene.

Majo, izgledaš kao nestašna srna u šumi. Nasmiješila se. Gledali smo se u tišini.

Mogu li doći sutra, iako si završio portret? Upitala je stidljivo. Učinila mi se sasvim nevinom.

Da, dođi opet sutra.

***

Cijelu noć sam razmišljao o majci, Maji, sebi. Jedva sam čekao da se svane da odem do staračkog doma da je ponovo vidim. Tu malu nevinu staricu, to nepomireno biće koje samotno nestaje.

Moj golf je trzao kao sve verzije majčine smrti koje su mi bez dozvole navirale u mislima. Tek sam shvatio u kakvom je lošem stanju. Tek sam sada shvatio koliko mi teško pada spoznaja da može svaki čas zauvijek zaspati u svojoj šumi, ali i kako je neki djelić mene zadovoljan što svaka priča ima kraj.

Zatekao sam je u šumi. Buljila je u crteže oko sebe.

Doručak mi se nije svidio. Rekla je oštrim pogledom. Rekla sam ti da ne podnosim maslac.

Nisam znao da ne voliš maslac. Rekao sam jednoj sasvim drugoj ženi, neki drugi ja.

Ovo nije moj sto. Pogledaj samo bruku ovih ružnih crteža, ne želim to da gledam. Premjestite me na neko drugo mjesto Damire.

Uzeo sam je za ruku i počeo vodati po radionici. Pretpostavljao sam da je Damir bolničar. Ovo je moje mjesto. Sjela je na prag izlaznih vrata. Vrata su vodila na terasu. S vana su dopirali dječiji glasovi.

Hajmo vani na terasu, rekao sam.

Volim sjediti na pragu.

Čučnuo sam i dotaknuo joj ramena. Šutili smo. Mazila mi je ruke. Imali smo lijepu i duboku šutnju. Bilo mi je žao. Pitao sam se kuda je iscurio sav sočni sok života iz mršavog koštunjavog tijela. Pitao sam se kuda su nestala sva njena sjećanja, gdje li odlazi ona, moja majka?

Vrijeme je za Vaš lijek. Rekao je mladi bolničar na čijoj akreditaciji je pisalo Damir.

Vodi me u sobu sine, rekla je Damiru. Uzela ga je pod mišku. Gledao sam kako lagano odlazi poput zore.

Otišao sam do njene šume i uzeo nedovršeni portet dječaka Saliha.

***

EMINA ĐELILOVIĆ-KEVRIĆ, rođena 8.12.1989. g. u Travniku, živi u Vitezu. Nakon studija b/h/s jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Zenici, na istom odsjeku je magistrirala na temu: “Konstrukcija pamćenja u južnoslavenskoj interliterarnoj zajednici: reprezentativni modeli logorskog iskustva u književnosti” Trećenagrađena je na konkursu “Slovo Gorčina” Mak Dizdar 2011. g. za prvu neobjavljenu zbirku. Dobitnica je nagrade Oslobođenja za kratku priču 2015., nagrade FEDI za najbolju neobjavljenu bajku 2016. Objavljivala je u regionalnim časopisima i internetskim portalima (Strane, Afirmator, Život, Astronaut, Čovjek-Časopis, Vavilonska biblioteka). Autorica je zbirke poezije “Ovaj put bez historije” (Dobra knjiga, 2016) i zbirke kratkih priča “Izbrisani životi” (Dobra knjiga, 2021). U pripremi je njena nova zbirka pjesama “Moj sin i ja”, koja je nagrađena od strane Fondacije za izdavaštvo BiH 2021.g.

priča za veću i veliku djecu – MARICA FERHATBEGOVIĆ: ABRAKADABRA IZUMITELJ      

proza

Ja sam pisac i izumitelj, moje vrijeme tek dolazi, zapamtite to.  Oduvijek sam voljela smišljati razne priče, posebno one o životu u drugim galaksijama, novim tehnologijama, robotima i slično. Bila sam usamljena, a nisam voljela učiti i brisati prašinu pa sam se pitala kako su stvorenja u drugim galaksijama riješila svoje probleme s tim i imaju li ih ikako. Tehnologija je sigurno naprednija nego kod nas. Mama nije odustajala od svojih zahtjeva, a približavalo se i polugodiše i morala sam nešto poduzeti, hitno.
Logično je da moram napraviti nešto nalik robotu koji bi radio po kući i šaptao meni u bubicu dok bih odgovarala lekcije ili radila test. A zbog moje usamljenosti bio mi je potreban i da s njim razgovaram. Moje priče su često bile tužne i tihe, pune divnih izuma, ali i ćutanja jer mi je razgovor bio dalji od najudaljenijih galaksija. Već sam vidjela i čula u mislima svog prijatelja i sreća me obuze. Da bi sve bilo stručno urađeno, potražila sam na YouTube pomoć. Toliko je snimaka o mojoj zanimaciji izašlo, da sam odmah znala da ne moram brinuti. Ali, tražio se neki elektromotor, baterija, prekidač… Stani malo, ja to ništa nisam imala i morala sam improvizovati. Puna ostava nam je bila energetskih pića, ma, kad njih malo promućkaš, ima da razdrmaju i pokrenu i planine.
Šunjala sam se po stepeništu vrebajući kad će mama otići na posao. Radi u školi, sigurno  će je učenici smoriti i kako će se onda obradovati kad vidi sve prebrisano i složeno. Pa me onda zagrli i pusti da se odmorim kako ja to želim, a možda će mi dati i malo love kao nagradu.
Čim mama zamače iza vrata, zarovih se u ostavu da vidim čime raspolažem na ovom svom životnom projektu. Nađoh otprilike sve što će mi biti potrebno i otpočeh pohod na lagan život.
Sa TV-a se orila reklama: „Red Bull daje ti krila“, dok sam redala limenke upravo njega i još nekih drugih pića, uklapajući ih po dužini i debljini, da bi moj robot na nešto ličio i bio funkcionalan.  Uzela sam i očev kišobran za kičmeni stub. Nategnem mu dvije žice i od njih naštimam ruke, a dvije rastavim u položaj nogu. Na famozne ruke sam zalijepila isječene žice da imitiraju prste. Za oči sam upotrijebila dva klikera. Neki aparatić za njegov govor ću kasnije naći, sad žurim.  U visini srca sam pričvrstila plastičnu flašicu kole, ali tako da je mogu zaljuljati kad mi budu potrebni njeni mjehurići za pokretanje robota. Počeo mi se sviđati te mu dadoh ime Miu Miu. Sve to spojim cjevčicama od infuzije, otac mi je doktor pa toga imamo uvijek u kući. Pregledam još jedanput svog budućeg spasitelja, ponegdje dodam još flastera da bih ga dodatno učvstila i, naravno, osjetih ponos kao nikad dotad.

Vrijeme je bilo da mu udahnem život. Moram dodati pseći život jer je za početak bio namijenjen samo za učenje i rad, ali nikad se ne zna, možda mi bude i drug u igri ako bude sjajan tip. Prodrmam one žice na kojima je kola visila ne bi li srce uhvatilo ritam i pokrenulo robota, ali se ništa ne dogodi. Mjehurići su se uzbunili, kolali, ali mom izumu je očito nešto falilo. Hodala sam gore-dolje po sobi kao profesor Baltazar i sinula mi je istina pravo pred oči: TEHNOLOGIJA JE TEHNOLOGIJA, A MAGIJA JE MAGIJA!
Opet zaljuljam kolu koliko sam mogla i svečanim glasom povikah: „ABRAKADABRA!“ Često sam u svojim dosadašnjim eksperimentima  i pričama koristila tu riječ maštajući da se jednog dana riječi prevoda „Stvaram kako govorim“ obistine. Poče flašica s kolom titrati, a moj Miu Miu se micati. Ubacih mu u ruku krpu za prašinu i legoh da uživam dok on glanca. Pratio je nacrtane instrukcije i radio dok sam ja pjevušila. Već sam sanjarila kako da nešto slično smućkam i za učenje kad se otkide flašica, tresnu o pod, odskoči onako puna mjehura pa se rasprsnu u kapi  koje poobaraše sa police skoro sve. Nisam se ni snašla, ni skontala šta se sve dogodilo, a već je komšinica do nas lupala iz sve snage na naša vrata. Njoj inače nije moglo promaći ništa, a i niko, jer nije skidala oko sa špijunke. Znala sam da, ako ne otvorim, policija je na vratima za deset munuta.

Tiho sam otključala vrata i naglo ih otvorila tako da je komšinica posrnula i od iznenađenja, i od gubljenja ravnoteže, jer se bila baš navalila da bolje prebere zvukove. Ušla je u stan bez riječi, odmaknuvši me rukom odlučno se uputila pravo u dnevni boravak. Onako zbunjena, uplašena i pomalo ljuta krenula sam za njom. Zatekla sam je kako poput radara pokušava da locira predmete koji su izazvali buku u stanu. Upalih i ja svoj radar, ali na moje zaprepašćenje, stan je bio u savršenom redu. Čak je i prašina bila obrisana sa svakog komada namještaja. Nijemo smo stojale i komšinica i ja očito obje zbunjene nekoliko minuta. Kako je uletjela u stan, tako je i izašla iz njega bez riječi i pogledala me na izlasku jednom tako oštro kao da sam joj pojela bez pitanja najslađi kolač. Bilo mi je pomalo i žao, zavirivanje u tuđe živote je možda bila jedina njena zabava, a, eto, današnja joj propade.

Nekoliko trenutaka sam ostala još nepokretna od kompletnog šoka i onda krenuh u potragu za mojim, sad ga već tako mogu zvati, prijateljem. U prizemlju ga nije bilo pa sam krenula na sprat. Na jednoj stepenici sam našla komadić hanzaplasta. Pojurih od sreće, užurbano pretražih sve sobe, ali robota ne pronađoh. Plašila sam se otići u potkrovlje koje smo koristili samo za odlaganje nepotrebnih stvari, bilo je pomalo mračno, ali znala sam da je jedino tamo mogao biti. Polako sam otvarala vrata koja su škripala i u najudaljenijem uglu ugledala dva klikera koja mi se raduju.  U krilu mu se nalazio komad kartona na kojem je pisalo pomalo krutim slovima: „Prašinu ću brisati, ali znaj da moraš učiti ti sama jer želim da jednog dana budeš pravi naučnik i izumitelj, a za to je potrebno znanje. Talenat očigledno imaš. Ako tako ne bude, plastika od koje sam uglavnom napravljen će se istopiti od tuge.“

MARICA FERHATBEGOVIĆ (1959, Živinice, BiH)