Gradova je na našim prozorima mnogo. Oni ponekad niču kao jedan grad: kao krovovi, tornjevi, balkoni, kao ljudi koji prolaze ili kao prazne ulice, kao dizalice, pogledi prema moru ili pogledi u susjedov stan, kao banke, male trgovine, šoping centri, kao noćna svjetla u daljini i okrutan bljesak jutarnjeg svjetla kroz škure.
Ako su dvojaki, gradovi dijele mjesto, ali ne i vrijeme pa dok gledamo ulicu u njima vidimo i svoja davno razderana koljena, vidimo one koji su nas pratili do ulaznih vrata, svoju školsku torbu i mamin prastari Mercedes, onaj s kojim smo pričali po zimi i bilo je sasvim jasno kako auti ne idu na gorivo nego na tepanje i kad ih dovoljno puta pohvališ, ulicom predu poput zadovoljne mačke i stižeš na vrijeme. Sjedimo za mojim kuhinjskim stolom, Herta i ja. Gledamo kako pod prozorom niču gradovi. Herti uopće nije ime Herta, to je ime dobila u osnovnoj školi visoko dižući ručicu na satovima Njemačkog. Herta nije voljela da je se zove Herta. A onda je otišla. Tamo je nadimak prikladniji jer manje ogoljava. Tamo Herta svoj nadimak i dalje malo voli, ali ga uz ispruženu ruku mora izgovarati sa smiješkom, iako oni tamo i dalje znaju da Herta nije od tamo. Herta i ja odrasli smo skupa. Herta dobro zna jezik i odlučila je probati, ja jezik slabo govorim pa ostajem ovdje i nadam se. Herta mi kaže “sjela sam u autobus i čekala da mi postane jasno da putujem. Onda je kraj mene sjeo Ivan iz Županje kojeg sam tada prvi put vidjela i pričao mi kako je dobio digitalnu vozačku kojom će sad će iz Nürnberga voziti kamion, živjeti kod rodbine i dovesti sa sobom malu medicinsku sestru kojoj je obećao da će drukčije živjeti, da će uvijek imati one slatke njemačke čokolade, sve sireve koje joj srce poželi, da će u dućanima voziti puna kolica, a za male pare i da će postati gospođa. Ivanu je bilo lijepo, Ivan je bio sretan, a bila je ponoć i meni je bilo neugodno reći mu da mi je rođendan. U ponoć sam u pretrpanom autobusu slušala nirnberšku bajku i bilo mi je malo lakše zaspati”. Herta tamo šije kožne torbice i novčanike na velikim mašinama. Ako Herta i Herte rade dovoljno brzo, onda uz normu imaju i otpis robe, dobivaju ono što su izradile, a što je višak pa ih Herta i Herte mogu prodati ili pokloniti svojima. Takve torbe i novčanici na sebi imaju tvorničku ceduljicu s cijenom što znači da na njima Herta i Herte mogu dodatno zaraditi. Neke Herte, ali ne i Herta, ceduljice s cijenom ostavljaju na novčanicima i torbicama i kad ih poklanjaju rodbini. Takve Herte dolaze ovdje nekoliko puta godišnje, one su kao Sveti Nikola, kao Djed Mraz, ali one svoje poklone ne pakiraju, one ih nose u velikim najlonskim vrećama, za njih pripremaju zaseban kovčeg. Kada se vraćaju ovdje, takve Herte u autobusima počinju piti s drugim Hertama koje se vraćaju, i onda sve te Herte zajedno glasno pjevaju. Ako s njima ne ide njihov Hans, one se hihoću s autobusnim Hansevima, pričaju viceve o onim stvarima i dok se smiju vilice su im veće od glave. Autobusi su onda prepuni vilica koje poskakuju iza sjedala, zuba koji sjaje u mraku i jezika koji pljuckaju kapljice sline. Herta još uvijek zamata ono što nosi kući, torbe i novčanike ne smatra poklonom, ona radije donosi igračke, knjige na engleskom, katkad tehnologiju koje ovdje nema, a robu usput ostavi, tek toliko da njezini za sebe nešto mogu odabrati, ako žele. Herta živi u Heimu, stambenom naselju s domovima u kojima radnici dijele sobe. Neke su Herte u svojim stanovima jer su tamo dovoljno dugo i uspjele su pobjeći iz hajma. “Život u hajmu, jednak je životu u kutiji skupoga sira – nas je sedmero u malome vakumiranome trokutu potkrovlja, jedina je razlika u tome što plijesan s kojom živimo nije plemenita. Tiskamo se kao stjenice i grizemo se kao divlji psi. Uskoro na to otupiš, živiš kao stjenica-pas-čovjek. Uvijek moraš biti tih. Tiho se umivati i tiho prati zube, tiho kuhati i tiho jesti, tiho, na prstima, hodati i tiho spavati. Ali ne ide. Barem to sa spavanjem. One hrču, a ja škrgućem zubima, moji zubi bruse se u ritmu velikih mašina za šivanje. Oni rade t-t-t-t-t-t po noći onako kako se tvornica trese po danu”
Herta ustaje ranije, ona se ne budi u isto vrijeme kad i hajm. Herta se išulja iz stana i odlazi u Späti, malu tursku kafeteriju i dućan, jedno od rijetkih javnih mjesta na kojima se može pušiti, jedno od rijetkih mjesta koja rade prije 10. Špetija je tamo mnogo, a kako samo Turci, Herta i izgubljeni tamo (ne u Špetiju, nego Tamo) piju kavu prije posla, ona može mirno sjediti sat-dva i pustiti glavu da se puni, da naraste na svoju staru veličinu. U Špetijima nema prave kave. Piju se one iz aparata kakvi su u našim bolnicama. Takva kava košta 1 euro i Herti nije fina, ali Herta je sretna da prije posla može popiti kavu tako da u ovoj uživa. Herti kavu kuha starija turska žena koja se lijepo smije. Herta i turska žena ponekad su same i onda obje tiho mrmljaju neku svoju melodiju, svaka na svom jeziku koji nije od Tamo i svaka bez riječi. Herta to zove fadom bez riječi. Kad popije kavu Herta staje na ulicu. Na posao je mogu odvesti tri S-bahna i jedan U-bahn ili dva U-bahna i jedan lift ili četiri S-bahna i puteljak kroz park. Herta pamti kombinacije kao latinske deklinacije rosa, rosae, femininum 123 direkcion TamoPlatz, 425 direkcion TamoStrasse, U-8 direkcion TamoPark. Tamo svi voze bicikl, ali biciklom ne možeš u industrijski park. O tome te uče na predavanjima iz zaštite na radu na koja s drugim novim Hertama moraš doći sat vremena prije posla. Video-lekcije zaštite na radu uče te da viličar može smrskati bicikl ako biciklist ne gleda u cestu, a vozač viličara jede dok vozi, zatim pokazuju kako mašina koju koristiš u radu može zašiti i tvoju kožu, ali tada za nju prišiva i tvoje kosti, a to je loše jer vrlo je teško spajati tkanine ako ne možeš koristiti obje ruke, ako ti druga ruka nedostaje da tkaninu poravna. Tu su još i razni predmeti koji ti mogu pasti na glavu (kameni blokovi, kutije s opremom, neoprezan čovjek, dijelovi stropa), oni koji te mogu zapaliti (tvoja cigareta, tuđa cigareta, upaljač i sve uopće povezano s pušenjem i cigaretama), oni koji te mogu otrovati (visoka razina CO2, razni preparati za štavljenje kože (formaldehid, syntan, amonijak)). Svaka lekcija oprimjerena je stvarnim događajem – smrskavanja lubanje, udova, gušenja, paljenja, raspadanja, rezanja – sve je to već netko prošao i sve je to neka nadzorna kamera snimila. Nakon predavanja Herta odlazi u pogon i kad otkuca sedamnaest sati ona iz njega izlazi. To bi trebalo biti lako, ali nije. Tamo su dani duži, sunce kasnije izlazi i večernje svjetlo traje i onda kad bi mrak umirio pogled. Herta se još ne želi vratiti u hajm, pojest će nešto s nogu, usporit će vrijeme do povratka u svoju kutiju sira. Ona želi šetati, namjestiti mehanizam maloga sata u svojoj kičmi tako da mu bez zapinjanja klize kazaljke. Opruga sata pucketa. Ona hoda naprijed, a sat se pomiče unazad. Nemilosrdno preskakuje mala ura mjesece u brojčaniku i vraća vjetrovitije i hladnije, a toplije zime. Herta kaže “Tuđe su zime uvijek hladnije, ili ti se tako čini kad dođeš, dok prema njima još nisi rasporedio ormar. Tvoji kaputi ne poznaju ovu zimu, rupe u njima srasle su s onom, tvojom, i već se odavno same krpaju prema buri u nekom suučesništvu. Znaju i one i bura kako zajedno disati pa mirno nosite hladnoću i zima nije više od godišnjeg doba. Ovdje ne puše vjetar, ali osjećaš kako te sam zrak zebe, kako zima ne klizi samo pod kaput nego u tebe i onda ona tebe nosi smještena među tvojim lopaticama. Kao u sedlu sjedi hladnoća, a kraj nje tišina i obje te tjeraju kao da vode zaprežna kola i žele da koračaš brzo, da galopiraš, jer nemaš potrebe zastati, jer nema onih koji će te za rukav povući na cesti, nema onih koji te pri susretu ljube u obraze i s kojima možeš stajati, tako, na cesti, stajati i smijati se kao da nisi sam”. Sjedimo za mojim kuhinjskim stolom, Herta i ja. Gledamo kako pred prozorom niču gradovi. Herta više ne govori. Sada oboje pjevamo fado tišine; ona jer ostaje tamo, ja jer sam još uvijek ovdje.
***
EVA SIMČIĆ rođena je 1990. u Rijeci. Do sada je kraću prozu objavljivala na stranicama Gradske knjižnice Rijeka i u slovenskoj Reviji Razpotja. Trenutno živi i radi u Oslu gdje završava doktorat iz postjugoslavenske književnosti i kulture.
Bip. Notifikacija za novu poruku na Telegramu pokrenula je krv u Aninom telu na gore – pocrveneo joj je čak i vrh čela. Znam šta to znači – haos. Idemo.
,,Ko je Ana?’’
,,Ne razumem. Ti si Ana.’’
,,Ko je Ana kojoj je namenjena poruka? S kojom treba da se nađeš?’’
Sad joj je krv otišla negde drugde, čak je i prebledela. OK, sad ustvari kreće haos. Skupljam stvari i palim.
,,Gde ćeš?!? Pitala sam te nešto!’’
,,Vidi, odoh ja, ti se iskuliraj malo. Zvaću te.’’
Izlećem kroz vrata dok još nije dohvatila nešto. Četrdesetosam stepenika, brzo, ulazna vrata, ne čujem da je krenula za mnom, ulica, OK, mislim da je to uspešno rešeno.
Tras! Saksija me promašila za dvadeset santima.
,,Jebote, Ana, leči se! Ovo stvarno nije normalno!’’
,,Pička ti materina! Ko je Ana?!? Šta zakazuješ?!?’’
Pola tela joj landara kroz prozor dok me psuje. Providi joj se košulja. OK, je l’ realno da me ovo loži?
Kako da smirim situaciju na drugom spratu, iz prizemlja? Ne pada mi na pamet da se vraćam gore. Baba sa prvog me gleda i odmahuje glavom. Koza. Signaliziram Ani da ću sad da je zovem. Sklanja se sa prozora.
,,Šta je?!? Dođi gore, pa da pričamo!’’
,,Ne mogu, moram da idem. Izvini, objasniću ti, ne mogu preko telefona. Znam da si u PMS-u, žao mi je što te nerviram.’’
,,Ozbiljno?!? U PMS-u sam?!? Ti ustvari mrziš žene, znaš?!? Kapiram da je to teško!’’ Prekinula je.
Jebote, stvarno je zajebano kad ti se dilerka i riba isto zovu. Kud promaših kome šta šaljem. Tresu mi se ruke, triput proveravam kome sad pišem. Bip. ,,Za 20 min. Kod tebe.’’ Moram da požurim.
Konačno subota, i konačno mogu da izađem. Slobodan dan, posle tri nedelje. Do kioska na brzinu, cigare, četiri konzerve Nikšićkog, dve stanice busom, u sekund. Ana me već čeka.
,,Ćao, šta ima?’’ Stvarno ima lep osmeh, ili se samo radujem što je vidim.
,,Evo me, Anči, kako si?’’
Upadamo na gajbu, otvaram pivo, ona već pravi mesto na stolu. Izvukla je lajne dok zatvaram i zaključavam vrata. Profi, to se ceni. Moja luda riba i zabuna su tema sledećih pola sata, dve konzerve odoše, spid isto, smejemo se, dajem joj pare i otvaram vrata.
,,To ti je ta drolja?!?’’ Vidi, Ana. Koliko me ovo sranje radi?
Profi Ana je elegantno, ali brzo, zaobilazi i beži. Izdajica. Moja Ana mi se unosi u facu i šišti, ne mogu da je pohvatam. Fljus! Šamar. Je l’ realna? Izvrćem joj zglob i nabijam joj glavu uz zid. Sve me puca, moram da se iskuliram. Je l’ ona to stenje?
,,Slušaj me, moraš da se smiriš, i moram da se smirim, ili će neko gadno da najebe, jasno? Idem napolje.’’
Ključ, mobilni, novčanik, na ulici sam. Loša ideja, svi me gledaju, gde ću sad da zapalim? Upadam u prvu prodavnicu, bežim između rafova.
,,Dobar dan, izvolite,’’ već druga osoba koja mi se unosi u facu u poslednjih 15 minuta, koji kurac?!? OK, možda tripujem, iskuliraj. Šta je bre ovo, ne prepoznajem ništa na ovim policama, kese, kutije. Smisli nešto, uzmi nešto. Hvatam se za belu kesu i nosim je na kasu.
,,Koliko Vam je stara maca?’’
Maca? Šta? Ne kapiram. Nemoj da paničiš, lupi nešto.
,,O-o-osam meseci.’’ To je OK.
,,Divno, još je mala. Dobro je da ste je sterilisali na vreme. Mužjak ili ženka?’’
Je l’ realna ova likuša? Pričaj, aj, i pali odatle.
,,Ženka, hvala, doviđenja.’’
Hvatam kesu i izlećem, spuštam je deset metara dalje, na klupu. Heh, klupa, vidi, lepo vreme, zvaću Marka.
,,Ej, ’de si, aj na pivo na klupu. Biću ispred tvoje zgrade za pet minuta.’’
,,Ma samo naruči, čak pet minuta imam da se nacrtam?’’ Smeje se u slušalicu i kašlje. Sići će, uvek siđe. Ipak imam najbolje priče o ribama.
Ispred Markovog ulaza bleji gomila klinaca. Opet mi je Ana u glavi, je l’ mi sad bivša riba? Klinci mi se mršte, mrštim se i ja njima. Jedan pali džoint, oho, krećem prema njemu, ali Marko izleće ispred mene.
,,Ne seri da su te pustili s posla? Neverovatno!’’ Smeje se i kašlje. Kupujemo pivo na trafici i pričam mu o mojoj možda bivšoj ludoj ribi. Posle dvadesetak minuta se selimo u kafanu prekoputa. Dorađujemo se u wc-u, na smenu, Ana stvarno ima najbolju robu. Bip. Telegram. Vidi, Ana.
,,Popodne treba da idemo na rođendan kod Milene, kapiram da se ne sećaš.’’ Moja Ana. Izgleda nije bivša. Hm, smirila se, ili je to zamka? Baš dobro izgleda u onoj košulji.
,,OK. I dalje si kod mene?’’
Eksiram pivo, plaćam račun, jebiga, Marko, vidimo se drugi put duže, lažem po običaju, on se ovaj put ne smeje, samo kašlje, stvarno bi trebao kod lekara zbog tog kašlja, ali nebitno, Ana kaže: ,,Nisam, ali mogu da budem za 15 min, smirila sam se.’’. Ako ništa, vrlo je ponizna i zahvalna na razumevanju kad je prođe histerija, tad je zapravo i najjebozovnija. Ubrzavam i kucam: ,,Dođi ’’.
Ulećem u stan pet minuta pre nego što će stići, usput je bilo kratko peglanje u kanti ispred zgrade, pa perem zube i sklanjam gomilu stvari sa kreveta, luftiram, vadim pelinkovac i čaše, nameštam kosu, mirišem pazuh, podnošljivo.
Zvrrr! Otvaram vrata. Ana se smeška. Nema brus. Zvrrr! Super miriše. Odmeravam je. Zvrrr! To je telefon, jebote.
,,Izvini sekund.’’ Preturam po džepovima Zvrrr! Nije tu. Sto. Nije. Zvrrr! Krevet. Ne. Zvrrrrrr! Ana izvlači mobilni iz hrpe veša. Mršti se dok mi ga dodaje. Zvrrrrrrrr!
,,Halo?’’
,,Inspektorka, znam da je slobodan dan, ali imamo baš veliku zaplenu spida. Nema ko da preuzme.’’
Ani je pocrveneo vrh čela.
***
KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015), “Razglednice” (zbirka haiku poezije, Presing, Mladenovac, 2020.) i “Putopisi” (zbirka poezije, nagrada na Presingovom konkursu za najbolji neobjavljeni rukopis poezije za 2020; Presing, 2021). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).
Svi su ga znali. Ipak, niko nije želeo da bude u njegovoj blizini. On je nekako bio uvek tu, hteli to ili ne. O njemu se malo znalo. Bio je sugrađanin. Odakle je došao, iz kakve je porodice, mogli su samo da nagađaju. Neko je rekao da je pobegao od nekakve tragedije. Nekad bi samo sedeo za šankom. Nije se moglo znati da li sluša ljude oko sebe ili tek tako sedi udubljen u sopstvene misli, da li želi učestvovati u njihovom razgovoru ili je navratio na kratko. Nadali su se da će uskoro otići. Ostaviti ih i nestati. Niko se nije usudio da ga otera ili izbaci. A i zašto bi? Da li je on ikome išta nažao učinio? Nekad bi seo u društvo iako ga niko ne bi pozvao. Došao bi, naručio piće i počeo. Jovana je pitao da li pamti Biljanu. Da li se seća njenog lica kada je otišao i ostavio je sa malom Minom, a ovaj bi samo oborio pogled. Za drugim stolom razvila bi se diskusija o politici. Pitao je Stevića da li će se sa novim partijskim kolegama poneti isto kao sa starim, pitao ga da li se seća šta je obećao u kampanji i šta je morao da uradi kako bi svog kuma postavio za direktora javnog preduzeća. Podsetio je Matića da je razbio glavu Joci iz četvrtog tri samo zato što je ovaj uvredio njegov omiljeni klub. Rekao mu je da pamti kako je nazvao Jonelovu familiju i šta je tražio od Ivane da bi se zaposlila. Pitao ga je kako je bilo osetiti tu moć. Podsetio ga da joj je dao otkaz, ali je ubrzo preporučio kolegi iz branše. Onda je otišao u drugo mesto. Išao bi svuda, obilazio zemlje i gradove, ali nikoga nije ostavljao na miru taj čudak. Kao da nije imao drugog posla. Džejmsa je pitao da li se seća šta je rekao Frenku, a ovaj ga je pitao: Šta sam rekao? Da su kola ispravna, reče mu, da sa njima može bezbedno u krivinu i da ih je prošle nedelje odvezao kod mehaničara. Pitao ga je seća li se plamena iza onog brda nakon sudara sa kamionom, pamti li da je tog popodneva posmatrao sve to iz dvorišta. Ludviga je podsetio da je Žan, njegov brat blizanac, umesto njega polagao ispit iz anatomije, i to baš kraj operacionog stola u trenutku kad je trebao da započne hiruršku intervenciju. I otkud sad taj prokletnik u operacionoj sali? Milorada je upitao da li mu je lakše danas kada gradom hoda u mantiji. Da li mu sad veruju da ga više ne more one misli kao ostale smrtnike? Da li mu je lakše sad kad mu svi ljube ruku i više ne osuđuju? Da li mu je lakše kada ga danas zamišlja, kada ga jasno vidi kao da je tu u postelji sa njim i kada tajno u tome uživa pred san. Milorad je otrčao. Skoro da je vrištao. Sanji je ostavio ružu koja je imala miris svih njenih laži. Pored Ane je samo prošao i osmehnuo se kao on onoga dana, a ova umalo nije briznula u plač. Nekad bi se neko usudio da ga pita zašto to radi, kako je moguće da se svega seća, a on bi samo naručio još jedno piće ne izustivši ni reč. Simić je tvrdio da je, sedeći za šankom, nedavno rekao da sećanje ne mora biti omeđeno takvim banalnostima kao što su rođenje i smrt. I tako se nastavilo. Svima bi grebao po duši. Dolazio bi i odlazio. Svi su ga znali. Niko nije želeo da bude u njegovoj blizini. Konačno, to i nije zavisilo od njih.
***
PRIČA O DŽEFRIJU
Džefri je pripadao nekom drugom svetu. Ipak, na prvi pogled, uklapao se u uloge ovog u kom se našao. Kako se tu našao, ni sam nije bio siguran. Sledeći pogrešne uzore, možda. Verovao je da to nije ni bitno. Nije imao sumnje da uloge mora igrati. Neko reče da liči na onog sedog, stranog glumca. To mu se isprva dopalo, ali već sledećeg časa i to ga je činilo ravnodušnim. Pozornica je bila tu za njega. Svakog jutra. Odelo, bordo kravata, siguran stav, odgovoran posao. Osmeh uz dobro jutro. Pogledi žena, koje su verovale da je baš to pravi Džefri, činili su ga srećnim prvih nekoliko trenutaka, a onda bi postao ravnodušan. Zatim bi pomislio kako ni jedna od njih sa njim ne bi mogla da živi, jer one ne žele Džefrija već sopstvenu viziju nekog drugog, ko zna kog. Dosta mu je žena zaljubljenih u sopstvene iluzije. Sedeo je u kancelariji i preturao po papirima. Bilo je tu svega: rešenja, zaključaka, Službenih listova. Sinu mu u času da čitava birokratija zapravo nema nikakvog smisla, a onda brzo pobegne od sopstvene misli. Potom je, u svojoj ludosti, video neko bestelesno, blještavo biće u uglu prostorije kako se tiska kraj prozora, a onda je neko došao da mu Džefri potpiše dokument. Potpisao ga je. Stranka se zadovoljno zahvali i napusti kancelariju. Džefri je rekao da mu je to posao. Nije više imao hrabrosti da pogleda u pravcu gde je maločas lebdelo ono biće. Otpio je gutljaj hladne kafe iz šolje koja ga iz nekog razloga podseti na detinjstvo. Vratio se poslednjem broju Službenog lista, jer je dobro znao da su sećanja mašine za mlevenje dokonih. Kasnije tog dana prolazio je mokrim ulicama. Devojčica kraj njega glumila je reporterku koja je izveštavala iz poplavljenih delova grada. Mali ljubičasti češalj glumio je mikrofon. Džefriju se dopalo da je posmatra. Imala je oko deset godina, volela je svoje crvene starke. Nekada je i on nosio starke. Nasmejao se kad ga je devojčica nazvala tatom, kao da ga je to iznenadilo. Tu reč je u sledećoj rečenici, koje se Džefri ne seća, opet upotrebila. To ga je učinilo iznimno srećnim. Prvih nekoliko trenutaka, onda je postao ravnodušan. Dok su koračali padao je mrak. U ulici u kojoj je odrastao potok je preplavio put. Pretio je da uđe u obližnje kuće. Ljudi su bili u panici, a Džefri je mogao da se zakune da se nad starim kamenim mostom biće od svetlosti smešilo baš njemu. Osvrnuo se oko sebe, ali su svi bili zauzeti punjenjem džakova. Stari Lijam je samo stajao i vikao kako ne pamti ovakvu poplavu i kako su odgovorni svi idioti koji svojim govnima pune potok umesto da seru u rupe. Bio je vidno iznerviran, toliko da ga nije bilo briga za biće koje je lebdelo tik do njega. Džefri ni jednog momenta nije posumnjao da mu se priviđa, jer se taj odsjaj jasno mogao videti na površini mutne, sivo-smeđe vode koja je izazvala svu tu paniku. Sledećeg dana stajao je na golu fudbalskog igrališta kraj gimnazije. Voda se povukla, jer to voda inače čini. Dečak je šutirao snažno, Džefri nije uspeo da odbrani i lopta završi u mreži. Dečak je skakao unaokolo od sreće. Onda ga je nazvao tatom i tražio da još jednom šutne na gol. Kada to ču, Džefri se oseti srećnim. To je trajalo nekoliko trenutaka, a onda je sreća prošla. Tamo gde se ona na kratko zadrža ne pojavi se ništa da njen nedostatak nadomesti. Na putu do kuće, dečak je pričao o nekoj utakmici. Džefri je sve vreme pokušao da izoštri sluh kako bi čuo daleki glas koji do njega dopire. Sve što je čuo beše šum, nejasan i pomalo neprijatan, kao kada se mešaju frekvencije stanica na radiju. Sedeli su za stolom naredne večeri. Ketrin je deci napravila tost, a sebi ispržila jaje. Džefri nije bio gladan. Ketrin je rekla da bi mogli negde da odu ovog vikenda, zbog dece, da bi volela da ih malo izvedu iz ovog grada. Deca počeše da nabrajaju mesta koja bi želela da posete. Dopola pojeden tost ostao je u tanjiru. Džefriju se svidela ideja da budu negde drugde, bar na kratko. Onda je pomislio kako bi bilo dobro da svi zajedno žive u nekoj drugoj zemlji, možda u Evropi. Da hoda nekim drugim gradom. Uostalom, sinu mu odjednom, uopšte nije stvar u tamo nekoj zemlji. U tamo nekom gradu. Svi gradovi su i onako obični betonski spomenici podignuti nespokoju. Ta naprasna misao mu, istog časa, izazove neki čudan bol u predelu stomaka. Jednom se našao u kafiću. Ne seća se tačno, ali misli da je to bilo na Gradskom trgu. Ne pamti čak ni sa kim je tamo bio. Uglavnom, starija gospođa, koja je sedela za stolom iza njega, svojoj prijateljici reče da misli da osećanje suprotno ljubavi nije mržnja nego ravnodušnost. Narednog jutra pokušao je da se seti imena. Prikaza sazdana od bljeska, pre nego što je praskozorje do naredne noći odnese, izgovori neko ime. Čitao je negde da ako pre spavanja čvrsto rešimo da upamtimo san, isti se nakon buđenja nikada ne zaboravlja. Beše to čista laž, pomisli Džefri, to mu nikad nije uspevalo. U ogledalu, tog jutra, video je brojne verzije samog sebe koje će prošetati kroz još jedan dan. Osmehnuo se i ljubazno rekao: Dobro jutro!
***
DEJAN MAK rođen je 1974. godine u Vršcu. Objavio je romane: Pariska menažerija (KOV, 2005) i Bergdorf (Dereta, 2014). List Danas je Parisku Menažeriju proglasio najboljim debitanskim romanom u Srbiji u 2005. godini. Za roman Bergdorf osvojio je nagradu Miroslav Dereta za 2014. godinu. Privlačne utvare su njegova treća knjiga. Priče koje su se našle u ovoj zbirci pisane su u period od 1994. do 2016. Neke od ovih priča su objavljene u zborniku West Hercegowina festivala, zborniku Nušićijade, časopisu Kovine, web časopisu za književnost Eckermann i u nedeljniku Novi magazin. Živi i radi u Vršcu.
„Ne može se od ovoga napraviti priča“ Davidu Albahariju
IZUZETAK
Milorad doručkuje jaja šest dana u nedelji a sedmog, kako Bog nalaže, od njih predahne, tada jede priganice a posvećuje izvanrednu pažnju pripremi, i to su savršene žute loptice ukoliko su jaja „na oko“ ili dugo tvrdo kuvana jaja sa kojih se ljuska skida jednim potezom, juče je tako isto sve išlo po redu i nepisanim Miloradovim pravilima, osim što je kuvano jaje razbio o sopstvenu glavu, zgnječio ga rukom i bacio u sudoperu, dugo potom posmatrajući kako se delići ljuske gube u slivniku zajedno sa krvlju iz Miloradovih vena koje je baš sada presekao velikim testerastim nožem za hleb.
***
INCIDENT
Jelisaveta Jovanović nije znala da je istog onog trena kada je aparat za osvežavanje vazduha u tržnom centru prsnuo direktno u njeno oko, e, da je baš tada na času tehničkog u jednoj osnovnoj školi Olgi Sretenović vrh naoštrene olovke koji se prelomio pod pritiskom izvlačenja savršeno ravne linije, odleteo pravo u oko i zadržao se na donjoj liniji kapka napravivši pravu pometnju časa, Jelisaveta je ispirala oko ne marivši što grubi potezi prstiju otkidaju njene trepavice a sve samo kako bi se agonija okončala, ne znajući da je Olgin nastavnik tehničkog već bio uvrnutim vrhom maramice izvadio delić grafita iz Olginog oka i zapovedio da se čas nastavi u tišini.
***
IZNENAĐENJE
Iznenadna smrt u ulici Jakova Ignjatovića navela je komšiluk na sigurnu ideju kako bi to morala biti Rašina baba, najstarija glava ove ulice, a koju je Raša negovao, dvorio i gajio poput neprocenjive dragocenosti poslednjih jedanaest godina, ipak, sva se ta svetina silno iznenadila kada je obelodanjeno da pokojnik nije baba već upravo nesretni Raša, vrlo mlad, koliko je bilo poznato- zdrav i naočit mladić, te da njegova smrt nije samo iznenadna već i obavijena vrlo nejasnim i nerasvetljenim okolnostima.
***
POZIV
U hladno predvečerje Danka se borila sa željom da ne nazove svoju majku i strašnim vihorom emocija i potpitanja što za majkom želju nema, dok je u isto to smrknuto doba njena majka smišljala način kako da saopšti ćerki da joj je otac upravo poginuo u saobraćajnoj nesreći, a Danka se osećala pomilovanom jer je primetila da nema više toalet papira u kući i pošla da isti kupi odlagajući time telefonski poziv i ne znajući da će je samo sedam minuta kasnije na bicikli bez svetala udariti ogroman kamion i rascopati njenu glavu o asfalt, te da će biti sahranjena istog dana na istom mestu kao i njen otac, za koga, srećom, nije ni saznala da je maločas poginuo.
***
NEZAHVALNICA
Kada je Jadranka Mojsilović prolila rakiju suprugu u oči i napustila kuću u kojoj su živeli minulih dvanaest godina, svi su se čudili, govorili su kako je njen suprug dobar čovek, vredan, vazda kulturno pozdravlja komšije, a Jadranka se slatko osmehivala dok je vukla svoj kofer dole niz sokak, i znala je da je njen način pravi, a posle su joj svaki postupak uzimali za nepromišljena delanja nestabilne žene i dugo su pokušavali ljudi da dopru do njenog sada već bivšeg supruga, ne bi li otkrili šta je uzrok razvodu, ovaj je vazda ćutao, pa su naposletku svi shvatili da mora biti kako je Jadranka jedna vrlo, vrlo nezahvalna žena.
***
STRANCI
Dobar dan, reče mi visoka vižljava žena razbarušene kose koja stupa u ordinaciju moje majke, ova trenutno na pauzi, i započinje neobaveznu konverzaciju kako bismo izbegle neprijatnu tišinu, i smeškam joj se, mi smo se jednom dopisivale reče, oprostite, kažem, ja stvarno ne znam ko ste vi, nema problema, ljubazno će ona, pitali ste me da li izdajem kuću, moguće, kažem ravnodušno, pitala sam vas i još pedesetoro drugih, ne zamerite, nipošto, nastavlja još navalentnije, jeste li se konačno smestili, nisam, rekoh, trenutno živim na trećoj klupi dole u parku, izvolite, prekida moja majka i žena se okreće k njoj kao da nisam ovde, ustajem teatralno i govorim majci čekam te na klupi večeras, zbogom.
***
UNA KAPETAN (1997) rođena u Kuli. U slobodno vreme piše prozu. Mapira nekoliko priznanja na svom kreativnom putu: dva puta osvojeno prvo mesto na literarnom konkursu “Mesec knjige” za vreme srednjoškolskih dana i, kasnije, osvojeno treće mesto na ovogodišnjem Bookstanu, u Sarajevu, za književnu kritiku.
’’Napravio si ovo da mene zezaš, a?’’ Zoki odmahuje glavom, a ja blenem u naslovnu stranu ‘’Resavskog pismonoše’’, najčitanijih novina u našem malom gradu. ’’Kad bih ja umeo da smislim sve to!’’ Istina. Zoki jedva da je osnovnu školu završio, ne krasi ga blistavi um. Sin je neznanog i, biće, u odlučnom času pijanog junaka. Nadaren za čišćenje tavana i memljivih podruma, nenadmašan u pronalaženju i prodaji stare hartije. Našem gazdi, Miki Raspućinu, odan je rob, a meni ne manje odan drug. Novina što mi je gura pod nos malo se razlikuje od bilo kog broja štampanog poslednjih godina. Naslovnicom dominira fotografija zamandaljene fabrike koju, navodno, kupuje neki peti stranac, a tu su i lokalne i razne belosvetske vesti, sve taze kao da ih dostavlja pismonoša. Nikad nisam zaista čitao ‘’Pismonošu’’. Redovno ga kupujem isključivo zarad zadovoljstva da ga na kiosku preuzmem iz Violetine ruke. I sad samo listam i na svakoj strani proveravam ono onespokojavajuće u gornjem levom uglu. Sutrašnji datum! Jutro je i ja znam da tako šta ne biva ni u Beogradu, gde se noću prodaju novine za naredni dan. ’’Pogrešno su napisali datum, pa šta?’’ ’’Neće biti. Vidi čitulje. Ili oglase. Pišu o Kotliću na Moravi, a to će tek da se održi. Pobediće neki Svetolik iz Kušiljeva, a ne Pera Debeli kao prošle i pretprošle godine.’’ Gužvam novine, žute kao da nisu iz budućnosti, već sa nečijeg prljavog tavana, pomenem u sebi Zokijevu nadaleko znanu majku, a naglas ga upozorim da će mu presesti sva sprdačina na moj račun, samo ako je pomislio da se sa mnom sprda. Tad primetim da je na poslednjoj strani nešto zapisano. Protrnem jer sam poznao rukopis i taj broj! Kako da ne poznam kad sam u četiri godine gimnazije svaki pismeni zadatak od nje prepisao! A broj sam mesečno jedared okretao iz govornice u Pošti… i ćutao kao zaliven. ’’Gle, Vikicin broj!’’, javi se Zoki. On zna broj, naravno. Violeta mu je sestra po materi. I njen otac je neznani junak. Sumnja se na čuvenog kockara iz Palanke, što uopšte ne zvuči neverovatno kad znate kako Viki razbija matiš. Prava je šteta što nije mogla da studira štogod. Nije tupa kao Zoki niti rođeni gubitnik kao ja. Siroče sam, uopšte ne poznajem roditelje, a sudeći po mestu na kom su me ostavili, verovatno nema ničega što bi vredelo da o njima znam. ’’Odakle ti ovo?’’, pitam Zokija. ’’Ne puštaš da kažem najvažnije. Ovo su samo jedne novine, a tamo ih ima na tone!’’ ’’Gde?!’’ ’’Na spratu iznad ‘’New Yorka’’. Mika hoće da proširi kafanu, pa mi je tražio da gore počistim. Znaš da je to bila kuća predratnog kulaka? Gore već decenijama niko ne zalazi. Mislio sam da ću juriti pacove i golubove, a ono… Dođi da vidiš!’’ Zoki me kao besan goni do ‘’New Yorka’’, Raspućinovog kafića, restorana i striptiz-bara. Ili, ako se ne lažemo, smrdljivog ćumeza bez ventilacije, u kom se toče viski i šampanjac, a na pišanje ide u čučavac ili iza zgrade. Gazda nam je u najmračnijem raspoloženju. Sinoć mu je neki mlad majmun pokvario striptiz tako što je probao da glavnu zvezdu makne sa podijuma. Dohvatio je devojče za kukove i podigao u vis, a kako je ona bila sva nauljena, iskliznula mu je iz šaka, pala i iščašila rame. ’’Neće raditi bar sto dana, sto strela ga ubilo dabogda!’’ Raspućin je ojađen, psuje i tuguje, ali ga ne napušta poslovni duh. ’’Je li, Zorane, što mi ne pošalješ Vikicu? Svakako zatvaraju onu njenu trafiku. De, ne mršti se! Nisam mislio da se svlači, ona to ionako ne bi umela. Nije to za svaku. Za početak neka je za šankom, a posle kako hoće. Treba mi novo lice.’’ ’’Nisam čuo da ukidaju trafiku’’, veli Zoki i polazi na sprat. Posrćem za njim kao pijan, zamagljenog pogleda, nesposoban da probavim vest. ’’Daj mi njen broj!’’, viče Raspućin, ali Zoki se pravi da ne čuje. Možda i nije toliko glup. Pre dve godine mu rekoh da ima lepu sestru, a on će ti njoj u lice (i to preda mnom): ’’Ej, Vikice, Laki bi te jebo!’’ Nije slagao, ali ja od sramote dugo nisam smeo da je pogledam. Na spratu za trenutak zaboravih svoj jad. Zinuo sam i ukopao se pred prizorom koji me je dočekao. Ko bi rekao da je prostor iznad ‘’New Yorka’’ toliki! Spolja se čini da su tu dva stana, najviše tri, a sad mi liči na niz kutija sa višestrukim dnom. I svaka je, od poda do plafona, ispunjena novinama. Domaće i strane, dnevne, nedeljene ili mesečne, isustrovane, svakave! Složene su u uredne gomile među kojima je ostavljena prtina. Čovek bi ovde mogao nestati kao u lavirintu. ’’Nema fabrike kartona koja će ti ovo otkupiti!’’, kažem Zokiju, a on se kezi kao blesav. ’’Pa ovo i nije stara hartija! Obrati pažnju, sve su iz budućnosti! Ima ih možda do kraja sveta. Nisam mislio da će uvek biti novina.’’ Tražim ‘’Vrele gume’’ ili bilo kakav časopis o kolima. Da li će uvek biti automobila? Mada, kad bolje razmislim, treba naći nešto od čega se živi. Zgoditke na lutriji, na primer. Igraću na malo, neću privlačiti pažnju. Ionako za novine znamo samo Zoki i ja. A on, mazgov, brine za opšte dobro: ’’Vidi, ovde su sve na ćirilici! Da neće Rusi osvojiti svet?’’ ‘’Ma, jok! Naši će. Srbi vanzemaljskog porekla, oni što su osvajali druge planete dok smo mi, narod najstariji, zasnivali život na ovoj!’’ Gleda u mene bez treptaja, kao da se pita govorim li, ipak, nešto ozbiljno. Pucnem prstima kraj njegovog levog oka: ’’Probudi se, uspavana lepotice! Rusa je mnogo na svetu, pa mora biti gomila njihovih novina. Zato su ti u onoj sobi sve kineski ili već nečiji znaci, ko zna šta? Pust ti to, nego misli šta je nama činiti!’’ ’’Da obavestimo vladu?’’ ’’Jebala te vlada! Zorane, brate moj rođeni, tebi i meni se sreća dosad nije ni u šali osmehnula, a ovo je prilika!’’ Pričam mu o lutrijama i bankama u koje ćemo sklanjati pare od klađenja, a sve mi se misli vraćaju na sutrašnji primerak ‘’Resavskog pismonoše’’ i na Violetin broj. Kome ga je pisala? Zašto? Zar će ona, tako pametna i fina, raditi za Miku Raspućina? Kakva majka, takva ćerka. Tako će o njoj govoriti. Njen brat i ja ćemo se kockati i sve će biti onako kako nam je u kolevci dosuđeno. Klađenje, prevare, šarena laža iz budućnosti, prodavanje magle. A i ta magla pripada Raspućinu. Strogo gledano, on je vlasnik zgrade, pa je ovo suludo otkriće, baš kao i naša budućnost, njegova imovina. Zokiju i meni bi više valjalo da ovde stvarno leži stara hartija. Palim cigaretu i nekoliko sekundi puštam da mi palidrvce izgara među prstima, a onda ga spustim do dna novinske gomile koju nisam stigao ni da pogledam. Bolje je tako. Čekam da hartija prihvati i da se prostorija ispuni dimom, a onda se povlačim i vučem Zokija ka vratima. ’’Šta je to? Šta ste napravili?’’, urla Raspućin. Zove vatrogasce, čupa kose i ne čuje kako mi Zoki šapuće: ’’Upropastio si nas! Uništio si nam budućnost!’’ ’’Ne budali. Kako bih ja mogao menjati bilo čiju budućnost?’’ ’’Spalio si novine. Sve uništio! Znaš li da to možda znači kraj sveta?!’’ Smejem se od srca. ’’A možda samo neće biti onako kako je zapisano!’’
***
NATAŠA MILIĆ piše pesme, kratke i nešto duže priče, uglavnom iz oblasti fantastike, a objavljivala je u istrakonskim i refestikonskim zbirkama kratkih priča, časopisima ”UBIQ”, ”Marsonic”, ”Emitor”, ”ZNAK SAGITE”, kruševačkom časopisu ”Putevi kulture”, zatim u zbirkama ”Paralelni svetovi” kluba ”Reč i glas”, zbirci priča o Zviždu i Homolju ”Čuvari zlatnog runa”, zborniku ”Crte i reze”, koji izdaje ”Resavska biblioteka” iz Svilajnca, tematskim zbirkama priča Gorana Skrobonje, zbirci Festivala fantastične književnosti iz Pazina i u elektronskim časopisima. Godine 2018. osvojila je prvu nagradu na konkursu banjalučke Specijalne biblioteke za kratku priču. Živi i radi u Beogradu.
Bio je to zadnji dan škole ili, da se mene pitalo, prvi dan ljeta. Jedan od najboljih, ali i jedan od najgorih dana u mojem životu. Netom prije one sudbonosne prekretnice, o kojoj ću uskoro govoriti, svijet je bio moj. Zaboravio sam na prošlost, nisam se zamarao budućnošću. Bio sam potpuno predan tom trenutku, osjećajući kapljice znoja na licu, limenku hladne Corone u dlanu i, najljepše od svega, njezinu ruku u svojoj.
Da, mislim da stvari rijetko budu bolje od toga. Prethodnog sam mjeseca tek navršio osamnaest godina, dok je Christie imala ostati sedamnaestogodišnjakinja još idućih pola godine. Upravo smo završili treći razred, što je značilo da nam predstoji još jedna zajednička godina srednje škole. Ali, kao što sam rekao, nisam se zamarao budućnošću, jer ništa nije moglo biti bolje od sadašnjosti: Christie je bila uz mene i ja sam bio uz Christie, a uz nas je (ili, bolje rečeno, iza nas) cupkao njezin mlađi brat Danny. Danny je bio osmogodišnjak i vječno je nosio šarenu šiltericu iz koje je stršio propeler. Dok smo Christie i ja – mladi, zaljubljeni par – isprepletenih prstiju šetali šumskom cestom, Danny je vrludao nama sleđa, idući s jednog ruba šume prema drugom, a s vremena na vrijeme zašao bi među stabla da prouči kakvu vjevericu, crvendaća ili češljugara, ili da nabere šumske jagode.
Udaljili smo se iz grada na moj prijedlog. Potstone mi je svake godine omrznuo na zadnji dan škole. Inače je to bilo mirno mjesto, ali kad bi se god školska godina privela kraju, tinejdžeri bi nagrnuli na ulice i zviždali, urlali, ljubakali se po parkovima, potajno cugali, mlatili se, te ponekad, uživajući u kaosu, obasipali građevine jajima. Lagao bih kad bih zanijekao da sam ranijih godina sudjelovao u svemu tome. I ja sam zviždao, urlao, ljubakao se s bivšom po Everly Parku, zapadao u razmirice s maturantima i zgrtao masnice, te sam – priznajem, nisam svetac – na kraju prvog razreda s Erniejem i Jadenom izvršio rafal jajima na prodavaonicu gospodina Dixieja (tom tragičnom prigodom ćelavu je sirotanovu glavu pogodilo jaje i oblilo ga žumanjkom i ljuskama, maslo ne-baš-trijeznog Jadena).
No te sudbonosne godine, dok smo se družili okupljeni oko klupica u glavnom gradskom parku – Christie, Ernie, Jaden, Susie, Layla, Chad i ostali – pogled mi je odlutao prema šumovitom brdu što se prostiralo na sjevernom kraju Potstonea. Primamljen mišlju na hladovinu i spokoj, na bijeg od vreve i kaosa, predložio sam curi da pođemo onamo u šetnju, sami. Oklijevala je, brinući se da nešto nije u redu sa mnom, no onda je raspoznala da je apsolutno sve u redu i da jednostavno želim pobjeći od euforičnih tinejdžera.
Tako smo se Christie i ja rastali s prijateljima i uputili prema brdu. Prešli smo preko Dayfriars Bridgea, pješačkog i biciklističkog mosta koji se protezao nad brzom i nemirnom, no plitkom rijekom Slyde. Ondje sam se zaustavio i zagledao niz vodu iz koje je ponegdje nicalo oštro kamenje. Na mostu nikad ne bih propustio zagledati se niz rijeku, privučen njezinim vijuganjem kroz grad i skretanjem među obroncima u daljini. Premda sam znao da se ona daleko izvan Potstonea ulijevala u neku drugu tekućicu, koja je na kraju otjecala u Atlantik, zamišljao sam nepoznate krajolike koje je još trebala počastiti svojom prisutnošću na putu do ušća. Podsjećala me na vlastitu budućnost i neizvjesnost nakon srednje škole.
Lutao sam u mislima dok me Christie nije zazvala: “Adriane.”
Okrenuo sam se prema njezinim modrim sanjarskim očima. Oko njih su se usjekle sitne bore. Usne su joj bile rumene i umiljato napućene, a kosa joj se u pepeljasto-žutim nijansama valovito slijevala niz ramena. Pomislio sam da je savršena. Pri pogledu na nju rasprši se ona neizvjesnost oko budućnosti, te sav moj nemir i strah, koji me obuzeo dok sam zurio u rijeku Slyde. Uhvatim je za ruku i sve ponovno bude dobro.
Prešavši most, Christie zamijeti skupinu osnovnoškolaca, a među njima i svojeg brata. Danny, sa šarenom šiltericom s propelerom na glavici, samo mrvu bucmastiji od prosječnog klinca, koračao je na kraju skupine, ručica spremljenih u džepove. Moram priznati da mi je dječak bio drag – moju je naklonost prema njemu budila sanjarska aura kojom je zračio, nešto što je posjedovala Christie i nešto što je, volio sam vjerovati, bilo i dio mene. Kad god bih ga vidio, dječak je bio u svojem svijetu. Dok su se njegovi prijatelji zafrkavali, zadirkivali i gurkali, Danny je slijedio čopor kao nepotreban višak i gledao prema rijeci.
Nogostup je Christie i mene nanio pred osnovnoškolce, koji su se zaustavili pred starijom sestrom svojeg prijatelja. Oni su nas skorašnje maturante promatrali s dubokim strahopoštovanjem. U njihovim očima, osamnaestogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci bili su zreli i odrasli ljudi. Uz to sam imao i curu, što je njima bilo nedostižno još najmanje nekoliko godina. Osjećao sam se poprilično ponosno.
Objasnili su nam da su na putu prema igralištu gdje se održavala srednjoškolska košarkaška utakmica. Primijetio sam da Christie sa sažaljenjem promatra Dannyja čije je lice tonulo od dosade. Pa ipak je oklijevala pozvati ga s nama, vjerojatno se plašeći da ću se naljutiti, ali nisam imao baš ništa protiv Dannyja i pomislio sam da bi moglo biti jako lijepo kad bismo svi troje otišli na izlet u šumu. Stoga sam ponudio dječaku da nam se pridruži, na što je on slegnuo ramenima (bio je to njegov zaštitni znak) i upitao: “A kamo točno idete?”
“Gore na brdo”, rekoh. “Prošetat ćemo po šumi.”
Danny se dvoumio, piljeći u mene velikim okruglim očima – košarkaška utakmica protiv pustolovine u šumi? – da bi naposljetku slegnuo ramenima i rekao: “Pa dobro, može.”
Preotmemo Christie i ja jednog osnovnoškolca onoj skupini i produžimo dalje na sjever. Nad nama je lipanjsko sunce bliještilo i pržilo, a bijeli oblaci umirujuće tumarali. Dan je bio kao iz snova.
Na brdo nad Potstoneom moglo se uspeti prašnjavom cestom što je počinjala iza parkirališta najvećeg gradskog šoping-centra. Postojalo je nekoliko pješačkih stazica, ali ova nam je cesta bila najbliža. Nikad doduše nisam išao njome, nego bih je primjećivao kad bih biciklom obilazio ovaj kvart. Moram naglasiti da to divlje, neukroćeno brdo i nije bilo neko izletište za stanovnike Potstonea, a nikad nisam čuo ili vidio nekoga da se vozikao gore (samotnih i dostupnijih mjesta za pipkanje u automobilu bilo je pregršt na drugim dijelovima grada). Brdo je bilo prekriveno šumom i mimo lijepog pogleda, gore nije bilo ničega.
Sigurno ste se ranije zapitali odakle mi limenka Corone, jer nisam imao dvadeset jednu godinu. Na tomu imam zahvaliti svojem kompi Ernieju koji je – sam Bog zna kako, nikad nam ne bi odao – uvijek bio sposoban nabaviti alkohol. Toga mi je dana u parku tutnuo limenku Corone u ruku. Spremio sam je za kasnije, a kad smo se zatekli na prašnjavoj i pustoj cesti u šumi, pomislio sam da je pravi čas da se malo osvježim.
Danny, koji je među svojim prijateljima bio zatvoren, u našem se društvu toliko opustio da je sad cupkao, trčkarao i neprestano se glasao.
“Pjeva mali kos, tra-la-la-la-la…!” pjevušio je iza Christie i mene, raskrilivši ruke i jureći slijeva-nadesno glumeći avion.
Ona i ja držali smo se za ruke i smješkali. Ja sam potezao gutljaje iz limenke.
“Ovo je bila jako dobra ideja, Ad”, reče Christie. Zvala me Ad iz milja.
“Nije mi se ostajalo u gradu”, rekoh. “Ernie će ponovno bljuvati, Jaden će zažvaliti dvije-tri cure, Layla će bacati sarkastične uvrede, Susie će cmizdriti jer Jaden neće ljubiti nju… eto, kao da smo već bili tamo.”
Nasmijala se. “Ti i dalje vjeruješ da se Jaden sviđa Susie, ha?”
Christie je bila slijepa k’o miš, ma još i gore, kad je trebalo prepoznati ljubavne signale. Ja sam ih vječito uočavao, neki bi rekli tamo gdje treba i gdje ne treba (u krivu su), ali Christie? Da je Susie skočila na Jadena i ugušila ga poljupcima, ona bi to protumačila kao iskaz prijateljstva. Što ćete, bila je propali slučaj, ta moja cura.
“Naravno da joj se sviđa”, rekoh. “Samo što joj na čelu ne piše: HOĆU JADENOVU DJECU.”
“Nj-nj-nj”, zacvili Christie i stisne mi ruku.
Bila je slatka kad se durila.
“Danny, ne diraj to”, rekla je osvrnuvši se.
Dječak je čučao pred gljivama i motrio ih s dubokom znatiželjom.
“Može ih dirati, samo ih ne smije jesti”, rekoh.
Danny svrne pogled na nas, pa natrag na gljive. Onda ustane, slegne ramenima i nastavi fućkati i pjevušiti.
“Pogled je divan”, reče Christie motreći građevine Potstonea te gradske ulice što su se sjekle pod pravim kutom. “Mogu vidjeti školu… i Tantry Park…” Suzila je oči i podbočila ruku na čelo. “Mislim da vidim naše prijatelje kako sjede na klupicama.”
“Ne možeš ih vidjeti odavde, blesavico”, rekoh, nadajući se da će se ponovno onako slađahno naduriti.
Štos je upalio – pogledala me s mješavinom ljubavi i blage uvrijeđenosti. Zagledali smo se jedno u drugo, ona hineći ljutnju, ja nasmiješeno. Približim joj se i poljubim je.
“Fuuuuuuuj”, Dannyjevo se lice izobliči u grimasu.
Kad sam odmaknuo usne od njezinih, opet me gledala totalno zaljubljeno. “Hajdemo”, rekoh.
Okrenuli smo Potstoneu leđa i udarili dalje niz cestu čiji se nagib sve više smanjivao. Bili smo pri vrhu brda kad se pred nama ukazao parkirani kamionet. Bio je to Ford obojen napola u smeđu, a napola u bijelu boju. Ispred njega bio je završetak ceste. Put nam je priječio neprohodni gustiš.
“Oh, ovo je kraj”, razočarano će Christie.
“Pođimo natrag”, rekoh, taman popivši Coronu. Kako nigdje nije bilo koša za smeće, ostavio sam limenku u tovarnom prostoru kamioneta.
Danny se popeo na prste i zavirio u unutrašnjost kabine, ruke prislonivši na prašnjavo bočno staklo. I sâm sam bacio pogled prema kabini i zamijetio šiltericu na suvozačevu sjedalu.
“Ne diraj auto, Danny”, reče Christie. Časkom se oneraspoložila pa je zazvučala potonulo. Nije joj se vraćalo u grad.
“Idemo natrag, tra-la-la-la-la…!” pjevušio je dječak.
Više se Christie i ja nismo držali za ruke, niti sam hodao uz nju. Koračao sam prvi, s pogledom fiksiranim na grad u podnožju brda. Ni meni nije bilo drago što se vraćamo među pomahnitale tinejdžere, ali nismo imali kamo. Gore nije bilo klupica u hladovini odakle bismo uživali u pogledu, a sjedenje nasred ceste i pečenje na suncu nije dolazilo u obzir.
“Gledajte!” poviče dječak.
Okrenuo sam se. Danny je stajao na rubu šume i pokazivao prema stablima.
“Što?” upita Christie.
“Puteljak! Mislim da je tamo puteljak, Chris!”
Ona napravi nekoliko koraka i pogleda u smjeru njegove ruke. Namrštila se. Ja se nisam micao s mjesta.
“U pravu je, Ad! Tamo je dalje stvarno neka stazica. Hajdemo onamo!”
Razmišljao sam. S jedne strane, spuštanje u dosadni stari Potstone, među ciku i vrevu gdje riskiramo da nas izrešetaju jaja. S druge strane, Christie, Danny i ja hvatamo još malo mira i samoće pod okriljem guste šume. Uostalom, nije da mi se nekamo žurilo.
“Pa, dobro”, rekoh. “Pravac – šuma!”
Christie se vragolasto osmjehne – oraspoložila se u hipu – i prva pohita u šumu. Danny ispusti glasan Hura! i, s propelerom koji mu se zavrtio na šilterici, poskoči za njom. Slijedio sam ih.
Puteljak na koji je dječak ukazao krivudao je nekoliko metara od nas, preko puta malene udoline. Po tvrdoj smo zemlji sišli s naše strane i onda se uzverali do njega. Skretao je u oba smjera i gubio se u daljini. Definitivno nije vodio prema prašnjavoj cesti s koje smo zastranili.
“Valjda se nećemo izgubiti ovdje”, reče Christie kroz smijeh.
“Uz Dannyja se nikad ne možemo izgubiti, zar ne, kompa?” zafrkavao sam se.
Danny nije bio siguran šalim li se ili ne, pa nije znao što reći. Ja sam se ipak potrudio upamtiti ovo mjesto kako bismo se znali vratiti.
“Kamo ćemo?” upitao sam. Mogli smo slijediti puteljak u bilo kojem smjeru, bilo mi je svejedno.
“Možemo bacati novčić”, reče Christie.
“Nah, švorc smo”, rekoh. “Danny, ti odluči.”
Suočen s tim značajnim zadatkom, dječak odmjeri jednu pa drugu stranu. Okrugle mu očice zaiskre s odlučnošću te pokaže mimo Christie i mene. “Idemo onamo!”
“Može!” rekoh veselo i krenuh prvi u zadanom smjeru.
Ništa se naročito nije moglo vidjeti u toj šumi. Mnoštvo drveća, raslinja i grmlja, ugodna hladovina, povremeno šuškanje lišća i pucketanje grančica. Ptičice bi lepršale kroz krošnje ili slijetale s grane na granu, vjeverice jurcale u duplje čim bi nas ugledale, ali od drugih ljudi nije bilo ni traga ni glasa.
Danny je pokupio neku otpalu granu i sad se pri hodu oslanjao na nju, preobrativši se u malog čarobnjaka. Inače je čitao serijal fantasy knjiga pa bi, kad bi mu došlo, zakovitlao granom poput junaka iz tih priča i mrmljao sebi u brk: “Sad sam kao Tim, najbolji čarobnjak ikad… a ovo je moj najjači čarobni štap, Inferis…!”
“Oh, Ad,” reče Christie ne pridajući pozornost mladom čarobnjaku koji se tako požrtvovno borio protiv sila tame, “zaboravila sam te pitati. Što je bilo s onom pričom na kojoj si radio?”
“Dovršit ću je… jednom prilikom.”
“Nicole me neki dan ispitivala o tome. Navodno si joj rekao da si stao na pola, a ona se baš zainteresirala za priču i hoće je pročitati.”
“Ma znam, razglasio sam na sva zvona da ću je napisati. Velika pogreška. Istina je, imam dvadeset pet stranica, što je polovica… Jednom kad je dovršim, poslat ću je urednicima Fantastičnih priča. To je onaj časopis koji čitam, znaš. Onda će je objaviti.”
“A što ako je ne objave?”
Nije mi se svidjelo to pitanje. Mislio sam da pišem dovoljno dobro da mi objave priču. Istinu govoreći, bila je to prva priča dulja od deset stranica koju sam natipkao. Nije baš da sam udarao po pisaćoj mašini od jutra do mraka kako bih bio što bolji, ali godilo mi je vjerovati da sam dovoljno dobar.
“Ma objavit će je”, rekoh hineći opuštenost.
“… zli vilenjaci su me napali…!” uživljeni je Danny iza nas spašavao svijet lamatajući štapom. A mi smo nezahvalno razglabali o nekim tričarijama poput pisanja.
“Potrudi se da je dovršiš”, reče Christie. “Šteta i tvojeg vremena i papira ako sve to baciš u vjetar.”
“Budem”, rekoh završnim tonom kako bismo što prije promijenili temu. “Evo, sutra ću pisati.”
Na tome je stvar stala, ali mislim da sam duboko u sebi znao da ću sutra ponoviti iste riječi. Sutra, sutra, sutra. Uvijek sutra, nikad danas. Sjeo bih pred bakinu pisaću mašinu, umetnuo papir, otisnuo nekoliko slova i – voilà! Tekst bi me razočarao, pa bih si govorio da taj dan baš i nema smisla pisati kad, Bože moj, nisam pri volji. Primit ću se posla nekom drugom prilikom, lagao bih si, kad ću biti motiviran i pun inspiracije (sutra, možda?). Tad će, eto, na vidjelo iznjedriti moje lijepo pisanje. Kratko i jasno, bio sam najgora vrsta lažljivca, lažljivac koji laže sam sebi. Moje je laganje bilo izlika za lijenost.
Ali da, htio sam se baviti pisanjem. Privlačila me ideja pisanja knjiga. Privlačila me ideja objave u Fantastičnim pričama. S vremenom sam razvio koncept za tu priču koje sam se primio početkom godine. Radila se o ljudima koji su umetali čipove u majmune kako bi ih kontrolirali, gradeći time nepobjedivu vojsku, ali jedan se majmun, imena Chauven, oteo kontroli i podignuo ustanak protiv ljudi… Priznajem, priznajem, na prvu zvuči čudno i podsjeća na Planet majmuna, no svim sam srcem vjerovao da je priča zanimljiva i da je mogu (jednom kad me ponese inspiracija, naravno) kvalitetno ispričati. Međutim, zasad je onih dvadeset pet stranica počivalo netaknuto u ladici, a ostatak priče živio je jedino u mojoj glavi.
Odagnao sam zasad te misli, obećavši si da ću pisati sutra, kao što sam ranije rekao.
Proteklo je više od pola sata otkad smo se udaljili s ceste. Dannyju je dosadila šuma, odbacio je čarobni štap nakon što je spasio svijet, okanio se fućkanja i pjevušenja i sad se lijeno vukao za nama. Christie je držala monolog o svojoj ljubavi prema matematici. Tu smo se ona i ja znatno razlikovali: ja sam bio više umjetnički tip, dok je ona bila buduća znanstvenica. Kad god bih zaradio jedinicu kod profesorice Burns na satu matematike, što je nažalost bilo češće nego što bih volio priznati, Christie bi mi davala instrukcije. Jedini je uvjet za te instrukcije bio taj da joj ispečem tortu od palačinki, koju je ona tamanila kao da nikad dotad nije strpala hranu u usta. Jednom sam zaista posumnjao da taj njezin otac uopće kuha.
“… sam kao mala rješavala sudoku i slične stvari”, govorila je Christie dok je pred nama puteljak zavijao i skretao pred nekom udolinom.
“Mhm”, rekoh slušajući je napola. Nije me baš zanimao taj njezin monolog, više sam promatrao šumu oko sebe.
“Tad je još mama bila živa”, reče Christie s tugom.
Eh, kvragu. U ovim situacijama nisam znao što reći. Njezina je mama poginula u prometnoj nesreći dok je Christie bila djevojčica. Danny je tad imao godinu-dvije. Primijetio sam da je povremeno razgovor navodila na tu temu, ali ja bih tad zablokirao i ne bih bio sposoban reći joj išta pametno ili utješno. Nisam baš bio netko tko bi vam mogao pružiti rame za plakanje.
Slijedio sam puteljak koji je taman skretao na rubu brijega, kadli mi pogled privuče prizor preko puta udoline. Tijelo mi se naglo ukoči, a Christie se zabuši u mene.
“Hej, hodaj”, reče ona.
“Tiho! Pogledaj!”
Onkraj udoline bilo je nešto užasno, nešto što mi je sledilo krv u žilama i odrezalo mi ruke i noge; prizor koji mi se u sjećanje utisnuo savršeno bistro i živopisno i prizor koji nikad nisam bio u stanju zaboraviti.
Christie, Danny i ja gledali smo u trojicu muškaraca. Najmlađemu je bilo četrdesetak godina. Podsjetio me na turista, onakav u lanenoj havajskoj košulji kratkih rukava. No nije bilo ničeg turističkog u ostatku njegova izgleda, kao ni u njegovim namjerama. Lice mu je bilo špičasto, proračunato i prijeteće, ugljena kosa hitlerovski zalizana u stranu, a pred tugaljivim, bolju ispunjenim očima sjajile su se okrugle naočale.
Drugi je muškarac bio u sedamdesetima. Stajao je sa strane. Odjenuo se jednostavno u kratke hlače i staru iznošenu potkošulju. Njegove su tanke dlakave nožice i koščate ruke ukazivale na manjak fizičke snage. Lice, smješteno pod svijetlim šeširom uskoga oboda koji je njegovoj pojavi pridavao dašak otmjenosti, bilo je kruto i hladno, lišeno bilo kakva milosrđa. Izgledao je kao da je donio nepovratnu presudu i da ga nikakav argument ili molba, ma koliko uvjerljivi bili, ne bi mogli okrenuti od nje. Na temelju njegova držanja i izraza stekao sam dojam da bi po zanimanju mogao biti sudac. Toliko je, eto, nemilosrdno izgledao onda.
Naposljetku, bio je ondje i treći muškarac, samo što on nije stajao na tvrdom šumskom tlu, nego na stolici. I on je bio starac, dvije-tri godine mlađi od sudca. Na stolicu na koju se popeo bio je naslonjen štap za hodanje, za koji sam pretpostavio da mu pripada. A on, jadnik u crnim hlačama i crnoj majici, upriličen za sprovod, pogrbio je leđa i drhturio, gledajući čas turista čas suca, ali nailazeći isključivo na bešćutnost. Usnice su mu poskakivale, zjenice vrludale. A kako i ne bi, kad je sprovod kojem je trebao prisustvovati bio njegov vlastiti?
Pred njegovom uzdrhtalom glavom, privezano za granu stabla što se pružala vodoravno nad njim, visjelo je naizgled čvrsto mornarsko uže. Dosezalo je razinu njegova lica i bilo je svezano u obliku – omče. Omča me podsjetila na žarulju, onakva izduljena s nekoliko čvorova poput grla.
“Nastavi”, reče turist kad se starac osvrnuo prema njemu i pogledao ga suznim, molećivim očima.
Starac se prisili okrenuti glavu prema omči – vlastitoj smrti – te zajeca. Oborio je pogled i briznuo u plač.
“Z-zašto ovo činite…?!” zastenjao je. “Ja sam s-samo starac!”
“Začepi i učini što ti je rečeno”, reče turist.
Za to je vrijeme sudac šutio postrance i promatrao prizor.
“Isuse, Adriane!” šapne Christie, sklonivši se uz Dannyja iza široka stabla na samom rubu našeg brijega. “O-oni će ga ubiti!”
“Budi tiho!” rekoh, i sam se sakrivši iza nekog stabla. Nisam znao što činiti – strepio sam da će i nas zadesiti starčeva sudbina ako nas ona čudovišta samo i ugledaju, tako da spašavanje jadnika nije dolazilo u obzir. S druge je strane prizor bio previše jedinstven i stravičan a da pobjegnemo. Imali smo sreće što nijedan od trojice muškaraca nije perifernim vidom zapazio kretanje onkraj udoline, ili pak ranije osluhnuo naše glasove. Osim što nas je prizor prikovao za mjesto, bilo je izvjesnog rizika da bi nas ovoga puta netko mogao uočiti pri pokušaju bijega. Ne, nismo mogli samo klisnuti, ne kad je onaj starac tamo dolje trebao biti smaknut za svega nekoliko sekundi, na pravdi Boga, siroti nesretnik…
Zaboga, pomislio sam, zaboga, zašto ubijaju tog čovjeka?
“Učini to!”drekne turist jer se starac još uvijek nije pokorio njegovoj naredbi.
Nesretnik uzbibanim, žilavim rukama uhvati onu prokletu omču i turne glavu kroz nju. Gledao je isprazno u našem smjeru, i mogli smo razaznati njegovo lice iz kojeg je život bio isisan i prije nego što je umro, ostavljajući ga blijedim poput trupla; usnice su mu i dalje poskakivale, oči odavale potpunu nevjericu. Da je podignuo pogled, ili tek izmorene zjenice, možda bi se susreo s dječjim licima što su provirivala iza para stabala tamo gore na brijegu. Ali nije – starac se kao u transu zadržavao na stolici.
Onda je turist pokraj njega zagazio na stolicu, stegnuo omču i privio je uz starčev vrat, sišao dolje, kimnuo svojem ortaku (“Adriane!” zavapi Christie) i povukao stolicu.
Pogled mi je bio prikovan za ono što je uslijedilo, oči raskolačene, vilica obješena. Nisam pogledao u stranu, ali osjetio sam da se Christie sklonila iza stabla, zaklopila oči i priljubila unezvijerenog Dannyja uz sebe. A ja – ja sam gledao. Gledao sam kako se uže rastegnulo i kvrcnulo, kako se starac mahnito trzao, kako su mu zjenice šibnule uvis napuštajući par praznih bjeloočnica, i kako su mu se stopala u skromnim drvenim sandalama ritala u uzaludnim nastojanjima da prione na čvrsto tlo.
I dok se starac trzao i trzao, hvatajući rukama omču i bezuspješno se trudeći pokidati je ili raširiti, turist i sudac smaknuću su svjedočili sa strane kao da obavljaju kakav rutinski posao, kao da su ovo već činili. Nesretnikovo se lice preobrazilo u odvratnu grimasu oblivenu strahom, panikom, šokom, životinjskim nagonom za spasom. Žila mu iskoči na čelu, napadno kucajući. A onda, nakon onog što je za mene bila čitava vječnost, ruke mu obamru i mlitavo popuste uz tijelo, grč pun bola ureže mu se u lice, nepredvidljivo trzne još dva-tri puta, te ostane visjeti na omči poput lutka, sa životom koji je tako nasilno i brzo iščupan iz njega.
Sandale su se njihale polako, posve polako; lijevo-desno, lijevo-desno, lijevo-desno…
Još se uvijek nisam mogao pomaknuti. Turist i sudac gledali su u starčevo tijelo što se ljuljalo na omči, a kad je sudac procijenio da je čovjek mrtav, objavio je: “Gotovo je.”
“A-Adriane…” zajeca Christie. Suze su joj kapale niz obraze, pogled joj je bio užasnut i obuzet strahom. Žudjela je za utjehom, za time da joj objasnim zašto se ovo zbiva, za time da je povedem odavde, ali nisam bio sposoban išta reći ili učiniti.
Zašto su ga ubili?
Bilo je to jedino pitanje koje me salijetalo u mislima.
Zašto su ga ubili…? Zašto su ga ubili…? Zašto su ga ubili…?
Prenulo me pucketanje grančica, slabašan jecaj, i blagi odron zemlje.
I Christien i moj pogled oteo se prema Dannyju. Znatiželjni je dječak provirio prema prizoru, slučajno nagazio na grančice, poskliznuo se i pao niz brijeg.
Dogodilo se to u hipu: ugledao sam ga kako na turu klizi po suhoj zemlji, nemoćan zaustaviti se i ustati. Christie ga je zazvala očajničkim glasom i jurnula za njim niz padinu. Turist i sudac trgnuli su se pred djecom koja su se naizgled niotkud stvorila.
“Djeca!” vikne sudac uznemireno.
“Sranje”, reče turist gurajući ruke iza leđa u hlače.
Zaletio sam se za Christie i Dannyjem bez razmišljanja. Samo što nisam i sam posrnuo silazeći niz padinu. Danny se zaustavio negdje pri podnožju brijega, gdje je prolazio presušeni potočić. Ondje ga je sestra ščepala za ruku i brže-bolje zaštitnički povukla iza sebe, ne skidajući usplahiren pogled s dvojice krvnika i trupla što se njihalo pokraj njih.
“Uhvati ih!” vikne sudac.
“Christie!” kriknuo sam, taman se sjurivši pred Christie i Dannyja.
Dječakove okrugle oči uplašeno su treperile. Ona je plakala. Jednom kad sam se zatekao pred potočićem i stao pred njih dvoje, nastojao sam nabaciti oštar, dominantan pogled – sijevnulo mi je kroz glavu da tako morate gledati zmiju ako nabasate na nju – no bojao sam se da moje mladenačko lice ipak najviše odaje prestravljenost.
“Bježimo!”viknuo sam, pomislivši kako je bijeg jedino što nam preostaje. No morali smo se prvo popeti natrag po brijegu do stazice.
Nisam se stigao ni okrenuti kad me ukipio turistov glas i škljocaj revolvera.
“Ne tako brzo, klinci.”
Christie brizne u još jači plač. Danny, začudo, pokaže više hrabrosti nego što sam očekivao (ili je bio toliko šokiran?), te ne ispusti ni suzu. Ostao je privijen uz sestru, zureći paralizirano u tamnu cijev revolvera kojim nas je ciljao muškarac sa svojeg obronka.
“Dobijesa!” odjeknuo je gromki, starački glas onog sudca.
“Š-što da radim s njima, Theodore?”
“Pazi na imena!”
Turist napravi grimasu kao da se prekorava što mu je ortakovo ime omaškom izletjelo. Revolver mu zadrhti u ruci.
“Ne mičite se!” vikne on i, ne skidajući pogled s mene, krene oprezno silaziti niz padinu.
Srce mi je tuklo toliko snažno da sam vjerovao kako će me, ne ubije li me turist, izdati vlastito tijelo. Bojao sam se baciti pogled na Christie i Dannyja da onaj tip, koji je bio vidljivo potresen našom prisutnošću, ne bi brzopleto reagirao i ispalio hitac.
Sve što se tad čulo bio je plač moje cure.
“U-ušuti, djevojko!” reče turist kad se spustio i stao s druge strane presušenog potočića. Sad sam ga mogao bolje proučiti: madež mu je izbijao na čelu, a duguljast vrat te orlovski nos pridonosili su ptičjem izgledu.
Premda je njime kolala nesigurnost i kolebljivost, on je bio taj s revolverom, a maloprije je dokazao da je spreman ubiti. Nisam ga želio ničime provocirati.
Ali, kvragu, što sam mogao napraviti?
Ako pokušamo pobjeći, u naša će leđa opaliti hitce…
Obliven znojem, piljio sam ravno u njegove smaragdne oči, trudeći se ne pogledavati u onu smrtonosnu i mračnu cijev što me strijeljala u grudi.
“Tko ste vi?” upita muškarac nešto odlučnije.
Theodore je stajao na rubu padine, nešto dalje od obješenog nesretnika.
“S-samo klinci”, rekoh slabim, piskutavim glasom. Želio sam popraviti dojam i zazvučati ozbiljnije, pa sam dometnuo nešto dublje: “Htjeli smo se maknuti iz grada. Nismo ništa vidjeli.” Šipak, i dalje mi se strah osjećao u glasu.
“Lažu”, reče Theodore. “Pitaj ih kako se zovu.”
“K-kako se zovete?”
Christie je ridala, stišćući Dannyja uz sebe. “M-molim vas, molim vas, nemojte nas u-ubiti…”
“Odgovori na pitanje, djevojko”, reče onaj prokleti Theodore.
Kad je Christie nato zdrmala snažna drhtavica, oči su mi zasuzile. Ali ne, stisnuo sam pesnice, morao sam ostati jak, morao sam dati sve od sebe da ne podlegnem očaju… Došlo mi je da je zagrlim i kažem joj da će sve biti u redu, da nema smisla plakati, da sam uz nju, ali onaj gad stajao mi je preko puta i revolverom mi ciljao prsa, zbog čega se nisam usudio napraviti korak ili se ikako pomaknuti.
“O-ona je Christie,” reče dječak umiljatim dječjim glasićem, “a ja sam Danny.”
“Christie i Danny, u redu”, reče turist. “A ti?”
“A-Adrian”, vlastito mi se ime omaklo s usana, premda sam čas ranije planirao nešto slagati.
“A kako se prezivaju?” upita Theodore.
“Odgovorite na pitanje”, reče turist.
“Dreaming”, reče Danny iskreno.
“Dreaming.” Turist kimne: “Ti, djevojko?”
Christie nije dolazila do riječi od plača.
“Neću ponavljati dvaput, djevojko!” vikne manijak uperivši revolver u nju.
“Oni su brat i sestra!” viknuh. “Oboje se prezivaju Dreaming! C-Christie Dreaming i Danny Dreaming!”
Muškarac kao da mi nije povjerovao pa je i dalje ciljao u Christie, gledajući čas mene čas nju. Onda je očito zaključio da se djevojka i dječak ne bi tako stiskali jedno uz drugo, niti bi ona tako brzo skočila za njim kad ne bi bili obitelj. Naciljao je natrag u mene.
“A ti, klinče?”
“Baxter.” Ovoga sam puta bio spreman lagati, posluživši se prezimenom gospodina u čijoj sam slastičarnici trebao raditi tijekom ljeta. “A-Adrian Baxter.”
“Svi ste iz Potstonea, je li?”
Prvo sam kimnuo, a onda rekao: “Da.”
Činilo mi se to suvišnim pitanjem: nije bilo za očekivati da bi se klinci uputili u nasumičnu šumu kod Potstonea ako su živjeli u nekom udaljenom mjestašcu. Bilo je dovoljno šuma i dovoljno brdašaca u čitavom okrugu.
“Što da radimo s njima, Theo—?” Muškarac se presiječe, svjestan da je ponovno zamalo izrekao puno ortakovo ime.
Sudac je smjestio ruke iza leđa i strpljivo razmišljao. Za nekoliko trenutaka reče: “Zaprijeti im. Ako išta zucnu, završit će kao on.” Nije bilo potrebe objašnjavati tko je bio on.
“Čuli ste čovjeka! Ako ikomu izlajete o onome što ste danas vidjeli, ako ikoga pošaljete ovamo po tijelo, ako svojim prijateljima samo i natuknute bilo što od onoga što smo napravili – ubit ćemo vas. Ubit ćemo vas. Znamo tko ste. Je li vam to jasno?!”
Jedva sam primjetno kimnuo.
“Je li vam to jasno?!” vikne turist.
“Jest”, natjerao sam se odgovoriti. “Jasno nam je.”
“Christie Dreaming,” reče turist uprijevši revolver u moju curu, “Danny Dreaming”, spustio ga je prema dječaku, “i Adrian Baxter”. Ponovno je ciljao u mene.
“Neka klinac to obeća”, reče Theodore.
“Obećaj.”
“Obećavam. Christie, Danny i ja nećemo nikomu ništa reći.”
“U redu”, reče turist. “Imam tvoju riječ, dječače. Ako je prekršiš, loše vam se piše.”
Nisam se usudio kimnuti.
“Pusti ih da idu”, reče Theodore.
“Idite”, reče turist. “I ne osvrćite se.”
Oprezno sam se okrenuo, napokon se obazrevši na Christie i Dannyja. Koža joj je bila nezdravo blijeda, izuzev oko očiju gdje se jako rumenila. Dannyju se na licu ustoličio šokiran izraz. A ja? Nemam blage veze kako sam ja izgledao, ali stavio bih ruku u vatru da sam bio gori od njih dvoje.
Sjećam se da sam se uspinjao po obronku brzo, slijedeći Christie i Dannyja. Strepio sam da će se šumom svakog časa razlegnuti gromoglasan prasak, te da će me hitac iz revolvera prostrijeliti kroz leđa i da ću se srušiti i ostati ovdje mrtav. Dugo me nitko neće naći, jer nitko nikad ni ne prolazi ovim zaboravljenim stazicama…
Ali se prasak nije razlegao, niti mi se metak zario u leđa. Christie i Danny uspeli su se na stazicu i potrčali natrag, a ja sam se stigavši gore osvrnuo.
Turist je nepomično stajao pred sad nevidljivim potočićem, onakav ptičje glave, hitlerovske kose zalizane u stranu, u lanenoj košulji i s revolverom u ruci. Preko puta udoline uzdizao se Theodore, starac koštunjava tijela, ali odrješita, nemilosrdna pogleda pod šeširom. Nešto dalje onaj je nesretnik visio obješen, u sandalama koje je taj dan posljednji put obuo.
Jurnuo sam za Christie i Dannyjem, kajući se svim srcem što sam predložio izlet na brdo.
Bio je to sunčan dan, dan iz snova, zadnji dan školske godine, prvi dan ljeta, dan u samoj sredini 1997. godine, dan tijekom kojeg sam imao sve, ali i dan koji se pretvorio u najgoru noćnu moru i dan u kojem sam izgubio samog sebe.
***
MISLAV GLEICH rođen je 11.7.1997. u Zagrebu. Odmalena je volio umjetnost: pisao je priče, svirao gitaru i stvarao glazbu, te se u jednom razdoblju bavio filmom. Godine 2016. maturirao je u Gimnaziji Lucijana Vranjanina. 2019. završava preddiplomski studij komparativne književnosti i anglistike na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Njegovi su najveći književni uzori Charles Dickens, Mark Twain, J. K. Rowling, Umberto Eco, Victor Hugo i Jules Verne. Dosad je objavio tri romana: Nikolay Vasilevsky (2018.), Samostan Craven Hill (2018.), Beskrajno ljeto (2021.), te pripovijetku Bizarna smrt časne Antonije (2019.).
Danas u školi imam predstavljanje svog projekta o slonovima. Malo me trta, ali jučer navečer sam zadnji put sve pokazao prvo mami, pa onda tati i na kraju sestri. Ako mi je pred njima sve štimalo, bit će OK i pred razredom.
Čekam tramvaj i razmišljam što ću i kako ću. Prvo moram do učionice i tamo ću doći malo ranije kako bih s nastavnikom provjerio tehnički dio. Radi li projektor, rade li zvučnici i kako, hoće li funkcionirati veza između kompjutera i projektora, radi li pametna ploča, ima toga još. Svatko od nas u razredu, dobio je sličan zadatak, a super mi je to što nisam bio prvi. Tako sam vidio od drugih što treba izbjegavati, a što dodati. Žarku, na primjer, kad je stavio prvi slajd i počeo govoriti, sve se odjednom ugasilo. Trebalo im je desetak minuta da shvate u čemu je bio problem. Marini se na pola projekcije zaledio kompjuter. Zato ja za sve imam plan B. U tramvaju vrtim u glavi sve te priče i istovremeno se zamišljam kako stojim pred svima njima i pokazujem na slona i njegove dijelove tijela. Naravno, digitalnim pokazivačem.
Neki dan, dok sam tražio osnovne podatke, iznenadilo me koliko su slonovi zapravo veliki. Mislim, znam koliki su otprilike, ali kad sam vidio brojke, tek tad mi je došlo do mozga sve to. Evo, na primjer, mladunče čim se rodi, ima sto kilograma! Znači da je teško kao moj ujak, a on je zbilja velik i jak. A kad odraste, slon obično teži oko 4500 kg. Kažem obično, jer je najveći kojeg su naravno, ubili, bio težak čak 12000 kg! To sam sve zapamtio i mislim da neću morati čitati s podsjetnika. Osim toga, neke sam dijelove i sam nasnimio. Glumim spikera.
Dok ulazim u školu, prvo susrećem nastavnika informatike koji mi je obećao pomoći. Dogovorili smo se da ću za vrijeme velikog odmora doći kako bi sve pripremili, a taj moj sat je ionako šesti, pa imamo vremena.
– Važno je da si fajl poslao na naš info-mejl, s kojeg vam šaljem zadatke – govori nastavnik.
– Naravno da jesam – govorim dok istovremeno osjećam kako me počinje oblijevati hladan znoj.
Prčkao sam po fajlu, uređivao ga, montirao, pokazivao svima doma i pokušavam se sjetiti trenutka kad sam bio potpuno siguran da je to to i kad sam ga poslao. Kolikogod razmišljao, taj trenutak nije postojao, jer sam to jednostavno zaboravio napraviti. Zaboravio sam najvažniju stvar na svijetu! Koji sam ja kreten! Ovo je kraj! A nemam plan C!
Dok sam na satu biologije, ne mogu ništa poduzeti u vezi spašavanja, jer je nastavnica stroga i tipkanje po mobitelu ne dolazi u obzir. Osim toga, samo mi još na ovo fali da zaradim neku kaznu. Kao za peh, ona ispituje i proziva svakog učenika i postavlja mu po jedno pitanje. Tek toliko. To je njezin običaj. Nikad ne rešeta jednog pred pločom, nego si male odgovore bilježi u notes. Valjda tamo imamo tonu pluseva i minuseva, tko zna? Zato i ne mogu ništa drugo nego biti prisutan, jer što ako me pita nešto što ne znam. Iako, biologija mi je jača strana. Slonovi se tu uklapaju, iako je sam projekt iz multimedije. Trebali smo koristiti sve što nam informatička učionica pruža.
Evo je, naravno da me pita.
– Davore, što znaš o zelenim algama?
Malo me zatekla. Nisam stigao pogledati tu lekciju. Znam jedino o jadranskom klobučiću jer sam ga ovo ljeto vidio dok sam malo ronio. Pa sam poslije guglao. Izvući ću se ako budem govorio o njemu, pa i on je alga.
– Ima ih mnogo vrsta, evo na primjer, jadranski klobučić. To je vrsta zelene alge koja se sastoji od jedne jedine stanice. Može narasti i do pet centimetara, pa je zbog te veličine pogodan za proučavanje…
Govorim sve što mi pada na pamet o njemu, ispada da puno znam. Sjednem i nastavljam misliti o slonovima. Moram nešto napraviti da dođem do fajla, moram! Nadam se da mi je nastavnica upisala u tu svoju teku nešto dobro. Jedva čekam zvono, jedva čekam kraj sata, jer onda mogu razmišljati i djelovati. Nema mi druge. Doma ne mogu, predaleko je, a i što bih rekao? Da moram doma ići sam sebi poslati mejl? Nemoguća isprika. Moram doći do toga na neki drugi način.
Inače, koliko sam toga pročitao, sjetim se da bih možda mogao i sve napamet ispričati. Ali to nije fora. Pripremio sam animacije, kratke filmiće, fotografije, dijagrame, čak i mali kviz na kraju. Uz neke animacije stavio sam i muziku, nešto sam i sam crtao. To ne smije ostati neviđeno! Pa slon je toliko fascinantan, treba znati više o njima, jer zaista izumire. Sada slonovi žive samo u nekoliko nacionalnih parkova i zaštićenih fondova gdje se o njima brinu ljudi. Lovili su ih zbog kljova, ali su se i sami morali povući jer nemaju gdje živjeti. Ljudi im oduzimaju i stanište! Vjerojatno se osjećaju živčano kao i ja sada, bez poslanog fajla.
Zvoni kraj sata i ja se spremam sa sata biologije brzinom kakvu se kod mene inače ne može vidjeti. Izlazim u školski hodnik i uključujem mobitel. Zovem prvo sestru. Ne javlja se. Tko zna što sad radi? Možda je u kupaonici, možda je isključila zvuk. Zvat ću je još nekoliko puta, mora mi se javiti. Ona mi je jedina šansa da dođem do tog fajla. Znam da će mi se rugati, jer ne samo što sam zaboravio, nego ću joj morati otkriti password. To će biti totalni poraz. Ali pretrpjet ću, šutjet ću, samo da mi pošalje fajl. Zovem mamu i tatu, reda radi. Znam da nisu doma, ali ipak. Zovem ponovo sestru. Ništa. Valjda će u jednom trenu vidjeti ‘5 missed calls’.
Odmor traje prekratkih pet minuta, i opet moram na sat, imat ću četrdeset i pet minuta zastoja. Za to vrijeme ću se samo živcirati. Do sata prezentacije, imam još četiri različita sata, pa iako sam se s nastavnikom informatike dogovorio za veliki odmor, sumnjam da ću do tada imati fajl.
Sad imam hrvatski. Učimo nekakve apozicije, a kad se uči novo gradivo, imam dosta vremena da budem živčan. Jer ništa drugo niti ne mogu. Ne mogu nikoga zvati, slati poruke, ne mogu otići doma poslati mejl. Mogu samo smišljati. Krišom pogledam na mobitel i vidim da me mama zvala dva puta. Valjda je vidjela da sam je zvao. Sad opet jedva čekam kraj sata da je nazovem. Tko zna?
Apozicije su gotove, shvatio sam o čemu se radi, zapisao što je za zadaću, čak sam i točno odgovorio kad smo vježbali to na nekim besmislenim rečenicama. Još tri minute do zvona. Sad više ni ne čekam da izađem iz razreda. Dok zvoni, ja već vadim mobitel i zovem mamu.
– Halo? Dušo ti si? Što se dogodilo da me zoveš? – javlja mi se mama.
Toliko sam sretan da jedva izgovaram što trebam.
– Htio sam samo pitati gdje si – govorim.
– Joj, da znaš što sam sve doživjela! Nakon što sam krenula na posao, stuštila se kiša, ali srećom nisam daleko odmakla tako da sam se vratila doma po kišobran.
– Čekaj, ti si se vratila doma? – sretan sam da sretniji ne mogu biti.
– Jesam, uzela sam kišobran i ponovo otišla – odgovara mi ona, ni ne znajući što to meni znači.
Znači nije više doma.
– Aha, ok.
– I zamisli. Jučer sam nešto doma radila i kad sam došla do tramvajske stanice, shvatila sam da sam cijeli taj spis ostavila doma, pa sam se morala ponovo vratiti po njega – govori ona ono što želim čuti.
– Šta? Divno! I sad si opet doma?
– Bila sam do pred dvadeset minuta. Sad sam već na poslu. Nego, što si ti mene zvao?
– Ja… ma ništa posebno. Htio sam da mi nešto napraviš. Sad ne možeš? Na primjer, da se vratiš još jednom.
– Joj, da si me bar nazvao prije pola sata! Sad stvarno ne mogu. Jel jako važno?
– Ma, nema veze. Sve je ok.
Dakle, da sam je zvao za vrijeme dosadnih apozicija, imao bih dvije prilike da se spasim. Sad mi je gore nego da je nisam dobio. Na mobitelu vidim i da me tata zvao. Vjerojatno i on hoće znati zašto sam ga zvao. Ali već zvoni za sljedeći sat. Matematika. To će biti još četrdeset i pet minuta muke. Koga da sad zovem?
Na satu ponavljamo gradivo jer sljedeći put pišemo nekakvi ispitić, kako ga nastavnik zove. Sustav dviju jednadžbi s dvije nepoznanice. Tek sam se sad sjetio da mogu tražiti da me puste na zahod i da onda mogu opet zvati. Od nervoze se ne mogu sjetiti niti najjednostavnijih rješenja. Da sam to pitao na biologiji ili hrvatskom, svaki put po jednom, možda bih potrefio trenutak da je mama došla po kišobran ili spis. I sad ću pitati da me pusti, samo koga da zovem?
U jednom trenu, pitam.
– Profesore, mogu na wc?
– Aha, možeš, samo prije toga riješi ovaj sustav, dođi pred ploču.
Sustav znam riješiti samo na jedan način.
Nažvrljao sam to u najkraćem mogućem roku i upitno ga pogledao.
– Hm, znači znaš! Idi i brzo se vraćaj!
Jedva sam to dočekao. U hodniku odmah vadim mobitel i taj čas me zove tata.
– Zvao si me? Vidio sam poziv. Nije valjda da se nešto dogodilo.
– Ne, samo sam mislio da si još doma, rano sam te zvao.
– Jel ti znaš što je to telepatija? – pita me tata veselo, pojma nemajući o mojim mukama. Strpljivo čekam da kaže što misli s tom telepatijom.
– Pa, ono, znam.
– E to ti je ovo: upravo sam bio doma.
Stvarno ću poludjeti. Sad je i on bio doma, a ja ni ovaj put nisam iskoristio priliku!
– Mislim, nisam ušao u stan, nego mi je mama javila da moram staviti ključ ispod otirača. Danas dolazi teta Sofija.
– Stvarno?! Kad točno dolazi?
– Mislim u podne.
– Diivnoo!!
Kriknuo sam tako glasno da je jedan nastavnik izašao na hodnik da vidi što se zbiva.
– A ti nemaš sat? – pita me on strogo.
– Ma imam, oprostite, evo idem.
– Bilo bi pametno – govori i vraća se u razred.
Tata je još na liniji, a ja mu se vraćam.
– Znači ona dolazi u dvanaest? I bit će u stanu barem dva sata?
– Da, pa znaš da ona obično bude par sati, treba joj vremena da pospremi. Samo, nikad te to baš nije zanimalo, zašto pitaš?
– Ma, ništa, nazvat ću je, ajde bok.
Prekinem liniju i krećem prema razredu. Uhvatim kvaku i sjetim se nečeg nevjerojatno važnog. Ja nemam Sofijin broj. Ima li ona uopće mobitel? Kako još nisam ušao u razred, vraćam se i odlazim do wc-a, jer sad stvarno ne želim da me opet netko čuje. Ponovo zovem tatu. Kako sam do sada bio baš pehist, molim sve sile svemira da ona ima mobitel. Ima. Tata mi šalje njezin broj sms-om. Pažljivo ga spremam u memoriju. I opet molim iste one sile da Sofija baš danas nije ostavila mobitel kod kuće. Sad se stvarno vraćam na matematiku.
– Imao si problema? – pita me profesor.
– Da, ali mislim da će biti sve u redu.
Razred se nasmije. Oni misle da se radi o probavnim problemima. Iako, ako ne uspijem, imat ću i njih.
Nakon matematike, veliki odmor. Odlazim do informatičke učionice. Nastavnik i ja provjeravamo sve, a ja izbjegavam odgovoriti na njegov upitni pogled. Još nemam fajl, govorim mu svojim bespomoćnim pogledom. Kad Sofija dođe do našeg stana, to će biti taman peti sat. Negdje pri kraju ću morati tražiti da me pusti na wc, i onda ću je nazvati. Nadam se da ćemo to ona i ja uspjeti riješiti. Sve smo provjerili, nastavnik i ja, projektor radi, ploča radi, ma sve radi, ako se što ugasi, imamo rezervni plan, samo sam ja na rubu živčanog sloma.
Četvrti sat je tjelesni. Tresu mi se noge, ne znam više ni trčati, ni uloviti loptu, a kamoli pogoditi koš. Pitaju me jesam li bolestan.
– Ako i nisam, možda se razbolim uskoro. Znat ću kad završi peti sat.
Nikom nije jasno što govorim, ali ova košarka, kakva god loša bila, malo me udaljila od problema. Negdje pri kraju sam čak nakratko zaboravio fajl, slonove i tetu Sofiju. U svlačionici sam tupo buljio u zid dok su se drugi oblačili. Razmišljao sam o tome kako mi sada svakako treba slonovsko suosjećanje. Oni razumiju kad je netko ranjen ili ugrožen. Spremni su pomoći. Tamo u mojem projektu imam kratki film gdje se vidi kako nekoliko slonova izvlači jednog mladog iz rupe u koju je upao. Bacali su zemlju u rupu, sve dok rupa nije postala dovoljno plitka da ovaj može izaći. U drugom imam primjer kako jedan viši slon spušta granu punu lišća i dodaje je surlom nižem slonu. I nisu majka i dijete, samo su prijatelji. Mogao bi sad jedan slon otrčati do moje kuće, srušiti ulazna vrata i donijeti mi bar usb-stik na kojem je predzadnja verzija mojeg projekta. Njihove surle su velike i snažne, oni mogu njima iščupati drvo, ali mogu primiti i jednu jedinu vlat trave! Zato znam da bi mi donio tu stvarčicu, iako mi je jedini spas teta Sofija.
Sad više nisam nervozan, smlavila me tuga jer se sat bliži, a ja još nemam ništa. Vučem se prema zadnjem satu prije onog najvažnijeg. Za vrijeme ovog sata, a to je engleski jezik, moram doći do tete Sofije i onda je korak po korak voditi i učiti da pošalje fajl. Ulazim u razred, blijed sam, što mi i učiteljica govori i kažem da mi je loše. Vjerojatno djelujem iskreno i istinito, pa me ona postavlja u prvu klupu i kaže:
– Ako ti bude slabo, ti samo izađi, ne moraš pitati.
– Hvala vam, stvarno mi je loše – odgovaram i počinjem se u glavi pripremati za zadnji pokušaj.
Prvih petnaest minuta naoko sudjelujem u nastavi zato jer još nije podne i nema smisla da izađem iz razreda bezveze. Tik-tak, prolazi vrijeme sporo, najsporije do sada u mojem životu. Minutu do dvanaest još ne dižem ruku. Čekam još tri minute poslije dvanaest i onda krećem. Rekla je da ne moram pitati, ipak mi je neugodno samo tako izaći. Polako se dižem, ona me pogleda i daje znak rukom da samo neka idem. Ja joj zahvalno kimnem glavom i izlazim. Oprezno idem do wc-a. Trebam mir, a ne da me neki profesor opet vidi i na primjer, prekine u najvažnijem trenutku. Konačno! Tipkam broj. Dugo tuli. Ja sam sve nervozniji.
– Halo? Ko je?
– Teta Sofija? Vi ste?
– Jesam, tko je to?
– Ja sam, Davor! Nešto vas jako važno trebam. Jako jako jako važno!
– A kaj me trebaš?
– Jeste u stanu?
– Nisam, sad ću ući. Ali možeš reći.
– Pa, evo, gledajte, morat ćemo polako. Znam da vam kompjuter nije blizak, zato prvo trebate otići do moje sobe i upaliti moj laptop.
– Joj, mali, kaj ti misliš da sam ja retardirana, kak vi mladi velite. Evo, otvorila sam ga, kaj trebaš? Aha, moram ukucati lozinku, daj.
To sam zaboravio načas. Mislio sam da ću je morati dati sestri. Ovo mi se čini kao manja katastrofa.
– DeltaxPapa – izgovorim joj slovo po slovo.
– OK, jesam, kaj sad?
– Morate naći fajl koji se zove Elephant, trebat ćete mi ga poslati na mejl.
– Elephant, Elephant.. Evo ga, tu je! To je multimedija, oš da ti ga komprimiram? Ne bu išlo ovak, to je velki fajl.
Ako sam ikad čuo nešto čudnije. Ona govori kao da je programerka.
– Paaa, ako znate, može.
– Evo, daj sad na koju adresu da ti to pošaljem? Žuri mi se, moram speglat veš.
Izdiktiram joj.
– Daj još jednu adresu za svaki slučaj, neku koju buš mogel poslat sa svog mobitela, tak da budeš ziher.
Izdiktiram joj. Da je ovo strip, imao bih upitnike nad glavom. Zašto se ja toga nisam sjetio?
– Super, jesam i to. Još nekaj?
– Pa, ništa.
– Aj provjeri jel ti stiglo na mobu, ja bum tu čekala, pa si barem siguran da imaš tu, al mora bit i na ovoj prvoj kaj si mi dal. Sad bum prekinula, a ti mi javi jel stiglo.
Od sad je zovem Carica Sofija. Prekidam liniju, provjeravam svoju yahoo adresu. Slonovi su stigli. Dakle, ako i nisu stigli na školski mejl, imam ih tu. Zovem je.
– Sve je OK.
– Si videl? Ak me više niš ne trebaš, idem delat.
– Ne, to je sve što sam trebao. Teta Sofija?
– Kaj je sad?
– Spasili ste me. Ni ne znate koliko mi je to važno.
– Sve bu OK, ajd bok.
– Bok.
Vraćam se na engleski. Ulazim.
– O, pa ti si došao k sebi, nisi više blijed. Dapače, rumen si u obrazima – govori profesorica.
– Je, bolje mi je – odgovaram dok u džepu nježno držim mobitel, svjestan da je fajl, ako nigdje drugdje, barem na njemu. Ostatak sata sam razmišljao o tome kako treba imati i plan C i da ga je upravo teta Sofija odradila.
A mislio sam da ćemo ići korak po korak i da ćemo već na uključivanju laptopa imati problema. Kako ljudi mogu iznenaditi!
Naravno da je Carica uspješno poslala fajl i na školsku adresu. Profa i ja smo ga ‘otpakirali’, a ja sam svoje slonove uspješno pokazao razredu.
Sve je prošlo u najboljem redu, učenici su pratili, bilo im je fora, tražili su da ponovim jedan filmić, a za kviz je bio pun pogodak. Profesor mi je rekao da bih ga mogao održati i u drugim razredima. Više puta kroz godinu.
Pa smo organizirali školsko kviz natjecanje. A ja sam mu dao ime:
Sophia-quiz.
***
KSENIJA KUŠEC rođena je 1965 u Zagrebu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu i na Muzičkoj akademiji u Zagrebu (Odsjek za duhače-saksofon). Više ne radi u prosvjeti, a od početka 2016. godine, član je Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika. Dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču. Objavila je brojne priče u zbornicima, časopisima i na portalima za književnost (Obzor-Večernji list, Pričigin, Gong, Kratka priča je ženskog roda, Afirmator, Kritična masa, MetaFora, Underpass, Balkanski književni glasnik, FEKP, Izvan koridora…). Knjiga Prozirna Lili upravo je na prijevodu na ukrajinski jezik (Volodimyr Krinitsky). Kazalište Tvornica lutaka izvodilo je 2014 godine predstavu Svemir, a koja je nastala prema adaptaciji knjige Priče iz Sunčeva sustava. Autorica je predloška i scenarija za jednu od tri filmske priče (Smrt bijela kost) – za omnibus Duboki rezovi, koji je snimljen 2018., producentska organizacija Kinematograf (Dijana Mlađenović). Ove godine, 2020., bila je koscenarist na filmu Opuštanje, u produkciji U.N.P., a trenutno radi još jedan scenarij za istu produkciju.
Do sada je objavila: Priče iz Sunčeva sustava, 2010., Reci mi sve, 2013., Janko i stroj za vrijeme, 2013.; Sobe, 2014.; Prozirna Lili, 2015., Nije moglo bolje, 2016., Otok, 2018., Opća opasnost, 2019., I onda se dogodilo, 2020.
Čula se gase začarana naslućivanje presto zauzima da svečano reč dočeka i istrpi svaki trzaj njenog bolnog prodora koji nagoveštava nepredvidiva dela između spasenja i ludila
Vođar jednog mnogoljudnog plemena nije imao sinova, već samo kćer sa kojom su mnogi želeli da podele postelju. Loza iz koje je poticao beše čuvena po zastrašivanju naroda. Zakon njegovih predaka bio je strog, sud pravedan, a kazna surova i uvek u skladu sa zločinom. Ubicu bi osudili na višednevno surovo mučenje do smrti, lopovu bi odsekli obe šake i oduzeli svu imovinu, prevarantu bi iščupali jezik, izdajnika bi bacili zverima, preljubniku bi oduzeli muškost, dok bi preljubnicu nabili na kolac. Vođarev otac očistio je pleme od svih neistomišljenika i ostalih mogućih pretnji. Nakon smrti, ostavio je starijem sinu drveni šumski grad, jedinstvenu građevinu od hrastovih stabala u kojoj se napadno isticao izveštačeni mir. Iako je način vladavine svojih predaka smatrao pogrešnim, vođar je u njemu prepoznao neminovnost, posmatrajući tu pravedničku okrutnost kao žrtvu zarad spokojne budućnosti plemena. Obećavao je svome narodu život u blagostanju, govorio je kako ne želi da vlada, već da ih vodi ka ugodnom i bezbrižnom životu, ali niko nije mogao da mu veruje, jer se njegovo poreklo nije moglo tek tako zanemariti.
Pošto vođar nije imao sina, bilo je jasno da će njegov budući zet postati naslednik krune, sačinjene pre deset kolena od prvovođarevih kostiju, posrebrenih na mesečini. Ratnici i lovci iz ovog i susednih plemena, dolazili su sa bračnim ponudama, ali ih je vođar sve odbijao. U venama prosaca isticala se vatra koja je nadraživala njegove nozdrve i budila nepoverenje. Napadni miris njihove krvi podsećao ga je na mlađeg brata koji je pet godina ranije pokušao da ga otruje. Vođar je čudesno savladao smrtonosni začin u svojoj hrani, ali je bitku sa istim protivnikom izgubila njegova vođarija, majka njegove kćeri. Trovač je pobegao i sakrio se daleko od drvenog grada, a narod, naviknut na nemilosrdnost prethodnih vladara, nije se mogao načuditi zašto stariji brat nije ni pokušao da ga pronađe i kazni.
Vođar je želeo da ga na čelu plemena nasledi neko drugačiji od svih dotadašnjih prosaca, ali nije uspevao da zamisli kakve bi osobine krasile tu osobu, već je priželjkivao iznenađenje u kojem će prepoznati znak. Odlazio je među narod prerušen u trgovca iz plemena Pamučara, poznatom po izradi finih tkanina koje su mogli da priušte samo najviđeniji ratnici i lovci. Dok je vešto glumio stranca koji se nesnađeno raspitivao kome bi mogao da proda svoju robu, privukoše ga dva mlada čobanina koja su u dolini velikih mravinjaka čuvala stado sivih močvarskih paukova, čija su pečena tela, veličine guščijih jaja, služena prilikom plemenskih proslava u čast boga Mrežara, džinovskog zglavkara koji je duboko ispod tla pleo nepogrešivu zamku za duše svojih umanjenih, zemaljskih dvojnika i kažanjavao ih zbog narušavanja svoje neponovljivosti. Briga o toj pipavoj stoci bio je zahtevan posao za dva brata, rođena istog dana, bez telesnih i duhovnih razlika. Ni vođar nije uspevao da ih razlikuje, ali se oduševljavao njihovom sposobnošću čuvanja preko pet hiljada paukova uz pomoć deset uštrojenih pacova. Iako je čobanski pristup bio blag, pacovi su ih pokorno slušali, kao da su ih jasno razumeli i trudili se da usliše njihove želje, raspoređujući paukove u jednake krugove. Braća su neprestano šetala između redova i milovala pripadnike obe vrste, stvarajući mir koji je doprinosio urednoj ishrani, parenju i razmnožavanju paukova. Iako nijedna od tih životinja nije bila njihova, već plemenska, brinuli su o svakoj jedinki kao o sopstvenom detetu, bez pomisli da nekog pauka povremeno strpaju u torbu i počaste se mesom koje su retko jeli.
Kad god bi im se vođar približio, zamolio bi ih za malo vode, a oni su mu, kao da su to jedva dočekali, uvek nudili srnećeg svežeg mleka i mladog sira, koje su svakog jutra dobijali kao platu za prethodni radni dan. Vođaru se dopalo što bi ga uvek ljubazno i s poštovanjem primili u svoje društvo. Nisu to činili jer im je prišao vladar, sigurno ga nisu mogli prepoznati, bio je vešt u prerušavanju. Na osnovu njegove odeće bez zakrpa, čobanima beše jasno da se radi o osobi koja je imućnija od njih, ali ih to nije sprečavalo da se prema njemu ophode pristojno, bez ljubomore, predrasuda i pomisli o sebičnosti trgovca koji im nikada ništa nije ostavio za uzvrat. Tu vođar prepozna željeni znak, pa odluči da jednom od njih ponudi postelju svoje kćeri. Samo jednom, nije mogao obojici. Pokušavao je da pronađe odgovarajući način odabira, ali nikako nije uspevao da prelomi. ”Čini mi se da je jednom čobaninu rupica na bradi veća… Ili, možda… kad se nasmeje… Ne… A možda… Ne znam…… Pa da! Neka moja kćer odluči! Recimo… da im posmatra oči. Da, neka im dugo posmatra oči! Sigurno će u jednom čobaninu uspeti da prepozna nešto posebno, nešto što ga izdvaja u odnosu na brata!”
Vođar se konačno pred čobanima pojavio u svojoj zelenoj odori koju su krasila naslikana stabla šumskog drveća. Objasnio im je da će vođarica sutra odlučiti ko će od njih dvojice postati krunonaslednik. Ushićenje je zatrpalo sve delove čobanskih lica, od usana, preko očiju, pa sve do čela.
Sutradan, na gradskom svetilištu, kraj najvišeg šumskog hrasta, vođarica se susrela sa čobanima. Mnogo naroda se okupilo i uzbuđeno iščekivalo njenu odluku. Ona nije žurila. Dugo i pažljivo proučavala je oči oba brata. Na kraju odluči da izabere levog. Mladić je počeo da skače i kliče od uzbuđenja. Ali, kada je zakoračio ka vođarici, u nameri da je odnese do šuškave, zelene postelje, pripremljene u njenoj drvenoj odaji, drugi čobanin izvuče bodež i zabi ga bratu u vrat. Vođarica je jezivo zakukala pokraj mrtvog tela.
Stražari odmah zarobiše ubicu. Dok su ga vodili ka vođaru, nemoćno se koprcao i zapomagao:
– Ne! Ne! Ja… ja volim svog brata! Mrežaaar! Mrežar je… je to učinio! Njegova ljubomora je zavladalaaa! On… on je bio ljut… ljut na nas jer smo brinuli o njegovim dvojnicima. Znao saaaam! Znao sam da ne radimo… da ne treba da radimo to! Taj posao je proklet! Presede nam srneće mleko! Mrežar je ljuuut! Nisaaam! Brate, nisam jaaaa!
Vođar ga je dugo ćuteći posmatrao dok su urlici krvožedne mase pozivali na smrt. A onda iznenda otvori usta, što je odmah stvorilo tišinu.
– Užasno! – zavrte glavom vođar – Ne, to nikako nije dobro. Ali, da, moguće da je Mrežar… Svakako, vidim da ti je žao i da si se iskreno pokajao. Praštam ti i dajem svoju kćer. Proglašavam te krunonaslednikom!
Začu se tek pokoji šapat neverice.
– Hva… hvala ti, veliki vo… vođare! – zamuckujući, izgovori novi krunonaslednik čije su oči još uvek bile natopljene i nespremne za ovakvu odluku.
Vođar naredi stražarima da odvedu mladića u odaju zanemele vođarice.
Narednih pet godina vođar se više ponašao kao savetnik, nego kao vladar. Vođenje plemena nezvanično je prepustio svome zetu koji je obavljao sve njegove dužnosti. Mladić je bio na čelu plemenskih ratnika i lovaca, a takođe je vodio računa o narodu, njihovom zdravlju, ishrani i ostalim uslovima za život. Uživao je usrećujući ljude. Uprkos njegovoj bratoubilačkoj prošlosti, narod ga je zavoleo. Ipak, sumnja je čvrsto držala svoje mesto u njihovim dušama, zahvaljujući nerešivoj zagonetki: Zašto ga je vođar najpre poštedeo, a zatim mu i vladavinu prepustio? Iako je krunonaslednik prihvaćen, kao dobrodušan i brižni mladić, niko nije mogao da zaboravi trenutak svirepog ubistva. Bojali su se njegove ćudljive naravi. Svi su dugo i pažljivo promišljali pre nego što bi bilo šta učinili. U gradu su postojale osobe sa lošim namerama, ali strah je u tom narodu godinama tinjao i u to vreme postao toliko snažan da se niko nije usuđivao ni da zamisli sebe u ulozi zločinca.
Vođarica je dugo patila za očima koje su je upoznale s osećanjem ljubavi. Budila se sa sećanjem na tih nekoliko čudnih i snažnih otkucaja srca, koja je prekinuo nemoćni mlaz krvi, dok ju je pred spavanje proganjala slika praznine koja je ispunila zenice kada je oštrica zarivena u meso. Mescima je odolevala pokušajima krunonaslednika da joj se približi, ali je na kraju ipak popustila napadima uporne pažnje i nežnosti, što je rezultiralo rađanjem njihove kćeri. Nakon porođaja, vođarica je često osećala krivicu što nije odabrala svog sadašnjeg muža, već njegovog pokojnog brata.
Jednog dana, vođara je u njegovoj odaji posetio snuždeni zet:
– Veliki vođare… vidite… ne znam kome da se obratim… ne znam kako da… Ja ne mogu više! Od tog dana kada me je Mrežar naterao da… Nisam uspeo da prestanem da mislim na njega! Možda sam slab, ali ne mogu… Ne mogu više bez svog brata! Molim te…
Vođar se sažali na svog zeta, poteže sablju i odseče mu glavu.
Odmah je otišao svojoj kćeri i hladnokrvno je obavestio da joj je ubio muža, ali da će joj ubrzo naći novog. Ništa više nije rekao. Najpre nije mogla poverovati, smatravši da je to suludo. Ali, kada je prihvatila istinu, napokon se upoznala sa osećanjem mržnje. Uprkos bolu koji je vođar proživljavao zbog lošeg odnosa sa ćerkom, nikada joj nije objasnio razlog svog postupka.
Za to vreme, vođarev brat tiho se približio drvenom gradu. Kada je, uz pomoć stranih plaćenika, načuo da njegovi saplemenici postaju sve nepoverljiviji u vladareve odluke, a da su najveći ratnici i lovci još uvek uvređeni zbog vođareve odluke da kćer uda za čobanina, tajno je počeo da okuplja narod po pećinama i šupljinama stabala visokog drveća, gde je držao krunorušilačke govore:
– Najpre je ruku svoje kćeri dao čobaninu, i to onom koji je ubio vlastitog brata, a zatim, kada je delovalo da upravo takvog naslednika želi, odlučio je da liši života nesrećnog mladića. Uplašio se mogućnosti da će mu čobanin preoteti ljubav naroda. Tako nestabilan čovek ne sme biti vođar!
Okupljena masa podržavala ga je usklicima nakon svake izgovorene rečenice.
Kada je dobio podršku i same vođarice koja je očajnički želela da se osveti ocu, podigao je narodni ustanak i svrgnuo sa vlasti svog brata kojeg je nemilosrdno mučio do smrti. Novi vođar, poput svojih predaka, nastavio je sa zastrašivanjem naroda i primenjivanjem stroge pravde, dok je njegov sin, kojeg je dobio u braku sa sopstvenom bratanicom, ostao upamćen kao najsvirepiji član njihovog porodičnog stabla.
Ipak, kao buntovni delić istorije u kojoj se napadno isticao izveštačeni mir, večno će se prenositi narodno predanje da je jednim moćnim plemenom vladao i jedan neuračunljivi vođar.
***
MILOŠ BLAGOJEVIĆ je tridesetpetogodišnji učitelj iz Smederevske Palanke koji trenutno radi u Beogradu. Piše već 15 godina, ali do sada nije ništa objavljivao.
To je zvanični naziv tržnog centra na otvorenom čiji lokali dele kružne terase oslonjene na stubove spojene arkadama. Star je skoro pola veka. U njegovim mesinganim rukohvatima ogledaju se opušci sjedinjeni s imitacijom mermera, ostaci razbijenih izloga i boca, papiri masni od jeftinih girosa, barice mokraće, duhovi maturanata koji večito i nezgrapno plešu po travnatom anticitatu peristila što se vremenom pretvorio u simpatičnu deponiju na sred ovog, nekad često posećivanog svetilišta trivijalnosti.
Kad bi neko došao tokom dana, zaključio bi da je ovo Pompeja bez arheološkog značaja, tričava prošlost koju bi trebalo zaboraviti, srušiti, što da ne, i prevario bi se. Ovde život počinje kasno. Na svakom od tri sprata po jedna prostrana igraonica otvara svoja vrata tek pred ponoć. Zajedno s njima počinju da rade prodavnice pića i brze hrane koje tokom obdanice bivaju nevidljive. U hodnicima sijalice ne rade, pa se u mraku mogu videti stotine monitora koji projektuju dinamična svetla na marljive glave odraslih dečaka s oreolima na čijim rubovima piše Bang&Olufsen.
Čuje se pokoja psovka. Ređe smeh.
Aleja se pruža i pod zemljom. Široke stepenice spuštaju se u betonsku kutiju nalik nuklearnom skloništu površine pola hektara. Preminule zvukove radosnog pakla supermarketa: šuškanje kesa, cingove kasa, sudare kolica za kupovinu i monotoni ritam elektronske muzike, zamenio je nokturno zloslutnog kašlja desetina nestalnih stanovnika ove urbane pećine. Jesen prolazi kroz sulundar što izvire iz improvizovanog otvorenog šporeta na drva – tog ognjišta koje zauzima centralno mesto suterena i izvire ispred ulaza u ostatke poslastičarnice Ameli Pulen.
„Narode, Bog je, kažu,
u Švedskoj progovorio,
javio se, projavio, istinu objavio,
a istina ta ovako glasi:
sva obuća u prometu neljudska je,
jer njen oblik prirodan i anatomski valjan nije,
te po zdravlje čovečje pogubne posledice ima.
Svi šefovi, predsednici, kraljevi, vladari,
svi carevi sveta ovog beloga,
sveštenici, doktori, profesori univerziteta,
članovi akademija nauka,
i sa njima svi mi nišči,
na nogama prste bangave imamo.
Ali krivica na nama nije.
Kriva je moda,
krivo je neznanje,
kriva je obuća!
Oho!
A za modu?
Za neznanje?
Za obuću?
Ko je kriv?
Kriva je nauka.
Kriva je medicina.
Kriva je prosveta.
Kriva je elita.
Zdravi u ovakvim cipelama, patikama, čizmama
nikako biti ne možemo.
Ne, ne!
Zato mene nikad, ali nikad
u obući videti nećete.
Ni kad pripeče, ni kad zazimi.
Čujte me, nikad!”
Manična, promukla propoved sedobradog ne remeti dostojanstvo reda pred Martinim kutkom. Ovo je njen novi dom. Ukusno ga je uredila. Simbolično se ogradila plastičnom policom, ne da bi se zaštitila od ostalih, već da bi postala jedna od njih, jer svako se tu na svoj način skućio. Na mušemi su uredno poređani primerci Gradskog dana, leci, kalendari sa zaokruženim datumima i zabeleženim vremenima i adresama. Na zidu visi mapa prestonice. Na drvenoj gajbi dva tuceta bajatih kanapea s pršutom, sirom, namazom od spanaća. Pred njima spisak na čijem kraju stoji ime Vili.
Sve tu lepo piše.
Marta proziva. Bezdomnici prilaze.
Ona ih pita „Kako si?“ Oni ćute.
Ona zagleda njihove kraste na temenima, otpale nokte, zagnojene pazuhe, krvave desni, začepljene uši, inficirane vagine, čireve na preponama, gangrenozne palčeve, bradavičaste laktove, upaljene patrljke. Maže ih smolom čuvarkuće, tinkturom kadulje, kriškom krompira, čenom belog luka, svinjskom mašću, jabukovim sirćetom, korom od banane, belancetom. Previja ih prokuvanim zavojima, leči ih lekovima isteklog roka trajanja (videla je a gde i kad tehničari s urgentne izbacuju medicinski otpad). Ženama deli tampone. Sedobradom tretira promrzla stopala oblogom od celera. Svakom pruža po list iz sveske u kocke s detaljnim popisom adresa i satnicom sutrašnjih kulturnih događaja i po bajati kanape s pršutom, sirom i zelenom pastom, sve dok ne ostane jedan. Onda dugonogi pas nalik na šnaucera lenjo došeta. Poslednji zalogaj je namenjen njemu i niko drugi se ne usuđuje da ga uzme. Vili ga pojede kao po naredbi, pa nasloni glavu na Martinu butinu. Njušku smesti među njene noge. Omiriše. Ode.
Marta se umiva, pere zube, ispira ih vodom iz lončeta, pljuje u kanister-noćnu posudu, skida bundu u kojoj je provela ceo dan, izuva se ogledajući se u mrlji od lož-ulja, šapuće intimnu molitvu sedeći na ivici kreveta sačinjenog od cigala, dasaka i sunđera.
Zavlači se pod tri ćebeta. Tamo je čeka njen čovek. Okrenut je k zidu. Marta leže na bok. Privija se uz njega. Upija njegovu gustu, prosedu, precizno očešljanu kosu, dugi vrat, beli okovratnik njegove košulje, spokoj njegovog ravnomernog disanja kroz nos.
Jednom je posetila doktora Najdana zbog jakog kašlja. On je trenutak udisaja nazvao inspiracijom, ali to sad nema veze.
Kako levu ruku prebaci preko njegovog struka u želji da ga obgrli, on, njen čovek, njen profesor Svilar, na tren se probudi. U usporenom snimku okrene se k njoj. Namesto lica, namesto onog mladog pogleda i osmeha umornog od zadovoljavanja strasti, na diskretnoj svetlosti što dolazi iz tinjajućih očiju solarne ovce, Marta vidi gustu maglinu izmešanih boja. To stvorenje, mutno kao plošni stanovnici internet mape opštine Hamersmit, nemo je poziva u svoju bezobličnu unutrašnjost.
„Marta, upadaj!“
Ona je poslušna.
Spolja, njih dvoje su jedno – masa mesa i tkanine, simpatična deponija, nešto nalik na ljubav.
Iznutra, Martin se duh, s olakšanjem, prepušta padu niz beskrajnu vertikalu.
Bez uživanja. Bez patnje. Bez stida.
***
BOJAN BABIĆ odrastao je u Mladenovcu, tipičnom jugoslovenskom (post)industrijskom gradiću, a Filološki fakultet je završio u Beogradu. Do sada je objavio osam knjiga: 1996. PLI – PLI, kratke priče; 2003. Buke u prozi, pesme u prozi; 2008. Priče o sreći, kratke priče; 2010. Neljudska komedija, roman; 2013. Devojčice, budite dobre, omnibus-roman (nagrada fonda „Borislav Pekić“); 2013. Ilegalni Parnas, roman (uži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu Biljana Jovanović); 2015. Čaplinova stopala, roman; 2018. Yahoo, roman. Prozu, poeziju i kolumne je objavljivao u časopisima i antologijama u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Mađarskoj, Švedskoj, SAD, Meksiku… Njegove knjige i tekstovi prevođeni su na engleski, makedonski, kazaški, nemački, albanski, švedski, islandski, mađarski. Bio je gost rezidencijalnih programa evropske mreže za pisce i prevodioce Traduki u Sarajevu i u Skoplju, kao i Švedskog instituta i udruženja Krokodil na ostrvu Gotland.
„Ubit ću se ako me ostaviš“, rekao je Duje i zgrabio me za zapešće.
Ostavila sam ga iduće večeri, ali nije se ubio.
Moja najbolja prijateljica Anđela se nakon razvoda vratila iz Zadra u rodni Drniš s jednogodišnjom curicom. Stan u Splitu sam dala u najam podstanarima – momku i curi s dva rotvajlera, kojima zbog pasa nitko od iznajmljivača nije htio pružiti priliku. Njihovi Nela i Bubi su ih slušali bolje nego Boga apostoli. Rekla sam im da stan mogu renovirati kako god žele, kad se jednom vratim da mi bude neprepoznatljiv. S Anđelom sam digla kredit za malu kuću na dva kata u centru Drniša. Kao prevoditeljica nisam bila vezana za mjesto, a i selidba mi nije bila problem. U neko doba svog života sam shvatila da rutina ubija mogućnost ljepote; da je najvažnije biti rolling stone.
U Drnišu sam se zaljubila u popa – iz drugog puta jer sam se u njega zaljubila i na dan kad je vjenčao Anđelu i Zorana. Nakon mise je rekao: „Napokon mogu zapalit! Čestitam, mladenci!“ Cigareta mu je bila u ustima prije nego što je uopće skinuo svećenićku halju. Bio je najveseliji na tome piru, a Duje je pristao sa mnom zaplesati tek kad je osjetio ljubomoru.
Don Mate je bio visok, mršav, pričljiv. S njim sam dobila sve osim seksa, a seks mi ionako nije bio potreban. Spolni odnos je za mene bio suvišan i s Dujom i prije njega i nakon njega. Nekoć sam mislila da zbog tog nedostatka seksualne želje sa mnom nešto nije u redu, a onda me odjednom nije bilo briga.
Potrajali smo tri godine, što mi se sada čini previše. Kad sam ga tek upoznala, bio je zanimljiv. Radio je kao arhitekt, puno je putovao, volio je fun facts, pa bismo redovito pobjeđivali na kvizevima. Znao je redatelje svih filmova koje je pogledao i točnu godinu kad je neka pjesma bila objavljena. U to vrijeme sam htjela živjeti kao moji prijatelji i poznanici – imati posao i dečka, zajedno birati namještaj i ogovarati druge parove. Bile su to jednostavne želje koje su me zacementirale u mjestu. Duje je bio posesivan i nesiguran, opsjednut strahom da ću naći novog muškarca. Stagnirali smo; ljubav se nije razvijala. Trebalo mi je sve više osobnog prostora. Sve češće sam spavala u svome stanu, a njegove dlake u umivaoniku su me tjerale na povraćanje.
Jednog dana sam ispraznila gotovo cijeli ormar, ostavila sam samo najosnovnije. Donirala sam odjeću i cipele. Jela vrlo malo, ograničila unos mesa i bacila se na povrće. U neko doba sam se prestala depilirati i sama sam šišala kosu, pa mi je frizura uvijek bila improvizirana. „I takvu te volim“, rekao bi Duje, kad bi me vidio u širokim majicama i bermudama.
Don Mate je Anđeli jedini pružio potporu kad se vratila. Razvesti se od muža, pa makar on bio neradnik, propalica, pijančina, bila je velika sramota.
„Pa jel te tuče?“
Tim pitanjem je dočekala majka.
Zoran na nju nikad nije dignuo ruku, ali bilo mu je teško pričuvati vlastitu kćer, tražiti posao i pospremati stan. Volio je izlaziti po kafićima i igrati lutriju, dobro jesti, piti i biti slobodan od odgovornosti… spavati devet sati bez da ga iznervira plač vlastitog djeteta.
Anđela je po Drnišu hodala uzdignute glave. „Moj život je samo moj“, govorila je. Možda dijete dâ hrabrosti da stvari vidimo jasnije. Anđela je uvijek bila plašljivija od mene, u službi društvenih pravila koji su je vodili kroz dane. Često sam mislila da se zato udala. Često sam zato mislila da sam trebala nešto učiniti na dan vjenčanja, spriječiti potpisivanje papira kao u filmovima.
To ljeto smo se – usprkos svim izazovima novoga života – uistinu zabavljale. Išle smo na predstave u sklopu drniškog kulturnog ljeta, na slušanje bajki koje bi čitala teta pričalica na livadi kraj Mauzoleja Ivana Meštrovića, na kupanje u Šibenik. Laura je bila najveselije dijete koje sam ikad upoznala. Stalno se smijala, onako široko, iskreno, s oduševljenjem, kakvo je u ljudima iščezavalo kako bi odrastali.
Don Mate se isto puno smijao, usprkos godinama, i imao je radoznale oči kojima bi me cijelu gutao. Rodom je bio iz Siverića. Često je bio zauzet, na večerama ili ručkovima nakon sprovoda ili krštenja, na malom nogometu s djecom, na pirevima do ranog jutra. Imao je bolji društveni život od mene i nekad sam mislila da se zato i zaredio. Stalno okružen ljudima, obasut pažnjom, tražen, voljen, poštovan. Za postati svećenikom moraš biti egomanijak, uživati u pozornosti, igrati se Boga. On je to radio nonšalantno, ljudima se nametao spontano.
Kod don Mate bih otišla nekad navečer, ili bismo ga pozvale na ručak. Bio je Anđelin prijatelj već nekoliko godina. Njegov stan je bio pun ticketa, boca alkohola i paketića cigareta. Tu i tamo koji križić. Biblija. Mogao me slušati satima kako pričam o nekom psu po cesti ili nekoj knjizi koju sam voljela. Obožavao je talijanski jezik, s kojeg i na koji sam prevodila. Kao mladić je živio u Napulju, gdje je prijateljevao s don Francescom koji ga je puno toga naučio, prvenstveno tome kako biti okorjeli pušač. Bio je zgodan u svojoj crnoj robi i s pokojom sijedom na glavi. Znao je da nisam vjernica i o tome nismo posebno razgovarali. „Važno je biti dobar“, znao bi reći. Upravo je on, u kontri sa svime što je Crkva dozvoljavala, nastojao opravdati Anđelu njezinim roditeljima, nakon što ih je „osramotila“ vrativši se u rodno mjesto bez muža. Svi susjedi su je ogovarali. Njezini roditelji nisu imali obraza otići ni do pekare kupiti kruh. Don Mate je hodao od kuće do kuće i razgovarao o tuđoj rastavi. Rekla sam mu da bih ih ja sve zapalila, sve bih ih strijeljala na ulici. Odvratio je da sam previše radikalna, zato nemam dečka i neću ga ni pronaći.
„Tip me silova kad sam imala dvadeset godina“, bilo je prvo što sam mu tada rekla.
Don Mate me gledao u šoku: „O, Bože, Sara…“
Malo sam pričekala pa nastavila: „Moj momak se ubia.“
Pa onda: „Izgubila sam dite.“
I dalje: „Ja sam ti zapravo lezbijka.“
„Ti mene samo zajebavaš“, rekao je don Mate kad se napokon pribrao.
„Pretpostavka je bila i ostala majka svih zajeba“, rekla sam, „zato triba pazit šta govorimo.“
Anđela se u neko doba počela dopisivati s bivšim iz srednje škole, koji je živio u Austriji i radio kao programer. Ante je bio u braku, ali njih dvoje su nedavno obnovili kontakt preko Facebooka kad joj je Ante lajkao profilnu sliku. Anđela se zaplela u emocionalnu vezu na daljinu. Pričali su preko skypea i jedan drugome pokazivali svoju djecu. Ante je bio Anđelina velika ljubav u četvrtom razredu srednje škole. On je tad bio na drugoj godini fakulteta. Anđela nije bila spremna na prvi seks i on se udaljio. Kad bismo se svi zajedno našli na piću, bio mi je simpatičan, draži od Zorana. Ali ni jedan ni drugi nisu valjali, samo sam jednoga pročitala prije drugoga.
Jedan dan je Anđela došla do mene i rekla da će se Ante razvesti od žene jer želi biti s njom. Doselit će se iz Austrije u Hrvatsku, digitalni je nomad i ne drži ga mjesto. Rekla sam joj da se to neće dogoditi, a ona se naljutila. Govorila je da sam ljubomorna jer sam sama – nikad neću imati nikoga tako tvrdoglava, dlakava, s lošom frizurom i bez make upa.
„Na ovome svitu najlakše je nać muškarca“, odvratila sam na tu paljbu. „Pitanje je kakvoga.“
Rekla mi je da kao i uvijek puno filozofiram.
Taj tjedan je svaka živjela u svome stanu. Nismo skupa pile kavu, niti smo kuhale ručak jedna za drugu, niti smo pravile kolače. Za vikend sam otišla s don Matom na koncert Parnog Valjka na Sustipan i plesali smo skoro cijelu noć. Neplanirano sam dobila menstruaciju i hodala s krvavom mrljom na kratkim zelenim hlačicama, tražeći neku od mojih splitskih prijateljica koja će biti budna i posuditi mi tampon. Onda smo se sjetili benzinske postaje koja je radila 0 – 24. Putem smo pričali o moći i veličini žene. Don Mate je poput svih velikih muškaraca prijašnjice i današnjice i budušnice vjerovao da je žena dar od Boga, sistema, čega već, u svrhu rađanja i osiguravanja ljudske vrste i nečije loze. Žena je reproduktivna mašina – zato je treba staviti na pijedestal i diviti joj se. Voljela sam se svađati s don Matom. Nekad mi se činilo da me to čak palilo.
Našu raspravu je prekinuo Duje, negdje na cesti između Marjanskog tunela i Poljuda, pojavio se pred nama kao prikaza. Udario je don Matu čim ga je vidio.
„On je pop, budalo!“
Od svih ljudi sretnemo mog ludog bivšeg, eto ti što ti je Bog.
„Koja si ti prostakuša“, rekao je Duje na to i pljunuo na pod. Don Mate se naljutio i opalio ga po nosu. U Drniš smo se vratili krvavi i jedan i drugi. Anđela je očistila njegovo lice, stavila mu flaster na obraz. Pomirile smo se prešutno jer se nismo mogle ne smijati toj večeri. Laura je isto bila budna pa smo se do jutra svi četvero igrali. Don Mate je u zoru izašao iz kuće koju su posjedovale ne jedna nego dvije žene i nitko mu nije rekao ništa. Gledala sam ga s prozora kako hoda po gradu, pozdravlja ljude, mazi djecu po kosi.
U neko doba je Anđela shvatila da Ante neće ostaviti svoju suprugu, ali nije mi htjela priznati da sam imala pravo. Kad je jedno jutro usputno ubacila da je ta priča gotova, napravila sam joj čaj i kolač od marelica jer joj je to bilo najdraže. Otpratile smo Lauru u vrtić, ona se vratila na prijašnje radno mjesto u školi, a ja sam počela raditi na jednom velikom projektu. Sve u svemu, život je bio dobar. Vikendom bismo išle na izlet u obližnja mjesta, nedjeljom bi ona s Laurom otišla na misu, a ja bih kod don Mate provela večer. Bila sam zadovoljna, ako je to uopće bilo moguće. Nisam htjela imati djece, ali imala sam Lauru. Nisam htjela imati momka, ali imala sam don Matu. Lauri sam mijenjala pelene, uspavljivala je, čitala joj priče i puštala glazbu, išla s don Matom na kavu. Nisam znala jesu li o nama pričali. Nije me bilo briga. A onda sam dobila ponudu za posao u Milanu na dvije godine, koju sam odmah prihvatila. Don Mate mi je rekao da moram ići, bez da sam ga išta pitala. Isto tako mi je rekao da me neće prestati voljeti – čekat će da se vratim iz Milana. Nisam znala što je mislio da će se dogoditi tada.
***
MIRA PETROVIĆ rođena je 1989. u Splitu. Diplomirala je engleski i talijanski jezik i književnost te radi u školi stranih jezika. Piše prozu, ponekad odluta u poeziju, razmišlja o tome da postane trenerica za pse. Objavila je priče i pjesme na raznim portalima i u časopisima (Arteist, Strane, Mogućnosti, Zvona i Nari, Rukopisi, The Split Mind…). Bila je u užem izboru za nagradu Sedmice i Kritične mase 2017. i 2018. Jedna od deset finalista međunarodnog natječaja Sea of words 2016. za priču The Face. Dobitnica Vranca – 2015. za priču „Svašta se može dogoditi“, koja je objavljena na engleskom jeziku u internet časopisu „Underpass“ te druge nagrade na natječaju Ulaznica 2016 i 2021. Godine 2019. bila je u finalu nagrade Prozak. Neko vrijeme je objavljivala kratke priče na književnom portalu Anna Lit kao kolumnu pod nazivom „Izgubljena u tridesetima“. Njezin roman „Divljakuše“ pohvaljen je na natječaju Trećeg trga te je 2020. objavljen u izdanju Nove Poetike. Živi u Splitu sa svojom „psicom“ Lotom koja je budi ujutro u pet i uči kako iskoristiti dan.
čovjek-časopis 