Dan 13. Meine Seele, meine Seele, wo bist Du?[1]
Sećanja ne služe ničemu ako u njima nema bar malo boli, rekla mi je Eržika za vreme šetnje jednog subotnjeg prepodneva 1952, dok je iza sebe ostavljala mešavinu krvi i sperme pretvorene u mrvice. U vremenu koje je nastupilo proširio se virus zaborava i kolektivne hipnoze. Kao da je postalo sramota sećati se bilo čega, kao da bi iz prizvanih sećanja mogao da se otelotvori demon, sazdan od svega što su ljudi nekad učinili, rekli, pomislili, i kao da bi taj zastrašujući stvor mogao zauvek da uništi njihove živote i pretvori ih u prah. To je, rekla bih, bilo tipično za muškarce; mi, žene nismo mogle da se ne sećamo. I ja se sećam. Doduše, nije to sasvim ispravno reći, jer ovde gde sam više ne postoje sećanja. Ovde je moguće ponovo doživeti bilo koji trenutak u bilo kom vremenu, sa istim intenzitetom i jasnoćom kao da se upravo sad zbiva. Kao da ništa nije ni prestalo da se događa. Zato su mi neki momenti bolniji od drugih. Zato mi se ne da da govorim o patnji, ali na čudan način osećam prijatnu čistotu kad sve to prođe, kad se jednom patnja pretoči u senke izgovorenih reči. Možda se radi o ispovesti u najčistijem obliku. Ne znam kada su tuđa sećanja postala i moja. Verovatno onog časa kad je kap postala okean. Ovde se dobro sećam i svoje i tuđe boli. Nikad o tome nismo govorile, jer nas to nikuda ne bi odvelo. Daću ti jedno kratko uputstvo za upotrebu sećanja, nastavila je Erži. Pod jedan, dobro ih osmotri; pod dva, saznaj odakle potiču i šta im je namera; pod tri, spakuj ih na mesto gde ih niko neće naći; četiri, ni po koju cenu ih ne vadi odatle. Kada sam je pitala da li se radi o potiskivanju i da li misli da je to ispravno i zdravo, rekla je da se ne radi o tome jer mi dobro znamo gde su smeštena, šta predstavljaju, ali ih ne diramo. Tada sam mogla da zamislim sećanje kao vučijaka vezanog u bašti iza kuće, koji laje kao podivljali džukac, batrga se unaokolo, pokušavajući da pokida lanac. Zastrašujuće je bilo njegovo režanje u zimskim noćima. Znala sam šta je htela da kaže. Ne mogu da joj zamerim. Ona je uvek tako govorila. Ako su žene u Banatu bile gospodarice svojih neizgovorenih reči, Erži je bila njihova suverena vladarka. Znala sam da postoji vrlo mračno mesto gde je spakovala one ruske vojnike, a ko zna šta sve nisam mogla da znam. Zlo se tih dana lažno predstavljalo. Lakoverni su čak poverovali da zlo koje im se ceri u lice nije zlo već njegova suprotnost, a ono je lukavo preplavilo svaki kutak ponekad maskirano i u oslobodioce. Radost na jednom kraju grada, a tuga, plač i strah na drugom. Neko se dobro zabavio praveći gemišt od sudbina, dodajući negde tminu, a negde svetlo kako bi dobio savršeni suton.
Bilo ih je četvorica u toj grupi. Išli su redom. Od ulice do ulice, od kuće do kuće. Znali su tačno, ili su mislili da znaju na osnovu informacija do kojih su došli, u kojoj žive žene partizana, u kojoj hortijevaca, gde su Nemice, gde Mađarice. Samo bi prve bile pošteđene. Doviknula je Čili iz sobe do ulice da smesta napusti kuću, jer dolaze. Erži je tog jutra ponovo čula violinu. U poslednje vreme kad bi je čula znala je da se nešto loše sprema, jer melodija je bila puna falš tonova koji su izazivali glavobolju i mučninu, tako je rekla. To nije bila melodija koju je Atila svirao. Neko ili nešto je otelo njegovu violinu i iživljava se. Čila najpre nije želela da krene bez majke, ali joj je ova rekla da ništa ne brine, jer neko mora da ostane u kući kako pijani Rusi ne bi pokrali skupocene stvari. Devojka je sa vrata viknula da oni nemaju skupocenih stvari, a Erži je samo odmahnula rukom i rekla joj da polazi. Dva minuta nakon toga ulazna vrata su bila razvaljena, a Erži je ležala na kuhinjskom stolu. Jedan od četvorice joj je lupio šamar i pitao je da li joj je drago što su stigli oslobodioci. Nije ništa odgovorila. Pitala se da li joj je drago. Bili su pijani i bučni. Vikali su, pevali su neke ruske pesme. Dah im je smrdeo na alkohol. Razumela je da su je nazvali fašističkom kurvom. Mislili su da je žena hortijevca, neko im je slučajno ili namerno dao pogrešnu adresu. Jedan od njih potrgao je odeću sa nje, gurnuo joj flašu nekog ljutog pića u grlo, ona je ispljunula tečnost, ali ovaj je bio uporan. Hajde kurvo, viknuo je. Votka joj se slivala niz vrat i gole grudi koje je crvenoarmejac počeo životinjski da stiska i grize, dok su ostali navijali. Onda je i drugi zagrizao ružičastu bradavicu i raskrvario je. Pokušao je onda da joj gurne jezik u usta, ali je Erži uspela da okrene glavu. Prišao joj treći ili četvrti otpozadi, zgrabio za kosu, tresnuo šamar i naredio da otvori usta. Prvi je već ležao na njoj i kidao ono što je ostalo od njenog veša, dok su se ovi glasno smejali, a onda zapevali. Erži je brzo razmišljala ili je bar pokušala da slikama da logičan sled i pretvori ih u misli koje bi joj mogle pomoći. U takvim situacijama, jednom mi je rekla ili pomislila da kaže, previše razmišljanja može samo da naškodi. U najtežem mogućem momentu, rešila je da u praksi pokuša da primeni tehnike koje je godinama vežbala. Reći da je rešila nije sasvim ispravno. Odluku da tako postupi nije mogla doneti na svesnom nivou. Ne u tom času. Najpre jedan dugačak udah, pa onda izdah. Lako je to reći, ali sada je sve višestruko teže. Kako je moguće ne misliti na silovatelje, koji su zaista tu, nisu proizvod fantazije, niti prikaze. Morala je da zaboravi na bol i strah i da se fokusira na disanje. Moguće je to izvesti ukoliko se za života dovoljno vežbalo, dobro je znala. Sve te vežbe, ti mentalni treninzi nisu ništa drugo do namera da se osvesti poslednji čas koji će svakako doći. Pomislila je da je ovo upravo taj trenutak. Moguće da je ovo kraj, da nema više. Da li je sudbina htela da kraj rata i oslobođenje grada bude upravo i kraj njenog života, zapitala se. Njen poslednji oktobar. Kakav paradoks. A tako je želela da se što pre završi baš ono što je prethodilo ovome, da odu one uniforme i da dođu neke druge. Izgleda da je najbolje da uniforme uopšte ne dolaze. Sama misao o kraju i prihvatanje poslednjeg časa, odvratila ju je od napasnika i fokus na disanje je dao rezultat. Dah koji je ispustila bio je dug. Znala je da će joj dovoljno dugačak izdah omogućiti da se udalji od sebe same i od pijanih ludaka. Zamišljala je da je njen duh udobno smešten u donjem delu trbuha i da ga greje i da ga toplina čini jačim, i da je toliko postojan i snažan da mu bilo kakve fizičke povrede ne mogu ništa. Sve što joj se sad može dogoditi sa telom je nebitno. Ono je za nju i tako samo privremena ljuštura, teret kog će jednog dana, a možda baš ovog časa, i onako zbaciti sa sebe. Sad je trenutak da u miru prihvati smrt. Verovala je da je na putu da uspe u svojoj nameri da se njena duša odupre nasilju, ako već telo ne može. U jednom času iz ugla prostorije mogla je da nazre osmeh na sopstvenom licu. Znala je da se snagom uma crvenoarmejac može pretvoriti u vazduh. Snagom uma može da odagna svu bol i da se otisne na sigurno mesto gde se eoni tiskaju u tren. Jedan vojnik je vikao nešto ovom drugom koji je ulazio u nju ispuštajući užasne krike. Ovaj je to tako silovito činio da se kuhinjski sto razvalio. Kao da je prodirući u nju želeo da se probije na drugu stranu istorije, da poništi prošlost koju su silovale neke prethodne uniforme i da ejakulira na novo sutra. Rus pored njega je balavio i zurio u svoju erekciju. Požurivao ga je. Pokušao je da mu kaže da je dosta i da je sad red na njega, jer ima i on štošta da kaže o boljoj budućnosti. Nije ga poslušao.
Ni Miša Jakov u logoru za banatske Švabe nije poslušao svog nadređenog kad je rekao da se Monika Hengel onesvestila i da bi sad trebalo da je ostavi na miru, da pusti da se malo oporavi pa će joj sutra opet pokazati. Nije ga poslušao, nastavio je da joj ga gura i viče da je švapska kurva. Slavicu Jovanov je njen komšija Ditrih Bauer, samo dve godine pre ovih događaja, ostavio da prenoći u podrumu. Nije bila sigurna koliko je već dugo na tom mestu. Dva dana je izbrojala, između trećeg dana i večnosti nema razlike, a na mestu gde vremena nema i cifre prestaju da budu važne. Rade Jovanov je bio u partizanima. Sledećeg jutra ležala je u mraku. Ditrih je njeno golo, beživotno telo prodrmao nogom, otkopčao šlic i rekao da kurva komunistička može da se podigne jer je stigao njen muškarac. Monika Hengel se osvestila sutradan. Izgubila je više od deset kilograma za kratko vreme. Agneš ju je zagrlila i kroz plač rekla da će biti sve u redu i da mora da ostane jaka i da će ovaj pakao brzo proći, a ova je noktima krenula ka njenom licu. Kurvo, što me odmah nisi ubila, vrištala je, grebala majku i čupala joj kosu. Sve žene u tom, nekom drugom podrumu, skočiše na nju. Jedna od njih je u padu srušila kofu sa urinom. Otkud u tom podrumu kofa sa urinom? Kada se jedna požalila stražaru da joj se piški, ovaj je doneo kofu. Ovo je za vas, za sve vas, rekao je, nema da se ide napolje. Eto, otuda. Onda je neko čuo da se nešto događa, spustio se dole i rekao da će one same to morati da počiste makar jezikom lizale pod. Monika Hengel to više nije čula. Malopređašnje demonske oči su opet postale blistave, kao onog dana kad je recitovala Lenauove stihove Sabo Ferencu u Gradskom parku. Poslednje što je Monika videla, i to vrlo nejasno, bila su najpre slova koja se pretvaraju u reči i potom u kratke stihove. Sve je ličilo na posmrtni haiku. Neko ko je govorio o čišćenju podruma rekao je da su sa plavušom završili i da mogu da je iznesu.
Erži se osmehnula i pritom dobila još jedan snažan šamar. Poslednjih par izdisaja bila je daleko od tog mesta. Crvenoarmejac je izgubio erekciju. Ostali su se zacenili od smeha, i možda su ga nazvali crvenomlohavcem, a možda i nisu, ali su mu nešto dobacili što ga je opasno razljutilo, pa je dograbio flašu votke sa stola i razbio je o glavu jednog od njih. Na kraju su počeli međusobno da se tuku, ali Eržika se toga više ne seća. Ona je znala da će biti spašena kad se oslobode svog semena, da u tom času ona postaje jača, a oni slabiji jer nesumnjivo ne poznaju tajnu Svetog preobražaja[2]. Kad se osvestila već sam bila kraj nje. Mikloš je čuo buku u komšiluku i odmah istrčao. Govorio im je nešto na ruskom. Mislim da ih je psovao. Nije to baš bilo pametno. Mogli su da ga ubiju, ali Mikloša nije bilo briga.
Gde si dušo moja, izgovorila je tiho Agneš Hengel, nekada Balog, nagnuvši se nad Monikinim telom dok je mrak podruma gutao Evu Šmit, Hildu Berger, Aranku Boldog i Ildiku Feher. Erži mi je jedne ledene decembarske noći ispričala priču o ranohrišćanskim Svetim mučenicima Adrijanu i Nataliji iz Nikomidije. Car Maksimijan je naredio da se svi hrišćani u Nikomidiji pronađu i stave na muke. Adrijan se svojevoljno predao dželatima zajedno sa još dvadeset tri hrišćana. Mučenici su tražili od cara da im dovede još trojicu mučitelja jer, kako rekoše, ukoliko im umnožava mučitelje i muke utoliko im umnožava vence[3]. Znali su da stradanja nisu ništa u odnosu na blaga koja ih čekaju kad se ovozemaljske muke okončaju. Kada je Natalija saznala da se Adrijan predao i da je utamničen pođe da mu celiva rane i da ga podrži u nameri da umre za Hrista. Vratila se kući presrećna, u hladnim noćima pitale smo se kako je Natalija mogla da bude presrećna. Uskoro ču da neko kuca i ugleda svog Adrijana. Odrekao si se Hrista, gubi se odavde, vikala je. On joj reče da nije i da će uskoro nastupiti veliki trenutak mučeništva i radosno je pozva da pođe sa njim. Adrijana su batinali, odsecali udove, na kraju mu odsekoše i glavu, a Natalija je krvlju koja je tekla iz njegove odsečene ruke mazala svoje telo kao da je u pitanju najlepša krema. Kako patnja može da bude tako uzvišena i kako krv može biti nečija krema, pitale smo se decembra 1930. na temperaturi od minus pet, 1933. na minus dva i još jednom 1939. na minus devet. Tri dana pred Badnje veče 1952. napolju je bilo dva stepena ispod nule. Bilo je to poslednji put da sam pomenula Svete mučenike. Erži više nije želela da govori o njima. Sedele smo u sobi blizu starog kamina. Pored niske temperature počeo je da duva jak vetar. Htela sam da stavim ruku u vatru u tim noćima, nešto me je teralo da to učinim, a onda sam se setila Mikloša. Četvorica oslobodioca su napustili Eržikinu kuću i oteturali su se u pravcu grada. Eržika je došla k sebi, lagano otvorila oči i ugledala me. Ležala je na razvaljenom kuhinjskom stolu. Drhtala je. Pomogla sam joj da se pridigne, dok je Mikloš skinuo kaput i ogrnuo je njime.
Erži je dugo godina nakon tog događaja, naročito posle višesatnih hodanja ulicama grada, kog je i pored svega volela jer je njegova istorija istovremeno bila i njena, osetila da joj se niz unutrašnje strane butina dok korača cedi topla sperma ruskih oslobodilaca. Svaka ta sluzava linija rugala se po jednoj deceniji njenog života i rezala joj je kožu poput žileta. Hodajući tako, zamišljala je kako joj se negde kod kolena gusta sperma meša sa krvlju i kako ponire duboko u svaku poru ostavljajući trag, i čineći postojaniji i zlokobniji crtež od bilo koje gotičke tetovaže koje su u modu ušle mnogo godina kasnije. Smesa koja ne pronađe put do unutrašnjosti kože zgrušava se i pretvara u mrvice koje ostaju za njom. Ako se dogodi da katkad odluta u manje znane ulice ili u deo grada koji se u međuvremenu izgradio i da se u njemu izgubi, sigurno će biti u stanju da pronađe put do svoje kuće. To je dobro znala. Lagano sam je odvela do spavaće sobe. Htela je samo da sedne na krevet. Nije htela da legne. Drhtala je u Mikloševom kaputu. Bile smo same. Mikloša sam prethodno zamolila da izađe. Erži mu se tiho zahvalila pognute glave. Zagrlila sam je. Ćutale smo. Jedna druga grupa Rusa pola sata kasnije prolazila je ulicom i pevala Poljuško polje. Prepoznala je melodiju. Atila joj je svirao na violini i pevao mađarsku verziju.
Sírnak a lányok,
Szél, ne hozz felénk ma jajszót!
Zeng harci induló a várainkon,
Fegyvert fogunk, vagy gyönyörű zászlót, hej!
Vágtass a szélnek!
Szabadságunk most te védd meg![4]
Rat se završio, ali se stvari nisu bog zna kako promenile, govorili su tih dana Mađari, jer elmentek a didendurok, megjöttek a dávájcsászok[5], a davajčasi, tako su ih prozvali jer su išli od kuće do kuće, nisu časili časa, gurali su rumene noseve kroz prozore i vikali: Davaj čas, davaj čas! Tražili su da im ljudi daju zidne satove iz svojih kuća, jer verovatno takvih satova u Rusiji nije bilo, ko će ga znati, kisfiam, a davaj čas je odjekivao ulicama grada, kao da je svaki Rus hteo koji čas, dan, godinu više, kao da je hteo da se uvremeni baš tu gde se našao.
[1] Moja dušo, moja dušo, gde si? (nem.) Rečenica koju je Karl Gustav Jung zapisao u svoj dnevnik (Crne knjige) 12. novembra 1913. – Lance S. Owens, The Hermeneutics of Vision: C. G. Jung and Liber Novus (2010), str. 6.
[2] „Ali svaki čovek koji se telesno sjedini sa ženom oseća prvo zadovoljstvo a potom gorčinu; kada seme istekne, telo je umorno a duh malaksao. Sasvim je druga stvar kad posvećenik sjedini duh i energiju. To donosi prvo čistotu a potom svežinu; kada se seme preobrazi telo je zdravo i slobodno.“ – Tajna zlatnog cveta, Kineska knjiga života; u prevodu i tumačenju Riharda Vilhelma i sa komentarom Karl Gustav Junga; preveo osnovni tekst i tumačenja David Albahari, Gradina, str 34.
[3] Arhimandrit Vasilije (Bakojanis), Brak duhovni podvig (Manastir Svetog Arhangela Mihaila – Prevlaka, 2014), str.83.
[4] Devojke plaču / Vetre, ne donesi nam jauke / Odzvanja borbeni marš u našim tvrđavama / Uzećemo oružje ili prelep barjak, hej / Juri ka vetru / Slobodo, sada ti brani nas! (mađ.)
[5] otišli su didenduri (Nemci), došli su davajčasi (Rusi). (mađ.)
***
DEJAN MAK je rođen 1974. godine u Vršcu. Objavio je romane Pariska menažerija (KOV, 2005) i Bergdorf (Dereta, 2014) i zbirku priča Privlačne utvare (KOV, 2021). Novinar lista Danas Mića Vujičić je Parisku menažeriju proglasio najboljim debitantskim romanom u Srbiji u 2005. godini. Za roman Bergdorf dobio je nagradu „Miroslav Dereta” za 2014. godinu. Njegove priče i odlomci objavljivani su u mnogim književnim časopisima, zbornicima i portalima u Srbiji i regionu. Kreator je brenda storyMAKer. Živi i radi u Vršcu.
fotografija autora: Andrija Ratković
