Category: proza

književna premijera: ROMAN VIDE DAVIDOVIĆ “MUČNINA: O NEODRASTANJU”, Kontrast izdavaštvo, 12/2022; odlomak

proza

Kad sam čula kucanje na vratima, iznervirala sam se. Danas mi je samoća toliko prijala da nisam ni pomislila na to gde mi je muž, šta radi i s kim me potencijalno vara. Nije mi nedostajalo njegovo prisustvo. Ništa. Odlučila sam da iskoristim svoj novootkriveni talenat za jelke u izolavanom univerzumu svoje prodavnice.

Međutim, lupanje se nastavilo.

„Zatvoreno!“, viknula sam iziritirano. Brzo sam shvatila da se moj urlik ne čuje od imbecilne, sladunjave pop pesme koja se vrtela u pozadini.

Kako kucanje nije prestajalo, otišla sam da otvorim vrata sva ulepljena šljokicama i čokoladom. Onda mi je verovatno malo ispala vilica. Tu je stajao dečko za kog sam mislila da je mnogo lep, lep kao vila. Pored njega je stajala jedna žena, podjednako lepa, samo starija dvadesetak godina. Shvatila sam da mu je majka, jer su ubitačno, jezivo ličili. I nju sam, takođe, odnekud znala.

Gledala sam ih, u njega pa u nju. Imala sam taj problem sa nestvarnom lepotom. Nikada u nju ne bih mogla do kraja da poverujem, pa bih je netremice posmatrala očekujući da će svakog trena nestati kao priviđenje.

„Izvolite?“, rekla sam pomalo pogubljena, čisto da bih nešto rekla.

Bilo mi je neverovatno da se ovaj dečko vratio u moj lokal. Pitala sam se da li je i on želeo mene da vidi ponovo kao ja njega. Lice mu je bilo hladno i mermerno.

„Pa, Nađa“, rekla je beskrajno lepa žena pored njega, „reko’ da svratimo, da te pozdravimo. Nismo se nikad lijepo upoznali. Samo ono malo na svadbi. Ja sam Sašina strina.“

Nisam mogla da se setim momenta kad sam ih upoznala na svadbi, jer sam tog dana upoznala trista Sašinih rođaka iz cele Bosne. U takvim okolnostima ne bih zapamtila čak ni beskrajno lepe ljude.

„Milutine, sjećaš se kako je Nađi bila lijepa haljina?“, opet je izgovorila žena.

Dečko je bio jako mlad. Rekao mi je da se zove Milutin polumutiranim glasom. Pretpostavila sam da je srednjoškolac, što ga je činilo još nevinijom i slađom pojavom. Lepota je malo izgubila na značaju kad se materijalizovao u obliku polukreštavog klinca, ali to mi nije smetalo. Žena pored njega bila je njegova majka koja se zove Neda. Pokušala sam da pohvatam rodbinske odnose, ali shvatila sam samo toliko da je Milutin Sašin bratić. Tog dana je Milutin spomenuo Nedi da je bio kod mene i da mu se jako dopao moj nakit, te je ona poželela da ga vidi. Nasmešila sam se kada je to rekao. Godinama mi niko nije ni rekao da mu se dopada moj nakit, pa mi je vremenom to postalo i nebitno. Kompliment mi je neočekivano mnogo prijao iz naizgled banalnog razloga – osim što je bio jako mlad i lep, nosio je i super jaknu. Otkad sam se preselila nisam videla skoro nikog za koga bih rekla da se dobro obukao. Očigledno je bio drugačiji od ljudi koje sam do sada sretala. Malo bliži meni, možda, pomislila sam dok sam ga posmatrala sa nekom vrstom prepoznavanja.

Jakna mi je bila bitna. Prekorevala sam sebe zbog toga, ali bilo mi je važno da ljudi imaju dobar ukus. Za razliku od njega, majka je bila, ništa posebno obučena. Ono što mi se sviđalo kod nje, pored toga što je bila lepa kao vila, bilo je to što je odavala utisak spokojne i mirne osobe. Osećala sam se kako me mučnina prolazi dok sam gledala u lepe, izglancane, crne čizme.

Znam da smo nešto malo pričali o nakitu. Milutin, prelepi dečko, uočio je detalje koji su meni promakli. Jedna od korisnih primedaba bila je ta da je sajlica na kojoj sam nizala perlice bila zapravo previše tanka da izdrži teret. Moj nakit je, zaista, pucao, ali ja na to nisam preterano obraćala pažnju.

Trebala mi je ta vrsta postojanosti. Preletali smo mnoge teme i uletali jedno drugom u rečenice, klateći se i smejući se. Jedina razlika je što sam ja ljuljala noge, a on ih je uporno držao mirno, pa ih je u nekom momentu digao na sto.

Videla sam par dlačica na njegovom članku od noge. Bile su i dalje prozračne i nežne.

Nastavili smo sa razgovorom dok je Milutinova majka nanosila slojeve crvenog karmina. Nije bila zainteresovana za našu priču.  

„Nije ona meni toliko loša“, rekla sam iskreno, „ne znam što je ljudi toliko ne gotive.“

To se odnosilo na tadašnju kreativnu direktorku Diora koju su svi besomučno pljuvali. Istina je da se ni meni nisu toliko dopadale njene kolekcije jer su zaista bile skoro pa nepismene, ali imala sam jeftin sentiment prema ljudima koje svi ponižavaju.

„Pljuju je zato što je užasna“, kaže Milutin.

Dobro, to je bilo tačno. Ipak mi je bilo žao.

Izgledalo mi je neverovatno da jedna žena može da bude toliko moćna da uništi čitav jedan deo modnog sveta za koji su svi do tada mislili da je nedodirljiv. Da je Dior zaista bio toliko savršen pre njenog dolaska, bio bi u stanju da je i preživi.

Sa druge strane, volela sam da mislim da nisam ja upropastila svoj lokal u Beogradu, nego da je postojala neka viša sila zbog koje se sve tako odigralo.

„Dior je bio u problemu već dugo“, kažem samouvereno.

„Nije bio“, odgovorio je Milutin.

Činilo mi se da malo zna o životu, a da sa druge strane preispituje moje predstave o svetu na način svojstven deci, negirajući bez argumenta. Da nisam prezirala tu rečenicu rekla bih mu: još si ti mlad.

Ovako sam mu rekla samo: „Visoka moda je generalno u problemu.“

Bila je. Ja joj prva nisam videla poentu, osim što sam čežnjivo i bolno, posvećeno volela lepotu.

„A što vas dvoje ne biste otišli na kafu?“, Neda nas je podsetila na svoje prisustvo.

„Milutine, sine“, rekla je, „Nađa ti može pomoći oko prijemnog za dizajn…“

Nasmešila sam se i pogledala ga nežno. Želela sam da ga pomilujem po kosi. Naravno da je želeo da upiše dizajn. Još nije shvatao koliko je tužno i beznadežno voleti lepe stvari. Bio je previše mlad.

„Ma bjež’, mama, pa…“, pokušavao je on nešto da odbrusi.

„Želiš da se baviš dizajnom?“, ispitivala sam teren.

Lepota se voli na dva načina i želela sam da utvrdim koji je bio Milutinov. Prvi je bio eskapistički, sporadičan i najčešće je predstavljao beg od dokolice. Nagli pad seratonina odvede te na Pinterest ili, ukoliko imaš prefinjeniji ukus, neku enciklopediju istorije umetnosti. Telo kreće da luči hormone i tebi je najednom bolje. To je efekat spokoja i blagostanja – nešto što mnogi ljudi nazivaju srećom u malim stvarima. Njega imaju devojke koje odlaze u šoping posle posla i hipsterke koje kače slike sa katamarana Jadrolinije na Instagramu. Spokojan je, lep i blag. Ne boli i ne ushićuje, samo je tu kad misliš da je propalo sve.

Drugi način je bio destruktivan, dopaminski, ludački i njemu se posvećivao život. Nadala sam se da to nije bio Milutinov. Njega imaju ljudi koji izbacuju glave kroz prozor na auto-putu i koji se zaljubljuju na prvi pogled. Od njega se dobijaju vrtoglavice i u jeku tog osećanja može doći do toga da se poželi smrt, istovremeno smatrajući da nikad ništa više u životu ne može biti lepo kao odjek tog momenta ekstaze. I, onda, zaista i dođe do te simboličke smrti, kad taj vrhunac spadne i čovek ostane sam – osuđen na prosek i život. Nisam želela da ovaj dečak osudi sebe na večnu nesreću, jer posle mnogo dopamina uvek sledi spuštanje.

Milutin je prevrnuo očima na moje pitanje.

„Ne, hoću da se bavim ekonomijom“, odbrusio mi je sarkastično.

Setila sam se, ne znam zašto, da Anja koja se doselila kod mene ide na master iz ekonomije. O njoj nisam znala mnogo, ali sam predosećala da Milutinu ne bi bilo ni lepše ni ružnije u životu ni da je kao ona, recimo, da studira ekonomiju i da se ne bavi lepotom.

Blago sam ga lupila po glavi i prošla mu prstima kroz kosu. Njegov sarkazam mi je bio smešan i simpatičan.

„Ja u tvojim godinama nisam baš znala čime ću da se bavim“, rekla sam mu da bih pokazala svoje razumevanje, ali to je bila velika laž.

Čitav život sam znala da želim da budem dizajnerka, samo nikada nisam imala velike ambicije.

„Pa zašto si upisala dizajn?“, upitao me je on.

„Prvo sam studirala psihologiju godinu dana.“

To je bilo tačno. Nisam položila prijemni prve godine kad sam izlazila. Radila sam nešto da mi prođe vreme. Tada je trebalo da znam da ljubav prema lepoti, razorna i fatalna, nije dovoljna da se neko nazove talentovanim umetnikom. Mislila sam da sam netalentovana, ali me to nije pokolebalo. Želela sam svim srcem da posvetim život lepoti.

„Misliš da svima treba terapija?“, pitao je Milutin odmeravajući me.

„Hipotetički, da“, rekla sam mu kroz smešak.

I opet sam slagala. Setila sam se kad je Kiša krenula na psihoterapiju. Šest meseci je svima dosađivala pričama o partnerskim odnosima i o tome u kakve odnose treba da ulazimo, a onda se udala za Ivana – verovatno najgoreg muškarca u Beogradu. Tada sam prvi put pomislila da psihoterapija nema nikakvog efekta.

Dok smo razgovarali primetila sam da nas je Neda gledala začuđeno. Postalo mi je neprijatno kad sam shvatila da smo je potpuno izbacili iz razgovora, kao i da sam došla negde gde se na terapiju još uvek gledalo kao na tabu temu, nešto namenjeno ekstremnim slučajevima, a ne običnim ljudima. Nešto o čemu se ne razgovara tek tako, usput i otvoreno. Mlađi ljudi su živeli svoje dane ispunjene šoping centrima i odlascima u Zagreb sa Džibonijem pojačanim u kolima, ne zamarajući se mislima o mentalnom zdravlju. Njihovi roditelji su, pak, druga priča. To su bili svi ti rođaci na svadbi koji su pevali ratne pesme, neki od njih njišući svoja iskasapljena tela, sa sećanjima utopljenim u rakiji i beskonačnim slikama strave koje su pretvarali u anegdotske priče uz dodatak čuvenog „bosanskog humora“.

Pitala sam se da li uopšte postoji terapija na svetu koja može da sedatira takvu vrstu bola.

______________________________________________

VIDA DAVIDOVIĆ (1998) dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu. Odrasla je u Banjaluci. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima (FIST, 2021.režija Andreja Kargačin), Proslave (Gradsko pozorište Jazavac, Banjaluka, 2021., režija Nikola Bundalo) i Crna ovca (Kraljevačko pozorište, Kraljevo, 2022.,režija Snežana Trišič) i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović. Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Njene drame se izvode u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Autorka je romana “Mučnina: o neodrastanju” (Kontrast izdavaštvo). Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi.

“Dve devojke menjaju mesta i počinju da žive u za njih novom okruženju. Motiv zamene mesta u tradicionalnoj književnosti uvek podrazumeva komediografske elemente, ali junakinje Vide Davidović ovaj svet gledaju dvostrukim pogledom: očima globalnih milenijalki za koje je svet postao veoma komplikovano mesto i očima generacije lokalno obeležene rođenjem tokom traumatičnih 90-tih. Mučnina: o neodrastanju kao da sledi tragove Normalnih ljudi Sali Runi, gde se ljubavi i prijateljstva gase i pale kao novogodišnje svećice i poput Novogodišnjeg bala pod maskama, ispod privida normalnosti, pulsira čitav spektar skrivenih osećanja i trauma sa kojima će junakinje morati da se izbore da bi se do kraja odmotao proces odrastanja. Da li će ono za njih uopšte biti moguće?” – Kontrast

Roman Mučnina: o neodrastanju uvršten je u širi izbor beogradskog nedeljnika NIN za “Nagradu za najbolji roman godine” za 2022.

“ULAZNICA 2022”, prva nagrada za prozu – MIRJANA DRLJEVIĆ: MOJ OTAC

proza

Moj otac imao je obrve iste kao Brežnjev. Svake noći pred spavanje mazao je lice kremom nivea iz velike limene kutije koju je kupio u Nemačkoj za 99 pfeninga, a potom obrve lepio selotejpom. Na pitanje zašto lepi obrve, odgovarao je: „Da se ne raščupaju“, što nije imalo nikakvog smisla, jer su već bile čupave i štrčale su – što uvis, što pravo napred. Istina je da su i pre spavanja i posle buđenja izgledale isto.

Kad je bio dečak, moj otac čuvao je ovce i dobijao nove cipele svake treće godine, ali to nije ono najgore.

Odrastao je u kući koja je bila i kuća i štala. Čuvao je ovce, a spavao sa kravama, zapravo iznad njih. Krave su preživale, prdele i disale, a toplota izduvnih gasova grejala je moga oca. Ni to, međutim, nije najgore.

Moj otac bio je partizan i komunista, što takođe nije ono najgore.

Bio je i ateista.

Jedne zime rešio je da pročita Novi zavet. Sedeo bi, nagnut nad niskim, a dugačkim stočićem na kome je ručno heklani milje bio priklješten uvek dobro prebrisanim staklom i kikotao se Bibliji u lice.

„Ako te neko udari, ti mu okreni i drugi obraz, kaže. Ništa gluplje u životu nisam pročitao.“ Skinuo bi naočare i pogledao me očima punim smeha. „Čuješi, ‘okreni i drugi obraz’“, nastavljao bi da se čudi. „Pa to nije prirodno. To je neprirodno za jednog čoveka, da ne vrati kad ga neko lupi. Gluposti, je l’ de?“ pitao bi me tražeći saučesnika u bogohuljenju. „Kad sam bio mali, u školi smo imali veronauku. I kaže nama pop: ’Bog je stvorio svet.’ A ja dignem dva prsta i pitam popa: ’A ko je stvorio Boga?’ A on ne zna. Bože, kako sam bio pametan.“

Ja sam htela da mu kažem da ga je sigurno stvorio drugi Bog koga je stvorio treći koga je stvorio četvrti i tako u beskraj. Moja ideja beskraja rodila se dok sam, boreći se da ne umrem od dosade, posmatrala poštara iz udžbenika za engleski. Taj poštar imao je brkove, torbu i kapu, a na kapi istog takvog samo manjeg poštara sa istom takvom kapom, na kojoj je bio još jedan još manji poštar na čijoj je kapi bio još jedan poštar veličine vrha igle i tako u beskraj. Moj otac nije imao dara za razmišljanje o beskraju, pa nisam rekla ništa.

Tu, nažalost, nije kraj njegovog nepoštovanja Boga i njegovih službenika. Moj otac je jednom prilikom sreo svog prijatelja muftiju beogradskog na ulici i javio mu se, ali mu ovaj, sigurno zaokupljen važnim pitanjima vere, nije otpozdravio. Kad su se posle toga ponovo sreli, moj otac mu je rekao: „E, moj muftija, ti prolaziš pored mene ko pored turskog groblja.“ Ne znam šta je muftija odgovorio, ali nije se naljutio, jer je bio dobar čovek. Moj otac je, dok je ovo prepričavao, bio crven u licu i umetao svoju omiljenu uzrečicu „Bog ti jadan.“ Nažalost, ni to nije najgore – ipak mu je bilo i malko neprijatno, a ne samo smešno.

Moj otac bio je i patološki škrt. Potanko mi je objašnjavao kako se dupe može obrisati samo jednim listom toalet-papira, samo treba dobro paziti da se papir ne probije prstom. Jeo je sve što je bilo u opasnosti da bude bačeno i to u istom obroku – bajati grašak, skorelu poparu i uskisli jogurt uz parče prekjučerašnjeg hleba. Imao je dobar stomak.

Jednom je naš voljeni ford taurus 1300 boje starog zlata ofarbao kod majstora koji je koristio inovativnu tehniku farbanja bez pečenja; sasvim slučajno, taj postupak bio je i upola jeftiniji. Kad smo stigli na more, moj otac je zlatni auto pokrio ceradom, jer se na moru pešači. Kad smo krenuli nazad kući, uhvatio je krajeve cerade da otkrije sveže ofarbanu haubu, ali pokrov nije ni mrdnuo. Ljubičast u licu, satima je odlepljivao ceradu s neosušene farbe kao flaster sa rane. Ford je zauvek ostao bez sjaja, oslikan tkanjem tkanine koja ga je prekrivala punih šesnaest i po dana. Ali ni to, sigurno, nije najgore.

Moj otac želeo je da ima sina, pa me je vodio na utakmice, kod auto-mehaničara i pokušavao sa mnom da igra fudbal. Kad god bih negde išla s njim, strašno sam se plašila da će me izgubiti. Tada sam verovala da bih, ako bih ga izgubila iz vida i ostala sama, jednostavno prestala da postojim. On je samo hodao, ne osvrćući se, a ja sam se probijala kroz gužvu tražeći pogledom njegov kaput ili šešir. Pratila sam ga uverena da se borim za goli život. Jednom sam tako, prateći ga, ušla u more, izgubila dno pod nogama i udavila se, a poslednje što sam videla bila je očeva glava koja pluta na površini kao bova. Verovatno je on doplivao do mene i izvadio me, ali toga se ne sećam. Te godine sam se plašila mora i letovanje sam provela ispod borova, na sigurnoj udaljenosti od vode.

Neke druge godine poveo me je na pecanje, iako nije umeo da peca niti je imao štap. Imao je samo najlon, udicu i sredinu hleba. Bilo je nesnosno vruće, zrikavci su zrikali, borovi su mirisali, a on je stajao na žutim stenama sa malom udicom u ogromnoj teget vodi. Sela sam na jednu žutu stenu, a moj otac je rekao: „Skloni se odatle.“ „Zašto?“ pitala sam jer su me bolele noge i jer sam oduvek volela da znam zašto. On je slegnuo ramenima i nastavio da peca, a mene su ujele četiri ose pre nego što me je otac bacio u more i skočio za mnom. Plivali smo bar pola sata dok nismo našli mesto gde je bilo moguće izaći iz vode. A trebalo je samo da mi kaže da sedim na osinjaku. Ni to, ako mi verujete, nije najgore.

Moj otac je bio čovek bez ambicije. Toliko je bio nezainteresovan za svoju karijeru činovnika u opštini Stari grad da je, kad sam ja krenula u školu, on otišao u penziju. Mogao je to da uradi kad god je hteo, jer je jednu penziju već stekao kad su ga sa nepunih trideset sedam godina iz JNA poslali kući sa činom majora. Bilo nas je previše – to je bilo njegovo objašnjenje.

Mene nije imao ko da čuva – kao da nije bilo školskog boravka ili žena koje bi me pripazile nekoliko sati dok se neko ne vrati s posla. Ne. Čuvao me je otac tako što mi je svakog jutra u limeno lonče sipao dobro pošećerenu vareniku po kojoj su plivali moji smrtni neprijatelji – ljigavi komadići kajmaka. Tutnuo bi mi vruće lonče u šaku skandirajući: „Nadušak, nadušak“, ne dozvoljavajući mi da lonče odvojim od usta dok ne bih sve popila. Poslednji gutljaj bio je najlepši, sa ostacima neotopljenog šećera. Pravio mi je debele sendviće sa margarinom, kuvanim jajetom i praškom šunkom i zamotavao ih u aluminijumsku foliju. Od njih mi je torba smrdela na jaja, pa sam ih bacala i gladovala do povratka kući. Za ručak je uvek bilo jedno te isto – pomfrit i krmenadla. Moj otac je stenjao dok je pržio hranu i postavljao sto i ja sam shvatila da je kuvanje naporno. Nikada pre nisam ga videla da kuva, pa je sigurno bio izašao iz štosa. Radio je sa mnom domaći i to na dva načina. Prvi je bio da se ne slaže s učiteljicom, a drugi da se ne slaže sa mnom. Matematika mu je naročito slabo išla. Uglavnom, sigurno je jedva čekao da uradi taj domaći i da sedne da čita „Politiku“. Sve to bilo je veoma loše, nikad nisam bila sama kod kuće, jer me je on čuvao, ali ne i najgore.

Moj otac bio je detinjast. Ponekad smo se igrali šuge jureći se oko zida koji je delio kuhinju i hodnik. On bi me pojurio, pa se pritajio s druge strane zida, ne bi se čulo ni njegovo disanje ni pucketanje parketa i ja bih se uplašila. Ipak je to bio čovek koji je kao dečak svojoj sestri slomio potkolenicu jednim udarcem potkovane cokule. Nisam znala ni šta je cokula ni zašto je potkovana, ali sam znala njegovu sestru koja je izgledala kao muškarac u suknji i mogla da zamislim kako se rvu i kako on ne može da joj dozvoli da pobedi, iako je starija. Bojala sam se da će, isto tako, zaboraviti da se samo igramo i toliko me uplašiti da ću se slomiti kao noga moje tetke. Na kraju bi izašao iz zaklona i pojurio me, iskolačenih očiju i raščupanih obrva, a ja bih vrištala i bežala i to je najveći strah koji sam u životu doživela, osim možda u snu. Ali, eto, ni to nije najgore.

Moj otac je nepravilno govorio.

„Zakovčaj se, napolju je hladno.“

„Porasla si za jedan prs od Nove godine.“

„Tebe ne treba otac.“

To je skoro najgore, ali ipak nije najgore.

Moj otac bio je lep. Kad je bio mlad, usne su mu bile crvene kao da ima karmin. Jednom su ga drugovi, a možda i drugarice, uhvatili, oborili i belom maramicom mu protrljali usne da se uvere da se ne šminka. Nije se šminkao, ali ni to nije najgore.

Da je bio pisac, moj bi otac bio Filip Rot. Da je bio glumac, bio bi Mišel Pikoli. Da je bio slikar, bio bi Dijego Rivera. Ali moj otac je čuvao ovce i spavao sa kravama, imao je ožiljak od metka na desnom listu, punu kutiju odlikovanja, kamen iz žučne kese u kutijici od filma za foto-aparat, mauzer i metke u noćnom stočiću i kotur selotejpa na njemu. Zbog svega toga, to što moj otac nije bio ni pisac, ni glumac, ni slikar uopšte nije najgore.

Moj otac se ženio dva puta. Prvi put je imao sedamnaest, a drugi put pedeset godina. Kad sam bila mala, svi su mislili da mi je on deda. Svoju prvu ženu ostavio je kad je upoznao moju majku i ona je ostala sasvim sama u stanu u kome su zajedno živeli otkad su osvojili Beograd. Umrla je dvadesetak godina kasnije, nekoliko meseci posle moje majke i nekoliko meseci pre mog oca. Njena smrt udenula se između smrti mojih roditelja. Na njenom grobu pisalo je njeno ime i prezime moga oca. To je i prezime moje majke, ali je najpre moje prezime jer sam od svih nas ja jedina živa.

Moj otac nije otišao na sahranu svoje prve žene. Ja sam mu rekla da treba da ide, a on je rekao da ne treba i onda smo se posvađali.

To možda ne bi bilo najgore da negde ne postoji još jedan grob. Taj grob je sasvim mali i na njemu piše žensko ime i moje prezime. To je grob moje male sestre, starije od mene oko trideset godina. To mi je jedina sestra i sigurno je neću nazivati polusestrom. Mora da je imala crnu kosu, moja mala sestra, kao moj otac i njena majka. Kad mi je jednom rekao njeno ime, mom ocu su se oči napunile suzama.

Najgore je, dakle, to, što moj otac nije otišao na sahranu majci moje male sestre.

Moja sestra bi sigurno imala iste obrve kao moj otac, samo ženske, iste kao moje, i možda ih, za razliku od mene, ne bi počupala, pa bi sada bila baba nalik na Brežnjeva. Ali rat je trajao duže od nje, a najgore je, zapravo, to što se nikada nisam setila da pitam gde joj je grob. Sad su svi već odavno mrtvi i nemam koga da pitam.

Kad bih je, nekim čudom, našla, ne bih joj ništa od ovoga ispričala.

Ispričala bih joj kako me je otac jednom odveo u luna-park gde je na vrhovima ogromnih prstiju stajala ogromna balerina i mi smo seli na njenu suknju, jedno preko puta drugog. Sedišta su bila metalna i plitka, a ograda niska. Ciganin nam je uzeo karte, muzika je zasvirala, a balerina se zavrtela. Otac i ja smo bili sigurni da ćemo ispasti, prepušteni što centrifugalnoj, što sili gravitacije, bačeni postrance na metalnu šipku, jedino što je stajalo između nas i zemlje ili neba. Šipka nas je žuljala i bilo nam je muka, a vožnja je bila beskrajna. Otac nije ni pokušao da mi pomogne – držao se za šipku i pravio se da mu nije ništa. Iz balerinine suknje izašli smo ugruvani i bledi, a kolena su nam klecala. Moj otac je svima prepričavao užas iz luna-parka, uvek počinjući sa „Bog ti jadan.“

A onda smo, godinu dana kasnije, otišli u isti luna-park i moj otac je rekao: „Ajmo opet“, i ja sam pošla za njim i sela u balerinine skute, preko puta njega, iako sam znala da će vožnja biti podjednako strašna kao i prethodna.

Eto kakav je bio naš otac, rekla bih svojoj sestri.

____________________________________________________

MIRJANA DRLJEVIĆ, rođena 1971. u Beogradu, autorka je drame San o Svetom Petru Cetinjskom igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu.

Njen debitantski roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo pobedio je na prvom konkursu za neobjavljeni roman izdavačke kuće Booka. 

Pripovetkom Moj otac osvojila je prvu nagradu za prozu na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica. 

Čita, piše, živi i radi u Beogradu. 

SAMEDIN KADIĆ: NOVOGODIŠNJA PRIČA

proza

Uvijek čekam posljednji mjesec da u džamiji uplatim članarinu. Sve danas ću – sutra ću, i projuri od zime do zime – ko na sankama. (Učlanio se u decembru i tako nastavio. A i volim da do zadnjeg držim pare u džepu, a Islamsku zajednicu u neizvjesnosti.)

Kada smo prije tri-četiri godine kupili stan na Grbavici i umorni stali na jednom mjestu, izvuklo mi se i do zadnjeg dana, pa sam čeljadi već poslije doručka nagovijestio da svi lijepo trebamo istu večer, ko normalni ljudi i pristojni muslimani, otići na akšam i platiti članirinu. Nešto mi je bilo stalo da odemo zajedno u tu našu novu džamiju, eto – radi nekakvog berićeta.

I krenemo navečer, „ko normalni ljudi i pristojni muslimani“, ali krenu i dječije naguravanje oko vrata i moje požurivanje: samo što nije ezan! I ne znam ni šta bi, ni šta se desi, samo se u tom obuvanju i izgurivanju i kijametu zatvoriše vrata za nama, a ključ ostade unutra. Vani nema šteke, nego samo nekakva kugla, bez funkcije i smisla. Ipak uhvatim za tu kuglu – ko za smrznuto konjsko mudo. I osjetim da u ruci držim otprilike nešto poput opisanog, pa brzo ispustim iz ruke. Nisu zaključana, samo „pritvorena“. Niko nema rezervni ključ. Za džep: i ključevi od auta ostali unutra. Preda mnom Hudinijeva grdosija koju je postavio bivši vlasnik. Za leđima prestrašena čeljad.

U vrhu vrata nekakav broj. Večeras momci u Hudiniju sigurno ne rade, ko će 31. decembra doći da otključava vrata! A i ako hoće, neće bez dobrih para. Pomisao na neplanirano izbijanje iz džepa dodatno me uzruja. Ne sjećam se jesmo li imali u planu poslije akšama negdje ići, ali to više nije bilo važno, jer smo, osim bez stana, ostali i bez auta. Analizirao sam velika masivna vrata kao neki neočekivani šah-mat. Onda sam analizirao pogledom djecu, sjetivši se njihovog nagurivanja. A onda sam analizirao i svoj život i sva ta vrata na koja sam pokucao (na ulazu, a ponekad, što reče profesor Bosto, i na izlazu), pa onda na sva ona što su mi pred nosom zalupljena i, na koncu, ona koja sam sam guzicom zauvijek zatvorio.

Onda sam briznuo plakati. A onda ridati.

Napolju je već treštalo i sijevalo, i niko nije mogao čuti ni vidjeti plač slomljenog muža, oca, odgovornog džematlije, pred zatvorenim vratima doma.

Žena je rekla: Stani, čovječe, saberi se, nemoj me brukati, a ja sam rekao: Ostasmo nepritvoreni na minusu. Na šta je ona odmahnula rukom: Eto te pričaš ko oni tvoji s Bjelašnice, nego ovako ćemo, zovi daidžu i Nedima, a mi hajmo u džamiju da platimo tu članarinu – kad te je već đavo navratio da nas sve podigneš.

Saberem se malo, zovnem daidžu i opišem mu šta se dogodilo, a on veli: Dabógda. Morat ćemo obiti, a ko je obijao, zna da se Hudini ne obija tek tako. Ponijet će on sav alat, pa ćemo vidjeti. Ali dabógda. „Haj sa ženom u džamiju“, veli daidža.

Puca napolju ko devedesettreće. Pred džamijom mi žena tiho dobaci: „Zamoli Allaha da se otvore.“ Bila je iskrena, nije me me provocirala. Ko da mi šamar opali! Ko će otvoriti onu grdosiju! Trebalo je, gospođo, izvaditi ključ, a ne sad „moliti Allaha.“ Ljuto zanijetim i slomljeno klanjam. Pred očima mi blokirane dveri. Na sedždi dođoh ipak u iskušenje da uputim neku poniznu dovicu za otvorenje. Ali nešto se u meni brzo naljuti i zaključa mi jezik. Ne moli, kad ne može! A kad ne može, ne brukaj se džaba. Čuvaj dove za ono što može.

Stojim nijem pred vratima.

Ljudi su znali tu stajati cijeli život čekajući da im se otvori. Ponekad bi se otvorilo. Ponekad bi se raspetljalo. Ponekad bi progulilo. Takve ljude Rumi zove psima ljubavi: oni ne cvile da bi se vrata otvorila. Oni čekaju radi čekanja. Njihova tuga koja vapi za pomoći – čisto je zlato. „Ima ljubavnih pasa kojima niko ne zna ime. Daj život da bi postao jedan od njih.“ Ali u mom slučaju se nije radilo ni o kakvim metafizičkim, eshatološkim ili štatijaznam kakvim vratašcima, nego o Hudinijevim.

Završilo, odem s mujezinom Halilom u neku sobicu da to platim, i pričam mu sluđen šta me snađe, a on pita na kojem sam spartu. Na drugom, velim. „O, pa imamo dobre merdevine ovdje u džamiji: uđi kroz prozor.“ Projašemo kroz nekakve nabacane serdžade i ćilime i ponjave i stanemo izvlačiti merdevine. Izložimo ih pred džamijom – duge! Niz njih se razlijevaju vatrometi. Gori grad, a mujezin Halil i ja balansiramo merdevinama, kao dva stara vatrogasca, kroz zaleđenu Grbavicu. To je, kada se s strane gleda jedan lijep i gotovo sentimentalan prizor, ali već hanuma i djeca, što nam pokušavaju pomoći, bacaju sumnju. Srećom, dosta je svijeta već pjano, nešto i nadrogirano, a nešto i ludo samo od sebe, pa i ne gledaju na nas.

Plan je da se popnem i uđem kroz prozor, koji ću prethodno razbiti. Što mi je, također, teško padalo, ali nema sad nazad. Prođosmo iza zgrade, uz određene akrobatske zahvate, i spustismo merdevine da odmorimo. Gledamo: visoko. Prizemlje ko nečija kuća. Mogu dostići – ne mogu. Hajd da ih podignemo. Teška. Uspravismo ih nekako: vrh im jedno pola metra ispod prozora. Neće moći, konstatiram. Veli Halil da ne treba unaprijed donositi zaključke, nego da stanem na vrh merdevina i odatle sagledam šta dalje. Vrhovi zato i služe. Opasno da se panjem, ali vidim da Halil insistira. Ipak sam podigao čovjeka. Ali visoko…

Idi, on će držati. Krenem da se penjem, a vidim da ću se slomiti. Tutnji nebo, gori zrak. Djeca cvokoću u pasažu. Žena nijednom nemoj. Pitam Halila da obavijestimo policiju, neko će misliti da pljačkamo. Kakva policija, penji se. Šta ću, krenem se penjati uz studeno gvožđe. S prozora me ciljaju koplja ledenica. Skoro sam do vrha, odakle treba da sagledam dalje korake, kad zvoni telefon. Stižu daidža i Nedim. Sletim niz stepenice kao s neba niz stablo graška. Hajte vi pred ljude, veli Halil, a ja ću pričuvati merdevine.

Eto ih s parkinga, nose kištru punu alata. Dočekujem ih ko mesije: spašavajte, ljudi, Bog vam dao. „Imam neku ideju, vidjet ćemo“, veli Nedim. Popesmo se do blindirane nemani. Nedim karticu iz džepa, blago je savi, pa je provuče lagano ali snažno između vrata i štoka. Vrata se otvoriše ko da ih vjetar odškrinu.

Nemoguće se učini ne samo mogućim, nego i banalnim. Lagao bih ako bih rekao da sam prvo osjetio stid pa radost. Djeca utrčavaju u stan. Nešto sveto prostruji haustorom. Utom stiže i badžo.

Nakon što vratismo merdevine u džamiju, napravismo lijepo neplanirano novogodišnje sijelo.

I danas sam ubijeđen da su mi vrata otvorena samo zato što nisam vjerovao da je to moguće. Da sam vjerovao, pitam se…

___________________________________________

SAMEDIN KADIĆ (rođen u 1982. godine u Sarajevu) završio Gazi Husrev-begovu medresu, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu filozofiju i sociologiju. Trenutno je zaposlen na Fakultetu islamskih nauka u Sarajevu u zvanju docenta. Za roman Paučina dobio nagradu “Hasan Kaimija”. 2021. objavio je roman Radio Piton.

KRATKA PRIČA IVE BEZINOVIĆ-HAYDON: NA LIVADI PORED AUTOCESTE

proza

S desne strane autoceste, negdje oko Karlovca, živi krdo divljih konja. Iz daljine izgledaju sretno i slobodno. Gledaju pred sebe kao da ih se autocesta ne tiče, kao da su svjesno izabrali baš to mjesto, baš tu travu i baš te ispušne plinove.
“Nemoguće da im je ovdje dobro. Zašto svejedno ostaju?” Pokušavam im vidjeti oči, prodrijeti im u misli dok me život vozi pored njih. “Sigurno čekaju svoju priliku”, objašnjavam si. Čekaju da ojačaju, da se mentalno pripreme, da se u glavi oproste od staroga života uz ogradu bučne ceste. Čekat će još neko vrijeme, a onda će se zaletjeti preko autoceste, preko livade, preko šume, preko brda, daleko negdje, negdje daleko, ne znaju ni sami kamo. Tamo će biti sretni.
Kada mi je svega previše, zatvaram oči i zamišljam se na sretnom mjestu. Zamišljam se u potkrovlju stare zgrade gdje, kada pada kiša, ne čujem vlastite misli. Tamo ležim na kauču, koji mi je ujedno i krevet i radni stol; s njega gledam TV, pišem, jedem sladoled i cijelim svojim bićem uživam u tome da me nitko ne treba. Uživam u slobodi, kao što će i oni divlji konji uživati kada konačno odluče odgalopirati s livade pored autoceste, negdje kraj Karlovca. Tako si ja to zamišljam.

Svakoga dana večeramo zajedno. To je tradicija, važno je da obitelj jede skupa. U pauzama od nagovaranja najmlađega da otvori usta, trpam u sebe prevelike zalogaje hrane. On kuhanim batatom kao bojicom šara po stolu i energično odmahuje glavom na moje molbe. Muž čita nešto na mobitelu. Želja za razgovorom lako se izgubi kada svakih deset sekundi staješ u pola rečenice da bi vrištao na djecu. “Ne ljuljaj se na stolici!”, “Ne jedi prstima!”, “Pojedi i povrće!”, ne prepoznajem svoj glas dok po navici rešetam naredbe. Starija se djeca svađaju oko toga tko je koga prvi lupio.
“Mama! I štipanje se broji kao lupanje!”
“Ne broji se! Mama! Ne broji se ako te netko uštipne za šalu, reci mu!”
“Nisi me za šalu! Pogledala si me ružno, sa stisnutim zubima i sa stisnutim šakama!”
“Nisam!”
“Jesi!”
“Nisam!”
I ja stišćem zube i šake i oči. Zamišljam glasnu kišu na metalnom krovu mojega zamišljenog stana.
“Jesi OK?” pita muž dok ustaje od stola i odmah nastavlja: “Nemoj dati djeci da ulaze neko vrijeme u sobu. Moram se isključiti. Užasan dan na poslu.”
Prije petnaestak godina bih ga zagrlila, zamolila da mi ispriča o svojem danu. Prije petnaestak godina i on bi meni želio reći o svemu što se dogodilo na poslu, pitao bi me kako sam provela sve te tužne sate bez njega i jesam li sretna što ga vidim. Prije petnaestak godina nismo imali troje djece, bili smo jedno drugome centar svijeta, imali smo vremena jedno drugo pitati kako smo. Danas ne želim čuti o njegovom danu. Ne želim razmišljati ni o svojem. Želim zavrištati da se i ja moram isključiti, da sam previše prisutna, da sam posve rastrgana, ali ujedno sam i svjesna da sam imala šest slobodnih sati ujutro, samo za sebe, pa kimnem glavom.
“Idemo, djeco. Zadaća, igranje, kupanje! Pustite tatu na miru. Imao je naporan dan na poslu.” Djeca cvile i vješaju se po meni. Šest sati sam imala. Za sebe. Svakoga ih jutra imam.

Djecu treba probuditi u 6:45. Treba im pomoći kod oblačenja jer su majice preuske, hlače preširoke, a čarape stišću. Treba ih nahraniti: “Izvolite, dječice, zdrava hrana puni tijela i vaše mozgiće!” Treba ih počešljati, izljubiti, provjeriti torbe i zadaće i nokte i izvaditi kamenje i štapiće od sladoleda i lizaljki iz džepova jakni. Ne treba se svađati s njima, ne izazivaju namjerno. Treba se suzdržavati od plakanja dok viču na mene i jedni na druge. Treba ih odvesti u jaslice, u vrtić, u školu. Na odlasku treba biti strpljiv. Stavi papuče, znam da ti se ne ide, bit će ti lijepo, prijatelji te čekaju, pokušaj danas slušati na satu, molim te nemoj gužvati knjige, ne bacaj torbu, blatno je, moraš li baš u svaku lokvicu nagaziti, doći ću po tebe kao i svaki drugi dan, volim te, bebo, daj da ti navučem papučice, čeka te teta Zrinka, daj mami pusu.
Zamišljam se na kauču u potkrovlju. Zamišljam one divlje konje pored autoceste. Bježite što dalje, znam da možete.

Jedna od mama iz vrtića, jedna od onih koje ne žure na posao, neočekivano me zaskoči na parkiralištu. Mislila sam da sam nevidljiva, ali ne uspijevam pobjeći bez pozdrava.
“Imaš vremena za kavu?” pita i ja poželim reći: “Imam vremena, ali radije bih ga provela sama sa sobom, šuteći.” Onda pomislim: Što ako me hitno treba? Što ako joj nekako mogu pomoći? Možda njezin život ovisi o meni, možda mora sa mnom podijeliti tajnu koju može jedino ispričati nekome nepoznatom? Drago mi je što izgledam kao osoba od povjerenja. Osjećam se korisno pa kažem: “Naravno. Kamo ćemo?”
Pet minuta kasnije sjedimo u kutu kafića i gledamo se s nervoznim osmijehom. Promatram je ispod oka dok trese vrećicu šećera, prosipa polovicu u kavu, miješa espreso u smjeru kazaljke na satu. Dugi nokti ružičasto lakirani, prsti okićeni zlatnim prstenjem, ispod rukava ispeglane košulje zveckaju narukvice. Nismo tu da bi ona podijelila sa mnom nešto od egzistencijalne važnosti, shvaćam. Samo joj je dosadno. Ne zna što bi sama sa sobom.
Uhvatim se kako pomišljam: Voljela bih izgledati kao ona. Izgleda kao da živi sređenim životom. Kuća joj je sigurno uredna, djecu sigurno ne pušta u školu u hlačama s rupom. Sjedeći prekoputa nje, mirisne i elegantne, postajem svjesna sebe. Nosim stare, iznošene traperice, majicu koju sam u polumraku prvu dograbila i šest kila više nego bih željela. Promatram svoje ruke. Svoje nelakirane, nespretno odrezane nokte. Izgriženu kožu oko noktiju. Kada sam nervozna grizem prste do krvi, a u zadnje sam vrijeme često nervozna.
Sama sam sebi jadna. Kako sam uopće mogla pomisliti da bih ja njoj ikako mogla pomoći? Bit će da se sažalila kada me vidjela kako se borim s troje djece, kako natežem psa preko parkirališta pred vrtićem. Možda je pomislila da nemam prijatelja. Ona sada čini dobro djelo. Osjećat će se uzvišeno navečer kada mužu bude pričala o tome kako je odvela jednu usamljenu kućanicu na kavu.
I jedna i druga buljimo u stol. O čemu razgovarati? Politika? Pandemija? Umjetnost? Posao? Grozničavo vrtim teme po glavi dok sjekutićima otkidam kožu oko nokta na palcu. Ne sjećam se kada sam zadnji puta razgovarala s nepoznatom osobom. Što da je pitam? Zanima me tko je. Što je veseli, što je rastužuje, koliko često plače, viče li kada je ljuta, što je u vezi s njezinim mužem najviše živcira, je li ikada ikome bila ljubavnica? Od čega bježi? Zašto u ponedjeljak ujutro ne želi kući? Može li se takve stvari pitati na kavi u kafiću kraj vrtića?
“Kako ti se sin naviknuo na jaslice?” ona pristojno prekida šutnju.
“Super. Baš voli ići. Tvoja mala?”
“Isto super.” Smiješimo se jedna drugoj dok miješamo kavu. Meni ništa zanimljivo ne pada na pamet.
Nakon preduge stanke, ona pokušava opet: “I? Što ćeš danas kuhati?” Ne mogu reći: “Najradije ne bih ništa.” To će ubiti razgovor.
“Ne znam”, kažem, kao da je taj odgovor bolji. “Što ćeš ti?”
“Moji doma jako vole pohano meso. Mislila sam to. I neko povrće.”
“Onda ti ne mogu oteti ideju.” Po prvi me puta pogleda sa zanimanjem. “Mi smo vegetarijanci”, objašnjavam.
“Aha.” Dosadan i predvidljiv odgovor. Trebala sam reći da su djeca alergična na pohano meso, da im od toga ispada kosa, da im od toga na vrhovima prstiju, umjesto noktiju, počinju rasti zubi. Osjećam da gubi interes. Zaključila je da ispod moje neugledne vanjštine ne postoji ništa dublje. Možda i ima pravo. Istovremeno sam i rastrgana i prazna.
Poželim reći: “Oprosti. Prije sam bila zanimljivija. Mutno se sjećam da sam puno putovala, živjela posvuda, pisala, fotografirala, zaljubljivala se u ljude, gradove, ideje. Neki su me smatrali pametnom i duhovitom. Sigurna sam da sam jednom bila zabavnija.” Želim dodati još i: “Trenutno sam u lošoj fazi. Odnosno, nadam se da je faza. Nadam se da nije trajno stanje. Jer, bojim se da ću poludjeti ako je ovo, sada, moj život.”
Ali kažem samo: “Ova je godina potpuno luda.” Ne mogu nečijoj elegantnoj mami iz vrtića pričati o tome koliko mi se ne da više živjeti ovaj život, o kojem sam prije petnaestak godina sanjala.

Pokušavam ne plakati dok se po pljusku vraćam kući. “Umorna sam samo, to je sve”, kažem si. Noći su još uvijek prekratke. Voljela bih kada bih mogla naviti muziku i samo hodati, prazne glave. Voljela bih samo hodati, prazne glave, zauvijek, do kraja svijeta, do zamišljenog kauča u zamišljenom stanu u potkrovlju, ali ne mogu. Glas koji me podsjeća na sve što bih trebala napraviti ne napušta moje misli. Ne ostavlja me na miru.
Pas ima proljev, trebala bih ga odvesti veterinaru. Mali bi trebao kod okulista, srednji treba kod logopeda, mala treba na šišanje, moram dogovoriti termine. Moram platiti račune. Za vodu, plin, struju, telefon, vrtić, produženi boravak. Nazvati majstore za nadstrešnicu. Registrirati auto. Provjeriti kartu za godišnji parking. Dućan, nemamo hrane. Skuhati ručak. Nešto konkretno i zdravo. Osiguranje od potresa, da ili ne? Pospremiti kaos u stanu, isplanirati aktivnosti za nadolazeći vikend, kupiti jaknu za malu, zamotati joj ponovno knjige jer je sve išarala, kupiti poklon za nekog klinca u vrtiću čije ime počinje na R, nazvati mamu, javiti se prijateljima, halo, zaboravila sam kako se razgovara s ljudima, previše sam sama.
Brišem psa, mokrog od kiše, punim mu posudicu hranom, gulim s nogu promočene cipele i čarape, i slučajno, u prolazu, hvatam svoj odraz u ogledalu. Lice natečeno od plača. Oko očiju i oko usana prve bore. Sijedi pramenovi podsjećaju me da starim. Vrijeme ističe. Kako mi se to dogodilo?
“Ne prepoznajem se”, pomislim i uplašim samu sebe.

Na kavi listam novine. Na sedmoj stranici, u desnom kutku dolje, kao kakva nebitna vijest, upada mi u oči kratak članak: “Na krdo divljih konja naletio vlak”. Ne mogu si izbiti slike iz glave.
“Što ti je? Prestani plakati”, naređuje mi život. Da ima zviždaljku, sada bi objavio da vlak, nakon kratke stanke za maštanje, ponovno kreće s prvog perona. “Dućan, ručak, pospremi stan, idi po djecu, i onda ispočetka. I sutra opet, i opet, i opet. Nasmiješi se, budi sretna s time što imaš. Nema stajanja, nema čekanja, nema bježanja. Idemo.”
Lokomotiva koja sve pred sobom ruši u pravocrtnom, nezaustavljivom gibanju prema zadanome cilju. Pregaženi konji u pokušaju bijega prema slobodi. Sudar svjetova.

________________________________________________

IVA BEZINOVIĆ-HAYDON rođena je u Rijeci 1981. godine. Diplomirala je kroatistiku i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. 
Njezine se kratke priče mogu naći u Večernjem listu, u nekoliko antologija i na internetskim portalima (Strane, Astronaut, Libartes). Neke su i nagrađene. Dosad su joj objavljene tri slikovnice. Njezine slikovnice “Moja baka ne zna tko sam” i “Gdje se skriva Vedran” bile su finalisti natječaja “Ovca u kutiji” za najbolju hrvatsku slikovnicu 2021. i 2022.
Trenutno živi u Zagrebu s mužem i troje djece. U zadnje vrijeme piše i pjesme. Moguće da je muči kriza srednjih godina. 

– priča “Na livadi pored autoceste” prvonagrađena je na Književnom natječaju ZA najbolju GORKU priču ‘Marija Jurić Zagorka’ 2022. godine –

KRATKA PRIČA MILANA ŽIVANOVIĆA: DOK TI PROPADAŠ

proza

U Bogdanovoj blizini moja nervoza je brzo napredovala i dok me ispitivački posmatrao trudio sam se da izgledam nezainteresovano.
„Šta je bilo?“, upitao me tonom koji je već dobro uvežbao.
Često je zvučao kao majka koja pokušava da umiri dete, iako se sama boji svega. To je izazivalo nelagodu u meni. Bile su mi potrebne godine da shvatim da je iz lepog mladića izrastao u uplašenog muškarca (doduše još lepšeg). Nije mu bilo lako, to razumem – kad stalno pilje u tebe, počneš da veruješ da nešto ne štima. Provodio je sate ispred ogledala, ne shvatajući da je dovoljno da lice zapljusne s malo vode i da sve bude na svom mestu.
„Ništa. Baš ništa“, odgovorio sam i nastavio da pakujem ono što nam je bilo potrebno za put.
Njegova nesigurnost me u početku zabavljala, kasnije je počela da mi dosađuje. Brzo sam prestao da ga volim, ali bih pri samoj pomisli da bi sve ovo mogao da radi s nekim drugim odustajao od ideje da ga napustim. Seks nije dolazio u obzir – bio je ubeđen da u tim situacijama izgleda smešno, pa bi se pri svakom mom pokušaju brzo izmigoljio kao tek upecana riba.
„Jesi li spakovao sve kreme?“
Trinaest kutijica je zazveckalo čim sam protresao ranac.
„Sve je tu“, odgovorio sam.
Često sam sanjao kako stari, ubrzano. Isprva sam mislio da je to zbog toga što želim da provedem ceo život s njim, onda mi je postalo jasno da me njegova lepota zamara. Želeo sam da propadne, da mu koža ispuca kao stari porcelan. Maštao sam da ulazim u stan i da me tamo čeka starac kojem nije preostalo ništa drugo nego da ga jebu.
„Krećemo“, rekao sam kad sam se uverio da je sve spakovano.
Seo je na zadnje sedište. „Mislim da ću da odremam malo“, rekao je.
Selo u koje smo se zaputili bilo je na oko tri sata vožnje. Vozio sam polako – još uvek nisam sebe ozbiljno shvatao kad sednem za volan. Radovalo me što na putu nema nikog, jer su mi se zbog drugih vozila znojili dlanovi.
On nije glup, Bogdan. Znao sam da bi otišao čim bi mu se ukazala bolja prilika. Zato sam stalno smišljao nove pogodnosti. Nedavno sam savladao vožnju i kupio automobil koji je izabrao. „Znam da nije zdravo“, rekao bih terapeutkinji svaki put kad bi mi savetovala da bi možda bilo najbolje da neko vreme provedem sam, „Ali volim ga“. To naravno nije bilo tačno, ali sam se bojao da bi naše seanse krenule nepredviđenim smerom ako bih joj otkrio istinu. Naposletku, nije ljubav ta za koju vredi umreti, ili provesti život u paklu, već lepota.
Kuće su se polako proređivale i uskoro ih je zamenila šuma, gusta. Krošnje su se širile iznad puta, tako da je postajalo mračnije. Bogdan je spavao, glava bi mu povremeno odskakivala od zamagljenog prozora. „Ko još ide po selima u novembru. Hladno je“, rekao je kad sam predložio put. Ipak sam uspeo da ga ubedim da krene sa mnom. „Možda uspem da prodam babinu kuću“, rekao sam mu, „A onda možemo negde gde je toplo“.
Iz žbunja koje se zgusnulo oko debelih stabala iznenada je na put izašao mladić. Naglo sam se zaustavio, više od iznenađenja nego iz želje da ga povezem. „Ne smeš to da radiš!“, viknuo je Bogdan, ali je bilo kasno – neznanac je već stigao do automobila.
Izgledao je poput neke snažne životinje. Kosa mu se zalepila za znojavo čelo, a nepravilan nos je zavodljivo čučao između dva bistroplava oka. Nikad nisam video takvu boju, pa sam se malo duže zadržao na njegovom licu. Kad sam shvatio da me gleda, spustio sam pogled. Kroz istanjene farmerice na unutrašnjim stranama butina se nazirala koža. Sigurno puno hoda, pomislio sam.
„Ja sam Ženja“, rekao je, „I mislim da je bolje da gledaš kuda voziš“.
U uglu usana mu je zaigrao čudan smešak. Zbunio sam se.
„Ja sam Duka“, rekao sam, „On je Bogdan“.
Bogdan je ćutao.
„Gde ćeš?“, pitao sam trapavo, u želji da prekinem tišinu.
„Tamo“, odgovorio je Ženja i pokazao na put ispred nas, „Nije važno gde“.
„Zanimljivo“, odgovorio sam.
„Da, srećem razne ljude“, rekao je, a na usne mu se vratio onaj smešak.
„I Duka sreće razne ljude“, dobacio je Bogdan.
Često je umišljao da ga varam, iz dosade ili iz nesigurnosti. Mislim da ni sam u to nije verovao, ali nije popuštao. Odjednom sam poželeo da ostanem sam sa Ženjom.
„Ništa lepše od slobode“, rekao je baš u tom trenutku i ponovo se nasmešio.
„Stajemo u sledećem selu“, nastavio sam kao da ga nisam čuo, „Ali mogu posle da te odbacim do grada“.
„To bi bilo fino“, odgovorio je.
Dok smo se vozili prilaznim putem, visoka trava je dobovala po vratima automobila. Onda se ukazala kuća s naherenim dimnjakom. Krov je bio ulegao, kao da je pokušala da udahne, pa odustala. Levo je bila stara štala i sama sklona padu.
„Ja ne izlazim“, rekao je Bogdan.
„Ja ću s tobom“, ubacio se Ženja kao da se odavno znamo.
Zaustavio sam vozilo na čistini. Oprljena trava je ukazivala na to da je neko tu ložio vatru.
„Možda su skvoteri“, rekao je Ženja.
Činilo mi se da mi je ušao u glavu, kao melodija koje danima ne možeš da se oslobodiš.
„Koja pesma?“, pitao je.
Opet taj smešak. Ćutao sam. Neka budala bi već pomislila da je naletela na srodnu dušu.
„Što ćutiš?“, bio je uporan.
„Mislio sam da razgovaraš telefonom“, slagao sam.
Ušao sam u kuću, Ženja za mnom. Učinilo mi se da se vazduh odjednom zgusnuo. Okrenuo sam se, nije ga bilo. Naglo se smračilo. Upalio sam lampu na telefonu. Sa zidova su me posmatrala lica s porodičnih fotografija. Pomislio sam da je čudno što nigde nema prašine i paučine. Podigao sam telefon iznad glave. Učinilo mi se da je nešto ispisano na vratima spavaće sobe. „Tebe čekam“, pisalo je sitnim, crvenim slovima.
Kad sam otvorio oči već je bio mrak. Neko je kresnuo šibicu i osvetlio sobu. Pokušao sam da ustanem.
„Ne brini, uspavao sam ga“, rekao je Ženja smireno.
Primakao je plamen licu. Činilo mi se da je onaj smešak sad ozbiljniji, zloćudniji.
„Šta…?“, pokušao sam da izgovorim.
„Polako, još si slab“, rekao je.
„Slab? Šta si mi uradio?“, pipao sam po telu da vidim da li je odeća još tu.
„Poklonio sam ti nešto“, odgovorio je.
Strašno mi je zujalo u glavi.
„Šta si mi poklonio? Gde je Bogdan? Šta si mu uradio?“
Oči su mu svetlele od onog plamena koji je trajao neobično dugo. U njima je bilo dovoljno snage da me opet prikuje za pod. Tresao sam se u groznici.
„Preda mnom ne moraš da se pretvaraš. Ja sve znam“.
„Šta znaš? O čemu pričaš?“, vikao sam.
Najednom sam se smirio, tako naglo da sam se iznenadio. Čuo sam tup udarac. Jabuka je pala u travu, pomislio sam.
„Vidiš, već je bolje“, rekao je Ženja, „Nije mučno kao na filmu“.
„O čemu ti čoveče pričaš?“, pitao sam i malo se upravio.
„Poklonio sam ti nešto“, ponovio je i pomilovao se po desnoj strani vrata.
I sam sam učinio isto i osetio nešto vlažno. Primakao sam prste licu, mirisalo je sladunjavo, metalno.
„Poklonio sam ti nešto lepo, nešto lepo…“, pevušio je u polumraku.
Srce se potpuno smirilo. U glavi mi nikad nije bilo bistrije. Odjednom sam sve znao, kao kad shvatiš u čemu je smisao života, samo bolje.
„Možeš da biraš“, nastavio je Ženja, „A štagod da izabereš kajaćeš se“.
Ćutao sam. Znao sam šta misli i šta će sledeće da kaže, ali je on svejedno nastavio.
„Ako ostaneš sa mnom osetićeš slobodu o kakvoj nisi mogao ni da sanjaš. Ako odeš s njim, ostvariće ti se ono što već dugo želiš – moći ćeš da gledaš kako propada, kako mu koža puca, kao kad jabuka dugo ostane na suncu. Nikada neće moći da ode, jer se od nas ne odlazi“.
„Znači ni ja nemam izbor. Ni od tebe se ne odlazi?“
Odjednom je postalo svetlo. Ruke su mu ležale na butinama. Izgledao je još snažnije, poželjnije.
„Sećaš se kad si njega prvi put posmatrao?“, pitao me najednom, „Ta muka! Nema tu ničeg slatkog, sve su to budalaštine. Od tog prvog trenutka si se bojao da će te jednog dana ostaviti. A još nije ni bio tvoj! Tešio si se da će biti bolje, objašnjavao sebi da je to zato što te mama ostavila, a tata te nije voleo. Znam, dragi moj, i ja sam to imao u sebi. Sad nemam. Nemaš ni ti. Sad si savršena životinja koju obožavaju. E, to sam ti poklonio!“.

***

Bogdan se probudio tek kad smo izašli iz šume.
„Jesmo li stigli?“, trljao je oči.
„Nismo, spavaj“, odgovorio sam mu što sam nežnije mogao.
Zavalio se u sedište. Dugo sam i sa velikim zadovoljstvom posmatrao njegovo lice u retrovizoru.

________________________________________________

MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.

KRATKA PRIČA TIHANE SINOBAD: VIROVITICA

proza

Probudila sam se s lakoćom u glavi, oko glave i na glavi. Kao zrna graška kroz lijevak silazili su jedan po jedan podatci: nalazim se u nagibnom vlaku, zovem se Lorena, imam dugu smeđu kosu, mamu Sanju, tatu Dragu, metar sedamdeset, muža Petra, ljubavnika Igora, crvene starke na nogama, jesen je, putujem u Viroviticu, psa… kako mi se ono zove pas?

Oko mene nije bilo ni mirisa ni zvukova, nije bilo ni toplo ni hladno, ništa me nije žuljalo, i da se nisam svega onoga sjetila, mislila bi da levitiram rame uz rame oblacima kao na plakatu mog najdražeg filma. Kako se ono zove na hrvatskom? Kako se zove uopće?

Pogledala sam se u prozor. Moja je kosa bila odrezana.

Misli su mi popadale kao zrna graška kroz prste pretrpane šake. Dodirnula sam glavu i na opip je bila kao Petrova ili Igorova. Osjećala sam se kao da sam opljačkana. Pogledala sam u torbu. Nisam bila opljačkana. Htjela sam nekoga pitati je li nešto vidio, i možda koji je dan i koja godina, ali nisam znala koga ni kako da to uobličim.

U mom su vagonu još bili stariji čovjek s časopisom s križaljkama s golom ženom na naslovnici, kraj njega neko dijete s igricom na mobitelu, mladić u kariranoj košulji s bežičnim slušalicama, drugi u sličnoj kariranoj košulji sa žičnim, cura s krafna punđom s lijepom knjigom i neki luđak bez ičega. Svi su više manje gubili vrijeme na način prikladan mjestu. Ništa nije odskakalo.

Onda se stariji čovjek počeo smijati u časopis. Možda unutra ima i neka stranica s vicevima? Je li moguće da su smiješni? Počeli su se sinkronizirano smijati i mladići sa slušalicama. Možda slušaju isti radio? Je li moguće da se radio vratio?

Naravno da ne. Smiju se jer su mi oni to napravili. Razmišljala sam što da ja sad napravim, i kao da je previše zrna grašaka odjednom krenulo kroz onaj lijevak pa nijedno nije moglo proći, ništa nisam smislila, ali nije bilo važno, jer je cura glasno zaplakala. Zaplakalo je i dijete, ali njezin je plač bio djetinjastiji. Istrgnula je nasumičnu stranicu knjige i njom obrisala suze.

Dok su se ovi na svoj način svađali jesmo li u veselom vlaku ili u tužnom vlaku, luđak bez ičega je ustao i, ne gledajući nikoga, zapjevao:

„Ali sam često pevao u Virovitici

i dobro prošao.

Mada su strme litice svud oko Virovitice

Opet bi došao.

U Virovitici ne postoje pritisci,

I žive mirno svi, kao hipici u Virovitici.“

Znala sam tu pjesmu. Vrtjela sam kiticu po glavi onako kako se vrte ključevi u neposlušnim autima dok, nakon četiri okretaja, mozak napokon nije upalio.

Ustala sam i zapjevala:

„Al’ baš bih voleo da stignem sve do Rostova“

Luđak mi se pridružio: „Ili do Gruzije.“

Svi su ustali i dovršili smo:

„Plašim se tolkog prostora,

možda se negde zagube moje iluzije.“

Virovitica je bila dosadna. Ne krivim nju. Tko bi bio zabavan dok ga kiša lupa čitav dan, i jučer, i sutra. Morala sam kupiti kišobran koji je barem pomogao u skrivanju nove frizure koja je pobrala niz kiselih pohvala. Sastanci su bili gubitak vremena, što po takvom vremenu i nije neka tragedija, ili je još veća, kako se postavi. Većina mojih kolega je došla autom ili su već bili tamo. Ja sam jedina išla tim vlakom, a sama sam se i vraćala.

Dva dana kasnije, stajala sam na kišnom peronu i proučavala kartu za doma. I ona je izgledala krajnje obično. U torbi sam imala neku zgužvanu staru od prije nekoliko tjedana. Usporedila sam ih. Bile su identične, osim slova i brojeva. Ušla sam i sjela na svoje mjesto. Vagon je bio prazan.

Stigli su u povorci. Sjetila sam se da je tako bilo i prošli put, samo mi tada to ništa nije značilo. Ali ovog su puta to bili drugačiji ljudi. Luđak je bio u finoj košulji i sakou, a pod laktom je nosio lijepu knjigu bez jedne stranice. Cura je imala tri vidljiva piercinga i mahala je glavom u ritmu nečega iz bežičnih slušalica. Dva su mladića bila u istim dresovima NK Virovitice i nešto su šaptali jedan drugom. Luđak je buljio u onaj mobitel. Stariji je čovjek bio odjeven mladenačkije i mirno je hodao sa žičnim slušalicama. Iza njega je isto tako mirno hodalo dijete kojem je iz džepa traperica virila u spiralu zavrnuta gola žena s naslovnice.

Odlučila sam da ću se praviti da spavam, jer je to ionako vjerojatno bio san. Zatvorila sam oči. Nije se ništa čulo, ništa nije mirisalo, ništa me nije žuljalo. Nogama mi je bilo malo hladno. Crvene starke su mi bile promočene od kapi kiše veličine zrna grašaka koje su dva dana padale po njima. Tako je prošla neodrediva količina vremena. Onda sam ipak čula korake i osjetila miris neke kemikalije. Sjetila sam se da kloroform ne djeluje onako kao u filmovima pa se nisam pomakla. Netko mi je nježno uzeo ruku.

To je bio miris laka za nokte. Netko drugi mi je uzeo drugu ruku. Muška ruka. Onda su mi ih polako položili na koljena i ubrzo sam osjetila kist za rumenilo na licu. Na kraju se netko namučio da kroz moje nekorištene rupe na ušima provuče lagane naušnice koje su me zaškakljale po golom vratu.

„Štopa supa ljepapšepa topa supa lupađepa,“ rekao je ženski glas.

„Vipadipaopa ljepapšepa, vopazipaopa sepa spa lupađipamapa,“ rekao je glas luđaka. Dok se udaljavao od mene, uvredljivo ležerno je zapjevušio:

„Ja nikad dosad nisam bio u Americi

– i ne nameravam.

Mene da zvizne neki tip za dolar, dva, pa čak i tri,

nemam tih nerava.“

Brojila sam do deset i otvorila oči. Mladići su istrgnuli većinu stranica lijepe knjige i od njih su radili avione kojima su se gađali. Na pod je već prisilno sletjelo bar deset poglavlja. Moji su nokti bili crni i narančasti, kao i njihovi dresovi. U prozoru su se na mojim ušima ljuljala dva duga modra pera. Lice mi je dobilo nešto boje. Nisam izgledala loše.

Inače su svi bili na svojim mjestima i nitko nije obraćao pozornost na mene, niti posebno privlačio pozornost na sebe. Imala sam osjećaj da to neće dugo trajati.

Luđak je opet ustao, iz džepa sakoa izvadio džepnu bočicu pelinkovca, digao je u zrak i normalno rekao: „Živili, i kapu nakrivili!“ i nagnuo do kraja.

Cura, koja je sjedila ispred mene, okrenula se. To je bio prvi put da me netko pogledao u oči. Pružila mi je plastičnu posudicu s hranom i rekla: „Uzmi malo graška, odlično je ispao.“

Kad sam došla doma, rekla sam Petru da sam u Virovitici otišla na frizuru i šminku, da neću večerati jer sam već jela u vlaku i da želim razvod. Prvom sam prilikom ostavila i Igora. Krenula sam u autoškolu i štedim za auto. Otada nijednom nisam ušla u vlak. I ne nameravam. Nemam tih nerava.

_____________________________________________________

TIHANA SINOBAD (1997.) rođena je u Splitu gdje je završila opću gimnaziju. Trenutno je apsolventica Komparativne književnosti i Švedskog jezika i kulture na Sveučilištu u Zagrebu. Piše kratke i duge priče koje rijetko pokazuje.

književna premijera: ROMAN KSENIJE KUŠEC “POŽAR”, Galerija Kranjčar, Zagreb, 11/2022; ulomak

proza

Prisjećam se kako je sve počelo i kako je došlo do pogrešnog koraka. Ružno mi izgleda ovo pogrešnog. Možda je bio sudbonosan. Ili možda ključan? Nego, počelo je s drvetom. Tog ljeta u dvorištu mi se raskolio hrast. Dogodilo se to istovremeno s velikim požarom u blizini. Tako sam u prvi čas pomislila da je vatra kriva. Sve je to bio niz naizgled nepovezanih događaja koji su vodili našem spajanju. Požar shvaćam kao metaforičku poruku sudbine. Ima li nešto jače od iskonske sile vatre koja bukti? I to još po noći. Vatra te proguta i spali sve pred sobom, ali ti može biti spas i život. Dakle, nakon buktećeg početka negdje tamo, hrast se raskolio ovdje i jedan je njegov dio pao na susjedov put pa on nije mogao prići svojoj kući: trebalo je prvo do kraja odrezati ono što se odvalilo. Susjed je imao nekakve vrtoglavice zbog kojih se nije htio penjati na drvo pa je zamolio mene, a i bilo je u redu da se angažiram oko toga jer je hrast bio moj.

Popela sam se, dodao mi je motornu pilu pa sam odrezala tu granu ključnu za puno toga. Kasnije je sam raspilio ostatak, ali prije toga me je fotografirao dok sam još bila na stablu i objavio te slike na društvenim mrežama. To je privuklo pažnju onoga čiji je posao, između ostalog, i piljenje drveća koje smeta prolazima. Nedugo nakon toga, susret. Vozili smo se biciklima jedno prema drugome (mi smo često imali taj problem, uvijek smo išli jedno prema drugome) i napravio je manevar kako bih se zaustavila. Razmijenili smo par riječi o piljenju, jer je to vidio na susjedovom Instagramu, spomenuli smo kako se znamo dugo, ali da si ne znamo ni puna imena, šalili smo se kako sam odradila njegov dio posla i da bi me mogao primiti u tu svoju udrugu i bez obuke, rekla sam da žurim jer mi je majka jako, baš jako loše i otišla sam, prekinuvši razgovor koji je mogao trajati puno dulje. Eto, tako se treba ponašati. Tu sam trebala stati, baš tu. Otrčala sam doma majci. Već joj je dugo bilo teško, pa smo je muž i ja doveli na more da provodi vrijeme uz miris borova i slanog aerosola. Teško mi ju je bilo gledati. Jedva da je nešto jela, slabo je spavala. Ipak mi se činilo da joj je bolje tu s nama. Olakšavala sam joj kako sam znala, ali agonija je već počela i tu se nije dalo puno napraviti. I tako, dani su prolazili u razgovorima na samo jednu temu i to sa svakom osobom koju sam mogla time zakačiti.

Nakon što sam provjerila majku, dala joj da pije, pokrila je, namjestila je da bolje vidi more, opet sam odlučila otići do rive. Tamo uvijek ima nekoga koga se može pitati bilo što. U primorskim mjestima riva je veliki dnevni boravak. Kad sam došla, ponovo sam vidjela njega, ali nisam mislila prići. Sjela sam na obližnju klupicu i gledala u more i prolaznike. To sam baš voljela, osjećala sam se uronjena u svijet. Uskoro je naišla moja prijateljica pa je sjela do mene. Kroz razgovor smo došle i do problema s majkom pa sam počela teško izgovarati riječi, napao me plač. Nekako sam se uspjela prisiliti da normalno govorim, ali suze su samo tekle. Tada je i on prišao. Htio je saznati što se događa, pa je prijateljica ukratko objasnila. Ja nisam mogla. Sjeo je do nje, ali je govorio meni.

Znala sam da je liječnik, ali nisam znala da se okrenuo travama i da pomoću njih liječi. Rekao je da ima neku tinkturu koja bi možda mogla pomoći majci. Da joj bude lakše. Da će doći do mene. Pristala sam i već je sljedeći dan došao, ukapao tri kapi u žličicu sa šećerom i spretno dao majci da to proguta s čašom vode. Imala sam osjećaj da je mene njegovao. Ispratila sam ga do dvorišnih vrata i već sam tada znala da smo nešto započeli. I na ovom sam se mjestu mogla i trebala zaustaviti. Bez obzira na osjećaje.

Posao prevoditeljice mi dopušta da malo više od pola godine boravim u velikom gradu, a ostatak u ovom malom mjestu uz more. Garantiram da u gradu imaš manje šanse za grijeh. U malom mjestu svaki dan vidiš osobu koju ne smiješ. Moj se muž i inače gnušao bolesti i staraca, pa je sve to zaobilazio u širokom luku; stalno je izbivao da ne gleda ženu na samrti, tako da, u slučaju suđenja i izvođenja dokaza, svakako mogu reći da u braku nisam imala sve, pa sam to što mi je nedostajalo potražila izvan njega. Mislim na njegu majke, naravno. Sve drugo došlo je bez traženja. Sutradan sam ovog opet srela u mjestu. Kako je majci bilo bolje, rekla sam mu to i on je ponovo morao doći da joj da kapi. Kad je došao, predložio je da joj prilagodimo ležaj na kojem je spavala. Podigao je uzglavlje i montirao ručke s obje strane kreveta pa se majka mogla lakše dizati. Otraga na biciklu uvijek je nosio osnovni liječnički pribor. Preslušao ju je stetoskopom, izmjerio tlak, puls, pogledao bjeloočnice, grlo i namjestio pokrivač. Ostavio mi je i mješavinu za čaj koji sam joj trebala davati prije spavanja. Nisam uopće po prirodi netko tko bi varao partnera, premda dokazi govore suprotno.

Ova briga i marenje slomili su me. I inače sam imala stav da ako netko voli moje dijete, ja moram voljeti tog čovjeka. Isto je vrijedilo i za majku i za bilo koga iz mojeg kruga voljenja, čak i za ljubimce. A ovaj je tom nježnom brigom dobio sve bodove. Nije se nametao, ponekad bih ja njega potražila da mi možda da nešto drugo ili barem savjet. Ispričao mi je da je nedavno izgubio majku i da jako dobro razumije kako mi je. Oboje smo znali što će se uskoro dogoditi. Možda ne sutra, ali uskoro. Sva njegova pomoć bila je usmjerena na olakšavanje bolova starici, da joj zadnji dani budu manje teški. I tako, uz sve to, neprimjetno se među nama pojavila ljubav koja je unaprijed bila osuđena na smrt kao i moja majka.

Postoji neka stara izreka: u životu ne možeš sakriti tri stvari, a to su ljubav, kašalj i siromaštvo. Mi smo našu ljubav vidjeli, znali smo da je tu, nikako se nije dala sakriti, iako nismo ništa govorili o tome. Barem neko vrijeme.

________________________________________________________

KSENIJA KUŠEC rođena je 1965 u Zagrebu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu i na Muzičkoj akademiji u Zagrebu (Odsjek za duhače-saksofon). Više ne radi u prosvjeti, a od početka 2016. godine, član je Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika. Dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču. Objavila je brojne priče u zbornicima, časopisima i na portalima za književnost (Obzor-Večernji list, Pričigin, Gong, Kratka priča je ženskog roda, Afirmator, Kritična masa, MetaFora, Underpass, Balkanski književni glasnik, FEKP, Izvan koridora…). Knjiga Prozirna Lili upravo je na prijevodu na ukrajinski jezik (Volodimyr Krinitsky). Kazalište Tvornica lutaka izvodilo je 2014 godine predstavu Svemir, a koja je nastala prema adaptaciji knjige Priče iz Sunčeva sustava. Autorica je predloška i scenarija za jednu od tri filmske priče (Smrt bijela kost) – za omnibus Duboki rezovi, koji je snimljen 2018., producentska organizacija Kinematograf (Dijana Mlađenović). Ove godine, 2020., bila je koscenarist na filmu Opuštanje, u produkciji U.N.P., a trenutno radi još jedan scenarij za istu produkciju.

Do sada je objavila: Priče iz Sunčeva sustava, 2010., Reci mi sve, 2013., Janko i stroj za vrijeme, 2013.; Sobe, 2014.; Prozirna Lili, 2015., Nije moglo bolje, 2016., Otok, 2018., Opća opasnost, 2019., I onda se dogodilo, 2020., Požar, 2022.

PRIČA BOGDANA PANAJOTOVSKOG: PARIZ. SVILAJNAC

proza

Ne znam šta bih kupio ocu za rođendan. Dugo sam razmišljao, ničega lepog i korisnog nisam mogao da se setim. Kategorizaciju lepo i korisno uvela je majka. Tako me je od malena učila. Morao sam opisivati, borio sam se za ono što mi se činilo vrednim divljenja. Nasuprot lepoti oka, stajalo je šturo i pomalo dosadno – korisno. Korisno je ono što ima praktičnu primenu, rekao bi otac. Korisno je ako dobro služi svrsi. Imao sam mnogo drugara i mnogo rođendana na koje bi trebalo otići. Kod onih koje nisam dovoljno poznavao, odlazio sam sa setom dezodoransa i pene za tuširanje, uglavnom marke malizia. Takvi se nisu izdvajali u školi, prepoznavali smo ih mirišući freon malizie. Oni sa kojima sam se družio dobijali su palice za bubnjeve, gitarske žice, trzalice, lopte, dresove, kompjuterske igrice, narezane filmove, neki čak i knjige.

Otac je mislio da mi je najbolji drug, ali ja ga nisam tako doživljavao.

Odlučio sam da ga pitam šta želi. Već sam zamislio njegove odgovore. Potrebno je popraviti oluk na ćošku kuće koji već godinama kaplje iz potpuno nedokučivog razloga. Aktuelan je i veliki servis automobila. Najviše ga nerviraju birokratske vratolomije, kafkijansko svođenje čoveka na broj. Koliko god želeo da umesto njega čekam u redovima, čekanje nije nikakav dar. Čekanje je samo deo čina, onaj trenutak pre nego što se razveže mašna. Čekanje je ono o čemu razmišljamo pre nego što otkrijemo šta smo očekivali.

Bio je vikend, sedeli smo za kuhinjskim stolom, pušili i gledali film na RTS-u. Reprizira vesterna Za šaku dolara Serđa Leonea. Zapravo, više sam slušao nego gledao, voleo sam melodije i vickasti zvuk Enia Morikonea.

Ton se pojačao, počeo je reklamni blok. Otac je ustao, otišao do frižidera, natočio svoj omiljeni gorki gazirani sok. Osetio sam da je lišen svih briga, pa sam ga pitao šta bi želeo za rođendan. Pogledom je odlutao, kroz prozor među krošnje krušaka, jabuka i oraha  i zamišljeno odgovorio – Dobro bi mi došlo 100 maraka.

– Sto evra ćale, u stvari pedeset, to ti je pola.

– Da bre, jeste, potvrdio je moju računicu.

Posle vikenda, druženja sa ocem i psom, došao je ponedeljak. Poranio sam i vratio se u Beograd. Dovezao sam se do stana na Konjarniku i parkirao auto na obližnjem parkingu. Setim se, kako navodim oca ulicama Beograda. Podignutom šakom govorio bih mu kuda bi valjalo skrenuti, a on bi, oduvek nesiguran, ispitivao moju sigurnost. Naš Beograd je bio na relaciji naselje Braće Jerković – Crveni Krst, trasa pisca Srđana Valjarevića. Jednostavno, u tom krugu su živeli svi, za nas, bitni ljudi. Kada bismo se zaputili nekud dalje, stalno bi zapitkivao: Da li si siguran, možda nije trebalo tu? Smirio bi se tek kada bismo stigli na željeno mesto.

Zaokupljen tim mislima, trolom sam stigao do Njegoševe i ušao u kancelariju. Neko vreme sam radio sâm, a kada su mi se kolege pridružile, poželeo sam pauzu. Dan je već dugo trajao i društvo mi nije prijalo. Otišao sam preko puta na kasni doručak – dve pogačice sa čvarcima. Na tom mestu ih prave slično kao i moj otac u svojoj pekari. Po završenom doručku, stao sam ispred zgrade kako bih još malo uhvatio svežeg jutra i popušio dve cigarete. Zamislio sam da u isto vreme moj otac puši ispred pekare i razgovara sa pijačnim prodavcima. Oduvek mi je kazivao trivijalnosti o kojekavim tipovima.

Ono ti je Miki, moj ortak, skrenuo je totalno, završio je Akademiju za bubnjare u Parizu.

Ono je Rale, on je kao mali vozio mercedesa pijacom, voleo je da se hvali. Sad je u Francuskoj, vozi kamione.

Gledao bih ga, pokušavajući da razotkrijem njegove namere, da li izmišlja ili govori istinu.

Spontano bi se setio neke zanimljivosti iz života pre mog i sestrinog rođenja. Potreba za pričanjem bi mu dolazila u nepredviđenim okolnostima. Kada bih kosio travu, zaustavio bi me u poslu i samo počeo da priča, ili bi pošao sa mnom i sa psom u šetnju, jer ako ne započne odmah sa pričom, kasnije bi zaboravio šta je hteo da kaže. Jurio je priči u susret, prvog trenutka kad bi mu pala na pamet. Voleo sam da ga slušam. Tata je to znao i poklanjao bi mi svoje vreme i svoj glas.

Rođendan mu je prekosutra, u sredu. Ne znam šta bih mu mogao pokloniti. Mislio sam da bi dobar poklon bio kućni bioskop. Ili kinoprojektor. Mogao bih iskopati neki polovni u oglasima. Imali smo veliki bočni zid kuće, idealan za projekcije, kao u Sinema Paradizu. Ipak,  takva zamisao je previše ambiciozna, bio bi to više poklon za mene nego za njega.

Dan je prolazio, a ja sam uređivao tekstove. Rečenice, jedna za drugom, dobar ritam, dinamika, precizno definisana radnja, osim malo rada na konciznosti, ideološkim nekonzistentim junacima i ponavljanjima, nisam imao zamerki. Ispred mene, na ekranu jasne namere, dobra motivacija. A ja, ne znam šta bih ocu poklonio za rođendan.

Otišao sam na još jednu puš pauzu. Ni o čemu konkretnom nisam razmišljao. Anksiozan, u strahu od sledećeg trenutka, posmatrao sam okolinu. Žene u haljinama što se vijore na vetru, pas čiji jezik klapara u ritmu njegovog hoda i pertle njegovog gazde koje se podižu i spuštaju u istom ritmu.

Ranije sam mislio da bih  uređivanjem tuđih radova mogao naći svoj glas. Premisa je glasila – eliminiši tuđe i nađi svoje. Ali istina je potpuno drugačija, čitanje je kao zaraza, samo primam uticaje drugih i gubim junake koji bi mi pomogli da progovorim. Gledam okolo, nikoga ne poznajem. Možda nikada  ništa neću stvoriti, nesposoban da ostvarim zamišljeno.

Pred kraj radnog vremena, više nisam bio u tekstu, zenice su pratile slova, ali mozak nije primao informacije. Više nemam koncentracije za druge. Zaslepljen svetlošću ekrana, na pamet mi padne jedno ime : Miralem Petrović.

Potražio sam ga na Fejsbuku. Profilna slika čoveka pod tim imenom – morski pejzaž. Koliko može biti Miralema Petrovića iz Ulcinja?

U Svilajncu, mnogo pre mog rođenja, postojala je velika kasarna u kojoj su se obučavali kuvari za čitavu zemlju. Jedan od oficira bio je Miralem. Stecište grada tog doba bila je kafana Moravska noć, u koju su svraćali razni pevači, političari, biznismeni. Svraćao je čak i onaj Vendersov scenarista iz Austrije. U tom šarenom društvu, oficir Petrović i moj otac spontano su se povezali. Kasnije, kada bi Miralem prolazio službenim vozilom i video mog oca kako šeta psa, pozvao bi ga u auto. Vratili bi psa kući, a onda odlazili u Moravsku noć. Otac kaže da mu je bila pišijada  kada bi Miralem trenirao strogoću na prisutnim vojnicima. Slao ih je nazad u kasarnu strogog izraza lica, a onda bi se okretao tati i šeretski mu namigivao.

Obojica su voleli filmove. Odlazak u bioskop bio je pravi ritual. Nakon posla građanstvo se sređivalo, malo korziralo, pa odlazilo da pre projekcije kod «Pariza» pazari lek protiv neizvesnosti – semenke, leblebije ili već nešto slično, ko šta voli. «Pariz» je u gradskom slengu označavao semenkarsku radnju Braće Zirap, pročitano otpozadi. Avdija i Gazi Zirap su takođe mnogo znali o filmu, te su sugrađanima uz semenke i leblebije delili i filmske preporuke, šta pogledati, a šta preskočiti. Kao da su ispali iz Felinijevog filma, bila su ta braća Zirap. Voleli su američke filmove o italijanskoj mafiji.

Miralem je puštao tatu da bira šta će zajedno gledati, jer je tata u Sloveniji bio vojni kinooperater. Zajedno su pratili svako delo u čije je stvaranje bio umešan Bekim Fehmiu, koji je za njih dvojicu bio najbolji glumac Jugoslavije.

Miralem je postao prijatelj naše kuće. Otkrili su da imamo i slično poreklo, po Miralemovim rečima on je, kao i mi, poticao sa zapada Makedonije.

Zahvaljujući službi, dobrom vladanju i odanosti, Miralem dobija stan u centru grada.  Ubrzo u njegov život ulazi Amna. Lepa Crnogorka je naročito bila zanimljiva mojoj prabaki Makriji koja se radovala poznanstvu sa mladim ljudima koji govore albanski jezik. U nekim prilikama, sa Miralemom je govorila i na italijanskom.

Prijateljstvo se razvijalo, zajedno su slavili državne i verske praznike, pravoslavne i muslimanske.

Krajem osamdesetih, počeli su mitinzi. Kosovo polje i Miloševićevo Niko ne sme da vas bije. Jednog jutra, nakon njegovog govora na Gazimestanu, braća Zirap zatekoše razlupanu radnju. Taj mali prostor koji je bio pun njihovog duha, preko noći postao je ruina. Po betonu, staklo i celofan, mnogo semenki, leblebija, pistaća i ostalih slanih grickalica. Kroz nekoliko dana, Zirapovi su odlučili da napuste grad i vrate se u Gostivar.

 Miralem je shvatio šta se dešava i kuda sve to vodi. Upozoravao je tatu na opasnosti,  znajući da je naša familija razbijena po čitavoj Jugoslaviji.

– Javi se Sarajevu, javi se Splitu, Puli, Ljubljani…

Ubrzo Miralem nalazi vezu u beogradskom Generalštabu i sređuje premeštaj u Titograd. Pre toga, prodao je stan. Sve je uradio u tajnosti, kako ljudi iz ove male, u ovakvim okolnostima podle palanke, ne bi saznali njegove namere. Poslednju noć u stanu, proveo je sa Darkom. Kupili su dosta pića i rešili da se napiju. Miralem je davno Amnu poslao u Ulcinj.  

– Sve si prodao, očajno je zaključio tata.

– Uđi u dnevnu, ostala je fotelja. Nju neću prodavati, Amna i ja smo se borili ko će u njoj sedeti. Ostaće ovde, tako mi je obećala ova žena što je kupila stan… Sedi, Darko, ja ću na pod…

Pričali su o onome što su zajedno proživeli. Bojili su ono što je vremenom izbledelo. Te večeri, alkohol je izbrisao sve što su jedno drugom rekli. Pod uticajem pijanstva, brzo su zaspali. Sutra ujutru, otišli su na burek, da se još malo otrezne, pa na put.

Miralem je zamolio mog oca da ga odveze do aerodroma. Samo je u njega imao poverenja. Seli su u golfića i odvezli se do Surčina. Vozili su se u tišini, isključenog radija.  Tata je pokušavao da započne nekakav razgovor, ali je Miralem šturo odgovarao. Tek se na aerodromskom parkingu tužno nasmejao i zagrlio svog druga. Tata je pratio Miralema do ulaska u terminal. Oficir se nije okretao, stojički, čvrste volje, bilo mu je lakše da se fokusira na proces, na identifikaciju putnika, merenje prtljaga i drugo. Tata ga je pratio pogledom i čekao kontakt, međutim, nije ga bilo. Dva dobra prijatelja su se rastala.

Kada se vratio u auto, primetio je da se nešto plavi na zadnjem sedištu golfića. Bila je to plava novčanica sa likom Klare Šuman. Sto nemačkih maraka. Od tada, nije se više čuo sa Miralemom.

Kroz nekoliko sati, profil sa imenom Miralem Petrović prihvatio je moj zahtev za prijateljstvo.

– Zdravo. Jel si ti Darkov mali?

– Da, da. Otac mi je mnogo pričao o Vama. Kako ste?

– Dobro sam. Kakav mi je Darko? Jel ostario mnogo?

– Meni nije, hahah. Ne znam. Vama… Čika Miraleme, imam jedan plan, tati je prekosutra rođendan i voleo bih kada biste ga nazvali i čestitali mu rođendan.

– Vrlo rado, Bogdane. Divno mi je što si se javio.

Ostavio sam mu broj telefona, a Miralem je učinio ono što je obećao.

Ocu je to bio sasvim običan dan. Posle obavljenog pekarskog posla odlazio je u obližnje selo po novu turu brašna. Bio je u putu, kada mu je odjednom zazvonio telefon, nepoznati broj, sa prefiksom +382. Zapitao se, ko li ga sad to zove iz Crne Gore?

Javio se. Dubok glas sa druge strane kazao je:

– Da li je to Darko?

– Da, ko je to?

– Miralem je… Petrović, iz Ulcinja… Bogdan mi je…

A onda, čekanje, neizvesnost kao u vesternu. Otac je u nekakvom trileru odmeravanja, a lica nigde. Nikada nije znao razgovarati preko telefona.  Treba artikulisati oduševljenje, treba se koncentrisati, treba razmišljati u potencijalu – Šta bih sad sa ovom novom starom stvari ? Možda se taj čovek pokvario, možda više nije onaj kakvim ga pamtim.

Trebalo bi pokazati zahvalnost. Trebalo bi biti radostan i pokazati drugima da si zadovoljan poklonom, čak i kada to nisi. Možda mu nikada nisam rekao ono što je očekivao? Možda je očekivao da ga nekako zaštitim?. Možda misli da sam ga izdao? On je vojnik, sigurno je postao nacionalista, moguće je da on sumnja u mene.

Onda je sleteo sa puta. Auto natovaren brašnom, sleteo je u jarak i udario u sklepani zidić. Nije se prevrtao jer je, srećom, bio pod teretom. Samo se zakucao u zid. Otac je prošao sa naprslim rebrom i slomljenim zubima. I oca i auto popravili su majstori svog zanata.

Prvi koji su došli u posetu bili su Amna i Miralem: Darko, sve je u redu. Tu smo. Ajde, junačino, ozdravljuj, pa da idemo da se napijemo. Amna se samo milo smejala i mazila mog oca po licu. Sačuvala je set šoljica koji im je tata poklonio povodom useljenja u stan. Telefonom je mahala tati ispred lica, da vidi  fotografiju tih šoljica, bila je ponosna što ih je sve sačuvala.

Otac se sa bolničke postelje samo krezubo smejao. Nije ništa govorio. Miralem i Amna su prenoćili u našoj kući. Zatražili su da odu na groblje, da odaju poštu prijateljima koji su preminuli za ovih trideset godina. Onda sam Miralema, na njegovu želju, provozao gradom, dok je Amna otišla do zgrade u kojoj su živeli tražeći njihovu staru, kožnu krem fotelju. Vozeći se, zastali smo kraj ulaza kasarne. Video je visoku travu, zarasle staze, razbijene prozore… Rekao je: Bogdane, ‘ajmo odavde !

Otišli smo u kafanu Drumski raj, onu koja je na istom mestu već više od 50 godina. Pili smo i pričali. Miralem ima dvoje dece, studiraju u Nemačkoj. Nadam se da ćemo se uskoro upoznati.

Kroz dva dana, tata je izašao iz bolnice. Za to vreme, Miralem i ja smo organizovali njegov šezdeseti rođendan. U vikend naselju brda Baćica, pekao sam roštilj i gledao dva prijatelja kako setno razgovaraju prazneći flašu šljivovice. Već posle nekoliko sati, ponovo su se prepoznali. Govorili su istim jezikom.

Obnovio sam njihovo prijateljstvo. Ovog leta, moji roditelji planiraju letovanje u Ulcinju.

Tata ne priznaje da su mu otkazale kočnice. Možda bi bilo bolje da sam mu  uplatio veliki servis automobila. Ostao bi zdrav, sa svim zubima. Mogao sam sa torenta da skinem neki novi vestern, u kom bi gledao svoje strahove u oči i ne bi znao šta dalje. Ima 60 godina i sve što mu je potrebno je udobnost. Već sam smislio šta će dobiti za sledeći rođendan. Kupiću mu jednu fotelju. Neka lagodno gleda filmove.

Istorijski epilog

«Pariz» u Svilajncu. Leblebijska radnja «Vardar» u vlasništvu braće Zirap (prva dvojica s leva). Mesto okupljanja Svilajnčana pred odlazak u bioskop i korziranje. Fotografija je nastala krajem šesdesetih godina prošlog veka. Autor fotografije je neznani junak, zaposlenik Foto Mirka ili Foto Savića, dve fotografske radnje Svilajnca tog doba. Od kraja osamdesetih, Zirapovima se gubi svaki trag.

___________________________________________________

BOGDAN PANAJOTOVSKI rođen je 1994. godine u Beogradu. Apsolvent žurnalistike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Učio je mlade novinarstvu, radio na filmskim festivalima, nevladinim organizacijama, u knjižarama i izdavaštvu. Pobednik konkursa « Spasimo putopis » Kluba putnika za 2022. godinu. Vrlo strog prema sebi.  Trenutno radi i živi na relaciji Svilajnac–Beograd. Sa prijateljima je pokrenuo Književni klub “Olovče” u Svilajncu.

Priča “Pariz.Svilajnac” nastala je u okviru Radionice kreativnog pisanja Tranzit u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Radničke komune Links (Mokrin, 2022.) i objavljena je u zbirci “Mokri(n) čvor” koju je priredio Saša Ilić.

KRATKA PRIČA NATALIJE DEMIROVIĆ: PREKO DUKATA DO ZVIJEZDA

proza

61 723 followers

Najljepša sam. Takvu Slavonija još nije rodila.

U našem selu je tek nešto malo više od tri tisuće stanovnika, a na mom Instagramu je više od šezdeset tisuća pratitelja, tj. followera po moderno. Čisti uspjeh. Ništa čudno s obzirom na to koliko ulažem u sebe. Kosa mi je savršeno tonirana najboljim balayage pramenovima. Za njih potegnem i do Zagreba, ako treba. Puder obrve nadasve perfektno ističu moje lice. Sve mora biti po najnovijim standardima ljepote uz, neizostavno, izrazito istaknute usne. Doduše, volumen im je potpomognut filerima.

Nije da sam bogata, ali kad je posao u pitanju, ne biram sredstva.

Babina narodna nošnja je ionako predugo hranila moljce u škrinji, a samo jedan njezin dukat vrijedi čak tri filera!

Svakom followeru koji zaprati Ennu Bo, dugujem svoju savršenost i svaku žrtvu prinosim bezrezervno.

Još do sad nisam bila pozvana reklamirati neki restoran ili hotel na moru, ali znam sve cake kako „posuditi“ tuđu fotku i profesionalno je provući kroz razne filtere. Motiv je uvijek rajska plaža Balija, Maldiva ili neki otmjeni restoran. Obradim je do neprepoznatljivosti, pa nek me tuže ako žele. Naravno, ne objavljujem nazive mjesta jer pratitelje želim pridobiti svojom misterioznom prirodom i prigušenom skromnošću. Zasad mi ta uloga ide sjajno.

„Boženaaa! Ajde baštu zalivat! Jesi l’ ti to opet pred špiglom?“

„Evo me za pet minuta, brišem prašinu“, lažem mami i oblačim novu Adidas trenirku. Kod mene nema propusta u odijevanju, čak ni kad držim štihaču. Mami je dovoljno da kažem kako sam vrijedna i radim nešto po kući, pa me ostavlja na miru. Brišem (loše selfije), krpam (dvije fotografije), preslagujem (albume). Uvijek joj nešto drugo slažem, samo da me ne gnjavi.

No, u baštu volim ići. Begonije, kadifice, frezije, petunije, pelargonije, sve su savršena pozadina za izvrsnu fotku. Ekologija je danas in. Svaku umjetnički obrađenu fotografiju ili selfi objavim uz prigodni citat, jer to samoj objavi daje širinu. Ili dubinu. Nešto od to dvoje, bitno da je dubokoumno. Recimo, nakon što sad objavim najnoviji ekološki selfi iz bašte, uz prigodni citat, zapratit će me gomila novih followera.

„A ispod lijepog lica, vreba đavolica, čiji pogled lako opije.“

Top !

67 212 followers

Subota je i Stipo Kljunaš me vozi u Zagreb, na ručak, u svom novom Mercedesu. Doduše, ćaćinom, ali detalji me ne zanimaju. Poslije ćemo u mali shopping i na kraju po filer na crnjaka, kod dr. Pritiskovića. Priča se po internetu da se pola estrade napucalofilerima kod njega. Što ne bi i Božena? Sve je to crème de la crème, a tu i sama pripadam. Stipana navigiram do restorana koji je trenutno in. On je mulac, pa moram paziti što će naručiti da mi ne pokvari prezentaciju.

„Stipane, neš ćevape sad naručit, seljačino jedna!“ S njim uvijek ista priča.

„Aj, ne seri, gladan sam ti ja od tih tvojih kerefeka. Recimo, ovaj ‘karpećo’, da te jebo ‘karpećo’. Vidim kroz njega!“

Lupeta i negoduje, ali uglavnom naruči po mojoj želji. Zna da sam zvijezda, a opet sumnja u moj poslovni uspjeh iz čistog neznanja. Za njega posao nije posao ako ne stvaraš sa svoje dvije ruke. Lako njemu kad mu ćaći politička stranka namješta poslove po Slavoniji. Betoniraj vamo, betoniraj tamo, pol Slavonije Stipanovi izbetonirali. Ne kuži on PR-marketing društvenih mreža.

Nakon ručka, svratismo do shopping centra. Mulcu pomognem da si kupi štogod brendirano, da me ne sramoti, a on sav sretan, iz zahvalnosti, provuče ćaćinu Visu i za moje krpice. Nakon bockanja kod doktora, već smo nazad u autu i umorni se vraćamo kući. U tih sat-dva, objavim još pokoju fotku, naravno, iz restorana. Odjednom, Stipan me prekine u biranju filtera.

„Božena, ajmo pričati ozbiljno.“

„Jebemu, sad ću zaboraviti koji je filter bio najbolji! Reci, sad je gotovo.“

„Čuj, pričao sam s ćaćom. Mogli bi se ženit na proljeće. Dao bi nam kat kuće. Ima da ga svjetski urediš, pa ga fotkaj za taj tvoj Instagram. Ćaća kaže da si popularna i prava moderna poslovna žena. Takva snaja je dobra i za njegovu karijeru. A za tvoju bi mogao potegnuti neke političke veze jer navijeke ruka ruku mije.“

„E, moj Stipane, nisam ti se ja toliko trudila postati’virolna’ na internetu da na meni lokalni stranački dupelizac svoje bodove kupi. Mene čeka puno više od tvog kata kuće. London, Pariz, Dubai, Maldivi. Osim toga, kuća vam nije ni na glavnoj cesti“, objašnjavam mu popravljajući ruž.

I to ne makar kakav. Chanel Allure. Piratski. Crveno da te bog ubije, ali kažu, svaka žena od stila mora imati Chanelov crveni ruž. A i na fotkama ispadam dobro s njim. Ruž me trenutno spašava i od slinavog Stipanovog poljupca. Gleda u mene ko tele, miče glavom sad lijevo, sad desno. Ne zna gdje bi me poljubio. Evo ga, naginje se prema meni, ali smrad od luka je stigao prije. Diže mi se želudac.

„Ma, bježi Stipane! Fuj!“, odgurnem ga i izađem iz auta.

„Nema poljupca jer si morao mrknuti kebab dok sam bila kod Pritiskovića. Nakon onakvog divnog ručka, kebab je krajnje passé“, odvratim mu na francuskom i zalupim vratima.

Ne podnosim to njegovo primitivno ponašanje, ali je koristan za posao. Vozi me u ćaćinom Mercedesu gdje god želim. Ako se slučajno netko bitan nađe u blizini, vidjet će me u luksuznom autu, a ne u nekom Golfu.

Zna Božena sve trikove.

69 567 followers

Tek što sam oči otvorila, začujem poznati ping iz mobitela. Namještam se u krevetu, uzimam mobitel u ruke i otvaram poruku u Instagramu.

„Ako si zainteresirana za javni angažman koji će ti donijeti publicitet s višom svrhom, novce, plaćene hotele, aute s vozačima, putovanja, plaćena jela u restoranima, javi se. Gordan.“

Što je sad ovo?

Nikad nisam dobila ovako ozbiljnu poruku. Idem odmah vidjeti kakav mu je profil.

Ah, nema ništa posebno.

Sve fotke su more i oronule barke, provučeno krajnje amaterski kroz običnu sepiju. Na jednoj je čaša vina, lokacija Sidney. Na drugoj vatromet, slavi Novu godinu u Parizu, a na trećoj kaže Sretna Nova iz Londona. Profilna fotka mu je čovjek u sjeni sa šeširom.

Tko bi to mogao biti?

Možda je ovo onaj sudbonosni trenutak koji ne smijem propustiti. Radi se ipak o nekom svjetskom čovjeku. Tajnovitom ‘kozmopolitenu’. Smišljam odgovor, grabim torbicu, prekopavam i izvučem posjetnicu dr. Pritiskovića na kojoj stoji adresa Teslina 6, Zagreb.

„Možemo pričati o tvojoj ponudi. Nađimo se u Zagrebu. Negdje u Teslinoj“, odgovorim kratko i jasno. Neću valjda neznancu reći da sam iz ove vukojebine.

Međutim, stiže nenadani odgovor kojeg rezignirano čitam.

„Nađimo se sutra u 11h na terasi hotela, dolje u selu. Iz tvog sam kraja. Nema potrebe da idemo čak do Zagreba.“

Šteta, neki naš čovjek iz sela.

Sad iskrsava problemkako ću pješice do hotela u novim Guessovim štiklama?

Ne da mi se išta objašnjavati Stipanu, ionako se razumije samo u cement i miješalice. Ništa, poslužit će neobavezni sportski look, pa ću se prošetati casual i neopaženo, ‘kao’ do trgovine.

71 856 followers

Ustala sam rano kako bih riješila prvo nokte. Izabrala sam ultra modernu, neutralnu nude nijansu, jer ipak idem na poslovni sastanak. Dok se gel suši pod lampom, pregledavam komentare na Instagramu i odgovaram svima emotikonima, šaljem bezbroj srca i zagrljaja. Ne želim nikakve negativnosti na svom profilu, #samo ljubav, jer ljubav je uvijek in i dobro se prodaje.

Nakon noktiju, slijedi duboka hidratacija kože i kose. Ako može Megan Markle, može i Božena Hrastić ili, kako bi Instagram rekao, Enna Bo.

Bliži se pola jedanaest i gotovo sam spremna za poslovni sastanak koji će mi možda odrediti budućnost. Na meni je Adidas trenirka, torbica je Michael Kors, tenisice CK!

Top !

Još samo koji selfi i krećem.

U hotelu nema još nikoga. Sjedam za prvi stol i vadim mobitel da si skratim vrijeme. Uskoro začujem nepoznati muški glas iza sebe.

„Što dama radi sama?“

Sredovječni čovjek zalizane crne kose, u predivnom plavom Ralph Lauren sakou, sjeda nasuprot mene. Zaneseno mi pruži ruku na kojoj bliješti glomazni zlatni sat. Nije valjda Rolex. Na moje iznenađenje, umjesto rukovanja, poljubi mi ruku, a potom mi se sa smiješkom obrati:

„Enna Bo, drago mi je. Super da si prihvatila moj poziv.“

Uglađeni maniri, vidi se bečka škola. Oklen je samo ovaj ispao, iz Santa Barbare može biti.

Tu se negdje došulja i konobar do nas.

„Jedan espresso i whiskey, molim vas“, naruči stranac galantno, a mene ostavi u dilemi.

Ako ja kao žena naručim alkohol, mislit će da sam alkoholičarka i osim toga rano je. Ako naručim Fantu, mislit će da sam balavica koja će se ubrzo udebljati ko i sve slavonske snaše, prije ili kasnije.

„Ajd, donesi mi kapučino i malo mineralne“, kažem konobaru koji nestane i ostavi nas same na terasi.

Lik bulji u mene znatiželjno, pali cigaru i kaže:

„Evo, odmah da ti rečem u glavu, štono bi se reklo. Otvara se jedna svjetska trgovina. Naš čoek iz Australije, ima lanac takvih trgovina od Sidneya do Melbournea. Želja mu je početi otvarat po Hrvatskoj i za to želi isključivo moderni PR. Hoće sve preko društvenih mreža, pa me traži da nađem neke naše influencere i eto, ja našao lokalnu curu.“

Slušam pažljivo, šutim. Moram biti lukava, a ne da me se uzme zdravo za gotovo. Gledam u svoje nokte, provjeravam poruke na mobitelu, pokušavam ga zbuniti svojom nezainteresiranošću. Iza svega je neki mondeni brend, gotovo sam sigurna.

„Još samo da mi kažeš o kakvoj trgovini je riječ?“, upitam zijevajući.

„Mesnica. Ali svjetska!“

Mislim da sam prestala disati.

„Mesnica? Ja da ti reklamiram mesnice? Pa nema šanse!“

„Ima ako ti kažem da ćemo ti platiti petsto eura samo da se pojaviš i ufotkaš. Šta nije to posao influencera? Uz to, vozač će doći po tebe i vratiti te kući. I materi možeš odnijeti petsto kuna poklon bona od mesnice.“

A dobro, nije loše, kad malo bolje razmislim. Od negdje moram početi. Osim toga, mogu taj event izvući na svjetsku foru s pravim uglovima kamere, malo filtera tu, malo tamo, obrisati nepotrebno, dodati neophodno. Savršenstvo je u ovom poslu apsolutno aplikativno podržano.

„Ne znam, Gordane, što će na to reći moji pratitelji vegani. Danas je veganstvo in.“

„Ma, kakvi vegani, šta je tebi. Najcjenjenija svjetska jela su od mesa, kao recimo Chateaubriand. Siguran sam, kako si krenula, da ćeš tu deliciju vrlo brzo probati u najfinijim pariškim restoranima. I to s mojom preporukom.“

Ima čovjek pravo, ipak je on od svjetskog kalibra.

„Je l’ ti znaš da se Enna Bo ne diže iz kreveta za manje od sedamsto eura?“, odvratim odvažno slavnom rečenicom i ispijem gutljaj kapučina.

„A dobra si! Žestoka poslovna žena, ali poštujem. Dogovoreno.“

Bravo Božena! Čestitam samoj sebi. Srce mi je odmah zakucalo jače, a osmijeh ozario lice. Upravo sam dogovorila svoj prvi angažman. Istina, radi se o otvaranju mesnice u ovoj dosadnoj zabiti, ali od negdje se mora krenuti.

Čim dođem doma uplatit ću na Instagramu dodatne novce za povećanje broja pratitelja. Očekujem do idućeg vikenda, prije ovog svečanog eventa , barem 100 000 followera. Zna Božena posao i koliko je važno ulagati u marketing društvenih mreža. Ne gledam ja za džabe „Kardašanke“.

Pozdravljam se s Gordanom i potom izađem iz hotela, kad li evo Stipana ko furije. Zaustavlja auto pol metra od mene i zapraši me cijelu. Živčano otvaram vrata, iskašljavajući prašinu. Nisam ih ni stigla zatvoriti, a Stipan naglo okrene auto i glasno zašlajdra na cestu. Samo što sam se smjestila u sjedalo i potegnula pojas, krene urlikanje pavijana.

„Ko je taj kreten? Nisi mi ništa rekla!“

„Hajde ne ludasaj! Prebrzo voziš! Ovo je trebalo biti iznenađenje.“

„Bome si me iznenadila, nemam riječi!“

„For your information, dogovorila sam prvi posao. Svečano otvorenje, event! Trebam se samo pojaviti, uslikati i sedamsto eurića je u džepu! I ti ideš sa mnom, naravno.“

Dok se Stipan polako smirivao, iza nas se samo stvorio policijski auto i počeo nam blendati. Zaustavljamo se na rubu ceste i gledamo kako se prema nama gega okrugli, uznojeni policajac.

Evo još jedne seljačine, pa gdje ja to živim.

„Prometnu i vozačku, molim“, promrmlja.

Stipanova drhtava ruka mu pruži dokumente kroz prozor. Ovaj gleda, okreće, čita, skida kapu i kaže:

„Malo smo požurili, Stipa. Ima tata para da plaća tvoja sranja, jelde?“

Stipan šuti ko derište pred kaznu, naravno. Nesposobnjaković. Moram ja nešto poduzeti. Izađem iz auta i priđem orangutanu.

„Je l’ znaš ti tko sam ja? Ja sam Enna Bo s Instagrama, VIP persona, ‘viii aaaj piii’, kužiš?“

„Tko? Nikad čuo. Taman da si Lile Bačić, svejedno ovaj tvoj gelipter mora platiti kaznu“, kaže odrješito, izvadi iz džepa blok, kemijsku olovku, škljocne je o čelo i počne pisati.

Ovaj mene, svjetsku ženu, uspoređuje s Lile! E sad sam ljuta i idem do kraja!

„Ajd nas nemoj pilat s kaznama. Ako nisi dosad shvatio, slavna sam osoba, i ako sad objavim na Instagramu da si nas kaznio, skoro sto tisuća ljudi će iste sekunde saznati da si kreten.

A ako se uslikaš sa mnom i ja napišem ispod fotke nešto poput ‘Naši anđeli čuvari’, svi će te lajkati. Možda i komada nađeš, pa ti vidi!“

Policajac se zagleda u daljinu, ozbiljno, kao da zbraja sinuse i kosinuse istovremeno.

„E jebajga sad! Možda si zbilja neka slavna osoba, nije da vas svaki dan susrećem, a i nisam često u ovom kraju. Ufotkaj nas i gotovo, a nek baja ubuduće pripazi s brzinom!“, reče policajac, obriše znoj s čela, pa namjesti kapu i raybanke.

Otežem namjerno sa selfijima i polagano ih ispucam najmanje tridesetak. Nek se osjeća važnim. Fotkam nas malo kod policijskog auta, malo na cesti, malo pred Mercedesom. Na brzinu se zapratimo na Instagramu, izgrlimo i ode on svojim putem, a ja nazad u auto. Prije nego išta kažem, posegnem u torbicu za parfemom ne bih li neutralizirala miris njegovog znoja. Tresem se od muke, jer je ta kiselina neuništiva.

„Ovom smradu ni Dior ne može ništa! Nego, vidiš, crni Stipane, opet sam te spasila. Je l’ ti sad jasno kolko vrijedim? Ti uopće ne kužiš moderan biznis, nego ljubomorišeš.“

„Kužim, ali zašto mi nisi rekla za onog nacifranog starkelju? Poludio sam kad su mi javili da si na terasi s njim, a ja ti sređujem posao.“

„Kakav posao?“

„Ćaća te zove da se za dva tjedna pojaviš kod njega na stranačkom skupu. Dobra je lova, tisuću eura, sve će se iskemijat preko stranke. Kaže da si ti prava žena za modernu promociju i da te moram pridobiti za ovaj posao.“

Za ne povjerovati! U jednom danu dva angažmana i 1700 eura! Uspjeh kuca na vrata, a dukati ostaju u škrinji.

„Naravno da hoću. A tko pjeva?“

„Red klapa, red tamburaša. Janjci će se vrtjet. Ćaća kaže da će možda i sam premijer doći. E, tu ti nastupaš. Neka cijela Hrvatska vidi kako je stranka u koraku s vremenom, kako uveseljava i časti narod.“

„Može, Stipane moj, legendo!“

101 923 followers

Došao je i dan svečanog otvorenja mesnice MacPork. Odlično ime za Instagram.

Top!

Sve ide po poslovnom planu, mislim si zadovoljno dok izravnavam kosu. E, moja Božena, prava si poslovna žena. Ne prestajem se smješkati svom savršenom odrazu u ogledalu. Još kad se u politiku ubacim, gdje će mi biti kraj.

Danas ću odraditi Australce, a uskoro plaže Balija.

Danas naše malo selo, a za godinu dvije možda Sabor ako odigram pametno sa Stipanom i ćaćom.

I zvijezde ću dosegnuti ako treba jer imam jasan smjer i radim ono što volim.

Još samo jedan zadnji selfi pred event i obavezna objava uz citat „Markana“ Aurelija koji je jednom davno rekao “Pogledaj u dubinu svoje duše. Tu ćeš naći izvor prave sreće, izvor nepresušni, samo valja da ga neprestano dubiš.”

A ja ga, bome, dubim pošteno.

– trećenagrađena priča Natječaja za kratku priču – satiru “Slavko Kolar” 2022. godine –

_______________________________________________________

NATALIJA DEMIROVIĆ je Osječanka koja živi i radi u Zagrebu. Oduvijek piše, ali tek od nedavno, nakon dugog nagovaranja, šalje svoje priče na natječaje. Ove godine kratka priča Posljednji otkucaj je pohvaljena na Natječaju “Mirko Jirsak” Matice Hrvatske ogranka Slatina, a priča Preko dukata do zvijezda je dobila treću nagradu na Natječaju za kratku priču satiru “Slavko Kolar”.

KRATKA PRIČA DANIJELE REPMAN: SIDRO

proza

Poslednji put ga nisam pitala kada će ponovo doći, a inače ga uvek pitam. Neka zna da sam i ja nekada ljuta. Svakako, ne dobijem odgovor. Uvek mi odgovori neodređeno.
Doći ću možda već sutra. Možda sledeći vikend. Možda tek za dve nedelje.
Ovo nije život, ponekad razmišljam. I bojim se šta mi sve može pasti na pamet. Nisam ja lik iz nekog ljubavnog romana. Ruke su mi kao trenica. Stomak kao bara pokraj puta. Ni prema sebi nemam milosti, a kamoli prema drugome. Jednom ću ga ubiti, majke mi. Mirne savesti. Otrovaću ga. Podmetnuću požar, pa neka sve izgori. A i ja zajedno sa njim.
Nisi više ni za jebati, a ni za ubiti, rekao je pre nego što je otišao. I uvek ti nešto treba. Bio je ljut. Ne voli kad sam nezadovoljna. Kad tražim hleba preko pogače. Kad ne cenim dovoljno ono što mi pruža. Prvo je lupio pesnicom u vrata smrdljivog ormara, kojeg je pre par godina dovukao od svog prijatelja iz stana neke pokojne babe. Onda je i mene udario. Zateturala sam se i pala. Kao ošamućena kokoš pred klanje. Ležala sam na podu dok nisam čula da pali auto. Otišao je. Konačno.
Nije strašno, nije strašno, šapućem sebi iz mutnog ogledala koje visi na zidu naspram prozora. Samo mala posekotina na gornjoj usni pored herpesa. Zato se toliko rascvetalo. A ni njegova pesnica nikad ne promaši. Uvek naleti na isti zub.
Dešava se s vremena na vreme. Od skoro sve češće. Život mu je seo na ramena. Teško mu je.
Svi me jebu, moja Ružo. Svi. Ceo svet me jebe. Ne treba i ti da mi otežavaš.
Kad je teško, ja se setim kako je na samom početku naše vreme bilo lako i lepršavao kao tanka svilena marama oslikana cvećem. Preko nedelje bih željno iščekivala vikend. Petkom uveče bi dolazio sa štapovima za pecanje i flašama vina. Kesama prepunim hrane. Sa skupim buđavim sirom. Kavijarom. Čokoladnom bombonjerom punjenom votkom. Cvećem. Osmehom. Mirisao je na skupe cigarete i jak muški parfem. Samo kaži šta nikada nisi jela, pa ću da ti donesem. Jesi li nekada jela avokado?
Ja sam mu kuvala omiljena jela, masirala mu dlakava leđa eteričnim uljima, palila vatru i grejala mu vodu za kupanje. Pekla ribu koju je upecao. Govorila mu koliko ga volim. Bila mu zahvalna što me je pustio pod svoj krov.
I sada mi se nekada učini da živim u raju. Pokojni deda, bivši oficir JNA, ostavio mu je kao svadbeni dar malu vikendica uz Dunav. Na tromeđi. Na ničijoj zemlji. Bez vode i struje. Daleko iza kraja uskog asfaltnog puta. Svuda naokolo je velika preglasna šuma. Prava vukojebina. Nikada ovde nije doveo nijednog prijatelja. Ni njegova žena, za dvadest godina braka, nikada nije bila ovde. Ona je glavna sestra na psihijatriji i drži neki nivo. Ide samo na manastirske ekskurzije i u obilazak srednjovekovnih gradova. Ona ne voli vukojebine.
Suve grane na velikim krošnjama drveća noću škripe dok vodimo ljubav. Škripi i uski prašnjavi ležaj pod nama. Spavamo goli. Isprepletanih tela. Nije nam potrebno mnogo. On oseća da ga volim. Kaže, tako ga je volela još samo njegova pokojna majka. Ceni što sam skromna. Ona njegova rospija mu izbije i poslednji dinar iz džepa. Ne može više da je podnese. Ali nije lako kad imaš četvoro dece. A on je dobar čovek. Trpeljiv. Ne može tek tako zalupiti vratima, okrenuti se i otići.
Kaže mi da mi zavidi jer ja nemam nikoga. Meni je lako. Mene niko ne može da zajebava. A videla bih ja kakav je život da imam oko sebe toliko pijavica.
Zato se trudim da pokažem koliko sam mu zahvalna. Uz usku stazu uz našu kućicu svakog proleća sadim cveće. Leti preko dana sedim na ljuljašci okačenoj pod drvetom i čekam. Posmatram u tišini teretne brodove koji plove u daljini. Proveravam da li mu je čamac dobro vezan. Hranim kokoške. Sakupljam jaja.
Od kad mi je doneo telefon, kažem mu, javi se da znam kada dolaziš. Pusti bar poruku. Šta ti je teško. Ne znam da gledam u pasulj. Uhvatiću kokoš i skuvaću nam paprikaš. Ostalo mi je još brašna i ulja, napraviću nam i uštipke. Najbolji su kada su vrući.
Jesi li me čekala, pita me kad dođe. Jesam, uvek te čekam. Namignem mu i obesim mu se oko vrata. On zna da samo zbog njega nosim suknju. Podigne je još pre nego što uđemo u sobu. Svuče mi gaćice. Sjuri se u mene kao bujica. Prepolovi me kao sekira mokri panj. Celu me ispuni. Nekada me tako jako stegne da pomislim da ću umreti pod teretom tolike ljubavi.
Niko te nije hteo, kaže, samo ja. Ti si moje sidro. Moja sigurna luka. Meni vrediš. Meni si dobra. Najbolja. I znam da sam zahtevan i komplikovan, ali shvati. S vremena na vreme svako poludi. I čovek lako prsne kao zgažena bubašvaba. Život je sranje, ali u retkim trenucima ima smisla. Vredi zbog tih malih nežnosti. Ti i ja smo, Ružo, kao Romeo i Julija. Vidiš da živimo u pogrešnom vremenu. Ljudi su prepuni predrasuda. Ja bih voleo da je sve drugačije. Jer ja sam osetljiv i nežan čovek. Mekan. Kao sredina belog hleba. Nikad ne bih digao ruku na tebe kad sam pri zdravoj pameti.
Kada ćeš je ostaviti, pitam.
Nemam srca da je ostavim. Nesrećna je. Da li bi ti imala srca da ostaviš nesrećnog čoveka? Da nekoga posle nosiš na duši?
Ćutim.
Eto vidiš da ne bi. Doći će vreme i za to. Znaš da samo tebe volim.
I ja znam da me voli. Osećam to.
Nekad kaže s tugom u glasu, žao mi je što te nisam upoznao ranije. Sada smo već stari, Ružo. Izrađeni smo kao konji. Nikada to neću prežaliti. Ti i ja, imali bismo lepu decu. Svi bi samo u nas gledali kada šetamo gradom.
I dalje ćutim. Ne spominjem da imam decu. Ne spominjem pokojnog muža. Ni ludog svekra. Ni kakvo sam nekada imala telo. Zategnuto kao struna. Bila sam mlada. I lepa. Ne bi mi verovao koliko sam bila lepa. Kao oblak. Kao odraz mesečine u mirnoj reci.
Pitala sam ga jednom, šta da čovek radi kada mu je svega preko glave? Kad ne može više.
Ja sednem u auto i dođem ovde, kod tebe, kaže.
Milujem ga po kosi dok mi drži glavu u krilu. I bojim se. Nekada se bojim sama sebe. Svojih misli. Obično maštam kako hodamo ulicom držeči se za ruke. Da nas vidi ceo svet. Ali nekada maštam da odlazim. Da ga napuštam zauvek. Sebi čvrsto obećam, kad sledeći put bude došao, neće me zateći ovde. Ružo, ne budi glupa. Šta ti treba da trpiš nečija sranja. Samo hrabro put pod noge i iznova traži svoju sreću.
Oprala sam najlepšu odeću. Skratila kosu. Sedam kilometara u starim cipelama. Ali neću odneti jaja na seosku pijacu. Ni kape koje sam isplela. Noćas ću otići u suprotnom smeru. Preko granice. Kroz kukuruze. I onda još dalje. Preko šuma i njiva. Laganim korakom.
Valjda će mu biti jasno. Čovek mora da ode kad više ne može. To je i sam rekao, ali me nikada nije pitao da li je meni nekad svega previše. Nije me ništa pitao ni kad me je prvi put zatekao u svojoj vikendici. Nije mu bilo bitno kako sam se tu stvorila. Rekao je, daću ti sve, samo, molim te, nemoj nikada da odeš. Tebe mi je poslao sam Bog!
Osvrćem se oko sebe pre nego što za sobom zatvorim vrata. Sve je čisto i zategnuto kao u lutkinoj kući. Kao u nekom lepo nacrtanom životu. Promenila sam flekavi stolnjak. Promenila posteljinu. Potpalila vatru i stavila lonac vode da se greje. Ali ko zna kada će doći. Možda danas. Možda sutra. Možda sledeći vikend. Možda tek za dve nedelje. I neće mu biti lako kad shvati da me nema.
Na stolu sam mu ostavila i vruće uštipke. Ohladiće se, znam. Ali neka bar zna da sam mislila na njega.
Čujem zvuk automobila. Na vratima se prvo pojavljuje njegova duga senka. Potom mu vidim oči. Osmehuje se.
Znala si da ću doći? Najbolja si na svetu. Jednom ću svima reći da odjebu i preseliću se ovde kod tebe. Više me neće videti ni žena, ni deca, ni firma.
Koliko si lepa, Ružo! Najlepši moj cvete! Raju moj!
Doneo je nekoliko kesa prepunih hrane. Flaširanu vodu. I dve pljeskavice. Ruž za usne i kremu za ruke. Stavio na sto ljubavni roman koji uvek kradom uzme od tašte. Iz kartonske kutije pored vrata čuje se pijukanje pilića. Donosi mi jedno.
Tronedeljni. Lako će se othraniti. U gepeku su dva džaka hrane za njih. Podseti me da ih izvadim. Da ne zaboravim.
Stavlja mi pile uz obraz.
Izvini, šta da kažem. Bio sam budala. Izvini, kaže i otkopčava pantalone. Grize mi usne.
Podižem suknju i naslanjam se na ivicu stola. Miris me podseti. Još se nisu potpuno ohladili. Stavljam mu topli uštipak u usta. I njegov dah je topao. Nadvija se nad mene. Telo mu je teško i veliko kao teretni brod. Kao šuma. Kao mutni Dunav. Koliko sam ga samo ovaj put čekala. Previše dugo. Skoro mesec dana. Toliko da sam zaboravila koliko me voli. Toliko da sam skoro zauvek otišla.
Ujela sam unutrašnjost obraza da ne zaplačem.
Sledeći put mi donesi jednodnevne piliće. Kad su tako mali, onda su najlepši. Ovi nisu tako lepi. Više nisu žuti i meki.
Napolju pada mrak. Veče se zgušnjava pod našim nogama. Mi smo tromi obrisi koji se skladno pomeraju kao da su jedno telo. Dahće mi na uvo. Grize mi vrhove kose. Ne primećuje da je na meni kaput. Da imam čizme na nogama. Da sam upravo htela da odem.
Ne znam šta mi je bilo prošli put, kaže dok mu se telo trza. Ljubi mi grudi. Miluje mi obraze. Izvini, smeje se. Nekad se bojim sam sebe. Svojih misli. Da li i ti nekada sumnjaš u nas?
Nikada, baš nikada, pokušavam da izgovorim, ali glas ostaje duboko zarobljen u meni. Grlo mi je suvo i vrelo kao ugarak koji je upravo ispao iz peći.

______________________________________________

DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.

Objavila je tri knjige poezije:
Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997.
Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015.
Šećer, led i varikina, Treći Trg i Srebrno drvo, Beograd 2021.

i dve knjige proze:
Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014.
Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.

Član je Srpskog književnog društva.

Vodi Instagram stranicu @kafkin_sat i fb stranicu Danijela Repman – autorska stranica https://www.facebook.com/profile.php?id=100088179703240