Htio sam naručiti kavu s cijanidom. Taman za dobro jutro i laku noć. Odustao sam od te narudžbe čim sam primijetio da imaju Jamesona na akciji. Gužva na kolodvoru konačno se stišala.
Između rijetkih putnika relacije Zagreb – Štodaljegrad, ugledam Dioniza kako luta gotovo praznim kolodvorom. Ignoriran od ljudi, nekadašnji bog sada prodaje katoličke kalendare. U dugom šarenom mantilu skriva bocu domaćeg vina koje cucla s tabletama za smirenje. Okreće se za dušama koje čekaju svoj autobus, okreće se za djevojkama koje čekaju svoje očeve i dosađuje taksistima pričom o boljim vremenima.
Još jedan gutljaj vina, još jedna tableta i eto, Dioniz priđe starcu i ponudi mu kalendar po povoljnoj cijeni. Posebna vrsta kalendara. Dvanaest slika Djevice Marije za dvanaest mjeseci u godini.
“Jeste li vjernik, gospodine?” upita starca.
“Nisam.”
“Pametno. Nema smisla vjerovati u nešto šta će ubrzo izgubiti svoju moć. Želite kupiti kalendar?”
“Ne vjerujem u Boga.”
“Vjerujete li u godinu?” Dioniz nastavi.
“Vjerujem.”
“Eto. Samo zanemarite ovu divnu gospodičnu kroz nje-
zinih devet mjeseci čarobne trudnoće i ostala tri mjeseca u izgnanstvu preko granica i fokusirajte se na dane i mjesece. Oni su stvarni, iako i oni gube na važnosti s vremena na vrijeme. U moje vrijeme se bolje računalo, znate?”
“Koliko dođe?”
“Petnaest kuna.”
“Što nisi rekao prije da je to deset kuna?” upita starac. “Oh, izvinite. Zabunio sam se. Umoran sam. Dugo nisam
spavao. Znate kako je.”
“Ne znam. Ja svaku večer odem leći u deset navečer i budim se u šest ujutro.”
“Sada je pet i pol ujutro, gospodine.”
“Oh.”
“Jeste li se izgubili, gospodine?”
“Prodaješ li možda satove?”
“Ne prodajem ono u šta ne vjerujem”, ramenima slegne
davni bog.
Starac nestane u čekaonici. Dioniz se okrene i uhvati
mladu damu.
“Molim vas, kod kuće imam djecu koju trebam nahraniti.
Bez posla sam već duže vrijeme.”
“Aj miči nam se s puta, svi znamo na šta trošiš lovu!” odgurne ga jedan od prolaznika.
Dioniz padne na tlo i ostane ležati ondje nekoliko minuta. Dovoljno dugo da popijem svoj Jameson i naručim drugi dok gledam kako se posrnuli bog zabavlja sam sa sobom, pijano pjevajući antičke pjesme kojima je zaveo žene Olimpa i okolice. Crna tinta moje kemijske ocrtava renesansni portret na stranici bilježnice.
Za nogavicu uhvati jednog putnika.
“Stari moj, da smo onda znali za koku, Olimp nikad ne bi pao!” kaže i prasne u smijeh.
Ustane i unese se putniku u lice.
“Ali bitno da su one meni rađale djecu i onda očekivale da se ja brinem za njih. Sve je bilo dobro dok se vremena nisu promijenila i moja besmrtna djeca nisu zatražila alimentaciju za sva ta tisućljeća! Ma dosta o tome. Nećemo o depresivnim temama. Nego, reci ti meni, otkuda si?”
“Pazin.”
Dioniz zagrli jadnika kojemu nije jasno što ga je snašlo. “Istra, a? Tamo sve puno dobrog vina, tartufa i pršuta!” “Moj djed se time bavi.”
“Kakvo vino više volite?”
“Malvazija”, odgovori putnik nakon neugodne tišine. “Men Sana in Malvasia Istriana! Prijatelju moj, suđeno
nam je! Ajde, plati mi kartu pa da ja odem s tobom. Ne možeš dobiti boljeg pomagača od mene, da ti uleti pri pravljenju vina. Časna pionirska”, posrnuli bog uhvati prolaznika za rame te ga uputi prema šalteru.
“Pusti me!”
“Ma nemoj se brinuti. Uz moju pomoć, vaša će vina postati vrhunska. Još uvijek imam ono nešto u sebi što im daje premium kvalitetu.”
“Odjebi!” vikne prolaznik i udari ga.
Dioniz padne na hladno kolodvorsko tlo pod kišom udaraca. Grči se i smije. Jedan udarac razbije bocu vina unutar njegova mantila. Prolaznik pobjegne i ostavi boga samog na tlu, u mješavini krvi i jeftinog Vranca. Mučenik modernih vremena, Dioniz, ustane i krvav se zaputi prema čekaonici. Doći će jednom autobus i za njegovo vrijeme.
***
“Što je sve moguće kada se dogodi neočekivana pomrčina sunca i zaustavi svijet na neodređeno vrijeme?
Kao da smo u neviđenom djelu Davida Lyncha, prvi roman Tonija Juričića Nokturni u d-molu vodi nas na nadrealno putovanje od Praga do Labina uslijed nestanka dnevne svjetlosti upoznajući nas s galerijom nevjerojatnih likova, od kauboja koji čuva vrata zahoda na autobusnom kolodvoru jer vode u tko zna kakve nevjerojatne halucinacije i dimenzije do svećenika koji putuje s duhom imitatora Elvisa Presleyja, krvave mladenke, vile alkoholičarke ili samog svemira.
Juričićeva zaigranost i mogućnost da nas neprestano iznenađuje pokazuju nam kako je pred nama hrabar autor koji pisanje shvaća kao stalnu potragu i eksperimentiranje. Nokturne u d-molu mogli bismo nazvati prije svega romanom ceste, romanom magičnog realizma, ali svakako osvježavajućim književnim ostvarenjem koje nas drži budnima i zabavljenima na svakoj stranici.
Proza je to koja se odlikuje kratkoćom rečenica, zanimljivim dijalozima koji povremeno odlaze u apsurd, scenama koje odvažno koračaju područjem imaginacije. Upravo ta neograničena mašta najvažnija je odlika ovoga autora koji je, možemo već sada tvrditi, novi autentični književni glas generacije koja dolazi.” – Fraktura
TONI JURIČIĆ rođen je 19. rujna 1990. Živi u Labinu. Na temi anatomije groteske u (post)jugoslavenskoj kinematografiji završio je doktorski studij na Durham Universityju kao stipendist Wolfson Postgraduate Scholarship in the Humanities. Diplomski studij komparativne književnosti završio je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Preddiplomski studij završio je u Rijeci, na Odsjeku za kulturalne studije pri Filozofskom fakultetu. Piše. Režira. Scenarist je dokumentarnog filma Labinska republika u produkciji Levela za HRT. S Biancom Dagostin režirao je kratkometražni dokumentarni film Izvorni sjaj (čiji scenarij i potpisuje). Uz dokumentarne filmove, radio je i na glazbenim spotovima za NLV, Barbari, BluVinil i mnoge druge.
Nekoč je živela Helga. Ja, und Helga war ein hübsches Mädchen. Als sie im Urlaub auf der Insel Krk war, traf sie Marko. Sljedeće su se godine vjenčali. Imali su dvoje djece, Marinu i Bojana, i živjeli su na otoku Krku. Bojan je otišao u Ljubljanu na studij in tam je spoznal Ingrid. Ingrid war ein hübsches Mädchen. Als sie im Urlaub auf der Insel Krk war…
_______________________________________________
TOMAŽ LAPAJNE DEKLEVA kazališni je stvaralac posvećen suvremenom kazalištu. Dosad je gostovao u Armeniji, Austriji, Belgiji, Bugarskoj, Bosni i Hercegovini, Francuskoj, Gruziji, Hrvatskoj, Italiji, Kanadi, Litvi, Njemačkoj, Nizozemskoj, Poljskoj, Slovačkoj, Švedskoj, Švicarskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Autor je brojnih objavljenih i uprizorenih dramskih tekstova, a ponekad napiše i nešto prozno te čak i ponešto poetično. Osim toga, živi mirnim životom sa suprugom, troje djece i mačkom.
“Ekipo, imamo jednu novost”, rekao nam je šef u laundžu, “pola ćete plate primiti u kinti, a pola kroz jedan sjajan tečaj neurološkog reprogramiranja kod čuvene Milke Bauer.” “Milka je top“, ubacio se Siniša, Head of HR, “Znači, ona je majstor. Ona stvara vrednost, višak vrednosti i daje je vama.” Niko nije rekao ništa, samo smo ćutke klimali glavom. Momenat je bio sličan onom kad šef izbaci na Instagramu sliku svoje zle mačke pa mu je svi odmah brže-bolje lajkuju.
A, zašto da ne prihvate? Svi su se ionako svakog dana usavršavali, pravili smutije i salate i čitali knjige o samopomoći. Naslikavali su se sa konceptima i eksperimentima umesto večere. Svi ti restorani zapravo su održavali te sitne tim lidere, menadžerčiće i hedove ovoga i onoga važnim, milovali njihovo nepce i ego. Dokle god je bilo tako, osećali su se nezamenljivom karikom u lancu. Važnom karikom koja se snašla da kupi stan na kredit u gradu i ode na poneko daleko putovanje, karikom koja je uspela u životu i koja zaslužuje samo lepe stvari. Istina je da se posle toga što večeraš koncept, što ti stan sprema ženica i što si navikao na najskuplje serume i eliksire mladosti nije lako vratiti na svojeručno ribanje tuš kabine, plavu niveu i sir trapist domaće proizvodnje.
Prvo što sam uradila – izguglala sam Milku. “Ja sam godinama jurila samo karijeru i novac, da bih živela dobar život i ugađala svojoj porodici. Na tom putu sam izgubila svoju ličnost. Milka mi je pomogla da se ponovo vratim sebi”, izjavila je jedna korisnica. “Kako da pošaljete jasnu poruku? Kako da privučete sve što vam pripada? Ja sam živi primer da se može živeti od saopštavanja jasnih i konkretnih poruka i privlačenja pozitivnih stvari. Naučiću vas kako. Vaša Milka”.
***
Bila je subota kad smo stigli u Retreat “Reprogramiranje.” Na velikoj fototapeti, preko celog zida iza recepcijskog pulta, protezao se neki vodopad i pisalo je Coaching by Milka. Ona na slici nije delovala nimalo hippie, naprotiv, imala je sako i debelu zlatnu ogrlicu, a ruke je držala prekrštene na grudima poput bankarske službenice. Moglo je da se bira: ko će na Divelopujte se na ličnom planu (“Dobiti ono što želite možete samo ako znate šta želite”) ili Kako da vas stvarno čuju (“Komunicirajte pozitivan stav na poslu i ostvarite pozitivan feedback”).
Uzela sam ovo drugo po sistemu eci-peci-pec. Ušli smo u jednu salu s ogledalima gde nas je Milka dočekala u beloj majici kratkih rukava sa sopstvenim likom na grudima: “Dobro nam došli… Evo ovako, dragi moji – počećemo meditacijom, kristalnom zvučnom činijom da se malo opustimo, a posle ćemo prigrliti usavršavanje.” Ležali smo na leđima, dok se ona šetala između strunjača kao nekakav prodavac po plaži i udarala u činiju različitom jačinom. Potpunu tišinu povremeno bi narušila tek vibracija Milkine zvučne kupke ili jednoličnog šuštanja koje se vraćalo u jednakim vremenskim intervalima.
“Osvestimo sada prepreke i blokade i uklonimo ih, recimo im: ‘Ti za mene ne postojiš’. Kad uhvatiš loptu koju ću ti upravo baciti treba da kažeš jedan problem koji doživljavaš na poslu.”
“Pa, ne znam… Na pauzi me izbegavaju. Kad kuvaju kafu ni ne pitaju me da li i ja hoću. Štaviše, pre neki dan su mi pojeli avokado iz frižidera bez ikakvog objašnjenja”, čuo se tanušni muški glasić u dubini sale koji je možda pripadao Siniši kojeg smo zvali Hjuman. Prvi lajk šefove mačke. Testirao nas je prilikom prijave za posao i bez obzira na to što je rekao da ne postoje pogrešni odgovori, držao je ispred sebe neki šablon i upoređivao s onim što smo napisali. Na kraju meseca bi nam davao zadatak da ocenjujemo jedni druge anonimno. Jednom je tražio da predložimo moguće mere sankcija za koleginicu koja dva meseca zaredom nije analizirala istu količinu podataka kao ostali u njenom timu. Digao je frku što je neko od nas u mejlu napisao “problem” a ne “issue.” Hjuman je često znao da te zagleda i zapisuje nešto na papir. Reklo bi se da je završio psihologiju zbog nekih problema lične prirode. To su oni ljudi pored kojih se osećaš štrokavo i neuredno ako imaš zanokticu ili ti štrči pramen kose, a kad kažeš nešto smešno naiđeš na zid ćutanja i nerazumevanja.
Kad bi se neko požalio na nekakvu prepreku na koju je naišao u poslu i životu, Milka bi mu samo kratko rekla: “Promeni fokus”.
“Promeni fokus”, naredila je Milka, “Šta je ono što ti možeš da učiniš da te zaista čuju i primete? Da li si pokazao da želiš da budeš uključen? Kako ti komuniciraš poruku da želiš kafu, da hoćeš s njima da provedeš vreme na pauzi?“
Najpre sam oklevala, a onda sam se javila: “Izvinite, stvarno mi smeta ovaj akuzativ.” “Molim?” “Ovde ne može da stoji akuzativ, ni u opisu ovog kursa ni u rečenici tako kako ga Vi koristite. Lokativ da, instrumental da, ali akuzativ nikako,” bila sam uporna, “Komunicirati o tome i tome, sa tim i tim. Ali komunicirati nešto – to ne može.” “Jao, koja smorulja, brate”, čulo se kako se neko došaptava. “U redu. Još neko? Ima li još neko da podeli nešto sa nama? Još nešto iz gramatike možda? Dobro, ljudi, idemo dalje. Imamo puno posla.” Ti za mene ne postojiš, poručila mi je Milka.
“Ne zarađujem onoliko koliko vredim,” izustila sam kad je došao red na mene. “Promeni fokus! Da ostvariš veću zaradu sprečava te negativan stav.” “Sprečava me kurs Milke Bauer, između ostalog,” pomislila sam. “Najveća prepreka u tome da ostvarite prodaju je to što smatrate da je prodaja nešto neprimereno, nešto ispod časti, kako je sramota unovčiti svoj talenat. Prodati sebe najveće je umeće i stvoriti vrednost koju ćete podeliti s drugim ljudima.” “Budem li još jednom čula stvoriti vrednost, ja ću…”, titralo mi je na vrh jezika. Milka je očigledno znala kako da efikasno pošalje poruku, ali ne i da je primi: “Dakle, promeni fokus. Moćni smo, vidljivi smo, uspešni smo.”
“I ne zaboravite – kada odete odavde, vi ste svoj motivator. Hilujte se, mislite na svoj helt. Vi ponovo ispisujete scenario svog života! Dakle, ljudi, prizivamo u četvrtoj dimenziji da se nešto ovaploti u trećoj dimenziji. Na primer, ako ste bolesni a vi vidite sebe zdravim – bićete zdravi!”
Jedino što sam htela da se ovaploti je da Milka primi jedan čirugi i dva apčagija.
“Postavljaću vam pitanja, a vi ćete otključati u sebi skrivene brave i daću vam krila da uletite u svoj predivni život. Prvo pitanje glasi: Osećaš li se zaglavljeno na poslu? Osećaš li da se tvoj posao ne poklapa sa tvojom životnom svrhom?”
Nekoliko njih je klimnulo glavom.
“Razumete li šta mi radimo ovde? To je kao da vam dajem na poklon novi stav u životu, uspeh za ceo život. Jer, ako vi sada meni kažete da nemate vremena i volje za ovo, to i nije za vas, jer vi poručujete da nećete da radite na sebi – vi odustajete, vi pravite od sebe gubitnika. Hoćete li doći ovde ponovo da za nekoliko nedelja završimo sve potrebne coaching sesije ili ćete nastaviti sa onim svojim istim životom punim neuspeha i nezadovoljstva?”
***
“Boemski tip”, rekli su o meni HR-ovci Siniša i Nadica nakon procene kad sam tek došla u firmu. Izgovorili su ovu sintagmu kao da je to nešto loše, ne znajući da sam se iz petnih žila trudila da na testu ličnosti dajem odgovore koji bi zvučali prihvatljivije.
Prvog dana na poslu, devojka s kojom sam delila kancelariju, nosila je crveni sako. I ne samo ona, muškarci su bili u džemperićima i košuljicama kao šestogodišnji dečaci koji su se doterali za rođendan. “Pogledaj ove rođendandžije, kako su se oni samo sredili”, rekla sam toj devojci, ali ona je samo klimnula glavom i nastavila da kucka. Odmah nakon posla otišla sam u second hand da i ja nabavim sako. Našla sam jedan tamno plavi da mi ide uz teget pantalone koje sam davno kupila za neku svadbu. Sutradan sam došla u sakou na posao, ali niko nije ni primetio. Obukla sam i te svoje teget pantalone “na peglu”. Obično su žene u poslovnoj garderobi izgledale uspešno i bogato, ali ne i ja – ja sam izgledala kao kondukter.
***
Nakon što su mi oduzeli vikend i pretvorili ga u mučenje motivacionim krilaticama osvanuo je ponedeljak. Šef nas je pitao kako nam je bilo, i naravno, svi su bili oduševljeni i Milkom i Retreatom i živo su komentrisali hvaleći se kako su svašta naučili.
“Učili smo asertivnu komunikaciju i kako da prevaziđemo prepreke jasnijim saopštavanjem poruka”, odmah se javio Hjuman, “Ja sam dosta toga već znao od ranije, ali uvek je dobro sagledati iz drugog ugla šta je ono što možeš da učiniš da te zaista čuju,” briljirao je Siniša, predsednik opštemesne zajednice. “Osvestili smo blokade kojih možda nismo ni bili svesni. I bila je neka zvučna kupka za meditaciju, to je ludilo, jako mi je prijalo”, deklamovala je Nadica.
Ovog puta sam već znala šta me tamo čeka, pa mi je ustajanje u subotu ujutru palo teže nego inače. Napravila sam plan da se celog vikenda na coaching sesijama dobro nalivam alkoholom kako bih izdržala količinu poletnih rečenica koje će tamo biti izgovorene.
Milka je nosila majicu “A winner is a dreamer who never gives up.” Za zagrevanje, dobili smo vežbu poverenja – padamo unazad, a kolega ili koleginica nas dočekuje u naručje. Bilo kakav telesni kontakt s ljudima s posla bio mi je izuzetno neprijatan i jedva sam dočekala da se ova vežba završi.
“I? Kako vam sad sve ovo deluje kada je prošlo nedelju dana? Sad kad su se utisci slegli?” “Meni je ovo top!”, rečita je bila gospođa sa psetancetom u rukama.
Prešli smo na vežbu koja je trebalo da kod sagovornika izazove utisak kao da ga pažljivo slušamo čak i ako ga nismo slušali uopšte. Naš zadatak bio je da ponovimo samo poslednju reč koju je kolega izrekao i da njome započnemo rečenicu.
Jedino što nam nije bilo uključeno u paket u Retreatu “Reprogramiranje” bilo je piće koje se posebno plaćalo i to papreno, što je poprilično kvarilo moj plan da svoj mozak u fazi reprogramiranja utapam u alkoholu. Stoga sam morala potražiti neku pumpu ili prodavnicu izvan Retreata. Bez obzira na cene, ovčice iz firme su uzimale koktele na šanku kako ne bi uvredile Milku i šefa, da ne ispadne kako su se stisli ili da neko ne daj bože pomisli kako nemaju para da piju skupa pića.
Mesto u kojem se nalazilo “Reprogramiranje” bilo je tipično ravničarsko selo u kojem kerovi laju dok prolaziš ulicom, babe sede na klupi i komentarišu, a lokalni tipovi piju ispred radnje. Taj objekat je štrčao kao da se usred sela nasukao brod. Sve ulice su bile iste, sekle su se pod 90 stepeni i kao da je na svakom ćošku bila po jedna ista loše snabdevena prodavnica sa muzgavim izlogom.
“Nemoj probuditi ratnicu u sebi. Nemoj probuditi kraljicu u sebi. I nemoj probuditi boginju u sebi, već popij jedno pivo”, govorila sam sebi dok sam naginjala flašu na parkingu najbliže lokalne prodavnice koja je, na moju veliku žalost radila samo do 21h.
***
U ponedeljak ujutro se u firmi primenjivala tehnika ponavljanja poslednje sagovornikove reči. U čajnoj kuhunji naletela sam na razgovor dveju koleginica: “Toliko sam umorna, dete mi je nešto bolesno pa cele noći nisam dobro spavala, skidala sam mu temperaturu. Možeš li u džezvu dodati vode i meni za kafu?”, žalila se prva. “Kafu? Da, ni ja ne mogu bez kafe,” puna razumevanja je bila druga.
Dvoje kolega na hodniku je takođe obnavljalo gradivo sa coachinga: “Stigao je onaj izveštaj. Dodali smo i tebe na taj task. Vidi samo da do sutra uradimo kakav-takav research pre nego što krene projekat. Bilo bi dobro da imamo da pokažemo klijentu sve one metrike.” “Metrike, da… metrike su važne.”
***
Opet subota i opet mi u “Reprogramiranju.” Opet ceđeni sokovi i čajevi od đumbira. Opet sedimo za dugačkim stolom dok konobari iznose pred nas kanapeičiće i salatice dosipajući nam u čaše vodu iz bokala u kojem plivaju listići nane i kolutići krastavca. I Milka u majici na kojoj piše: “Kiss me I’m juicy.”
Ponovo je u sali nešto zašuštalo kao vetar iz Milkinog pravca.
“Sada ćemo raditi sendvič tehniku”, preplela je prste ispred sebe Milka i razrogačila oči. Nekoliko njih se zasmejuljilo. Ošinula sam ih pogledom. “Sendvič se koristi kada kolegi čijim učinkom niste zadovoljni treba da uputite kritiku, ali na fin način. To ćemo izvesti ovako: najpre kažete nešto lepo, dakle pohvalite kolegu, zatim ide kritika, nešto što je ružno ali prosto mora da se kaže i na kraju opet nešto lepo. Vidite, na taj način smo uvili kritiku u sendvič,” raširila je ruke.
Pozadi u sali, čuo se prodoran zvuk kao kad zaškripe vrata. Okrenula sam se i videla nekoliko zajapurenih lica.
“Na primer, ako kolegi ili koleginici treba da skrenete pažnju da nešto loše radi, učinićete to ovako – Ti si stvarno majstor u svom poslu. Ne, zaista, ti si mi uzor. Znači, kad porastem biću ti. S druge strane, osećam da moram da ti kažem da nisam zadovoljna što kasniš svakog dana deset minuta na posao, samo tebe čekamo. Možeš li da promeniš tu naviku? I još sam htela da ti kažem da si onu konferenciju fantastično organizovala, draga, sve je bilo savršeno.”
Za partnera u vežbanju sendviča su mi dodelili ženu s promuklim glasom iz content tima koji se bavio pisanjem raznoraznih reklamnih tekstova. Taj tim svi u firmi zovu “piscima” na šta redovno dobijam napad. Kažu: “Pitaj pisce.” ili “Daj to piscima.” Na sesiju je došla s kučetom koje nije ispuštala iz ruku.
“Hajde sad ti probaj”, obratila mi se Ceca. “Reci mi nešto loše umotano u sendvič, pa ću onda ja tebi.” “OK. Cenim što uvek poštuješ rokove, ali tekstovi su ti najobičnije sranje koje recikliraš. I da, imaš lepog psa.”
***
U ponedeljak su se na poslu mogli čuti i ovakvi razgovori: “O, dobro jutro! Danas ti je jako lepa kosa. Htela sam nešto da te zamolim. Možeš li da vraćaš kutiju sa nes kafom na mesto, jer i meni treba, a ne mogu da je nađem? Hvala ti. Jao, je l’ ti to Gucci Bloom? To je najbolji parfem na svetu! Vidimo se kasnije na pauzi.” I ovakvi: “One fotke koje si odabrao su bile odlične. Međutim, ja bih na tvom mestu stavila više linkova. To je moje mišljenje, ne bih da ti se mešam u posao. Verujem da ćeš sledeći put staviti više linkova. Hoću da znaš da te podržavam i da se radujem saradnji s tobom. Baš si mnogo napredovao.”
***
Poslednje subote u “Reprogramiranju” sam samo strepela da ne bude nekakve finalne inicijacije, pošto sam prethodnu noć na internetu naišla na sledeću vest: “Dvadeset i pet osoba zadobilo je juče uveče opekotine nakon što su u sklopu tim bildinga u Švajcarskoj hodali po užarenom uglju. Trinaest ih je prevezeno u bolnicu zbog teških ozleda.” Stvar je jasna – nisu žaru dovoljno jasno rekli: “Ti za mene ne postojiš” i nedovoljno artikulisano su manifestovali da žele da im stopala ostanu neopečena. Milka je nosila majicu na kojoj piše PANTERA – Fucking hostile i drvila o tome kako “Ne postoje problemi, postoje izazovi”. Opet trpezarija u “Reprogramiranju” i svi mi za stolom. Milka je bez reči odložila viljušku i usplahireno stavila ruku na grudi unezvereno gledajući kroz prozor: “Dobro, smiri se. Promeni fokus. Samo diši.” “Da li je sve u redu?”, pitala sam iz pristojnosti, jer sam se zadesila za stolom baš pored nje. “Zaboravila sam kod kuće svoj Element. Ne znam kako se to desilo. Evo osećam da nemam vazduha. Ne mogu da dišem…” “Element?”, pravila sam se da me cela stvar zanima. “Ma sigurno znaš onu ogrlicu što šušti kao vetar. Imam je svakog dana.” “Molim? Kakav vetar?” “Nosi se ispod majice i šušti na određenoj frekvenciji. Nisi videla tu reklamu – ‘Element vas štiti od stresa savremenog doba, daje vam snagu prirode i lakoću vetra uz koju ćete i vi biti snažni i laki, fokusirani samo na ono što je važno – da idete napred?’ ” Samo sam je pogledala, slegnula ramenima i nastavila da trpam rukolu u usta.
Pao je mrak i morala sam što pre da se snabdem pićem. Taman sam otvorila novu flašu upaljačem kad sam čula: “Jebem te u usta škrbava. Šta je? Šta me gledaš? Dođi sad ovamo! Pičku da ti polomim sada”. Bio je to neki za moje pojmove prilično veliki metalik sivi auto koji je stao na glavnom putu i upalio sva četiri. Imao je nemačke tablice. Videla sam, kako kroz prozor kola viri Milkina glava koja se dere na biciklistu, podiže gore bradu nekoliko puta i ruku koja preti. On se odvozao dalje osvrćući se unazad i mrmljajući nešto sebi u bradu. “Promeni fokus”, dobacila sam joj, ali mislim da me nije čula.
U nedelju ujutru imali smo završnu sesiju. Neko je iz šale udario u gong, verovatno Siniša Hjuman jer je stajao najbliže. To bi baš ličilo na njegovo glupiranje. Nadica iz HR-a je ustala sa strunjače i otišla do ćoška sale, podigla veliku vazu iz koje štrče bambusi, tresnula je o pod i vratila se na svoje mesto. Komadići zen vaze ležali su po podu, voda se razlivala, a oni bambusi s dlakavim korenjem bili su razbacani naokolo kao tužni gnjecavi ostaci povrća nedeljom posle pijace. Milka se malo stresla, pa s istim žarom nastavila dalje: “U redu. I to je nešto! Pokrenuli smo promenu. ‘Ajmo jedan aplauz za vašu koleginicu! Pitanje broj dva: Osećaš li da te tvoji podređeni ne percipiraju kao lidera, da nemaš pravi autoritet i poštovanje? Da li misliš da su ti odnosi sa kolegama zategnuti, a da ti komunikacija s njima ne donosi radost, već iritira i ometa rad? Da li odatle dolazi tvoj bes?”
Nadica se opet pridigla sa strunjače. Milka je gledala zabezeknuto. Prišla je Milki i opalila joj šamarčinu. Dobro da ne moram ja, pomislila sam. Milka se hvatala u prazno tamo gde joj je inače visio Element. Tako je, Nadice, ljudski resursu naš. Milka je sedela na podu i s rukom na obrazu bez prestanka ponavljala: “Promeni fokus, promeni fokus…” a iz glave su joj, kao robotu, virile neke žice koje se dime.
Ovo se nažalost nije dogodilo. Međutim, počelo je da se dešava nešto drugo. Ljudi s posla, za koje sam već sumnjala da im u Retreatu sipaju nešto u koktele, jedan po jedan su se razbudili posle Sinišinog udarca u gong:
“Nećemo ovde da džedžimo vikendima! Hoćemo da budemo s ljudima s kojima zaista želimo da provodimo vreme.”
“Tako je! Hoćemo da budemo s porodicom, nije nam dosta što se gledamo svakog jebenog dana na poslu, sad još i subotom i nedeljom treba ovde da padamo jedni drugima u naručje i uvijamo rečenice u sendviče. Dosta nam je ovog prodavanja magle. Dosta smo ćutali na ovo proseravanje.”
“Nećemo da budemo nikakvi lideri i nećemo da pazimo kako šta saopštavamo, mi samo hoćemo da nas pošteno plate za to što radimo.” Ljudi su se pobunili, ustali su, šetali i galamili po sali, zauzeli prostor i postavili svoja pravila. Nadica je kao pravi HR-ovac napravila Excel tabelu pod naslovom “Zahtevi zaposlenih, 18. maj 2025.” u kojoj su po stavkama bili pobrojani zahtevi zaposlenih. Zalepili smo manifest na zid. Prihvaćen je i moj predlog da se zabrane glupi izrazi koji ne znače ništa, kao i da glagol komunicirati ne sme da se koristi uz akuzativ, a da je upotreba reči “izazov” umesto “problem” novčano kažnjiva. Ne mora da se sastanči, može sve da stane u mejl. Niko ne mora da lajkuje šefovu mačku i niko ne mora da se pretvara kako voli da jede avokado na pauzi za ručak. Ako ti se ne ćaska sa kolegama, niko te neće gledati s prekorom. U oglasima za posao više neće pisati da se traži nindža dizajner i čarobnjak kopirajter za rad u dinamičnom okruženju, već koji te tip zadataka očekuje i kolika je plata. Svako može da se oblači za posao kako poželi i niko ne sme da ga osuđuje zbog toga dok god radi svoj posao kako treba. Ljudi iz content tima više neće objavljivati stručne tekstove pod šefovim imenom, već pod svojim, a ljudi koji sarađuju sa strancima više neće morati da se lažno predstavljaju kako su iz Amerike. Ukida se tim bilding, a vikend je svetinja. Ako ti je dete bolesno nećeš više morati da radiš od kuće nego ćeš moći da otvoriš bolovanje, a ako ti se ide na godišnji u avgustu a ne u nekom drugom mesecu niko neće moći da ti kaže da ne odeš tad jer u to doba godine ima mnogo posla.
***
Nažalost, ni ovo se nije desilo. Dobila sam sertifikat o završenom kursu i pridužila se zajedničkoj fotografiji. Okačila sam sertifikat na svoj LinkedIn. Obukla sam svoje kondukterskiplave pantalone i odvukla se na posao, jer došao je novi ponedeljak.
______________________________________________ ANDREA POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985) autorka je zbirke priča Bezazlene crtice objavljene u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013. Zahvaljujući nagradnom konkursu Trećeg trga objavila je roman Pioniri maleni, mi smo morska trava (Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i uži izbor Vitalove nagrade “Zlatni suncokret.” Roman je doživeo i drugo izdanje za Bulevar books (Novi Sad, 2021). Haiku na engleskom jeziku objavljen joj je u on-line i štampanom zborniku Vladimir Devide Haiku Award (The International Academic Forum, Osaka, Japan). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa za kratku priču Čovek koji nije video Deda Mraza; Široki brijeg, BiH, 2016. Priča Ja sam svakog dana sve više nemirna publikovana u višejezičnom zborniku Biber 02, CNA, Beograd/Sarajevo, 2018. Zastupljena u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes. Dnevničke beleške Ostani suva danas u Pečuju objavljuje kao rezultat rezidencijalnog boravka, projekta realizovanog u saradnji Fondacije Novi Sad 2021 i Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (Mađarska, 2017.) Uvrštena je u antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (priredila Vladislava Gordić Petković). Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački i engleski jezik. Prozni odlomci su joj se našli i u zbirci Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista generacije osamdesetih (Zenit, 2021). Priča Coaching by Milka nastala je u okviru Radionice kreativnog pisanja Tranzit u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Radničke komune Links (Mokrin, 2022.) i objavljena je u zbirci Mokri(n) čvor koju je priredio Saša Ilić.
„Ne postoji lep način da se o tome priča, ali i vi pederi ste, zaboga, preosetljivi“, rekao mi je Vlada, koga sam zvao i čika Vlada, koji je i sam bio gej, ali u braku sa ženom, pa sebe nije smatrao gej muškarcem. On je bio svaštojeb, kako je govorio, a drugi su bili pederi.
„Isto je to, samo malo vlažnije. Ubaciš ga, žmuriš, misliš na Sašu Kovačevića, svršiš i ako ti se posreći, jednim polivanjem spereš sve životne probleme u koje si upao samo zato što si, pogađaš, preosetljiv.“
„Ali život sa tom ženom, pa povremeni supružnički seks, pa život te dece u takvom braku… Zar ne misliš da nije pošteno? To je robija.“
„Ma, ti posle radiš šta hoćeš, možeš i da se razvedeš. Decu si obezbedio. Mada moj ti je savet da takve brakove ipak valja čuvati. Ponekad zadovoljiti i nju. Ubaciš ga, žmuriš…“
„Znam, znam“, prekinuo sam ga jer mi se želudac kovitlao.
„Eto. Povremeno nju, a ovako za svoj groš, kad muka potera. I, najbitnije, voditi računa da se kojekakve pederske boleštine ne donose u krevet.“
„I ti ne misliš da je to licemerno?“, sada sam smeo da mu se suprotstavljam.
Sada, kada sam od njegovog polugolog profila na Grajnderu dobio njegove gole slike i pitanje da li želim da mi konačno pocepa pičkicu.
Kada sam bio dete, i kada sam ga se plašio, bio je očev prijatelj, lovac, odgajivač italijanskih mastifa, preprodavac polovnih automobilskih delova i ratni veteran.
„Licemerno? Licemerno je to što ideš unaokolo i vičeš da si peder, a ovamo želiš decu. Pa ne može. Moraš da prihvatiš da ti ovako ili onako pičoka ne gine.“
Bili smo na Stražilovu kada me je Anđelija M. poljubila na silu i kada sam zaista shvatio da do završnice osmog razreda brojimo sitno, da se više nikada nećemo videti jer ću posle ovoga verovatno pobeći na Novi Zeland, na psihoterapiju. Pokušavao sam da joj se otmem iz sopstvenog zagrljaja, koji je na silu zavila oko sebe. Izgledalo je kao da držim ja nju, a zapravo je ona mene stezala kao kraljevska boa. Bezuspešno sam vadio njen jezik iz svojih usta i pomerao glavu u stranu.
„Ali stani. Čekaj. Polako, Anđelija. Vidi, spomenik Branku Radičeviću.“
„Jebô te Branko Radičević“, čuo sam njen potmuli glas negde dole u stomaku dok mi je jezikom nevešto palacala po nepcima i krajnicima i bubrezima.
„Stani, jebote.“ Pomerio sam je od sebe.
„Svi su se poljubili na ovoj ekskurziji, ostali smo samo nas dvoje.“
„Pa šta? Nije smak sveta.“
„Ti ne razumeš. Ne želim da se vratim sa ekskurzije a da me niko nije poljubio. Nikada posle neću naći dečka.“
„Ne može sa mnom. Ljubi se sa nekim drugim.“
„Slepče. A ja čak htela da ti dam da je pipneš ako budeš hteo.“
„Šta bre da pipnem? Fuj!“, zgrozio sam se. „Ti si luda. Ostavi me. Ići ću kod nastavnice.“
Povratak sa Fruške gore bio je pakao jer je ceo autobus uglas vikao: „Miloš je peder, Miloš je peder!“
Naša razredna nas je terala da se pomirimo iako sam tvrdio da se nismo ni svađali. Podsećala nas je da smo mi pre svega vaspitani ljudi i školski drugovi, te da nam ne priliči da na takav način govorimo o seksualnim odnosima. A pošto smo na kraju krajeva i deca, ne priliči nam da o seksu govorimo uopšte.
„Da li smo bili jasni?“, pitao me je duboki džep njenog plavog mantila dok je stajala iznad mog sedišta.
Nastavnica Ðurđa, koja je sedela sa našom razrednom, pozva me kod vozača, na raport. Anđelija M. (crkla dabogda) požalila joj se da sam rekao da je ono što imaju devojčice fuj. I to pred Brankom Radičevićem. Srpkinja Ðurđa me je pozvala da mi objasni da ženski polni organ ne može da bude fuj jer iz njega na svet dolaze deca i da je to što joj je Anđelija M. prenela (dabogda trudna došla na maturu) direktna uvreda moje majke.
„Ali kakve veze ima moja majka sa tim što je napaljena devojčica pokušala da me siluje? Ispred Branka Radičevića.“
„Da to više nisam čula! O vagini moraš da pričaš sa poštovanjem.“
Vozač me je gledao u ogledalu. Iako je nosio naočare za sunce, znao sam da mi se smeje. Znao sam i da mi se nastavnik fizičkog smeje. On ima petoro dece. Pička ga je pokorila kao što je Sauron pokorio Mordor. Nastavnik hemije se nije smejao, niti je imao dece, iako je bio oženjen, ali on je posle škole radio kao konobar u jednom beogradskom klubu. Mislim, on je u neku ruku svetski čovek.
U moje anksiozno detinjstvo upravo je ušetao još jedan strah da se pridruži veseloj družini: strah od pičke. Čestitamo. Neka mi je živ i zdrav.
Eurotofobija. U svesti gej dečaka sa eurotobijom pička je poput biljke mesožderke, koja lenjo preživa bube i leptire dok joj se njihovi sokovi cede niz čeljusti.
Bilo je potrebno mnogo čitanja i školovanja i rano napuštanje roditeljske kuće da bi se došlo do nesmetanog uticaja psihoterapeutkinje i njenih skupocenih latinskih izraza, koji čine da se osećam odraslo.
Zanimljiv naziv. Eurotofobija.
Pomislio sam čak i neobičan način da me podseti da spremim šezdeset evra za još jednu seansu koja je trebalo da učini da zaboravim Anđeliju M. i nastavnicu Ðurđu.
Da zaboravim da smo ceo život proveli verujući da tetka Jasmina ne može da ima decu. U selu moje prababe Vide verovalo se da je za odsustvo drugog stanja uvek kriva žena. Sve dok nismo otkrili da je tetka Jasmina obezbedila spiralu. Spirala je njoj obezbedila nekoliko odmora godišnje, cistu na jajniku, večere, obilna krvarenja, klubove, napetost u dojkama, ponekad moderan balet i jednu neželjenu vanmateričnu trudnoću.
Za šezdeset evra trebalo je da naučim da ne mislim o mojim holandskim komšijama, advokatu Bobu i prevoditeljki Imke, i njihovoj dvodecenijskoj muci da u porodičnu vilu u Sen Tropeu umesto posla konačno donesu bebu. Naposletku su počeli da obeležavaju godišnjice Prvog pokušaja da naprave dete.
„Ljubavi“, Bob podiže čašu šampanjca, „da smo na današnji dan ostali u drugom stanju, danas bi naše dete imalo dvadeset pet godina.“
Hej, to je dvadeset pet godina stara polisa životnog osiguranja!
Bilo mi je glupo da proverim, ali rekao bih da su Pokušaju čak kupovali i rođendanske poklone.
Za šezdeset evra trebalo je da prestanem da mislim i o našoj surogat majci, koja je u poslednjem trenutku raskinula dogovor. Za mene možda još ima nade, ali za njega ne. Već je proslavio pedeseti rođendan i našao duplo mlađeg. Čujem da je iz Kambodže i da ga zove daddy.
Kada bismo samo priznali da želimo decu jedino kako bismo bili bolji očevi, mi gejevi bismo stvarno bili najbezbrižniji ljudi na svetu.
Imao sam više od trideset godina kad sam je ugledao. Bila je mesnata, nežnoroze boje kao gljiva na panju.
Dakle, Amsterdam, festival Milkshake, koji nezvanično otvara Nedelju ponosa, i nudistička tehno žurka u okviru festivalske ponude. Ljudi igraju, a ja, seljak sa Kosmaja, gledam u holandsku mindžu kao tele u šarena vrata. Prvi put u životu vidim pičku. I to ne pičku pičkicu, usku cicamacu, nego onako… pičku kabadahiju. Bahatu, raspištoljenu, napamprčenu pizdu. Sela ti bre ona onako, znaš, pa raširila noge, pa otvorila flašu piva.
Gledam ja nju, gleda ona mene. Priviđa mi se pokojna prababa Vida kako je pita je li rodevala. Nadam se, prabako. Jer ako nije, sad može da rodi samo tetrapak tečnog ekstazija.
„Da li ti se dopada?“, pita me njena gazdarica i prestaje da igra. „Vidim da je posmatraš.“
Pička mi se nakezila, mafija mi tu. To nije pička, to je hajduk.
„Izvini, ali mislim da mi se ne dopada. Samo mi je fascinantna. Prvi put je vidim. Mislim, ne tvoju, nego uopšteno govoreći.“
Ona se nasmejala.
„Verujem da u ovoj skupini nisi jedini. Da li želiš da je pipneš? Hej, nemoj da ti bude problem, ja sam lezbejka.“
Želeo sam. A i nisam. Pa jesam. Pa nisam.
Plašio sam se.
Taman pođem prstom i onda počnem da skakućem ukrug, da mlatim rukama kao da sam se opekao i vičem: ne moguuuu, ne moguuuu!
Ali morao sam. Ovo je bila jedinstvena prilika. Okolnosti su bile miroljubive i sapfičke.
„Zove se Nigela“, predstavi mi je kako bi stvorila koliki-toliki osećaj bliskosti.
Nigela – kao cvet iz porodice mačjih brkova. Kako nežno ime za pičku koja izgleda kao Čučuk Stana.
Sad ili nikad.
Metnuo sam ga. Mislim na prst, naravno. I nisam umro, živ sam. Ali ne mogu da se setim celokupnog utiska. Bilo je kao… kao… imalo je nekakve slojeve, kao pupoljak. Razlistana kao žužu. Čokotić zelenog grožđa, kao bućurka vlašca moje prababe Vide. (Sad nešto razmišljam: možda je imala i kondilome. Kao da sam ja znao kako treba da bude dole. Nisam sigurno hvatao kosmajske čobanice za bućurke jer čobanica odavno nema.)
Jebala me bućurka i prababa Vida, šta mi je sa njom odjednom!
E, ali znam odakle to.
Vida je takođe imala nigelu. U bašti. Zvala ju je rutava mara. Danas je zovu samo crni kim ili čurekot. Uglavnom služi za biljno ulje, premda ja volim i njene crne semenke na pecivima.
Računao sam: trebalo mi je više od trideset godina da je pipnem, pa će mi onda trebati još trideset godina da mi se digne na nju. (Ali koliko će meni tada biti godina?) Ne, malo je to. Još pedeset godina da mi se digne na nju i možda ću napokon imati priliku da dobijem dete.
U starosti. Osim ako… ako bi mi dozvolili da kao gej samac usvojim, ili da dobijem dete uz pomoć surogat majke. Ali ne verujem, ne u mom veku. Verovatnije je da će mi se posle devedesetog rođendana konačno dići na rutavu maru.
U stvari, sećam se ja i Vidine rutave mare, kada se pred smrt jednom upišala u krevet, pa niko nije hteo da je presvuče i svi proklinjali dan kada su poklekli pred njenim vapajem da je ne šalju u dom za stara lica. I da je puste da umre među svojima.
Ali nije meni kriva rutava mara. Krive su mi kamene tablice zakona ovog omeđenog pašaluka, na koje ljudi upiru toljagama i viču da mi ovako ili onako pičoka ne gine.
Vida je bila strašna baba. Jedino je ona znala koliko je tanka linija između neoženjenog pedera i diskretnog domaćina. Odavno je ona govorila da je čika Vlada peder, još kad je sa mojim ocem pošao u vojsku. A on, iako naizgled grubijan, nikada nije smeo protiv nje.
Pričala je i o mužu nastavnice Ðurđe, kako se ne klistira. Čuje, kaže, kada ode na pijacu, narod priča, kako su mu muškarci iz guzice slučajno izvlačili grašak i purenjake, i to joj je neobično smešno, smeje se desnima jer zube nema.
„I to muško? E, kuku mene, kuku mene.“
„A ti što su mu nalazili povrće, oni jesu muško?“
„Pa nije on jebô nji’, nego oni njega.“
„Prabako, ali on ima ženu, zar ne? Nastavnicu Ðurđu. Oženjen čovek, domaćin. Imaju decu. Kao što i čika Vlada ima decu. Kao što i svi ti muškarci koji su bili sa mužem nastavnice Ðurđe imaju žene i decu.“
„Ja ništa i nisam rekla“, branila se prababa. „Njima svaka čas’, oni su porodični ljudi.“
„Čekaj, a šta sam onda ja?“
„Pa dok ne dovedeš snajku, bićeš samo peder. Ljubila te baba.“
________________________________________________
MILOŠ PERIŠIĆ (1992) dolazi iz Aranđelovca. Studirao je književnost u Beogradu. Godinama je živeo u Rimu i Amsterdamu, a u Srbiju se vraća 2021. godine, kad počinje da piše za LGBT magazin Optimist. Naredne godine sa pričom “Boršč” osvaja 3. mesto na konkursu za Nagradu “Miodrag Borisavljević”, sa pričom “Rutava Mara” Nagradu “Leposava Mijušković” za najbolju priču sa LGBT tematikom, a sa pričom “Reči” treću nagradu na petom regionalnom književnom konkursu Biber. “Rutava Mara” je iste godine pročitana u emisiji Putevi proze na Radio Beogradu. Sve tri priče odlomci su iz dva neobjavljena romana za koje traži izdavača.
Umirovljeni profesor Perjačić ima stari, katodni televizor. Na njemu je heklani tabletić, na tabletiću ukrasne figurice. Policajac s kapom pod miškom, svećenik s raspelom, trgovački putnik, poštar. Tabletić je heklala njegova pokojna supruga. Artritičnim prstima tjerala je niti u mrežu koja će loviti prašinu dok se ne skori i postane tamnožuto igralište za stonoge. Profesor Perjačić neće brisati prašinu. Ne zato što doktoru znanosti, kulturalnom antropologu i nekadašnjem svjetskom putniku ne pristaje takav svjetovni posao, nego zato što prašinu sad već i ne vidi. A i nije ga briga. Ta, on je spavao u džunglama Indokine, družio se s ljudožderima na Borneu, bratimio se s papuanskim vračem i skrivao ga od mačeta seljana koji su ga optuživali za epidemiju kolere! Zar sad da se opterećuje prašinom i stonogama?
Desno od televizora stoji spatifilum, napola suh. Dobio ga je od kćeri. Brinuo se o njemu neko vrijeme, duže nego o gljivi koja je radila kefir, ali na koncu je i od toga odustao. Ostalo bilje koje mu je kćer poklonila odavno je povenulo. Spatifilum je najduže izdržao, godilo mu je zračenje iz katodne cijevi. Da si cvijet umije sam naliti vodu, možda bi imao šansu. Kći je mislila da starcu treba neko društvo, sadržaj, zadatak, smisao života pa mu je stalno kupovala biljke. Onda je ostala bez posla pa si to više nije mogla priuštiti.
To je bilo dobro. Biljke su mu išle na živce.
Sad je penziju davao kćeri pa ga je prestala zapitkivati zašto si ne kupi novi televizor, onaj tanki, plazmu. Nije joj mogao objasniti da na plazmu ne stane tabletić, ne bi to shvatila. Osim toga, ovaj televizor je naučio i popravljati kad zatreba, svestran je on. Zadnji put je osim odvijača i lemilice morao upotrijebiti i gabonski ritual za vraćanje iz mrtvih, ali na kraju ga je ipak popravio. A plazmu ne bi znao.
Prestao je uzimati lijekove. I to je neka ušteda pa koliko potraje. Po njegovoj računici, ako bez lijekova preživi još dvije godine, uštedio je za sprovod. Više ne izlazi iz stana, odjeću mijenja nedovoljno često, pere se neredovito, zarastao je u bradu i rijetku kosu. Ne razgovara s ljudima, samo sjedi na kauču i gleda televiziju. Dokumentarce. Titlove vidi loše, ali dokumentarci su često sinkronizirani, a i kad nisu, on razumije mnoge jezike. Intelektualac ima znanje u glavi, ne na Wikipediji.
Samo utone u ofucani tapecirung, opruge se poslušno rasporede među kičmene pršljenove i pusti da pred njim defiliraju egzotične afričke životinje, socijalni problemi trećeg svijeta ili štogod je već Đelo Hadžiselimović ovog puta odabrao. Pojača zvuk da nadglasa zujanje hladnjaka i puca si u glavu elektronskim topovima, tušira se njihovim mlazovima dok ne speru starački epitel s lica i utisnu mu šarene, bogato saturirane slike u rožnicu.
Ne ustaje kad zvone na ulazu u zgradu. Neka zvone nekom drugom, njemu sad lete ptice iznad južnih mora. Ne čuje kad zatvaranje vrata odjekne stepeništem, niti korake koji se penju na njegov kat. Ptice se gnijezde, traže hranu, to je pitanje života i smrti.
Onda odjednom – slika nestaje. Ekran je crn, zvučnik šuti. Ptice su odletjele. Profesor je zatečen, usta mu se nijemo miču, oblikuju:
“Ma što…”
Lampica na dekoderu ne gori. Nema zujanja hladnjaka. Nema struje.
Iz hodnika zgrade čuju se pokreti, škljocanje, kao zatvaranje ormarića… Uz duboki uzdah i škripanje zglobova ustaje i žuri do vrata, tlak mu raste, prsti drhte dok hvata kvaku. Na hodniku je muškarac u radnoj odjeći, s velikim logotipom HEP-a. Kutija s alatom njiše mu se u ruci, dok se udaljava od brojila i žuri prema stepenicama. Perjačić, kapilare mu cvatu po izboranom licu, viče za njim:
“Stanite! Što je ovo?”
Mladi radnik sliježe ramenima. Vilica mu se pomiče, prebacuje žvakaću s lijeva na desno:
“Niste platili… Dopis vam je u sandučiću, platite pa će Vam opet uključiti… Ja tu ništa ne mogu.”
“Mladiću, električna energija je civilizacijski doseg, ne možete mi je uskratiti! Pa da imam, platio bih!”
Električar je, to mu se jasno vidi na licu, umoran od ovakvih razgovora. On ima posao, možda i obitelj koju treba hraniti. Radne zadatke treba izvršavati, isto kao što i račune za struju treba plaćati. Slušanje pritužbi nije u opisu njegova posla:
“Gospodine, što ja tu mogu? Ja Vam moram obustaviti isporuku električne energije. Možete podmiriti svoje obaveze i platiti ponovno uključenje. Ja moram postupiti po nalogu”, okreće glavu i odlazi. Na koncu, misli si, što da mu kažem, starac je sam kriv. Živio je dovoljno dugo da uštedi novac za struju, ako na to nije mislio ranije… Ha, to je njegov problem. Ali profesor Perjačić mu je za leđima, koščati prsti grabe električara za rame:
“Ne mogu podmiriti, jer nemam novaca! Ne možete mi isključiti struju, čuješ?! Idiote jedan, vrati se i uključi je!”
Električar se trza, otresa ruku sa sebe. Idu mu na živce ti starci, previše ih je. Žive sami u stanovima dostatnim za četvero, guše zdravstveni sustav svojim kroničnim astmama, dijabetesima i osteoporozama, njihove mirovine prazne proračun, a oni žive vječno, kao vampiri, ustali iz grobova samo zato da bi sjeli na stolice u autobusu, jer oni moraju u grad baš onda kad je najveća gužva, kad pošteni, vrijedni ljudi idu zarađivati za život, i onda takvi starci ne plaćaju struju, i onda je on negativac kad radi svoj posao i dođe je isključiti.
“Makni ruku s mene, ej!” glas mu zvuči strogo, prijeteći. Prešao je na “ti” i štrca slinu kroz zube. Starac mu izgleda kao osušena riba; ako ovo eskalira i on bude morao potegnuti šaku, neplatiša bi se mogao raspasti.
Profesorovo lice iz crvenog postaje ljubičasto. Usna mu se trese, ruke mu se tresu, sav se trese. Da je mlađi, zgrabio bi električara za grlo. Ali nije. Ne može, svjestan je toga. Zato samo stoji, zuri u dušmanina i bučno diše. Mladić mu se podsmjehuje:
“Stari, vrati se doma, nemoj umrijet tu na stepenicama.”
Profesor mijenja boju lica još jednom. Grčevito se hvata za grudi.
Jebote, stvarno će umrijet! Što ću onda? prolazi električaru kroz glavu.
Profesor si trga dugmad s požutjele košulje, grebe noktima. Tu se izbrazdana prsa nadimaju, hropću i pište hvatajući zrak…
Samo mi je ovo trebalo! Električar osjeća kako mu se koža ježi, ponovo postaje profesionalan i prelazi na “Vi”: “Je… Jel Vam dobro?”
Tu njegovo staro srce lupa nepravilne ritmove iz džungle…
“Ajde, vratite se lijepo u stan, sjednite malo, uzmite vode, šećera… Skupit ćete već za tu struju…”
Tu, o tankoj vrpci od upletene ljudske kose, visi kožna vrećica koju mu je na rastanku poklonio njegov pobratim, papuanski vrač. U nju profesor već izvježbanim pokretom zavlači prste i grabi fini, mekani prah te ga baca u lice HEP-ovcu. Čestice lebde u zraku. Šareni, svjetlucavi oblak. Ne padaju, vrtlože se kao žive, čuje se kako tiho šapću jedna drugoj dok se lijepe mladiću za lice, ulaze mu u oči, nos, pluća.
Umirovljeni profesor Perjačić ima stari, katodni televizor. Na njemu je heklani tabletić, na tabletiću ukrasne figurice. Policajac s kapom pod miškom, svećenik s raspelom, trgovački putnik, poštar i električar s kutijom alata.
_____________________________________________
ZORAN KRUŠVAR već dvadeset godina zabavlja, iznenađuje i uznemiruje čitatelje svojim pričama. Do sad je objavio niz knjiga:
“Najbolji na svijetu” (Mentor, 2004.)
“Izvršitelji nauma Gospodnjeg” (Mentor, 2007.)
“Zvijeri plišane” (Knjiga u centru, 2008.)
“Kamov se vraća kući” (Mentor, 2010.)
“Zaljubljeni duhovi” (V.B.Z., 2011.)
“Poduzmi nešto” (Izdavački centar Rijeka, 2011.)
“Flumen Obscura” (Hrvatsko društvo pisaca, 2015., kao dio kolektiva Fluminati)
“Zlatni retriver” (Gradska knjižnica Rijeka, 2018., kao e-knjiga)
“Disaster – dijagnoza modernog biznisa” (Crocon, 2020., u suradnji s Lindom Poščić Borovac, Anom Zoričić i Veronikom Uravić Čolak)
“Grickonja užasa” (Hangar 7, 2021. Ilustratorica: Ivana Babić)
“Šuma iza grada” (Hrvatsko društvo pisaca, 2022.)
Njegovi radovi dobili su nekoliko nagrada, uključujući nagrade Sfera, Artefakt i Best Corporate Book, a omiljeni pokemon mu je Snorlax.
Kad ne piše knjige, uči programirati video igre koristeći Unity i C# te ovim putem traži posao u gaming industriji.
U međuvremenu pije puno čaja i sanjari o šumama.
– o knjizi Šuma iza grada: “Šuma iza grada čarobno je mjesto. U njoj možete susresti vile, vještice, zombije, krokodile i umirovljene akademske građane koji preživljavaju sakupljajući samoniklo jestivo bilje. No, što se dogodi kad se, kao dio projekta turističke zajednice, u šumu odjednom usele partizani?
Knjiga “Šuma iza grada” uvodi bizarne i fantastične pojave u svima prepoznatljivu hrvatsku svakodnevicu, a priče o životu radničke klase podvlači likovima iz bajki i horor filmova.
Autor je žanrovski svrstava u magijski kapitalizam.”
Vesnu i mene oduvek prati kiša. “Dobar ti je kišobran. Devojka ti ima ukus“, dobacio je čovek koji je, siguran sam, čekao na pecivo upitne svežine. Pogledao sam kišobran išaran Ajfelovim kulama u Parizu. Nekako je u mojim rukama bio neobičan. Nisam putovao tri godine i Francuska je bila dalje nego ikada pre. „Ona mi nije devojka. Ona je,“ napravih pauzu, „samo tu došla da kupi nešto.“ Pogledao je u mene, pa u kišobran, pa opet u mene. „Nisi njen tip?“, upitao je. „Nažalost“, rekao sam. Kada je izašla, okean ljudi se slivao ravnomerno iz svih pravaca. Trebalo je nekuda krenuti. Ali kuda? Vesna je u određenim stvarima infantilna. Avanturista. Vidovi zabave koja ona voli su filmovi, post pank i, tada sam uvideo, čudna hrana. Nismo mogli u park. Nisam imao baš puno novca. Preturao sam foto aparat u džepu i razmišljao da ga nekako negde „utopim“. Sve ove misli su se nalazile u mojoj glavi dok je Vesna vezivala plastičnu kesu u kojoj su bili jogurt i burek. „Pa ako si spremna. Molim te, posle tebe“. Ispuržio sam ruku kao i jednim trzajem ruke otvorih kišobran. Vesna se smejala. „Oh, hvala.”
„Moram biti ovako fin jer takva riba pored mene nalazi se jednom u dvesta godina. Ajde ovaj, zajebi ove engleske fore. U Engleskoj valja samo pank. Gde idemo?“. Znatno sam promenio ton. Pomislio sam da idem sam kući, da će imati neke obaveze. Uvek se tako odvijala situacija kada bih promenio ton.
„Hajmo do mene. Ionako počinje FEST za dva dana. Možemo gledati trejlere a i još sam gladna. Pre toga, idemo do pošte i u knjižaru. Da vidimo šta ima.“ „Hajde.“
Na putu do Glavne pošte, kapi su menjale tempo. Džezerski su se klizale po jaknama koje ljudi oblače samo u oktobru. Siguran sam da u mnogim buticima postoji odeća obeležena sa „OKT“. Ljudi prolaze i razgovaraju mobilnim telefonima. Negde žure. Vesna i ja hodamo sporo dok ona pominje kadrove iz kojih bi izvukla najviše iz ove zaista mokre situacije. Takva su vremena. Uvek smo govorili kako su bizarnosti postale uobičajene, kako su masovne školske pucnjave u američkim gradićima nova budućnost. Kako je svet jedna velika puška. Satima sam mogao slušati njene monologe koje bi ukrašavala osmehom posle duboko tužnih grimasa. Bila je čudna. Od kada sam je upoznao i video njenu rupu u mrežastima čarapama, smatrao sam da je kroz njih pala prva kiša ikada. I od tada oduvek stomak mi se grči na pomisao kako Vesna svojim zagrljajem utiskuje sve moje atome na svoje male sise. Poput pisca koji na papir utiskuje mastilo. U pošti, ljudi su glasno licitirali. Tako se činilo. Velika svetla i hol davali su orvelovski utisak. „Pogledaj sve ove ljude koji nešto plaćaju. Divno je ali u isto vreme se plašim.“
„Nema potrebe da se plašiš. Oni su se samo sklonili od pljuska i pomislili kako nisu nešto platili pa eto. Sada je prilika.“
„Vrlo moguće, Uroše. Ali ja ne znam zašto sam rekla da hoću ovde“.
Nasmejala se. Kese su navirale u naletima. Kiša je zapljuskivala obalu četrdeset dana. Apokalipsa se odmotavala u slepoočnicama. Hteo sam da je poljubim dok se tako smeje, ali sam ipak zabacio ruku u džep.
„Vidi.“
Izvadio sam mali austrijski digitalni aparat marke „Maginon“. Jako solidan iako postoje mnoge bolje marke sa jačim objektivima i bezbroj funkcija.
„Hajde da uslikamo.“ Škljocnuo sam. Divila se mom osećaju za kadar.
„Bio bi dobar kamerman. Uroš Poletanović, kamerman. Kako ti to zvuči?“ rekla je.
Prizor svih kesa koje na nogama kreću ka meni i Vesni su imale automatske puške. Odašiljale su rafal. Opet trenutak za poljubac. Nisam to uradio.
„Zvuči jako izmišljeno“, odgovorio sam dok sam stavljao digitalac u kaput. “Hajmo u knjižaru. To je naše stanište.“
Opet, kišobran, gestovi, smeh. Čudna tura je to bila. Nismo imali nikakva zadržavanja i značaj posete pošti je imao sve manje smisla. Nismo imali nikakva pisma za poslati. Bilo smo sami na poljima tečnosti. Knjižara je bila nedaleko od Glavne pošte u Kosovskoj ulici. Ovaj put nismo mnogo pokisli. Kese su bile „nežne“ ovoga puta. U knjižari smo čitali naslove i davali radijske opise datih knjiga. Mešali smo motive iz knjiga i napravili esej o trenutnom stanju svetske literature. Bilo je smešno. Nikada nisam video Vesnu da se tako smeje. Utišavali bi ton kada bi prodavci dolazili jer ipak smo na neki način, i mi škrabatori u toj velikoj igri literusa. Ko bi spajao Ivu Andrića sa Vilijamom Foknerom? Idioti. Dosotojevskog sa Ruževičem? Bolesnici. Na kraju je kupila knjigu bivšeg ljubavnika. Mislim da me je jedna plastična kesa upucala pravo u nogu. Bol je bio staklen kao bašta. Po lišajevima u duši padali su staklići. Kada smo izašli, ćutao sam. Pričala je o programu FEST-a, o nekim Latinosima. Stan je takođe bio blizu pa ni ovoga puta, sem mog ranjavanja noge, niko nije pogođen efektom staklene bašte laserima ili tako nešto. Stajao sam na prozoru i pušio.
„Voliš tortilje? Evo ti kapica.“ Od novinskog prospekta u kom je program FEST-a, napravila je gusarski šešir.
„Volim. Kažu da manje goje nego obično testo.“
„Da. Ali imam samo luk. Ako nam se usmrde usta možemo da se ljubimo bez problema. Šalim se. Nije toliko strašno.“
Pogled mi se gubio na čudnu zgradu preko puta koja je imala par krovova. Mačke su upadale u dimnjake. Posle nekoliko minuta bi izlazile. Ugasio sam cigaretu i rekao Vesni: “ Pogledaj. Zar nije filmski. Napisaću priču o tome. Kao ovaj dasa.“ Ovog puta sam izabrao magični trik vađenja slike Ernesta Hemingveja iz novčanika. Potom ništa. Glup trik. Svakako bezbedniji nego hloroform u maramici.
„Vidi ga kakav je! Daj sad ja da probam da fotkam.“
Uz nekoliko kratkih objašnjenja gde je šta na tom malom aparatusu, Vesna se pripremila za škljocanje. Facu sam prekrio slikom. Fotografija je ispala dosta čudna.
„A sada filmovi. Evo prvi. Klik.“ Nasmejala se ko zna koji put danas udarivši me po kolenu. „Fokstrot“. Neki izraelski film. Priča govori o nekim Jevrejima koji saznaju da im je sin poginuo u ratu. Prikazuje raspad jedne porodice. Kiša je pored svih tih dijaloga i alegorija iz filma neprestano padala. Tortilje su odavno bile pojedene. Vesnine oči su počele da rastu. „Američka pastorala“. Sejmor, Šveđanin jevrejskog porekla, živi u Americi. Njegova kćerka ide na neki politički skup protiv rata u Vijetnamu. Opet Judaizam. Vesna uzvikuje: “Run through the jungle jee!“
„Čovek-Švajcarski nož“. Henk je pretrpeo brodolom i gubi svaku nadu da će ponovo videti svoju ženu. Leš se nazire na obali i on steče novog prijatelja, koji je neko vreme bio mrtav. Henk me podseća na Vesnin osmeh. Noga je i dalje bila krvava.
„Zanimljivi su svi. Hajde da odemo na bar jedan“ rekla je dok je prala sudove.
„Problem je karta. Nemam posao sada. Kiša je, a tada sam uvek nepokretan.“
„Častiću ja. Uostalom imam i ja neki montiran film na eksternom hard disku. Možemo jedan dan taj film ili ove na FEST-u.“
„Ti si baš, profesionalna. Bolja od celog tog festivala. Kako se zove?“
„Nisam mu dala naziv. Volim da neke stvari ostanu nedorečene. Govori o mom bivšem dečku. Meksikancu. U Meksiko Sitiju postoji motel gde čekaš sat vremena za sobu kako bi tucao. Nuno me je odveo tamo. Čekali smo u kolima sat vremena i naposletku otišli kući. Nije mogao da izdrži.“
„To je tvoj, sextape? Mislim, taj film.“
„Ne. Snimala sam pijana enterijer kroz neki luster koji je držala Anhela.“
Projekcija je trajala tačno pet minuta. Film je prikazivao nekakve obrise oblikovane čistim pustinjskim esidom. Sniman je kroz neki kaledioskop, prvo Nuno onda Anhela. Setio sam se sunca u Gvaldahari. Zagrevanja. Setio sam se da će se ova planeta dugo grejati dok ne dođe do tačke topljenja. Vesne neće biti. Mene neće biti. Meksika. Nuna. Onog tipa iz pekare neće biti. Sve će nestati i neće biti kiše da spere sve ovo. Viševekovno štucanje padavina će izvršiti suicid.
Bez ikakvog upozorenja, grom je udario negde u blizini. Kroz krov na potkrovlju smo pogledali nebo i shvatili da budućnost dolazi. Vesna me je zagrlila. Osetio sam svaku ćeliju njene šake. Takva šaka je poput vlažne maramice koja osvežava. Stajali smo ispred prozora i čekali kao onaj Jevrejin na kraju filma „Serious man“ Braće Koen. U pozadini je V.O. „Somebody to love.“ I onda. Crn ekran. Proleće je nastavilo da se prikazuje trideset tri otkucaja u sekundi. Na toj čudnoj traci. Proleće je čekalo.
DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine.com, zbornik ljubavne poezije bludnistih.com.
2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.
Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.)
Sledeće godine biva uvršten u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)
Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.
– Mamu ćemo staviti u hladnjak, zar ne? A hoćemo li našminkati mamicu? Četiri stotine kruna, plus dvije stotine… Dakle, našminkat ćemo dragu majku. Šest stotina lijepih čeških kruna. Zovete se Ana, kažete… Ah, Anjička. Imao sam ženu Anjičku, umrla mi je mlada. Podsjeća me na vas. Pepeljasto plava kosa, oči boje meda…
– Žao mi je…
– Eh, ništa, ništa, život je to, nekom majka, a nekom maćeha. A kad smo kod majki, evo, izvolite molim, katalog, izaberite lijes… Ne, ma ne taj, mlada damo, ne žurite, taj nema jastuk, mami će biti neudobno…
– Mrtvacima nije neudobno. Želim je kremirati, zar nije svejedno u kojem je sanduku?
– Ne, ne, ne, varate se! Grdno se varate, mila moja, nije svejedno. Kad biste bili u ovom poslu vrlo dobro biste znali da nije svejedno. Da samo vidite izraze lica pokojnika kad ih polegnemo… Dakle, ovaj ćemo za deset tisuća kruna.
– Ispričavam se, taj nećemo, dozvolite, valjda ja odlučujem!
S nevjericom sam gledala u pogrebnika i povremeno se okretala provjeriti snima li nas odnekud skrivena kamera. Frak, leptir mašna, svileni rupčić u reveru, uljem zalizana kosa, puderiran, našminkan.
– Moja tvrtka je, molim lijepo, specijalizirana za proizvodnju metalnih lijesova. To je prava umjetnost. Godinama se to uči. A sve radimo ručno, molim lijepo. Pogledajte ovaj na primjer, unutra je svileni pokrov, meki madrac i jastuk od brokata. Umjetnost, velim, da, da…
– Gospodine, možemo li završiti s formalnostima? Žurim natrag u Prag, moram se vratiti na posao.
– Ah, vi Pražani, stalno negdje žurite. Ne radite to, mlada damo, ne vrijedi, svi ćemo na isto mjesto, ali neki dostojanstvenije od drugih, zar ne? Da, da, tako vam je to. A mamu ćemo lijepo obući, srediti… Jeste li sigurni da je želite kremirati? Šteta. No, dobro, dobro.
– Izvolite odjeću.
Uzeo mi je vrećicu iz ruke i pohvalio izbor samodržećih čarapa s čipkom. Kad sam ga zabezeknuto pogledala, rekao mi je da na leševima hulahopke pucaju, a da se čarape bolje navlače.
– Dođite da se pozdravite s mamicom, uđite slobodno, mrtvi su najbolji sugovornici.
*
Već je u Beogradu izgledalo kao da si hodala s utezima. Osjećala sam to svaki put kad bi nas pogledala. Gledala si kroz nas. Zabadala si laserske zrake negdje između naših očiju, između obrva. Pržili bi me ti svjetlosni snopovi, čelo bi mi gorilo, a oči se vlažile. A onda bi protutnjali kroz sinuse i grkljan, proširili se u plućima i pritiskali sve jače, dok ne bi zahvatili i srce koje je poskakivalo bez reda i ritma. Ne bi popuštalo sve dok ti ili ja ne okrenemo glavu. Najviše si te poglede upućivala meni. Valjda što sam najstarija, valjda što si mislila da ću se opeći manje od ostalih. Mislila si, tako sad mislim ja, da ću sigurno razumjeti. Da ću razumjeti kako želiš više. A što je to, majko, više? Da li si bila sigurna da znaš što je to?
Otac nas je bodrio. Novo odredište, novi početak. Istok, a skroz drugačiji. Ovdje je skoro sve kao na zapadu! Pit ćete Coca-Colu, imaju i McDonald’s, otvorili su ga baš ove godine!
To nam je bila treća destinacija. Već smo znali proceduru: pošalju nam vozača, pa autom do aerodroma. Gledamo kroz prozor kako nestaju Chotkovy vrtovi, Hradčany, mašemo Pragu i plačemo. Ja skoro 16, Eva skoro 12, Honzik punih pet. On je bio neutješan. I ti si plakala. Mahala si žustrije i duže nego prethodna dva puta.
Vidjet ćete djeco, glave gore, ma kao na zapadu!
Kako da ti se obratim? Majko? Mama? Mamice, kako mi sugerira lutak od pogrebnika? Ili imenom? I ono počinje na “m” i zvuči gordo i milo. Znaš li da se kaže mama i na svahiliju, i na mandarinskom, i na talijanskom? Kako bi ti oslovila ženu koja te rodila i ostavila da budeš mama svojoj sestri i bratu, a oslonac ocu? Dvadeset godina nisi bila majka, postala si to sada kad si mrtva.
*
– Na liniji je neki čudan tip, stranac, nešto u vezi s tvojom mamom – zbunjeno mi je rekla asistentica pružajući mi telefon. Otkad zajedno radimo, smatra moju mamu mrtvom. Kako i ne bi, kad sam joj rekla da je umrla prije dvadeset godina.
– Anjičko, jučer ti je umrla mama! – patetičnim tonom i dubokim, hrapavim glasom obznanio mi je tip s teškim ruskim naglaskom.
Nisam znala što bih mu odgovorila. Kao da informacija nije bila upućena meni. Šutjela sam nekoliko sekundi.
– Mene to ne zanima!
– U Mladoj Boleslav je, u bolnici.
– Ali mene to stvarno ne zanima.
Stremila si visinama, a dosegla si dno – dno boce. U Beogradu sam, uz Coca-Colu i cheesburgere iz McDonalds-a, osjetila da je ovaj put drugačije, da nešto ozbiljno nije u redu. Da je nepopravljivo, nesastavljivo. Jugoslavenski model socijalizma, ni istok ni zapad, nije ti donio utjehu. Tata je, vjerujem, znao, ali se pravio da ne zna. Ništa nije poduzeo. Da li ga to čini slabićem i sukrivcem? Da li si mu oprostila? Ali, Marta, on je ostao s nama. Ti si otišla! Da li si ti sebi oprostila?
Želim te razumjeti, Marta… Kad bi samo znala koliko. Kao žena ženu. Razumjeti i opravdati. Roditelji su ti dali pogrešno ime. Knjige kažu da je porijeklom iz drevnog aramejskog jezika, znači gospođa, gospodarica kuće, a tumači se i kao “ona koja poslužuje”. Marta je pouzdana i odana. U Evanđelju po Luki, Isus posjećuje kuću Marte i Marije, sestara Lazarovih. Marija sjedi pokraj Isusovih stopala i sluša njegove riječi, a Marta “bijaše zauzeta posluživanjem”. Zbog ovog se ona često povezuje sa kućnim radom, a ne sa kontemplativnim životom. Nomen est omen! Kakve li ironije! Ne zamjeram ti, Marta. Nismo htjeli od tebe služavku, barem mi djeca. Što je od tebe otac htio, neka to mori njega. Da možeš, možda bi mi rekla da ti je triput oduzeo prijatelje, navike. Par godina i onda iznova. Moskva, Berlin, Beograd. Iskorijenjena. Izmještena. Samo s djecom za skutima. Nije to objašnjenje dovoljno, Marta. Obično je. Trivijalno. Očekivano. Hoću od tebe bolje.
*
Prekinula sam vezu s Rusom i nazvala bolnicu u Mladoj Boleslav. Javila se sestra i dala mi dežurnu doktoricu.
– Dobar dan, ovdje Ana Fischerova. Navodno je u vašoj bolnici jučer umrla moja majka, Marta Fischerova.
– Da, gospođa je preminula. – ubrzo je potvrdila. -Vi ste joj kći?
– Da. Možete li mi reći od čega?
– Zar niste bili pored nje?
– Zanima me od čega je umrla. Da joj nije možda srce puklo od tuge za djecom?
– Pukao joj je čir na dvanaestpalčanom crijevu. Kad ju je dovezla hitna, već je bilo kasno.
*
Ja nemam muža, ni partnera. Nemam ni djecu. Voljela bih da mi odgovoriš da li si ti dobila to više kad si otišla i ostavila nas. Kolika je težina ljubavi jednog muža i troje djece? Gdje to pritišće, koji dio tijela najviše? Koliko slobode oduzima? Reci mi da znam. Daj mi majčinski savjet. Ako jednog dana budem imala ljubav jednog muškarca i barem jednog djeteta, da znam kako da rasporedim njenu težinu. Kako da ne dočekam jedno jutro kada ću pomisliti da nisam slobodna. Reci mi, jer mene već uveliko guši u predjelu dušnika, ali od nedostatka ljubavi. Prešla sam na ti sa svojim daviteljem, dala sam mu i nadimak. Moj terapeut ga zove anksioznošću, ja ga zovem njok. Sigurno bi ti palo na pamet zašto. Uvjerena sam da se sjećaš. Na Savi, pred iznenadni kraj tatinog mandata. Jeli smo njoke s divljači. Prvi put smo te vidjeli pijanu. Na neku tatinu bezazlenu opasku, bacila si mu par njoka u lice i rekla mu da već jednom ušuti jer ćeš se ugušiti ako nastavi. Svi smo se onda šutke nastavili gušiti njokima.
*
Prekinula sam vezu s doktoricom i telefonirala Rusu. Živio je s njom posljednjih 10 godina, u nekom selu pored Mlade Boleslav. Plakao je. Što će on bez nje, brinula se za njegovu djecu, zvali su je mamica, bila je duša od žene. A on nema novca za pogreb. Prekinula sam vezu još jednom i okretala telefon u znojnoj šaci. Eva je u Londonu, mjesec pred drugim porodom. Rizična trudnoća. Njoj ne mogu reći. A ako kažem Honziku, on neće izdržati da joj ne kaže.
Nazvala sam oca.
– Umrla je mama.
– A što ja imam s tim? – upitao je nakon kratke tišine.
– Do vraga, čovječe, umrla mi je majka. Trebamo je pokopati.
– Majkom sada nazivaš ženu koju nisi vidjela 20 godina! Koja te ostavila! Koja nas je sve ostavila! Neka je pokopaju oni s kojima je živjela i pila posljednjih 20 godina. Ako su imali za alkohol imat će i za pogreb!
– Tata, ali…
– Došla mi je na posao prije tri godine – izletjelo je iz njega, odjednom, bez razmišljanja. – Htjela je da joj pomognem s dokumentima za penziju.
– Je li pitala za nas?
– Pitala je za psa! – rekao je i prekinuo vezu.
Nazvala sam potom Kamilu, svoju najbolju prijateljicu. Rekla mi je da su prošlog mjeseca imali u emisiji nekog pogrebnika iz Mlade Boleslav.
– Malo je uvrnut, ne obaziri se, izgleda kao da je iz Vajmarske republike, znaš onaj majstor ceremonije iz filma Kabare, e pa, pljunuti on… Ne brini ništa, ići ću s tobom ukrasti mamu Rusima! Pa kod pogrebnika.
Nazvala sam broj koji mi je dala.
Glas s druge strane zapovjednim tonom mi je naložio da donesem novac i odjeću.
*
Sjećaš li se, mama, kako smo bili ushićeni kad bismo ulazili u avion? To bi nam pomagalo zaboraviti Prag. Kad si letio, bio si poseban. Svi bismo se dotjerali. I dan danas poznam, kad ljudi ulaze ili izlaze iz aviona, tko je s istoka a tko sa zapada. Ovi sa zapada su ležerno i praktično obučeni, ovi s istoka dotjerani kao da će na večeru ili u kazalište.
Jedino što morate znati je dobar dan, kako ste, sve ostalo je isto, ma skoro isto, tješio nas je tata preko telefona.
Sletjeli smo najprije u Zagreb. Odvela si nas u free shop. Honzik je zabezeknuto gledao u dvorac napravljen od lego kocki. Nikad tako nešto nije vidio. Nije htio izići dok mu ga nisi kupila, a ja sam dobila ruž koji je mijenjao boju u ovisnosti od toplote. U Zagrebu sam se našminkala ružičastom bojom, u Beogradu sam iz aviona izašla s jarko crvenim usnama. Tata nas je dočekao odbivši me poljubiti, a tebe je prijekorno pogledao. Kad nas je dovezao u stan, osjećali smo se kao u Americi. Pored zgrade je bila trafika u kojoj sam poslije kupovala časopis Bravo. Slala sam prijateljicama i prijateljima poštom postere A-ha i Depeche Mode. Svake nedjelje smo tjerali tatu da nas vodi u McDonald’sna Slaviji. Nikako mi nije bilo jasno zašto svi govore o nekakvoj dubokoj ekonomskoj krizi…
*
Zaustavila sam se u tržnom centru, ušla u Marks&Spencer. Početak je ljeta, ni traga crnoj odjeći. Našla sam neku haljinu bez rukava i upitala se koju veličinu do vraga da kupim. I mogu li da obuku mrtvaca u haljinu bez rukava, ili je to neumjesno? Uzela sam i neki tanki crni džemper na kopčanje. Hulahopki nije bilo, pa sam zgrabila samodržeće čipkane čarape.
– Sve ste lijepo izabrali, vidi se da imate ukusa, je li to za vas – pita me prodavačica.
– Ne, za moju mrtvu majku – kažem ni ne znajući zašto. Na trenutak osjetim zadovoljstvo, čudno ispunjenje, takoreći trijumf, vidjevši njezin zaleđeni osmijeh na licu.
*
Ne izgledaš toliko loše za alkoholičarku. Nisi ni previše podbula. Koža ti je sjajna, nos ti nije crvenoljubičast. Neću ti zagledati u vilicu, jer bih te morala dotaknuti. Kad me Honzik bude jednog dana pitao, reći ću mu da si imala zube. Nego, sjećaš li se onog kad nas je tata odveo na Terazije? Rekao je: Sad ću vam pokazati kako izgleda zemlja u dubokoj ekonomskoj krizi. Oko nas su bili nasmijani ljudi koji piju, puše, jedu, veselo čavrljaju. Ništa nam nije bilo jasno.
Često se sjetim susjeda, Dušana i Milice. Najviše smo voljeli slavu. Kad su nas prvi put pozvali, tata je uzeo žličicu sa žitom, i umjesto da je odloži u čašu, uzeo ju je i popio vodu. Svake naredne godine smo se tome smijali. I ti si se smijala. Dušan je pitao Honzika da li je naučio srpski, a on mu je u hipu izrecitirao kurac, pička, jebem ti mater, što je pokupio na igralištu ispred zgrade. Jednom smo išli s njima u restoran, tata je preuzeo narudžbu na sebe i zatražio jelovnik i pičovnik.
Nije mi bilo jasno ni zašto svi vozači autobusa na prednje staklo lijepe slike nekog mrgodnog političara s kuštravom kosom i podignutom bradom. Nije mi bilo ništa jasno osim da mi je u Beogradu super, ali da se istodobno nešto grozno dešava s tobom. Raspadala si se na sve manje i manje komade. Nešto slično dešavalo se i sa Jugoslavijom. Jedno jutro si me probudila i pozvala me na balkon da vidim neki vojni manevar. Na jednom oklopnom vozilu nalazila se slika onog istog muškaraca. Onda si me brzo povukla natrag u sobu i rekla da ti je loše jer si se sjetila ruskih tenkova 1968., ali da će u ovoj zemlji, za razliku od naše, sigurno biti rata.
Ostali smo do ljeta 1991. Na jesen su oni tenkovi krenuli ka Hrvatskoj, u onaj avetinjski grad s razrušenim vodenim tornjem kojeg smo gledali na vijestima, a vi ste iz Praga otišli u London. Ja sam ostala studirati. Nisam htjela svjedočiti tvojoj totalnoj propasti.
*
U daljini sam ugledala obrise figure u fraku. Kad sam se zaustavila, figura mi je poželjela dobar dan. Kamila je bila u pravu, pljunuti majstor ceremonije iz Kabarea. Očekivala sam svakog trena da odnekud izroni Liza Minneli.
Uveo me u ogromnu vilu. Na stolu je imao starinski telefon, bočicu s tintom i pero. Svako slovo je pisao cijelu vječnost. Jedno slovo, jedno umakanje pera u tintu. Kad bi stavio točku na kraju rečenice, usne bi mu se čudno iskrivile, a onda bi se napućio, pa coknuo jezikom.
Rekla sam mu da nemam nikakve majčine dokumente, da ih ima Rus na tom i tom telefonskom broju koji ja više nikad nemam namjeru nazvati. Rekao mi je da ne brinem, on će sve srediti.
*
Znaš što mi je prvo palo na pamet kad mi je Rus rekao da si mrtva? Selo u kojem si se rodila na slovačko-mađarskoj granici. Niti 1000 stanovnika. Skončala si još u manjem. U blatu i siromaštvu, onako kako si počela. Ah, Marta, gdje je ono više? Pojela maca. To jest, alkohol.
Baka nije znala slovački, samo mađarski. Bila je služavka bogatih Mađara u Pešti. Za vrijeme rata bogataši su utekli, a baku je u Budimpešti sreo jedan Slovak, u ratu padobranac, u miru stolar – moj djed. Vratili su se u slovačku bijedu. Bilo im je bitno da sve tri kćeri završe školu, jer su oni oboje bili siromašni i nepismeni. Obje tvoje sestre završile su fakultet u Bratislavi, ti, najmlađa, stigla si čak do Praga, na studije novinarstva. Da li ti se tada prvi put zavrtjelo u glavi? Kad si došla iz vukojebine, gdje si češće čistila štale i hranila svinje nego pisala domaće zadatke?
Zavrtjelo ti se toliko da si zatrudnjela na drugoj godini fakulteta. Sa mnom. Sjećaš li se kad si mi rekla da moj otac nije moj otac? Večer prije vašeg odlaska u London, tatinog posljednjeg mandata, obeznanila si se od alkohola. Ušla si mi u sobu usred noći. Probudio me miris ruma par sekundi prije bola u mišici izazvanog nekontroliranim stiskom tvoje drhtave ruke. Već ti neko vrijeme vino nije bilo dovoljno. Taj ti je frajer navodno rekao, dijete s tobom ne želim, napuni kadu kipućom vodom, popij bocu votke, skoči s mosta, radi što hoćeš. A naokolo se motao moj otac, apsolvent prava koji ti je uplakanoj prišao riječima: uzet ću te ja, i tebe i dijete, volim te od prvog trenutka, od kad sam te ugledao.
Što si htjela postići time? Nanijeti bol ocu prije novog, posljednjeg odlaska? Znala si da ću ga suočiti s tim odmah ujutro. Učinila sam to poslije još nekoliko puta. Dobila sam uvijek isto ljutito odmahivanje glavom. Ja sam to mogla protumačiti dvojako: ne želim o tome pričati jer je to takva budalaština da se ne želim njome baviti ni sekundu ili ne želim o tome pričati jer je to istina. Protumačila sam to kao da nisam njegova biološka kći. Uostalom, in vino veritas est. Da tako nešto slažeš, i za tebe bi bilo previše.
Pet godina je tati trebalo da shvati da se nećeš vratiti. Pet godina! Tek onda je predao molbu za razvod. Sjećam se pune aule suda, nisu često nailazili na takav slučaj pa su poslali studente da vide što sve u budućoj praksi mogu očekivati. Trebalo im je još tri godine da vas razdvoje papirima. Policajci su te tražili, bezuspješno. Ja sam svjedočila. Tata se tome protivio, kasno se sjetio da me štedi, pozvao je prijatelja, ali bila sam punoljetna, na sudu im je trebao netko iz obitelji. Kad su vas razveli, htjeli su da ti uručimo papir kako bi plaćala alimentaciju, jer si napustila maloljetno dijete. Tata je rekao da ništa ne želi, a oni su mu rekli da je takav zakon.
A da su te našli, Marta draga, uhapsili bi te, završila bi u zatvoru. Opsjedali su nas dužnici. Htjeli smo te zaboraviti, izbrisati iz sjećanja, a stalno su nas na tebe podsjećali ljudi koji su od nas tražili novac koji si propila. Za vrijeme rođendana i božićnih praznika, bježali smo iz kuće u restorane i pivnice u slučaju da te obuzme slabost pa nas poželiš vidjeti, a usput tražiti novac, što je bio vjerojatniji razlog. Jednom si došla Honziku ispred škole, naložila si mu da te čeka u parku Letna u određeno vrijeme. Rekao mi je da nisi imala zube. Ja sam mu rekla da ti tamo sigurno nećeš biti, sa zubima ili bez, a on je uzvratio plačući, što ako ipak bude, ja želim ići, obećala mi je da će biti tamo. Naravno, nisi se pojavila. Molila sam se da umreš. Da zatvorimo slučaj. Čak sam i u crkvu jednom otišla, u katedralu Sv. Vita. Svi su ti oprostili osim mene. Ne mogu zbog Eve i Honzika, zbog njega najviše. Želim ti da te mrtvu proganjaju suze koje je zbog tebe prolio.
*
– Anjičko, Anjičko draga, konačno ste ovdje. Ja na vas već dva mjeseca intenzivno mislim, ne mogu spavati, ne mogu raditi, nedovršeni sanduci na mene čekaju. I moji leševi osjećaju da sa mnom nešto nije u redu. Suradnici me ogovaraju iza leđa. Klijenti su nezadovoljni. Imate li partnera?
– Imam.
– Ah, kakva šteta! Ja imam prosperitetno poduzeće. Zajedno bismo ga još uspješnije vodili.
– Dajte mi mamu.
Stavila sam urnu u gepek i zamotala je nekim kartonom, vani su pržila 33 stupnja. Majstor ceremonije me pratio u stopu mrmljajući nešto o sudbini.
*
Tata je našao drugu čim sam ja otišla od kuće. Gospođa vodi računa o njemu, svu bol za tobom upila je njena dramatična briga. A Honzik je svoj strah da ga je i otac napustio demonstrirao na svakom koraku tako što je zagorčavao gospođi život. Kad je išao na zahod, ostavljao je vrata otvorena. Kad bi dovodio djevojke, urlikali bi u krevetu. Gospođa bi se svaki put rasplakala. Tata je samo slijegao ramenima. Kad je Honziku ponestajalo ideja za spačke, kad je padao u down, dolazio je k meni. Zamijenila sam mu najprije tebe, a onda i oca. Kad se ženio, ja sam ga vodila do oltara.
Ja sam ostala sama. Sretna nisam. Ne znam ni da li sam nesretna. Ne znam ni kako opisati to stanje. Jesi li ti bila sretna s Rusom i njegovom djecom? Jesi li imala anksiozni poremećaj? Napade panike? Depresiju? Da li te prestalo stezati kad si otišla? Ili ti je alkohol liječio i prošle i sadašnje grijehe? Najprije si pila što si s nama, a poslije što si bez nas… Ne znam, pretpostavljam. Nisi me nikada nazvala i objasnila.
Prije dvije godine, u restoranu, na Badnju večer, tata mi nije htio doliti vino u čašu. Svi smo ga preneraženo pogledali. Oči su mu bile sužene, htio je zadržati suze, ali jedna kapljica se iskrala. Procijedio je: Jako ličiš na mamu, večeras posebno. Honzik je ustao od stola i nije se vratio.
*
Treći dan nakon preuzimanja urne, na putu do klijenta, zamolila sam kolegicu Irenu da stanemo na groblju na Strašnjicama. Začuđeno me pogledala.
– Mama mi je u gepeku. Moram je ostaviti. To je samo par minuta.
– Isuse, ti si luda!
– Pridrži je! – tutnula sam joj u ruke urnu vadeći je iz gepeka.
– Jebote, što je vruća!
– Popizdila je, tri dana je ovdje!
– Ana, jebote, jesi li ti dobro? Znam da je crni humor lijek, ali…?
– Ne brini za mene. Samo da je se riješim, i da znam gdje je, rodit ću se ponovo.
Ušle smo unutra. Staklo i šalter izgledali su kao u pošti.
– Dobar dan, ja sam Fišerova, imam mamu sa sobom.
Službenica je bez pozdrava podigla pregradu. Pokušala sam progurati urnu unutra.
– Samo malo, ne može proći… U pičku materinu, pa i mrtva me zajebava!
Irena je pocrvenila i sagnula glavu, službenica se grohotom nasmijala i otvorila mi vrata, nažvrljala nešto na papir i upitala kad će biti polaganje urne.
– Kakvo polaganje, molim vas?
– Pa obred, ne?
– Ma kakav obred! Zazidajte je konačno!
*
Koliko puta sam htjela otići, uteći, od svega, od mržnje prema tebi, od tereta koji si ostavila, od tate slabića…Uteći daleko, negdje na Novi Zeland, prodavati hotdog u nekom kiosku, otupiti, zaboraviti…
Pokušala sam. Ne mogu ti oprostiti. Kad rodiš dijete, odgovorna si za njega. Zašto si rađala tri puta kad ti je svako naredno samo stezalo omču oko vrata?
Kamila mi je jednom, nakon večere i dvije boce Sauvignona, pustila Sate. Naivna i dobra kakva jest, mislila je da ću ti oprostiti. Gledala je u mene s ogromnim iščekivanjem, pomalo slavodobitno, u trenutku kad je Laura Brown objašnjavala Clarissi Vaughan zašto je ostavila djecu.
Kažu da je to nešto najgore što majka može učiniti. Postoje trenuci kad pomisliš da ćeš se ubiti… Jednog jutra sam ustala, spremila doručak, otišla na autobusnu stanicu, ušla u autobus. Ostavila sam poruku. Dobila sam posao bibliotekarke u Kanadi. Bilo bi divno reći da ti je žao, bilo bi lako. Ali što to znači, što znači da ti je žao kad nemaš izbora. Uradiš ono što možeš podnijeti. Znam da mi nitko neće oprostiti… Ono je bila smrt. Ja sam izabrala život.
Što je Kamila očekivala? Da ću se prosvijetliti zbog par rečenica, doživjeti katarzu, roniti suze? Zašto si čekala da život s nama postane smrt? Dok sam slušala Lauru Brown, ja sam se pitala zašto se nisi razvela na vrijeme, prije nego što je počelo da te guši. Mogla si tražiti zajedničku skrb, pa bi ti sjašili s grbače dva tjedna u mjesecu. Mogla bi disati. Mogla si se razvesti prije Evinog rođenja. Sigurna sam da je Honzik bio rezultat nekog pijanog pomirbenog seksa. Nisam ti oprostila nakon gledanja filma, ne opraštam ti ni sad gledajući te mrtvu, neću ti oprostiti nikad. Zašto se nisi ubila? Da jesi, vjerojatno ti ni tada ne bih oprostila, ali bila bi bolja u mojim očima, možda bih te smatrala mučenicom. Ovako si samo bezosjećajna, sebična, opscena alkoholičarka, kurva.
*
Ostavila sam upaljen radio, sva četiri žmigavca i začuđenog klijenta u autu koje sam uz škripu kočnica parkirala ispred groblja. Pored urne sam pronašla ružu. Nazvala sam tatu. On ju je ostavio. Pravdao se da je bio na pogrebu prijatelja, pa svratio. Usput.
______________________________________________
SOFIJA KORDIĆ, novinarka, odrasla u Zadru, diplomirala međunarodne odnose u Beogradu i magistrirala europske studije na Srednjoeuropskom sveučilištu (CEU) u Pragu. Godine 2018. objavila je roman „Hipofiza u egzilu“ na hrvatskom (Arhipelag, Beograd) i češkom jeziku (Argo, Prag), a 2021. Jesenski i Turk iz Zagreba objavljuje joj zbirku „Priče o neskladu“.
Nad El Puerto de Santa María nebom se u praskozorje razlijevaju sve nijanse crvene. Sjedim u autobusu na putu za Rondu, gradić u provinciji Malaga. Sjedim i gledam u naslon sjedala. Zamišljam da zurim u njegov potiljak. Da sjedi prekriženih nogu ispred mene, da mu je glava zavaljena na prašnjavi naslon od frotira, da čupka kožicu na desnom palcu dok mu dlanovi neopterećeno leže u krilu. Sunce obasjava njegov pogled. Oči su mu ujutro svjetlije. Razgovaramo o svemu, osim o njoj. Ona pripada Pragu, sivilu, pljesnivom madracu, kafiću u blizini Karlova mosta koji izgleda kao flamenco peña, ustajaloj Vltavi u kojoj nema ni jednog živog bića, samo limenke Kozela plutaju na površini vode kao mrtve ribe. Ona ostaje za nama na cesti kao onaj stari nesretni Čeh za tračnicama.
Ronda. Ronda je poznata po pršutu, churrosima i borbama s bikovima koje su tamo još uvijek zakonom zaštićene. Približavamo se ždrijelu Tajo, koje je Hemingway, još jedan čovjek koji si je pucao u glavu, ovjekovječio u Kome zvono zvoni. Ronda, feničanski grad iz šestog stoljeća prije Krista, leži na rascjepima rijeke Guadalevín, koja prolazi kroz jarugu duboku sto dvadeset metara. Grad, išaran mostovima i provalijama, dom je koride, gospođe Herrere u čijem pansionu odsjedam te Ayninih roditelja, Seraffa i Mercedes.
Ronda je zimi pusta; povremeno neki američki par oda počast Hemingwayu ili skupina kineskih turistkinja obiđe najstariju španjolsku arenu koride. Dvjestotinjak metara od autobusnog kolodvora nalazi se pansion Ronda Luz gdje stižem na doručak, koji gospođa Herrera, vlasnica pansiona, poslužuje nekolicini gostiju. U bijeloj kući tamnožutog pročelja gospođa Herrera već četrdeset godina vodi obiteljski posao. Njezin je pansion poznat po minijaturnim sobama, niskim cijenama i raskošnom doručku kojeg spremaju njezini sinovi; pansion slovi kao autohtoni andaluzijski hotel u kojem je sve tradicionalno. U pansionu radi i doña Pilar, nijema, krezuba žena. Izgleda kao vještica i puši preko pedeset cigareta dnevno. Priča se da nema problema sa sluhom, već da je svjesno zanijemjela nakon što su joj muž i tri kćeri poginuli u prometnoj nesreći na njezin rođendan. Živi sama u sobičku u stražnjem dijelu kuće i većinu vremena provodi trgajući etikete s posteljina, ručnika, zavjesa, ubrusa i stolnjaka koje Herrera naručuje iz Kine i u koje potom Pilar, zlatnim koncem, ručno ušiva ime pansiona.
Sve ovo saznajem tijekom doručka zahvaljujući britanskom paru s kojim dijelim stol. Saznajem i da doña Pilar zna čitati tarot i da traži petnaest eura po seansi. Britanka mi priznaje da je njoj sve pogodila, no iz straha da ne saznam nešto deprimirajuće, ne tražim doñu Pilar. Tek ću je sutradan, par sati prije nego što ću napustiti Rondu, vidjeti kako pali cigaretu pred ulazom u kuhinju i nepostojećoj osobi diktira sastojke za rođendansku tortu.
Sjedim u sobi veličine sarkofaga i pišem trideset i šestu scenu. Još dvije i trakavica trećeg čina je dovršena. U posljednjim scenama Alma odlazi iz Robertova stana nakon što ga je temeljito izglancala; ključeve predaje stanodavcu, zatim torbe s Robertovim stvarima šalje poštom njegovim roditeljima. Onda sama hoda gradom, kao da se vikend nikada nije dogodio, bez ikakvog suvenira ili dokaza da je postojao, osim mamurluka i par kapljica njegove krvi na žutim čarapama. To je ujedno i jedina scena eksterijera u filmu, ta scena na ulici. Sve ostale odvijaju se u Robertovu stanu. Zaustavljam pisanje shvativši da bih je trebala napisati tek kad se vratim u Prag, gdje ću moći posjetiti lokaciju i detaljnije je opisati. Ovako napamet pišem generički. Čim zađem u prostorije mašte, miris naranača i čokoladnih churrosa koje ulični prodavač prži na ulici odmah tu dolje ispred pansiona navodi me na pogrešan trag i Prag opisujem kao da je grad u boji. Stoga zatvaram laptop i listam Leonovu knjigu. Mrzim to što mi se i ovo putovanje svelo na otkopavanje njegovih kostiju. Znam da ću ga se riješiti tek kad se riješim ove proklete knjige i njezinih fotografija. Gledam se u ogledalo i vidim se u ogledalu njegove kupaonice. Tražim ga u pozadini kao ukras u scenografiji ljubavne scene. Tu je, ali nitko ga ne primjećuje. Ne pronalazim ga. Možda je moje lice i dalje premlado da bih ga u njemu prepoznala. Možda mu se i dalje rugam svojim naivnim cerekom, izostankom nesreća, moja jedina iskustva gubitka su on i nona, i onaj incident na susjedinom kauču koji sam potpuno zaboravila dok nisam počela kopati po starim dnevnicima. Možda je i moje lice dio krpeži lica koja su mu se rugala jer nije znao nastaviti dalje sa životom. Ali prag boli kod svakog je drugačiji. Svatko ima svoj prag.
Kažu da je potrebno sedam godina da se sve stanice u čovjekovu tijelu obnove. Da postanemo nova osoba.
DORA ŠUSTIĆ je spisateljica, scenaristica i filmska redateljica, rođena 1991. u Rijeci. Diplomirala je političke znanosti u Ljubljani i magistrirala scenaristiku na FAMU u Pragu. Tijekom studija napisala je i režirala nekoliko kratkih igranih filmova, a trenutačno razvija svoj prvi dugometražni film. Radi kao scenaristica i suradnica na raznim filmskim i televizijskim projektima te predaje Osnove filmskog jezika na Praškom filmskom institutu. Roman Psi, nagrađen nagradom Drago Gervais za najbolji neobjavljeni rukopis pod naslovom Praznina, njezin je prvijenac.
*
“U rukopisu romana Praznina, pripovjedačica i lik djevojka, milenijalka, napušta sigurnost obiteljskog doma, riječke građanske obitelj, oca liječnika, odlazi u Prag studirati filmsku režiju. Njihov profesor uspoređuje vođenje filmske priče s vođenjem ljubavi; jedina obavezna literatura su Aristotelova Poetika i Kama-sutra. Profesor traži od studenata da sastave scenarij. Pripovjedačica radi na scenariju ljubavne veze između likova Roberta i Alme. Ona u društvu kolega u jednom od praških kafića Duende susreće fotografa Leona na pragu četrdesetih i s njim započinje strastvenu i romantičnu ljubavnu vezu. Leon je netom izgubio suprugu Aynu, čije ime znači zrcalo. Aynu je Leon upoznao u Cádizu, u Španjolskoj.
(…)
Zaključno, kompozicijski, pripovijedanje isprepliće paralelne pripovjedne niti. Zbivanja su solidno motivirana, dobro povezana, likovi funkcionalno uvođeni i karakterizirani. Zrcaljenje između pripovjednih slojeva i uvođenje drugačijeg vremenskog rasporeda događaja vješto je izvedeno. Tematski, priča je konzistentna. Autor pazi na vezu između motiva, razvija sustav statičkih i slobodnih motiva, koji čitanje pretvaraju potragu za širim smislom uvedenih događaja. Idejno, roman je aktualan, dotiče se različitih aspekata života mladih u suvremenome društvu, promjenjivosti i nestalnosti identiteta, odnosa prema vremenu, propitivanja granica seksualnosti, uloge umjetnosti, poremećaja prehrane. Stilski, autor poseže za različitim rješenjima, uvodi smjele i često uspjele metafore, uvodi različite idiome iz razgovornog jezika, generacijskog slenga, filmske režije, mitološke simbole (npr. Duende kafić i duende kao ekstatično stanje o kojem govori Lorca, i sl.)” – iz Obrazloženja prijedloga rukopisa pod naslovom Praznina za Književnu nagradu Drago Gervais u kategoriji neobjavljenoga rukopisa
U kafiću je radio tek dva tjedna. Bio mu je to treći po redu i nadao se da će novi gazda biti malo manje pokvaren od prijašnjih i da će njegov angažman potrajati. Nije se tome nadao zbog plaće, pogleda na frizeraj za kućne ljubimce ili dvojice starih pijanaca koji su neprestano visjeli za šankom i pričali nebuloze. Nije ga previše motiviralo ni to što će ga starci pustiti na miru i što će vratiti pokoji dug.
Nadao se dulje ostati u tom kafiću isključivo iz razloga što ga je kolegica konobarica neobično privlačila. I što je svako jutro ušetala u taj kafić kose raščupane od vožnje na biciklu i uputila mu usputni pozdrav mršteći se neprekidno. Nije ona bila takva samo prema njemu. Bila je otresita prema svim gostima, a ona dvojica za šankom jedino su se nje i bojali. Ali Bojana je bila posebno nabrušena na jednog stalnog gosta kojeg nije niti pozdravljala, niti gledala. Uzela bi njegovu narudžbu, iako je ona uvijek bila ista i donijela mu pelinkovac i čašu vode. Stavila bi to naposljetku pred njega ne obraćajući mu se.
A bio je taj čovjek jedan od zanimljivijih gostiju koje je on susreo u svojoj konobarskoj karijeri. Izazivao je strahopoštovanje svojim stavom čim bi otvorio ulazna vrata. Uvijek je bio odjeven u skupocjeno odijelo i sa sobom je nosio aktovku. Izgledao je kao šef u nekom dobrostojećem poduzeću i Slavenu nikako nije bilo jasno što je on u jutarnjim satima radio u kafiću.
Čovjek je dolazio svakoga dana. Ušao bi unutra oko pola deset, pozdravio tek blagim naklonom glave i sjeo za jedan od stolova koji su se nalazili u kutu. Aktovku bi uspravno položio na naslon stolice pored sebe, a zatim bi iz nje izvukao plišanog medvjedića. Ne bi mu izvukao čitavo tijelo. Provukao bi ga kroz otvor aktovke tek toliko da mu vidi lice, da uspostave kontakt. Zapalio bi cigaretu, naručio piće i započeo razgovor s njim. Živahan, žustar razgovor.
Govorio je kulturno, diskretno, tako da Slaven nije uspijevao čuti puno od razgovora koje su čovjek i plišani medvjedić vodili, a ono što je čuo odnosilo se uglavnom na neke probleme na poslu, probleme sa ženom i navodnim djetetom čiju dob nije jasno mogao definirati, no, s obzirom na to da je čovjek bio već potpuno sijed, Slaven je pretpostavio da se ne radi o malom djetetu.
Povremeno se čovjek znao i raznježiti. Položio bi svoju ruku na naslon medvjedićevog stolca i počeo mu se emotivno povjeravati. Znao je i obrisati pokoju suzu. A znao se i dobro nasmijati, lupkati medvjedića po ramenu kao da je upravo čuo nešto smiješno. Medvjedićevo nepomično lice i tijelo izgledali su u takvim trenutcima groteskno.
Bili su ti prizori toliko čudni da Slaven svojim prijateljima o čovjeku s medvjedićem nije niti pričao. Naprosto je smatrao da bi takva priča bila pretjerano neuvjerljiva. A, osim toga, osjećao je i blagu grižnju savjesti zbog opsesivnog prisluškivanja njihovih razgovora. Ponašao se kao tipični Hrvat koji se hrani tuđim problemima, a takve je neprestano prozivao.
Bojana je na svaki njegov pokušaj komentiranja neobičnog gosta pokazala samo prezir. Ponašala se kao da tog čovjeka ne vidi i ne čuje. Slavenu se učinilo da je to zbog njezine autentične slobodoumnosti i svidjela mu se zbog toga još više.
O malo je toga s Bojanom uspio popričati u dva tjedna koliko su se znali. Dotakli su se tek njezinog problema s pronalaskom podstanarskog stana u koji bi mogla useliti sa svojom kujicom. Od tada se trudio pronaći za nju podstanarski stan više nego što se ikada trudio sebi pronaći stan i otići od roditelja.
Popričali su i o njezinom nedavnom razgovoru s gazdom koji ju je upozorio da su se pojedini gosti požalili na nju. Nije pretjerano marila, a gazda nije znao kako da se prema tome postavi, tako da je izbjegla ozbiljnije sankcije.
– Ja nisam tu da bi se nekom svidjela, nego da bi ljudima donijela ono što su naručili u razumnom roku – izgovarala je takve stvari poput robota. A opet, Slaven je uspio uočiti nekoliko dragocjenih trenutaka kada bi se nasmijala nekom djetetu u prolazu koje bi priljubilo lice uz staklena vrata kafića. Kada bi počela pjevušiti uz melodiju s radija. Kada bi, misleći da ju nitko ne vidi, zaplesala s metlom dok je prije otvaranja mela podove.
Uspio je tako jednog jutra uloviti i trenutak kada je čovjeku koji je razgovarao s medvjedićem dobacila da to nije bilo ljeto devedeset i četvrte, nego ljeto devedeset i pete.
Pokušao je s njom razgovarati o tome. Pokušao je na sve načine doznati tko je čovjek i kako je znala o čemu je tog dana pričao. Možda je bila riječ o nekoj opće poznatoj informaciji u kojoj ga je osjetila potrebu ispraviti, Oluji ili sličnom.
– Nema ga jutros. – jednog posebno tmurnog i hladnog jutra pokušao je pokrenuti razgovor s njom. I zaista se i na njezinom licu omakla zabrinuta gesta kada je bacila pogled na zidni sat, no brzo se pribrala. – Pa kog briga! Možda je umro – pokušala se nasmijati, no to je ispalo toliko nespretno da je i Slaven izgubio dio vjere u njezinu autentičnost. – Kaj, možda medvjedić hibernira, pa ovaj nema s kim u birtiju? – dobacio je za njom, iako je pobjegla u skladište.
Ostatak dana nisu međusobno komunicirali, a Slaven je u jednom trenutku, pred kraj smjene, shvatio da oboje zure u vrata i u pahulje snijega koje su nestajale na mokrom pločniku.
Čovjek nije došao niti idućih par dana, a gazda je opet zaprijetio Bojani otkazom. – Ej, ako čujem da se još netko požalio na tebe letit ćeš samo tako, uopće me više nije briga za tvoje probleme!
Bojana koju je Slaven u tom kratkom periodu upoznao i zavolio odrješito bi mu odgovorila. No ovoga puta izgledala je kao da prijetnju nije niti čula.
Na povratku s posla tog dana otišao je obaviti kupnju špeceraja za mamu u jedan trgovački centar i putem do blagajne naletio na policu s plišanim igračkama. Medvjedić je bio tamo. Ne pretjerano sličan medvjediću koji je s čovjekom dolazio u kafić, ali dovoljno sličan da Slavena podsjeti na Bojanu i da se odluči našaliti s njom. Ipak je ta mušterija bila nešto što im je bilo zajedničko.
I tako je idućeg jutra oko pola 10 medvjedića posjeo za stol u kutu i nastavio raditi svoje čekajući njezinu reakciju.
– Šta je ovo? – kada se okrenuo držala je medvjedića u ruci gnječeći ga od bijesa.
– Pa valjda je došao potražiti frenda – odgovorio joj je blago, nadajući se da će ipak shvatiti foru.
– Koji si ti kreten! – dreknula je, bacila medvjedića natrag na stol i bijesno odjurila u skladište.
Idućeg dana Bojana nije došla na posao. – Kaj je bolesna? – pitao je gazdu.
Ovaj ga je nervozno pogledao i odmahnuo rukom. Slaven je pomislio kako se njegov angažman u kafiću također bliži kraju. U zraku se jednostavno osjećala uzaludnost.
Krenuo je doma tog dana osjećajući se prazno, nervozan zbog silnih lampica koje su blještale po zagrebačkim ulicama i turista koji su ga udarali laktovima.
Pokušao je ući u dva tramvaja, no bila je tolika gužva da je odlučio dalje pješačiti. Znao je gdje Bojana živi, zgrada iz koje je gazdarica prijetila izbaciti i nju i njezinu kujicu bila mu je usput. Slučajno ili namjerno, zaustavio se kod te zgrade i pokušao, zagledan u osvijetljene prozore, pretpostaviti u kojem je ona stanu bila. No, kako mu ni to nije bilo dovoljno, a osjećao se dovoljno prazno i spremno za novi poraz, nazvao ju je.
– U prolazu sam pa sam se samo htio pozdravit s tobom, vidjeti kak si i tak to…
Dugo je oklijevala dok ga nije pozvala gore, a tada ga je uhvatila panika jer nije na to zaista bio spreman. No otišao je. Pozvonio je na njezina vrata i odslušao silno lajanje i njezine psovke prije nego što mu je konačno otvorila, jednako raščupana kao i u onim njihovim jutrima, odjevena u tajice i široku majicu, s podočnjacima ispod očiju.
Tresao se od nervoze dok je ulazio u stan i nadao se da će mu ponuditi neko piće, a onda je shvatio da je i ona načela bocu vina koja je stajala na kuhinjskom stolu pored pepeljare. Pepeljara je bila toliko puna da je nekolicina čikova ispala pored njihovog plišanog znanca. –Čekaj… – primio se za glavu jer više nije bio siguran ni u šta. – Od kud?
– Tko, medvjedić? – tek je tada shvatio da je malo pripita dok je nespretno pokušavala sjesti za stol i zapaliti novu cigaretu. – Pa to je moj medvjedić. To je moj Hans.
– Hans? – Slaven je sjeo za stol iako ga nije pozvala da to napravi i otpio vino iz njezine čaše. – Pa otkud?
– Vratio mi ga je! Vratio mi ga je i opet nestao. Ali dobro, rekla sam mu da je sve ok. Rekla sam mu da sam samo htjela Hansa. Tatu ionako nisam imala, tako da nije ni bitan – bio je to još jedan nadnaravan prizor. Njezina glava naslonjena na ruku. Potiljak koji se tresao dok je bez riječi jecala i taj medvjedić koji je i dalje imao isti izraz lica. Bilo je to smiješno. Bilo je to nešto najljepše što je vidio u životu.
Slaven i Bojana nisu se više pojavljivali u kafiću. Gazda nije dopuštao da ih itko i spomene. Zaposlio je dvoje nasmijanih studenata i počeo se i sam više smijati. Jedan od stalnih pijanaca tvrdio je da ih viđa u blizini svoje zgrade kako šeću psa.
– Pa i zaslužuju jedno drugo! – frknuo bi tada gazda i nastavio prisluškivati razgovore.
A u kutu je u pola deset svakog jutra opet sjedio čovjek u odijelu, bez aktovke i bez medvjedića. Gledao je pred sebe dok je ispijao svoj pelinkovac i izgledao kao da bi mu godio jedan prijateljski razgovor.
_________________________________________________
MARINA KUVEŽDIĆ rođena je 1985. godine u Vukovaru. Od 1991. godine živjela je u Zagrebu, gdje je 2009. godine završila studij anglistike i pedagogije na Filozofskom fakultetu. Živi u Velikoj Gorici te radi u Zagrebu.
Do sada je desetak njezinih kratkih priča objavljeno u sklopu raznih književnih natječaja (Gradska knjižnica Samobor, Ranko Marinković, Kritična masa, Arteist, Matica Hrvatska) te je osvojila nekoliko nagrada, između ostalog i nagradu na natječaju Kluba studenata Fakulteta elektrotehnike i računarstva za najbolju kratku priču, Ono što je htjela, kao i treću nagrada u sklopu natječaja za kratku priču Ranko Marinković Večernjeg lista 2017. godine za priču Znaš li tko sam.
Njezina prva zbirka kratkih priča pod nazivom „Put koji je odabrala“ objavljena je u izdanju Sandorfa 2022. godine.
Ukoliko su mlade, Nemice su široke toliko da dve prosečne muške glave mogu da im nalegnu na ramena. Njihove pegice su putokazi za ko zna šta, Srdan ih nema, ali ima ozbiljnu mrežu mladeža od kojih se nekada formira lav a nekada pacov. Jednom mu je grafička dizajnerka iz Požege, zagledana u njegov levi guz, što se u sumrak prezentovao kao mlađi nego što zaista jeste, kazala da ne postoji deo njegovoga tela na koji neko može spustiti svoju šaku a da ne dodirne mladež. Posle je često razmišljao o tome, kada se rukuje, kada mu neko drka kurac, kada ostavlja otisak prsta za pasoš, kada zamoči noge u hladno more. Kada bi se sakupila cela Bistrička cesta, ne bi mogli da izbroje ni koliko mladeža ima na levoj nozi. Srdan Vasiljević je, u nedostatku boljih zapažanja, smatrao da je to nešto izuzetno. Možda će se jednoga dana svi mladeži povezati, zasvetleti u mraku i aktivirati tihu bombu iza njegovog levog oka. Možda će eksplodirati po planinama, po perionici, po čitavom slovačkom nacionalnom parku i možda će njegov kurac sleteti na voćni kup bolničarke iz Bratislave. To bi se sasvim sigurno i dogodilo da Srdan nije otišao na ovaj put i zaključao se u kinesku adidas torbu, čime je svakako produžio svoj život a toliko ga je cenio da sebi nikada nije mogao oprostiti sve te cigare koje srče do iznemoglosti. Vreme u vozu polako se usporava i prostor se zaravni u Srdanovom pogledu.
Pošto je mlada i jedra, Nemica pušta svog ljubavnika da joj spava na ramenu. Noć je pokazala mekane crte njene nosne hrskavice što su razapele belu kožu formirajući nozdrve u kojima leži hladna metalna minđuša. Kroz te nozdrvice proletos se slivao šumeći potok amfetamina. Posle se slivala sukrvica. Posle se slila i sperma malog Nemca: njegov pradeda je spalio trinaest Jevreja i to što leži nekome na ramenu i spava najpametnije je što zasad kao njegov potomak može učiniti, on to zna. Kao član tri nevladine organizacije i dalje otresa spermu isključivo po licu svoje devojke, u paničnom strahu da ne nastavi porodičnu lozu, taj izmučeni, mali rošavi Nemac. Tiha glavobolja spušta se do potiljka Srdana Vasiljevića. Mozak mu otiče i počinje da se krofnasti. Sto sedamdeset sa sto dvadeset pritiska udara u srce i natrag. Vreme je za pola leka boje breskve za smirenje, četvrtinu malina leka za bolje varenje i ceo celcati kivi antidepresiv. Sigurno je oko devet i trideset – pomisli Vasiljević i skoči da što brže proždere lekove. To kao da uplaši Nemicu, koja nešto žustrije trepne na levo oko. Upita ga da li bi voleo da popuše džoint. On se spremi da kaže „ne“, a onda se seti svoje skoro stečene mladosti i mogućnosti, pa pristane, iako je prizvao sopstvenu paranoju, teško lupanje srca, gusti žuti znoj. Nemica mu je dodala da prvi pouvuče i on to i učini držeći dim pod nepcima kako bi ga brže-bolje ispustio u gustom oblaku thc-a. Pod neonskim svetlom kupea, u situaciji bliskoj propasti svih planova b, Srdan Vasiljević deli džoint s mladom Nemicom dok mali Nemac i dalje hrče dubok u svojim noćnim morama. Vasiljević je snažno skupio grlo kako mu ni plamičak dima ne bi dospeo u organizam. Da li se to može kroz pore, da, biće mu loše, biće mu loše ovde, u mraku, u nekoj vukojebini koja nema doktore i onda će sasvim sigurno umreti sa sve magazinom Misao i dopola pojedenim sendvičem i to pred ovom nadobudnom decom. Nemica guta vazduh oko sebe kao štuka u ribarskom čamcu i ispušta ga u tankom mlazu prema poluotvorenom prozoru. Njeni providni kapci išarani venama prekriju joj lice skoro do nepca i Srdan shvati da joj se oči provide. Polagano, kao što se boca skupog vina spušta ka čaši, Nemica se naginje ka Srdanovom kolenu i kratko ga poljubi usnicama. Sklupčaniji nego do sada, mali Nemac zalepi se za grudni koš svoje devojke i nabode joj glavu u salasti stomačić. Vasiljeviću se nasmeši onaj zdravi deo lica, priđe njenim providnim očima i povuče je za dva kratka plava repića ka sebi. Mali Nemac ispusti divni dah sna usled toga što je ponovo preživeo misao koja mu se u snu javila. I dok se smenjivalo svetlo u vozu, dok su prolazili planinska sela, dok je mlada Nemica usnama grlila Srdanov kurac, dok su mravi jeli sendvič s itisona, dok su grinje jele itison i dok je neko otišao sporim korakom u wc, mali Nemac se još više stopio s grudnim košem svoje devojke i hrkao kao jež. Njegov je deda spalio trinaest Jevreja i to je najmanje što je mogao da uradi.
*
” “Mrtvi na dodir”, roman neobičnog i intrigantnog naslova, donosi još neobičniju i intrigantniju priču. Brzo, dinamično i surovo pripovedanje obiluje duhovitim opaskama i odiše neophodnom dozom žestoke ironije. Ana Marija Grbić, publici uglavnom poznata kao pesnikinja, nakon zbirke priča, sada nam se predstavlja autentičnim i snažnim proznim delom koje ima moć da prodrma, baš kao i njena poezija. Uvrnuti opisi, magične i brutalne situacije, likovi koji vam se čine poznatim i oni koji oživljavaju, pisanje o pisanju – sve su to elementi ovog (post)modernog dela autorke koja se već dokazala kao novi važan glas srpske književne scene. To sa korica knjige poručuje i Svetislav Basara: “Pokazalo se da je Ana Marija više nego upola snažnija u prozi, štaviše da je vrlo uzbudljivo biti mrtav na dodir…” ” – Geopoetika
ANA MARIJA GRBIĆ živi i radi u Beogradu gde je trenutno na poslednjoj godini doktorskih studija. Objavila je tri zbirke poezije, jednu zbirku priča i roman. Članica je Srpskog književnog društva i srpskog PEN centra. Mentor je kreativnog pisanja, urednik u izdavaštvu ARGH i saradnik na televiziji.
čovjek-časopis 