DA SAM JA PESNIK
Da sam ja pesnik pisao bih samo neozbiljne pesme,
hermetiku bih prezirao, na kritike se ne bih ni osvrtao,
u stihove bih stavljao i ono što se ne sme!
Da sam ja pesnik, pisao bih samo neozbiljne pesme.
Sav svet bih mogao skupiti u kaplju.
Pomenuo bih na primer da me žena u prolazu
podseća na senicu, ili neka druga na dugonogu čaplju što u kljunu nosi gusenicu.
Ne bih se slepo držao rime. Sav svet bih mogao skupiti u kaplju.
Rekao bih kako ta čaplja zapravo i nije čaplja,
već u kanalu kišnom sred otpada
labud snežnozelen-
i kako mu upravo leže u oko
moj pas,
krilati jelen.
***
STAR SAM
Star sam i nemoćan isceđen iznuren
potrošen
umreću nema mi života
ružan ružniji nego ikada
neugledan isisan izgustiran
izmrcvaren izglodan
starac na umoru
neću još dugo
umreću.
Jao meni!
Moja se duša ne raduje suncu
neću još dugo
bela sveta gledati
umreću uskoro
nema mi života.
Jadan ja!
Star i gadan
ni tuge u meni nema
sparušen isušen
neću još dugo.
Žalosno je i pretužno
koliko sam nemoćan –
umreću.
Nemam ni suza
davno prežaljen
neću još dugo.
Umreću napušten star i sam
u šupku vaseljene
star i sam
ubogi starkelja.
Jao meni.
Jadan ja.
***
NAJLEPŠI
Kao što vidite, lepši sam i od samog Mitra Mirića.
Pišem bolje od Pištala, Gatalice i Bajca
skupa. ( a uzgred, i bolje izgledam od njih).
Jači sam pesnik od Nikole Živanovića i od Boška Suvajdžića zajedno.
Ma šta od Nikole i od Boška –
bolji sam i od samog Tanasija Mladenovića!
Neodoljivi sam ljubavnik i nenadmašan pustolov.
Vikendom katkad siđem do Starog Slankamena,
na šarana i bermet.
Sem toga, volim da svrnem do Titela, pod les.
Radim, zapravo pijem u biblioteci.
Mogu da sednem u stolicu Pavla Popovića
kad god mi se prohte
i da tako ostanem da sedim – do jutra,
i mogu da ližem jezikom posvete iz devetnaestog veka, sve sa datumima.
Sem toga, prelep sam
i prepošten.
O sebi mislim
sve naj naj
a o drugima
uglavnom loše,
ili me se ne tiču.
***
ZLATNE ŠARKE
Prepodne je prijatno
no ja i nisam u njemu –
slušam komšiju majstora:
u krmaču je, kaže, spakovao
burgiju Robija
i zlatne šarke od prohroma.
Lebdim izmeđ dva
vremena –
u svakom naši nepovratni dani
zlatne šarke od prohroma
krv mi lipti iz nosa,
dva Azazela lica otiskuju
u lokvu od oblaka –
jedno je svetlo,
drugo, ugašeno
(kanim li iskusiti
Celinu,
moraću napustiti
svaki njen posebni
deo
navek, i nepovratno).
***
BORIVOJ VEZMAR rođen je 1971. godine u Pakracu, Hrvatska.
Objavljene su mu četiri zbirke pesama: Opis mesta (Pančevo, Grafos, 2000), Ploča se otvara (Beograd, Zora, 2005), Noć u čitalištu (Zagreb, SKD Prosvjeta, 2008) i Zidovi i pismo (Presing, Mladenovac, 2019.). Pesme su izlazile, između ostalog, u časopisima: Treći trg, Književna reč, LMS, Koraci, Braničevo, Književni magazin, Polja, Povelja, Mons aureus, kao i u Ljetopisu SKD Prosvjeta te u Srpsko dalmatinskom magazinu.
Radi u biblioteci Filološkog fakulteta u Beogradu.
čovjek-časopis 