ZIMMER FREI
U poplavi lažnih
etno sela
mi vam nudimo izvornost
bosanskog izričaja.
Kuće bez fasada,
na četiri sprata - za oba sina.
Budite prvi koji će iskusiti
fantastična buđenja
u sobama sa nikada korištenim balkonima
uživajuć u osebujnom mirisu
seoskog Šanela No5
iz više od hiljadu septičkih jama.
Nudimo vam organsko povrće
iz naših plastenika
koje i sami možete da zaljevate
vlastitim zahodskim govnima
improvizovanom poljevačom
od staroga švapskog šljema.
Mjesto je to gdje je povijest
čvrtsto isprepletena sa domaćim običajima
i prvi puta ne morate virtuelno
da serete po historiji.
Nudimo vam bijeg od užurbanog
gradskog života omeđenog pravilima
uz tradicionalne seoske umjetničke igre:
Kiparstvo - čik, ako možete,
iskipajte u rijeku više traktorskih
prikolica smeća od vašeg domaćina!
Tu je i terapeutski odmor:
Uz malo sreće, ako bude “promjena vremena”
žiganja u ramenu i koljenu
zaboravit ćete uz cjelovečernju pjesmu
lokalnih trubadura pred seoskom zadrugom,
uz širok dijapazon narodnog stvaralaštva:
od Mlade partizanke do Mene majka hoće da oženi…
Mislili smo i na mladež;
aktivni adrenalinski odmor
doživjet ćete kao nigdje do sada.
U ponudi su programi:
Dok ti okom, ja motorkom: rezanje asfalta motorkom,
Antička kočija: trka motokultivatorima,
Rafting - kroz Scilu i Haribdu:
spuštanje gumenim čamcem kroz
ekploatacije šljunka na rijeci Bosni.
Vaši najmlađi još dugo će u školi
prepričavati ovaj odmor baziran
na Montesori pedagogiji:
igra na igralištima koja ne postoje,
jer je razvoj mašte kod djeteta najvažniji.
Ali to nije sve:
onima koji šeruju našu stranicu
garantujemo gastronomski specijalitet:
riječna riba, pomor ’88.
***
KOPRODUKCIJA
Kada su snimali
Bitku na Neretvi
Jul Briner, Orson Vels,
Ričard Burton i Franko Nero
nisu bili ni do koljena
Fabijanu, Borisu, Bati,
Zaimu, Faruku, Ljubiši,
Mileni, Pavlu, Stoletu…
No ni to nam nije bilo dovoljno.
Nakon što smo si
podijelili uloge u rijekama krvi
odlučili smo filmove
snimati u koprodukciji.
***
SEIKO 5
Sve što su znali
bilo je da je jedan
od pokojnika
iz grobnice B-11
nosio Seiko 5.
Nikada veće radosti
u domu našem
bilo nije
što je očev
Seiko 5 godinama
stajao pokvaren
u vitražu
lesninina regala.
***
DJEDOVINA
Kad djedovinu prodam
napravit ću pir;
u svili ću da spavam
po baršunu da hodam
moju dušu konačno obuzet će mir.
Kad prodam djedovinu
kartu ću si kupit
za put oko svijeta
uživat ću mnoga ljeta
zavaljen u palme hladovinu.
Kada svoga djeda
zaostavštinu na bubanj stavim
deset dana ja ću bez ikakva jeda
da lumpujem, svirače i kelnere da častim
i slobodu svoju da slavim.
Kada spičkam ono
što predak je u tlapnji
sticao ubog i skrušen,
tad ću moći podvuć crtu
jer će svijet od kojeg sam sazdan
konačno biti srušen.
***
JUSUF K.
Sudili su mu
jer je čitav život igrao pošteno:
nikad đonom, rijetko laktom,
uvijek džentlmenski, nikad špicom
vazda plasirano.
I još su mu sudili
jer nije htio da laže:
priznao je da je bio ofsajd
kod drugog gola.
Slalo ga i na disciplinsku
te mu zbog fer-pleja
na tri mjeseca
zabranilo izlazak
na zeleni travnjak.
Kad je trebao da napravi
transfer života
u norveški Molde
rekli su mu da će ispisnicu dobit
tek kad položi novce koje nema.
Životom kojeg više nema,
talentom protraćenim
u dokazivanju pravde
trenira Jusuf K. za sljedeći Mundijal
kao da ga nikad nije niti bilo.
____________________________________________
ADNAN ŠEHIĆ rođen je 1978. u Doboju. Završio je studij bosanskog jezika i književnosti na Univerzitetu „Džemal Bijedić“ u Mostaru. Zaposlen je u Osnovnoj školi „21.mart“ Doboj Jug kao nastavnik bosanskog jezika i književnosti. Objavio je zbirku kratkih priča “Četiri šakaša i na male” (Imprimatur, 7/2020) i nekoliko priča u zajedničkim zbornicima na različitim književnim konkursima. U julu 2020. osvaja nagradu „Šukrija Pandžo“, koju dodjeljuje portal Školegijum. Živi u Doboju. Igra na poziciji centarfora.
Možda su postale Andersenove bajke razmišljanja o kraju ali Anne je i dalje u utrobi živa; nema petog sprata i nije moguće skočiti; obesiti se o lančiće vetrokaza u dvorištu? – suviše je tanko i pomalo klišeizirano.
Nema dovoljno prostora za ubijanje na odloženo.
______________________________________
10.19 am – 10.24 am 29.08.2020. subota (Abbey, Reading, UK) [*Ti vrlo dobro znaš da vrediš – naslov, sa švedskog]
***
MISAO KOJA JE PALA
Jim Beam se dolivao u punu čašu kisele ne znam zašto nisam rekao dosta kao kada sam na 30 mg trankilizatora popio pola litre piva komiran sam legao i probudio sam se kao nov – dobra zabava, zar ne? upitala me je misao koja je pala tog trena pogledao sam u telefon, bilo je 00:00 – to bi značilo da neko misli na mene sve te gomile snova koje se stropoštavaju prevaliti toliki put da budeš čistačica kapitalizma; možda pola sata kasnije sedeo sam na wc-šolji gledao sam video klip o Hyun-Ji Shin kako korača pistama; osmeh i dva lepa oka nisam ništa mogao; tačno minut kasnije ležao sam u krevetu zaspao sam uz njene korake i poglede uperene ka meni.
Obraća mi se šizofrenija U prekrivačima od zvezda na 6 – 8 metalnih nogu Momak za sve, za najdublje sne A ona kaže – Ciganka mi reče „sretan Halloween!“ Dok sam ulazila Sa svojih 5 – 6 ekstremiteta kopala sam Delovi sećanja udubljeni u memoriju Čisteći strah blagosti Između zidova uvlačila sam se u položaj fetusa U kući od ljudske kože Hladnoća udara o staklo Momak za sve, za najdublje sne Obešene ležale su trenerke za rad Na žici bez trnja Hajde da se obesimo! – Rekla je otvorenoj lobanji.
______________________
10.05 am -10.13 am 5. novembar 2020. četvrtak (radno mesto majstora, škola, Uxbridge, Hillingdon) [spiritualna inspiracija radovi konceptualne umetnice Eve Hesse]
***
TÖRSTIMEN
limunada popunjava šupljine u ponoć mojih 6 minuta za vremensku literaturu početak novog nivoa bolnički marina department ili minutizam je umetnost koja govori o govoru tela o umetnosti mog života sa C vitaminom za biobibliografiju um govori: usudi se Her face so hard to catch She changes her self-look And her stories don’t match baci sve baci se previše umoran za spavanje agencija ’plava strela’ u prevodu sa engleskog u kojoj sam zaposlen šalje me da čistim govna minut spavanja minut brisanja minut ćutanja minut ćutanja minut ćutanja minut čekanja minut čekanja minut odluke da navedem svoju komplentnu bio-bibliografiju.
______________________
00.11h – 00.16h 06.12.2020. nedelja (West Drayton, na krevetu, u sobi novog doma) [spiritualna inspiracija poezija Judite Šalgo & filmovi Ingmara Bergmana; naslov sa švedskog – ’sat žeđi’; kurziv stihovi Sally Dige ’Immaculate Deception’]
***
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
za jednu ljubav moglo bi se misliti više naročito ako ne mogu da spakujem sunce jer je suviše veliko i teško za poneti iako bi sve drugo možda i moglo da stane u sivu torbu
_________________________
9. april 2021. petak 5.48 pm – 5.51 pm (inspirativno mesto na golf-terenu) [u susret rođendanu CK13]
***
“Zbirka „U kući od ljudske kože“ svedoči o slobodi umetničkog izraza i poziva na učešće u iskustvu poetskih trenutaka koji se mogu javiti bilo kada i bilo gde. Svaki zapis je određen časom i datumom kao i tačnom lokacijom na kojoj pesma nastaje. Lirski dnevnik, poetski putopis, beleške u trenucima za poeziju izmiču preciznom žanrovskom imenovanju. Pesnički glas ima dva izgovora, ekavski i ijekavski, ima i dva roda, muški i ženski. Pre nego što napusti rodni grad skicira pejzaže koji odlaze sa njim u inostranstvo. Tehnikom kolaža unosi delove pesama drugih autora, nenametljivo komunicirajući sa njima, prikazujući lično unutrašnje biće koje biva sada i ovde a koje se sastoji kako od neposrednog dnevnog „unosa“ tako i od živog razgovora sa pročitanim pesnicima. Poezija koja nastaje u sadejstvu lokalnog hronotopa sa autorovim unutrašnjim hronotopom govori o prelazu iz jednog sveta u drugi: stanstvovanje u rodnom gradu i postavljanje kamp-kućice u tuđini; mesto vladarske nesanice koje mora da se završi na mestu potčinjenosti, među ostalim uposlenicima mašinerije; lični intimni prostori koji se završavaju tamo gde počinju javni intimni prostori; razdvajanje vlastitih stihova od stihova drugih pesnika kurzivom, ovamošnja konkretnost materijalnih činjenica, i eteričnost kojoj se teži iza ivice bola. Autor vrlo retko rezonuje i teoretiše, on je vrsta konceptualnog umetnika koji čitaoca uvodi u poetsko tkivo „in situ“ prepuštajući mu da sam učitava značenja u fotografije lirskih trenutaka. Iako navodi druge umetnike, pesnik to čini lako i spontano, zato što je proživeo njihove redove a ne da bi odbranio nekakav stav; on prikazuje i aktuelna, dnevna zbivanja ali je izvan političke korektnosti koja nameće ritam pisanja i brani (ili napada) određenu tezu. Vladimir Milojković je sa sobom na „ti“ i poziva i nas da kročimo na taj komad slobode, jer ako je ne nađemo u umetnosti, teško da ćemo je, u ovakvoj konstelaciji, pronaći na nekom drugom mestu.” – iz pogovora knjige
***
VLADIMIR MILOJKOVITY (mađ.) ili MILOJKOVIĆ (srb./hrv.) rođen je 1978. godine u Szabadki / Subotici, na severu Bačke. Završio je akademske studije iz pedagogije vizuelne umetnosti (2014.) i specijalizovao se za rad sa decom sa autizmom, na Pedagoškom fakultetu u Somboru. Objavio je dve knjige poezije; „Razgovor sa Hertom“ (SKC Kragujevac, edicija ’Prvenac’, 2014.) za koju je nagrađen za najbolji neobjavljen rukopis mladog autora; i „Teško u glavi“ (Presing, edicija ’Pod presom’, 2020.). Uređuje blog massigliebe.blogspot.com; zastupljen u novijim edicijama *Fantoma Slobode*, *Čovjek Časopis*, *Libartes*, *Vesna*, *AKT*, kulturnom dodatku *Beton* dnevnog lista Danas, *Priče iz izolacije* (Makart 2021.); zastupljen na internacionalnim kompilacijama poesié sonore (Huellkurven /Austrija, 2016./ & MATLIT /Portugalija, 2017./); zbirkama signalističke književnosti *Magija signalizma* /2016./ & *Vizije signalizma* /2017./; internacionalnim izložbama DADA umetnosti i festivalima kratkih filmova (Interntaional Smart Phone Festival, Abuja, Nigerija /2018.-2019./); zbornicima socijalne i angažovane poezije (*do zuba u vremenu* /2014./ & *REZ* /2016./); art-performer i od 2021. član Engleskog PEN Centra. Trenutno živi u Heathrow Villages, u VI zoni Zapadnog Londona.
sledećeg utorka razmenićemo nekoliko poruka ugovorićemo ručak u suši restoranu saopštićeš mi da si preboleo bivšeg neće biti neprijatne tišine
prvi put ti neće smetati što volimo različitu muziku žalićeš se na preslan soja sos našaliti na svoj račun imaću hrabrosti da uradim isto
u svakoj pesmi o nama žalim za učinjenim i ne očekujem puno u ovoj okrećem kormilo kada se navikneš na slano zajedno ćemo sa palube skočiti u more
***
SRCE JE MOJE RITAM MAŠINA
ti si led rasveta na aluminijumu gledam te kroz polarizovano staklo
imaš flaširanu vodu u zadnjem džepu na podlaktici tetovirana dva upaljača
oči su ti prepune plina šteta što uvek zapališ filter umesto duvana
***
NA ULICAMA SU ZVERI
harpunom koji ispaljuje staklo hvatam tvoje neprijatelje malo pre svitanja grad postaje mesto opasno po srne i jednoroge upozoravaju crveno-crne marame čuju se hemond klavijature dvorepom pacovu koplje ulazi u nozdrvu beži u šaht ograđen žutim čunjevima
u stanu na granici rizične zone uspavljuješ se filmskom muzikom budiš kada cigla pogodi prozor imaš arsenal koji ispaljuje balone od sapunice nikoga ne možeš da povrediš ako izbegavaš susret sa zverima
jutro dočekujem sa flasterom na podlaktici uznemiren jer obojica koristimo municiju koja nestaje u dodiru sa zemljom
ALEKSA KRSTIĆ rođen 1996. godine u Aleksincu, osnovnu školu i gimnaziju završio u Sokobanji. Diplomirao Međunarodne odnose na Američkom Univerzitetu u Bugarskoj, zatim i master studije Ljudski resursi i međunarodni menadžment na Univerzitetu u Aberdinu. Objavio je poeziju na portalima Strane, Astronaut, čovjek-časopis. Pohađa radionicu kreativnog pisanja kod Zvonka Karanovića. Trenutno živi i radi u Beogradu.
U studentskom klubu pored fakulteta U proljeće Osamdesetih Dok još nije bilo važno od kojih si Rekao si mi Da mi u očima izrastaju kuće uz prugu kad god te pogledam I da je to ono zbog čega sam za tebe oduvijek bila više od prosječne studentice medicine
U proljeće Osamdesetih Do podneva bi se izležavali I pitali se da li Bog oprašta ako kradeš dane u dvoje
Ljeta Osamdesetih U jednosobnom stanu pokraj Miljacke Samo bi raskopčao prvo dugme košulje I život bi dobivao smisao, veći od plaćanja računa I povremenog odlaska zubaru
U proljeće devedesetih Kad su imena postala važna Rastali smo se na glavnoj željezničkoj stanici I toliko godina poslije U gradovima, Na željezničkim stanicama, okružena ljudima koji nikad nisu vidjeli Sarajevo Ni živjeli pored Miljacke Kad vidim kuću uz prugu, Pustim suzu
***
KADA BI MOGAO NAD SVOJIM KOSTIMA DA SE ZAMISLIŠ
Kada bi mogao nad svojim kostima da se zamisliš Da li bi shvatio da si mrzio uzalud Da si često pun sebe najviše bio prazan Da si zaboravljao na ljude pokušavajući zaraditi za predmete Kada bi mogao da se zamisliš nad svojim kostima Kome bi ponovo uspomene na čuvanje ostavio Na čije usne svoje prislonio U čijem zagrljaju se sklupčao Onako umoran od traženja mira u tuđim očima, prstima, borama Čija bi rutina ponovo dobrovoljno bio? Kada bi mogao nad svojim kostima da se zamisliš Da li bi se ikada više otuđio od sebe Teturao po najdubljim samicama duše Rovario po ranama i uspomenama za koje nisi spreman Da li bi opet bio crv u vlastitom srcu Kleo se u Boga zarad povjerenja ljudi Da li bi stvarima davao vrijednost A ljudima stvari Kada bi mogao kada bi samo mogao da se zamisliš nad kostima svojim Zar ne bi shvatio da si živio mirakul A ponašao se kao da živiš moranje Kada bi mogao samo jednom nad svojim kostima da se zamisliš Onako svježe mrtvim Šta bi rekao bivšem sebi Za čim bi žalio I ko bi ti neizdrživo falio Osim tebe samog?
***
KOLOTEČINA
Jutros sam mirno saopštio jednom čovjeku srednjih godina Da ima zloćudni tumor glave pankreasa I otišao na doručak Ispušio pola kutije Vratio se rutini Govorio sljedećem pacijentu kako mora prestati pušiti Svojim jezikom obmotanim debelim slojevima duhana I požutjelim zubima Život je tako jezivo smiješan Sve svoje strahove nosiš sa sobom A šutiš ih Ne vrištiš ih Pomiluješ ih neizgovaranjem Imaš četrdeset i jednu I dvije specijalizacije Jednu ženu s kojom živiš I jednu koja te čini živim Mladost u žilama Koja je sramotna za čovjeka tvojih godina Za matorog uglednog doktora Koji će umrijeti sa željom da ispuši džoint I samo se smije Bezazleno i dobronamjerno Da se naceri i životu i sebi I naslonjen na rame žene o kojoj šutiš Zapitaš se Da li čovjeka išta u životu slomi Kao spoznaja da nijedan svoj san nije odživio otvorenih očiju?
MEVLA HASIĆ rođena je 18.9.1995. godine u Tuzli. Diplomirala je na Stomatološkom fakultetu u Sarajevu, te stekla zvanje doktora dentalne medicine. Od desete godine života bavi se pisanjem, što 2014. godine kruniše svojom prvom knjigom pod nazivom „Znaš li što je najljepše na svijetu?“. Učesnica je i dobitnica nagrada na raznim festivalima poezije i proze. U posljednje vrijeme piše samo zarad spokoja vlastite duše. Živi i radi u Berlinu.
dom u kom sam odrasla sagrađen je od lako zapaljivog materijala
mamine reči bile su šibice tatine tarilo
moje na papiru lek za opekotine
u detinjstvu smo bile site i ništa nam nije nedostajalo
othranila nas je tatina firma za protivpožarne sisteme
***
VELIKA POPLAVA 2005. GODINE
dedu su pred smrt najviše brinuli otopljeni snegovi koji su sa Karpata prodirali u Banat
kiša je stala kad smo ga pratili Tamiš se nije izlio kuća je ostala netaknuta
šest meseci kasnije pred vratima operacione sale poplavio nas je novi talas
na krevetu sa točkićima moja sestra se budila iz anestezije doktorovo odelo bilo je sasvim mokro
iz njegovih usta bujale su reke latinskih izraza iz kojih nikad nisam isplivala
***
LAGANO KRČKANJE NA BUZARU
tatine godine bile su razlog za strah od dijagnoze su uteha
njegov metabolizam je spor tako će se i razmnožavati u telu male morske životinje
usporiće
i odbrojavanje
_______________________________________
MARIJA KOSTIĆ rođena je 1985. godine u Beogradu. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu, a zatim završila interdisciplinarne master studije – Kulturna politika i menadžment u kulturi i umetnosti – na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Kao srednjoškolka je aktivnije pisala poeziju i kratku prozu – neke od pesama su objavljivane u književnim časopisima – a za prozu je osvojila dve Pekićeve nagrade. Nakog tog perioda sledi dugo zatišje u pisanju, kome se vratila prethodne godine. Do sada su joj objavljivane pesme na portalima astronaut.ba, strane.ba, bludni stih i čovjek-časopis. Trenutno pohađa radionice poezije kod Zvonka Karanovića.
čini mi se da bih ovako mogla zauvek ne nedostaju mi ni živi ni mrtvi mislim da je sad prilika da konačno presečemo pupčanu vrpcu i ukrotimo životinju koja nam besni u utrobi mačka komada golubove kraj kontejnera na ulicama žene nemaju maske, samo marame glava u marami glava u torbi bolovi se pojačavaju kad na njih mislim radnici u periferijskim farbarama jutros su se potrovali i skrenuli pameću pred san osetim neko nevidljivo milovanje dok vetar konačno odlazi na spavanje mekan kao turski pamuk
***
ELEKTRIČNA STOLICA
Da li je život bio bolji kada sam bila dete nego što je sad? Za sobom ću ostaviti samo kosti i dopola popijeno čokoladno mleko.
Kroz novi gubitak oplakujem drugi, stari.
Možda nam se nekad otisci prstiju na deljenom rukohvatu dodirnu Ili se zapletu niti iz džempera koje je izvukla klupa, stara prevrtljivica, na koju smo oboje ćutke seli, jedno za drugim, kao na električnu stolicu.
U tvojim očima ne postoji nikakva prepreka Uzmi svoju polovinu uzmi ovaj niski polumesec sa neba
***
BELEŠKA O PORODICI
Jedini znak da otac nije tu je konačno spuštena daska na klozetskoj šolji Jedini znak da je majka tu su moji pokreti glavom i suze dok slušam Prokofjeva Klavirska sonata br. 6 Op. 82, A-dur
***
ONO ŠTO NEĆU PODELITI NI SA KIM
Grebe me iznutra kao razmrskana orahova ljuska A čini se beznačajnim Poput slučajnog dodira ruku u prolazu
Umesto da pričam, radujem se sporom rastu bilja Uživam u nenaklonosti sudbine Bez mere hvalim svoje istančano čitalačko čulo Telefon zvoni negde u prazno
To prećutano Ostaje u okvirima mog tela Bešumno kao promena vremenske zone Konačno kao slučajno predoziranje Mirno kao anestezirana životinja
***
EHO ODLASKA
Iako se više nikad nećemo videti, svaki dan se krećemo istim ulicama i prelazimo isti broj koraka. Umijem se na gradskoj česmi, ruke obrišem o pantalone, avion raseče nebo poput krojačkih makaza. Na vratima vidim skraćenicu med. pomišljam na Mediteran, ne na medicinski. O Francuskoj revoluciji saznajem više od dečaka koji se u parku s drugom preslišava pred kontrolni nego u školi na časovima istorije. Ulični prodavac ruža upozorava me na opasnost trnja: savetuje dupli omot.
U četiri već će pasti mrak Kažem sebi nećeš čuti ono što očekuješ nećeš dobiti ono što želiš
idi kući odustani
______________________________________
KATARINA PANTOVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Angažovana je kao istraživač-stipendista u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u relevantnoj periodici, naučnim zbornicima i na internet portalima. Objavila je pesničku zbirku Unutrašnje nevreme (Matica srpska, 2019, najuži izbor za „Brankovu nagradu“ i „Matićev šal“). Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojna priznanja. Pesme su joj prevođene na nemački, francuski, španski i slovenački jezik. Članica je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Članica je nekoliko žirija za književne nagrade. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu. Uz upravo izašlu drugu zbirku poezije, u pripremi je i knjiga književnih kritika.
TRŽNICA SE ZATVARA
Okružili je zeleni kamiončići,
čekaju da pojure, da odvuku što se da,
vozači isturili nevidljive noge
s obje strane, održavaju ravnotežu
za rukav pticama vučena, rasplinjava se haljina,
čile crni obrisi žena u pokrajnjim ulicama,
afrički brodovi jedre na štampanim bojama,
jure i umiljate, nisko polegle zečice
s mašnama na nemogućim mjestima,
i kikoću se kosim očima u šljašteće cekere
u prolazu zvecka žeženo zlato mladosti
odlazi luk i poriluk, krumpir i čarobni miris mente,
odlazi čak i onaj koji prosijava prolaznike
za par centi
odlaze nejasni dizajnerski naumi, pamučni
paramecijumi,
ili su to divovske banane, možda verige,
cestovne petlje ili nadvožnjaci
odlaze žuti i crveni, crni i bijeli,
u ravnoteži svijeta
hrana koja plače.
***
POETIČKI RECEPT
A potom se uzdam u papir, rekao je,
a rekla sam i ja,
izrađen ručno, s ukuhanim cvjetovima
I na kraju, sve će to biti
na jednakom odstojanju i od tebe i od mene,
možeš iskoristiti i recept za pečenje šljuke,
naprimjer, savij joj noge kano u pileta
A što kaže,
volja ga je, čini,
za to je tu razumna građa prstiju
***
DNEVNIK DVOJNIKA
Prilaže sve što mi prekida dah,
neizrecivo odmah zaboravim,
natanane tumači odakle dolazi,
i kamo ide,
a nije mi za vjerovati
Tu sam, i tu želim biti,
da mi se na drugi način da
Iz dubine, prema gore, koso,
hlepim, i sunovratim se
u kratke spojeve, na drhtanje
Ali, da je samo jednom nešto da nestane,
a ne bezbroj puta,
bliže si ne mogu
kroz gorući obruč u ruci dvojnika,
sav od fusnota i uzajamnih uvreda,
izbora,
ravnodušno da zamijenim ravnodušnim ne
____________________________________________
SONJA MANOJLOVIĆ rođena je u Zagrebu 15. ožujka 1948. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu završila je filozofiju i komparativnu književnost.
Objavila je knjige poezije Dobri za sve (s crtežima Saše Šekoranje), 2015., Daj naslov, 2013., A sa šest labradora na more putovat, 2012., Hod na rukama (s crtežima Saše Šekoranje), 2010., Pjesme i crteži (s crtežima Saše Šekoranje), 2008., Čovječica, 2005., Upoznaj Lilit (1965.–2002. izabrane pjesme), 2002., Vješturkov tanac, 2001., Njen izlog darova, 1999., Babuška, 1987., Civilne pjesme, 1982., Jedan espresso za Mariju,1977., Sarabanda, 1969., Davnog stranca ljubeći, 1968., i Tako prolazi tijelo, 1965., te proznu knjigu Mama, ja sam don Juan, 1978.
Neke od njezinih knjiga poezije dostupne su i u elektroničkim izdanjima. Osvojila je brojne domaće nagrade, među kojima se ističu Goranov vijenac 2016., Nagrada grada Zagreba, Plaketa Sv. Kvirina i Sedam sekretara SKOJ-a, te međunarodne nagrade za izvrsnost u poeziji u Indiji, Japanu, Rusiji i Grčkoj.
Pjesme su joj uvrštavane u antologije, nagrađivane i prevedene na više od dvadeset jezika, uključujući i knjige izabranih pjesama na engleskom, francuskom, poljskom i rumunjskom.
I
Što mi, zapravo,
znamo o jabukama?
Znamo ponešto
o njihovim vrstama,
o sjemenu, drvetu
i o plodu.
II
Ali, što suštinski
mi znamo o njima,
o njihovom unutrašnjem životu,
o sujevjerju jabuka?
III
Nikada
niko nije načinio
tačan rodoslov jabuke.
IV
Kada je Akila Pontski
preveo Stari zavjet
s hebrejskog na grčki jezik
drvo jabuke postade
drvo znanja od dobra i zla.
V
Prva jabuka
koja je ničim izavana
ljosnula o tlo
počela je da vjeruje u sve i svašta.
VI
Jabuka
ne pada daleko od stabla.
Znao je to i Isak Njutn.
VII
Znao je još nešto:
ona uvijek pada
pravom linijom ka tlu.
Ali nije znao zašto.
VIII
Ostalo je istorija.
U međuvremenu jabuka
uobrazi štošta,
postavši razlogom
Njutnovog otkrića.
IX
Jabuke još vjeruju
da pad ne predstavlja plod
slučajnosti –
ona je pala namjerno,
da prosvijetli Ser Isaka.
X
Isprva sve jabuke
bijahu zelene.
Onda se dogodilo nešto
o čijem uzroku ne znamo mnogo.
Zelene su jabuke
vremenom počele da žute.
XI
Kada je Dionis
ponudio Afroditi jabuku,
jabuka je pocrvenjela.
XII
Trojanski rat
(o kojem znamo
onoliko koliko nam je
slijepi Homer objelodanio)
izbio je zbog
jedne jedine jabuke.
Istina, zlatne.
XIII
Helena, boginjo!
Kažu da je zlato besmrtno,
i alhemija nepogrešiva.
XIV
Neki nevaljalac, valjda,
ubijedio je jabuku
da čovjeku može produžiti život.
Mnogi su od tada
povraćali jabuke
u ludoj želji za vječnošću.
XV
Što mi, zapravo,
znamo o jabukama?
Znamo ponešto
o njihovim vrstama,
o sjemenu, drvetu
i o plodu.
XVI
Ali, što suštinski
mi znamo o njima,
o njihovom unutrašnjem životu,
o sujevjerju jabuka?
- poema je izvorno objavljena u časopisu Fokalizator, br. 7-8/2020 -
___________________________________________
ANDRIJA RADOVIĆ rođen je u Podgorici 29. maja 1998. godine. Apsolvent je na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost na Cetinju. Poeziju je objavljivao u časopisima za književnost, kulturu i društvena pitanja Ars, Fokalizator i Fantom slobode. Nagrađen je na festivalu Dani Radovana Zogovića za pjesmu Da li je Orvel bio prorok. Pjesme su mu prevođene na makedonski jezik.
KONJI NA ASFALTU
Meni je dovoljno paklo cigareta
i pola rezervoara goriva.
Onda mogu da odem daleko
od svjetala grada,
prečicama koje mnogo ne znače.
Mogu da pustim neke jeftine note
da one voze mjesto mene.
Nove ljubavi mojih starih ljubavnika
tada će postati još gore. Prave prljave kučke,
koje me potpuno mrze.
Vozim i sve to,
čekam sopstveni trijumf bez borbe.
Odgovor.
Mantru ostavljenih.
A kad krenem nazad prema gradu,
padaće kiša.
Sasvim je dobro
što se sada vraćam.
Blizu kuće, na posljednjem bulevaru,
dočekaće me konji.
Njih dva-tri ciganska kljuseta.
Oni me uvijek gledaju hladno.
Tako su dirljivi
konji na asfaltu
***
PORICANJE
Ponekad te sanjam.
Prije neku noć smo letjeli iznad Njegoševog
parka.
Inače sam dobro.
Obuzme me tako nelagoda, uporna kao
kiša.
Na grudi sjedne debela kći kasapina
i smije se.
Ponekad ništa ne znam.
Ti znaš kako mi to smeta.
Inače sam isto…
Kad drhtavica prođe, vraćam se
u stari zanos poricanja.
***
*
Na kraju se uvijek čuju ptice.
Šarene, vesele, ptice iz egzotičnih predjela.
Zavisi što je kome egzotično.
Na kraju je riječ nebitna, zato što je forma,
more je tu nešto sasvim drugo,
i prisutno je samo vrijeme.
Čini se da ptice ustvari pjevaju
o nečemu čega malo imaju.
O čemu ćeš pjevati ti?
__________________________________________
DRAGANA TRIPKOVIĆ rođena 26. aprila 1984. godine na Cetnju. Diplomirani je dramaturg i scenarista. Jedan je od osnivača Alternativne teatarske aktivne kompanije - ATAK. Bila dramaturg u Crnogorskom narodnom pozorištu i Gradskom pozorištu u Podgorici. Objavila je zbirke poezije “Ljubav je kad odeš”, “Pjesme” i “Stihovi od pijeska”. Izevedene su joj drame “Mlijeko u prahu”, "Biljke za kraj", "Smjena" i “Love In The Olive Times”. Bila je producentkinja nekoliko pozorišnih i filmskih projekata u realizaciji ATAK-a. Objavila je knjigu drama “Kirka i druge drame”. Pjesme su joj prevođene na engleski, ruski, poljski, njemački, italijanski, letonski i albanski jezik. Članica je crnogorskog PEN Centra i Crnogorskog društva nezavisnih književnika.
DRŽAČ ZA ŠEŠIR
nekada je u varoš stizalo nekoliko novina koje
su prekrivale kafanski sto
i uz čašicu svi bi stolovi sa kariranim stolnjacima
slušali šta to ima novo u onom tamo svetu
pila se kafa uz čašicu ljute
i raspravljalo se o politici kulturi dnevnim tračevima beloga sveta
i svi stolovi su se gledali u oči i čitalo se lako
šta koji od njih koji ćuti misli
i bilo je posebih draži u tome da se dan ovenča dahovima
koji se mešaju u kafanskom dimu
a videćeš dete moje videćeš
kako će stolovi da zaćute gledajući u svetlo koje zrači
odustajanjem čoveka od čoveka
jutros mi se u uglu sobe pojavio četvoronožni držač za šešire
od pre dva veka
***
PESMA KOJA HODA
danas sam sedela pored vode
i videla kako se dvoje ljube
zaplakala sam
izazvali su takvu radost
kakvu odavno nisam osetila
eto dokaza da sam živa
ne moram da se štipam za obraz
i osetih radost čoveka
koji je na drugoj obali
u istom momentu
napisao najlepšu pesmu
živu
malu pesmu koja hoda
***
MOJA KRAVICA
kao verni kupac mleka dobijem pre nekoliko godina čašu sa natpisom moja kravica
ispod je kravica bela sa crnim mrljama
repa podignutog u radost plavim okicama i cvetom u nasmejanim ustima
a vime naranžasto oblo nabreklo meko
a polumesec sija ozvezdan ispod srcolikog o
mogla sam da je stavim izmedju dva stubića na drvenoj ogradi terase i da mi ne propadne izmedju u ambis visokog prizemlja
i slomi se
od srče se nije dala očistiti moja tuga
kad
pre neki dan na ulici u bloku četrdeset i četiri romčić prodaje takve još dve
moje radosti
uvijemo prljave čaše u papir od pojedenog bureka
odem kući
kad
pročitam dodatak sa stražnje obline
sa prvim gutljajem spremni smo za veče
sa drugim i priča počinje da teće
uz treći je bajku ispričala mama
kad popiješ sve najslađe se spava
i
poželim da upoznam pesnika ovoh jakih stihova
i
pomislim
morala sam da slomim kravicu da bih posle sto godina
poželela da upoznam nekog
jer evo vek jedan izbegavam ljude
jer kad im pogledom pročitam dušu
survavam se u ambis u strahu od ništa
***
PISMO MAJCI
jedina moja što više te ima otkad te nema
ne smem nikome drugom da kažem
kako je opasno postalo živeti
kako je opasno postalo ne boriti se za večitu vanjsku lepotu
jer je sramota nositi bore i ne pućiti usta i ne počupati obrve
i ne nacrtati šire drugačije punije i tamnije
da bi izbegao starenje koje je svima dato na dar
i
kako je opasno reći i bolje ćutati svoje mišljenje
jer mogu da ti reči izvrnu kao rukavicu
i eto te sa bodljikavim vencem na glavi
istina je nekako iščezla i uplašila se sebe
i
opet evo rat
zarobljen u svetu interneta
bombardovan naslovima haos užas horor i smrt
čovek se pravi da je živ
dok strah rovari ispod kože on izmišlja radosti
sa tamo nekim kao bajagi živim
koji prihvata igru iluzija
vreteno ima dva zaobljena šiljka
život ima dva neka početka
kad se rodiš i kad umreš da se opet rodiš
al treba biti vešt pa umeti to
juče zove čovek da pita koliko košta kuća koju ste tata i ti pravili
a ja nisam sigurna da l se prodaje kamenje
koje sam svojim ručicama u temelj uzidala
i vole me razni
al niko onako kako želim
ljubav je stavljena pod tačku razni interesi osim oni koji treba da su
ljubavni
i evo
opet rat
po ko zna koji put
čovek je pobenavio od izobilja
čovek je zaboravio da stalno zahvaljuje silama na svemu što ima
čovek uništava majku prirodu i otkopava sekiru zla
čovek je umislio da je bog i da je sve u njegovim rukama
čovek je stvorio takvu situaciju da je zaboravio koliko je mali
čovek je volju za životom zamenio voljom za moć
čovek je zaboravio da je smrtan
i da ga neće biti kad ga ne bude bilo
ovako kako tebe ima otkad te nema
krvi moja
i
drago mi je što tata i ti vidite ovo sve samo s visina bestelesnih
jasnije vidite i sigurno ne patite zbog zemaljskoga kala i sramote
***
JEDNOSTAVNA MERA RADOSTI
pokušavam da te smestim na viseći most i da se ljuljamo
držeći se sa konop umesto ograde
da ne upadnemo u vrtlog mutnila posle kiše
pokušavaš da mi napraviš kartonska kolica za lutkicu
da ne ostavim nožem srp na svom levom kažiprstu
pokušavam da budem dečak i da branim mrežu
u koju zabijaš golove pazeći da me ne pogodiš u glavu
pokušavam da te uvučem u tunel od grana i da puzeći
beremo mirise tek oživelih radosti proleća
pokušavam da te preko reke osmelim da preletiš
iznad zmaja kojeg puštam u šareno jutro što isparava
sve do izvora pod drvetom što se naherilo prema suncu
i pravim ti postelju u rupi od bombe iz drugoga rata u šljivaku
pokušavam da te upoznam sa bezazlenošću devojke
što grli život jedne varoši na tromeđi zavađenih naroda
pokušavaš da se napiješ i zajedno sa mnom vratiš kući
i da sakrijemo koliko smo se radovali blesavlucima
pokušavam najzad da te odvedem na humke preko reke
i upoznam s mojim roditeljima koji ne dočekaše plač
produžetka mene u životu stvarnih i opipljivih
zalud
odlučio si da živ umreš tugom
onaj ko ne spozna da je tuga dar koji primamo
da u nama stanuje kao naličje svedržitelja istine
onaj ko ne veruje da je i smrt život
onaj ko je svoju ljubav zakopao u sebe
čuvajući je s bolovima i naporom da mu je niko ne otme
taj ne veruje u večni život njen
a da li je ljubavi našoj potreban zaključan kavez
ili smo joj potrebni mi da slavi radost postojanja
***
POSLEDNJE VREME ZAGRLJAJA
pošto van pesme ne mogu nebo
imam povremeno nezadrživu potrebu
da zagrlim prvog prolaznika
beži bre
šta je tebi ženo
o bože svašta hoda zemljom
jedan me je tako odgurnuo da sam pala na lakat
i evo još me boli
sa nagradama sam prošla još gore
dobili ste magnetnu narukvicu i antialergijski jastuk
možete poklon da peuzmete sutra u
a da možda nisam osvojio putavanje na neko ostrvo
ma nosi se bre kravo jedna prevarantska
i duf slušalicu
ne znam šta da preduzmem
nešto se zaista čudno dešava
definitivno
ljudi ne žele da na sekund bar budu srećni
a
kad zagrlim kompjuter
ja treperim on ništa
samo nestane stuja
***
NE TERAJ ME DA GLUMIM
stvarno si pogubio kompas
ako se ne vratiš na početak
napiši mi jedno od onih pisama
napiši ga ponovo
premetni red reči
ostavi smisao
umeš ti to
a znaš kako sam pomislila
kako su sva pisma koja si mi pisao
bila jedna od onih gde samo promeniš ime
jednom ću
jednom ću uistinu
ne neću
ostaviću se u uverenju da to nije istina
napiši mi pismo koje će da ima pečat nas
udvaraj mi se
nasmej me
naljuti me kobajagi
izbaci me iz koloseka
lupi rukom o sto
i budi nežan
osvoji me ponovo i ponovo i ponovo
a kaži mi uvek nešto isto novo
ne budi tako star
pusti mlade misli da te pobede
ne tovari mi nadu na pleća
uradi pa mi kaži
ako se ne vratiš na početak
to je kao da ga nije ni bilo
ako se ne vraćaš na početak
sa istim žarom lovca na poznato
onda zaista nemam šta da kažem
osim da slažem
osim da odglumim
to bar nije teško
a neću
__________________________________________
ANA NIKVUL
Objavila: Ja ću tebe učit mene, Četiri feferone za rastanak, Kako se ono beše plače, Kajsem zamolčala ko je igral blues (Šta sam prećutala dok je svirao bluz), Kratka priča o otvoru blende, iz poezije Kad bi moj život živeo sa mnom.
Objavljivala u mnogim časopisima.
Dobitnica nekoliko nagrada.
Prevođena na više od pet jezika.
Profesor je srpskog jezika i književnosti.
Živi i radi u Mladenovcu.
čovjek-časopis 