SJEĆANJE NA SEBE
Nekad bih u ovim trenucima nervozno palila jednu za drugom
dok ti objašnjavam kako ne podnosim samu sebe
i činjenicu da se ne mogu svađati, a da se ne rasplačem.
Poseban nemir i dalje osjećam u jesenje večeri
– miris pečenih kestena ili kasni cvat jasmina
uvijek me podsjete na tugu odlaska od kuće,
čak i onda kada imam koga držati za ruku.
Izvor nesreće i kaosa oduvijek pronalazim u djetinjstvu.
Danas tješim tuđu djecu, govoreći im da
samo moraju pronaći snage da izdrže,
da će proći i da ljudi poslije budu blagi.
Osnovne su škole najokrutnija mjesta
gdje utjeha svrati od nikada do rijetko.
Većinu mi dana to mjesto djeluje krhko poput stakla,
a ponekad mislim da sam od stakla i sama
razbit će me tuga tuđih očiju.
***
NOĆU NAŠA TIJELA PLETU GNIJEZDA SNOVIMA
Od svitanja do sumraka brojim preskoke srca
oko tebe hodam na prstima,
decibeli krivoga tona odbijaju se od zidova
i nastanjuju u mene – tu će titrati još dugo.
Slušam kako ti riječi krckaju pod zubima,
glava mi postaje Pandorina kutija,
noću je umatam u ukrasni papir strepnje.
U meni se postrojava streljački vod pitanja
na koja ne postoji točan odgovor – svaki će me dotući.
Dok ležiš pored mene s rukom na mom bedru,
u memoriji svijeta nastojim sačuvati
tvoje pokušaje da budeš bolja osoba
svakoga jutra iznova
bez obzira na to što si do večeri
već jednako loš kao jučer.
***
MORA MALO BOLJETI, LJUBAVI
Pišem ti po leđima
ja sam koža izgorjela od sunca
svaki grub dodir ostavlja
permanentan trag u pretkomori srca
Ne stvaramo uspomene
one odbijaju ostati
ne postoje naše fotografije
memoriju sjećanja praznim
prvog jutra bez tebe
Ti si rahlo tlo pod mojim nogama
nikad ne znam kada ćeš nestati
ti si zrak s vrha planine
koji struže mi po plućima
udah – nosiš me na leđima
izdah – brišem suze, ne lovim ti korak
udah – naši su prsti isprepleteni na suncu
izdah – uz psovke lupaš vratima.
Udah?
_____________________________________________________________
INES MEŠTRIĆ rođena je 1996. godine u Bjelovaru. Diplomirala je kroatistiku i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Nakon studija ostaje u Zagrebu gdje trenutno radi kao nastavnica hrvatskoga jezika i književnosti u osnovnoj školi te kao lektorica u izdavačkoj kući.
Pisanje doživljava kao lijek; bijeg od sebe i sebi istovremeno. Piše od osnovne škole, a u posljednje se vrijeme odvažuje pisati javnije. Pjesme su joj objavljene na književnim portalima Booke.hr, Anna Lit te Poezija Online. Sudjelovala je na književnoj radionici Servis za pjesmu, a pohađala je i književne radionice Ivane Bodrožić i Ognjenke Lakićević. U veljači 2022. sudjelovala je na književnoj tribini Učitavanje u zagrebačkoj Booksi.
Na tvojoj sahrani A to je bila treća Bio je i jedan mladić Išao je od jedne do druge osobe Željan priče I iako je bio sasvim lud Sve što je govorio o tebi bilo je tačno
Znala sam da si i ti pričala s njim Jer sam čula tvoje lepe i pametne rečenice Iz njegovih usta
I bilo mi je draže što je Taj mladić bio tu Nego sveštenik
***
POSETA
Bila mi je drugarica Pre neki dan I pričala šta je sve bila I pitala šta sam ja bila I mirisala potpuno isto Kao dok smo bile drugarice
***
KVIZ
Na sahrani bliske osobe osećate se najbolje kad
a) vi ne plačete a drugi plaču b) samo vi plačete v) još neko plače koliko i vi
Dok primate saučešće najbolje reagujete na
a) ustaljene fraze poput Primite moje saučešće b) rukovanje klimanje klavom ljubljenje zagrljaj v) reči podrške koje odskaču od uobičajenog poput Njoj spokoj a vama svaki napredak
Najteži deo sahrane vam je
a) bacanje pogleda na krst sa imenom i prezimenom bliske osobe ispod kojih stoje godine rođenja i smrti i deluju prekratke b) opelo tokom kojeg sveštenik pomene ime bliske osobe nedvosmisleno potvrđujući da je više nema v) bilo kakav pokret premeštanje sanduka na mrtvačka kola trenutak kada se kola pomere pojava grobara u radničkim odelima spremnih da preuzmu sanduk sa telom bliske osobe i stave ga u rupu iskopanu u zemlji prekidajući dotadašnju uzvišenost obreda i prekrivajući sjajan sanduk blatnjavom zemljom koja ruži sve i lepe mermerne ploče groblja i vašu bol i vraća prirodu i neminovnost i život u smrt
Najzačudniji deo sahrane vam je
a) kada se nakon što je sa sandukom zatrpan deo vas prvi put pomerite i progovorite pozovete prisutne da vam se pridruže u obližnjem restoranu ili pitate one koji su vas dovezli gde su se parkirali b) kada se u tom restoranu ljudi razgale kao da niste malopre sahranili blisku osobu ali to vam ne smeta naprotiv v) kada se i vi prvi put nasmešite i život se nastavi bliska osoba je mrtva živela bliska osoba u novom večnom životu u kraljevstvu njegovom u miru i spasu koji nas sve čeka
***
VREME
Zatvaram oči i proglašavam Jul avgust i novembar za svoje Ninivu i Vavilon Ja sam kraljica Košave Bioskopa u osam i pozorišta u tri U Zlatnom dvoru iznad Mlečnog puta Ugledala sam te dok sam Smrknuto glodala kost mamuta Od tada sam se Kupala u Nilu gledajući podnožje piramida I smaragdne bodeže Turaka Na jednom dosadnom ručku 1889. Svi su pričali o Melijesovim filmovima Ne znajući da sam ja Gradila Notr Dam i Izbegla velike boginje i dizenteriju U Građanskom ratu Zaspavši u Propercijevom vrtu Sanjala antilope i morske pse Na Arktiku zaglavljena u ledu sa posadom broda Molila se da preživim medveda i olovo Da bih mogla opet da nazdravljam Sa trubadurima Vikinzima gubavcima I prvim hrišćanima U Kristalnim i Vartolomejskim noćima Govoreći da to neće izaći na dobro Šekspiru U Poovom potkrovlju Čekajući golubicu sa porukom Za naš tajni sastanak U XXI veku
***
NOVI VEK
Vozili smo se vozom I na nekoj stanici se više nismo probudili Još je bio XX vek
Moja baka umrla je u postelji Okružena unucima Uz svetlost sveće Još pre toga
Tvoj deda Doživeo je paradoks Već je sedamdeset godina bio mrtav Od Zidanog Mosta Kada su Pod neonskim svetlima laboratorije Uzimajući podatke za analize krvi Pitali njegovog sina Za ime oca
Ne umire se Samo se Dok negde treperi svetlo Na svojoj stanici Više ne budiš
MILICA ŠPADIJER (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je nagrade „Mladi Dis” za 2019. godinu. Objavila zbirke poezije „Šar-planina” i „Novo groblje”. Sa grčkog jezika prevela je roman „Kasandra i vuk” Margarite Karapanu, kao i zbirku pesama „Afrodita u plavom” Petrosa Stefaneasa. Član je Udruženja novinara Srbije.
NEDOBRIŠINO PROLJEĆE
Ja sam ljenivac, mislim.
Sljedeća tri mjeseca.
Pospanim pogledom
pripalim suncu
elektronsku cigaru s jagodom.
Dok otpuhujem roze oblake u noć
razmišljam o neprivlačnosti horizonta.
Sve se kreće. 'Oćeš se kladit?
Ja sam ljenivac, mislim.
Čarobnim peludnim prahom pretvoren
u bajku gdje budnost nije prioritet.
Vjetar miriše na obećanje soli na koži.
Ali nakon sumraka
slutim naznake lošeg prekida.
Oblačim dugi rukav.
Kilo deblji.
Nešto gluplji.
Preživio sam proljeće.
***
SEZONSKA MLADOST
Ljetne noći nikada ne ostare.
Sve do jutra ostaje trag sutona.
Iako znam,
mrak dolazi od znanja,
pa ih tamnim strahom i čine mi se hladna koža automobila,
popucala oblacima.
Ljetne noći nikada ne ostare.
Cvrčci su glasniji od otkucaja sata,
more nije pijesak,
noć je zavjera zime.
Ljetne noći nikada ne ostare.
Zatvorene oči nisu pravi mrak.
Vidim,
mladi par u potrazi za sjenom,
gužvaju se otoci na obzoru,
a između kosa i ruke.
***
SPORI DORUČAK U STONU
Znam gdje svaka ulica u Stonu vodi -
otprilike.
Svaki latinski natpis učio sam
dok bi roditelji predugo doručkovali.
S trgova pronalazim ulice koje nepogrešivo
vode do trgova.
Suveniri blijede ispod suncobrana Coca-Cole.
Želim novu masku za ronjenje, mač s odveć oštrica i glazbenu kutijicu.
Želim ići s bratom u kafić, ali ja sam mu dosadan.
Zidinama nedostaje suptilnost ulica
pa radije biram
smrdljivi kanali s debelim ribama.
Koljena razbijam na zidićima
od kojih su se nekada razbijale vojske.
Siguran sam da mene boli više
Kamen Stona uvijek miriše na jutro,
iako crkva otkucava podne i zabrinutost starijih.
Avanture pospremam u hlad.
Jednog dana vidjet ću i solanu
ali zasada ona ostaje duboko nedostižna.
Preko ceste.
***
MIŠLJENJA
70% sam siguran u 100% stvari.
Tako sam i 70% siguran
da sam 70% siguran u 100% stvari.
U biti sam 49% siguran u 100% stvari,
a to bi značilo da sam 51% nesiguran u 100% stvari.
Odbio bih to 100%, ali kako mogu samo 70,
upozorenje me još uvijek davi dok nastavljam pisati.
Kada bi barem ta osoba bila 100% u pravu,
Šansa je da je 51% u krivu.
_______________________________________________________________
JURE PERIŠIĆ rođen je 1993. godine u Splitu. Završio je za magistra ekonomije i danas radi u računovodstvu koje ima latinsko ime.
Počeo je objavljivati 2021. u studentskom časopisu Split Minds, te online časopisu Libartes. Piše poeziju i prozu. Član je grupe Pisci za pisce koju vode spisateljice Ružica Gašperov i Sara Kopeczky Bajić i najaktivnije pjesničke grupe Što je Vanda htjela reći iz Splita.
MOČVARA ŽELJA
Sve osećaje koji ti pale požare po telu,
želje što grebu pluća
i misli koje stežu za vrat,
starost će ugasiti.
Sočni kremasti svemir u tebi,
presušiće.
Melodije koje su imale miris
i vodile te na putovanja,
daljine u pesmama,
daljine u mislima,
jedna žitka preplavljujuća čežnja
za onim tamo, za odlaskom u ljude,
u predele, u pojmove,
u sve što nije ja,
sada polako implodira,
povlači pipke sa sveta
i želi da se sklupča u meni.
Mladost se plašila neostvarenih želja,
mislila da se sa njima odlazi u grob.
Smrt neće pokositi samo aktualnu mene,
već hiljade potencijalnih ja.
Nisam samo trska, ja sam močvara želja
i smrt će jednom doći sa bagerima i betonom,
da ih počupa i napravi trg.
Ništa ne uznemiruje kao pomisao
na iznenadni pomor svega što smo želeli.
Ali one ne nestaju sa nama.
Želje umiru pre nas. Jedna po jedna.
Neprimetno.
Starost poručuje:
Nemaš čega da se bojiš.
Nećeš završiti pod humkom neproživljenih snova.
Umrećeš ravnodušan, dovoljan i sam.
***
HAZARDERKA
Jao kako ćeš da me povrediš.
Tačno vidim da hoćeš.
Ne znam da li da ti zapretim unapred,
sa ove distance.
Jer ti ćeš to naravno da negiraš.
Da ti lepo kažem da ću ti prerezati grkljan
nakon što me budeš gledao
kao da ćeš dušu da ispustiš za mnom,
a onda, budeš izgovarao tople ljubavne reči.
Sram te bilo, ugrizi se za jezik
i ne laprdaj ono što osećaš,
ako posle ne znaš da to sprovedeš u život.
Naguzićeš mi srce da pati.
Hoću da znaš da sam toga svesna
i da te ipak ne ostavljam.
Ovo će se završiti loše po mene,
ali koga briga.
Nisam ja pička koja je došla na ovaj svet
da bi apstinirala od života
u strahu od nesrećnih ishoda.
***
PROMOTERI BLUDA
Probudili smo se u Veneciji u proleće,
na prostranom krevetu sa četiri drvena stuba,
u staroj vili sa oslikanim plafonima
i velikom kadom u spavaćoj sobi.
Naša strast je klasična, vanvremenska
i otporna na trendove.
Ne uklapa se u moderne ambijente,
ali tamo gde je sve staro, porozno i vlažno,
gde je komplikovano, opasno i nestvarno,
ona je kao kod kuće.
Znaš da ja ne patetišem u pesmama
i ne zloupotrebljavam imena gradova.
Venecija je izlizan motiv,
ali mene baš briga za motive,
govorim ti o gradu savršenom za nas.
Mi pripadamo tamo.
Falimo suncu na trgovima,
hladovini u sablasno praznim tesnacima,
falimo crkvama, lavovima, festivalima i karnevalima.
Treba nas uglaviti u gužvu,
ozarene od ljubavi,
od iscrpljujuće, znojave, telesne ljubavi.
Treba nas pustiti da iscurimo niz kanale,
da lelujamo poput senki niz slane fasade,
da u brokatnim sobama ostavimo tešku strast.
Zabacila bih glavu preko naslona stolice
i sunčala lice
na Trgu svetog Marka
u gaćama izvrnutim naopačke,
u košulji na kojoj sam promašila jedno dugme,
karmin mi ne bi pratio ivicu usana,
razmazao si ga svojim palčevima.
Sedimo i uzdišemo od miline,
širimo nozdrve da udahnemo grad,
jebeno je lepa ta Venecija.
Volim njene trule zidove
i čipku na rubovima naše posteljine.
Dok si ležao preko mene, utisnula mi se u obraz
kao neki mesnati dekupaž,
pečat požude,
šetam okolo žigosana,
mi smo promoteri bluda,
ulazimo u muzeje raspojasani
i tela su nam topla, nadražena, reaktivna,
a misli prazne, meditativne, dugačke, neisprekidane,
kao drvoredi u Toskani.
****
DOSADA
Podsmevaćemo se svojoj deci.
Za pretke ćemo reći da su govnari.
Ozbiljne i iskrene
zvaćemo “sanjari”.
Bićemo ranjivi i lomiće nas stid
kad zalutamo između velikih Imena.
Ispred uzvišene umetnosti
koja je vajala ukus čovečanstva,
kolutaćemo očima.
Srdačni razgovori
za nas su patetika.
Svađe - nepotebna drama.
Pa i ta ljubav,
i ona je samo Ime
koje smo nasledili.
Nama se bljuje od ljubavnih priča.
Naš sistem je gadljiv na osećanja.
Na autoritete i kanone.
Mi se rugamo Bogovima.
i razmećemo anonimusima.
Stružemo njihova imena
sa zarđalih podzemnih cevovoda.
Čupamo ih iz mraka.
Oni su niko i ništa
i biće zaboravljeni već sutra,
a mi znamo za njih
i zato smo ponosni na sebe.
Mi smo glupaci
sahranjeni u predrasude.
Egocentrični manijaci
u ratu protiv Imena.
Razapinjemo Imena i palimo ih
na lomačama.
Mi smo jadnici.
Generacija cinika.
Moral će otpasti sa nas
kao sasušena krasta.
Ali pusti sad to,
mene brine dosada.
Razumem da smo nemoralni
i da smo govna.
Ali ne razumem
kako vam nije smor
da stalno vrtite ta podjebavanja,
kul fore, doskočice.
Da zaobilazite prave razgovore,
kao hrenovke umotani u cinizam.
Ja sam greh i nemoral uvek zamišljala
kao zabavu.
A vaša ironija guši kao kravata.
Do grla zakopčani u svoju slobodu,
taj sleng postaje kanonski
i vi ste robovi dogme.
Ali neće vas to ubiti.
Ubiće vas dosada.
Ubiće vas podmuklo i neosetno.
I ležaćete tako, ne znajući da ste mrtvi,
pod vedrim prolećnim nebom
punim svetlucavih Imena.
***
ŽUTA KAO SUNCE
Treba mi koplje da se probodem,
da iscuri ova tuga što se ukiselila u meni.
Treba mi mali rez
da ne puknem od pritiska
koji stvara pomisao
na tvoje žuto lice.
Ana mi je rekla
da su ti oči kao žumanca
i da nisu izgubile nadu.
Rekla si joj da zasadi cveće
i da ćeš ići u šetnju
čim ti noge malo splasnu.
Mama, ti si naše sunce.
Sećaš se onog narandžastog telefona
sa brojčanikom?
Kako smo se veselili kad je prvi put zazvonio.
Ana je imala pet, a ja osam godina.
Trkale smo se koja će prva da se javi.
Tehnologija je napredovala od tada.
Danas smo imale video poziv,
plakale smo na ekranima.
Nemamo više snage da tešimo jedna drugu.
Stisnule smo dugme na Vajberu,
gledale se i plakale.
Doktorka je rekla da je pitanje dana
i da se pripremimo.
„Vaša mama je kao lavica, izdržala sve.
Više nemamo rešenja za nju.“
Dunjo moja zlatna,
dušo moja,
majko moja,
ljubim te u žute oči i žute obraze.
Plima žuči ti putuje ka mozgu,
neće se zadržati u nogama.
Rekli su nam da ćeš pasti u komu
i da očekujemo najgore.
A ti si, dete moje, dobroto moja,
legla u bolnički krevet
s nadom da ti se može pomoći.
I bila si nežna prema nama,
pitala si nas da li smo jeli,
rekla si ocu da se ne sekira
i da pazimo na njega
dok se ne vratiš
laganih nogu i belog lica,
da zaliješ cveće i prošetaš,
zamirišeš na bezuslovnu ljubav,
natkriliš nas brigom
i budeš tu.
Duše su nam nabubrele od tuge,
sive su i vlažne kao oblaci.
Iz njih grmi bes.
Besna sam i želim da slomim svet,
da ga smrvim pod đonovima.
Jutros sam u kupatilu sa ustima punim pene
iznad lavaboa viknula NE ŽELIM DA UMREEEŠ!
Pasta za zube mi se slila niz bradu i isprskala ogledalo,
suze su mi se slile u usta,
a ti si i dalje ležala tamo,
otečena i žuta,
jer mene niko ništa ne pita
i ne znam kako
da ti pomognem
da te izlečim
da te rodim.
__________________________________________________________
FRIDA ŠARAR rođena je 1979. u Kruševcu. Autorica knjiga Halter ego (VBZ, 2018.), Ženo, pokrij tu dušu (VBZ, 2021.), Udaljena jednu stvarnost odavde (VBZ, 2022.), te nekoliko stotina kolumni objavljenih na portalima u regionu. Dobitnica međunarodne novinarske nagrade INTERFER za kolumnu „Prvi Hrvat u mom selu“. Članica Hrvatskog društva skladatelja. Pjevačica, autorica tekstova i glazbe u bendu Porno brak. Živi i stvara u Rijeci.
PRIJE NEGO ŠTO SAM PROČITALA NA INTERNETU, FEMINIZAM SAM OSJETILA U KOSTIMA
tatu sam poslije ručka pitala
da skloni svoj tanjir sa stola
umjesto odgovora dobila sam samo značajan pogled
ima nečeg praistorijskog
u položaju sunđera i deterdženta u mojim rukama
u pokretu naslanjanja lavora sa mokrim vešom na kuk
čujem šaputanja svojih pretkinja
kažu mi
ćuti
i mi smo ćutale
ćutimo
ćutimo
mi žene samo ćutimo
onda crknemo pa i pod zemljom ćutimo
čujem urlike svojih nasljednica
u glavu
kažu mi
gađaj ga tanjirom direktno u glavu.
***
DEDI
Deda
poslije tebe ostalo je krdo
nas žena u crnom
da te oplakujemo kako dolikuje
da ne skidamo crninu
plačemo svaki dan na groblju
i ne znamo gdje udaramo
da izaberemo najljepše cvijeće
i zaboravimo kad nas nisi poštovao.
svi drugi mrtvaci da ti zavide
kako si armiju ćerki i unuka za sobom ostavio.
deda, nemoj se ljutiti što nastavljamo
oni su htjeli da te stave dva metra ispod zemlje
ja nisam dala
ali džaba.
***
JEDU LI TE CRVI?
Deda,
šta se dešava sa kancerogenim ćelijama kada umreš?
pobjeđuju li one i dalje ili i njih jedu crvi
i šta ako taj crv uđe
u sljedeću trešnju koju pojedem?
***
HIPOHONDAR
mislila sam da imam
sve bolesti svijeta
sigurna sam da se negdje u meni
krije neki tumor i čeka
da me porazi potpuno
autoimuna bolest
modrica na nozi
upaljene desni
stomak mi krči
pecka me ispod rebra
boli me noga
lopatica mi krcka svaki put kad se pomjerim
poljubi mi sve hipohondarske
izmišljene bolesti
i ostavi me zdravu
u ljubavi.
______________________________________________________________
TAMARA VUKMIROVIĆ rođena je 2000. godine u Banjoj Luci. Studentkinja je četvrte godine Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu. Pohađala je radionice Ognjenke Lakićević.
fotografija autorice: Ana Korićanac
Mislim o kraju svijeta Možda nam prilazi pojedinačno I od smaka se razlikuje jedino u gustoći
***
LJETO JE BILO KAO ZIMA
Ljeto je bilo kao zima Kad si umrla na podu Dan je bio treći U mjesecu sedmom Ponedjeljak je kosio sestre S naše livade
(Ose piju oči naše majke Bojim se da neće preživjeti Tvoju prvu noć u grobu Bojim se da nećeš ni ti Iako imaš sićušan vrt I krticu za služavku)
Ljeto je bilo kao zima U crnini U vrućini Hladan znoj
***
OSVETA CENTRALNOG LABORATORIJA
Na mnoštvo bolnih signala Mladost se raspala u jetri Enzimi se množe u kaosu Loših navika Imam masni pojas za utapanje I moram priznati Toksična sam osoba Sanjam kako tisuću latica čipsa Drobim u sebe
***
NE ZABORAVI NIKAD NAVIJAČKU SKUPINU U ZAGRADAMA
Ne mogu više nositi što je moje A što je tuđe ne mogu primiti Ležim na podu Ležim na svodu Nemam ruke Ne mogu poletjeti plućnim krilima Niti suncem pogoditi prsni koš Ležim na selu Ležim u gradu Nemam noge Ne mogu više preslagivati uzroke Zatvarati posljedice u tegle Ležim u sobi Ležim u sebi Nemam pamet Ne mogu više svaki dan mene je sve me je manje me Od sutra ispočetka opet mene nema me Ležim u zemlji Ležim u vodi Nemam zraka (ovdje u zagradama neka stoje tvoji preci i navijaju za tebe)
***
TAKAV SPOMENIK
Moja je baba ptica Nakon žetve U tuđim poljima Brzo skuplja ostavljenu zrnad Juri na mlinicu Dvadeset kilometara Ne broji Samo moli U trenje kamenih ploča Baca ulov iz pregače Onda trkom nazad Istim putem Brža od noći Leti na krilima bijelog praha Bez riječi Raspiruje vatru Mijesi kruščić Spašava jedan dan od gladi I drugi isto Moja je baba ptica
_____________________________________________
BETINA ILIĆ rođena je 1975. u Borkenu, Njemačka. Živi i radi u Zagrebu, kao odgojiteljica u dječjem vrtiću. Objavila zbirku poezije Bilješke iz Petrove šume (2017.) u izdanju Kreativnog sindikata. Objavila nekoliko pjesama u zajedničkoj zbirci Na početku novog kruga (2021.) u izdanju CeKaPe-a, kratku priču Šećer za kraj objavila u zajedničkoj zbirci Decameron 2020 – Priče iz karantene, u izdanju Kulturnog fronta. Objavljivala poeziju u Zarezu, moguće i na još nekim digitalnim adresama.
mi ljudi, mi smo najgori civilizacijska transverzala kao rastegnuta crna trenerka sa ispranim bojama u večito neveselim nabavkama ni poseta buvljaku nam više nije sveta
mi ljudi, mi smo najgori mi otpatci postojanja jedne vulkanske zime tu podno vreće bola ne sadimo ništa jer sve mora dvocifren broj puta da se tretira pa opet ulazimo u prodavnice samo da gledamo
mi ljudi, mi smo najgori radimo poslove koje mrzimo kako bi smo kupovali stvari koje nam ne trebaju prilikom padavina tešimo se otvaranjem krovnih prozora i nadamo se da nam rade grejači na zadnjem staklu baš kao te stvarčice u modularnim džepovima tipova sa crnim kapuljačama
ovde okidači povlače ljude a prekomerna je upotreba istih
hej ljudi vaša deca imaju upalu osrednjeg duha rad u smenama i folie à deux dok u povratku uz tandrk bicikla na trećem kilometru pale pljugu
najgori najgori
dok punoverje gnezdi lezije ovo doba će se zvati novo mračno a sve je počelo kao poema o sebičnosti da bi na koncu skončalo kao sloboda izjednačena sa neodgovornošću
mi ljudi, mi smo najgori (kako nam se prohte) bacamo otpatke sečemo jelke napuštamo kućne ljubimce slušamo naglas muziku sa telefona u javnim prostorima i prevozima a po zadnjim kolskim drumovima bezočno prolazimo pokraj pregažene devojčice zarad sopstvene spore i neprimetne smrti
bez filtera kvaliteta udrobljeni mir u nepristojna vremena
mi ljudi, mi smo najgori ali žaliti se sada zbog toga bilo bi kao žaliti se na žabe što su zelene ipak kupujemo zelene banane ubeđeni da ćemo ovako doživeti prekosutra mi trovači i kukavice volimo mame mame koje misle da su svi cigani lopovi
mi ljudi, mi smo najgori jedna osveta izaziva drugu ali ovo ne izaziva ništa osim dubljeg kopanja rake odbeglom lirskom subjektu i paramneziju
mi ljudi, kvarljiva smo roba i šta sada sa tim nego da se dopisujemo koristeći ćelavu latinicu dok bibliosmija stori je old a pisful bačka sajlent mod ljubitelji kulta bezobzirnosti klarinetišu sindrom solipsizma
mi ljudi, mi smo najgori što je više morona to je jača korona i ostale krupnice
ništa više nije kao što nikad nije ni bilo no biggie & let it roll sve dok slon i dalje sedi mirno stoga nije nikakva sramota biti android
ali ako možete budite odvažni kao morski konjić dok se upinje krmeći kroz vodu tokom oluje
***
NAJLEPŠE NEMANJE SMISLA
zaljubio sam se u devojku iz mumbaja da, iz indije poslao sam joj pesmu “diya hai“ iz devetnaestog veka indijskog pesnika mirze ghaliba nakon što sam je čuo kako ju je uglazbila arooj aftab poslao sam joj pesmu kako bi mi pomogla oko prevoda ona pomalo razume farsi i urdu a naravno govori hindi i engleski
ne jednom više puta sam se zaljubio u najlepšu devojku iz mumbaja koja sada živi u sjedinjenim državama inžinjer je mašinstva a radi kao dizajner proizvoda zapravo je likovna umetnica i bori se za prava trans rodnih osoba volontira u feminističkoj organizaciji prvenstveno boreći se protiv FGC (female genital cutting) i pruža podršku žrtvama silovanja i seksualnog uznemiravanja
ima najlepše septum i nostril pirsinge video sam nekoliko prelepih očiju ali ni jedne nisu tako posebne kao par njenih crnih očiju kao što ni jedne nisu tako posebno daleko puka disperzija neizvodljivosti dok ovde u titrajima skapavam uz zanemarljivo blažene nijanse bluza ona se u minus petoj vremenskoj zoni šeta noseći sa sobom rough trade ceger ili vergla pedale svog ljubičastog bicikla
najlepša
sluša ploče beyonce ili war on drugs, a ja na to ne prevrćem očima šatro čita žižeka a na to prevrtljive oči nisu u potpunosti imune ipak misli da pravim dobru muziku pre sedam godina mi je rekla da imam spektakularn glas ne znam šta sada misli možda i bolje kao da je bitno otresla je prašinu sa mene najlepša devojka iz mumbaja
iako sasvim definitivno nisam njen tip iako je sve ovo preko svake granice spuki i bipolarno ludo a govorim to dok preko skajpa dodajemo jedno drugome slanik poslednje je vreme kali yuga čak je i beznadežnost potrprašila pete i bez mog katastrofiziranja
ali ona dok se otima laganim poluosmesima i kada se odmeće spiralnim stubištem nemogućnosti dok krotko prodire ka suncu nekog drugog sistema kada se smeje projekciji stvarnosti iza čeličnog rikvanta kada su razlozi sve što nam nije ostalo i kada želja više ne opravdava sebe samu jednako je najlepša devojka iz mumbaja
hej arora podseti me zašto je ovo najlepše nemanje smisla
samo još jednom
molim te
***
ZVALI SMO TO DAN
zvali smo to dan zvali smo to noć po obodima skaradnih poluperiferija svi prizori gnjecave jalovine nerašćišćenih buvljaka činiše se najlepšim
i svaka baobab devojka kao najdivnija jer njena ljubav je osobita tautološki neponovljiva kao belokljuna žuna prikaže se sada i verovatno više nikada
zvali smo to dan zvali smo to noć ništa ne krije veće iznenađenje od proste običnosti zvuka opruga starih kauča slepljenih stomaka bez povoca vođenih besposlenih dana izronjenih blaga sa dna besplatnih kupališta
pod mostovima večito nedovršenih trotoara tu gde smo se par puta sastali i rastali i gde mahovina prekriva korteks ovog ovde nepomnika tu gde će sada biti posut prah uz par omiljenih pesama
zvali smo to dan zvali smo to noć slaveći život u suton grleći pretnju zarad tog osećaja ponovo pronađenih vikenda
ko se usuđuje da bilo koji naredni tren nazove poslednjim kada je sva lepota u časku u vožnji na biciklima do obala reka reka za udaviti se
_________________________________________
GORAN GRUBIŠIĆ, rođen 1979. godine, iz Subotice, muzičar (član bendova Wooden Ambulance i Ana Never), autor zbirke poezije „Alpaka među lamama“ (Librarion, 2022.)
Znala sam da će doći taj dan ili veče, svejedno, kad će kompozicija priviđenja biti tako stvarna i oštra; slika i zvuk, svađe i šaputanja, čitav naš porodični scenario u kojoj se roditelji, majka i otac čas nadglasavaju, čas govore unisono, staloženo i burno, jedno za drugim.
Gledam ih kao ranjivo dete i još nesazrela žena, bez svesti o tome da bih mogla uskoro postati majka, bilo čija, bez oznake pola.
O tome svedoči samo drvo koje ljuljam u kolevci, beba oblica s plućima od lišća, s temenom od šumske gljive.
Sami se odevamo u drvo na bezbednoj udaljenosti, razdvojeni konturom ponoći, pokušavajući da zapamtimo ko je tu roditelj a ko dete
***
MULTITASK
Mozak mi radi kroz niz umetnutih rečenica od kojih ne znam koja ima prvenstvo koja je temelj a koja tek dopuna
neki to zovu multitask ali meni se čini da je to poremećaj između napisanog i izgovorenog
šta se od toga može izgovoriti a šta napisati da li je to uopšte moguće između dve glavobolje one zimske i ove prolećne
koliko još imam vremena dok ne zagori ulje na šporetu raščešljam mokru kosu popunim tabele u ekselu zalijem roze zumbul zbog čijeg mirisa vredi živeti
danas su zimske Zadušnice živi su došli nasmejani da pozdrave svoje mrtve da poljube vratnice grobljanske crkve
***
*
Ovaj prizor sam odavno morala da utisnem
da povredim belinu papira
Ali strah je moćno oružje kojim preti džinovski bor njiše se jauče huji
I tako čitav dan I tako čitavu noć
***
*
A danas na junske Zadušnice
mačka protegnuta na krevetu vivaldi ruže u zagrljaju
niko se nije javio duh označio tražio me
jer tamo gde si ti valjda je toplije
od ove hladne kože pod maskom
_________________________________________
BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ (1960, Beograd) redovna je profesorka na Odseku za komparativnu književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Bavi se naučnim i kritičkim radom, piše poeziju i lirsku prozu i prevodi sa slovenačkog. Pored brojnih monografija i radova iz oblasti nauke o književnosti objavila je sledeće pesničke zbirke:
Beskrajna (2005)
Zaručnici vatre (2008)
Isijavanje (2009)
Lekcije o smrti (2013)
U obruču (2017)
Povreda beline (2021)
Dobitnica je nagrada Gordana Todorović, Hadži Dragan Todorović, Đura Jakšić, Vasko Popa, Kondir Kosovke devojke, kao i priznanja za kritički i naučni rad Milan Bogdanović, Isidorijana i Čedomir Mirković.
Otac i sin prvi put Zajedno posmatraju Pogrebnu povorku. Sin je prvi put shvatio Strašnu činjenicu Prolaznosti i nestajanja. Otac se sjetio novinskog Članka o tome kako 0,3 posto očeva doživi Smrt svog djeteta. I otac i sin su uplašeni, Prvi statistikom, drugi Samom slikom smrti. Prokleta statistika, Valjda neće baš mene Pomisli otac Dok je kolona sa tabutom Zamicala ka mezarju
***
TIHOVANJE
Boga uglavnom u sebi Pominjem Jer ni uz jednu drugu riječ Ljudi toliko ne lažu Zato se ja Bogu u sebi obraćam I siguran sam, da me bez suflera, Čuje
***
RATNI ISHODI
Čovjek tvrdi da je inteligentno Biće A nikako da shvati Istorijsku činjenicu
U ratu ne pobjeđuju i ne gube Države i vojske
U ratu dobijaju ili gube Pojedinci
Tako neko završi bez noge ili Bez oka Većina osiromaši A mudri rat provedu komandujući Ili švercujući Poslije rata su ti isti vlasnici Odlikovanja i fabrika i naših Života
Ovo je jedina istina Sve drugo je ubleha I odgajanje novih budala Za nove ratove
***
ČISTUNAC
Dive se njegovoj čistoti Iz njegove avlije Ne dopiru nikakvi zvuci Nikada kažu nije Podigao glas ni za Oktavu više Prozori, zavjese, namještaj Sve blista Kada on i njegova čeljad Jedu ne čuju se nikakvi zvuci Ni lupanje escajga ni glasno Mljackanje hrane Sve je sterilno čisto Toliko da iza ovog čistunstva Sigurno mora stajati neko Veliko zlo.
***
TITANIK
Privilegovani znaju da su Čamci za spasavanje samo Za njih Oni tik do njih vjeruju da će Se naći mjesta i za Njih Ostali se, potpuno bez osnova, Nadaju da će se nekim čudom Ipak spasiti Jedino u čemu se svi slažu je Da je potop Neizbježan
___________________________________________
EDIN SMAILOVIĆ rođen je u Bijelom Polju (Crna Gora) 1980. godine. Filozofski fakultet, na Odsjeku historije, završio je u Sarajevu 2005. godine. Pohađao je master studije bibliotekarstva u Ljubljani. Radnu karijeru započeo je u Zavičajnom muzeju u Bijelom Polju 2007. godine, a 2009. je počeo raditi u Narodnoj biblioteci u tom gradu. Na mjestu rukovodioca Narodne biblioteke u Bijelom Polju je od 2012. godine. Objavio je dvije knjige (zbirku poezije ,,Prolaznost” i zbirku kratkih priča ,,Omča”), a pjesme i priče su mu objavljivane u mnogim listovima.
čovjek-časopis 