Željko Belinić

PRIČA ANDREE POPOV MILETIĆ: COACHING BY MILKA

“Ekipo, imamo jednu novost”, rekao nam je šef u laundžu, “pola ćete plate primiti u kinti, a pola kroz jedan sjajan tečaj neurološkog reprogramiranja kod čuvene Milke Bauer.” “Milka je top“, ubacio se Siniša, Head of HR, “Znači, ona je majstor. Ona stvara vrednost, višak vrednosti i daje je vama.” Niko nije rekao ništa, samo smo ćutke klimali glavom. Momenat je bio sličan onom kad šef izbaci na Instagramu sliku svoje zle mačke pa mu je svi odmah brže-bolje lajkuju.

A, zašto da ne prihvate? Svi su se ionako svakog dana usavršavali, pravili smutije i salate i čitali knjige o samopomoći. Naslikavali su se sa konceptima i eksperimentima umesto večere. Svi ti restorani zapravo su održavali te sitne tim lidere, menadžerčiće i hedove ovoga i onoga važnim, milovali njihovo nepce i ego. Dokle god je bilo tako, osećali su se nezamenljivom karikom u lancu. Važnom karikom koja se snašla da kupi stan na kredit u gradu i ode na poneko daleko putovanje, karikom koja je uspela u životu i koja zaslužuje samo lepe stvari. Istina je da se posle toga što večeraš koncept, što ti stan sprema ženica i što si navikao na najskuplje serume i eliksire mladosti nije lako vratiti na svojeručno ribanje tuš kabine, plavu niveu i sir trapist domaće proizvodnje.

Prvo što sam uradila – izguglala sam Milku. “Ja sam godinama jurila samo karijeru i novac, da bih živela dobar život i ugađala svojoj porodici. Na tom putu sam izgubila svoju ličnost. Milka mi je pomogla da se ponovo vratim sebi”, izjavila je jedna korisnica. “Kako da pošaljete jasnu poruku? Kako da privučete sve što vam pripada? Ja sam živi primer da se može živeti od saopštavanja jasnih i konkretnih poruka i privlačenja pozitivnih stvari. Naučiću vas kako. Vaša Milka”.

***

Bila je subota kad smo stigli u Retreat “Reprogramiranje.” Na velikoj fototapeti, preko celog zida iza recepcijskog pulta, protezao se neki vodopad i pisalo je Coaching by Milka. Ona na slici nije delovala nimalo hippie, naprotiv, imala je sako i debelu zlatnu ogrlicu, a ruke je držala prekrštene na grudima poput bankarske službenice. Moglo je da se bira: ko će na Divelopujte se na ličnom planu (“Dobiti ono što želite možete samo ako znate šta želite”) ili Kako da vas stvarno čuju (“Komunicirajte pozitivan stav na poslu i ostvarite pozitivan feedback”).

Uzela sam ovo drugo po sistemu eci-peci-pec. Ušli smo u jednu salu s ogledalima gde nas je Milka dočekala u beloj majici kratkih rukava sa sopstvenim likom na grudima: “Dobro nam došli… Evo ovako, dragi moji – počećemo meditacijom, kristalnom zvučnom činijom da se malo opustimo, a posle ćemo prigrliti usavršavanje.” Ležali smo na leđima, dok se ona šetala između strunjača kao nekakav prodavac po plaži i udarala u činiju različitom jačinom. Potpunu tišinu povremeno bi narušila tek vibracija Milkine zvučne kupke ili jednoličnog šuštanja koje se vraćalo u jednakim vremenskim intervalima.

“Osvestimo sada prepreke i blokade i uklonimo ih, recimo im: ‘Ti za mene ne postojiš’. Kad uhvatiš loptu koju ću ti upravo baciti treba da kažeš jedan problem koji doživljavaš na poslu.”

“Pa, ne znam… Na pauzi me izbegavaju. Kad kuvaju kafu ni ne pitaju me da li i ja hoću. Štaviše, pre neki dan su mi pojeli avokado iz frižidera bez ikakvog objašnjenja”, čuo se tanušni muški glasić u dubini sale koji je možda pripadao Siniši kojeg smo zvali Hjuman. Prvi lajk šefove mačke. Testirao nas je prilikom prijave za posao i bez obzira na to što je rekao da ne postoje pogrešni odgovori, držao je ispred sebe neki šablon i upoređivao s onim što smo napisali. Na kraju meseca bi nam davao zadatak da ocenjujemo jedni druge anonimno. Jednom je tražio da predložimo moguće mere sankcija za koleginicu koja dva meseca zaredom nije analizirala istu količinu podataka kao ostali u njenom timu. Digao je frku što je neko od nas u mejlu napisao “problem” a ne “issue.” Hjuman je često znao da te zagleda i zapisuje nešto na papir. Reklo bi se da je završio psihologiju zbog nekih problema lične prirode. To su oni ljudi pored kojih se osećaš štrokavo i neuredno ako imaš zanokticu ili ti štrči pramen kose, a kad kažeš nešto smešno naiđeš na zid ćutanja i nerazumevanja.

Kad bi se neko požalio na nekakvu prepreku na koju je naišao u poslu i životu, Milka bi mu samo kratko rekla: “Promeni fokus”.

“Promeni fokus”, naredila je Milka, “Šta je ono što ti možeš da učiniš da te zaista čuju i primete? Da li si pokazao da želiš da budeš uključen? Kako ti komuniciraš poruku da želiš kafu, da hoćeš s njima da provedeš vreme na pauzi?“

Najpre sam oklevala, a onda sam se javila: “Izvinite, stvarno mi smeta ovaj akuzativ.”
“Molim?”
“Ovde ne može da stoji akuzativ, ni u opisu ovog kursa ni u rečenici tako kako ga Vi koristite. Lokativ da, instrumental da, ali akuzativ nikako,” bila sam uporna, “Komunicirati o tome i tome, sa tim i tim. Ali komunicirati nešto – to ne može.”
“Jao, koja smorulja, brate”, čulo se kako se neko došaptava.
“U redu. Još neko? Ima li još neko da podeli nešto sa nama? Još nešto iz gramatike možda? Dobro, ljudi, idemo dalje. Imamo puno posla.” Ti za mene ne postojiš, poručila mi je Milka.

“Ne zarađujem onoliko koliko vredim,” izustila sam kad je došao red na mene.
“Promeni fokus! Da ostvariš veću zaradu sprečava te negativan stav.”
“Sprečava me kurs Milke Bauer, između ostalog,” pomislila sam.
“Najveća prepreka u tome da ostvarite prodaju je to što smatrate da je prodaja nešto neprimereno, nešto ispod časti, kako je sramota unovčiti svoj talenat. Prodati sebe najveće je umeće i stvoriti vrednost koju ćete podeliti s drugim ljudima.”
“Budem li još jednom čula stvoriti vrednost, ja ću…”, titralo mi je na vrh jezika.
Milka je očigledno znala kako da efikasno pošalje poruku, ali ne i da je primi: “Dakle, promeni fokus. Moćni smo, vidljivi smo, uspešni smo.”

“I ne zaboravite – kada odete odavde, vi ste svoj motivator. Hilujte se, mislite na svoj helt. Vi ponovo ispisujete scenario svog života! Dakle, ljudi, prizivamo u četvrtoj dimenziji da se nešto ovaploti u trećoj dimenziji. Na primer, ako ste bolesni a vi vidite sebe zdravim – bićete zdravi!”

Jedino što sam htela da se ovaploti je da Milka primi jedan čirugi i dva apčagija.

“Postavljaću vam pitanja, a vi ćete otključati u sebi skrivene brave i daću vam krila da uletite u svoj predivni život. Prvo pitanje glasi: Osećaš li se zaglavljeno na poslu? Osećaš li da se tvoj posao ne poklapa sa tvojom životnom svrhom?”

Nekoliko njih je klimnulo glavom.

“Razumete li šta mi radimo ovde? To je kao da vam dajem na poklon novi stav u životu, uspeh za ceo život. Jer, ako vi sada meni kažete da nemate vremena i volje za ovo, to i nije za vas, jer vi poručujete da nećete da radite na sebi – vi odustajete, vi pravite od sebe gubitnika. Hoćete li doći ovde ponovo da za nekoliko nedelja završimo sve potrebne coaching sesije ili ćete nastaviti sa onim svojim istim životom punim neuspeha i nezadovoljstva?”

***

“Boemski tip”, rekli su o meni HR-ovci Siniša i Nadica nakon procene kad sam tek došla u firmu. Izgovorili su ovu sintagmu kao da je to nešto loše, ne znajući da sam se iz petnih žila trudila da na testu ličnosti dajem odgovore koji bi zvučali prihvatljivije.

Prvog dana na poslu, devojka s kojom sam delila kancelariju, nosila je crveni sako. I ne samo ona, muškarci su bili u džemperićima i košuljicama kao šestogodišnji dečaci koji su se doterali za rođendan. “Pogledaj ove rođendandžije, kako su se oni samo sredili”, rekla sam toj devojci, ali ona je samo klimnula glavom i nastavila da kucka. Odmah nakon posla otišla sam u second hand da i ja nabavim sako. Našla sam jedan tamno plavi da mi ide uz teget pantalone koje sam davno kupila za neku svadbu. Sutradan sam došla u sakou na posao, ali niko nije ni primetio. Obukla sam i te svoje teget pantalone “na peglu”. Obično su žene u poslovnoj garderobi izgledale uspešno i bogato, ali ne i ja – ja sam izgledala kao kondukter.

***

Nakon što su mi oduzeli vikend i pretvorili ga u mučenje motivacionim krilaticama osvanuo je ponedeljak. Šef nas je pitao kako nam je bilo, i naravno, svi su bili oduševljeni i Milkom i Retreatom i živo su komentrisali hvaleći se kako su svašta naučili.

“Učili smo asertivnu komunikaciju i kako da prevaziđemo prepreke jasnijim saopštavanjem poruka”, odmah se javio Hjuman, “Ja sam dosta toga već znao od ranije, ali uvek je dobro sagledati iz drugog ugla šta je ono što možeš da učiniš da te zaista čuju,” briljirao je Siniša, predsednik opštemesne zajednice.
“Osvestili smo blokade kojih možda nismo ni bili svesni. I bila je neka zvučna kupka za meditaciju, to je ludilo, jako mi je prijalo”, deklamovala je Nadica.

Ovog puta sam već znala šta me tamo čeka, pa mi je ustajanje u subotu ujutru palo teže nego inače. Napravila sam plan da se celog vikenda na coaching sesijama dobro nalivam alkoholom kako bih izdržala količinu poletnih rečenica koje će tamo biti izgovorene.

Milka je nosila majicu “A winner is a dreamer who never gives up.” Za zagrevanje, dobili smo vežbu poverenja – padamo unazad, a kolega ili koleginica nas dočekuje u naručje. Bilo kakav telesni kontakt s ljudima s posla bio mi je izuzetno neprijatan i jedva sam dočekala da se ova vežba završi.

“I? Kako vam sad sve ovo deluje kada je prošlo nedelju dana? Sad kad su se utisci slegli?”
“Meni je ovo top!”, rečita je bila gospođa sa psetancetom u rukama.

Prešli smo na vežbu koja je trebalo da kod sagovornika izazove utisak kao da ga pažljivo slušamo čak i ako ga nismo slušali uopšte. Naš zadatak bio je da ponovimo samo poslednju reč koju je kolega izrekao i da njome započnemo rečenicu.

Jedino što nam nije bilo uključeno u paket u Retreatu “Reprogramiranje” bilo je piće koje se posebno plaćalo i to papreno, što je poprilično kvarilo moj plan da svoj mozak u fazi reprogramiranja utapam u alkoholu. Stoga sam morala potražiti neku pumpu ili prodavnicu izvan Retreata. Bez obzira na cene, ovčice iz firme su uzimale koktele na šanku kako ne bi uvredile Milku i šefa, da ne ispadne kako su se stisli ili da neko ne daj bože pomisli kako nemaju para da piju skupa pića.

Mesto u kojem se nalazilo “Reprogramiranje” bilo je tipično ravničarsko selo u kojem kerovi laju dok prolaziš ulicom, babe sede na klupi i komentarišu, a lokalni tipovi piju ispred radnje. Taj objekat je štrčao kao da se usred sela nasukao brod. Sve ulice su bile iste, sekle su se pod 90 stepeni i kao da je na svakom ćošku bila po jedna ista loše snabdevena prodavnica sa muzgavim izlogom.

“Nemoj probuditi ratnicu u sebi. Nemoj probuditi kraljicu u sebi. I nemoj probuditi boginju u sebi, već popij jedno pivo”, govorila sam sebi dok sam naginjala flašu na parkingu najbliže lokalne prodavnice koja je, na moju veliku žalost radila samo do 21h.

***

U ponedeljak ujutro se u firmi primenjivala tehnika ponavljanja poslednje sagovornikove reči.
U čajnoj kuhunji naletela sam na razgovor dveju koleginica:
“Toliko sam umorna, dete mi je nešto bolesno pa cele noći nisam dobro spavala, skidala sam mu temperaturu. Možeš li u džezvu dodati vode i meni za kafu?”, žalila se prva.
“Kafu? Da, ni ja ne mogu bez kafe,” puna razumevanja je bila druga.

Dvoje kolega na hodniku je takođe obnavljalo gradivo sa coachinga:
“Stigao je onaj izveštaj. Dodali smo i tebe na taj task. Vidi samo da do sutra uradimo kakav-takav research pre nego što krene projekat. Bilo bi dobro da imamo da pokažemo klijentu sve one metrike.”
“Metrike, da… metrike su važne.”

***

Opet subota i opet mi u “Reprogramiranju.” Opet ceđeni sokovi i čajevi od đumbira. Opet sedimo za dugačkim stolom dok konobari iznose pred nas kanapeičiće i salatice dosipajući nam u čaše vodu iz bokala u kojem plivaju listići nane i kolutići krastavca. I Milka u majici na kojoj piše: “Kiss me I’m juicy.”

Ponovo je u sali nešto zašuštalo kao vetar iz Milkinog pravca.

“Sada ćemo raditi sendvič tehniku”, preplela je prste ispred sebe Milka i razrogačila oči. Nekoliko njih se zasmejuljilo. Ošinula sam ih pogledom.
“Sendvič se koristi kada kolegi čijim učinkom niste zadovoljni treba da uputite kritiku, ali na fin način. To ćemo izvesti ovako: najpre kažete nešto lepo, dakle pohvalite kolegu, zatim ide kritika, nešto što je ružno ali prosto mora da se kaže i na kraju opet nešto lepo. Vidite, na taj način smo uvili kritiku u sendvič,” raširila je ruke.

Pozadi u sali, čuo se prodoran zvuk kao kad zaškripe vrata. Okrenula sam se i videla nekoliko zajapurenih lica.

“Na primer, ako kolegi ili koleginici treba da skrenete pažnju da nešto loše radi, učinićete to ovako – Ti si stvarno majstor u svom poslu. Ne, zaista, ti si mi uzor. Znači, kad porastem biću ti. S druge strane, osećam da moram da ti kažem da nisam zadovoljna što kasniš svakog dana deset minuta na posao, samo tebe čekamo. Možeš li da promeniš tu naviku? I još sam htela da ti kažem da si onu konferenciju fantastično organizovala, draga, sve je bilo savršeno.”

Za partnera u vežbanju sendviča su mi dodelili ženu s promuklim glasom iz content tima koji se bavio pisanjem raznoraznih reklamnih tekstova. Taj tim svi u firmi zovu “piscima” na šta redovno dobijam napad. Kažu: “Pitaj pisce.” ili “Daj to piscima.” Na sesiju je došla s kučetom koje nije ispuštala iz ruku.

“Hajde sad ti probaj”, obratila mi se Ceca. “Reci mi nešto loše umotano u sendvič, pa ću onda ja tebi.”
“OK. Cenim što uvek poštuješ rokove, ali tekstovi su ti najobičnije sranje koje recikliraš. I da, imaš lepog psa.”

***

U ponedeljak su se na poslu mogli čuti i ovakvi razgovori:
“O, dobro jutro! Danas ti je jako lepa kosa. Htela sam nešto da te zamolim. Možeš li da vraćaš kutiju sa nes kafom na mesto, jer i meni treba, a ne mogu da je nađem? Hvala ti. Jao, je l’ ti to Gucci Bloom? To je najbolji parfem na svetu! Vidimo se kasnije na pauzi.”
I ovakvi:
“One fotke koje si odabrao su bile odlične. Međutim, ja bih na tvom mestu stavila više linkova. To je moje mišljenje, ne bih da ti se mešam u posao. Verujem da ćeš sledeći put staviti više linkova. Hoću da znaš da te podržavam i da se radujem saradnji s tobom. Baš si mnogo napredovao.”

***

Poslednje subote u “Reprogramiranju” sam samo strepela da ne bude nekakve finalne inicijacije, pošto sam prethodnu noć na internetu naišla na sledeću vest: “Dvadeset i pet osoba zadobilo je juče uveče opekotine nakon što su u sklopu tim bildinga u Švajcarskoj hodali po užarenom uglju. Trinaest ih je prevezeno u bolnicu zbog teških ozleda.” Stvar je jasna – nisu žaru dovoljno jasno rekli: “Ti za mene ne postojiš” i nedovoljno artikulisano su manifestovali da žele da im stopala ostanu neopečena.
Milka je nosila majicu na kojoj piše PANTERA – Fucking hostile i drvila o tome kako “Ne postoje problemi, postoje izazovi”. Opet trpezarija u “Reprogramiranju” i svi mi za stolom. Milka je bez reči odložila viljušku i usplahireno stavila ruku na grudi unezvereno gledajući kroz prozor:
“Dobro, smiri se. Promeni fokus. Samo diši.”
“Da li je sve u redu?”, pitala sam iz pristojnosti, jer sam se zadesila za stolom baš pored nje.
“Zaboravila sam kod kuće svoj Element. Ne znam kako se to desilo. Evo osećam da nemam vazduha. Ne mogu da dišem…”
“Element?”, pravila sam se da me cela stvar zanima.
“Ma sigurno znaš onu ogrlicu što šušti kao vetar. Imam je svakog dana.”
“Molim? Kakav vetar?”
“Nosi se ispod majice i šušti na određenoj frekvenciji. Nisi videla tu reklamu – ‘Element vas štiti od stresa savremenog doba, daje vam snagu prirode i lakoću vetra uz koju ćete i vi biti snažni i laki, fokusirani samo na ono što je važno – da idete napred?’ ” Samo sam je pogledala, slegnula ramenima i nastavila da trpam rukolu u usta.

Pao je mrak i morala sam što pre da se snabdem pićem. Taman sam otvorila novu flašu upaljačem kad sam čula: “Jebem te u usta škrbava. Šta je? Šta me gledaš? Dođi sad ovamo! Pičku da ti polomim sada”. Bio je to neki za moje pojmove prilično veliki metalik sivi auto koji je stao na glavnom putu i upalio sva četiri. Imao je nemačke tablice. Videla sam, kako kroz prozor kola viri Milkina glava koja se dere na biciklistu, podiže gore bradu nekoliko puta i ruku koja preti. On se odvozao dalje osvrćući se unazad i mrmljajući nešto sebi u bradu.
“Promeni fokus”, dobacila sam joj, ali mislim da me nije čula.

U nedelju ujutru imali smo završnu sesiju. Neko je iz šale udario u gong, verovatno Siniša Hjuman jer je stajao najbliže. To bi baš ličilo na njegovo glupiranje.
Nadica iz HR-a je ustala sa strunjače i otišla do ćoška sale, podigla veliku vazu iz koje štrče bambusi, tresnula je o pod i vratila se na svoje mesto. Komadići zen vaze ležali su po podu, voda se razlivala, a oni bambusi s dlakavim korenjem bili su razbacani naokolo kao tužni gnjecavi ostaci povrća nedeljom posle pijace. Milka se malo stresla, pa s istim žarom nastavila dalje: “U redu. I to je nešto! Pokrenuli smo promenu. ‘Ajmo jedan aplauz za vašu koleginicu! Pitanje broj dva: Osećaš li da te tvoji podređeni ne percipiraju kao lidera, da nemaš pravi autoritet i poštovanje? Da li misliš da su ti odnosi sa kolegama zategnuti, a da ti komunikacija s njima ne donosi radost, već iritira i ometa rad? Da li odatle dolazi tvoj bes?”

Nadica se opet pridigla sa strunjače. Milka je gledala zabezeknuto. Prišla je Milki i opalila joj šamarčinu. Dobro da ne moram ja, pomislila sam. Milka se hvatala u prazno tamo gde joj je inače visio Element. Tako je, Nadice, ljudski resursu naš. Milka je sedela na podu i s rukom na obrazu bez prestanka ponavljala: “Promeni fokus, promeni fokus…” a iz glave su joj, kao robotu, virile neke žice koje se dime.

Ovo se nažalost nije dogodilo. Međutim, počelo je da se dešava nešto drugo. Ljudi s posla, za koje sam već sumnjala da im u Retreatu sipaju nešto u koktele, jedan po jedan su se razbudili posle Sinišinog udarca u gong:

“Nećemo ovde da džedžimo vikendima! Hoćemo da budemo s ljudima s kojima zaista želimo da provodimo vreme.”

“Tako je! Hoćemo da budemo s porodicom, nije nam dosta što se gledamo svakog jebenog dana na poslu, sad još i subotom i nedeljom treba ovde da padamo jedni drugima u naručje i uvijamo rečenice u sendviče. Dosta nam je ovog prodavanja magle. Dosta smo ćutali na ovo proseravanje.”

“Nećemo da budemo nikakvi lideri i nećemo da pazimo kako šta saopštavamo, mi samo hoćemo da nas pošteno plate za to što radimo.”
Ljudi su se pobunili, ustali su, šetali i galamili po sali, zauzeli prostor i postavili svoja pravila. Nadica je kao pravi HR-ovac napravila Excel tabelu pod naslovom “Zahtevi zaposlenih, 18. maj 2025.” u kojoj su po stavkama bili pobrojani zahtevi zaposlenih. Zalepili smo manifest na zid.
Prihvaćen je i moj predlog da se zabrane glupi izrazi koji ne znače ništa, kao i da glagol komunicirati ne sme da se koristi uz akuzativ, a da je upotreba reči “izazov” umesto “problem” novčano kažnjiva. Ne mora da se sastanči, može sve da stane u mejl. Niko ne mora da lajkuje šefovu mačku i niko ne mora da se pretvara kako voli da jede avokado na pauzi za ručak. Ako ti se ne ćaska sa kolegama, niko te neće gledati s prekorom. U oglasima za posao više neće pisati da se traži nindža dizajner i čarobnjak kopirajter za rad u dinamičnom okruženju, već koji te tip zadataka očekuje i kolika je plata.
Svako može da se oblači za posao kako poželi i niko ne sme da ga osuđuje zbog toga dok god radi svoj posao kako treba. Ljudi iz content tima više neće objavljivati stručne tekstove pod šefovim imenom, već pod svojim, a ljudi koji sarađuju sa strancima više neće morati da se lažno predstavljaju kako su iz Amerike. Ukida se tim bilding, a vikend je svetinja. Ako ti je dete bolesno nećeš više morati da radiš od kuće nego ćeš moći da otvoriš bolovanje, a ako ti se ide na godišnji u avgustu a ne u nekom drugom mesecu niko neće moći da ti kaže da ne odeš tad jer u to doba godine ima mnogo posla.

***

Nažalost, ni ovo se nije desilo. Dobila sam sertifikat o završenom kursu i pridužila se zajedničkoj fotografiji. Okačila sam sertifikat na svoj LinkedIn. Obukla sam svoje kondukterskiplave pantalone i odvukla se na posao, jer došao je novi ponedeljak.

______________________________________________

ANDREA POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985) autorka je zbirke priča Bezazlene crtice objavljene u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013. Zahvaljujući nagradnom konkursu Trećeg trga objavila je roman Pioniri maleni, mi smo morska trava (Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i uži izbor Vitalove nagrade “Zlatni suncokret.” Roman je doživeo i drugo izdanje za Bulevar books (Novi Sad, 2021). Haiku na engleskom jeziku objavljen joj je u on-line i štampanom zborniku Vladimir Devide Haiku Award (The International Academic Forum, Osaka, Japan). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa za kratku priču Čovek koji nije video Deda Mraza; Široki brijeg, BiH, 2016. Priča Ja sam svakog dana sve više nemirna publikovana u višejezičnom zborniku Biber 02, CNA, Beograd/Sarajevo, 2018. Zastupljena u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes. Dnevničke beleške Ostani suva danas u Pečuju objavljuje kao rezultat rezidencijalnog boravka, projekta realizovanog u saradnji Fondacije Novi Sad 2021 i Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (Mađarska, 2017.) Uvrštena je u antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (priredila Vladislava Gordić Petković). Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački i engleski jezik. Prozni odlomci su joj se našli i u zbirci Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista generacije osamdesetih (Zenit, 2021). Priča Coaching by Milka nastala je u okviru Radionice kreativnog pisanja Tranzit u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Radničke komune Links (Mokrin, 2022.) i objavljena je u zbirci Mokri(n) čvor koju je priredio Saša Ilić.

fotografija autorice: Vojin Ivkov

PET PJESAMA ALEKSANDRE JOVANOVIĆ IZ ZBIRKE “PRSTI U PSEĆEM KRZNU”, Književna radionica Rašić, 5/2022.

poezija

ŠTA JE POTREBNO ZA DOBRO PEČENJE

Rasporena svinjska glava
grokće: beži
oko mene truli bubrezi
njihovi prsti grabe,
kidaju prepečeno uvo
nove poverenice
Mastilo sa nadlanice
curi na obraz
stvorila se fleka,
vidljiva jedino
među kupatilskim pločicama
Beži. Ne vredi svinjo,
tvoji su krici zamrli
kada su stupili u kočinu
Žvaćem jezik, preda mnom
teške noge, kapija zabravljena
oko vrata sajla,
kojom su te umirili
Poput tebe, nisam znala
žrtvenik izgleda kao krevet
U njemu lepo staje jedna klanica

***

NN LICE

Dana tog i tog, lice se nije pojavilo
umesto njega, došle su ruke,
nepoznate teksture
nije imao miris
nije imao nikakav miris
kao da nikada nije kročio,
na moj prilaz, u predvorje zamka
sagrađenog na izdisaju
poslednjeg veličanstvenog rata
patike NN boje i marke,
dotakle su moje čizme
koje takođe nosi Ema Votson
sve je u detaljima, rekao je šef stanice
da li je imao neobičnu tetovažu
njegovi prsti klizaju po tastaturi,
dok odlučuje da li uz reč ruka
ide akuzativ sa prilogom
ruke NN lica nisu pripadale njemu.
Inspektore, nisam sigurna da je on
uopšte imao kožu

***

OVDE NE POČIVA

Urednom platiši ne gledaju u zube
tamo bi našli krilo mrke ptice
pozlaćenu krunu i zeleniš
njihove uši čuju papirne note
i ne proveravaju ruke muzičara
pune korova i grobljanske zemlje
posute nad Onom što se usudila

Šilo sakriveno u džepu tregeruša,
platiša uredno leže, pre buđenja
slepih miševa i drugih bezumnih sisara
Njegov nožni palac, obrastao mahovinom
nikom ne pada u oči
u noći bez meseca, on preskače zid
naš Baš-Čelik, odlazi u lov na košute

– Zdravo, Stara, otišla je vaša ćerka.
Sve one odu od mene, kad tad
moram da ih nalazim, mučne su to rabote.
Na kalendaru broj jedan, uvek zaokružen,
svedoči o poštenju, a poštenje nema procep
kroz koji se provlači ludost, a ipak
ono ispod noktiju nije od prašine

Ljudi su utihnuli kao psi pogođeni kamenjem
kada je platiša sebi prosuo mozak,
među ogrevom za buduće snegove
neverica Plavih, takođe se rasula
Muve su obletale nad crkotinom,
a grad ugušen pljuvačkom,
mislio je o rožnjačama Tihog čoveka

Ko ikada proverava dosije,
jednog urednog platiše?

***

TELO

Telo mi je kao testo pre pečenja
oblo, uvek pomalo gnjecavo
prepuno nervoznih rana
sitnih mladeža, koje uočim
kada me sunce teško rani

Preko butina prostrta mreža
tankih kapilara
njom lovim kad moram
kada me izdaju ramena
jedina pristojna za gledanje

Protežem se do vrha žbuna
kosom zaslepim one koji ne slute
teškim nogama grlim
i vučem ka ustima
sve što dobro miriše

***

VOLIM TE, CRVENO

Očekujem priliv
bolu želim dobrodošlicu,
zagrljaj i ključalu vodu
očekujem grč, razvezan čvor
debele čarape, šuštanje pri hodu

Navikla sam na čekanje

Kada zažmurim,
skoro da čujem kako dolaziš,
željna i tamna,
meni

_________________________________________

ALEKSANDRA JOVANOVIĆ rođena je 23.7.1996. godine u Vranju. Diplomirala je i masterirala dramaturgiju na Fakultetu Dramskih umetnosti. “Prsti u psećem krznu”, u izdanju Književne radionice Rašić je njena druga zbirka pesama. Živi i radi u Beogradu.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA SUZANE DŽUVER “RIBLJA KOST”, PPM Enklava, 11/2022; tri pjesme

poezija

NEKE ŽIVOTINJE UMIRU NAKON PARENJA

U smrti hobotnica
postoji nešto privlačno

On otpliva
želeći da umre u miru

Ona polegne jaja
i teži samouništenju

Neprestano mislim o tome

Njene krake vidim u korenju drveća
probijaju se kroz zemlju
opasnost su za temelj naše kuće

Hoćeš da kontrolišeš rast korena
i dok pričaš o tome
tvoj jezik se cepa na osam delova

Moje telo menja boju
i znam kako moram da odem
pre samoubilačkog čina

***

UREĐENJE ŽIVOTNOG PROSTORA

Premeštam reči kao nameštaj
verujem u pesnički feng shui

Iako vidiš da nestajem
pričaš mi o deci i vernosti

Gledam u žičani ofinger
zamišljam krov naše kuće

Ostaješ i kad bacim tvoje stvari
a znaš

Da sam zemlja
iz mene bi nicale biljke sa otrovnim plodovima

Da sam grad
prostirala bih se na dva kontinenta

***

SAMO DA ZALASCI BUDU CRVENI

Imaću plavu kosu i dvoje dece
crni izrastak biće krik mog identiteta

Dan tesna cipela
a ja zgrčen prst

Polukrug na noktu
izgledaće kao zalazak

U mene će ulaziti sunce
i tešiti uskoro će zaspati

__________________________________________

SUZANA DŽUVER rođena je 1996. godine u Kuli. Osnovne studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde trenutno pohađa i master studije. Poezija joj je zastupljena u zbornicima Rukopisi 45, Tajni grad (PPM Enklava, 2022), kao i u zborniku pesama sa konkursa za pesničku nagradu Milo Bošković. Pesme su joj objavljene i na književnim portalima Astronaut, Strane i Čovjek – časopis. Povremeno piše književnu kritiku za koju je osvojila drugo mesto na međunarodnom festivalu književnosti Bookstan u Sarajevu.

DVA ČETVRTKA NOVE POEZIJE LANE DERKAČ (iz rukopisa AZIL ZA NEBESKA TIJELA), 1/2

poezija

BOB DYLAN

Tragači za rečenicama, uz Savu, prosijavaju kroz sito
čestice svjetla i imenice.
Iz daljine ne vide je li koji našao poneki zlatni grumen.
Bob Dylan, pjevajući Man Gave Names To All the Animals,
protiskivao je riječi i glazbu kroz sito kasnih sedamdesetih.
Životinje i englesku gramatiku ocijedio je i spremio
u zlato rocka.
Ali što je s biljem? Je li ono sve već u pjesmi imenovano?
Na početku množile su se šume pa su i pjesme nastanjivane piljevinom, šuminim brašnom.
Pile su posvuda ostavljale tragove koštanog praha stabala.
To brašno ulijepljeno je u krevete-kosturnice,
stolice-kosturnice, ormare-kosturnice.
Povijest je postala piromanka, sve češće pali šumu
u solo izvedbi.
No svi su zadovoljniji ako je ruši.
Kad šuma nestane, kupovat ću je kao suvenir.
Poput berlinskog zida.
Možda će se moći nabaviti baš u gradovima,
vidljiva kao prah i pepeo u malim urnama s kraja svijeta
gdje je već sve imenovano.

***

KERAMIČAR IZ VUČEDOLA

Ako se izuzmu ruke, lubanja i donji dio nogu,
položaj kostiju vučedolskog mrtvaca
prikazuje zviježđe Orion.
I nije neobično kako su mu nakon smrti zgrčene noge,
nego to što ima visoko podignute ruke.
Lijevom drži posudu.
Nad njim povijest, poput čistačice, stoljećima drži
kišu i sunce, kao kantu i krpu.
Inficira pa dezinficira i ovo tlo.
Ratovima koji tu ostavljaju mrtvace
drukčije položenih tijela
deblja mrak.
Pri tome oživi, razigra se, ne poriče da nema
ništa protiv krvoprolića.
Potom se dugo opušta, gleda televizor.
Vidi kako se tračerica iz dopodnevne meksičke serije
naposljetku seli u tuđe tijelo,
ženu koja u Slavoniji kritizira konobara.

Mrtvac iz Vučedola svoju posudu ne pušta,
netko mu ju je stavio u ruku 3000 godina prije Krista.
Pravo nebo ne vidi,
ali vodoravna crta na najširem dijelu posude
uživljava se u ravničarski horizont.
Pa on pod zemljom ima svoju plavet.

Približi mi se smrt kada usnem vučedolskog keramičara
koji na svoje terine ucrtava konture reljefa i zviježđa.
Vidim ga kako čeka
zapadanje triju zvijezda Oriona za horizont
i slavi proljeće.
Kako ono dokazuje da nisu samo režimi i države
oduzimali vlasništvo,
nego to čini i vrijeme, godišnja doba.
Na proljeću je da zatraži oduzetu mu zelenu.

***

LUDWIG VAN BEETHOVEN

Čitav planet je zgrada.
Svaka njegova suša na kožu polja upiše barem pjegu.
Polje je u prizemlju.
Krtičnjaci nastanjuju podrume,
planine su se rasprostrle na prvi i one više katove
i čekaju da šume na njima načine asimetrični vez.
Svaki križić, jedno stablo.
Na ravnom krovu izležava se svemir.
Kao ulijenjeni lav.
Susreće se sa stanarima koji nisu odviše odani Zemlji
pa dok motre Mjesec iz žablje perspektive čini im se
da je i on zarastao u bršljan koji mu zakriva lice
iako nije vrijeme karnevala.
Do njih dopiru zborovi šuma
koji se s Beethovenovim glasovirom natječu
u izvođenju prvog stavka Mjesečeve sonate.
Vide kako upravo jedan lug radi novi križić,
začinje stablo.
I vide kako se Bog sve teže saginje do Zemlje
da ubere preslicu za čaj.

***

PANONIJA

Drveće, žito, nebo samo su strojevi
čije zujanje ne čujem.
Laže onaj tko tvrdi da su ugašeni
dok osjećam njihovo gibanje u ravnici.

No treba i ovdje Europi uzeti otisak prsta,
otisak boka u mulju i pijesku.
Ali za što ju se uopće sumnjiči?
Ona ne svjedoči lažno o vremenu
koje isušuje krajobraze
pa njihova mrvičasta tijela više nisu blato,
nego skrutnuta zemlja.

Zemlja nikada ne počini krivokletstvo
bez obzira što arheolozi hoće Panoniji,
još jednom, novim metodama utvrditi identitet.
I što povjesničari strpljivo izučavaju kako se
upornost svjetlosti taložila u radnju.

Naša soba katkada se čini tako izdvojenom
iz ravnice da Davor kaže: Pogledaj kroz prozor
i reci ima li još ičega vani.
Učini mi se da se uletjeli komarac ispovraćao
pa ispire zadah u ustima vodom iz čaše.
Pitam se kada će poželjeti krhkom nogom
upaliti televizor.

Rijeke koje su u davnini učile teći
uzele su Panoniju u najam
i njeni su podstanari.
I reljef koji još uvijek uči starjeti
njen je podstanar.

Ali Dunav sve više otkriva svoj karakter.
Iz hotelske sobe u Budimpešti
istovremeno mu vidim i lice i leđa.
Dok mi se bezuspješno pokušava izgubiti iz vida,
a otišao je kilometrima daleko,
propovjednik je koji širi nauk o nizini.

Taj podstanar, iako je voda,
stanodavki Panoniji dokazuje svoju gorljivost
kad ga vjetar što puše u suprotnom smjeru
pozove na dvoboj.

***

JOHN LENNON

Vidjeti dva sunca isto je što i vidjeti kraj svijeta,
pomislila sam.
Kraj ili njegov kroj?
Nepobitno je, i Lennon je bio krojač kad je
s McCartneyem izrezivao oblike svijeta.
Norvešku šumu.
I utisnuo u nju glazbu poput podstave.

Ako uginem, već ću nekako prezimiti
u neugrijanoj šumi, misli ptica
koja upravo prelijeće onu slavonsku.
Zna da je Lennon mrtav i više ne može
upaliti vatru u Norveškoj šumi.
Ponekad u snu Davor i ja uzimamo škare,
izrezujemo svoju šumu.
U nju unesemo doručak.
Rekla sam Davoru: Kupi pola kilograma
domaćeg sira.
Četvrtkom i subotom žene na požešku tržnicu
donose u sir iscijeđene mliječne riječi s neba.

***

TEATAR SJENA

Predvečer s balkona motrim atletičare
koji trče nebom ujednačenim ritmom.
Pitam se, da nije zašlo sunce, bi li njihova
mišićava tijela bacala sjene na Zemlju,
bi li te sjene prešle preko susjedovog vrta
i mlohavih bedara neumorno izlaganih suncu.

Na Zemlji
sjena muškarca iza obješene plahte
pruža prelji ruku iz koje viri nit.
Pa reče: Načini gnijezdo!
Ili: Opori gnijezdo.
Ali izgubio se zvuk.

Iza tkanine
zastrašujuće uvećan roj muha prelijeće
provalije neba i zvjezdane gromače.

Kad ponovo promotrim nebo,
vidim da trkači ne trče jednako.
Sada su im neki koraci usporeni,
drugi neuvjerljivo brzi.
Povijaju leđa i njišu glave
kao da slijede zvukove afričkog bubnja.
Afrika u svemiru?
Kao da svemir nema svoju Afriku!
Kontinente koje je preko indiga neba
kopirao na Zemlju.

_____________________________________________

LANA DERKAČ (Požega, 1969.) piše poeziju, prozu, drame i eseje. Zastupljena je u zemlji i inozemstvu u mnogim antologijama, panoramama i zbornicima. Sudionica je brojnih međunarodnih pjesničkih festivala i raznih književnih događanja kao što su Struga Poetry Evenings, Kuala Lumpur World Poetry Reading, Festival international et Marche de Poesie Wallonie – Bruxelles, Festival Internacional de Poesia u Nikaragvi, Stockholm International Poetry Festival… Njeni tekstovi prevedeni su dosad na 20 jezika. Dobitnica je više književnih nagrada, između ostalih i Hrvatske književne nagrade Zdravko Pucak, Nagrade Duhovno hrašće, Nagrade Vinum et poeta, Nagrade Risto Ratković za najbolju zbirku pjesama na prostoru Crne Gore, Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovini. Uredila je 2 pjesničke panorame. Objavila je deset zbirki poezije, tri zbirke priča, zbirku drama, zbirku eseja i roman u Hrvatskoj, kao i knjige u Meksiku, Belgiji, Tunisu i Crnoj Gori. Upravo joj je iz tiska izašla knjiga priča Adresar smrti objavljena u izdanju Frakture.

KRATKA PRIČA MILOŠA PERIŠIĆA: RUTAVA MARA

proza

„Ne postoji lep način da se o tome priča, ali i vi pederi ste, zaboga, preosetljivi“, rekao mi je Vlada, koga sam zvao i čika Vlada, koji je i sam bio gej, ali u braku sa ženom, pa sebe nije smatrao gej muškarcem. On je bio svaštojeb, kako je govorio, a drugi su bili pederi.

„Isto je to, samo malo vlažnije. Ubaciš ga, žmuriš, misliš na Sašu Kovačevića, svršiš i ako ti se posreći, jednim polivanjem spereš sve životne probleme u koje si upao samo zato što si, pogađaš, preosetljiv.“

„Ali život sa tom ženom, pa povremeni supružnički seks, pa život te dece u takvom braku… Zar ne misliš da nije pošteno? To je robija.“

„Ma, ti posle radiš šta hoćeš, možeš i da se razvedeš. Decu si obezbedio. Mada moj ti je savet da takve brakove ipak valja čuvati. Ponekad zadovoljiti i nju. Ubaciš ga, žmuriš…“

„Znam, znam“, prekinuo sam ga jer mi se želudac kovitlao.

„Eto. Povremeno nju, a ovako za svoj groš, kad muka potera. I, najbitnije, voditi računa da se kojekakve pederske boleštine ne donose u krevet.“

„I ti ne misliš da je to licemerno?“, sada sam smeo da mu se suprotstavljam.

Sada, kada sam od njegovog polugolog profila na Grajnderu dobio njegove gole slike i pitanje da li želim da mi konačno pocepa pičkicu.

Kada sam bio dete, i kada sam ga se plašio, bio je očev prijatelj, lovac, odgajivač italijanskih mastifa, preprodavac polovnih automobilskih delova i ratni veteran.

„Licemerno? Licemerno je to što ideš unaokolo i vičeš da si peder, a ovamo želiš decu. Pa ne može. Moraš da prihvatiš da ti ovako ili onako pičoka ne gine.“

Bili smo na Stražilovu kada me je Anđelija M. poljubila na silu i kada sam zaista shvatio da do završnice osmog razreda brojimo sitno, da se više nikada nećemo videti jer ću posle ovoga verovatno pobeći na Novi Zeland, na psihoterapiju. Pokušavao sam da joj se otmem iz sopstvenog zagrljaja, koji je na silu zavila oko sebe. Izgledalo je kao da držim ja nju, a zapravo je ona mene stezala kao kraljevska boa. Bezuspešno sam vadio njen jezik iz svojih usta i pomerao glavu u stranu.

„Ali stani. Čekaj. Polako, Anđelija. Vidi, spomenik Branku Radičeviću.“

„Jebô te Branko Radičević“, čuo sam njen potmuli glas negde dole u stomaku dok mi je jezikom nevešto palacala po nepcima i krajnicima i bubrezima.

„Stani, jebote.“ Pomerio sam je od sebe.

„Svi su se poljubili na ovoj ekskurziji, ostali smo samo nas dvoje.“

„Pa šta? Nije smak sveta.“

„Ti ne razumeš. Ne želim da se vratim sa ekskurzije a da me niko nije poljubio. Nikada posle neću naći dečka.“

„Ne može sa mnom. Ljubi se sa nekim drugim.“

„Slepče. A ja čak htela da ti dam da je pipneš ako budeš hteo.“

„Šta bre da pipnem? Fuj!“, zgrozio sam se. „Ti si luda. Ostavi me. Ići ću kod nastavnice.“

Povratak sa Fruške gore bio je pakao jer je ceo autobus uglas vikao: „Miloš je peder, Miloš je peder!“

Naša razredna nas je terala da se pomirimo iako sam tvrdio da se nismo ni svađali. Podsećala nas je da smo mi pre svega vaspitani ljudi i školski drugovi, te da nam ne priliči da na takav način govorimo o seksualnim odnosima. A pošto smo na kraju krajeva i deca, ne priliči nam da o seksu govorimo uopšte.

„Da li smo bili jasni?“, pitao me je duboki džep njenog plavog mantila dok je stajala iznad mog sedišta.

Nastavnica Ðurđa, koja je sedela sa našom razrednom, pozva me kod vozača, na raport. Anđelija M. (crkla dabogda) požalila joj se da sam rekao da je ono što imaju devojčice fuj. I to pred Brankom Radičevićem. Srpkinja Ðurđa me je pozvala da mi objasni da ženski polni organ ne može da bude fuj jer iz njega na svet dolaze deca i da je to što joj je Anđelija M. prenela (dabogda trudna došla na maturu) direktna uvreda moje majke.

„Ali kakve veze ima moja majka sa tim što je napaljena devojčica pokušala da me siluje? Ispred Branka Radičevića.“

„Da to više nisam čula! O vagini moraš da pričaš sa poštovanjem.“

Vozač me je gledao u ogledalu. Iako je nosio naočare za sunce, znao sam da mi se smeje. Znao sam i da mi se nastavnik fizičkog smeje. On ima petoro dece. Pička ga je pokorila kao što je Sauron pokorio Mordor. Nastavnik hemije se nije smejao, niti je imao dece, iako je bio oženjen, ali on je posle škole radio kao konobar u jednom beogradskom klubu. Mislim, on je u neku ruku svetski čovek.

U moje anksiozno detinjstvo upravo je ušetao još jedan strah da se pridruži veseloj družini: strah od pičke. Čestitamo. Neka mi je živ i zdrav.

Eurotofobija. U svesti gej dečaka sa eurotobijom pička je poput biljke mesožderke, koja lenjo preživa bube i leptire dok joj se njihovi sokovi cede niz čeljusti.

Bilo je potrebno mnogo čitanja i školovanja i rano napuštanje roditeljske kuće da bi se došlo do nesmetanog uticaja psihoterapeutkinje i njenih skupocenih latinskih izraza, koji čine da se osećam odraslo.

Zanimljiv naziv. Eurotofobija.

Pomislio sam čak i neobičan način da me podseti da spremim šezdeset evra za još jednu seansu koja je trebalo da učini da zaboravim Anđeliju M. i nastavnicu Ðurđu.

Da zaboravim da smo ceo život proveli verujući da tetka Jasmina ne može da ima decu. U selu moje prababe Vide verovalo se da je za odsustvo drugog stanja uvek kriva žena. Sve dok nismo otkrili da je tetka Jasmina obezbedila spiralu. Spirala je njoj obezbedila nekoliko odmora godišnje, cistu na jajniku, večere, obilna krvarenja, klubove, napetost u dojkama, ponekad moderan balet i jednu neželjenu vanmateričnu trudnoću.

Za šezdeset evra trebalo je da naučim da ne mislim o mojim holandskim komšijama, advokatu Bobu i prevoditeljki Imke, i njihovoj dvodecenijskoj muci da u porodičnu vilu u Sen Tropeu umesto posla konačno donesu bebu. Naposletku su počeli da obeležavaju godišnjice Prvog pokušaja da naprave dete.

„Ljubavi“, Bob podiže čašu šampanjca, „da smo na današnji dan ostali u drugom stanju, danas bi naše dete imalo dvadeset pet godina.“

Hej, to je dvadeset pet godina stara polisa životnog osiguranja!

Bilo mi je glupo da proverim, ali rekao bih da su Pokušaju čak kupovali i rođendanske poklone.

Za šezdeset evra trebalo je da prestanem da mislim i o našoj surogat majci, koja je u poslednjem trenutku raskinula dogovor. Za mene možda još ima nade, ali za njega ne. Već je proslavio pedeseti rođendan i našao duplo mlađeg. Čujem da je iz Kambodže i da ga zove daddy.

Kada bismo samo priznali da želimo decu jedino kako bismo bili bolji očevi, mi gejevi bismo stvarno bili najbezbrižniji ljudi na svetu.

Imao sam više od trideset godina kad sam je ugledao. Bila je mesnata, nežnoroze boje kao gljiva na panju.

Dakle, Amsterdam, festival Milkshake, koji nezvanično otvara Nedelju ponosa, i nudistička tehno žurka u okviru festivalske ponude. Ljudi igraju, a ja, seljak sa Kosmaja, gledam u holandsku mindžu kao tele u šarena vrata. Prvi put u životu vidim pičku. I to ne pičku pičkicu, usku cicamacu, nego onako… pičku kabadahiju. Bahatu, raspištoljenu, napamprčenu pizdu. Sela ti bre ona onako, znaš, pa raširila noge, pa otvorila flašu piva.

Gledam ja nju, gleda ona mene. Priviđa mi se pokojna prababa Vida kako je pita je li rodevala. Nadam se, prabako. Jer ako nije, sad može da rodi samo tetrapak tečnog ekstazija.

„Da li ti se dopada?“, pita me njena gazdarica i prestaje da igra. „Vidim da je posmatraš.“

Pička mi se nakezila, mafija mi tu. To nije pička, to je hajduk.

„Izvini, ali mislim da mi se ne dopada. Samo mi je fascinantna. Prvi put je vidim. Mislim, ne tvoju, nego uopšteno govoreći.“

Ona se nasmejala.

„Verujem da u ovoj skupini nisi jedini. Da li želiš da je pipneš? Hej, nemoj da ti bude problem, ja sam lezbejka.“

Želeo sam. A i nisam. Pa jesam. Pa nisam.

Plašio sam se.

Taman pođem prstom i onda počnem da skakućem ukrug, da mlatim rukama kao da sam se opekao i vičem: ne moguuuu, ne moguuuu!

Ali morao sam. Ovo je bila jedinstvena prilika. Okolnosti su bile miroljubive i sapfičke.

„Zove se Nigela“, predstavi mi je kako bi stvorila koliki-toliki osećaj bliskosti.

Nigela – kao cvet iz porodice mačjih brkova. Kako nežno ime za pičku koja izgleda kao Čučuk Stana.

Sad ili nikad.

Metnuo sam ga. Mislim na prst, naravno. I nisam umro, živ sam. Ali ne mogu da se setim celokupnog utiska. Bilo je kao… kao… imalo je nekakve slojeve, kao pupoljak. Razlistana kao žužu. Čokotić zelenog grožđa, kao bućurka vlašca moje prababe Vide. (Sad nešto razmišljam: možda je imala i kondilome. Kao da sam ja znao kako treba da bude dole. Nisam sigurno hvatao kosmajske čobanice za bućurke jer čobanica odavno nema.)

Jebala me bućurka i prababa Vida, šta mi je sa njom odjednom!

E, ali znam odakle to.

Vida je takođe imala nigelu. U bašti. Zvala ju je rutava mara. Danas je zovu samo crni kim ili čurekot. Uglavnom služi za biljno ulje, premda ja volim i njene crne semenke na pecivima.

Računao sam: trebalo mi je više od trideset godina da je pipnem, pa će mi onda trebati još trideset godina da mi se digne na nju. (Ali koliko će meni tada biti godina?) Ne, malo je to. Još pedeset godina da mi se digne na nju i možda ću napokon imati priliku da dobijem dete.

U starosti. Osim ako… ako bi mi dozvolili da kao gej samac usvojim, ili da dobijem dete uz pomoć surogat majke. Ali ne verujem, ne u mom veku. Verovatnije je da će mi se posle devedesetog rođendana konačno dići na rutavu maru.

U stvari, sećam se ja i Vidine rutave mare, kada se pred smrt jednom upišala u krevet, pa niko nije hteo da je presvuče i svi proklinjali dan kada su poklekli pred njenim vapajem da je ne šalju u dom za stara lica. I da je puste da umre među svojima.

Ali nije meni kriva rutava mara. Krive su mi kamene tablice zakona ovog omeđenog pašaluka, na koje ljudi upiru toljagama i viču da mi ovako ili onako pičoka ne gine.

Vida je bila strašna baba. Jedino je ona znala koliko je tanka linija između neoženjenog pedera i diskretnog domaćina. Odavno je ona govorila da je čika Vlada peder, još kad je sa mojim ocem pošao u vojsku. A on, iako naizgled grubijan, nikada nije smeo protiv nje.

Pričala je i o mužu nastavnice Ðurđe, kako se ne klistira. Čuje, kaže, kada ode na pijacu, narod priča, kako su mu muškarci iz guzice slučajno izvlačili grašak i purenjake, i to joj je neobično smešno, smeje se desnima jer zube nema.

„I to muško? E, kuku mene, kuku mene.“

„A ti što su mu nalazili povrće, oni jesu muško?“

„Pa nije on jebô nji’, nego oni njega.“

„Prabako, ali on ima ženu, zar ne? Nastavnicu Ðurđu. Oženjen čovek, domaćin. Imaju decu. Kao što i čika Vlada ima decu. Kao što i svi ti muškarci koji su bili sa mužem nastavnice Ðurđe imaju žene i decu.“

„Ja ništa i nisam rekla“, branila se prababa. „Njima svaka čas’, oni su porodični ljudi.“

„Čekaj, a šta sam onda ja?“

„Pa dok ne dovedeš snajku, bićeš samo peder. Ljubila te baba.“

________________________________________________

MILOŠ PERIŠIĆ (1992) dolazi iz Aranđelovca. Studirao je književnost u Beogradu. Godinama je živeo u Rimu i Amsterdamu, a u Srbiju se vraća 2021. godine, kad počinje da piše za LGBT magazin Optimist. Naredne godine sa pričom “Boršč” osvaja 3. mesto na konkursu za Nagradu “Miodrag Borisavljević”, sa pričom “Rutava Mara” Nagradu “Leposava Mijušković” za najbolju priču sa LGBT tematikom, a sa pričom “Reči” treću nagradu na petom regionalnom književnom konkursu Biber. “Rutava Mara” je iste godine pročitana u emisiji Putevi proze na Radio Beogradu. Sve tri priče odlomci su iz dva neobjavljena romana za koje traži izdavača.

književna premijera: ZBIRKA KRATKIH PRIČA ZORANA KRUŠVARA “ŠUMA IZA GRADA”, Hrvatsko društvo pisaca, 11/2022; jedna priča

proza

PROFESOR

Umirovljeni profesor Perjačić ima stari, katodni televizor. Na njemu je heklani tabletić, na tabletiću ukrasne figurice. Policajac s kapom pod miškom, svećenik s raspelom, trgovački putnik, poštar. Tabletić je heklala njegova pokojna supruga. Artritičnim prstima tjerala je niti u mrežu koja će loviti prašinu dok se ne skori i postane tamnožuto igralište za stonoge. Profesor Perjačić neće brisati prašinu. Ne zato što doktoru znanosti, kulturalnom antropologu i nekadašnjem svjetskom putniku ne pristaje takav svjetovni posao, nego zato što prašinu sad već i ne vidi. A i nije ga briga. Ta, on je spavao u džunglama Indokine, družio se s ljudožderima na Borneu, bratimio se s papuanskim vračem i skrivao ga od mačeta seljana koji su ga optuživali za epidemiju kolere! Zar sad da se opterećuje prašinom i stonogama?

Desno od televizora stoji spatifilum, napola suh. Dobio ga je od kćeri. Brinuo se o njemu neko vrijeme, duže nego o gljivi koja je radila kefir, ali na koncu je i od toga odustao. Ostalo bilje koje mu je kćer poklonila odavno je povenulo. Spatifilum je najduže izdržao, godilo mu je zračenje iz katodne cijevi. Da si cvijet umije sam naliti vodu, možda bi imao šansu. Kći je mislila da starcu treba neko društvo, sadržaj, zadatak, smisao života pa mu je stalno kupovala biljke. Onda je ostala bez posla pa si to više nije mogla priuštiti.

To je bilo dobro. Biljke su mu išle na živce.

Sad je penziju davao kćeri pa ga je prestala zapitkivati zašto si ne kupi novi televizor, onaj tanki, plazmu. Nije joj mogao objasniti da na plazmu ne stane tabletić, ne bi to shvatila. Osim toga, ovaj televizor je naučio i popravljati kad zatreba, svestran je on. Zadnji put je osim odvijača i lemilice morao upotrijebiti i gabonski ritual za vraćanje iz mrtvih, ali na kraju ga je ipak popravio. A plazmu ne bi znao.

Prestao je uzimati lijekove. I to je neka ušteda pa koliko potraje. Po njegovoj računici, ako bez lijekova preživi još dvije godine, uštedio je za sprovod. Više ne izlazi iz stana, odjeću mijenja nedovoljno često, pere se neredovito, zarastao je u bradu i rijetku kosu. Ne razgovara s ljudima, samo sjedi na kauču i gleda televiziju. Dokumentarce. Titlove vidi loše, ali dokumentarci su često sinkronizirani, a i kad nisu, on razumije mnoge jezike. Intelektualac ima znanje u glavi, ne na Wikipediji.

Samo utone u ofucani tapecirung, opruge se poslušno rasporede među kičmene pršljenove i pusti da pred njim defiliraju egzotične afričke životinje, socijalni problemi trećeg svijeta ili štogod je već Đelo Hadžiselimović ovog puta odabrao. Pojača zvuk da nadglasa zujanje hladnjaka i puca si u glavu elektronskim topovima, tušira se njihovim mlazovima dok ne speru starački epitel s lica i utisnu mu šarene, bogato saturirane slike u rožnicu.

Ne ustaje kad zvone na ulazu u zgradu. Neka zvone nekom drugom, njemu sad lete ptice iznad južnih mora. Ne čuje kad zatvaranje vrata odjekne stepeništem, niti korake koji se penju na njegov kat. Ptice se gnijezde, traže hranu, to je pitanje života i smrti.

Onda odjednom – slika nestaje. Ekran je crn, zvučnik šuti. Ptice su odletjele. Profesor je zatečen, usta mu se nijemo miču, oblikuju:

“Ma što…”

Lampica na dekoderu ne gori. Nema zujanja hladnjaka. Nema struje.

Iz hodnika zgrade čuju se pokreti, škljocanje, kao zatvaranje ormarića… Uz duboki uzdah i škripanje zglobova ustaje i žuri do vrata, tlak mu raste, prsti drhte dok hvata kvaku. Na hodniku je muškarac u radnoj odjeći, s velikim logotipom HEP-a. Kutija s alatom njiše mu se u ruci, dok se udaljava od brojila i žuri prema stepenicama. Perjačić, kapilare mu cvatu po izboranom licu, viče za njim:

“Stanite! Što je ovo?”

Mladi radnik sliježe ramenima. Vilica mu se pomiče, prebacuje žvakaću s lijeva na desno:

“Niste platili… Dopis vam je u sandučiću, platite pa će Vam opet uključiti… Ja tu ništa ne mogu.”

“Mladiću, električna energija je civilizacijski doseg, ne možete mi je uskratiti! Pa da imam, platio bih!”

Električar je, to mu se jasno vidi na licu, umoran od ovakvih razgovora. On ima posao, možda i obitelj koju treba hraniti. Radne zadatke treba izvršavati, isto kao što i račune za struju treba plaćati. Slušanje pritužbi nije u opisu njegova posla:

“Gospodine, što ja tu mogu? Ja Vam moram obustaviti isporuku električne energije. Možete podmiriti svoje obaveze i platiti ponovno uključenje. Ja moram postupiti po nalogu”, okreće glavu i odlazi. Na koncu, misli si, što da mu kažem, starac je sam kriv. Živio je dovoljno dugo da uštedi novac za struju, ako na to nije mislio ranije… Ha, to je njegov problem. Ali profesor Perjačić mu je za leđima, koščati prsti grabe električara za rame:

“Ne mogu podmiriti, jer nemam novaca! Ne možete mi isključiti struju, čuješ?! Idiote jedan, vrati se i uključi je!”

Električar se trza, otresa ruku sa sebe. Idu mu na živce ti starci, previše ih je. Žive sami u stanovima dostatnim za četvero, guše zdravstveni sustav svojim kroničnim astmama, dijabetesima i osteoporozama, njihove mirovine prazne proračun, a oni žive vječno, kao vampiri, ustali iz grobova samo zato da bi sjeli na stolice u autobusu, jer oni moraju u grad baš onda kad je najveća gužva, kad pošteni, vrijedni ljudi idu zarađivati za život, i onda takvi starci ne plaćaju struju, i onda je on negativac kad radi svoj posao i dođe je isključiti.

“Makni ruku s mene, ej!” glas mu zvuči strogo, prijeteći. Prešao je na “ti” i štrca slinu kroz zube. Starac mu izgleda kao osušena riba; ako ovo eskalira i on bude morao potegnuti šaku, neplatiša bi se mogao raspasti.

Profesorovo lice iz crvenog postaje ljubičasto. Usna mu se trese, ruke mu se tresu, sav se trese. Da je mlađi, zgrabio bi električara za grlo. Ali nije. Ne može, svjestan je toga. Zato samo stoji, zuri u dušmanina i bučno diše. Mladić mu se podsmjehuje:

“Stari, vrati se doma, nemoj umrijet tu na stepenicama.”

Profesor mijenja boju lica još jednom. Grčevito se hvata za grudi.

Jebote, stvarno će umrijet! Što ću onda? prolazi električaru kroz glavu.

Profesor si trga dugmad s požutjele košulje, grebe noktima. Tu se izbrazdana prsa nadimaju, hropću i pište hvatajući zrak…

Samo mi je ovo trebalo! Električar osjeća kako mu se koža ježi, ponovo postaje profesionalan i prelazi na “Vi”: “Je… Jel Vam dobro?”

Tu njegovo staro srce lupa nepravilne ritmove iz džungle…

“Ajde, vratite se lijepo u stan, sjednite malo, uzmite vode, šećera… Skupit ćete već za tu struju…”

Tu, o tankoj vrpci od upletene ljudske kose, visi kožna vrećica koju mu je na rastanku poklonio njegov pobratim, papuanski vrač. U nju profesor već izvježbanim pokretom zavlači prste i grabi fini, mekani prah te ga baca u lice HEP-ovcu. Čestice lebde u zraku. Šareni, svjetlucavi oblak. Ne padaju, vrtlože se kao žive, čuje se kako tiho šapću jedna drugoj dok se lijepe mladiću za lice, ulaze mu u oči, nos, pluća.

_____________________________________________

ZORAN KRUŠVAR već dvadeset godina zabavlja, iznenađuje i uznemiruje čitatelje svojim pričama. Do sad je objavio niz knjiga:

“Najbolji na svijetu” (Mentor, 2004.)

“Izvršitelji nauma Gospodnjeg” (Mentor, 2007.)

“Zvijeri plišane” (Knjiga u centru, 2008.)

“Kamov se vraća kući” (Mentor, 2010.)

“Zaljubljeni duhovi” (V.B.Z., 2011.)

“Poduzmi nešto” (Izdavački centar Rijeka, 2011.)

“Flumen Obscura” (Hrvatsko društvo pisaca, 2015., kao dio kolektiva Fluminati)

“Zlatni retriver” (Gradska knjižnica Rijeka, 2018., kao e-knjiga)

“Disaster – dijagnoza modernog biznisa” (Crocon, 2020., u suradnji s Lindom Poščić Borovac, Anom Zoričić i Veronikom Uravić Čolak)

“Grickonja užasa” (Hangar 7, 2021. Ilustratorica: Ivana Babić)

“Šuma iza grada” (Hrvatsko društvo pisaca, 2022.)

Njegovi radovi dobili su nekoliko nagrada, uključujući nagrade Sfera, Artefakt i Best Corporate Book, a omiljeni pokemon mu je Snorlax.

Kad ne piše knjige, uči programirati video igre koristeći Unity i C# te ovim putem traži posao u gaming industriji.

U međuvremenu pije puno čaja i sanjari o šumama.

– o knjizi Šuma iza grada: “Šuma iza grada čarobno je mjesto. U njoj možete susresti vile, vještice, zombije, krokodile i umirovljene akademske građane koji preživljavaju sakupljajući samoniklo jestivo bilje. No, što se dogodi kad se, kao dio projekta turističke zajednice, u šumu odjednom usele partizani?

Knjiga “Šuma iza grada” uvodi bizarne i fantastične pojave u svima prepoznatljivu hrvatsku svakodnevicu, a priče o životu radničke klase podvlači likovima iz bajki i horor filmova.

Autor je žanrovski svrstava u magijski kapitalizam.”

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA SNJEŽANE RADETIĆ “PRIVILEGIJA LETA”, Biakova, Zagreb, 11/2022; pet pjesama

poezija

SAMO AKO NAĐEŠ

ako nađeš nekog
uz kog si bezbrižna
udahni dublje nego ikada
rastresi kosu pticama
raskrili razdragano ruke
podigni čelo u sunce
i osmjehni se tamnim prazninama
neće te više nikad sustići

ako nađeš nekog
tko te često nasmijava
zime će odjednom postati blage
a polovi nježno se otapati
ti ćeš zaplivati tad u smiraj
gdje se more u nebo razlijeva
a nebo moru udvara

smijeh će kao zakrpa
prekriti sve tvoje složenosti
ako nađeš nekog
s kim si bolja nego sama
prihvati
i dopusti sebi biti ona
koju si dugo skrivala

***

NJEGOVE SU RUKE GOVORILE

moj otac umro je u svome domu
u svom krevetu
pred mojim očima
na moj rođendan

neću nikada zaboraviti mir
koji sam na kraju ćutila oko njega
i kako se pitomo borio za dah
njegove oči već dalekog pogleda
iz kojih je polako
tako polako nestajao život

a dok je uzlazio prema svome tjemenu
u namjeri da zauvijek napusti umorno tijelo
u očima sam mu lovila
sve s čime se konačno pomirio

u maniri duge
između dva treptaja
jedan su za drugim slijedili
iznenađenost strah opiranje uznemirenost
tuga nježnost ljubav i mir

i onda bez treptaja
samozatajno kao što je i živio
tiho je prhnuo u tajnu života

ostalo je tijelo kao svjedok
svih naših dodira i zagrljaja
ogrubjele stolarske šake koje su nespretno
a nježno milovale

nije znao ljutiti se na mene
samo bi blagošću sve pokrpao
jednako kao što je brižno i smireno znao
sve čega se dotakne popraviti i sastaviti

ipak najdublje nosim
njegov meki skrbni pogled
kojim bi me sačekivao i ispraćao
kroz životne avanture
bez prigovaranja i bez osude

nije bio od mnogo riječi

njegove su ruke govorile za njega
prešutno znam
da si pripadamo
još i sada kad se samo čini
da ga više nema

***

LEPTIRI

ako nema patnje nema ni ljubavi
kažeš
po tome ćeš ti uvijek biti moja nevolja
iz patnje u čežnju
iz čežnje u patnju
vozim beskonačnu osmicu
središte joj položeno u meni
čas u njemu gmižu gusjenice
čas lepršaju leptiri
kružeći svoju preobrazbu
pažljivo ih lovim
da zarobim tu jednodnevnu ljepotu
i da im kao pravi kolekcionar
eterom osiguram vječni život
kad ih jednom tako nepokretne
poredam jednog do drugog
i zaštitim od dodira

bit će to najljepša
i najveća kolekcija sreće i patnje
koju si ikada vidio

***

OTVORENO

finim uzdužnim rezovima
otvorit ću kožu
razgrnuti meso
zaroniti u pustinju svoju
pomno preslušati kosti.
sve skriveno osvijetlit će
u tom jasnom trenutku
spremnost da se razmrvim
pod neizmjernim nebom.

nanizat ću pravilnu nisku
svih pohranjenih bjegova
i okititi njome
svoj izborani vrat
da sakrijem vrijeme od sviju
što zaviruju u moju prolaznost
da dopustim svjetlosti
da se slama kroz mene
da drhti u titraju.

uostalom sve je još tu
u tragovima
kao otrov u malim dozama
liječi me i prelijeva
gdje bih bila prazna
ili me ne bi bilo.

***

PETI ELEMENT

kad bih mogla vratila bih vrijeme da se volim
odmah tamo na početku svega
bila bih nježna prema sebi i šaptala si jutrima
o kako si divna ti jedina i najbolja za mene!
pa bih se grlila i gledala i ljubila
čuvala bih svoju radoznalost ljuljuškala zanos
cjelivala svaki susret sa sobom

kad bih mogla vratila bih vrijeme
da sama sebe vidim i razumijem
prije svih nesporazuma i nesigurnosti
prije strahova i beznađa
dovoljno na vrijeme da izbjegnem
životna poravnavanja i ispravljanja
da u mjehuriću od ljubavi pregovaram s odraslima

kad bih mogla vratiti vrijeme dopustila bih
da se sama sebi svidim na prvi pogled
da se zaljubim u nasmijanu sebe
i budem najbolja prijateljica vlastitim potragama
u mom životu ne bi bilo idola
ni ljubomore ni bijesa ni tuge
ni strahova ne bi bilo
oni u ljubavi izgaraju

kad bih mogla vratila bih vrijeme
samo da budem ljubav svog života

_________________________________________________

SNJEŽANA RADETIĆ rođena je 1964. u Puli. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, smjer jugoslavistike i dodiplomski studij bibliotekarstva. Od 1990. radi kao profesorica hrvatskog jezika i književnosti u porečkoj srednjoj školi, a od 2017. vodi ustanovu u kulturi i cjeloživotnom obrazovanju.
Pjesme su joj dosad objavljene u časopisu Dometi i na portalima Čovjek-časopis i Astronaut.ba. Njezina prva zbirka pjesama naziva Privilegija leta objavljena je u izdanju Biakove iz Zagreba, 2022. godine (urednica Darija Žilić).
O sebi najbolje uči kroz druge. Intrigira je čudo riječi, život u trenutku i ljudska priroda.
Živi i radi u Poreču.

„…iznenadit će snažan ritam, mnoštvo bogate metaforike, no prije svega otvorenost, eksplicitno iznošenje emocija, čitavog dijapazona osjeta, od ljubavi do mržnje, bez ostatka. I u tome jest posebnost ovog trodijelnog poetskog teksta. U prvom dijelu prije svega usmjerenost na drugog, na strasti, gubitke, zapitanost nad rasulom koje ostaje nakon svega, dok je u druga dva ciklusa Preslušavanje kostiju i Privilegija leta autorica usredotočena na raskrinkavanje tabua i obiteljskih tajni. Posljednja pjesma u knjizi, Peti element, to i pokazuje.“ – iz pogovora Darije Žilić

fotografija autorice: Ana Knežević
dizajn korica knjige: Dea Curić

NOVA POEZIJA IRENE SKOPLJAK BARIĆ

poezija

REZULTATI PRETRAŽIVANJA.

Internetsko pretraživanje Anne Sexton
Kaže da korisnici također pitaju
Is it true Anne Sexton
What happened Anne Sexton
When did Anne Sexton die
Did Anne Sexton attend college
I puno je još pitanja korisnika
O mojoj majci po zdjeli mlijeka
O mojoj sestri po zdjeli hladnih krumpira
Anne i ja sjedimo na širokoj prozorskoj dasci
Vedra je proljetna noć i svaka ima svoju sjajnu zvijezdu
Anne je stvarnija nego što može biti
Moj grijeh moj grijeh moj grijeh
Anne se dogodilo sve što je moglo i moralo
Njeno je uzglavlje oduvijek mramorno
Anne jedino još nije umrla
Vidim je u zelenilu koledža
Pod stablom kuglastog javora gricka dugačku slamku
I zadirkuje Silviju
Vidim je parkiranu u garaži
Pod kupolom limene kutije gricka dugačku cijev
Zadirkuje nas
Izaziva
Hoće da se stalno pitamo je li Anne tako htjela ili je to tek
Obična nesreća

***

WISLAWA. SESTRA.

Kako Wislawa podnosi noći
pitam se povremeno

dok tražim položaj za stolom, pod tušem
dok polažem pramen kose na bijeli jastuk

Kakva je Wislawina noć

ona je katkad moja mama
ona je uglavnom moja sestra

Wislawa tješi, kaže, znaš da zvjezdani
prah zapravo ne svijetli
Zvijezde su uopće precijenjene,
govori umjesto uspavanke,
i dan se sasvim lijepo podnosi i bez njih

Wislawa je nježna rijeka
Dugačkim prstima
obrezuje šume mnogih riječi, vadi ih pažljivo,
češlja im korijenje
Silnim tokovima
razvrstava stotinu radosti

sadnice, trajnice, neobavezno štivo
početak i kraj

Kako Wislawa podnosi ijednu noć
sad kad je utonula u utrobu zvijezde

To su pitanja
koja sebi postavljamo

***

ADAME, SESTRO.

Otkud ti, Adame, u mojim pjesmama
o sestrama?
I može li se reći nešto
u tvoju obranu?
Knjiga je to i o noći, brate
sestro,
reći ćeš
u kojoj skupljamo kosti svih osakaćenih
svjetova.
Prigrlimo u krilo stihove.
I dugo dugo češljamo njihovu kosu.

Gdje si ti u noći, Adame?
Jesi li pokriven njezinim noćnim velom
ili svijetli tvoja glava?
Blještavi oreol.
Putokazuje, osvjetljava
knjigu
koju vrijedi pročitati

za ovog svijeta

s kojim nemamo baš ništa.

Nego, reci,
otkud ti
A
DA
ME
nisi pitao

gdje je najbliža autobusna stanica
sklonište za napuštene životinje
ima li ovdje galerija ili kazalište

gdje je, zapravo,
u ovom gradu
moguće nestati.

***

GWENDOLYN. MAJKA.

Postala si moja majka
jedne nedjelje
Bila si Gwendolyn ljubavnica
predana nježnim kućnim radinostima
a onda si postala moja majka
U vremenu između šarenog pokrivača
i kolačića s čokoladnim mrvicama
ugnijezdila si mrvicu mene u prostor
između prepona
Paperje je pokrivalo moje tjeme
Slušala sam kako recitiraš
Svlačiš se
Predosjećaš primirja
Tišinu kišnog jutra
Daljinu posljednjeg noćnog vlaka
Bila si dijete i majka
majka-dijete odraslom muškarcu
Gledala sam te iz utrobe
iz početnog gledišta
Bila si predana
Bila je još jedna mazna nedjelja u nizu
Uvukla sam se u tebe
kao magla u prazan prostor
iznad jezera
Bila sam tvoja voda
Ljuljala si me
Utjeha-majka
sklupčanu u krevetu
Dok ne odu mrakovi
sjene
i jedno veliko čudovište
ispod ružičastog kreveta

***

IRENA.

Koračam kroz sobu

gore sam
dolje sam

u kojoj smo nekad sjedile.

Nad glavama rastopljen mjesec i
jedan svileni bljesak

štit
da nas nitko ne nađe u dalekim svjetovima

štit
da nas nitko ne čuje u dubokim riječima.

Koračam kroz sobu i znam
napisat ću ti pismo
sestro Irena.
Napisat ću ti: posudi mi jednu od onih
cvjetnih haljina od svile
pođimo na najveći berlinski trg

tamo smo mnoštvo
tamo smo sve i tamo smo ništa.

Tako je, čini se, najbolje.

Bit ćemo jedna za drugu
samo to nam treba
kukuljica od svile
— malo nošena malo prozirna —
Nitko to neće uočiti
jer cvjetovi su tako postojano lijepi
tako su žuti i tako su veliki.

A kad se vratimo, napisat ću:
pođimo opet u našu strašnu sobu
zasadimo stopala u noćne papuče
ukopajmo tijela u noćne ogrtače.

Poezija je najmilija dok je obasjava samo
trag mjeseca.

Tvoj prst pokazuje posljednji stih.
Posljednji su stihovi uvijek strašan kraj
ipak
jedini izlaz
ipak
vidim
ti i dalje pišeš.

Ti pišeš.

Iako
i tako lako
nevidljiva.

_______________________________________________________

IRENA SKOPLJAK BARIĆ (Zenica, 1982.) profesorica je hrvatskoga i ruskog jezika i književnosti. Pjesme i kratke priče objavljivala je na pojedinim internetskim portalima, u časopisima te u nekoliko zbornika i publikacija u sklopu književnih natječaja. Neke su joj pjesme i kratke priče pohvaljene, a neke nagrađene. Suautorica je čitanki iz hrvatskoga jezika u izdanju nakladničke kuće Profil Klett te digitalnih obrazovnih sadržaja za projekt e-Škole. Pokretačica je Književnih dana Marije Jurić Zagorke koje organizira i provodi u suradnji s Narodnom knjižnicom Vrbovec, a u sklopu kojih je raspisan i natječaj ZA najbolju GORKU priču. Godine 2016. izišla je njezina prva pjesnička zbirka Neprivezani u izdanju Hrvatskoga društva pisaca iz Zagreba. Svoju drugu pjesničku zbirku Plava mahovina objavila je 2020. godine, također u izdanju Hrvatskoga društva pisaca.

KRATKA PRIČA DEJANA KANAZIRA: WIOSNA NA POLJSKOM ZNAČI PROLEĆE

proza

Vesnu i mene oduvek prati kiša. “Dobar ti je kišobran. Devojka ti ima ukus“, dobacio je čovek koji je, siguran sam, čekao na pecivo upitne svežine. Pogledao sam kišobran išaran Ajfelovim kulama u Parizu. Nekako je u mojim rukama bio neobičan. Nisam putovao tri godine i Francuska je bila dalje nego ikada pre. „Ona mi nije devojka. Ona je,“ napravih pauzu, „samo tu došla da kupi nešto.“ Pogledao je u mene, pa u kišobran, pa opet u mene. „Nisi njen tip?“, upitao je. „Nažalost“, rekao sam. Kada je izašla, okean ljudi se slivao ravnomerno iz svih pravaca. Trebalo je nekuda krenuti. Ali kuda? Vesna je u određenim stvarima infantilna. Avanturista. Vidovi zabave koja ona voli su filmovi, post pank i, tada sam uvideo, čudna hrana. Nismo mogli u park. Nisam imao baš puno novca. Preturao sam foto aparat u džepu i razmišljao da ga nekako negde „utopim“. Sve ove misli su se nalazile u mojoj glavi dok je Vesna vezivala plastičnu kesu u kojoj su bili jogurt i burek. „Pa ako si spremna. Molim te, posle tebe“. Ispuržio sam ruku kao i jednim trzajem ruke otvorih kišobran. Vesna se smejala. „Oh, hvala.”

„Moram biti ovako fin jer takva riba pored mene nalazi se jednom u dvesta godina. Ajde ovaj, zajebi ove engleske fore. U Engleskoj valja samo pank. Gde idemo?“. Znatno sam promenio ton. Pomislio sam da idem sam kući, da će imati neke obaveze. Uvek se tako odvijala situacija kada bih promenio ton.

„Hajmo do mene. Ionako počinje FEST za dva dana. Možemo gledati trejlere a i još sam gladna. Pre toga, idemo do pošte i u knjižaru. Da vidimo šta ima.“ „Hajde.“

Na putu do Glavne pošte, kapi su menjale tempo. Džezerski su se klizale po jaknama koje ljudi oblače samo u oktobru. Siguran sam da u mnogim buticima postoji odeća obeležena sa „OKT“. Ljudi prolaze i razgovaraju mobilnim telefonima. Negde žure. Vesna i ja hodamo sporo dok ona pominje kadrove iz kojih bi izvukla najviše iz ove zaista mokre situacije. Takva su vremena. Uvek smo govorili kako su bizarnosti postale uobičajene, kako su masovne školske pucnjave u američkim gradićima nova budućnost. Kako je svet jedna velika puška. Satima sam mogao slušati njene monologe koje bi ukrašavala osmehom posle duboko tužnih grimasa. Bila je čudna. Od kada sam je upoznao i video njenu rupu u mrežastima čarapama, smatrao sam da je kroz njih pala prva kiša ikada. I od tada oduvek stomak mi se grči na pomisao kako Vesna svojim zagrljajem utiskuje sve moje atome na svoje male sise. Poput pisca koji na papir utiskuje mastilo. U pošti, ljudi su glasno licitirali. Tako se činilo. Velika svetla i hol davali su orvelovski utisak. „Pogledaj sve ove ljude koji nešto plaćaju. Divno je ali u isto vreme se plašim.“

„Nema potrebe da se plašiš. Oni su se samo sklonili od pljuska i pomislili kako nisu nešto platili pa eto. Sada je prilika.“

„Vrlo moguće, Uroše. Ali ja ne znam zašto sam rekla da hoću ovde“.

Nasmejala se. Kese su navirale u naletima. Kiša je zapljuskivala obalu četrdeset dana. Apokalipsa se odmotavala u slepoočnicama. Hteo sam da je poljubim dok se tako smeje, ali sam ipak zabacio ruku u džep.

„Vidi.“

Izvadio sam mali austrijski digitalni aparat marke „Maginon“. Jako solidan iako postoje mnoge bolje marke sa jačim objektivima i bezbroj funkcija.

„Hajde da uslikamo.“ Škljocnuo sam. Divila se mom osećaju za kadar.

„Bio bi dobar kamerman. Uroš Poletanović, kamerman. Kako ti to zvuči?“ rekla je.

Prizor svih kesa koje na nogama kreću ka meni i Vesni su imale automatske puške. Odašiljale su rafal. Opet trenutak za poljubac. Nisam to uradio.

„Zvuči jako izmišljeno“, odgovorio sam dok sam stavljao digitalac u kaput. “Hajmo u knjižaru. To je naše stanište.“

Opet, kišobran, gestovi, smeh. Čudna tura je to bila. Nismo imali nikakva zadržavanja i značaj posete pošti je imao sve manje smisla. Nismo imali nikakva pisma za poslati. Bilo smo sami na poljima tečnosti. Knjižara je bila nedaleko od Glavne pošte u Kosovskoj ulici. Ovaj put nismo mnogo pokisli. Kese su bile „nežne“ ovoga puta. U knjižari smo čitali naslove i davali radijske opise datih knjiga. Mešali smo motive iz knjiga i napravili esej o trenutnom stanju svetske literature. Bilo je smešno. Nikada nisam video Vesnu da se tako smeje. Utišavali bi ton kada bi prodavci dolazili jer ipak smo na neki način, i mi škrabatori u toj velikoj igri literusa. Ko bi spajao Ivu Andrića sa Vilijamom Foknerom? Idioti. Dosotojevskog sa Ruževičem? Bolesnici. Na kraju je kupila knjigu bivšeg ljubavnika. Mislim da me je jedna plastična kesa upucala pravo u nogu. Bol je bio staklen kao bašta. Po lišajevima u duši padali su staklići. Kada smo izašli, ćutao sam. Pričala je o programu FEST-a, o nekim Latinosima. Stan je takođe bio blizu pa ni ovoga puta, sem mog ranjavanja noge, niko nije pogođen efektom staklene bašte laserima ili tako nešto. Stajao sam na prozoru i pušio.

„Voliš tortilje? Evo ti kapica.“ Od novinskog prospekta u kom je program FEST-a, napravila je gusarski šešir.

„Volim. Kažu da manje goje nego obično testo.“

„Da. Ali imam samo luk. Ako nam se usmrde usta možemo da se ljubimo bez problema. Šalim se. Nije toliko strašno.“

Pogled mi se gubio na čudnu zgradu preko puta koja je imala par krovova. Mačke su upadale u dimnjake. Posle nekoliko minuta bi izlazile. Ugasio sam cigaretu i rekao Vesni: “ Pogledaj. Zar nije filmski. Napisaću priču o tome. Kao ovaj dasa.“ Ovog puta sam izabrao magični trik vađenja slike Ernesta Hemingveja iz novčanika. Potom ništa. Glup trik. Svakako bezbedniji nego hloroform u maramici.

„Vidi ga kakav je! Daj sad ja da probam da fotkam.“

Uz nekoliko kratkih objašnjenja gde je šta na tom malom aparatusu, Vesna se pripremila za škljocanje. Facu sam prekrio slikom. Fotografija je ispala dosta čudna.

„A sada filmovi. Evo prvi. Klik.“ Nasmejala se ko zna koji put danas udarivši me po kolenu. „Fokstrot“. Neki izraelski film. Priča govori o nekim Jevrejima koji saznaju da im je sin poginuo u ratu. Prikazuje raspad jedne porodice. Kiša je pored svih tih dijaloga i alegorija iz filma neprestano padala. Tortilje su odavno bile pojedene. Vesnine oči su počele da rastu. „Američka pastorala“. Sejmor, Šveđanin jevrejskog porekla, živi u Americi. Njegova kćerka ide na neki politički skup protiv rata u Vijetnamu. Opet Judaizam. Vesna uzvikuje: “Run through the jungle jee!“

„Čovek-Švajcarski nož“. Henk je pretrpeo brodolom i gubi svaku nadu da će ponovo videti svoju ženu. Leš se nazire na obali i on steče novog prijatelja, koji je neko vreme bio mrtav. Henk me podseća na Vesnin osmeh. Noga je i dalje bila krvava.

„Zanimljivi su svi. Hajde da odemo na bar jedan“ rekla je dok je prala sudove.

„Problem je karta. Nemam posao sada. Kiša je, a tada sam uvek nepokretan.“

„Častiću ja. Uostalom imam i ja neki montiran film na eksternom hard disku. Možemo jedan dan taj film ili ove na FEST-u.“

„Ti si baš, profesionalna. Bolja od celog tog festivala. Kako se zove?“

„Nisam mu dala naziv. Volim da neke stvari ostanu nedorečene. Govori o mom bivšem dečku. Meksikancu. U Meksiko Sitiju postoji motel gde čekaš sat vremena za sobu kako bi tucao. Nuno me je odveo tamo. Čekali smo u kolima sat vremena i naposletku otišli kući. Nije mogao da izdrži.“

„To je tvoj, sextape? Mislim, taj film.“

„Ne. Snimala sam pijana enterijer kroz neki luster koji je držala Anhela.“

Projekcija je trajala tačno pet minuta. Film je prikazivao nekakve obrise oblikovane čistim pustinjskim esidom. Sniman je kroz neki kaledioskop, prvo Nuno onda Anhela. Setio sam se sunca u Gvaldahari. Zagrevanja. Setio sam se da će se ova planeta dugo grejati dok ne dođe do tačke topljenja. Vesne neće biti. Mene neće biti. Meksika. Nuna. Onog tipa iz pekare neće biti. Sve će nestati i neće biti kiše da spere sve ovo. Viševekovno štucanje padavina će izvršiti suicid.

Bez ikakvog upozorenja, grom je udario negde u blizini. Kroz krov na potkrovlju smo pogledali nebo i shvatili da budućnost dolazi. Vesna me je zagrlila. Osetio sam svaku ćeliju njene šake. Takva šaka je poput vlažne maramice koja osvežava. Stajali smo ispred prozora i čekali kao onaj Jevrejin na kraju filma „Serious man“ Braće Koen. U pozadini je V.O. „Somebody to love.“ I onda. Crn ekran. Proleće je nastavilo da se prikazuje trideset tri otkucaja u sekundi. Na toj čudnoj traci. Proleće je čekalo.

________________________________________________________

DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine.com, zbornik ljubavne poezije bludnistih.com.

2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.

Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.)

Sledeće godine biva uvršten u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)

Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.

Živi i radi u Beogradu.

TRI PJESME BRANIMIRA BOŠNJAKA (9.XI.1943 – 18.XI.2016)

poezija

NEKOLIKO SATI PRIJE

Nekoliko sati prije na Margaretskoj
Noć najavljuje kišu
Posljednji koraci teški kao olovo
Tisuću puta prelazim taj put
Utrkujući se s nepoznatim - polja
Loše osvijetljene stanice
Bilo je i toga, bilo je i patnje
Razasute i neugodne i oštrobode
Detalja nekih orisanih iznenadnim
Udarima munje
Prozor zatvoren i pismo zapečaćeno
Osvijetljene stanice sigurni gradovi
Sve je detalj izbrisan i prah oduhan
Prije nekoliko sati na Margaretskoj
Noć najavljuje kišu
Ovdje već snijeg, oluja
Slaba svjetlost:
No, ne skrivati se, nikada ne činiti to
Ravnodušan, pomalo zalutao
Na putevima zemaljskim ići
Ići po kiši.

(iz zbirke pjesama "Trošenje maske", 1974.)

***

VLADAR NAMJEŠTAJA

Doći do ruba stola
Učiniti ga osloncem ne preprekom
Poduprt o naizmjernu plohu
Udarati rukom koja vlada
Dijeliti mrvice nade tajnu hranu
Beskućništvo što se naslanja na prozor
Odlazeći zatim udaljenom ulicom
Pored noža koji razrezuje kruh
Razmiješta i dijeli
Vodu i hranu, tajnu zračnih ostataka
Doći sve do ruba stola
Kako bi se postalo ravan stvarima
Izaći iz tame ispod stola
Vladar namještaja
Onaj koji se vratio iz lova odrastanja
S razlozima krvoločne osvete
Nježnim srcem koje se kaje 

(iz zbirke "Gimnastičar u pidžami", 1978.)

***

VRTLAR

Koliko si putovao koliko tijela milovao
koliko tajnih večera koliko izbjegnute patnje
koliko suza na praznim stranicama
(veliki i mali ljudi i njihove sudbine u knjizi)
koliko vlakova i aviona i ciganske muzike
koliko istine istinitije od istine
koliko jezera i mora koliko
šutljivih ribolovaca
zamišljeni čitači istražuju na policama
još jednu istinu koja će ih uspavati
koliko svega koliko ničega koliko koliko
aspirina znojavih plahti prljavih košulja
koliko razgovora poslije koliko šutnje
činio sam sve ne bih li izbjegao samoću
učio nove vještine postajao vrtlarom
kućevlasnikom sladostrasnim tajnikom
bijah povjerenikom najbjednijih
nadah se odgovorima a svuda skrivaju tajne
koje dobro znam: dobro se čini iz dosade
zli pate a nesretni uživaju najveću milost

(iz zbirke "Semantička gladovanja", 1983.)

_____________________________________________________

BRANIMIR BOŠNJAK (Vrbica kraj Osijeka, 9. XI. 1943 – Zagreb, 18. XI. 2016), hrvatski književni znanstvenik i pjesnik. Diplomirao je u Zagrebu 1991. novinarstvo na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, a doktorirao 1996. radom o suvremenom hrvatskom pjesništvu na Filozofskom fakultetu. Od 1978. zaposlen na Hrvatskom radiju, od 1989. urednik dramskog, odnosno igranog programa Hrvatske televizije, od 2000. do umirovljenja 2008. urednik Dramskoga programa Hrvatskog radija. U njegovim prvim pjesničkim zbirkama (Sve što nam prilazi, 1969; Trošenje maske, 1974) kritika je prepoznala pripadnost iskustvu egzistencije; potom u njegovu poeziju prodiru i elementi postmodernističkih poetika te iskustvo medijalnosti (Posude za vrijeme, 1996; Susačke razglednice, 2001; Svrhe malih stvari: SMS poruke, 2008; Izgubljen u internetu, 2009). U esejima i kritikama bavio se suvremenim pjesništvom i opisom poetičkih modela (Pisanje i moć, 1977; Potrošeni govor, 1980; Modeli moderniteta, studija o pjesništvu Josipa Severa, 1998; Hrvatsko pjesništvo – pjesnici 20. stoljeća, I–II, 2010); također je istraživao povijesnu avangardu i radiodramu (Apokalipsa avangarde, 1982; Proizvodnja života, 1988; Žanrovi žudnje, 2005; Žanrovske prakse hrvatske proze, 2007; Radiodramski žanr hrvatske književnosti, 2012). Dobitnik je Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (2009).
Ostale važnije knjige: Gimnastičar u pidžami (1978), Semantička gladovanja (1983), Nove pjesme (1988), Smrt između programa: izabrane pjesme 1969–2001 (2001), Pjesme na dnu svijeta (2013) - bilješka preuzeta s Hrvatska enciklopedije, mrežno izdanje, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.