prijedor travnik boka kotorska pula zadnja pružna stanica u ladici regala turistička knjižica dobrodošli na ohrid i pozdrav s bleda između korica umetnuta fotografija motiv s bračnog putovanja na slici stoje zaljubljeni svibnja šezdeset i šeste na stablima bubre pupoljci oni gaje radoznalost prema svijetu u rukama drže kofere marke jugoplastika njena je kosa zategnuta u punđu kaput šivan po mjeri u zagrebu suknja centimetar iznad koljena na nogama balerinke ističu vitke listove on svježe obrijan u odijelu tek otvorene robne kuće beograd rukom drži njenu kao rijetku dragocjenost izgleda kao da je tren prije toga pjevušio ne me quitte pas oboje u bijelom nasmijani uspravni zagledani u budućnost
majka na sliku odmahuje rukom romantiziraš svoje roditelje koliko sam puta pakirala raspakiravala ostvarujući pravo na male pobune tvoj otac je heroj sve je izdržao razapeta između kolodvora mojih gradova baš kao i ti sad sva ta ljubav gusta kao makija sabrana je u koferima made in yugoslavia
SNJEŽANA VRAČAR MIHELAČ rođena je u Puli. Objavljuje u zbornicima, literarnim časopisima i internetskim portalima. 2019. godinu Prosudbeno povjerenstvo Književne nagrade Drago Gervais pohvalilo je njen rukopis Visoke vode, a 2023. rukopis Srce na baterije. Priča Treptaj osvojila je treću nagradu natječaja “Zagrebu – riječju i slikom” u sklopu tribine “Književni petak” i zlatno priznanje 42. državnog susreta “Sosed tvojega brega 2020-2021”. Rukopis Kad zatvorim oči vidim modro, pobijedio je na VIII Presingovom konkursu za najbolju neobjavljenu regionalnu zbirku pjesama i krajem 2022. godine izašao kao njen literarni prvenac. Pjesme su joj nagrađene u sklopu međunarodnog natječaja ZaNa Literature Festival III. Poema Pozdrav s oslobođenog teritorija osvojila je treću nagradu 54. književnog natječaja Susret riječi Bedekovčina“. Pjesmom “Jugoplastika” osvojila je prvu nagradu za poeziju na regionalnom natječaju časopisa Ulaznica. Pjesme su joj prevedeni na slovenski, engleski, makedonski i albanski jezik. Živi i radi u Ljubljani.
nikad nisam posetio frankfurtski sajam knjiga između dva rata razvio sam strah od visokih kupola i gaziranih bezalkoholnih pića dok je meni svaka nova pretnja donosila pasivnu radost moj je grad na kvarno postajao prijatan za oko pešačke zone dizajn enterijera pejzažna arhitektura logotipi u tome sam naslutio opasnost pa sam preventivno ispevao odu izbušenim cisternama s piralenskim uljem smrvljenim strvinama po regionalnim putevima požarima po ilegalnim deponijama bacio sam je da idem na proteste nosio bih transparent lepota će uništiti svet osim toga nikad nisam video okean jata kitova-narvala u plesnom transu mišiće potpalubnih robova veslača i šarena ostrva plastike između dva rata razvio sam skepsu ne verujem da postoji frankfurt ne verujem da postoji okean ako ih je ikad bilo više ih nema lepota je uništila svet
***
SREDNJE GODINE
rado se izlažem ekstremnim temperaturama ulazim u auto koji je ceo dan parkiran na avgustovskom suncu ne otvaram prozore gušeći se izlazim na auto-put kamenčić ispada iz šlepera i udara u šoferšajbnu po staklu razvija mapu svemira u ekspanziji teleskop džejms veb gleda tako daleko u prošlost otkriva tajne snaf astrofizike sto nad kojim se pružamo da razmenimo pljuvačku nevoljni je sabor u nikeji gospodine dragi vaše osiguranje ovo ne pokriva rado se izlažem ekstremnim temperaturama uranjam lice u ledeni mulj šapućem mu počupaj me iseci me udari me tu udari me jako udari da boli da boli da boli da boli
***
ALUMINIJUM
sedim na obali i dugo gledam u dunav jesetre migriraju radi mrešćenja to se od mulja ne vidi oko mene niču kule od zdravih sastojaka đumbira i rogača prepijena jesen se vraća iz grada štuca pesmu o grobljima kako su živopisna kako nikud ne žure cveće na njima sporije vene kineski turisti su uvek tako lepo obučeni među sobom ovo mesto zovu evropom
sutrašnjica me fizički boli znam nema nevinih ali niko nije kriv za moj buržujski splin pustiću da aluminijumske felne okreću točkove vajne postistorije sve drugo bilo bi herojski degutantno u neskladu s mojim karakterom oblutkom
***
UMESTO ODBRANE ĆUTANJEM
bežali su kroz šumu tamo su vršili masovna samoubistva nalazili su ih obešene o hrastove i breze visili su s grana naduveni bledi ko bele dudinje neki su sekli vene pa su potoci bili rujni deca su se sprdala gusti sok od višnje šta deca znaju oni naoružani pucali su sebi u glavu bilo je sakrivenih pod zemljom da mi je samo znati pred čime kopali su tunele i zemunice ali nevešti kakvi su iskopali su sebi grobove pouzdani izvori kažu da je više hiljada njih tako skončalo još ih nalaze oni koji su izabrali da ostanu organizovali su sabotaže planirali terorističke napade hteli da izazovu haos neuspešno postajali su histerični bilo je noževa brijača žileta stotine su stradale neki su bili teško bolesni nisu unosili dovoljno tečnosti slabo su se kretali hranili neredovno pluća nikakva srce mišje bubrezi propali krvotok začepljen creva vezana pre svega loši geni nuđena im je adekvatna pomoć ali volja božja još hiljadu je tako otišlo i više i više oni poslednji su rešili da izađu nisu ni pitali da su lepo pitali mi bismo ali oni nisu cele noći su skakali kroz prozore s četvrtog sprata padali su ko konjske jabuke na suvu julsku zemlju pravili su uporne zvukove tup tup tup i dalje ih čujemo od njih ni mi ni naši unuci ne možemo da spavamo kao ljudi
***
REBETIKO
horeuti guraju trotinete uz plaku mediji šire ključne poruke pobuna je luksuz kad umremo otići ćemo u geometriju poezija je privilegija koja boli i slični defetizmi zašto se onda iz mog tela cede reči od žive smole u šareni egej koji rado prima svaki stih ne mareći za izuzetnost dok se iz obližnje taverne autoorijentalistički ore taktovi rebetika slave preliminarne rezultate referenduma o uvođenju poetske pravde u ustav i šta je bilo ima li vesti kako smo glasali nai ili ohi kakogod odgovor je uvek isti we do not accept unsolicited manuscripts
***
ŠARKE
jesi li dobro domaćine škripe li ti šarke na ulaznim vratima dišeš li filtriran vazduh spavaš li u postelji od satena ljubiš li decu u visoka čela zarađuješ li pristojno domaćine odnose li se prema tebi s poštovanjem uvažavaju li tvoje stavove prinose li ti darove ljube li ti ruke domaćine to su bila druga vremena sad bi bilo dovoljno da s tebe ne skreću pogled skreću li pogled kad naiđeš domaćine šapuću li kad prolaze pored tebe smeju li ti se iza leđa smeju li ti se u lice domaćine kriješ li se kad pušiš da li noću jedeš slatkiše otimaš li trenutke samoće domaćine voziš li se naizgled besciljno zamišljaš li zabranjene scene dok se dodiruješ tuđim prstima dok se ližeš tuđim jezicima odlaziš li u sumnjive kvartove domaćine zastaješ li pred ispruženom nogom svog omiljenog lejdiboja primaš li ga u auto posmatraš li staračke pege na svojim nadlanicama dok mu sklanjaš kosu trepere li neoni u daljini domaćine skupljaju li se njegove pohvale u gusti cerumen reči od kog ne čuješ kobni zov robo-sirena a u povratku domaćine setiš li se šarki pomisliš li to treba što pre popraviti
_________________________________________
BOJAN BABIĆ rođen je u Beogradu 1977. godine. Gimnaziju je završio u Mladenovcu, a Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za srpsku i opštu književnost.
Objavljene knjige: 1996. – PLI – PLI, kratke priče, Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, Beograd 2003. – BUKE U PROZI, pesme u prozi, Intelekta, Valjevo 2008. – PRIČE O SREĆI, kratke priče, Treći Trg, Beograd 2010. – NELJUDSKA KOMEDIJA, roman, Algoritam Media, Beograd 2013. – DEVOJČICE, BUDITE DOBRE, roman, Levo krilo, Beograd 2013. – ILEGALNI PARNAS, roman, Levo krilo, Beograd 2015. – ČAPLINOVA STOPALA, roman, Levo krilo 2018. – YAHOO, roman, Partizanska knjiga, Kikinda 2021. – Kako se jede nar, roman, Partizanska knjiga, Kikinda 2023. – Glasine o slobodi, poezija, Raštan, Beograd
Za roman Devojčice, budite dobre, nagrađen je stipendijom Fonda Borislav Pekić 2011. godine. Romani Ilegalni Parnas i Kako se jede nar našli su se u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Knjige su mu prevođene na engleski i makedonski jezik. Prozu i poeziju je objavljivao u časopisima, antologijama i portalima u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Švedskoj, SAD, Meksiku, Islandu, Austriji, Mađarskoj… Bio je gost pisac u okviru više rezidencijalnih programa. Učestvovao je na mnogim festivalima i javnim čitanjima u našem regionu i Evropi.
smog probija kroz kožu, ovo si htjela, apokaliptičku sliku grada na izdisaju, nije ti jasno kako još uvijek postoje opeglani građani, građanke na petama, i bogate vikendice kojima nemaš pristupa. ostaje ti noć, cigareta za cigaretom, kruna od perja, topla samoća da ti obloži kosti. Kažu, godina je bila teška, zar je bilo drugih, osim za dječicu iz pristojnih obitelji koji idu vikendom na planine. glas se utišao, mora se čuvati, dolaze hijene da raskomadaju svako tijelo koje ima rane. “ne pokazuj srce nacistima”, rekao je hermit, znat će da ga imaš, pojest će ga uz mediteransku salatu i zaliti sojinim mlijekom. Tu lekciju nikad nisam naučila, jer mi se čini da je bolje da me pojedu nego da budem oni, negdje u kutku heksagrama stoji feniks novembra mjeseca, negdje u kutku stoji vječnost gdje su svi momenti sadržani, Tu, u feniksu, rodit ću se ponovno, staviti krunu, i u vojničkim čizmama hodati kroz dim.
***
PREDVIDLJIVO
Da, to mi treba. Tužna priča o smrznutom psu koji je imao još tužniji život. Nema ravnoteže ni socijalne pravde, mama nije bila u pravu. Dan je težak, ali to nije vijesti. Dani su ovdje teški, mislim da nemaju izbora. Da smo pitali dane, možda bi dani rekli, odvadite malo, voljeli bismo biti lakši. Izbor je ovdje deklarativna predstava, muškarac koji se znoji jer želi glasati za jednu, ali glasa za drugu stranku, jer mu sin radi sada u državnoj firmi, i znamo kako je to. Još će se pasa smrznuti. To je sad sasvim izvjesno. I dani će biti još teži, pokleknut će pod teretom kostiju i krvi. Ostat će samo odbrojavanje do Nove godine i petarde koje će pobiti još pasa, par samoubojstava, a onda još loših vijesti sa novim desetljećem.
***
O DRŽAVI
Imam osjećaj da nikad nije bilo gore stanje u državi Govorim mami dok tabunjamo pokretnim stepenicama Merkatora Ne znam šta ti misliš, duže živiš u njoj Pa znaš šta Meni je sad stanje sasvim dobro Imam nekoliko prijateljica, a ranije nisam imala Nijednu.
***
JEDNA SASVIM ORGANSKA PJESMA
treba kopati, kopati, kopati, kopati, kopati, kopati, staviti svoj leš, pa opet zartpati, da nikne žuti cvijet koji će se radovati suncu, ljudima, kišama, pčelama.
***
JEDNA SASVIM ORGANSKA PJESMA II
Navečer srce, ujutro želudac, u organe pretvorena. Poput miša na deponiji, tražim poeziju, neželjenu, odbačenu, zaboravljenu, tražim jer alkemijski znam riječi su tkivo, a ja sam izgladnjela.
_____________________________________________
SELMA KEŠETOVIĆ rođena je 2. novembra 1982. godine u Tuzli. Diplomirala na Filozofskom fakultetu Tuzla, odsjeku za Bosanski jezik i književnost, magistrirala na Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije Univerziteta u Sarajevu, odsjek za Rodne studije. Objavila roman imena “Mihael” i knjigu poezije “Bog ima miris vanilije” za koju je dobila nagradu Fra Grgo Martić. Bavila se i bavi se mijenjanjem svijeta. Voli djecu, floru, faunu, knjige i TikTok.
Posljednjih dana Iz rupa u zidovima Izlaze mravi Uporno ih špricam otrovom I mislim Imam li pravo na to Pa odmahnem glavom nervozno Bojim se zaspati i sanjati Kako su me cijelu pokrili Uzimam tabletu I spavam nemirno Ujutro nalazim žohara prevrnutog na leđa Privikavam se kao i na crne vijesti Na dječake koji ubijaju drugu djecu Naoko bez razloga Za igru Nekada je rat bio služben Imao je granice I znalo se kad počinje i završava Sada je posvuda Malo po malo privikavali smo se Na istrebljenja Istjerivanja Ismjehivanja Neprihvaćanja Čišćenja od ljudi kao prljavštine Na prava koja imamo I odgovornosti kojih nemamo Dok i nas nije prognalo iz zavjetrine
MIRJANA MIKULEC (Zagreb, 1959.), iz zbornika “TANANE REVOLUCIJE /ljubav, društvo, priroda/”, Kontrast izdavaštvo, 10/2023, prvonagrađena pjesma na konkursu “Pisanje uz Tanane”, u kategoriji “Društvo”
žene su ptice / psi su snobovi / vrućine su odvratne rekonstrukcija rotora je nepotrebna terapija je potrebna / terapija je varka muškarci se ne usude / djeca se dresiraju
metafore su kukavičluk / nagovještaj je uzbuđenje / mogućnost je strastvena ostvarenje je kraj
brakovi su teški / seks je na svjetlu / jebanje je u mraku / jecanje je za bebe
odrasli urlaju.
***
OPRAŠTANJA
viđam ljude jedino kod veterinara. dođu sa psom koji im umire na rukama, govore dušo moja, bebo moja mala, izdržat ćeš ti to, bit će sve u redu.
onda se vrate nevidljivoj ženi, kažu s vrata što je za jesti?
i kod nas je tako. komuniciramo isključivo preko jednostavnih sličica. on me polijeva salamurom po krevetu, a meni od trovanja raste otok na leđima. seks nam je divan paravan za ništa. može se dokazati tek u mikrotragovima jer daje intenzivno modro obojenje, kao sitni vez na paus papiru.
noću pod prozorom laju slobodni psi i meni su slobodni impulsi ispod suknje, no samo par sekundi, ne više – toliku razinu pažnje mogu sama izdržati. pokraj mene leži muškarac. ima sve što treba imati: ramena, laktove, koljena, slezenu, sve je na broju. ali kojim redoslijedom, kako sastaviti muškarca da bi dobro radio, da bih ga voljela?
***
KORODIRANA
plan nam je bio sljedeći: napisati prvu miješanu knjigu / putovati kroz vrijeme isključivo kopnom / dignuti kredit na dvadeset godina pa umrijeti ranije da ih zajebemo za ratu.
da sam ti tada rekla da mi je važno, vjeruj mi, napravio bi isto – opet bi namjerno sve zaboravio i pravio se lud kad uvečer stigneš kući.
iz očiju mi kapa želučana kiselina i nagriza ti koljeno kroz debele hlače. zato se voziš od prizemlja do vrha fragmentaran u maloj išaranoj kabini. liftovi su nastambe za male neugodnosti s brojevima telefona raznih servisa. čučiš. tako jače osjećaš egzekuciju u ovo malo kvadrata. dijagnosticiraš mi sebe kao akutnu grešku i maksimalno koncentriran da ne kažeš nešto krivo, jer sve što mi zamjeraš raste i u tebi, zato mi i zamjeraš što mi ne možeš zamjeriti. i dok se tako opravdavaš u vožnji, ja začepljena sjedim kraj otvorenih vrata i zatomljenih dimnih signala kroz nosnice kažem: nešto gluplje već dugo nisam čula.
domovi su iluzije. otputovat ćeš sutra a ja ću napisati sve ovo sama, zato mi i služiš. uteg je lakši kad se potopi pod jezik, to je čista fizika. baš kao i brak u liftu.
***
MINUTA ŠUTNJE
čini se da sam u četiri zida šume jedina prava mjera sebe. pušem u tijelo kao u rog od keratina ne bih li čula kako glasno dišem. tko se nije skrio kukavica je bio. ptice zaklokoču kao bijela štitnjača.
u selo sam ušla kao rak rana. odudarala sam od tijela, a nebo nisko. pozvala sam se na sivu plavu i zelenu kao da sam netom odložila paletu. kistom-prstom posegnula sam u rublje, umočila sam jagodicom tek za trag crvene. crna dolazi u mnogim nijansama. napisala sam na zidu: mene krivite.
tijelu se srećom ne nazire kraj pa ptice bride na rubovima neba. pravim se mrtva poput misionarke dok nebo cvokoće u zahrđale maternice. a mene, mene je svinja umirila. svinja koja je pod stepenicama kuće umirala od purpurnog dekubitusa. naslonila sam joj se na dlaku i napokon duboko udahnula.
iskusne mi majke govore da tako mirišu bebe.
***
LUNARNI SUSJEDI
žena je u predvečerje zaokružena poljem i određena crvenim krugom oko nogu. među prstima joj šibice, suton kao jeka, o tome ne govori da se ne ostvari željeno. a željeno je zeleno.
stoga žena stane u red za razmjenu zarobljenika i primi injekciju protiv vrućeg tetanusa pa rukama sa zemlje strgne zlatni suncokret i ispije iz boce kojom je krstila krmu. sunce eskalira dok ne pregrize svoj jezik. žarači su na zjenicama. hoće li je poštedjeti?
sve je to ništa prema onome što žena u ovome času može izvaditi iz košare – kaos iz slobode ili slobodu iz kaosa kojom će pokušati zbrinuti djecu. i zataškat će smrti s granice djetinjstva, opunomoćiti boga da otplati zaostalo i zaboraviti uvrede pod navalom adrenalina.
žene, strpljene ste spašene, preplivale ste tamu i sad vladate crvenom. ušećerile ste smrt, blažena među vama koja se umoči u sunce kako bi prekinula zavjet šutnje.
VANDA PETANJEK rođena je 1978. godine u Čakovcu gdje je završila osnovnu i srednju školu. Diplomirala je hrvatski i engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Piše na hrvatskom i engleskom jeziku. Pjesme su joj objavljene u časopisu Poezija, Polja, Fantom slobode, Tema, Riječi, Balkanski književni glasnik, Književna revija, Split Mind, Vijenac i Mogućnosti, na književnim internetskim portalima i u emisijama Hrvatskoga radija. Pjesme prevedene na engleski jezik objavljene su u časopisu Live Encounters. Dobitnica je nagrade Post scriptum za književnost na društvenim mrežama za 2021. godinu. Prvu zbirku pjesama Ključne kosti objavila je 2021. godine, a drugu zbirku U ime majke 2022. godine, obje u izdanju Naklade Jesenski i Turk. Živi i radi u Zagrebu.
patike slične tvojima na autobuskoj stanici ljudi žure da što pre pobegnu od svakodnevice izašla sam iz stana jastuk omekšan od suza vetar raznosi osećanja levo je ulica gde smo se ljubili tamo malo niže sam ti se obesila oko vrata prepustila sam se da mogu bolje da ti vidim oči koje oslikavaju okean, a kažu kroz oči se oslikava duša sanjala sam oblake, zalaske, Mesec i nekog muškarca kako stoji, sad znam da to si bio ti i procvala ruža je tvoja koža borovi su tvoja leđa, a livada su tvoje ruke kad me obgrle zanesena shvatam da ispred mene sedi lik koji priča kako je pio sa ubicama i kaže seko ljubav je precenjena stvar svi ga slušaju i dive se nemaju šta da kažu jer ni ne znaju da ja razmišljam kako se ljubim s tobom ljubavi
***
MOJA BABA
baba je stena pa polako stajem dok uhvatim ravnotežu ako padnem da se ne polomim baba je četinar stabilna pod zemljom široko me grli i čuva od kiše kiša su suze koje skupljam pa pijem da ne dehidriram baba je more duboka i nemirna ribice su njene misli alge su joj ideje hobotnice osećanja lignje su mekoća jež je strast rakovi odbrana moja baba je topao pesak na plaži pa legnem da se ugrejem pesak mi prolazi kroz prste to su njene vlasi jedna baba na plaži građena kao Venera sa smeškom dugo pliva mašem joj a ona se veseli što me vidi pa pomislim to je moja baba uskačem u vodu, plivam za njom i čujem kako me doziva na ručak kaže stajala sam zbog tebe i satima ti pekla palačinke moja baba je stena ali srce nije od kamena i nema babe ali baba mi je prirodna jer je baba bila prirodna
***
buđ se oseća iako čiste hodnik pripiti mika drži litar rakije kaže ma ja sam tebe gledao kako rasteš pupu i ne može da veruje kolika sam porasla kiselo nabacim osmeh da što pre šmugnem pa mi bude žao što mu se nisam srdačno nasmejala i prihvatila što tako ubija dane i setim se mike od pre par godina kako polira svog juga i setim se kako ga parkira ispred zgrade da ga gleda s prozora i setim se kad odlazi dugo se okreće za njim čula sam da krade vodu i pare iz zgrade čula sam da ga ljudi osuđuju zbog toga ali sam ipak videla iskru u očima i osetila miris uštipaka i setim se da mu je bolesna ćerka i setim se babinih reči koja je tebi pizda materina pogledam imam i ruke i noge sve imam samo ne vidim, zamaglilo mi se od suza brišem suze sada vidim moram biti brža
___________________________________________
VARVARA VUČKOVIĆ rođena u sred zime, a žudi za toplijim krajevima. Odrasla sa babom i dedom i njima jedino čitala baš sve što napiše. Voli filmove, muziku, ljude, život. Piše dugo, bavi se muzikom, ali zbog marsa u vagi ipak najviše voli da odmara, od nepravde i slomljenog srca.
Priča mi jaranica kako joj je stari izgubio otiske prstiju radeći na granitu.
Nestali mu negdje između Prenja i Čvrsnice. Brazde kamenu krao, pa brazde svoje kamenu dao. Reljef za reljef.
Nestali u Zgradi bečke Opere, u Akademiji nauka u Moskvi, u Gradskoj vijećnici u Berlinu, u platou zgrade Ujedinjenih naroda, u Spomeniku neznanom junaku. u Knez Mihajlovoj, u Trgu bana Jelačića, u Skenderiji.
Odnio ih sa sobom kamen magmatskog porijekla u bezvrijeme iz kojeg je nekad nikao.
***
DOBROTA
Zemljotres u Turskoj i Siriji. Rat u Ukrajini. Glad u Jemenu.
Šaljem dvije marke pomoći, preko otvorene linije, i osjećam se bolje.
Gledam u okrajak starog hljeba. Iskomadat ću ga, nahraniti golubove, i osjećati se bolje.
Dobrota ima pravo biti i ružna.
***
GRAD
Otekla kasaba među zabreklim bregovima, Sad je grad koji moli za melem ili bar oblog: Ljekovito bi bilo porušiti brda, zatjerati i smog I krik što se koti po beskrajnim ćoškovima.
Od umora bi utekle, kao iscrpljen Bog U sedmi dan, sve slutnje što vrve u nama, I istina i njena težina što gnječi godinama. Jer sumnja je sumnjiv lijek, i čestit i ubog.
Ali je gore bježati u ravnice gdje ima na pretek mira lažnog, mršavog i hudog. Draže mi je ovdje među zgužvanim grobljima Što miruju kao sat tačno čekajući svakog,
Da utihne u zemljanim grudima Gdje će vazda biti mjesta za susjednog.
***
VJERNICIMA
Ispričao mi je jednom prijatelj kako je do šeste godine vjerovao da je Allah čovjek kojeg je vidio jedne prilike na sankanju u Velikom parku.
Od tad znam: Dok je djece na zemlji, zemljom će hodati ljudi za koje djeca misle da su bogovi.
***
STAROST
Od starijih svojih Naučio sam lekciju: Tijelo moje okrenut će se protiv mene. Izdajničko kolo igrat će krvotok. Pakostit će mi vlastiti organi, A ja ću se sjećati vremena Kad sam bio moćnik tijelu svom. Neka, nek vrati, Privilegija je svesti račune, Ko doživi, neka plati.
__________________________________________
KENAN MUMINAGIĆ rođen je u Sarajevu 9. avgusta 1989. godine. Završio je dodiplomski studij na nastavničkom smjeru Odsjeka za književnosti naroda BiH. Kao član rukovodstva Studentske asocijacije Filozofskog fakulteta STAFF vršio je funkciju rukovodioca sektora za izdavaštvo. Bio je i član redakcija studentskog časopisa “Slovo“, časopisa “Poezija” i biltena “Desetka”. Saradnik je portala Prometej.ba. Pjesme objavljivao na portalima strane.ba i astronaut.ba. Trenutno radi u Prvoj gimnaziji u Sarajevu kao profesor Bosanskog / Hrvatskog / Srpskog je jezika i književnosti.
Već se dižemo visoko, a meni se ne prima, svjestan sam svega, čujem elisu kako testeriše zrak, vidim ih sve, znam ko su i kuda će s nama, gledam ih kroz odškrinute kapke da pomisle kako sam omamljen do kraja
Kratko ih osmatram, trojica su pred nama, trojica njih naspram trojice nas, ne računam pilota koji s leđa liči na robota, njegovo je samo da pokreće mašinu, dok ne dođemo do tačke koju su oni zamislili, pitam se kakvu ulogu tu igra preciznost kad su pod nama već sad bespuća, jednako pogodan teren, prostrta i u širinu i u dužinu, tako je otkako smo se podigli, zeleno zeleno zeleno s ponekom sivom stijene ili zgarišta, ali oni čekaju veću smjenu, potpunu, da zelena pređe u plavu
Oni sjede naspram nas i ne obraćaju pažnju, kao da smo već mrtvi, uzdaju se u svoj pentotal, mene je samo dotakao, dobro ih vidim a još bolje čujem, kikoću se dok pričaju o sinoćnjoj zabavi, Huan balavi opisujući sisatu što mu je igrala u krilu, pokazuje kako ju je hvatao, ovako pa ovako, kao da se rvao s njom, ovi ga zadirkuju, štipaju ga pod rebra, a gledaju pravo, ka nama, kroz nas, jer drugo nemaju gdje, napolju je sve isto, zelena zaravnjena brzinom, dvojica do mene mijenjaju grimase u omamljenosti, narkoza im se igra s obrazima kao s gumenim poluloptama, nepoznati kao da siše limun, a Dijego, moj brat, kao da sanja nešto lijepo
Povjerovao im je, tako je bolje
Bolje po njega
A i meni će biti lakše
Pred početak djejstva pomislio je da će odista u slobodu, baš kako su mu i rekli, zato se lakše lišio svijesti, čim je napukao strah koji ga je danima držao budnoga, vezanoga za javu, za mrkli dan ćelije, okovanog u budnost
Tako je možda i sa ovim drugim, ali lice mu to ne pokazuje, nego upravo suprotno, možda se tu slegla sva srdžba muka strah kad ih je čuo, kad je shvatio da je sve to bajka, uspavanka koja će ubod igle učiniti prijatnijim, prijateljskim, kad je shvatio da baš u tim trenucima uzima posljednje od vida, od svijeta, od života
Ne znam ko je, nije stigao da nam kaže, ali znam kroz šta je prošao, već smo nedjelju trunuli tamo kad su ga doveli, dovukli polumrtvoga, pa su ga hranili, kljukali ga, liječili i oživljavali da bi mogli da ga ispituju, sve se svodilo na prethodno, svaki put on bi iznova ležao među nama krvav i u polusvijesti, kao da se neće više pomjeriti, a oni su se svakodnevno vraćali, istrajni da ga iscijede, da izmame bilo šta, protiv nas su imali dokaze i zato nas nijesu dirali, unaprijed je s nama sve bilo riješeno, kad su nas uhvatili na djelu malo je falilo da nam zahvale, kao da smo im skratili proceduru, mi, pomagači u vlastitoj propasti, bili su srećni jer trebalo je čuvati snagu za ostale, za one kojima po svaku cijenu treba pripisati krivicu, a on je svoju vraški dugo čuvao, u žilavom inatu, kao da ga još jedino ona veže za život
Sreća pa je bio na izmaku snage kad su došli da nam saopšte, vidjelo se da je znao
Baš kao i ja
Od nas trojice jedino Dijego nije znao, krio sam od njega šta nas može čekati dok smo bili na slobodi, krio šta nas sigurno čeka kad su nas strpali u tamnicu, a on bi mu rekao da je mogao, da mu nijesu glasne žice ciknule od batinanja, s gađenjem je slušao farsu, ne njihov dio, da ćemo biti vakcinisani pa pušteni na slobodu, kao divlje zvijeri poslije boravka u prihvatilištu, nijesu mu oni smetali, od njih je to i očekivao, on se gnušao Dijega, njegovog dijela farse, vjere da će to odista biti tako, od riječi do riječi, gadio se njegovog plesa koji je prestao kad mu se u krvi rasplesao pentotal, a ja nijesam imao snage da mu ubijam nadu
Ovo je zbog vaše bezbjednosti, govorili su samo Dijegu jer smo nepoznati i ja znali istinu, ovo je za vaše zdravlje, moramo djelovati preventivno jer nećete moći odmah nazad kućama, prvo idete u prirodu da se očistite, da sperete zatvorsku prljavštinu, ovdje ste oslabili, a u prirodi vas može napasti svakakva gamad, pa zar takav da vam bude povratak u slobodu, ogubani među najmilije
Klimao sam zbog Dijega, klimao je on dvaput brže, narkotik kao da mu je ulio duplu vjeru, ili više, vjerovao je za svu trojicu, zato se onako ludački smijao, a treći je već bio bez svijesti, za njega je već bilo svejedno
S nama su krenuli dalje
Nijesu to bili ovi isti, ovi sad su im nastavci koji su nas preuzeli i vinuli u nebo, njihovi leteći pipci
Let se odužio, Huan nije siguran je li mu ovo dvanaesti ili petnaesti, a ako je na svakom imao posla barem s trojicom nakupilo ih se tu dosta, nakupio ih se ne pun helikopter nego vagon, a njemu ih je pun kurac, uz osmijeh se žali na tehnološke mane, kako bi mu dobro došao leteći vagon, pa da iz nekoliko puta završe sa čitavom pobunjenom bandom
Nosonja do njega, Ninjo ga zovu, prije bi birao vatru nego vodu, lično bi ih slao u pakao, jer to svi oni zaslužuju, ne razumije generale, previše su nježni, da se pita skrenuo bi zapadno prema nekom od vulkana
Pogašeni su, budalo, dobacuje mu Huan, ni glupi djed tvog još glupljeg djeda ih nije zatekao
Nema veze, kaže Ninjo, upalili bi se oni opet, samo za ovu priliku
Kad radiš protiv domovine, ustaće čitava domovina protiv tebe, to je njihova logika, ustaće okean, probudiće se vulkani, sve zbog šake nas sa stvarnom ili izmišljenom krivicom
Dijegova je svakako manja, ja sam ga u sve upleo, zato i želim da ostane onakav kakav je bio, miran, nasmijan, ali mu usne već poigravaju, linije uz nos se pokreću, ne valja, već predugo letimo, nijesu dali dovoljnu dozu, ili su otišli isuviše daleko, možda se robot za upravljačem zamislio, zanijela ga njihova glupa priča, a Dijego je nemiran, sve je pliće i pliće, uskoro će isplivati
Počinjem da zviždim
Nekako srednje, između tihog i glasnog, da ga poguram nazad
Zviždim onako kako je to majka radila kad treba da ga uspava, pjesmom koju je obožavao, još kad ju je prvi put čuo na radiju
Gledaj ovoga, kaže im Huan, probudio se baš kad treba, srećan je što se približavamo, ne može da iščeka
Dvojica se smijulje na to, ja nastavljam, stihovi mi udaraju kroz glavu u ritmu elise, iskidana melodija curi ka usnama
Zvižduk prelazi u glas
Ay Jalisco, Jalisco, Jalisco Tú tienes tu novia que es Guadalajara Muchacha bonita, la perla más rara De todo Jalisco es mi Guadalajara
Fakundo, okreći to više, ovako možemo do Patagonije, a i putnici postaju nestrpljivi
Zanosimo se ulijevo, otuda nas prihvata nova širina, plava do dna neba, odakle kreće druga nijansa, sunce kao da je napustilo nebo, slilo se u okean, ne vidim ga gore, a dolje se razliva i liči na zapaljenu stazu, helikopter je prati, moramo biti što dalje od obale, tragove je bolje prepustiti ribama nego ljudima, one su nijemi svjedoci, ljudi bi možda i progovorili, robot se pomjera, mašina usporava, sad smo u mjestu, mašina drhti, lebdimo nad upaljenom vodom, Huan ustaje, otvara vrata, odozdo udara miris širine, soli, toplote
U pravu su bili kurvini sinovi, nijesu nas lagali
Idemo u plavetnilo, dragi moj Dijego,
Idemo u slobodu
* Tokom Prljavog rata, kampanje državnog terorizma koju je između 1976. i 1983. sprovodila argentinska vojna hunta, mnoge od više hiljada žrtava stradale su tokom takozvanih „letova smrti“
NIKOLA NIKOLIĆ rođen je 1989. godine u Podgorici. Završio je Fakultet političkih nauka Univerziteta Crne Gore. Na istom fakultetu odbranio je magistarsku tezu o kvislinškim režimima. Objavio je tri romana: „Čvor“ (2011), „Meandar“ (2014) i „Sirene za uzbunu“ (2019), kao i zbirku priča „Atakama“ (2016). Koautor je knjige „Dnevnik 2020“, sa još petoro autora iz ex yu zemalja (Luiza Bouharaoua, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić, Lana Bastašić, Dijana Matković), koja je objavljena u Hrvatskoj, Srbiji i Sjevernoj Makedoniji. Kourednik je knjige „Ko je ko u dijaspori Crne Gore – nauka“ (2013). Priče objavljuje u crnogorskim i regionalnim časopisima i na portalima za književnost (Art, Ars, Zarez, Kritična masa, Strane, Libra libera, Prosvjeta, Best Book, Beogradski književni časopis, Čovjek-Časopis). Piše književnu kritiku (Vijesti, portal Glif). Autor je 80-ak blogova na portalu Vijesti (između 2012. i 2018). Dobitnik je nagrade „Bihorska Venera“ za kratku priču. Njegova priča „Antifada“ uvrštena je u 25 najboljih na regionalnom konkursu za kratku priču „Biber“ 2021. godine, dok je priča „Legenda o uljezu“ uvrštena među najbolje na konkursu „Trenutak kad je meni počeo mir“ 2023. Priče su mu prevođene na albanski, engleski, njemački i makedonski jezik. Zbirka priča „Atakama“ prevedena je na italijanski i makedonski jezik. U periodu 2017-2019. bio je umjetnički direktor Međunarodnog podgoričkog sajma knjiga i obrazovanja. Na portalu Kombinat objavljuje intervjue sa autorima i autorkama iz ex yu regiona. Član je Savjeta Crnogorske kinoteke.
Ne kupujem zamene za tvoje knjige Mnoge sam naslove našla bez muke Proizvode štamparije, monohrom stranice Bez penkalom ispisanih margina Nema si u praznini hrapavog papira U odsutnim koricama traže novi dom Ne pružam im utočište
Naprslinama tvog krova ne penjem se Mada bih umela da ga pronađem U korovu mira, raskoši katapultiranih duša Ne odvajam za tebe dane i nemam Ništa da ti poklonim
Ravnodušna sam na slabašni epitaf Sigurno misliš bilo je boljih za tebe Jeftin komad mermera, izgnanik sa slavlja Tvog života, tvoje bitnosti u vremenu Ne verujem da si spokojna
Nedostaju mi tvoje fotografije iz mladosti Nikada nisam sa svojim uporedila Tvoje lice u odsustvu tereta na kapcima Ne osuđujem umišljajno uništenje Verujem spalila si podsetnik na sebe Nisi podnela nepreciznost – dobru ili lošu
Nosim zemljom, vodom i vazduhom Tvoj razmak između kečeva Kazaću ti u poverenju: lažna je vest Da ljudi sa razmakom svuda imaju sreće
Obeležavam te gde ožalošćeni ne idu Podvlačim svoje redove u tvoju čast Neobično im je Što u vrelu kafu sipam malo vode U korovu tvog krova ne slavim te Bojkotujem dane za duhove i mermer Proizvodim antitela na generička sećanja Obeležavam te onako kako si otišla Sama Na margini.
***
KVAKA
strah je tako mali majušan ni grama nema od straha odeš ispod zgrade pobegneš pod toplu sijalicu tuđe sobe
ljubav veru nadu tromeđu mekanog u sred prijatelja koji nisu zauzeti od straha brzo postaneš devojka diže se kao magla
odleti sa očevim tamno plavim odelom pred jutro perce iz jastuka je strah uhvatiće ga onaj kome kažeš da
vraća ga samo nepovoljan vetar lagan kao rupa pocepanog kaputa nije kao kvaka koju ima i sklonište
***
PRAZNICI
Grad se koleba u umornoj euforiji Radost se plašimo da uvredimo Tvoj vatreni kraj je utihnuo Više liči na kamin sa svicem
Pristrasnih vatrometa boje se psi Deca su zauzeta lažima Sve što smo čekali nije se dogodilo
Vetar pokušava da slomi jelku Ulice su sagle glave Iskaču lica u strojevima I nijedno nas ne spašava
Hoćeš li da zapalimo grad?
Znam da misliš na mene Misliš li o šipkama za vezivanje pacijenata Sloboda je lepa i u rukama samo
Znam da misliš na mene Misliš li o prihvatilištu za odrasle Tu gde je tvoja beda nečiji je dom
Da li možeš zbog mene da zapališ grad?
Diode nisu zamena za plamen Neka sprže same sebe Obmanutoj deci u nama nedostaje osveta Želim da saučestvujem u tvom vaskrsnuću Znaš li da nema čopora na ulicama Prećutali smo uklanjanje onih bez posuda
Sve što sam čekala nije se dogodilo Sakrila sam benzin i šibicu Čekaju me kolica u marketu Ja sam ona kojoj nedostaje dosije Vapim za mrljom koja će da iznedri novo
Misli o šipkama Budi bolji
____________________________________________
MILICA CVETKOVIĆ BOJIĆ rođena je 1986. godine u Beogradu, gde i danas živi kao diplomirana pravnica i zaljubljenica u poeziju, koju i piše. U planu ima zbirku pesama koju će izdati baš onako kako je želela njena baba po ocu, koja je bila poeta.
U ovoj fazi života rano odlazim na spavanje i rano se budim. Prija mi. Kada nije leto, čitam dok je napolju još mrak, pijuckam kafu. U svakom slučaju dočekam svitanje što je za mene praznik nad praznicima. Taj, samo jedan takav dan, samo jednom!
Volim da uključim televizor u 6. Nekoliko sekundi ranije jer tada se ekran pretvara u veliki sat čija sekundara ne otkucava, već zvonko odjekuje, poput neke jednostavne melodije na ksilofonu, tih još nekoliko trenutaka do početka prvih državnih vesti. Vidim da je opet u modi odavno prevaziđena reč generacija. E pa, ja sam generacija 63. Televizor je u naš stan došao krajem 60-tih ili početkom 70-tih, naravno crno-beli, naravno EI Niš. Ako dobro pamtim, najpre je postojao samo jedan program, potom dva. Malo, ali zato su programi bili na svetskom nivou. Naš region se tada zvao Jugoslavija i ceo svet je znao gde se nalazi ta zemlja. Ja sam naučila da čitam i pišem uz pomoć jedne emisije Dečjeg programa, dok su mama i tata bili na poslu. Međutim, iz nekog razloga me je najviše uzbuđivao taj ogromni sat, veličine televizora, uvek 4-5 minuta pre večernjeg Dnevnika! Taj zvuk, tačnije, jer ipak sam dete muzičara. Matoro dete, to se tako kod nas kaže kad objašnjavaš poreklo.
Moja mama je imala 5 godina kada je počeo Drugi svetski rat i kada je, zajedno sa roditeljima i mlađom sestrom, iz luksuzne kuće u centru Soluna dopala u selo Malo Crniće opština Požarevac gde je njen otac bio raspoređen sa službom. Sa porodicom je stiglo i to nešto stvari koliko je god moglo da stane na volovska kola u funkciji servisa za selidbe u ratnim uslovima. Među njima i veliki zidni sat veličine otprilike moje male mame. Građanske kuće su u to doba obavezno morale imati zidni sat sa klatnom. Deda je pomagao oslobodioce, a još su ih zvali i pokret otpora. To je bio mnogo opasniji vid borbe od one izvan naseljenih mesta koju su vodili partizani i još neki. Nije bilo dokaza da dedu optuže, ali su mu zato napravili takvu situaciju sa poslom da je morao da se razboli. Ko zna kada je počeo mobing u istoriji takozvanog ljudskog roda… Mamin tata je ležao u požarevačkoj bolnici nekoliko meseci tokom 1943. gde su ga uglavnom negovali, jer u to vreme nije bilo leka protiv TBC-a. Baka ga je obilazila svakog dana, nosila jelo koje je spremila ni ona nije znala kako od hrane koju nisu imali. Mala mama je ispraćala majku sa strepnjom, legla bi, pokrila se i čekala da se majka vrati. Zidni sat je bio okačen na zidu preko puta njenog kreveta. Toga dana je stao tačno u 5 popodne. Mama je počela da rida i dugo nije mogla da prestane. Sat više nikada nije proradio. Penicilin je u rečenu bolnicu došao nedelju dana nakon što je dedin zidni sat stao u 5.
Deda po ocu je takođe radio za pokret otpora, tri puta je izvođen na streljanje, međutim, metak ga nije hteo kako se to kaže u našim ratničkim krajevima. Živeo je 98 godina i, što je još važnije, do poslednjeg daha je bio pri svesti. I onda kada mu je sve otkazalo, osim srca i mozga. Bio je izuzetno odgovoran čovek, o svemu i svima je vodio računa. Još dok je bio na nogama i svakoga dana izlazio u park da se prošeta – u odelu, čistoj opeglanoj beloj košulji, sa besprekorno vezanom kravatom, šeširom i, kako je govorila njegova žena iz roda Paštrovića, ,,u lakovane cipele!’’ U zavisnosti od godišnjeg doba, nosio je dugačak mantil ili dugo neprevaziđeni grombi kaput, podrazumevalo se bez ikakve mrlje za šta je brinula hemijska čistionica. Deda je bio njihova najredovnija mušterija. Zaštitno lice, kako bi se to danas reklo. Desetak godina pre odlaska u drugu dimenziju, zvao me je ,,da popričamo.’’ Tom prilikom je skinuo sa ruke sat koji je bio mnogo lep, iako ne mogu da se setim te malo poznate marke. ,,Ovo ti deda daje od srca, da ga se sećaš! Žao mi je što nisam mogao nešto više, ali vidiš i sama – očerupaše me grabljivci od sopstvene đece. Ako ti se ne sviđa da ga nosiš, pohrani ga neđe da te čuva.’’
U tom času protoka modnog vremena taj sat je slovio za ,,retro’’ i bio je hit! Nosila sam ga dugo, sve do jedne zimske noći na Kalemegdanu kada smo se ljubav i ja opraštale usled mog skorog odlaska u Ameriku. ,,Ne idi, molim te!’’ ,,Sad je kasno, već su mi poslali kartu.’’ Sledećeg jutra sam primetila da više nemam dedin sat. Avio-karta je glasila na dan posle. Moj otac je bez razmišljanja skinuo sa ruke svoj obožavani Seiko koji je kupio u Španiji 1978. ,,Evo, da te čuva tamo gde tata ne može!’’
Amerika i Evropa su u mnogo čemu različite, između ostalog u poimanju dimenzija, mernim jedinicama i vrednovanju generalno. Tamo se antikom nazivaju predmeti stari oko 30 godina. Ono starije je krš. Mlađe nije antika. Tatin Seiko je taman prispeo za američku antiku kada sam stupila na taj kontinent. Nudili su mi i 300.000 dolara i čudili se kako neko može biti lud da odbije tolike pare zarad nekakve ,,emotivne vrednosti.’’ Obaška iz trećeg sveta…
Iz Amerike sam se za sada vratila godine koja se računa kao godina Postanja generacije milenijalaca. Bezmalo četvrt veka. Tata je uvek nosio na ruci neki bilo kakav sat sa buvlje ili zelene pijace i imao naviku da često gleda u njega, ne mareći za to koliko je sati. Njegova jedina ćerka, magistar komparativne književnosti bez primanja iako sa povremenim poslovima, uspela sam da 2007. sakupim novac za jedan baš lep Casio! To uzbuđenje dok je birao… ,,A sigurna si da mogu da biram između svih ovih?’’ – zvučao je kao dete u prodavnici igračaka, taj dečak od tada 76. godina. ,,Tata, ti vrlo dobro znaš kakva sam kad kažem!’’ Nasmejasmo se svi, i prodavac.
U 5 minuta pre zvaničnog početka Doba korone, tačnije, nedelju dana ranije, tata se sapleo u stanu, pao i slomio nogu. Sledi tortura koju samo jako izdržljivi mogu da prežive, ako im se posreći. Horor hitne pomoć, logor od bolnice i fašisoidno ophođenje medicinskog osoblja prema ,,narodu.’’ U našim krajevima se tako zovu oni koji nemaju vezu i spali su na čekaonicu. Šest sati je tata ležao u produvanom hodniku, sa slomljenom nogom, već mokar. Ja sam pregovarala sa hirurgom koji mi je tražio, indirektno ali jasno, 1000 EU za operaciju. Iako tada već čovek od skoro 89 godina (umro je mesec dana pre tog rođendana) i u opisanoj poziciji, moj otac je odlično razumeo šta se dešava. Pozvao me je rukom, tražio da se sagnem da mi kaže nešto na uvo, a onda rekao: ,,Sine, skini mi sat sa ruke, uzmi ga i idi, ne vraćaj se više! Voli te tata.’’
Uh… Ne znam kako sam uspela da najveći deo života provedem ovde a da ne postanem nešto što bi se s punim pravom zvalo balkanski elitista! Naravno da ga nisam ostavila. Pošto su ga vratili ,,da noga sama zaraste,’’ umirao je u svojoj sobi, uz svoje dete. Odmah posle njega utihnuo je i moj doduše star mobilni telefon, morala sam da kupim ovaj što je mnogo pametan. Od tada, kao i većina ljudi na planeti kojima je pamet u telefonu, ne nosim sat. Do sada je Casio, pretpostavljam, već antika po američkim standardima. Eno ga u fijoci, pored pasoša. Nepotrebno je reći da nema cenu.
MARIJA KNEŽEVIĆ rođena je u Beogradu, 1963. godine. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirala na Državnom univerzitetu Mičigen (Michigan State University, USA) na grupi za Komparativnu književnost.
Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, Beograd, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, Beograd, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, Beograd, 2001), Querida (elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda, Vajat, Beograd, 2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003), Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja Knjiga o nedostajanju, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković), Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, Otkrovenje, Beograd, 2000), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, Beograd, 2005), In tactum (poezija, Povelja, Kraljevo, 2005; nagrada Đura Jakšić, 2006), Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007), Knjiga utisaka (kratki eseji, Treći trg, Beograd 2008), Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić), Fabula rasa (priče, rad na knjizi je finansirao KulturKontakt iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008; priča iz ove knjige, „Bez straha od promene”, predstavljala je Srbiju u godišnjem zborniku Best European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, prevod na engleski: Will Firth), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria, 2009, prevod na nemački: Silvija Hinzmann), Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, Poland, 2009, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić; ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezijePesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk), Ekaterini (Дорога жизни, Санкт-Петербург,Россия, 2011,prevod na ruski: Larisa Saveljeva), Šen (poezija, Mali Nemo, Pančevo, 2011), Fabula rasa (priče, Mali Nemo, Pančevo, 2012), Ekaterini (Istros Books, London, United Kingdom, 2013, prevod na engleski: Will Firth), Tehnika disanja (poezija, Povelja, Kraljevo, 2015), Auto (roman, Agora, Zrenjanin, Novi Sad, 2017), Moje drugo ti (odabrane pesme, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press, Massachusetts, USA, 2020, odabrane pesme, dvojezično izdanje, prevod na engleski: Sibelan Forrester), Krajnje pesme (Povelja, Kraljevo, 2020)
čovjek-časopis 