SMRT VIKTORA FRANKENŠTAJNA
konačno su se sva brda odlomila od mene
i zveri su pokuljale napolje
kroz razvaljena usta
što sam dosad ćutala?
zlokobno se smeši usijani podbradak
u stanici policije
danas je strah od smrti nadjačao debelo korenje
prikačeno za moja umorna stopala
sve te ružičaste vile koje sam volela
jer imaju moć da izleče slomljena stvorenja
izbacile su me kroz vrata od šećerne vune
pravo u provaliju
čudovište sam
nosim zmajevu glavu na ramenima
i bljujem besne vatre
da sam samo umela biti malo belo jagnje
dobre vile bi me još uvek zvale sestrom
grlile bi me i kosu češljale sve dok me ne udave
u žrtvenoj reci
od tada trčim, ne zaustavljam se
i zbunjena sam
i mrak me obuzme
jer ne znam koju glavu da zaobiđem
a koju da plamenom na pola prepolovim
(iz zbornika Rukopisi 48)
***
URUŠAVANJE
Sunce je progorelo plavetnilo neba,
i sateralo ptice među zidove.
Zarile su mi kandže duž kičme,
i sad nespretno treperim iznad kreveta.
Vazduh je zagađen purpurom –
ulazi kroz razgranate pukotine,
vraća mi osmeh na lice,
i mami me napolje.
Meka tišina je zaustavila grad.
Kroz prozor automobila,
sanjivo posmatram asfalt,
iz koga probijaju raznobojni cvetovi.
Točkovi mrve prijatne mirise,
putujem za jedinim zvukom
koji do mene dopire.
Sudaram se sa ogledalom
i prelazim na drugu stranu.
U gustom mraku,
odblesak dragog lika nestaje,
telo zarasta u nemo grmlje –
dom paukova i crnih leptira.
***
PREOBRAŽAVAM SE
Magla sam i kiša
Zalutali pas
Nemir nabujale reke
Spokoj šumskog stabla
Iznenadim kad progrejem suncem
I kad more sam
Neizvesnost ptičjih krila
Nežnost trave
Ćud vetra
Nagost srne
Vučji trag
Grlim deo po deo sebe
Hrabrost sam
***
PUKOTINE
s prvom pokožicom mraka
sve senke srebrom upletene
okomito teku plavičastim snom
tvoje ruke izbijaju iz pukotina
i vode me u predele
gde svetliji je bol
***
U SUSRET LJUDIMA
istrčavam iz sebe van
ispadam iz ljušture
uzaludnog vremena
dišem vetar u kosi
suncem regenerišem lice
plešem s kišom među rekama
svuda sam gde je nebo
s razigranim pticama
dolećem u gradove
šumska krila protežem
ljudima u zagrljaj
hoću da smo iz početka
___________________________________
ANDRIJANA RISTIĆ rođena je 1995. godine u Užicu. Živi i radi na relaciji Požega-Beograd. Pesme su joj do sada objavljivane u zbornicima Rukopisi 48 i 49, u zborniku Šraf br. 9 i elektronskom časopisu Oblakoder. Pohađala je radionice kreativnog pisanja kod pesnika Gorana Korunovića i kod pesnikinje Jasmine Topić.
čovjek-časopis 