Staša je danas napunila četrdeset godina. Ustala je posve nevoljno. Umila se i videla u ogledalu lice sa dve duboke brazde na čelu koje se eufemistički zovu bore mrštilice. Volela bi da je iz ogledala pozdravljaju i bore smejalice, ali njih nema.
Oprala je zube i nanela skup šiseido serum koji će joj pomoći da zauvek ostane mlada. Nanela ga je pažljivo, navrh prsta. Ako je pitate da li je ovako zamišljala svoje četrdesete, kao iz topa će odgovoriti: ,,Ne“. Sreća, pa je niko ni ne pita.
Nije onako zamišljala ni svoje tridesete. O tome je napisala omanju zbirku pesama koja je uglavnom prošla nezapaženo. Pesme su bile lepe. Možda ne cele lepe, ali, onako, lepuškaste. Napisane u katrenima, sa ukrštenom rimom, delovale su pevljivo. Na sredini žutih korica bila je fotografija maminih rascvetalih ruža.
Majka je pomalo prezrivo rekla kako treba da napiše deblju knjigu, ako već hoće da piše. Tu brošuricu sa poezijom ionako niko neće čitati. ,,Neće oni čitati ni deblju knjigu, naprotiv“, zajedljivo je kazala, ,,ali će se pretvarati, jer roman je roman.“
Ruže na koricama nije komentarisala.
,,Uostalom“, nastavila je svoju tiradu, ,,sasvim je neozbiljno za ženu tvojih godina da piše poeziju. Bolje da si rađala decu.“
Staša, pogodićete, nema dece. Ako je pitate, reći će: ,,Ne još uvek“. A to, nažalost, svako nađe za shodno da pita.
Nema decu, ali ima posao, i to državni. ,,Bar nešto“, rekli bi zli jezici. ,,Bar nešto“, pomisli često i sama. Posao ne voli, ali ko voli da radi. Da može, dane bi provodila gledajući serije. One turske, melodramatične, sa ogromnim, lepim kućama i likovima čija dobrota na kraju prevazilazi sve prepreke i donosi im život kakav zaslužuju. U Stašinom okruženju retko šta se dobije po zasluzi, zato voli da gleda serije.
Kuvajući jutarnju kafu, na stolu vidi kovertu sa čestitkom iz koje ispada četrdeset evra, a majčinim rukopisom je napisano: ,,Vidiš da četrdeset i nije tako puno“.
,,Tako mi i treba kad sam joj otvorila nalog na Instagramu“, pomisli, prevrćući očima, ,,šta će ženi od sedamdeset pet godina društvene mreže?“
Na putu ka poslu zaustavlja je policajac – namrgođeni nervozni čovek u uniformi koja mu pristaje kao piletu sise. Ništa mu se kod nje ne dopada: ni to što ima prvu pomoć, i prsluk, i trokut, ni to što čak ima i ovlašćenje za auto koji se i dalje vodi na mamu. Ne dopada mu se njen ton, za koji je procenio da je previše drzak. Jedino što mu se svidelo jeste činjenica da joj ne radi levo svetlo. ,,Aha!“, uzviknuo i počeo prilježno da piše kaznu. ,,Eureka!“, očekivala je Staša da će uslediti nakon tog ,,aha“, ali nije sigurna da policajac zna tu reč
,,Rođendan mi je“, promrsila je, gorko mu se osmehnuvši .
,,Pa ovo ti je poklon“, odgovorio je on samozadovoljno, ,,srećan rođendan“. Slegnula je ramenima, smotala kaznu u pregradu i nastavila dalje. Taman ima na šta da potroši onih maminih četrdeset evra. Staša ne voli policajce, ali ni njih, kao ni posao, niko i ne voli.
Dan u firmi protekao je skoro kao i svaki drugi. Miris toplog papira tek izašlog iz štampača, zagušljive prostorije sa previše ljudi na jednom mestu. Rahitični bendžamin drema u ćošku gde ga je neka entuzijastična osoba posadila, a onda ostavila da godinama lagano umire, pronašavši bolji posao.
Danas je sve za nijansu užurbanije, jer se bliže lokalni izbori. Šefovi su ušećereni, prave spiskove, trljaju ruke. ,,Ti si siguran glas, zar ne, Staša? Da te upišem na spisak?“, postavio je pitanje rukovodilac njenog sektora. Rečenica je manje ličila na pitanje, a više na konstataciju, čak i pretnju.
,,Svakako“, odgovorila je pomirena sa sudbinom da će penziju dočekati u toj zagušljivoj kancelariji osušena kao nesrećni bendžamin. ,,Ja uvek glasam za naše“, dodala je ironično.
Rukovodilac sektora se nije dalje udubljivao da proveri koji su to ,,njeni“, koji ,,njegovi“, a koji pa ,,naši“. Verovatno ga nije bilo ni briga. Bonusi idu, plata leže, kvote su tu, spiskovi spremni. I svi srećni i zadovoljni. Skoro svi.
Kada se vrati s posla, Staša sa majkom gleda tursku seriju. Tačnije, majka gleda i komentariše, raspravlja se sa glumcima, scenaristom, kostimografom.
Staša praznog pogleda zuri u jednu zamišljenu tačku negde iza televizora. Ne može da se seti kako se zove serija, ali neko lišće u njoj pada i mnogo ljudi umire. Majka se okrene prema njoj i iznervirano kaže: ,,Šta maštaš?“
Zapravo je onako po starinski pita o čemu razmišljaš, ali Staša se trgne i pomisli: ,,Zaista, o čemu ja maštam? Napunila sam četrdeset godina. Nisam ni mlada, ali nisam ni stara. Stalno čekam da se nešto desi. Dok čekam, ne pomeram se. Uvukla sam se u oklop kao neka kornjača. Sutra okrećem novi list. Nešto mora da se promeni.“ Sa tim mislima odlazi na spavanje.
***
Staša ima četrdeset godina i jedan dan. Ustala je posve nevoljno. Umila se i pogledala u ogledalu to lice sa dve duboke brazde na čelu koje se eufemistički zovu bore mrštilice. Volela bi da je iz ogledala pozdravljaju i bore smejalice, ali njih nema.
- prvonagrađena priča na književnom natječaju/konkursu ,,Stevan Sremac – Bal u Elemiru” 2026.
_______________________________________
ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je 1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu.
Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Autorka je četiri zbirke pesama: ,,Lutanja“ (Slovo Gorčina, Stolac, 2018), ,,Naše male smrti“ (Književna radionica Rašić, Beograd, 2020), ,,tridesete nisu ono što smo zamišljali“ (Biblioteka ,,Milutin Bojić“, Beograd, 2022), ,,Dok ne postanem kost” (Dom kulture Gračanica/PKC Akvarijus K. Mitrovica, 2025)
Dobitnica više književnih nagrada: Mak Dizdar mladom pjesniku (Stolac, 2017), Ulaznica, druga nagrada (Zrenjanin, 2020), Milutin Bojić za mlade pesnike (Beograd, 2021), Miodrag Borisavljević (Apatin, 2022), Milo Bošković, treća nagrada (Kolašin, 2023), ,,Stevan Sremac – Bal u Elemiru”, prva nagrada (Elemir, 2026).
Piše poeziju, prozu i eseje, radove je objavljivala u književnim časopisima u zemlji i inostranstvu (Letopis Matice srpske, Povelja, Koraci, Beogradski književni časopis i drugi). Poezija joj je prevođena na engleski, arapski i albanski jezik.
Uređivala je elektronski časopis Libartes.
čovjek-časopis 