Category: proza

ĐUŠJA

Osamdeset-devedeset godina. Mršava, artritična, još od rane mladosti malo grbava, gluva samo ponekad. Ruke su joj flekave, nokti jaki, a uši prevelike za njenu glavu, kao da su tuđe. Retka kosa skupljena joj je u punđicu na potiljku i pričvršćena metalnim šnalicama. Nos joj je sunđerast i hladan, a oči bez trepavica. Iako malena kao dvanaestogodišnje dete, ona gazi kao džin, grubim cipelama s nalepljenim flekicama. O gležnju kvrgave ruke visi joj kožna torba, stara ali očuvana, za svadbe, sahrane i posete lekaru. Pitam se kuda je danas krenula. U drugoj ruci stiska mali novčanik sa izlizanim ornamentima. Ona je pripremljena, na njenim putevima nije pristojno trošiti ničije vreme – pa ni dosadne minute konduktera na međugradskoj liniji – na čeprkanje po torbi i lov na sitne pare. Biti čovek na mestu, to je prvo pravilo njenog postojanja u zajednici i vremenu, pomislila sam kada je ušla u autobus kojim sam u mutno letnje popodne krenula iz Tirane za Skadar.

Nikad nisam bila na Skadarskom jezeru, ni s ove ni s one strane granice. Prijatelji su mi govorili da vredi propustiti odlazak na more, koje je na pola sata od Tirane, zarad starog grada i jezera kraj koga je podignut. Verovala sam njihovim utiscima i fotografijama sa lokvanjima i čapljama. U poslednjem trenutku sam se predomislila i nabavila sve što sam o Skadru mogla da pronađem na engleskom. Lutala sam po gradu čitavo pre podne, tražeći pravu autobusku stanicu. U Tirani ih ima četiri, za sever, istok, jug i zapad. Pošto stanica za severozapad ne postoji, provozala sam se gradom uzduž i popreko, pitala za savete vozače autobusa i slučajne prolaznike. Kad sam na kraju Dračke ulice ugledala trg sa velikom crnom kokoškom, kako je moj novi poznanik iz bara Hemingvej sinoć nazvao spomenik naciji, znala sam da je lutanju kraj. Stanica je odmah preko.

S mukom je savladala nekoliko stepenika pri ulasku u bus. Pridržavala ju je mlađa žena, koja je nestala čim ju je ubacila unutra. Nije delovalo kao da se poznaju, već kao da ju je nahvatala nasumice u grupi ljudi koji su čekali svoje polaske. Prvo što ugleda kada se uspentra u autobus je prazno mesto pored mog. Okreće se ženi na peronu i mlako odmahuje. Dok dolazi do daha, skromno skuplja usnice i upitnim pogledom pokazuje na sedište na koje sam mislila da odložim svoj nevelik, ali ne baš lagan prtljag. Klimam glavom, razmenjujemo osmehe, naivno uzimam u naručje čvrsto nabijen ranac sa foto-aparatom, hranom, vodom, knjigama i laptopom. Sedišta su daleko od udobnih, ali mislim da nije drama što ću u tesnom prostoru držati još i ranac u krilu. Tek što se smestila do mene, a bus krenuo, kondukter izgovara, glasno i razgovetno, nekoliko kratkih rečenica na albanskom, za koje sam zaključila da su informacije o vremenu dolaska u Skadar. Na engleskom ga zamolim da mi prevede, a on odgovara: in four hours. Ona me pogleda s razočaranjem što će joj sati proteći u tišini. Ne govorim njen jezik, a ona druge ne zna. Zato nalazi drugu zanimaciju, proviruje preko glava putnika kao da proverava da li vozač vozi u dobrom pravcu. Pridržava se za naslon ispred sebe i lupka kažiprstom u ritmu melodije koju samo ona čuje. Nadam se da će do Skadra biti mirna i zabavljena nečim što ne uključuje interakciju sa mnom. Napolju je dosadan pejzaž, samo ravna pusta zemlja, i ja iz ranca vadim knjigu.

Kvrcaj kopče na njenom novčaniku signalizira mi da je kondukter stigao do nas i ja spuštam knjigu u krilo. Dok na dlanu prebiram po kovanicama različitih valuta, ona pokušava da započne razgovor s njim. Govori tiho, šuška i mljacka, ne verujem da bih je išta razumela i da govori srpski. Kondukter samo klima glavom, pokušavajući da pobegne od napasti i nastavi sa poslom. Kad mu to konačno pođe za rukom, ja sam već udubljena u knjigu, a ona je opet sama.

Tada osetim njene prste na koži, odsečno lupkanje Morzeove azbuke za koju ne znam da li šalje spasonosnu poruku ili zove upomoć. Kada je pogledam, ona mi se radoznalo obrati: Ingleze? Italijano? Odmahujem glavom, no, no, Serbia. Tada joj se lice ukoči od spoznaje da je upravo srela neprijatelja, mada ništa strašno nije videla na meni, samo dva stakla u ljubičastom ramu, podočnjake pod dioptrijom, neurednu kosu ošišanu u paž i usne ispucale od duvana. Skuplja oči, zagleda me. Sekunda brzo prolazi i ona me radosno pljesne po ruci, sva ponosna na mene. Ne znam šta bih joj rekla, zato spuštam šaku na grudi i razgovetno izgovaram svoje ime. Ona ponovi za mnom, zatim kucne prstom po srcu i kaže: Đušja. Od tog trenutka kreće da melje, Ulcinj, Tito, paseporte. Upire prstom u grudi i odmahuje glavom, sleže ramenima i nogom trupka o pod. Klimam glavom kao da je razumem, a samo hoću da nestanem.

(( Ne volim starce. Posle incidenta sa babom naročito izbegavam da im se nađem u blizini. Zahtevni su i nerazumljivi. Žive u svim vremenima paralelno. Neprestano traže dokaze da su ikada bili živi, pričajući uvek o istim uspomenama. „Nepodnošljiva je”, uzdisala je moja majka dok je govorila o babi. „Baksuz jedan tvrdoglavi. Mota mi se oko nogu gde god da mrdnem. Gura se da pomogne, a nikad me ne posluša šta je zamolim, samo tera po svom. Kad se izderem na nju, skupi svoje prnje i krene napolje. Ovo nije moja kuća, breca se. Stignem je kod vrata, brzo zaključam. Ona drmusa kvaku, ne mogu da je odvučem u sobu. Jesam li ti rekla da me je jednom odgurnula pa sam pala na pod?” ))

Đušja od šaka pravi knjigu. Prelazi redove imaginarnog teksta šetajući glavu levo-desno. Skuola, pita me. Finitto, odgovaram. Slabašno zatapše dlanovima, bravo, bravo. Smatra da smo se dovoljno sprijateljile da može da mi priđe bez ustručavanja i najave. Pipka moj domali prst i negoduje. Šapuće, diže obrve, autoritativno podiže bradu, naređuje da objasnim. Ja se smejem, kao i svaki put kad mi postave to pitanje, nadam se da će odustati. Ali Đušja sada pući usnice i glumi šminkanje, namešta prstima nepostojeću frizuru, trepće i usiljeno vrcka na sedištu. Kad završi s pantomimom, pljesne me po ramenu i blago se nakloni, zadovoljna što me je bar nečemu naučila. Ne nosi burmu, samo zlatni prsten sa ćilibarom. Smerno drži torbu u krilu i gleda napred. Sad ja pipkam nju, diram joj to žuto oko i kažem da je mire, dobro, što je jedna od tri reči koje znam na albanskom. Mazim je po jakoj veni koja joj izvire iz rukava sive košulje i nestaje niz domali prst kada prođe zlatni obruč. Amerika, šapuće opet. Usamljeni zubić u donjoj vilici proviruje joj kroz usne. Držim je za ruku i puštam je da priča. Prsten joj je neko doneo iz Amerike, muž ili brat, otišao je davno, uspeo je da pobegne, odande joj poslao i haljinu sa tankim kožnim kaišićem, toliko razumem iz njene gestikulacije i sevdalinke koju mi peva. A možda ovaj jezik koji sipa niz bradu i nije albanski, već samo bajalica za umorne putnike. Moj dlan je i dalje na njenom, greje uglačane čvorove sivih zglobova.

(( Jedini put sam je zagrlila kad je mama umrla. Ležala je postrance na kauču i ja sam legla iza nje, privukla je na krilo i lice priljubila uz njen hladan vrat. Nisam plakala. Nije ni ona. Bilo bi čudno da jesmo. Jedva da smo se i poznavale. Pre sedam godina počela je da se sapliće po kući i gubi na ulici. Ja sam tada već živela sama, u iznajmljenom stanu, pa je mama preuzela svu odgovornost brige o babi. Tako smo ostale jedna drugoj strane, slučajno odabrane da se posle mamine smrti snalazimo kako znamo i umemo. Nisam znala šta bih, samo sam mogla da je zagrlim. Ona je ćutala i plitko disala, kao da se opire vazduhu. Rekla je: „Nemoj da me mučiš, molim te.” Više joj nisam prilazila. ))

Onda samo dugo ćutimo. Negde smo na pola puta.

Osetim opet njenu šaku na podlaktici. Uhvati me, pa ustukne. Ne znam šta joj je, uplašim se da je ovo još jedna baba koja gubi razum. (( Dok sam prala sudove, ugledala sam je kroz mali kuhinjski prozor kako sedi na vrhu tobogana usred dečjeg igrališta i mirno posmatra jato golubova koje je kružilo iznad njene glave. Nisam primetila kad se iskrala iz stana, niti mi je jasno kako je uspela da se popne na tobogan. U jednom trenutku je prekrstila šake u krilu i uperila pogled pravo ispred sebe. Stisnutih usana i suženog pogleda, ličila mi je na poglavicu koji u tišini donosi važnu odluku za svoje pleme. A onda se niz tobogan spustio potočić iz njene suknje, uzan i brz. Zatim se, za njegovim tokom, niz tobogan spustila i baba. )) Shvatam da je ljuta, preti mi prstom i kucka kažiprstom po glavi. Pokazuje na moj ranac, čupka mi majicu, trlja mi ruke dok ne pocrvene. Nisam ni pomislila da joj se otrgnem, odgurnem je od sebe, odbijajući da priznam da sam pogrešila što sam krenula bez jakne. Pustila sam je da brine o meni. Poželela sam da iz torbe izvadi bajate ljute bombone, počne da mi ugađa i pokaže sve staračke igračke koje nosi sa sobom. Sigurna sam da u torbi ima džep sa hanzaplastom, grickalicom za nokte, belom pamučnom maramicom, a u novčaniku iskrzane fotografije. Gledam je dok čačka končić koji viri iz poruba sedišta. Pokušava da ga iščupa ili bar da ga sveže u čvorić i sakrije. Kada konačno uspe da ugura konac u rupicu na pohabanoj navlaci, zadovoljno se promeškolji. Pogleda kroz prozor – napolju počinje nevreme – i priljubi se uz moj bok. Prija mi fino trenje njene bluze o moju ruku kad autobus pređe preko rupe na putu. Od toga mi nije nimalo toplije, ali pravim se da jeste. Želim da joj ugodim, da ne pomisli da je uzaludan sav njen trud.

Đušja je pospana. Više mi se ne obraća, niti mrmlja sebi u nedra. Povremeno cokne ili zevne. Zaustavi dah kao da se nečeg setila. To ne traje dugo, samo tren, i ubrzo opet čujem njeno disanje. Kad je nepovratno uhvati san, glava joj klone na moje rame, a onda i na grudi, kao da je mače koje mi je neko gurnuo u naručje i pobegao. Osećam se iznevereno zato što je, zaspavši, izašla iz uloge koju sam joj dodelila. Jer ovo nije nikakva metafora, ovo je pravi ljudski stvor, umoran i usamljen, na nekom zadatku. Poželim da zaustavim autobus i nastavim peške, čini mi se sve bi mi bilo lakše nego da ostanem ovde, ali plašim se da bi pošla za mnom.

(( Dežurni lekar je babu primio preko volje. Nema mesta za lake slučajeve i moraće na kliniku za mentalno zdravlje. A tamo je predvorje pakla, rekao je kao da baba ne može da ga čuje ili da ne zna šta je to pakao. Dok se on bavio papirologijom, medicinska sestra joj je ubrizgala koktel za umirenje. Poslušno joj je pružila ruku, onako kako meni nikad ne bi. Pričala sam joj da nema čega da se boji i da će tamo dobro brinuti o njoj. Nije pokazivala da je se išta tiče to što joj govorim, kao da je davno prestala da se boji i da ne očekuje da iko brine o njoj. Sestra joj je pomogla da se smesti u invalidsku stolicu i odgurala je na odeljenje. Gledala sam za njima kao da sam ja ta koja ovde ostaje. ))

Iako sam sve vreme bila budna, treba mi vremena da se osvestim kada autobus uđe u grad. Za razliku od mene, ona otvara oči, čila i živahna, čim prođemo pored prvih kuća. Proviruje kroz prozor, proverava da li su joj na mestu šnalice u kosi, torba na krilu, u torbi novčanik i karta. Gleda na sat, malo je zabrinuta. Ustaje i pre nego što se autobus zaustavi. Zauzima poziciju pored vrata, kao da će je vozač odvesti nazad u Tiranu ako ne izađe prva. Kada vozilo stane, pogleda me preko ramena, prstima slobodne ruke slabašno odmahne i zakorači napolje u vetar kao u zagrljaj. Između nas dve već se napravio red od pet-šest nestrpljivih putnika i moram da sačekam da svi oni izađu. Kada se spustim na trotoar, nje već nema na vidiku. Zaboravila sam šta sam želela da radim danas u ovom gradu, pa se bespomoćno osvrćem tražeći pravac u kom bih mogla da krenem, bar nešto zbog čega je vredelo provesti ovaj dan u putu. Pre nego što išta spazim, počne kiša. Vetar je nanosi pod uglom na moje naočare i za tren ja više ništa ne vidim osim autobusa kojim sam došla ovamo. Kucam vozaču na prozor i prekidam ga u telefonskom razgovoru. Kad mi otvori, pitam ga kad kreće nazad. Twenty minutes, odgovara mi i pušta me unutra. Ne vraćam se na staro sedište, već se smeštam odmah iza suvozačevog. Skidam naočare da ih obrišem. Kad pokušam da ih vratim na glavu, primećujem da mi se ruke tresu od jeze i shvatam da ću naredne dane provesti u krevetu.

_________________________________________________________________________

JASNA DIMITRIJEVIĆ (1979, Negotin, Srbija) piše kratku prozu i recenzije. Ponešto od toga objavljuje u regionalnim časopisima i zbornicima. Objavila je zbirke priča Prepoznavanja (2015) i Fibonačijev niz (2019).