Category: proza

PRIČA ALENE BEGIĆ: SA OGLEDALA

proza

I

Ne sjećam se ničeg prije kineske trgovine. Mora da sam već duže vrijeme živjela sa šnalama od plastičnih ruža, jer kad sam se probudila, primijetila sam da sam gotovo sva od prašine, a i jedan kristal sa lica mi je otpao.

To sam shvatila tek kasnije, kad su nad našom policom postavili mali regal sa ogledalima i kad se jedno od tih ogledala u padu zakvačilo za kvaku. No i pored tog nedostatka sam zastala i nekoliko trenutaka buljila u svoj odraz. Bila sam pristala šnala, to jest, ukosnica, pa čak i bez onog glupog citrina. Ali taj je kristal otpao i za sobom ostavio trag sekundarnog ljepila. Taj ožiljak od sekundarnog ljepila me je prilično iskompleksirao. Pa i danas me proganja. Još uvijek. Kao da svako mora znati da sam iz kineskog.

Bila sam lijepa šnala, to jest, ukosnica, jer mi nije bilo slične. Sastavljali su me čipka, paunovo perje i četiri nježna kristala. Na mjestu petog kristala, koji je otpao, nazirale su stvrdnute bijele mrlje, nesimetrične, izgrižene po rubovima.

Pripadala sam radnji koju su vodili nekakav žućkast trgovac i njegova najstarija kćerka. Na njihovim licima si, ako si se u njih dobro zagledao, uvijek mogao naći pokoju muhu – pa čak i mladunčad, tako mi se činilo, koja se hranila žutim bljedilom njihove kože.

Te muhe sam nazirala i zimi. Mogu da se zakunem, da su ih trgovac i njegova kćerka čuvali, možda ih čak uzgajali ili im rentali svoje obraze za prezimljavanje. Ponekad sam mislila da haluciniram i da su te stvari zapravo samo madeži. Ali oni su uvijek bili na nekim drugim mjestima, zbog čega sam zaključila da to moraju biti muhe.

Znale su se sklupčati u tananim pregibima lica, saviti nožice i namjestiti krila tako da skoro niko ne bi mogao posumnjati u njihov patvoreni identitet.

Ponekad su ležale obrnute na leđa, sa nožicama u zraku, zbog čeka su izgledale kao madež sa dlakama. A ponekad bi se, kada su bile posebno raspoložene, zapiljile preda se, nagnute nad strminama lica kao skijaši pred skakanje, koje sam ponekad viđala na upaljenom televizoru. Zatim bi se sa svojim crnim očicama zabuljile sagovorniku u lice, zbog čega su izgledale kao nabubren madež, sastavljen iz više manjih, koji samo što nisu puknuli.

Zahvaljujući onom ogledalu koje se zakvačilo preko puta mene, uspjela sam ih vidjeti u odrazu čak i prilikom hranjena.

Trgovac i njegova kćerka jeli su uvijek istu hranu, u nekim kartonskim šoljama i štapićima, koja je izgledala kao klupko žutih crva. Tada su i muhe sa njihovih lica poletjele, tiho zazujale oko hrane i pažljivo tapkale pipaljkama. Uvijek su pazile da slete na onaj dio kojeg trgovac i kćerka trenutno nisu jeli. Diskretno su čekale na rubovima kartona ili čak na stolu, da ih se ne vidi. Zatim su druga za drugom slijetale na hranu, i to baš u onom kratkom trenutku koji je proticao zaglavljen između žvakanja i priprave sljedećeg zalogaja

.

Bile su jako kulturne muhe.

Trgovac i kćerka se čak nisu morali brisati salavetom. Svaki žuti madež od začina oko usta, nosa ili na obrazima polizale su muhe – tako diskretno, da ih uopće nije svrbjelo. Bez obzira na neprestano otvorena vrata, kroz koja je tokom ljeta strujao vruć vazduh, u radnji nije bilo nijedne muhe.

Ljude koji su dolazili i plaćali na kasi uvijek je obuzimao neki čudan nemir, toliko da im je ispadao sitniš. To sam opažala, ali ne bih mogla reći da li su bili svjesni svoga nemira. Vidjela sam da oklijevaju uzimajući sitniš koji im je ispao. Neki ga čak i nisu uzimali, ili su ga uzimali sa vrhovima prstiju. Zaključila sam da to mora biti zbog gađenja kojeg su osjećali prilikom pogleda na njihova lica, koja su pomalo ličila na strvinu. Sa sigurnošću ipak mogu tvrditi da nisu bili svjesni muha, koje su bile profesionalke u kamuflaži.

Od tog trgovca sam i njegove kćerke, dok su neki dan premetavali stvari u radnji, načula priču o svojoj oštećenosti. U početku nisam znala kako to misle, pa sam upitala svoje susjede, umišljene šnale od velikih plastičnih ruža, koje su žene voljele kupovati i stavljati u punđe, da bi izgledale sličnije Španjolkama.

Samo su me ismijale.

Šutjeli su i grudnjaci preko puta mene, tromo se vioreći u smrdljivom zapahu plastičnih ventilatora, dok su ih polagano nagrizali žohari. Na kraju su mi se nekako smilovala pakovanja sa sekundarnim ljepilom, ali i to samo da me ponize, a možda čak i da ponize same sebe.

»Malo smo te poprskali hehe«, reče jedan paket sekundarnog.

»Otpao ti kristalčić, pa se vidi kako smo te… sastavili«, reče drugi.

»Moraš paziti ko te i kako lijepi. Nisi bila kvalitetna, a sada nisi ni nova«, namignu treći.

Četvrti paket, koji se zvao UHU, šutao je i gledao sa negodovanjem. Na kraju samo prosikta kako ne voli da ga se svrstavaju u isti koš. Njegovo slabašno protivljenje zaglušilo je obijesno smijanje drugih paketa, koji su bili mali i bijeli, začepljeni sa dugim, prozirnim i plastičnim glavama.

Njihova tjelašca su bila tako mala, da sam se čudila kako u njih stane i kap ljepila. Naravno da mi je otpao kristal, kada ga niste imali čime zalijepiti, mislila sam odgovoriti, ali suzdržala sam se.

Najviše zbog toga što su mi se gadili. Njihova tijela su bila ispisana nekim čudnim slovima, sa mnogo linija koje su letjele na sve strane. Ponekad sam, malo u šali a malo sa strahom, pomišljala, kako su trgovac i njegova kćerka, u nekom bizarnom afektu ili čak ritualno pobijali muhe, otkidali im nožice i lijepili na pakete sa sekundarnim ljepilom.

Sve tako, da su mustre sa nožicama izgledale kao prava slova, koja nešto znače, a ništa ne govore. Počela sam sumnjati da su neke muhe lijepili po obrazima. Možda one uginule. Bili su pravi taksidermisti.

Što sam ih više gledala, to su bili sličniji. Prljavobijelii paketi sekundarnog ljepila sa svojim prozirnim glavama i natpisima od mušijih udova počeli su da liče na trgovca i njegovu kćerku. Ponekad, kao nekim slučajem, bile su nožice muha raspoređene u obliku nečijeg lica. Ta lica su bila svedena, sa malim očicama i crtama umjesto usta i nosa, kao u trgovca i njegove kćerke.

Činilo mi se da gledaju van iz sekundarnog.

Od svega toga mi se vrtjelo u glavi i poželjela sam pobjeći. U meni nije bilo nikakve naivnosti: bila sam svjesna svog položaja.

Sa druge strane sam si morala priznati da nije bilo potrebe za takvim ponižavanjem: ipak sam bila lijepa šnala, to jest, ukosnica. Mislim da je moj najveći adut bio taj što u cijelom regalu, gdje sam živjela, nije bilo nijedne slične meni. Osim ako ih nisu držali drugdje u trgovini, što bi bilo besmisleno, ili čak na kasi, gdje bi ih lakše prodali. Ali čak ni to nije bio slučaj: otkad visi ono ogledalo pred mojim regalom imam dobar pogled na kasu, i više puta sam se dobro namučila da razlučim sve predmete koji tamo stoje. Nigdje nisam vidjela sebe. Bila sam jedina.

Postojao je nedostatak u mome položaju: iako nisam bila nevidljiva, moju izrazitost je umanjivala naslaga šnala sa plastičnim ružama, koje su se rado pokazivale. Svojim ispupčenim prsima su se tako razmetavale, da su se prevrćale iz regala i padale na pod. Na početku sam se nadala da bi to moglo nekako popraviti moj položaj, ali trgovac ili njegova kćerka su ih kupili sa poda brže nego što rečeš muha. Nabacivali su ih na mene, tako da sam tonula još dublje.

Srećom se situacija počela mijenjati. Prvenstveno zbog toga što su se onog ogavnog trgovca i njegove kćerke latili inspektori. Uočili su mnoge nejasnosti što se tiče poslovanja, te im ukazali da moraju na svaku stvar prilijepiti naljepku sa cijenama. Sve predmete su inače prodavali onako kako im se u datom trenutku prohtjelo.

Taj incident mi je omogućio da se izvučem ispod plastičnih guzica koje su pripadale šnalama od ruža, te se dočepam malo svježijeg vazduha. Na sve stvari su počeli lijepiti naljepke sa cijenama: ruže su ocijenili za četiri, a mene za dva evra.

U početku sam bila pogođena tom uvredom, čak sam se počela prepirati sa ružicama na čija zadirkivanja inače nisam odgovarala. U prepirci sam, koja je trajala zapravo jako kratko, računala na pomoć susjednih špangica – tobože, one će prepoznati moju estetsku vrijednost u odnosu na one plasteruše. Ali ništa se nije dogodilo. Dapače, špangice su nas gledale prezrivo, kako mene tako i ružice. Ta svađa je bila ispod njihovog nivoa: to su bile individualke, što se druže samo među sobom, vjerovatno lezbijke. Jednom su čak digle uzbunu kada su u radnji predstavili novu liniju šarenih špangica: ko su oni da mijenjaju naše tijelo, zašto omalovažavaju klasičnu, crnu špangicu i nameću joj smiješne ideale; ko bi pored prave, crne špangice htio neku umjetnu, šarenu, koja živi u fantazijama i koju ne možeš nositi u realnom životu?

Više mudra neko razočarana shvatila sam da tu nemam privrženika. Morala sam pametno promisliti svoj položaj: koštala sam dva evra i stavili su me na vrh, da bi me što prije prodali. Trebala sam se još samo namjestiti u najljepšem svjetlu i što prije otići.

Ipak mi nikako nije išlo u glavu zašto me trgovac i njegova kćerka nisu htjeli popraviti: možda nisu imali zamjenskog kristala, a možda im se jednostavno nije dalo. To sam nekako zaključila po njihovom mlitavom dodiru, koji se nije želio riješiti samo mene, već i drugih, cijelog prostora i trgovine, te pobjeći od svijeta i živjeti sa muhama.

U šali sam razmišljala kako bi im moglo pasti na pamet da na mjesto otpalog citrina zalijepe mušije nožice, možda ih prije toga umoče u svoju žutu hranu i naprave takav oblik, da izgledaju kao pravi citrin. Ali sam te misli brzo otresla, da se ne bi slučajno obistinile.

Čak sa tako jeftinom cijenom i na jako vidljivom mjestu situacija je bila daleko od onog što sam priželjkivala. Mnogo ljudi je prolazilo kraj našeg regala, ali svi su kupovali šnale sa ružama, pogotovo crvene i crne, koje su bile »egzotične« i trenutno u modi.

Sve me to tako očajavalo da mi je postepeno počelo otpadati paunovo perje. Naprije malo, a kasnije malo više. Tomu je pripomogao i vruć zrak u prodavaonici, a i onaj zakržljali ventilator koji je podrigivao u mome prvcu, šireći ogavan plastični zadah.

Za kupce ipak nisam bila nevidljiva. Štaviše, usudila bih se tvrditi da sam bila možda i previše uočljiva za njihov ukus. Često su zastajali da me dobro ogledaju, a neki su me uzimali i u ruke. Tako tiho komunicirajući sa njima u meni se porađala misao, kako nije možda nedostatak kristala to što ljudima najviše smeta (mada su ga primijećivali) već nešto sasvim drugo.

Ogledavajući me, ti ljudi su znali govoriti: »Ekstravagantna, neobična, malo starinska.«

Ili čak: »Lijepa, ima kvalitetno perje, a i čipka nije loša. Ali, gdje da to nosim?«

Neki su se dvolumili da me kupe, tobože, ja sam samo goli ukras koji ne služi ničemu. Mnogo njih je razmišljalo o mojoj praktičnosti i radije su se odlučivali da kupe dodatan paket šarenih špangica.

Praktične, a začine garderobu, govorili su.

Neki su se, po dugom razmišljaju, ipak odlučivali za kupnju, a onda su vidjeli cijenu i dva evra im je bilo previše. Najčešće je moj nedostatak samo pripomogao tome, da se umanji njihova neodlučnost i da odluka prevagne na jednu stranu. U međuvremenu su me svi opet tako razmetavali, da sam završila ispod ruža. Nevidljiva.

II

Ovdje su svi znali šta se dešava. Kada sam prvi put ušla u njenu sobu, pitala sam se da li čuje govor stvari. Soba sa malenim prozorima bila je zamračena. Jedva ju je osvjetljivala mutna lampa u kutu, za koju mi se činilo, da sam je vidjela u vitrini zapuštajući kinesku trgovinu. Cijela soba je bila pretrpana stvarima, koje su prekrivale, potiskivale i gnječile jedna drugu, kao da se bore za prostor kojeg ionako nije bilo. Ugledavši zatrpan pod, mislila sam da nećemo preći razdaljinu koja se gušila između ulaza i suprotne strane sobe. Ali ona je čak u polumraku, ne vidjevši skoro ništa, sa lakoćom prelazila taj put, kao što su neke životinje prelazile utaban krajolik.

Stvari su bile poredane na parketu, kvadrat po kvadrat. Među sobom su puštale tačno dovoljno prostora za njenu nogu.

Kada je došla do kraja sobe, zakvačila me na ogledalo koje stoji nasuprot njenom krevetu, gdje stojim i sada.

Ne razumijem kako i zašto je došlo do toga. Mislim da mi polako postaje jasno. Tog dana, jedinog među svim danima, došla je u trgovinu i zgrabila me. Njene oči su tako bljesnule da me zapekao onaj žig od sekundarnog ljepila. Gledala me dugo i ne znam zbog čega, ali mi je došlo da je udarim. Da je udaram tako dugo, dok joj ne bi potekla krv iz dugačkog nosa. Kao da je to osjetila, prestala me gledati. Dugo se razmišljala da me kupi. Ali to razmišljanje nije bilo slično onoj jadnoj sumnji, koja je mučila prijašnje mušterije. Bila je to prije agonija, nemilosrdno moranje, borba sa smim sobom.

Rekla je kolegici, a kao da je govorila samoj sebi: »Ova ukosnica je jedina među ukosnicama. Ona je sama, kao događaj koji se izvuče iz serije trenutaka. Neka ukosnica«.

Obratila joj se, kao da traži njeno dopuštenje. Ne znam zašto ga je tražila, kada je ionako znala šta će uraditi. Tu se u biti nije imalo ni šta odlučivati: odluka je bila jasna. Za nju je, kako sam kasnije uvidjela, bilo samo pitanje koliko će grižnje savjesti moći podnijeti.

Toliko je oklijevala da izvrši to što je već bilo urađeno, da sam je opet, iz nerazumljivog razloga, htjela udariti, tako da bi joj krv išla na nos. Najzad me plati, cjenkajući se sa onim ogavnim trgovcem i njegovom kćerkom, koji su imali muhe namjesto madeža.

Činilo mi se da je ona jedina koja primijećuje te muhe i da ih gleda izravno u oči. Čineći to, gledala je istovremeno u oči trgovca i njegove kćerke. Žutilo na njihovim licima zamijenila je prljava sivina, tako da više nisu ličili na strvinu, nego na one obloge za mumifikaciju što su ih ponekad prikazivali na televiziji. Tad mi je postalo jasno da su muhe neka vrsta živaca za te ljude; neke žice što što prenose slike iz spoljašnjeg svijeta. Do njih se moglo doprijeti jedino pomoću muha.

Uspjela me izvući za jedansedamdeset.

Pitala sam se zašto je to bilo potrebno, da me izvlači, kada sam bila toliko jeftina. A onda sam zaključila da je taj novac, što ga je potrošila na mene, bio jedini novac koji joj je preostao za cijelu sedmicu dana. Sve sam to shvatila iz sličnih primjera, kojima sam, ovako zakvačena za ogledalo preko puta njenog ležišta, bila neposredni svjedok.

Svaki dan je unosila nove vreće. Većinu njih je samo pustila negdje u kutu, a stvari nije vadila. Bez obzira što ih nije vadila, znala je šta su, gdje su, koliko ih je i zbog čega. Ako bar jedne stvari nije bilo na svojem mjestu, odmah je to znala. U ovoj sobi su stvari znale nestati same od sebe: samo u odsutnosti su opozoravale na svoje postojanje Možda ih zapravo nikad nije bilo. Tako je to sa ovom sobom: čini mi se da osjećam prisutnost stvari samo zato što ih nema.

S vremena na vrijeme mi se ipak neka od njih oglasi. Većinom pričaju o njoj, ženi sa dugačkim nosom, našoj gospodarici. Dosadili su i bogu i narodu. Radije bih slušala zujanje muha. Ovdje nema nijedne muhe.

Obraćale su mi se dvije stvari: njen mantil, iz bijelog zečijeg krzna i njena torbica, pravokutna, kupljena na nekoj pijaci.

Sa mantilom se ponašala perverzno. Skidala ga je tako što ga je bacala, ali ne previše jako, da se ne bi oštetio. Odlagala ga je na stol pun stvari, da ga malo bodu po unutrašnjosti njegove lijepe, štavljene kože. On joj se osvećivao tako da je svuda po stvarima puštao bijele dlake. Sviđalo joj se, kaže, da je mogla mučiti tako skupocijenu stvar, koju je kupila za male pare.

Mantil je ispričao sljedeće: bio je napravljen specijalno za neku bogatu ženu. Njoj je dosadio, pa je nekako završio u trgovini polovnom odjećom. Ocijenili su ga jeftino, zato što nisu znali šta je krzno. Zatim je došla ona, gospodarica, probala ga i stajala u svlačionici tri sata. Izbacili su je iz trgovine, a sutradan se držala za bravu sat vremena prije no što se trgovina otvorila. Dobila ga je za trideset evra.

A onda je, kao blentav, ponavljao sljedeće rečenice: Ovaj mantil je jedini među mantilima. On je sam, kao događaj koji se izvuče iz serije trenutaka. Neki mantil.

Toliko je mljeo da sam ga htjela odvaliti pleskom, neka se raspadne jednom, zec jedan maljavi. Od toliko drndanja sam se upitala, da li nije možda pogriješio profesiju, da li nije možda ona igračka što se navija sa ključem, sa ključem u obliku muhe, možda?

I torbica je govorila slično: kupljena na buvljaku, poslije tri sata nedoumice, cjenkanja i mrcvarenja, ostalo nisam čula, jer su se stvari krkljale u njoj kao crijeva.

Što su se jednoličnije krčkale, to su više počele nešto da znače. Ova torbica je jedina među torbicama. Ona je sama, kao događaj koji se izvuče iz serije trenutaka. Neka torbica.

Nisam mogla da slušam, toliko me boljela glava. Neka migrena, možda, jer me žigalo samo na jednoj strani, tamo gdje je bilo sekundarno ljepilo.

Toliko dugo stojim zakvačena za ovo veliko, ovalno ogledalo.

Svaki dan je gledam, tu ženu sa dugačkim nosom, i sve više me boli glava. Gledam je i sada, neposredno. Sjedi na krevetu preko puta, koji je jedino mjesto u cijeloj sobi gdje se može sjediti. Sa kreveta se satima posmatra u odrazu i samo jedan kut usne joj je podignut. Njene oči su uske kao da ih je neko prisilom otvorio. Izgledaju kao da u njih ne može ući ništa, već samo izaći.

Ne znam šta gleda u ovom glupom ogledalu: sa svojom žućkastom kožom izgleda kao da je maloprije krepala. Gledam je i ja, sve dulje i sve žešće. Sve bolje ju vidim: njena koža ima fleke.

Ogledalo se dere na mene, jer mu drobim okvir.

Samo jednom me je stavila na glavu, da mi kaže neke čudne riječi koje nisam razumjela. Sudbina sa predmeta se može utisnuti na čovjeka, rekla je, a isto tako se sudbina nekog čovjeka može utisnuti na predmete.

Približava mi se i čini mi se da čujem neki zvuk, sitan kao satna mašinerija. Njene usne se ne miču, ali zvukovi se pretvaraju u znakove. Ova ukosnica je jedina među ukosnicama. Ona je sama, kao događaj koji se izvuče iz serije trenutaka. Neka ukosnica.

Želim joj odvaliti plesku, tako da joj krv poteče iz dugačkog nosa. Ali ne znam kako bih to izvela.

Nešto pored mene zazuja i čini mi se da zuji u mome perju. Ona se približava, sa uskim očima i dugim, lovačkim nosom. Njen pogled postaje svjetliji i zjene joj se čudno tresu. Unosi se u ogledalo i skoro je već tako blizu da osjetim njen dah na sebi. Ova žena je kao događaj izvučen iz hrpe trenutaka.

Jebemti događaj i sve trenutke skupa. Ti premeteno, malo pseto. Tako si jeftina na raskošan način. Da se ne volim ovako mučiti, ubila bih se već davmo, govori u ogledalo.

Njene zjenice su sve manje, sve uže, sve sjajnije.Gledam kako se premiču po bjeloočnici, Namjesto zjenica stoje dvije muhe, uspravno na nožicama. Znala sam da moraju negdje biti, jer sam ih cijelo vrijeme osjećala. One fleke po njenoj koži mora da su izmet.

Okruglim, crnim zjenicama bulji direktno u ogledalo. Nešto se stvrdnulo na njenom obrazu. Sve su ovo stvari i stvari nisu za upotrebu. Ja volim da ih gledam, kao što volim gledati sebe.

Da nije možda sekundarno ljepilo?

Ti samo želiš da se spojiš sa svojom pohlepom. Tvoje stvari su tvoja pohlepa, govori.

Toliko se naginje nad mene i oči joj se sve više sužavaju. Izgledaju kao da me grabe: najprije perje, potom zlatnu čipku. Na kraju proguta i kristalčiće, koji su se i sami pretvorili u veliki, crveni pogled.

Predmeti imaju neku ćud, koju im ne pripisujemo mi, a nije ni njihova vlastita.

Ne osjećam bol od svoga ožiljka. Kao da sam se, konačno, sa nečim spojila.

_________________________________________________________________________

ALENA BEGIĆ rođena je 1997. godine u Njemačkoj, gimnaziju završila u Bosni i Hercegovini, a trenutno živi u Sloveniji. Poeziju i prozu objavila u višejezičnom zborniku Biće Bolje/ Bo že, koji je nastao kao produkt literarnih radionica u organizaciji SKC Danilo Kiš Ljubljana, a koje je vodila Lidija Dimkovska. Njena poezija je objavljena u časopisu Koraci, kojeg izdaje Narodna biblioteka »Vuk Karadžić« u Kragujevcu, te na portalu astronaut.ba. Kratka priča »Kupatilizam« joj je objavljena na književnom blogu Čovjek-časopis.

Ušla je u finale 15. Međunarodnog književog natječaja za kratku priču Lapis Histriae, sa pričom »Selmin nišan«.

Studira filozofiju i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.

književna premijera: ZBIRKA KRATKIH PRIČA MILANKE BLAGOJEVIĆ “NERVUS VAGUS I DRUGE PRIČE”, Imprimatur, 2020; jedna priča

proza

PRETIS LONAC

Bio je poseban dan. Miris pasulja širio se kućom i pomalo prelazio u dvorište, a ona ga je otpuhivala nadajući se da će i komšinice osjetiti miris. Djevojčica je mirisala kosu svoje lutke i mršteći se došla do mame: Smrdi joj kosa od tvog ručka. Majčine oči dobile su izraz zle maćehe iz „Snježane i sedam patuljaka“ , djevojčica je znala da dalje nema komentarisanja.
Jutro je počelo sasvim obično, kao i svakog dana, dok mama nije negdje pronašla novi, neotpakovan pretis lonac, koji nikada nije koristila. Iako su je sve njene prijateljice ubjeđivale da joj ne prijeti nikakava opasnost od njega, nikada se nije usudila da ga koristi. Do danas. Danas je bio poseban dan. Izvadila ga je, oprala, proučila uputstvo i odlučila da se suoči. Dok je pištao i upozoravao da je ventil iskočio i da je pod punim pritiskom, evakuisala je djevojčicu na drugi sprat i zaključala u sobi. Vrisak djevojčice koja je željela napolje i pištanje pretis lonca pod punim pritiskom poklopio se, a ona je ruku pod ruku sa leksilijumom koji se topio u želučanim sokovima krenula hrabro prema kuhinji.
Stala je pored njega i drhtavim rukama isključila ringlu. Odmakla se brzo nekoliko metara i čekala da se ventil ponovo uvuče. Vilica joj je drhtala dok je čekala taj trenutak pobjede. Nekako se poklopilo da je uvlačenje ventila i prestanak pištanja lonca utišalo djevojčicu, koja je u sobi čekala ručak vijeka.
Otac i sin stigli su sa stadiona i ona ih je sve okupila za stolom. Cijela porodica gledala je u pretis lonac, koji je na sredini stola stajao kao pehar u rukama olimpijskog pobjednika. Majka je držala govor i povremeno gestikulacijom pokazivala na lonac. Svi su je zbunjeno gledali, a djeca bi povremeno gledala u oca i kao da su očekivali od njega neku naredbu, da li da se smiju, tapšu, govore tako je ili hura. Ali otac je zanijemio i gledao u neku prikazu koja je do juče bila njegova žena, a danas je, preobražena svojom pobjedom, izvodila predstavu.
Sve im je retrospektivno pripovijedala, od dana njenog vjenčanja, kad je na poklon dobila ovaj pretis lonac, pa preko raznoraznih priča o opasnosti njegovog korištenja, hvalisanja svojih prijateljica koje su ga koristile, pa do današnjeg dana, njene hrabrosti i suočavanja sa neprijateljem. Čak je i njen izgled bio drugačiji. Ona je za ovu priliku obukla malu crnu haljinu. Čitala je u časopisu da svaka žena mora imati jednu takvu za posebnu priliku. Posebniju priliku ona nije mogla zamisliti. Stavila je i bisere, a kosu je svezala u punđu. Usta su joj se krivila, a crveni karmin obojio je njene jedinice. Onda je prešla na uopštene stvari i izgovorila sve one rečenice koje je zapamtila čitajući savremenu psihologiju: o vjerovanju u vasionu koja ispunjava sve želje ako zaista, zaista nešto želiš, o moći podsvijesti i o tome da su pobjednici samo oni koji ne odustaju i imaju jasan cilj.
Onda su svi prisustovali otvaranju pretis lonca, koje je ona izvela tačno prema uputstvu koje je cijelo jutro proučavala. Nikom nije dozvolila da joj pomogne. Bojala se samo ako ga neko dotakne da će poslije sve njene zasluge pripisati sebi. Kad je poklopac škljocnuo, malo se zatresla, a djeca su začepila nos i javio im se nagon za povraćanjem. Svi su ustali i zurili u dno pretis lonca, za koje su se zrnca pasulja zalijepila i gledala u njih vapeći za vodom. Miris zagorjelosti širio se po njihovoj kući, a ona ga je skupljala u svoj zagrljaj, plašeći se da bi mogao doći i do komšiluka.
Nisi stavila dovoljno vode, to je to, govorio joj je muž tapšući je po ramenu.
Njena ramena su se savila, haljina je odjednom izgledala nekako velika i izgužvana, a kosa joj se raspustila. Skinula je bisere i napravila sendviče. Dok su oni jeli sendviče, ona je spakovala lonac i spremila ga u crnu vreću. Baciće ga kad komšinice zaspe. Svi vole da se slade kad pobjednik gubi. Ona im to neće dozvoliti. Neće.

_______________________________________________________________________

MILANKA BLAGOJEVIĆ rođena je u Banjaluci 1982. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Piše kratke priče koje je objavljivala u više zajedničkih zbirki mladih autora, književnim časopisima i internet portalima. Majka Andrije, Arsena i Aljoše. 2018. godine objavila je svoju prvu zbirku priča, „Mandarinske patke“ (Imprimatur), za koju je dobila nagradu Branko Čučak za najbolju debitantsku knjigu.

PRIČA VUKAŠINA ŠTREKERA: SKVOT

proza

Ponovo mi je trebala soba. Delio sam stan u Kvinsu s cimerkom iz Mađarske. Ester, plavuša, lepuškasta i koketna. Jedne večeri smo se napili, povatali na kauču i proveli noć u mom krevetu. Sledećeg jutra smo se branili ćutanjem sve dok njen dečko nije svratio na kafu, nenajavljen. Rado, Čeh ili Slovak, Čehoslovak. Nabildovan i priglup, dobričina. Nekoliko puta smo zajedno gledali Ligu šampiona i pili votku. Pitao me je kako sam i ja sam u tom trenutku shvatio da nisam dobro. Rekao sam mu da se selim u Bronks kako bih bio bliže poslu. Ester je ćutala.
Radio sam kao barmen u ozloglašenom strip-klubu Sin Siti. Južni Bronks, vruć teren. Posao sam dobio preko Igora, izbacivača, starog pajtaša iz Srbije. Dva metra, sto kila, kik-bokser, Delija. Ime mu se orilo halom Pinki devedesetih. Posle se povredio i odao kriminalu. Zamerio se pogrešnim ljudima, popio šaržer metaka, preživeo i zapalio u Ameriku. Završio je u Bronksu, u predratnoj zgradi preko puta Sin Sitija. Već prve večeri ušetao je da osmotri ribe, a onda potražio gazdu.
– Jel vam treba izbacivač? Imam iskustva…
– Gde si radio?
– Po Evropi.
– To mi ništa ne znači.
– Mogu da ti naslažem celo obezbeđenje ko metar drva. Za manje od dva minuta. Jel ti to nešto znači?
Gazdi je bilo jasno da se ovaj ne šali. Glavom je pokazao u pravcu šanka.
– Ona dva bilmeza tamo prave probleme. Moji momci zaziru od njih, to su neke lokalne barabe.
Igor se bez reči uputio prema njima i porušio ih kao domine.
Eto čoveka od reči, zaključio je gazda. I dao mu posao.
Gazda se zvao Dante, Italoamerikanac. Zalizana kosa, belo odelo, čačkalica u uglu usana. Živeo je za to da dokaže kako je pravi, pravcati mafijaš. Nije propuštao priliku da opiše Sin Siti kao paravan za svoje mnogo važnije „vannastavne aktivnosti“. I svi su mu verovali, čak i Igor. Meni se činilo da ga je bio samo blam što vodi nižerazredni strip-klub u Bronksu.
Te večeri sam ga pitao da li zna nekog kome treba cimer.
– Cimer? Dobro znaš da moje ribe prave ozbiljnu lovu. Kakav crni cimer, sve žive same po trosobnim stanovima. A i ne bi ti bilo pametno da živiš s nekom od njih.
– Zašto?
– Umešane su u sve i svašta, sve do jedne. Narkomanija, prostitucija… O ljubomornim frajerima da ne govorim. Nisi ti ta fela.
Pokušao sam kod Igora i njegovih gorila.
– De ćeš bre s ovima da se gajbiš? Jesi lud?
– Što?
– To su ti sve bivši robijaši, bre… Mogu da te zakolju na spavanju. Ili naguze.
– Same dame i gospoda, ove naše kolege.
– To ti pričam.
Vratio sam se unutra i počeo da pripremam šank za otvaranje. Di-džej mi je prišao i tražio vodu. Leks, omiljeni lik u klubu. Visok, zgodan, melez. Kožni prsluk, kaubojski šešir, vudu nakit. Ispio je čašu vode na eks, pa sam mu sipao još jednu. Nasmejao se. Imao je zaslepljujuće bele zube i maslinasto zelene oči. Striptizete i konobarice su ga obožavale.
– Sinoć si opet lego jutros, a? – rekao sam.
– Pravio sam žurku kod mene u loftu, bilo je svega; gudre, pića, žena…
– Gde ti je loft?
– Tu je, u Bronksu, blizu.
– Da nemaš neku sobu za izdavanje?
– Imam. Za koga?
– Za mene.
– Izdato.
– Koliko?
– Koliko možeš?
– Mogu sedamsto, ali bi više voleo šesto.
– Daću ti za petsto.
– Dogovoreno.
Rukovali smo se i dogovorili useljenje za nedelju.

Loft se nalazio na poslednjem, četvrtom spratu, napuštene fabrike Stenvej klavira. Ogroman prostor, kao pola fudbalskog terena, izdeljen kartonskim pločama i paravanima na sobe različitih oblika i veličina. Leks je pokušavao da predstavi svoj loft kao legitiman životni prostor, ali je bilo jasno da se radi o klasičnom skvotu. Drugim rečima, niko od stanara nije imao obavezu da plaća za svoj boravak jer ni sam Leks nikome ništa nije plaćao. Pa ipak, nismo se bunili. Cena nije bila visoka, a Leks je održavao prostor relativno urednim i funkcionalnim.
Kupatilo se nalazilo na istom spratu, na drugom kraju širokog hodnika išaranog grafitima. Ličilo je kao kupaonicu u vojsci ili zatvorima. Šest tuševa i šest wc šolja, bez ikakvih pregrada. Bilo je iznenađujuće čisto.
Moja soba je bila daleko najmanja, ali je imala ogroman prozor s pogledom na Ist River i Menhetn. Doneo sam madrac, laptop i dve putne torbe. Činilo se da i ostali stanari dele moj asketizam, pa se nisam osećao naročito bedno.
Prvi cimer kog sam upoznao bio je Kapetan Majk. Sedeo je na sofi, u dnevnoj sobi, pušio džoint i gledao TV. Bio je pun tikova i naizgled nesposoban da sedi mirno. Klatio se i češao kosu, uzdisao kao samrtnik.
– Ti mora da si Volf? Kul ime. Oćeš dim?
Uzeo sam džoint i pošteno povukao.
– Ja sam Kapetan Majk. Zovu me tako jer sam radio za Obalsku stražu – nastavio je.
– Više ne radiš?
– Penzionisali me.
– Kako penzionisali?! Kolko imaš godina?
– Četres. Beneficirani radni staž, a popio sam i metak u jednoj akciji. Dobio sam prevremenu, invalidsku.
– Gde su te pogodili?
– U glavu.
– Oh… Otkud znaš Leksa?
– Išli smo u školu zajedno.
– Leks ima četres godina?!
– Tries osam. Ja sam ponavljao par puta.

Sledećeg jutra probudila me je mehanička lego mačka. Ustvari, mače. Opipavala mi je nos svojom plastičnom šapicom. Piljila je u mene duboko usađenim crvenim lampicama. Mjaukala je, metalnim, sintetičkim glasom.
-U, jebote!- prenuo sam se.
Neki tip je stajao na vratima moje sobe i držao daljinski upravljač. Bio je nizak, gojazan, proćelav i četvorook. Kikotao se kao retardiran.
– Ja sam Lego Džoni. A to je Puma, moj kućni ljubimac.
– Drago mi je. Mislio sam da sanjam.
– To je najlepši kompliment koji si mogao da mi daš. Ja sam Lego Master, radionica mi je u najvećoj sobi, dođi da me obiđeš kad se razbudiš.
– Lego Master?
– Sve ću da ti objasnim. Čekam te, staviću kafu.
Udaljio se brzim korakom, kao da beži. Mače je odskakutalo za njim.
Ustao sam, uzeo peškir koji je visio s eksera zakucanog u vrata i krenuo u kupatilo. Neki lik je izvodio vratolomije na svom BMX bajsu u hodniku. Dve maloletne pankerke pružale su mu podršku cikom i aplauzima. Klimnuo sam glavom u njihovom pravcu. Odmahnule su mi. BMX bandit je, u znak pozdrava, prozujao pored mene na jednom točku.
Kupatilo je bilo prazno. Istuširao sam se, obrijao, oprao zube. Vratio sam se u loft i pokucao na vrata najveće sobe, iako sam znao da me niko u njoj ne može čuti.
Iznutra je treštao Ajron Mejden, do daske. Otvorio sam vrata i našao se licem u lice s Lego zmajem, u prirodnoj veličini. Otvorio je usta, isplazio jezik i zakreštao. Iz očiju su mu izbijale varnice. Raširio je krila, skoro do plafona. Ustuknuo sam. Lego Džoni je isključio muziku i počeo da se cereka.
– A, šta kažeš? Tri metra visok. Raspon krila pet metara. Težak četvrt tone.
– Ti si ovo sklepao?
– I to, i sve ostalo što vidiš.
Pružio mi je šolju kafe i poveo me u obilazak. Lego Džoni nije živeo u loftu nego ga je koristio za ono za šta se loftovi obično i koriste– za proizvodnju. Objasnio mi je kako postoji ozbiljna supkultura zaljubljenika u lego kocke. Časopisi, sajmovi, izložbe. Lego master nije bilo nikakvo samoreklamiranje, već ozbiljna titula koja se dodeljivala najboljim i najposvećenijim „lego arhitektama“.
U drugim okolnostima pomislio bih da me zajebava, ali nalazio sam se usred radionice jednog od najpoznatijih lego majstora na svetu. Robot se pretvorio u kamion pred mojim očima. Spajdermen nas je vrebao s plafona. Izbacuje mrežice iz dlanova, napomenuo je Džoni. Glava „Osmog putnika“ ležala je na stolu, nedovršena.
Bio sam impresioniran, iako mi je sve bilo pomalo smešno. I dalje nisam mogao da shvatim opsednutost odraslih ljudi igračkama i lego kockama.
– Šta radiš sa svim ovim figurama kad ih završiš?
– Pa, prodajem ih, naravno.
– I ljudi to kupuju? Mislim, možeš da živiš od ovoga?
– O, da! Ovog zmaja sam upravo prodao. Dolaze za vikend da ga nose.
– Kolko para?
– Sto pedeset hiljada dolara.

Leks je bio ženskaroš. Svake večeri je dovlačio novu ribu u svoju sobu, ponekad i po dve. Osim u Sin Sitiju, puštao je muziku i u Brukneru, jedinom baru u kraju. Brukner je preko dana gostio radnike iz okolnih magacina i fabrika, a noću skvotere koji su se tu nastanili. Bilo je prilično živo, i svi su se međusobno poznavali. Leks je bio neprikosnovena zvezda i žene su se bukvalno otimale o njegovu pažnju.
Nisam uspeo da sakrijem iznenađenje kada mi je rekao kako ima devojku koja živi u našoj zgradi.
– Ne buni se zbog drugih riba?
– Ma, ne. Imamo otvorenu vezu.
– Znači i ona ima druge frajere?
Prećutao je odgovor.
– Ajmo dole do nje, hoću da te upoznam.
Spustili smo se na treći sprat i zastali ispred ogromnih metalnih vrata s impoznatnim zvekirom, kao na ulazu u dvorac. Leks je ipak pozvonio i začula se melodija iz Zone Sumraka. Iznutra je odjeknuo lavež pasa. Leksova riba je naglo otvorila vrata, širom, bez zadrške. Imala je dugu, ravnu kosu, crnu, presijavala se kao mermer. Nosila je svileni kimono i visoke štikle. Niska riba, građena kao peščani sat. Izrazito lepa, ali iz pogleda joj je isijavalo čisto, nepomućeno ludilo. S njene leve i desne strane stajali su psi- crni nemački ovčar i albino aljaski malamut. Gledali su me nepoverljivo i režali. Gazdarica se isprsila, nekako otmeno, i odmerila me od glave do pete.
– Ti si Vuk? Nosiš značajno ime… Uđite.
Pratili smo je kroz dugački hodnik. Hodala je brzo, uspaničeno, kao da prestiže samu sebe. Guzovi su je usplahireno pratili.
Izbili smo u glavnu prostoriju. Loft je bio otprilike iste veličine kao naš, ali nije bio izdeljen na sobe. Brisan prostor. Zanimljivo sređen, mešavina Mulen ruža, Studija 54 i Drakulinog zamka. Živela je sama.
– Sedite. Šta ćete da popijete?
Seo sam na stolicu u obliku ženske cipele na štiklu.
– Šta imaš?
– Džin i burbon.
– Burbon-rekao sam.
– Ja ću džin – rekao je Aleks.- A ti, mala, popi džin-tonik, više tonik nego džin.
Podrugljivo je frknula i otišla do kuhinje. Vratila se s dva burbona i džinom. Sebi je nasula više nego nama. Gledala je u Leksa buntovno, kucajući se sa mnom.
– Ja sam Mia Kopia, Leksova devojka.
Zapitao sam se od čega je bežala kad joj je umetničko ime tako bukvalno.
– A ovo su naša deca: Fredi i Džejson – nastavila je pokazujući na pse.
– Lepa deca, vidi se da su vaša. Kul ti je gajba… Čime se baviš?
– Zar ti Leks nije rekao? Ah, da, on nikada ne priča o meni. Da ne bi umanjio svoje šanse kod neke od onih malih droca iz Bruknera i Sin Sitija. Ha. Ha. Ha.
– Mia! Prekini! – uzjogunio se Leks.
– Ja sam glumica – nastavila je Mia kao da se ništa nije desilo.
Leks je prevrnuo očima.
– Stvarno?! Pozorište, film – pitao sam.
– Filmovi, samo filmovi. Ja sam ti, dragi, trostruka osvajačica titule ,,Kraljica Vriska”!
– Kraljica vriska?
– Ma to ti je nešto kao nagrada za najbolju glumicu. Ali u niskobudžetnim hororima – reče Leks.
– Erotskim hororima! – naglasila je Mia.
– Isti kurac. Svi ti filmovi se svode na golotinju i pokolj. Teško sranje. Ta nagrada mu dođe kao odličan uspeh u specijalnoj školi!
– A šta se dešava s tvojom „muzičkom karijerom“, dragi? Zar mi nisi obećavao turneje po Evropi kad smo se upoznali? Producentsku kuću? Nisi se makao dalje od Bronksa! Ja sam bar snimala u Parizu i Pragu, širom Amerike!
Popio sam svoj burbon i zatražio još, pokušavajući da smanjim tenziju. Mia mi je otela čašu iz ruke, zureći u Leksa. Udaljila se žustro škljocajući štiklama po betonu.
– Obožavam tu kučku – uzdahnuo je Leks.

Dante je počeo da kara neku debelu Albanku, garderoberku. Obrlatila ga je za moje mesto iza šanka. Moram da vodim računa o biznisu, rekao mi je. Ona ima sise, i to velike, a ti ne. Velike sise, veliki promet, kapiš?
Dobio sam njenu poziciju, zaduživanje jakni i kaputa. Razlika u lovi nije bila drastična, ali me je sedenje u toj kabini, pod ofingerima, izluđivalo.
Igor je intervenisao i po nekoliko puta za veče. Pijane ribe, nasilni frajeri, prostitutke koje su pokušavale da odvoje nekog od gostiju, dileri koji su valjali kokain po klubu. Nekada se sve završavalo na rečima, nekad na batinama. Često smo zvali Hitnu pomoć, neretko policiju. Zajeban posao. Nosiš metu na leđima.

U sobi do moje živeo je Roj, ćutljivi, mrzovoljni tip iz Detroita. Nikada se nije duže zadržavao u dnevnom boravku. Obično bi ušetao u loft, neodređeno mahnuo u pravcu prisutnih i povukao se u svoju sobu. Bio je u rokabili fazonu- dugi zulufi, ćuba, podvrnute farmerke, tregeri, bela majica. Podlaktice su mu bile prekrivene staromodnim Sejlor Džeri tetovažama. Upoznali smo se pod tuševima – teško je ostati rezervisan kad si gologuz.
– Ej, kakav si? – započeo sam. – Ja sam u sobi do tvoje.
– Znam. Hvala bogu.
– Što?!
– Zato sto si uredan i tih. I jedini deluješ normalno.
Nasmejao sam se, glasno.
– Ne šalim se. Jel si provalio onog lika – Lego Džoni?! Kakva dileja!
– A Kapetan Majk?
Sada se konačno i on osmehnuo, doduše slabašno.
– Ne mrda s one sofe u dnevnoj sobi – nastavio sam.
– Nema ni gde.
– Kako to misliš?
– Tip je beskućnik.
– Molim?!
– On ne živi kod nas u loftu, samo bleji tu. Ne živi nigde. Smuca se po zgradi, dosađuje ljudima.
– Uh, teška priča.
– Gade mi se, svi do jednog. Obične dangube i grebatori.
Zavrnuo je slavinu i počeo da se briše peškirom. Bio je istetoviran po čitavom telu, osim po licu i kiti.
– Dobre su ti tetovaže.
– Moraju da budu, to mi je posao.
– Stvarno, gde radiš?
– Pa ovde, u sobi… Svrati ako hoćeš, iscrtaću te besplatno.

Novi film trostruke Kraljice vriska Mie Kopie snimao se u podrumu naše zgrade. Grupica neuglednih bradonja i bledunjavih darkerki pojavila se na parkingu u zarđalom kombiju.
Mia ih je dočekala kao superzvezde. Kupila je gajbu jeftinog šampanjca i dve velike, šarene torte. Napravila je pravi, pravcati prijem u svom loftu, sa sve crvenim tepihom i reflektorima u hodniku. Svi smo bili pozvani. Leks je oklevao, ali se na kraju ipak predomislio. Navukao je čistu, belu košulju i izglancao svoje crne kaubojke. Odmerio sam ga značajno.
– Nemam šta drugo da obučem, sve mi je na pranju – pravdao se kroz osmeh.
Spustili smo se stepenicama na treći sprat – Leks, Kapetan Majk, Lego Džoni, Roj i ja. Fotograf je insistirao da nas uslika na crvenom tepihu. Leks je zauzeo šmekersku pozu, palčevi u džepovima od farmerki. Džoni i Majk su se kreveljili kao osnovci. Roj je pokrio lice šakom.
Mia se obukla kao holivudska diva starog kova. Dekoltirana haljina, visoke štikle, crveni karmin, bihajv frizura. Izgledala je očaravajuće. Čim nas je ugledala bacila se Leksu u zagrljaj. Žvalavili su se dok nije ostala bez karmina, što je izazvalo ovacije prisutnih. Džoni i Majk su navalili na torte. Roj i ja smo prisvojili bocu šampanjca. Slušao se metal i pank. Džointi su kružili u pravcu kazaljke na satu, u ravnomernim intervalima, kao voda u prirodi.
U jednom trenutku, tonac je dovukao mikrofon, isključio muziku i objasnio da će nam se obratiti režiser i glavna glumica, domaćica žurke.
Režiser je bio bradat i pocepan. Ali, nosio je skupe naočare za sunce – tu nije bilo kompromisa kad su filmadžije u pitanju. Bulaznio je o značaju nezavisnih i niskobudžetnih filmova, o navodnoj subverzivnosti horor žanra. Mia je pozdravljala svaku rečenicu vriskom i aplauzom. A onda je ona preuzele mikrofon. Zahvalila se prisutnima, „nepokolebljivim posvećenicima strave“, svojoj „svoterskoj porodici“ i „ljubavi svog života“.
Leks je podigao čašu u njenom pravcu i namignuo. Džoni i Majk su oduševljeno pljeskali. Roj je frknuo, zgađen.
Posle toga smo prešli u podrum gde je trebalo da padne prva klapa. Ekipa je razvukla kablove, postavila svetla i mikrofone. Svako je zauzeo svoje mesto. Mia je glumila samu sebe. Zaplet je bio jednostavan – klinci opsednuti niskobudžetnim hororima otimaju čuvenu Kraljicu Vriska tražeći otkup od njenih dekintiranih i prezaduženih kolega. Film je zamišljen kao napeti krimi-triler s elementima komedije i društvene kritike nezavidnog položaja slobodnih umetnika.
Niko nas nije pripremio na to da će u podrumu biti snimana samo “napeta” deonica – scena u kojoj otmičari muče i siluju glavnu glumicu.
Počelo je bezazleno. Mia je sedela na stolici, vezana konopcima. Otmičari su joj pretili kojekakvim gadostima, pišanjem u usta, kenjanjem po kosi. Gluma je bila očajna. Ali onda su počeli da se uživljavaju. Nije bilo rezova. Čupali su joj kosu, vukli je za uši. Pokidali su joj minđuše i pojavile su se kapljice krvi. Jedan od otmičara joj je pocepao haljinu i išamarao sise. Mia se otimala i cikala kroz tkaninu kojom su joj vezali usta. Beonjače su joj nabubrele kao oljuštena kuvana jaja. Jedina ženska otmičarka se sve vreme cerekala i pušila. Onda je ugasila cigaretu na Miino rame. Režiser je bio oduševljen. Podsticao ih je i davao instrukcije.
Preleteo sam pogledom preko svojih cimera. Džoni se i dalje smešio, ali nesigurno. Majk je treptao kao tiltovan fliper. Češao se po glavi kao sumanut. Roj je izgledao kao da će da povrati. Leksu se zgrčila vilica. Stajao sam pored njega i osetio kako podrhtava, poput nadolazećeg zemljotresa. Nije izdržao.
Uleteo je u kadar i nokautirao glumicu koja je ispržila Miu cigaretom. Onda se ustremio na režisera. Zgrabio ga je za kragnu i udario pesnicom po nosu. Kamerman se umešao i stalkom odalamio Leksa po leđima. Kapetan Majk je zaurlao, oborio glavu i zaleteo se u kamermana ragbi stilom. Srušili su se na betonski pod uz silovit tresak. Lego Džoni je već bio u rvačkom zahvatu s nekom lezbejkom. Bila je građena isto kao on. Kotrljali su se po podu kao velika lopta za plažu. Roj se pesničio s toncem. Bilo je gusto, tonac je izgledao više kao bajker nego kao tonac, ali Roj nije delovao zabrinuto. Činilo se da uživa, pa se nisam umešao.
Otišao sam do Mie, koja se i dalje otimala i vrištala na stolici. Odvezao sam je i ona je počela da urla kako smo joj uništili karijeru i kako nikada više ne želi da vidi nikog od nas. Zaplakala je kao dete, ridala glasno, bez zadrške. Tuča se primirila. Leks joj je prišao s namerom da je zagrli ali ga je ona ošamarila. Onda je otrčala u mrak, pridržavajući svoju pocepanu haljinu.

Nedugo nakon toga dobili smo zahtev za iseljenje. Zgrada je na neki način ostala bez vlasnika, pa je pripala gradu. Grad je odlučio da je sruši i napravi nešto drugo na njenom mestu. Verovatno luksuzne apartmane. Sud nam je dao trideset dana da se iselimo. Skvoteri su se okupili u lobiju, svi osim Mie. Niko nije znao kakva su nam prava, da li rok može da se produži, koje su posledice ukoliko se oglušimo o zahtev. Čuli su se pozivi za protest. Većina je bila za to. Nikome se nije vraćalo u preskupu stvarnost njujorškog tržišta nekretnina.
Po povratku u loft, Leks nas je pozvao u dnevni boravak. Zaseli smo na ugaonu garnituru i on je zapalio džoint. Prosledili smo ga u tišini.
– Žurka je gotova. Došlo je vreme da se razilazimo. Niko ne mora da mi plati za ovaj mesec. Znam da će vam uskoro trebati svaki dinar – rekao je.
– Ništa od protesta? – pitao sam.
– Meni je ovo treći skvot. Uvek se završi isto, sa ili bez protesta. Možda uspemo da odložimo iseljenje za mesec-dva. Ali ćemo na kraju morati napolje.
– Postoji li neki plan? – upitao je Džoni. – Nije mi problem da nađem novi loft, imam lovu, ali me brine selidba. Imam puno vrednih figura. Ne bi da ih rastavljam.
Leks je slegnuo ramenima.
– Čuo sam za neku napuštenu zgradu u Jonkersu. Navodno ima slobodnih loftova. Krš, mora da sređuje, ali vredi pokušati.
– Ja ću s tobom – reče Majk.
– Ja se vraćam u Detroit. Dosta mi je ovog sranja – zaključio je Roj.
Ja nisam imao pojma šta ću i gde ću, ali to nije bilo ništa novo.

Mia se pojavila u Sin Sitiju, sama. Zadužila je bundu od lažnog krzna i ostavila mi bogatu napojnicu. Pohvalila mi se da je dobila honorar za snimanje onog filma. Leks je bio za pultom. Znao sam da se sprema neko sranje.
Zauzela je centralni separe i naručila bocu šampanjca. Okružila se striptizetama. Gurala im je novčanice među sise i guzove. Opipavala ih je i ljubakala, gledajući u Leksa. On se trudio da je ignoriše, ali nije uspevao. Svi su buljili u nju. Izašla je na podijum i počela da igra. Gosti su zviždali i lansirali novčanice u njenom pravcu. Podigla je haljinu i skinula gaćice. Bacila ih je na Leksovu miksetu. Dante je namirisao problem. Prišao mi je.
– Jel ono Leksova riba?
Klimnuo sam glavom.
– Rekao sam svima da ne donose privatne probleme u klub.
– Ma sve je ok, šefe. Došla da se malo provede. Ostavila je dobru lovu.
Samo što sam to izustio, Mia je sela nekom matorcu u krilo, zgrabila ga za kravatu i povukla ka svom dekolteu. Matori japi se prepustio. Mia se kikotala. Leks je izleteo iza pulta i zgrabio Miu pod mišku. Povukao je ka izlazu ali se ona ukopala. Počeli su da urlaju jedno na drugo. Mia ga je pitala s kojim striptizetama se jebao, da ih i ona pojebe. Platiće im, kao pravim kurvama, pare nisu problem. Ni Leks joj nije ostao dužan. Naravno da pare nisu problem kad pristaješ na najgore ponižavanje pred kamerama. Opet je popio šamar. Ali ovog puta je uzvratio. Igor je već bio između njih. Pritrčao sam i ja. Odvojili smo ih i ja sam izveo Miu napolje. Otpratio sam je kući. Nismo progovorili ni reč.

Dante je otpustio Leksa. Pokušao sam da se zauzemem za njega, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Nema drugih šansi kod čika Dantea, zapamti to, rekao mi je. Ovo je kapitalizam, nema milosti. Ljudi su potrošna roba. Ponovo je glumio opasnog tipa citirajući mafijaše iz filmova, ali mi je ubrzo dokazao da se nije šalio.
Igor je izboden na dužnosti. Sedeo sam pored njega u ambulantnim kolima i ostao u čekaonici do zore. Doktor me je obavestio da je van životne opasnosti i tek tada sam otišao kući da se naspavam.
Sledećeg dana sam krenuo da ga obiđem i video Dantea kako napušta bolnicu. Pitao sam Igora šta mu je rekao.
– Usro se jer sam izboden na dužnosti. Još nisam zaveden kao zaposleni, niti imam radnu dozvolu. Ponudio mi tri soma da kažem pandurima kako sam bio samo gost.
– Tri soma?! Govnar. Tuži ga! Uzećeš mnogo više od toga.
– Tražio sam mu pet, da ne bi išli na sud. Pristao je na četri.
– Šta je četri soma, brate? Ne možeš ni dva meseca da preguraš.
– Nemam izbora. Ako krene suđenje, isplivaće i to da nemam papire. Šta sam onda uradio? Deportovaće me, Namazan je Dante-odma mi je to predočio.
– Ali je ipak pristao na četri soma?
– Ne ide se ni njemu na sud.
– Smrad.
– I još nešto… Rekao mi je da nikad više ne kročim u Sin Siti.

Leks je bio u pravu. Protest je bio jalov. Sud nam je odobrio dodatnih nedelju dana za iseljenje. Posle toga dolaze da hapse. Zgrada se brzo praznila. Pozvao sam Ester, Mađaricu.
– Oh, otkud ti?! Nestao si bez glasa.
– Bio sam van Njujorka neko vreme. Kako si ti, kako dečko?
– Nije loše. Nemam dečka. Raskinuli smo.
– Jel ti treba cimer?
Razmišljala je za trenutak.
– Cimer da. Dečko ne.
– Savršeno.
– Kad dolaziš?
– Sutra. Moram nešto da završim večeras.
Spremio sam se za posao i izašao u hodnik. Zgrada je bila sablasno prazna. Krenuo sam niz stepenice i zastao ispred Miine gajbe. Pokucao sam onim moćnim zvekirom. Mia je otvorila vrata, sporo, bezvoljno. Pozvala me je unutra, gotovo šapatom. Nosila je preveliku, mušku pidžamu. Imala je tamne podočnjake. Legla je na sofu i sklupčala se kao siroče. Buljila je u TV. Seo sam u fotelju i pitao je kako se oseća. Slegnula je ramenima.
– Dobro sam…
– Znaš da moramo da se iselimo do ponedeljka?
– Ja nigde ne idem. Moraće da me iznesu.
– De su Fredi i Džejson?
– Odnela sam ih kod mojih, u Džerzi. Uživaju tamo, matorci imaju veliko dvorište. Bojim se da bi ih izvršioci odneli u šinteraj.
– A za sebe se ne bojiš? Možda i tebe odnesu u šinteraj?
– Kamo sreće…
Osmotrio sam loft, pomno, pamteći svaki detalj. Fantastičan prostor, bajkovit. Za koji dan neće ostati ništa od njega. Pogledao sam u Miu, zurila je u neki nemi, crno-beli film, odsutno, sanjajući svoje glamurozne snove koji se nikada neće ostvariti.
– Mia…
Pogledala me je ne pomerajući glavu s jastuka.
– Treba imati muda za onu scenu. Treba biti veliki umetnik.

Otišao sam do Sin Sitija i rekao Danteu da će mi to biti poslednji dan. Dajem otkaz. Samo je klimnuo glavom, neprijatno iznenađen. Navikao je da on daje otkaze, a ne da ih prima.
Na pola smene mi je prišao.
– Sutra je subota. Hladno je, biće mnogo kaputa i bundi, dobar bakšiš. Što ne ostaneš još jedno veče?
– Ne mogu, moram da se selim.
– Seli se u nedelju. Ne mogu da nađem nikog do sutra. Platiću te duplo, unapred, evo…
Pružio mi je dvesto dolara, umesto uobičajenih sto. Uzeo sam ih i pristao. Dante me je potapšao po obrazu i namignuo.
Pred kraj smene sam prebrojao pazar. Šesto osamdeset dolara. Plus dvesta dvadeset bakšiša. Preleteo sam pogledom preko podijuma. Još uvek je bilo puno. Dante se snishodljivo smešio nekim reperima. Stavio sam sve te pare u džep i izašao na zadnja vrata. Pogledao sam u noćno nebo iznad Bronksa. Nije bilo ni jedne zvezde. Navukao sam kapuljaču i nestao u grotlu podzemne železnice.

______________________________________________________________________

VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.

MIKROPRIČA ANDREE GRGIĆ: NOĆNI ŽIVOT

proza

Ponoć je. Kao i svake večeri, ubrzo će zaspati na kauču uz neki film koji je već sto puta gledala. Njezino će mu hrkanje biti znak da može izaći iz izbe i u miru večerati. Sjetio se kako se uselio u taj lijepi, prostrani stan kojim se već godinama kreće tiho, vješto i nevidljivo poput kakvog miša. Kao majstor od povjerenja, preko prijateljičine je preporuke došao obaviti neke sitne popravke. Otvorila mu je vrata ni ne pogledavši ga, na brzinu pokazala što treba raditi, napomenula da su novci na stolu te da na odlasku samo zalupi vratima i odjurila na posao. Imala je onaj vlažni, uplakani izraz lica ribe u plićaku koja čezne za morskom dubinom i to mu je bilo dovoljno da poželi doživotno za nju brinuti. Nakon obavljenog posla zavalio se u fotelju i izmoren, maštajući o njezinim vodenim očima, utonuo u san. Probudio ga je telefonski razgovor koji je dopirao iz hodnika. Treperavim glasom nekome je objašnjavala da će se snaći. Natočila je vino u čašu i sjela na kauč. Iskoristio je taj trenutak i brže bolje otpuzao u izbu. Halapljivim gutljajima ispijala je vino sve dok nije ispraznila bocu. Kad je zaspala, izašao je iz izbe, uzeo joj čašu iz ruke i odnio je u krevet. Htio se uvjeriti da će joj biti dobro pa je legao uz nju, zagrlio je i zabio lice u njezinu kosu. Ostali su tako sve do jutra. Na zvuk alarma za buđenje iskočio je iz kreveta i sakrio se u svoje sklonište. Nije je mogao ostaviti u takvom stanju. Nakon par dana provedenih između zamrzivača i polica s hranom, zavolio je zvuk tog tihog života u rasulu. Ponoć je. Uskoro će je odnijeti u krevet. Njezina tužna kosa rasut će se po njegovom licu i on će zasvijetliti poput krijesnice. Osim toga, u tako velikom stanu uvijek treba nešto popraviti.

_________________________________________________________________________

ANDREA GRGIĆ (8. 9. 1968., Zagreb)
Nakon završene klasične gimnazije, diplomirala francuski jezik i književnost i povijest umjetnosti na FF u Zagrebu. Prevođenjem s francuskog jezika bavi se od 2000. godine. Piše pjesme i kratke priče. Na facebooku ima svoj blog „Gospođa“. Radi u Kulturno informativnom centru.

KRATKA PRIČA DAVORA SLAMNIGA IZ ZBIRKE “KRUMPIROVA RODBINA”, SysPrint, Zagreb, 2005.

proza

KAK SMO SVI POSTALI DALMATINCI

I tak, pričalo se o tom globalnom zatopljenju, kao ono možda je a možda i nije. Onda se je jednog ljeta pol polarnog leda rastopilo. Već su tu Dalmatinci morali malo uzmaknuti. Potopilo im muliće, kafiće, taverne, gusterne.

Onda je donesena ta globalna eko-uredba, zaboravi fosilna goriva, nema ugljena, nema benze, samo alternativni izvori energije s nula posto emisije stakleničkih plinova. I sad si ti kupi auto na gorive ćelije. Čak i da imaš te novce, prva vodikova pumpa ti je u Klagenfurtu. Tak da se još uvijek vozimo više-manje na pedale, ne. Zgasili smo sve motore s unutrašnjim izgaranjem, sve termoelektrane, sve toplane, sve turbine, sve kotlovine (a bogami i gradele), a temperatura se i dalje dizala. Zakaj? Zbog, da prostite, prdeža. Dokusurile su nas naše kravice, voleki i telci, ovčice, kozice i janjčeki, jakovi, gnuovi, zebre i zebuići. Kaj da im delaš? Da im ugradiš katalizator na auspuh? Led se rastopil, tektonski se sve spigalo, i da ne duljim, Jadransko je more došlo do Savskog nasipa.

A s morem su došli i Dalmatinci. Nije bilo problema oko smještaja, imali su već dost rodbine u Zagrebu, ne. Ali osjećali su se kao uljezi, izbjeglice, nasilno izmješteni iz svojih đardina i maslinika u ovaj sumnjivi purgerski kraj. Tak da su se držali više-manje za sebe. A ni mi, uvjetno rečeno Zagrepčanci, nismo se puno trudili oko prvog kontakta.

I tak, idemo ja i Balta u ribičiju jednu subotu, šatro ko i obično. A niš tu više nije obično. Ta voda iza nasipa za nas je postala crna kutija. Nemaš pojma kaj je nutra i na kaj grize. Jedino kaj znamo je da ziher više nema ni belica ni amura. Mislim, to je sad more, ne.

I dojdemo mi na naše staro mesto, a tam već stoji neko i peca na neki čudni način. Opće nema štap, flaks odmotava s komada stiropora, i – to nas je specijalno iznenadilo – nema plovak! Udica z olovom potone, i gotovo. Kaj je ovo? Prethistorija?

Kad ono kit najednom počne vleć svoj flaks, i gle ti to – zvleče van lepu ribicu od svojih dvajst deka, široku, srebrnu, s crnom pjegom kod repa.

“Kaj je to?” nisam zdržal.

“Špar”, veli on, očigledno Dalmatinac.

“Kaj se s tim dela”, pita Balta.

“A moreš ga, kužiš, isfrigat, moreš ga lešat, al najboji je na gradele – na roštilju, ne”, ispravi se Dalmoš.

“A za fiš-paprikaš?”

“Nisan baš ziher.”

I tak smo ja i Balta dali Šimeku koncesiju za plac, u zamjenu za know-how, ne. Pohitali smo plovke i preuzeli novu tehnologiju. A i Šime je bil OK kit, za jednog Dalmatinca, ne. Navlekel nas je prvo na crno vino, a onda polako i na maslinovo ulje. Nisam veroval da bu dotle došlo, ali kad bi on raspiril gradele na Jarunu i pustil Dragojevića na CD plejeru, i ja i Balta smo popevali Moj galebe.

Onda je Balta užical od bratića drveni riječni čamac, spašen iz bivše Kupe, s Tomosom 4. Tu je počela prava avantura. Lignje na peškafondo – to su opake zvijeri! Špricne ti ravno u oko dok je izvlačiš. Arbuni udicom na 40 metara – “Najboji su na lešo, s petrusimulom i bilin lukon” (kuhani, s peršinom i češnjakom). Ugori na parangal – dugačke masne mrcine, za brodet. Brodet je više-manje isto što i fiš, samo s maslinovim uljem, puno luka i paradajz-koncentratom umjesto paprike. I najbolje paše sa žgancima.

Život se nažalost ne da svesti samo na pecanje. Između Šimeka i Baltine sestre Andreje buknula je romansa. Baltin stari je popizdio: “Jebemu mater, kaj bum imal unuke mandrile?” Ali s vremenom se skuliral, kad je skužil Šimeka. Sve je bilo idilično, mali od palube se uspješno integrirao u našu malu zajednicu, datum vjenčanja je već bio okvirno zacrtan. I onda jedne večeri kod Baltinih staraca, nakon Andreine pašticade s mlincima zazvoni telefon. Balta digne slušalicu.

“Zove neka Ozana – traži Šimeka?”

Šime je problijedio.

Ozana i Šime su, naime, hodali prije globalnog rastopljenja. Razdvojio ih je Zadarski tsunami. Šime je uspio doplivati do Velebitskog otočja, gdje ga je pokupio vojni helikopter i prebacio u prihvatni centar u Sesvetama. Ozani se izgubio svaki trag.

Ali sad se ispostavilo da je Ozanu spasio lokalni linijski brod “Lara”, i iskrcao u Albanskom gorju. Tamo su je dodijelili sinu seoskog poglavice, i nakon sedam mjeseci rodila mu je muško dijete. Svi su se brinuli zbog preuranjenog porođaja, ali mali je bio težak četiri i pol kile, i djelovao kao sasvim normalno razvijeno novorođenče. Svi su seljaci odahnuli i zapjevali albanske narodne.

Godinu dana kasnije Ozana je uspjela pobjeći, i s malim se Fatmirom ušuljala na prvi tanker za Tibet. Tamo se zaposlila kao čistačica staklenih perli, privikla se na tu smirenu vegetarijansku atmosferu, pa se čak počela i sastajati s mladim svećenikom modernih svjetonazora. Često bi zajedno sjedili za njegovim kompjuterom, surfajući. I tako je jedne kobne noći otkrila Šimekov seljački home-page, s Andreinim fotkama, ne. Slijedećeg jutra kupila je kartu za Zagreb.

Uobičajene koprive i ostale trave krepale su od slane vode, Savski se nasip pretvarao u pješčanu plažu. Nitko od nas nije mogao zaspati, u pet ujutro odvezli smo se na pecanje. Nismo imali dovoljno energije da pokrenemo barku, bacali smo udicu s obale.

“I, kaj buš sad?” pitao sam Šimeka.

“Stvarno niman pojma.”

Oko sedam sati na vrhu nasipa ukazala se ženska figura. Spustila se niz strminu, vodeći za sobom klinca od svoje dve i pol godine. Balta me pogledal nervozno, to je bila krajnja povreda pecaroškog protokola. Ženska, i još s detetom. Garancija da nebumo niš više upecali danas. Dal sam mu mig da se smiri.

Čučnula je do maloga i pokazala mu Šimeka.

“Ky është ati im. Di khye-rang-gi pha-pa re”, rekla je djetetu. “To je tvoj ćaća.”

Nitko od nas nije smatrao da je Šime tu imao nekog izbora. Pa i Andrea je to shvatila, nakon nekog vremena. Balta i ja smo nastavili panulat, ne, ali falio nam je. Čuli smo da su Ozana i on (i mali Fatmir) neko vrijeme bili u garsonijeri u suterenu u Rudešu, a onda im se gubi svaki trag.

Nedugo nakon toga, zahvaljujući Ferenz-Gugašvilijevom efektu, stvari su se vratile više-manje na staro stanje. Naime, ispucavanjem suborbitalnih raketa s rolama alu-folije za domaćinstvo stvoren je reflektirajući sloj u atmosferi, koji je globalnu temperaturu vratio u normalu. More se povuklo, a s njim i većina Dalmatinaca. Iz pijeska i mulja spašavali su svoja ognjišta, a ostala infrastruktura ih je pratila. Vjerujem da je i Šime na kraju iskopao svoj dom.

A mi kaj smo ostali tu, i mi smo na neki način postali Dalmatinci. U petak se dignem ranije, i priuštim si friške šanpjere na Trešnjevačkom placu. I bacim na gradele, ne.

__________________________________________________________________________


DAVOR SLAMNIG (Zagreb, 1956.) objavio je knjige:
“Čudovište” (1980.), zbirka kratkih priča
“Qwertzu i Opš” (1983.), zbirka kratkih priča
“Topli zrak” (2002.), roman
“Krumpirova rodbina” (2005.), zbirka kratkih priča

KRATKA PRIČA SRETENA ASANOVIĆA IZ KNJIGE “ZVIJEZDE PADAJU /Izabrane priče/”, Nacionalna zajednica Crnogoraca Hrvatske, Zagreb i Plima, Ulcinj, 2009.

proza

TRIUMPH

Risto Miranović i sin mu Mato, podnoć su stigli u Kuče, po preporuci, u kuću Krke Mijovića, koji izdiže na dobru planinu đe ima dosta paše i vode, uzima ovce „na zetsku“ da bi ih sjeseni, ojačale i pretile, i kilo sira po bravu, dogonio vlasniku na kuću. Miranovići su došli zbog planine i ovaca: nekad veliko stado bilo im je smanjeno i postradalo, cijele prošle godine klano – proljetos za spas familije od nezapamćene gladi, pa od dotad nepoznate pošasti „španjolke“, te od globa i otimačina kad ostasmo bez države i imena.
Poslije dogovora o uzimanju ovaca, otac i sin, lijepo su ugošćeni u kamenitom i bezvodnom kraju čuvenom po gostoprimstvu, čemu je pridavalo ne tako davno malisorsko porijeklo stanovništva (Malësija – sjeverna Albanija i Prokletije iliti Južni Alpi).
Najstarija đevojka domaćinova, pošto su Risto i Mato legli u sobu za namjernike, prije no što je iznijela lampu i izašla, podvila im je pokrivače i ušuškala ih; Risto je, kad su se probudili, predložio Matu ako mu se dopada da pregnu da ištu đevojku koja ih je sinoć podvijala; Mato je ovo jedva dočekao, te su je istog jutra isprosili, uglavili svadbu i utvrdili dan i broj svatova.
Risto, kućić bez vlasti, za Mitrovdan se pobrinuo da mu svatovi budu opremljeni bolje no kad se hodilo na Cetinje; osigurao je dobre konje iz Zete, Lješanske nahije i Lješkopolja, i crnogorsku robu za onoga koji je nije imao; bio je tu i njegov Kulaš, ali i ognjeviti Bijelac kuma Andrije Perovića; jedino Filjo popa Belja nije ni smio ni umio da uzjaše sedlanika no ga je vodio za uzdu četiri sahata do Kuča i toliko nazad.
Kad su svatovi izašli sa vjenčanja iz Lješkopoljske crkve pri brijegu između dvije Gorice, dočekao ih je sa zdravicom Đuro Manjof, na prvom motorbiciklu u Podgorici, i to marke Triumph.
Niko nije primijetio kad su se izmakli i istupili naprijed, kum Andrija na Bijelcu i bratstvenik mladoženjin, Đuro Manjof, na motoru, sa velikim naočarima kao od gasmaske i kožnom pilotskom kapom; viđeli su ih kako zamiču iza plotova i drača, preko ledina i njiva, pa livadama i puteljcima prema Donjim Kokotima; Đuro je zalegao na guvernal i poskakivao zajedno sa Triumphom, a kum Andrija, sitan i mršav živac, jahao je kao džokej.
Jedan pored drugog, lećeli su kao laste ponad Kamipolja, a svatovi s mladom i okupljeni narod stajali zapanjeno gledajući u nebo.

_________________________________________________________________________

SRETEN ASANOVIĆ (Donji Kokoti, Lješkopolje, 1931. – Podgorica, 2016.) – majstor kratke priče i njen rodonačelnik u modernoj crnogorskoj književnosti. Njegove kratke priče predstavljene su u mnogim antologijama u Crnoj Gori, Jugoslaviji i svijetu, u čitankama i školskoj lektiri; prevođen je na više od dvadeset jezika, a knjiga ”Lijepa smrt” prevedena je na pet jezika; njegov jedini roman ”Putnik” (1994) objavljen je u šest izdanja.

KRATKA PRIČA BEKIMA SEJRANOVIĆA: FASUNG

proza

Bilo je to u ona vremena kad sam bio mali. Rastom. U školu još nisam bio pošao i život je bio jednostavan. Nisam čitao, nisam pisao, ponekad bih gledao slike, crtao i maštao vidjeti golu ženu. Uživo. Granice svijeta bile su skoro istovjetne s ogradom oko naše avlije. A ona je bila velika. Imala je svoj urbani, cementirani dio, zatim ruralni, s travom, cvijećem i povrćem, čak i pokojim kukuruzom, a imala je u džunglu, odnosno stabla raznolikih voćki po kojima bih se ja pentrao. I to je bio cijeli svijet sa svim svojim geografskim i klimatskim varijacijama ovisno o godišnjem dobu i mome raspoloženju.
Ja sam bio kralj tog svijeta. Moćni gospodar travnjaka i vrhova krošnji jabuka i kajsija. Neko vrijeme sam imao i jednog mačka koji mi je bio vjerni pratilac u avanturama. Onda sam ga jednog dana pogodio ogriskom od zelene jabuke posred trbuha iz čista mira. Iz obijesti. Jer sam bio mali rastom. Mačak je otišao, nikad se nije vratio. Ne bih ni ja na njegovom mjestu.
Od svih voćki ja sam najviše volio zelene kajsije. Volio sam ih i kad su bile maaalo, malkice zrele. Verao bih se po krošnjama naših kajsija i tamanio njihove plodove po čitav dan, i mačak se verao sa mnom dok nije dobio otkaz.
Jednom tako, popnem se ja na kajsiju koju smo zvali “rana”, jer su njeni plodovi sazrijevali par sedmica prije ovih drugih. Već sam bio potamanio kajsije po nižim granama, pa sam se morao penjati sve više i više, nogama i rukama prošaranim modricama koje sam zaradio u svojim avanturama. I tako sve do samog račvastog vrha gdje sam udobno mogao smjestiti svoju kraljevsku guzicu. Tu je sve bilo puno velikih i sočnih kajsija, maaalo, malkice sazrelih. Najboljih.
Nakon što sam potamanio koliko sam mogao, nakon što mi se trbuh napuhao poput mješine i počeo proizvoditi čudne zvuke, a bogami i vjetrove, shvatio sam da je bolje da siđem na vrijeme. Tek tada shvatim da ne znam kako. Prvi put sam se bio popeo tako visoko. Grane ispod mene bile su tako daleko, a moje noge kratke i trbuh težak. Osjećao sam se potpuno bespomoćno. A kada je kralj bespomoćan jedino što mu preostaje je da se obrati Bogu. I ja odlučim u pomoć pozvati Boga.
– Majka! Maaajka! – počeo sam i ne tako glasno.
– Majka! Maaaajka! – ovaj put glasno i nestrpljivo.
Da bi te Bog čuo očito si morao biti glasan i uporan.
– Pa majka, hoš doć više! Maaaaaajka! – ljutito i razmaženo.
U to se pojavi moja majka, na vratima naše kuće. Majka je pravi gospodar kuće i avlije. Kad ona, recimo, hoće da pomete avliju, ni ja kao kralj, a ni mačak nismo smjeli hodati po njoj sve dok ona ne počisti svaki ćošak. Majka sa svojom slamnatom metlom. Ona je u stvari bila mama od moje mame, ali ja je zovem majka. Zaključio sam da ako sam ja kralj avlije, onda je ona Bog.
Najprije se pojaviše njene oči, uplašene da se meni nije nešto “nedajmibože” dogodilo.
– Molim! Šta je bilo? – još uvijek uplašeno.
– Ne mogu sić! – odgovaram ljutito. – Pomozi mi da siđem.- već sam prešao u plačljiv ton.
Tad se nešto u toj krupnoj i visokoj ženi pokrenu. Kao u pravih bogova iz njenih očiju sijevnuše munje dok je silazila niz stepenice.
– Polahko sine… de polahko… sad će majka.- govorila je oblačeći papuče na zadnjoj stepenici. Vukući starim papučama po betonu ona napokon dođe ispod stabla i poče me voditi umirujućim glasom:
– De sine, de… Evo stavi nogu ovdje… de. De sad ovdje… Tako… De, de još malo, još malo… Eto…
Nije mi više ni trebala govoriti, ali činilo se poput neke novootkrivene igre. Bilo je zabavno slušati majku i upravljati se po njenom glasu i jedva sam se čekao baciti joj se u naručje. Ali još dok sam bio na stablu, čim sam joj bio na dohvat ruke, majka me ščepa svojom jakom rukom.
– Jebo te babo babin… – i one munje u njenim očima opet sijevnuše.
– Hoćeš li se ikad više penjat tolko, arsuze jedan!?- i dobih udarac teškim majkinim dlanom po kraljevskoj guzici. Ali to nije bilo sve. Bogovi u našim krajevima su nemilosrdni kad se naljute.
– Sad ćeš mi pravo fasovat! Ne mogu ja tebe svako pola sahata snosit s kajsije. Neš ti mene više zahandravat! – odjekivao je majkin promukli sopran preko avlije.
I tako, dok sam ja drečao koliko god je to bilo moguće i zvao djeda u pomoć, majka me je vukla prema dunji. A ja sam znao što to znači. Majka će odlomit štap “tunjovac” i napraviti nekoliko šara po mojoj “kraljevskoj”, a ja ću vrištati i preklinjati i obećavati: “neću više nikad, neću više nikad majka…”. U to bi se obično pojavio djed, moj dobri duh spasilac, čija je moć bila daleko ispod majkine, a ponekad čak i moje. Ipak, njegovo molećivo:
– Nemoj ba majka… Pusti dijete… Ih, jesi mi i ti neka… – uglavnom bi pomagalo.
Ona kao i obično popusti djedu i mojoj pretjeranoj vriski. Otišao sam, onako uvrijeđen, u spavaću sobu, pokrio se svojom plavom dekicom na kojoj su bili bijeli psići, kupljenom na dan kad sam rođen i zaspao. Pravo je čudo kako djeca kad fasuju i otplaču slatko i brzo zaspe.
Kad sam se probudio, već se spuštao mrak, a majka i djed su u to vrijeme obavljali svoje rituale. “Drugi dnevnik” u 19:30 da se djed informira o događajima u nas i u svijetu, a uz to je obavezno išla turska kahva i “57” koji se dimio poput svih parnjača svijeta.
Ja izađoh iz spavaće sobe sramežljivo, još natečen od plača i spavanja. Pogledah tada u majku, ona me gledala nekako tugaljivo, kao da moli da joj oprostim. Nakon tog kratkog trenutka, ona poviče nekako nesputano, možda pomalo i trapavo:
– Hodi ti nani svojoj! Ne da njega nana za milijarde!
I ja skoro ponovo zaplakah. Sav naježen bacio sam se majki u krilo, a djed me nespretno, samo njemu svojstvenim načinom, škakljao po trbuhu. Ja sam onda majku ljubio u obraze, smijao se i grlio je. A djeda sam ljubio po ćelavom tjemenu na što se on hihotao, a majka odmahivala rukama i kroz smijeh govorila: Aman, aman…

BEKIM SEJRANOVIĆ (Brčko, 1972 – Banja Luka, 2020.), iz zbirke priča “FASUNG”, Naklada MD, 2002.

KRATKA PRIČA ŽELJKE ŽITKOVIĆ-BANIĆ: MISLIŠ DA ĆE TI TKO POVJEROVATI?

proza


Kada je Vrag ušao u kafić, zalajao je pas lavežom nesrazmjernim njegovoj veličini i svi su na tren zašutjeli. U tom naglom muku moj se pogled zaustavio na starčiću u dugom kaputu sa šeširom na glavi. Figuru sitnu čak i za starca smjestio je na stolicu, prislonio je kišobran na rub stola, skinuo šešir i mirnim rukama izvadio cigarete. Sve je bilo uobičajeno. Konobar je prišao njegovom stolu, da bi se potom vratio sa šalicom čaja. Starčić je uzeo novine kao da ih čita, ali svako je malo pogledavao oko sebe. U trenutku dok sam promatrala njegovu ćelavu glavu s tek ponekom sijedom vlasi i razmišljala o čudnom obliku njegove lubanje, okrenuo se prema meni. Susreli su nam se pogledi. Kroz kralježnicu mi je prošao led. Na tren su mu pocrvenjele zjenice.
„Misliš da će ti tko povjerovati?!“
Nije se ustručavao pokazati mi se, bez obzira koje tijelo obukao, bez obzira je li dolazio kao misao, riječ, djelo ili propust, Vrag je znao što radi i znao je da sam nemoćna. Tu i tamo sam možda mogla popraviti koje njegovo djelo, onu malu sitnu pakost koju bi učinio tek da mi se naruga. One velike sam mogla samo gledati očiju suznih od bijesa.
Okrenula sam glavu vratima zureći u kazaljke na satu urara preko puta. Sluh mi se izoštrio i žamor ljudi se iskristalizirao. Priče o bolesti, ratu, gladi, siromaštvu dopirale su do mog mozga. To je bila njegova misija. Unijeti jad gdje god da se pojavi. Lica ljudi bila su blijeda, bezizražajna, sjetna.
Ispio je još jedan gutljaj čaja, ustao, stavio šešir, uzeo kišobran. Izgledao je puno veći nego kada je ušao. Pred njim su se vrata sama otvorila. Uhvatila me jeza kada je dimni oblak ocrtao siluetu na vratima. Pa još jednu, pa još jednu. Okružen ljudima sjenama krenuo je niz ulicu rastući i pomlađujući se.

____________________________________________________________________


ŽELJKA ŽITKOVIĆ-BANIĆ rođena je 1974. u Splitu. Radovi su joj objavljivani u zbirkama priča „Od osmijeha do smijeha“ i „Za puknit o´ smija“, u različitim zbornicima te na internetskim književnim stranicama. Članica je grupe Novi književni val https://noviknjizevnival.wordpress.com

KRATKA PRIČA INES GVERIĆ KORKUT: VIJEST

proza

Nakon što je odvojio pogled od kompjuterskog ekrana, cijela soba izgubila se u magli. Skinuo je naočale i prstima jedne ruke pritisnuo kapke ispod kojih su potekle nakupljene suze. Kotrljale su se niz njegove debele obraze povremeno mijenjajući putanju zbog kožnih nabora. Takav mokri osjećaj na licu imao je kada mu dječaci iz ulice nisu dali da s njima igra nogomet. Sjetio se nakon toliko godina. Suze su navirale, gušće i brže. Rub košulje je čvrsto prianjao uz mekanu kožu vrata čineći prepreku u kojoj su nestajale. Pod prozorom se čula dječja cika.
Kada je na rubovima očnih duplji počeo osjećati bol od pritiska, spustio je ruku i posegnuo za futrolom za naočale. Podignuo je poklopac i presložio krpicu za brisanje stakala, uredno je rasprostirući od jednog do drugog ruba. Sve je odjednom postalo daleko, slova s ekrana, glasovi pred zgradom. Otpuhnuo je nekoliko mrvica s crvenog pliša, pažljivo je sklopio naočale i stavio ih u futrolu. Tako polako ju je zatvorio da se kod preklapanja poklopca uopće nije čuo klik.
Tražeći oslonac za leđa u klimavoj stolici, uzeo je daljinski upravljač i upalio televizor. U prvi mah nije mu bilo jasno što se događa na ekranu. Trebalo je vremena da oči razaznaju detalje komešanja u zelenom gustišu. Tek kada su se životinje povukle na pijesak, mogao je sa sigurnošću vidjeti kako krupna anakonda u gotovo ljubavnom zagrljaju stišće nešto manjeg krokodila. On se na kratko vrijeme umiri, taman se učini kako je prihvatio svoju sudbinu, da bi se opet počeo divlje koprcati. Uspijevao bi napraviti i nekoliko koraka, ali ona bi ga uvijek sustizala i svaki put ga grlila jače, u sve više krugova, sa sve više tijela.
Odjednom je ostao bez zraka. Disanje mu je postalo plitko i ubrzano. Dograbio je ovratnik cijelom šakom i naglim pokretom ruke oslobodio vrat. Vukao je košulju i kravatu prema dolje dok koža nije dobila dovoljno prostora, dok u grlu nije osjetio dovoljnu količinu zraka. Spustio je pogled, podbočio se rukama o stol i nastavio dahtati ujednačenim ritmom. Nije vidio kako je krokodil po zadnji put zatreperio stražnjim nogama prije nego je njegovo tijelo nestalo u čeljusti anakonde.

_______________________________________________________________________

INES GVERIĆ KORKUT (1970, Banjaluka) po struci je psihijatrica i psihoterapeutkinja. Riječi u poslu koristi kao dijagnostičko sredstvo i terapijski alat, a izvan posla za pisanje kratkih priča i pjesama. Polaznica je radionica zagrebačkog CeKaPe-a. Tekstovi su joj objavljeni u nekoliko zbornika i književnih časopisa, u Večernjem listu u sklopu natječaja Ranko Marinković te u fanzinu Revizor. Dobitnica je prve nagrade na natječaju za kratku priču URBANA metaFORA u 2018. godini (Knjižnica Vladimir Nazor, Zagreb). Na regionalnom natječaju Ulaznica dobila je treću nagradu u kategoriji kratke priče za 2019. godinu (Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanjin“, Zrenjanin).
Živi u Zagrebu, piše gdjegod stigne.

MIKROPRIČA SONJE ANTONIĆ

proza

KRATKI DOKUMENTARNI FILM

kad sam baš umorna, koji sekund pre nego utonem u san, zamišljam kako snimam kratki dokumentarni film. ne odmaknem mnogo, već u prvim scenama izgubim se između sebe i kadrova, zamišljam detaljno kako bih mogla, iz kojih uglova, kojim objektivima. naravno, snimam film crvenim nikonom, što mi jerina rekla da kupim, a ja otišla i kupila.
//
na kastingu – smotra pokojnih likova: baba se pojavi kad okrenem točkić na šporetu. druga se pojavi ispod prljavih sudova.
//
obična postavka, kuhinjska. italijansko kuvalo za kafu, ručni mlin iz jugozapadnijih predela, domovine predaka. scena traje, meljem, možda bude neki kadar izbliza. kafa peni, stojim pored artur martin šporeta. made in smederevo, godina proizvodnje cca 1974. noga mi je savijena, stopalo desne noge pridržava leva butina. ruke sam prekrstila.
//
naracija: život? život je prva scena iz kratkometražnog dokumentarnog filma u kojem je jerina umrla. jebiga.

______________________________________________________________________

SONJA ANTONIĆ ponekad, kad ustane rano, kuva kafu na babinom šporetu iz sedamdeset i neke; u položaju Vrksasana, domunđava se s nemogućim i svemogućim bićima. I s pticama.