Category: proza

KRATKA PRIČA TIHANE TICE: VOLIM TE NA SMRT!

proza

Nisam nameravala da ga ubijem. Ali taj nalet adrenalina kada sam uperila pištolj u njegovu lepo isklesanu glavu; mešavina olakšanja i ustreptalosti kada je opalio; njegovo telo, kome sam oduzela pokrete i grčeve, nemušto ležeći pod mojim nogama… nisam odolela. Mislila sam da ću osećati kajanje, da ću se u strahu povući par koraka, da će me obuzeti ludilo zbog izvršenog zločina. Ali, ništa se nije dogodilo. On je bio mrtav na podu, ja iznad njegovog privlačnog leša. Nijedno od nas nije ništa osećalo. Ni bol, ni radost, ni tugu, ni zadovoljstvo. Njegova licemerna muška krv vlažila je moje lakovane salonske cipele. I posle života mi je pravio samo probleme. Nije na meni da razmatram da li je zaslužio takvu osvetu. Ja sam samo bila izvršitelj neke drugačije, natprirodne sile koja upravlja jednim mračnijim kosmosom.

Više nije bio tako snažan, tako gorostasan, smeo. Nije posedovao veličinu u mojim očima. Ležao je, nemoćan i tih, poražen ne od drugog moćnog predstavnika svoje vrste, već od jedne slabašne i nežne žene. Kako je samo jadan! Ne znam šta sam videla u njemu da je bio vredan mog protraćenog vremena. Nije zaslužio niti jedan osmeh, pogled pun slatke zaslepljenosti, uzdah koji sam mu uputila. Kako sam mogla da budem tako naivna!? U ženskoj je prirodi da idealizuje ljubav. Da njene obrise vidi tamo gde nikada nije kročila. Nije ovo osveta. Nemoguće je svetiti se raspuklim snovima i iluzijama. Niko ne može biti krivac iz sopstvene nesavršenosti. Ne možemo naplaćivati prolaznosti dug njene esencije. Upravo zbog toga nisam mogla, niti sam želela da mu se osvetim. Samo sam se prepustila trenutku. Maštanju o onome što sam čitala, o čemu sam gledala u filmovima, što prodaje novine i mnoge svakodnevne živote čini dostojnim nekog umetničkog sižea. Otkriva nam našu skrivenu prirodu, koja je jedina prava i koja nas spaja u istu zajedničku imenicu. Da ga nisam preduhitrila, uloge bi bile zamenjene. On nije nevin, ako je žrtva. Ni ja nisam negativac, ako sam ga ubila. Toliko je motivacija za ubistvo i ja ne mogu da se odlučim za jednu koja bi mi se najviše dopala, iako to ne mora da bude i ona koja je zaista gospodarila mojim slavnim trenutkom. Svaka njegova reč je ogrebotina. Svaki njegov dodir je žig. Svaki poljubac sa njegovih usana opekotina. Izašla sam iz te borbe krvava, ranjena, ali ne i potučena. Moja je poslednja!

Nijedna njegova molba kojom je preklinjao za razumnost i milost pod mojom potpeticom nije bila dovoljna. Zar je mislio da može da me pridobije tako jednostavnim govorom? Ni blisko prisustvo smrti ga nije učinilo ništa maštovitijim. Ridao je, ljubio mi članke, pokušavao da me zagrli svojim poganim rukama. On nije znao da moja krv behu suze njegove. I sada bih jednako uživala u patnji, kojom je propratio svoje poslednje trenutke. Njegov plač je moja pesma; njegov vapaj hor koji tako umilno peva.

Mrsko je tražiti razloge i opravdanja za ubistvo. Uradila sam to, jer sam mogla. Zato što sam, možda, sve vreme to potajno i želela. Iskoristila sam stanje svoje volje. Rascep u dijalektičkom sistemu moralnosti, u koji, verovatno, nikada nisam zaista verovala. Nema više uzvišene smrti! Nema više filmski idealizovane životne iluzije! Ogoljena stvarnost guši, pritiska svaki ideal i on ostaje smrskan pod njenom težinom. Kao ovaj prelepi mrtvac pod snagom moje trenutne odlučnosti. Nisam pomerila pameću. Nekada se najkreativniji i najsvirepiji zločini događaju u potpunom prisustvu duha i vođeni razumom. Bez histeričnog urlanja ustreptalih emocija. Nekada su najtalentovaniji ljudi upravo zločinci. Ne kajem se. Ne stidim se. Nije mi čak ni neprijatno. Da mi uzvišene sile ponavljaju taj trenutak sve dok se ne predomislim i odbijem da to učinim, svaki put bih ponovila ono što sam već uradila. Čovek je despot i uživa da kinji druge. Muči. Razapinje. Obrazac po kome se univerzum okreće oko sebe samog. Svi smo ga nasledili, samo se plašimo da mu se prepustimo. Suzdržavamo se, dok viši zakon ne pokulja iz nas, uništavajući sve što je stvorio.

Nalazim da je neizmerno privlačniji ovako nepomičan, zagnjuren svojim lepim, pravilnim crtama lica u izlizani parket, nego dok mi se osmehivao sladostarsno punim usnama. Nevešto trampeći laži za moja iskrena osećanja. Naučeno iskustvo za talenat i čistotu. Moja okrutnost podarila mu je prefinjenost, otmenost, koju za života nije stekao. Konačno sam od njega načinila gospodina. Dugo se opirao, bežao, zametao tragove, iako je znao da ću ga pronaći, skrivao se po mračnim, prašnjavim sokacima, ali opet je dotrčao natrag pred moj revolver. Bum! Čak ni cela sekunda nije bila potrebna. Neću zaboraviti izraz straha i zaprepašćenosti na njegovom licu, kada je shvatio da se nimalo nije potrudio, dok je imao prilike, da sazna za šta sam sve sposobna. Razočaranost što je sebi dozvolio da ga tako pređem svojom nepredvidljivošću izvan onih dana u mesecu. Podarila sam mu novi početak, neka ga pametno iskoristi. A njegovo muževno, krupno telo sada je potrebno sahraniti pod okriljem noći i tišine, bez svedoka. Dok ne počne da se buni smradom, kao što je to činio rečima za života.

Iznenada, začulo se zvono na ulaznim vratima, poremetivši moju retrospekciju i samoanalizu. Planove za zataškavanje činjenice da je ikada postojao i koračao gradskim ulicama, pod velom smoga i izduvnih gasova polovnih automobila. Pitam se ko bi to mogao da bude? Neodoljivi leš nije imao previše prijatelja. Za sve vreme naše veze, nisam upoznala nijednog. Nikada nije spomenuo da izlazi sa momcima na piće ili utakmicu. Nijednog nije imenovao u dokonom čavrljanju subotom ujutru u krevetu, dok smo lenjo ležali jedno pored drugog, kao da je svet napolju iščezao, utihnuo, nestao, i mi ostali jedini predstavnici izumrlog čovečanstva. Dakle, sigurno nije neki tajanstveni prijatelj iz detinjstva, koji se brine što mrtvac ne dolazi na zakazani sastanak. Možda je u pitanju druga žena? Ljubavnica koju nisam naslutila, jer sam se previše opustila i verovala da, posle toliko godina, on više nema kuda. Da sam ga vezala za sebe neraskidivim sponama, uz pomoć proteklog vremena i nemira koji nužno donosi svaka nova, koja nije ja. Medicinska sestra što mu je previla glavu, kada sam ga pogodila pepeljarom u potiljak prilikom naše prve svađe? Ljubazno se osmehivala, gledala izvežbano stidljivim pogledom ispod trepavica, stvarajući iluziju milosrdne svetice. Ili rogobatna, bahata Amazonka iz banke, kada smo otišli da se raspitamo za kredit za stan? Nagnula se celim gornjim trapom, skoro se ispruživši po stolu, samo da bi on ugledao njene oble grudi, što su se nazirale kroz tanku, belu košulju. Čak je nije bilo ni trunčicu sramota u mom prisustvu! Šta sve žene nisu u stanju da učine, obmanute raskošnom ambalažom? On nije bio vredan tolikog truda. Ja sam to suviše dobro znala, ali ona, jadnica, htela je da ukrade komadić moje profesionalno odglumljene sreće. Htela je, makar na trenutak, da se zanese, obmane kako je ljubav moguća, večna i idilična, kao što nas uči celokupna svetska književnost. To je jedna od onih uzvišenih laži, što pomažu čovečanstvu da nastavi sa osmehom, prikovan za spravu za mučenje.

Osoba na vratima nije odustajala. Kao da je iznemoglu glavu, umesto na jastuk, prislonila uz zvono. Počela je već da mi ide na živce! Ne može čovek ni pristojno da izvrši zločin, a da ga ne prekidaju! Uznemiravaju. Nikada se svet neće naučiti pravilima lepog ponašanja. Zato i hrli ka svojoj propasti. Zgužvani smo na jednom mestu i ne daju nam ni da počinimo ubistvo, a da zajednica ne poželi da ima udela u našem herojskom delu. Da se naslađuje prolivenom krvlju, sa kojom otiče i duša. Sveopštom zbrkom koja pulsira žice razjarene svesti kao kakav dragoceni, milozvučni instrument. Zvrrrr! Opet taj iritantni zvuk. Ne dopušta mi da promislim o narednom potezu. Šta bi trebalo da učinim? Jednog skota sam ispratila sa ovog sveta, mogla bih još jednog. Svi su oni isti, iako ih pakuju u različita tela. Oplakivaće ih kratko, na početku, dok ih još živopisno pamte, onda će neki novi događaji, neki novi ljudi zauzeti njihova mesta. Nikome neće više nedostajati. Možda povremeno, kada dosada prevlada nad proticanjem cinjenica, koje zovemo životom. I to samo kao trenutni odblesak vremena koje ne može i ne želi vratiti.

Naglim trzajem ruke, u kojoj je do maločas počivao starinski revolver elegantne izrade, otškrinula sam vrata. Oči su mi nervozno bludele po pojavi na pragu. U uskom procepu ugledala sam zbunjeno lice poštara, što se krivilo u stranu, pokušavajući da dokuči da li je sa mnom sve u redu.

„Oprostite!“, izgovorio je sa zebnjom. „Imam paket za gospodina B.“

„Ja ću ga preuzeti.“, odgovorila sam hladnokrvno, kao da iza titanijumskih župčanika nisam krila beživotno telo nekadašnjeg ljubavnika. Za ljubav i ubistvo potrebno je dvoje.

Nakon rezignirano nažrvljanog potpisa i ispražnjenog pogleda, povukla sam se na mesto zločina da otkrijem sadržaj spornog paketa. Pocepala sam kutiju, bez sažaljenja, i na njenom dnu ugledala brilijantsku ogrlicu, na koju sam, prilikom naše poslednje šetnje, ukazala privlačnom, nepomičnom muškarcu pored svojih nogu. Rumen zadovoljstva oblila mi je obraze. Odmah sam je stavila oko vrata i zaključila da mi savršeno pristaje. Sagnula sam se ka njemu i nežno ga poljubila.

„Dragi, zaista nije trebalo!“

______________________________________________________________________________

TIHANA TICA (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti.
Objavljivala je pesme i kratke priče u raznim zbornicima, sajtovima neafirmisanih pisaca, od čega bi izdvojila učešće u projektu „Mladi dolaze“ Udruženja književnika Srbije u Beogradu i priču u Zborniku Miloš Crnjanski iz Beča; učestvovala je na književnim večerima; pisala recenzije i prikaze knjiga; priredila zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine i 2018. objavila je roman prvenac „Ustoličenje jarca“, koji je dobro prošao kod čitalačke publike.
Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj.
Živi i radi u Beogradu.

POEZIJA I PROZA SUVREMENIH MAKEDONSKIH AUTORA U PRIJEVODU BORJANE PROŠEV-OLIVER: Zvezdan Georgievski

proza

DVIJE KRATKE PRIČE

NA RIBOLOVU U SANTO DOMINGU

Eno ga – reče jedan od gnjevnih ljudi i dok sam bježao, mogao sam čuti samo topot konja u preriji.
A sve je počelo sasvim uobičajeno. Ujutro sam ustao, umio se i pospremio krevet. Stavio sam šešir na glavu. Ovaj isti koji vidite i sad. Uzeo sam trsku, ušao u „punto“ i krenuo u ribe u Santo Domingo. S obzirom na udaljenost između Skopja i Santo Dominga, čini se da i nisam vozio predugo. Kao u bajkama – prošao sam sedam gora i sedam mora u jednoj rečenici. Putem sam sreo dva zmaja, jednog sam ubio, s drugim se sprijateljio te mi je on pokazao put do riječnog zavoja u Santo Domingu. Razumije se da sam znao put, tisuću puta već sam bio tamo u ribolovu. Sreo sam i mudraca, onog koji mi uvijek kaže da i smeđi konj pase zelenu travu. Vidio sam i svoju baku koja mi uvijek daje crve kao mamce za somove iz Santo Dominga.
Parkirao sam auto tamo gdje ga uvijek parkiram, pokraj prerijske benzinske crpke. I, kao i uvijek, krenuo sam pješice onih 1756 koraka do riječnog zavoja gdje sam odmah ugledao logorsku vatru i oko nje skupinu gnjevnih ljudi.
– Eno ga – reče jedan od njih i skoči na svoga konja. I ostali su zajahali svoje konje i krenuli prema meni. Vidio sam da na glavi nose kaubojske šešire, oko pasa im vise revolveri, a u rukama drže puške. I pucaju na mene. Dok bježim, ne čujem ništa osim topota konja. Ponestaje mi snage. Stajem i okrećem se prema potjeri. Još su daleko.
„Iz ove daljine ne mogu ni slona pogoditi“, pomislim. I tada, onakav zadihan, primjećujem da jedan od gnjevnih, bez kaubojskog šešira i obučen normalno u kožnu jaknu, sjaši s konja i nišani snajperskom puškom u mene. Osjećam lasersku svjetlu zraku među očima. Tren potom vidim metak kako ide prema meni. „Pa i nije toliko brz“, pomislim. Metak se vrti oko svoje osi i ide prema mojem čelu, a ja sam ukočen i ne mogu se pomaknuti. I dok mi se pred očima javlja vodopad od pomiješane crne i crvene, boja Makedonije, osjećam kao da se pustinja obrušava ne mene. Dok boje ulaze i izlaze iz mojih usta, glavom mi prolazi sav put od Skopja do Santo Dominga, svi zmajevi i čarobnjaci, sve vještice i mudraci, sve šume i planine, sva mora i kitovi.
I, evo me sada među vama, nesretni ljudi, vi koji nikada niste bili u ribolovu u Santo Domingu.

***

ZADNJI DANI

Moji su zadnji dani misterij. Neki istraživači tvrde da sam i te večeri izašao iz kuće. Da sam sjeo na klupu na keju. I neko neodređeno vrijeme, neko vrijeme koje se ne mjeri satima, između 0 i 1, podigao sam glavu prema nebu i sklopio oči. No o tome nema nikakvog izvješća. U policijskim zapisnicima o tom događaju nema ništa. Mediji ne izvješćuju da je pronađen neki mrtav starac. Zapravo nitko nije primijetio ovaj događaj.
Konobar Mišo tvrdi da moj odlazak i nije bio baš romantičan. Naprotiv. Kaže da su me pronašli mrtvog u zahodu njegove kavane. Pao sam na mokre pločice, s pjenom na ustima i nekoliko kapi krvi ispod nosa. Još kaže da su me prijatelji zamotali u deku i da su me odnijeli nekamo. Gazda nije htio pozvati policiju da mu ne bi zatvorili kavanu i da ne bi imao problema. Jedino, i on misli da se to dogodilo negdje između 0 i jedan sat. Vjerojatno u ponedjeljak. A možda i u utorak. Ili srijedu.
Olgica, medicinska sestra tvrdi da su me našli palog pokraj bolničkog kreveta. Kaže da se radilo o tako jakom srčanom udaru koji me je doslovno katapultirao iz kreveta. Nije bilo obdukcije, iako je to uobičajeno u takvim slučajevima. Liječnik je tek konstatirao smrt i zapisao razlog smrti – infarkt. Bilo je mnogo hitnih slučajeva i nisu imali vremena posvetiti se već preminulom pacijentu. I da, to se dogodilo u neko neodređeno vrijeme koje se ne mjeri satima.
Moja žena kaže da sam se kasno vratio kući nakon što me nije bilo dva ili tri dana, i da nije nestanak prijavila policiji i da me nije ni tražila jer to nije bio prvi put da me nema. Čula me je u spavaćoj sobi i nastavila spavati. Ujutro me je pronašla sklupčanog u hodniku s rukom na jednoj cipeli, vjerojatno s namjerom je izujem. I smrdio sam po rakiji i zagorjelom vinskom gulašu. Samo što to nije rekla.
Moji su zadnji dani tajna. Samo ja znam da sam se tri dana vozio na sanjkama koje su vukli osam bijelih haskija. Da smo jurili bijelim nepreglednim prostranstvima pokraj planina od snijega i leda, da mi je vjetar šibao lice i da su mi bunda i šubara bili uistinu topli. Samo ja znam da sam bio nasmijan i da mi je bilo lijepo. Kao da sam u romanima Jacka Londona. Kao da sam dijete…

___________________________________________________________________________

ZVEZDAN GEORGIEVSKI rođen je 1961. u Jesenicama, Republika Slovenija. Interdisciplinarni studij novinarstva završio je na Sveučilištu “Sv. Ćiril i Metod” u Skopju 1983. godine, a kao novinar i urednik radio je u nekoliko dnevnih i tjednih novina. Osnivač je i urednik nekoliko makedonskih medija. Utemeljio je prestižnu makedonsku književnu nagradu “Roman godine”. Predsjednik je Nezavisnog sindikata novinara i medijskih radnika Makedonije. Trenutno radi kao izvršni direktor Zaklade “Slavko Janevski”.
U literaturi se pojavio relativno kasno, 2016. godine, s romanom “Tjedan u Grozdanovom životu i smrti”/ „Недела дена во животот и смртта на Гроздан“ (nagrada “Novite” za najbolji prvijenac). Objavio je i knjigu kratkih priča “Da ne budem kratak”/ “Да не бидам покусо“ (“Prosvetno delo”, 2019). Ove dvije priče preuzete su iz te knjige. Prevodi s engleskog i s većine jezika koji se govore na teritoriju bivše Jugoslavije. (žb)

fotografija autora: Vladimir Plavevski

književna premijera: ROMAN UROŠA DIMITRIJEVIĆA “SIROTI MALI RATOVI”, Presing, 9/2020; ulomak

proza

Ne mogu da se složim sa svim životnim stavovima koje zastupa i sprovodi moj otac. Neki bi naše nesuglasice nazvali normalnim, pa čak i opravdanim, s obzirom na generacijsku distancu. Ali, da mogu, ipak bih ih izbegao jer se najčešće završe omanjim građanskim ratom. Ne radi se samo o stvarima koje me nerviraju, neprestanom zvocanju ili insistiranju na jedinoj verziji istine koja podrazumeva njega u ulozi vrhovnog boga. Prosto, moj otac je u nekim stvarima dobar, u drugim je podbacio, verovatno nenamerno, dok je u određenim postupcima jednostavno loš.
Ako mu nešto ide dobro, onda su to spiskovi. Hiljade spiskova. Moj ćale ima spisak za kupovinu, spisak rezervnih baterija, spisak istrošenih baterija koje se šalju na reciklažu, spisak televizijskih kanala, spisak auto-perionica koje rade nedeljom, parkova bez golubova, dežurnih apoteka, lovačkih udruženja. I spisak neprijatelja, verovatno najduži, sa podspiskom ljudi koje smatra neprijateljima samo zato što misle da su njegovi spiskovi budalaština. Na tom spisku je i moje ime, upisano običnom olovkom, pa se poslednjih desetak godina stalno briše i ponovo upisuje.
Ali u kriznim životnim trenucima, okretao bih se očevim navikama i metodama suočavanja sa stvarnošću. A ovo je bilo to – krizni životni trenutak i hitno je zahtevao jedan spisak.
Evo spiska stvari iz stana koje sam polomio u prethodne dve nedelje:
*Uz sada neupotrebljive artikle su dodate i nabavne cene.
• Porcelanska vaza (90 dinara – jeftina izrada iz prodavnice Sve za jedan evro, pa cena zavisi od aktuelnog kursa, ali recimo da je tad bila toliko)
• Uramljeni poster Vriska Edvarda Munka (3.000 dinara, staklorezac me odrao za ram, jebi ga)
• Drveni stočić (Ikea, 1.200 dinara)
• Lampa (4.000 dinara)
• Figurica Džefa Bridžisa iz ograničene serije Big Lebowski (5.000 dinara – poklon, ali sam morao da proverim cenu čim sam ga dobio)
• Dve vešalice (200 dinara – plastika)
• Šolja za kafu (0 dinara – promo, dobijala se uz kafu)
• Magnet iz Rima (360 dinara u dinarskoj protivvrednosti)
Ukupni bilans štete: 13.850 dinara.
Zaokružiću na 14.000, pošto sam izbrojao samo stvari koje su se našle u relativno širem vidnom polju. Verovatno se usput nešto zagubilo.
Prošla su dva meseca otkako je Nina otišla. Rekla je da je ona ta koja treba da nađe novu gajbu, što se savršeno nadovezalo na njenu raniju izjavu da ne može ni sekund više da provede u ovom stanu. Tako me je poštedela traženja stana i selidbe, ali me je ostavila sa svim uspomenama. Sirov ali pametan potez, priznajem.
Šta god ona sad da kaže, mislim da smo imali sjajnu vezu. Vezu iz HBO serije, jer je to sada sinonim za dugovečnost, a mi smo našu ljubav razvukli na pet sezona.
Tokom prve smo kidali. Morali smo, a i hteli smo tako. Putovanja, pokloni, izlasci, seks na neverovatnim mestima, neprestani odlasci u bioskop, knjižare, kupovine, pojedina porodična okupljanja, dve sahrane (sa svačije strane po jedna), čak smo jedno vreme radili u istom kraju.
U drugoj nas je još uvek držao duh sveže ljubavi iz prve sezone. Prešli smo na bolje poslove, ustanovili neka osnovna pravila, proredili prijatelje, uključili samo najužu rodbinu i zarađivali dovoljno da često putujemo. Bila je to odlična sezona. Da postoji IMDB za ljubavne veze, verovatno bismo dobili jaku osmicu, uz pohvale kritičara da smo kao likovi sazreli i da nam je odnos sada dublji.
U trećoj smo već krenuli da se ponavljamo. Nismo radili puno toga zanimljivog, a u udarnim terminima, u vreme rezervisano za božićne specijale, ostajali bismo kod kuće i buljili svako u svoj ekran. Nina je izgledala odlično, ali meni je prvi put krenuo da se pravi stomak. Bio sam kao Metju Peri negde na sredini emitovanja Prijatelja, ali ni približno duhovit i ipak pribran. EMI nagrade smo osvojili na račun stare slave.
Četvrta sezona je donela prve nevolje. Učestalije svađe, pauze u viđanjima, ljubomoru na internetu praćenu gašenjem profila, pominjanjem i pojavljivanjem bivših ljubavi. Ko je pa sad jebeni Stevan? Možda to u seriji deluje dinamično ili komično, ali u stvarnom životu je sranje. Pred kraj sezone nismo ni znali šta će biti sa nama i Nina je rešila da ode od kuće na nekoliko nedelja i prvi put je pomenula raskid. Poludeo sam, pa smo ga pretvorili u pauzu, uz stalne telefonske razgovore.
Rešili smo da probamo ponovo u petoj sezoni. Ja sam insistirao na tome, a imao sam i podršku producenata – naših prijatelja i roditelja. Ali svađa je bilo sve više, lepih detalja sve manje, a seksa gotovo nimalo.
Nakon još jedne, ako se ne varam, trosatne svađe i pokušaja da ispravimo nastali haos, Nina je otišla ponevši samo garderobu i osnovne stvari. Rekla je da će Igor, njen brat, uskoro doći da pokupi ostalo.
Igor je vojno lice, tako da se nacrtao odmah narednog dana i to u sedam ujutru jer u jebenoj kasarni svi ustaju u šest. Očekivao sam da mi umesto pozdrava ostavi nekoliko naprslih rebara ili bar poziv za regrutaciju, ali je samo u tišini skupljao Ninine stvari.
Kako bih razbio neprijatnu tišinu, pitao sam ga o osnovnoj vojnoj obuci.
– Što? Da nećeš možda da se prijaviš? – upitao me je.
– Me ne bre, samo ćaskamo. Da li svakodnevno ispaljujete rečenice iz Ramba?
– Ne.
– Apokalipse danas?
– Ni to.
– Bitke na Neretvi?
– Bukvalno nikoga nikad nisam čuo da izgovara bilo šta iz tog filma.
– Vojska je dosadna.
– Možda i mogu da se složim.
– Naučiš da pucaš i bacaš ručne bombe, ali kako provodiš ostalo vreme?
– Uglavnom na prijavnici, dežurajući.
– Na prijavnici? Kako se to razlikuje od civilnog služenja?
– U civilnoj nisi u uniformi.
– Kako se nosiš s tim? Stalno u uniformi, frizura Vuka Kostića i to.
– Ne moraš stalno da nosiš uniformu kad izlaziš negde, to te niko ne napinje. A u kasarni su svi isti, boli te dupe šta nosiš. Iz nekog razloga mi je zabranjeno da plivam u rekama i jezerima. To je smaranje.
– A kada ne dežuraš, šta radiš? Je l’ barem učite neke borilačke veštine? Ono, prsa u prsa, da možeš da ubiješ čoveka nožem ili granom.
– Marširamo svakog dana.
– Znači, ako nas neko napadne, a ne možete da uzvratite vatru, barem ćete do jaja odmarširati sa bojnog polja.
Njegovo sleganje ramenima mi je bilo dovoljno da stvorim zaključak kakvo je stanje naše vojske.
Nina se, očekivano, nikada više nije javila. Ako bi to uradila, pogazila bi sopstvene principe. Naša veza se temeljila na principima, verovatno je zbog toga i propala.
Zato je naterala Sofiju da me obavesti da je više ne zovem. Nikada – izričito. To je bio Sofijin izraz, da ga je Nina koristila verovatno ne bismo ni bili zajedno. Uglavnom, njeno angažovanje sekundarnih stranki u ovom raskidu je još jedan odvratan ali pametan potez.
Takođe me je izbrisala sa svih društvenih mreža i zaključala profile. Zapravo, to je prva stvar koju je uradila, verovatno dok je još silazila liftom.
Slomio sam samo stvari koje sam sâm kupio ili dobio od drugih ljudi. Nisam ni slomio niti bacio nijedan Ninin poklon, čak ni one koji su mi se peli na kurac dok smo bili zajedno.
Izlomljene parčiće sam izdvojio u ugao sobe i obećao sebi da ću ih uskoro baciti. Ali i mimo toga, stan liči na svinjac. Na svinjac u kome su svinje umrle usled iznenadnog povratka virusa H1N1, a onda su počeli da ih jedu lešinari, pa su i oni pocrkavali, a ubrzo je došla i veterinarska inspekcija i zapečatila prostor, ali je jedan od veterinara ukrao lampu.
Sudopera je prepuna prljavih tanjira, kao i korpa za vеš, a kutije za picu i slična pakovanja brze hrane formiraju piramidu koja se polako približava plafonu. Diskovi i ploče su razbacani na podu, kao i gomila starih časopisa u kojima sam tražio pisma čitalaca sa ljubavnim problemima, zaključujući kako su mizerni u poređenju sa mojim.
Šutnula te riba nakon šest meseci samo zato što si kolima uleteo u njeno dvorište, uništio verandu, sadnice muškatli i ubio kera, a ti pitaš kako da je pridobiješ nazad? Pa, evo ti jedan savet – za početak treba da izađeš iz zatvora.
Uzeo sam neplaćeni odmor na neodređeno vreme – najneefikasniji oblik odsustva sa posla ukoliko kuburite sa novcem. Srećom, lova nije predstavljala problem jer smo Nina i ja proteklih sedam meseci štedeli za putovanje, iako nam je veza bila krš. Ostala mi je polovina te ušteđevine.
Prve dve nedelje sam izlazio. Išao sam u kratke šetnje do supermarketa ispred zgrade. Ubrzo sam shvatio da bi bilo mnogo jednostavnije prebaciti se na dostavu hrane, komunikaciju svesti na pisane poruke – zahtevao sam da mi se ljudi obraćaju isključivo preko poruka, što nije nikakav garant da ću na njih odgovoriti. Račune sam već plaćao preko neta i eto – dobrovoljni kućni pritvor.
Ljudi poput mene već ima u Japanu. Zovu ih hikikomori. Hikikomori su najčešće mladi muškarci koji ne napuštaju stanove nekoliko godina. Japan se smatra jednom od najnaprednijih država i preporučljivo je usvajati navike tamošnjih stanovnika. Preskočili smo Mišimu, ali ovo ne treba da propustimo.
Prvi hikikomori Srbin – glasio bi naslov na Bazfidu, kako domaći mediji isprva ne bi imali sluha za ovakav fenomen. Popularnost bi mi vremenom porasla, kao i broj pratilaca, pa bih nakon pregovora konačno pustio novinare RTS-a da naprave prilog o meni.
– Kada ste poslednji put izašli iz kuće? – pitala bi novinarka.
– Kada je najavljena izgradnja metro linije od Mirijeva do Makiškog polja.
– To je bilo baš odavno…
– Pretpostavljam. Znate, kada jednom prihvatite hikikomori filozofiju, vreme i prostor se spoje, kao u Hokingovoj knjizi, onoj u kojoj je napisao da se sa Kipom Tornom opkladio u četvorogodišnju pretplatu na Penthaus magazin zbog neke teorije o crnim rupama.
– Vidi se da imate dosta slobodnog vremena. Niste izašli ni na glasanje?
– Nažalost, na izbornoj listi nisam naišao na kandidata koji je kao rešenje problema Kosova predložio da niko od stanovnika više nikada ne izađe iz kuće.

____________________________________________________________________________

UROŠ DIMITRIJEVIĆ ima 29 godina i radi kao novinar srpskog servisa BBC-a. Pre dolaska u BBC, radio je za portal VICE Srbija. Autor je tekstova poput “Hranio sam se nedelju dana kao Novak Đoković”, “Držao sam okićenu jelku duže od Beograda” i “Deset pitanja koje novinar treba da postavi na otvaranju septičke jame”.
“Siroti mali ratovi” je njegov prvi roman.

fotografija autora: Dunja Subašić

KRATKA PRIČA ELVISA LJAJIĆA: VILA

proza

Kad otopli dovoljno da se može sjedjeti na zemlji a da nas stariji ne ruže, tad bismo na rijeci pravili male brane, uređujući sebi mjesto za kupanje. Svake godine smo tražili novo mjesto, jer bismo prerasli prethodno ili jer bi se bolje mjesto oslobodilo jer su ga prerasli oni koji su se u njemu kupali.
To je posao od nekoliko dana, koji traži dobru organizaciju. Tačno se znalo ko je zadužen za kamen, ko za busenje, ko za zidanje. Nakon dana, dva ili tri dana zidanja, konačno bi se mogli kupati. Amel, Hajro i ja smo već bili iskusni u zidanju, Dino, Zana, Helena i Adisu nam donosili potrebni materijal. Helenin i Adisov rođak Damir nije htio da se prlja ili kvasi.
– Ko ne pomaže u pravljenju, ne može se ni kupati. – rekao sam. To nije bio moj hir, to je pravilo koje je važilo od kako znamo za kupanje. Damir se naljutio i demonstrativno otišao. Rad nije bilo lagan, ali smo vješto koristili fiziku a da nismo ni znali – kamenje smo dovlačili kroz vodu, hvala Arhimedu. Kad smo napravili pauzu da se odmorimo i ugrijemo na suncu, stigla je i Damirova tetka. Održala nam je predavanje kako nije fino od nas što isključujemo iz naših aktivnosti njenog sestrića, kako to pokazuje da nećemo biti dobri ljudi kad porastemo.
– Ko ne pomaže u pravljenju, ne može se ni kupati. – ponovio sam.
Rekla je, već pomalo i bijesna, da ako ne dozvolimo Damiru da se kupa, da će zabraniti Adisu i Heleni da s nama druže.
– Onda se ni oni neće moći kupati. – rekao je Hajro.
Buckasti obrazi su joj se zacrvenili, bijesno je uzela Adisa za ruku i povukla ga za sobom, a Helena je krenula za njom, jedva sustižući majčin dugi, bijesni korak. Nismo uopšte razgovarali o ovom što se desilo, dogovarali smo koje grane trebamo odrezati kako bi sunce što bolje grijalo vodu u kojoj ćemo se kupati.
Nakon što smo ozidali bočne strane naše brane, sunce se već podobro spustilo ka zapadu a mi izgladnjeli. Dogovorili smo se da nastavljamo sutra oko deset, ranije nismo mogli jer je voda previše hladna. Trebamo donijeti sjekiricu, najlon i šta god budemo pronašli a može nam pomoći pri gradnji. Ponosno smo gledali kako brana stoji čvrsto, činilo nam se da nikad nismo bolje zidali.
Sutradan smo svi došli dosta ranije. Zana i ja smo stigli posljednji, nosio sam sjekiricu koju sam uzeo od svog pradjeda. Hajro je stajao u vodi sa rukama na bokovima, Amel se češkao po glavi, Dino je hodao lijevo-desno.
– Ne razumijem, mrtve mi majke.
Oba naša brižno izidana zdanja bila su srušena.
– Nije padala kiša, nema tragova stoke. Ne razumijem.
Nismo imali druge nego početi ponovo. Onaj entuzijazam s kojim smo juče radili već je popustio, kupanje je odloženo najmanje za još jedan dan, a ponovljeni posao nas je sve unervozio.
– Možda si sinoć kad si provjeravao nešto zeznuo – rekao je Hajro Amelu.
– A možda si ti loše izidao. – spremno mu je odgovorio Amel.
– A možda niko od nas nije kriv. – rekao sam. Pogledali su me upitno.
– Ovaj, čuo sam da postoji vila koja ruši ono što se pravi na rijeci sve dok joj se ne prinese nekakva žrtva.
– Vila? Ovo nam je uradila vila? – Hajro je bio skeptičan.
– Pa daj nam neko drugo objašnjenje.
– Amel je razljuljao.
– Ili je Hajro loše ozidao.
– Ili je srušila vila.
Ispustili su kamenje iz ruku.
– Hoćeš da kažeš da i danas džabe radimo? Da će nam i večeras srušiti?
– Vrlo vjerovatno.
– Jebeš ovo. – Amel je izlazio iz rijeke.
– Hajde da mi uradimo što smo počeli. – insistirao sam.
– I da nam opet sve ode niz vodu?
– I da se vratimo večeras i sačekamo vilu.
Gledali su me upitno, Dino i Zana su pristali odmah, Hajro Amel su se dvoumili.
– Znaš da ne smijemo tako kasno napolje. – rekao je Amel.
– Ti, Hajro i ja ćemo se iskrasti, ne moramo svi biti ovdje.
– A šta ćemo joj uraditi kad dođe?
– Pitat ćemo je šta treba da uradimo da nas pusti da završimo.
Amel je i dalje bio neodlučan, ali ga je Hajrov pristanak okuražio. Večeras ćemo dočekati vilu. Kad smo završili zidanje, napravilo smo sebi malo sklonište u koje smo sakrili alat i najlon koji smo donijeli, i koje je imalo dobar pogled na naš zid. Dogovorili smo se da se nađemo na igralištu u deset pa da skupa dođemo na stražu.
Srećom, živim na prizemlju da je bijeg bio jednostavan. Kad sam stigao na igralište, Hajro je već bio tu. Imao sam dva sendviča sa sobom. Čekali smo desetak minuta Amela, a kako se nije pojavio, zaključili smo da se neće ni pojaviti, da vjerovatno nije uspio da se iskrade.
Naše sklonište je zapravo nekoliko grana povezanih vrbovim prućem, ali je bilo djelotvorno, vila nas sigurno nije mogla vidjeti tu. Noć je bila svježa. Sendviče smo pojeli odmah.
Čekanje je dosadno, posebno kada morate biti tihi. Mjesec je bio pun, rijeka je žuborila, mi smo bili umorni. Gotovo sam zaspao, kad me je Hajro udario laktom u rebra tako jako da sam zamalo jauknuo. Pokazivao mi je panično glavom prema rijeci. Mračna prilika se preko livade približavala našoj brani. Moram priznati da vilu nisam zamišljao tako, okruglasta, zdepasta, koja se spotiče dok hoda. Bio sam razočaran. Očekivao sam ljepotu kakvu ljudi ne viđaju često.
Kad je prilika prišla do brane i mjesec je potpuno osvijetlio, moje razočarenje se ustostručilo. Moja vila bio je Damir. Zdušno se predao rušenju onoga što smo napravili. Da je ovoliko energije uložio s nama u pravljenje brane, još danas bismo se kupali. Hajro je rekao:
– Hajdemo!
Jasno, htio je da ga istučemo. I ja sam mislio da je zaslužio i to bi mi pružilo veliko zadovoljstvo, ali mi je na pamet pala bolja ideja.
Šuštanje iz nepoznatog pravca je zbunilo Damira. Gledao je panično lijevo-desno, pokušavajući da utvrdi odakle to dolazi i šta je dovraga to. Dvije bijele, šušteće figure su potrčale ka Damiru, koji je prestrašen vrisnuo, mjesečina se odbijala od njegovog užasnutog lica. Trčao je u mjestu nekoliko sekundi, a onda vrišteći otrčao istim putem kojim je došao. Trčali smo malo za njim, tek toliko da se postaramo da ne prestane bježati. Nismo se mogli prestati smijati.
Srećom, naši nisu primjetili da smo se iskrali. Amel, Dino, Zana su bili oduševljeni našim poduhvatom. Prekosutra smo od Helene i Adisa saznali da se Damir vratio kući, da nije spavao dvije noći, da je ponavljao kako ga proganjaju duhovi i kako nije prestajao plakati dok majka nije došla po njega. Bilo mi ga je žao. I dan danas je.

______________________________________________________________________________

ELVIS LJAJIĆ rođen je 1983. godine u Sjenici. Živi i piše priče i drame u Sarajevu. Priprema zbirku kratkih priča.

KRATKA PRIČA NENADA BARAKOVIĆA: NAMEŠTENO TAKMIČENJE ZA KRATKU PRIČU U BEČEJU

proza

Znaš, čovek je dileja bez ikakve šanse za promenom. I taj gram mozga što ima u glavi Đavo mu je dao da bi ga dodatno slomio i napravio svoje privatno igralište.

Dan je bio stvoren za pobede. Predaja nikad nije bila opcija. Samo je trebalo biti srećan, a ostalo bi došlo samo od sebe. Ipak, postojao je problem. Nisam bio srećan. Dočepao me je bluz u svoje naručje i nije hteo da me pusti. Govorili su da je bluz kada se dobar čovek loše oseća, a ja sam dobar čovek. Pola čoveka.

Atom čoveka koji je ostao od mene, i nije se pretvorio u lažne vesti koje iz dana u dan izmišljam i objavljujem na portalu.

,,ŠOKANTNO: Džoni iz Luzergada se pretvorio u laž i prestao da bude čovek (FOTO/VIDEO)”, eto to će postati udarna vest ako nastavim da se bavim tim poslom.

Festival besmislenih ideja prekinut je njenom porukom.

,,Šaljem ti link. Pogledaj konkurs za kratku priču. Prva nagrada je 60 000 dinara. Oderi ih. Ljubim te”, pisalo je na displeju. Dobro, lažem te. Poslednja rečenica nije pisala, ali bilo bi lepo da jeste.

Iznervirala me je. Znala je da pišem roman i da me konkursi ne zanimaju. Osim ako nisu namešteni da osvojim prvo mesto, što je u Luzergradu rekost. U nekim drugim gradovima, da, ali ovde je moral oduvek bio na prvom mestu.

,,Šta ima da konkurišem kada znam da sam najbolji?”, odgovorio sam i upalio cigaretu.

Da pošaljem priču, čitav Luzergrad bi pričao o tome.

,,Džoni se prodao. Počeo je da šalje svoje priče na konkurse. Govorio je kako njegov rad otvara oči ljudima i tera ih na razmišljanje, a sada hoće da zaradi lovu”, glasovi u mojoj glavi su postajali sve snažniji. Vid mi je pomutio, a srce krenulo da preskače. Ostao sam bez daha. Pomislio sam da ću umreti. Telo je drhtalo iz sve snage. Krenuo sam da teturam po sobi. Bilo je gotovo. Izašao sam na terasu da se oprostim od sveta.

,,Uzmi me Bože, spreman sam. Uzmi me i odnesi na oblak da sa anđelima sviram harfu. Zbogom, dobri moji i naivni ljudi. Zbogom voljeni gradu. Dao sam ti sve, a zauzvrat nisam dobio ništa. Ne, ne želim nikakve govore na sahrani. Ali ono što želim, to je da znate istinu…”, zaplakao sam i zastao na trenutak. Bilo mi je teško nastaviti govor. Ipak, ne umire se svaki dan. Udahnuo sam iz sve snage i nastavio.

,,Nisam se prodao, a priču nisam poslao na konkurs. Upamtite to”, zajecao sam i obrisao suze sa lica.

A onda mi je čudna pomisao projurila kroz vijuge. Umirem čitavih pola sata, a i dalje sam živ. Mrtav čovek ne govori, zar ne? Mrtvom čoveku se ne smeju ljudi na ulici jer galami sa terase. Kada sam shvatio da sam živ, brzo sam pobegao u sobu. Šta će reći svet? Nisam umro, ali sada znaju da sam lud.

,,DŽONI JE POLUDEO: Evo šta je vikao na terasi (FOTO/VIDEO)”, već sam video novinski naslov.

,,Uvek je bio miran i povučen. Bio je fino vaspitan i uvek mi se javljao na ulici. Nikada ne bih pomislia da će…”, komšinica je davala izjavu za TV Dnevnik. Komšinica je tuđom zaslugom pokupila pet minuta slave i sada uživa. Briga nju za mene, hoće ženama na kafi da se hvali kako je završila na televiziji u udarnom terminu.

Dobra moja i naivna komšinica. Dobri moj i naivni drugar kojem dugujem 500 evra.

500 EVRA?!

Jebem ti život, obećao sam da ću ih vratiti do oktobra. Posle smrti i ludila na red je došao novi problem. Kako vratiti pare? Izašao sam na terasu i pokušao da umrem, ovaj put zapravo ali jok. Nije upalilo.

A onda mi je osmeh ozario lice. O, da. Ponudiću glavnom u žiriju polovinu nagrade. Ako je pošten čovek, i ako konkurs nije samo pranje novca, prihvatiće. Tako je. Prodaću se i poslati kratku priču, uprkos poštenju koje nikada nije bilo upitno kod mene. To mi je u genetskom kodu, kao i svima u Luzergradu.

,,A sada, proglašenje pobednika. Prvo mesto osvaja Džoni iz Luzergrada”, čovečuljak u odelu je saopštio milionskoj publici. Ljudi su bili u transu. Hodao sam po crvenom tepihu i rukovao se sa prisutnima.

,,Ti si Bog. Ti najbolje pišeš.”, luda devojka je vrištala.

,,Ma nije baš tako”, pravio sam se važan, a znao sam da je luda devojka u pravu. Svi smo znali. Znao je i on.

,,Ovo je najvažniji dan za književnost u modernijoj srpskoj istoriji. Naš mladi, talentovani i marljivi novinar postao je i veliki pisac. On je budućnost Srbije. Zbog toga jer je u ovim teškim i istorijskim vremenima hrabro stajao na braniku kulture, dok sam se ja borio za mir i stabilnost u regionu poklanjam mu najmoderniji leteći automobil.”

Gradonačelnik Luzergada je držao govor na trgu pred 200 000 ljudi. Neću te lagati, bilo mi je neprijatno ali nisam mnogo mario.

,,Hajde Džoni, obrati im se, brate moj. Ljudi hoće da te čuju. A posle ako hoćeš mogu da ti sredim posao u državnoj firmi, samo neki papir da potpišeš”, gradonačelnik se smejao dok me je izvodio na binu. Zagrlio me je. Zapravo, više je to bio neki poluzagrljaj, ako me razumeš Postao sam zvezda zbog kratke priče.

,,Govor, govor, govor”, ljudi bez zuba su pravili galamu i mahali sendvičima.

,,Dragi moji, ovo nije samo moja pobeda. Ovo je pobeda svih vas. Nisam kao drugi pisci. Ne pišem zbog love, nego da bih vama otvorio oči i ukazao na svetsku bol i nepravdu. Ovih 500 evra što sam zaradio daću u humanitarne svrhe. Za izgradnju novih bolnica. Za našu decu. Za Luzergrad.”

Lagao sam kao pas, a laž je, gle čuda, naišla na opšte oduševljenje prisutnih. Moraću češće da lažem. Sišao sam sa bine, potpisao gradonačelniku onaj papir za posao, uzeo sendvič i poleteo sa novim letećim automobilom. Tamo gde samo retki mogu odleteti i tamo gde mi je oduvek bilo mesto. Među zvezdama. Ništa nije moglo da zaustavi moj uspeh.

,,Džoni, ručak ti je na stolu”, svetsku slavu je prekinuo glas keve iz kuhinje.

,,Mama, ne prekidaj me. Radim”, odgovorio sam i dočepao se telefona.

,,Ma šta radiš? Bilo bi ti bolje da nađeš posao”, zajecala je. Nikada me nije uzimala za ozbiljno, a 40 godina živimo zajedno. Kaže da treba da se osamostalim. Ne razume da mlad čovek u Luzergradu može da se osamostali samo kad sahrani celu porodicu.

,,Hoću da konkurišem, bre. Kakvu priču da napišem?”, poslao sam poruku.

,,Znala sam da ćeš pristati. Da bude velika priča. Samo velike stvari mogu da osetim.” Ne lažem, stvarno je tako pisalo.

To je to. Postaću slavan. Otišao sam u kuhinju i udario šakom o sto.

,,Mama, daj 200 dinara. Hoću da pošaljem kratku priču na konkurs i postanem poznat”, bio sam odlučan.

Iz novčanika je izvadila poslednjih 200 dinara i ostavila na sto. Zvezda je rođena.

___________________________________________________________________________

NENAD BARAKOVIĆ rođen je 1991. godine u Novom Sadu. Živi od novinarstva i kopirajtinga, a živi za muziku i pisanje. Trenutno radi na albumu sa novim bendom i na prvoj zbirci kratkih priča.

– priča je originalno objavljena na sajtu KULTURA 381 –

književna premijera: ZBIRKA PRIČA “SAZREVANJE MODRICA” DANILA LUČIĆA, Durieux, Zagreb, 2020; ulomak iz priče “Srebro koje tamni”

proza

Imala sam petnaest godina kada me je otac prvi put poveo u paviljon »Cvijeta Zuzorić«. Bila je postavljena grupna izložba ekipe fotografa koji su se vratili sa proputovanja Severnom Amerikom. Tema je bila folklor američke nacije.
Odlična izložba, ono što sam videla mi se odmah svidelo. Pojedini pejzaži planina i jezera koja su ih posmatrala iz podnožja mogli su bez problema biti okačeni pored fotografi ja Anselma Adamsa (naravno tada nisam pojma imala da postoji neki Anselm Adams). Koliko se sećam, bilo je tu predela centralnoameričkih prerija nalik površini meseca. Osamljenih i tihih varošica sa oronulom drvenom crkvicom i benzinskom stanicom sa jednom pumpom ispred koje sedi gojazan čovek i posmatra svog kudravog, gojaznog psa. Portreti čudnovatih predstavnika američke radničke klase: čupavih zapuštenih radnika automobilske industrije; biznismena koji u neverovatno rastegljivom koraku preskaču nekoliko stepenika ka ulazu u predstavništva internacionalnih kompanija; plavokosih preplanulih devojčica na rolšuama dok pijuckaju koka–kolu na širokom osunčanom bulevaru duž okeana; istrošenih, umornih žena sa pothranjenom decom što u redovima čekaju na besplatni lekarski pregled neke farmaceutske kompanije koja je u jeku marketinške kampanje. Da se razumemo, sve su te fotografije meni donosile novo iskustvo, drugačiju predstavu o nepoznatom. Upoznavale su me sa novim fenomenima, ali na jednom veoma racionalnom nivou. Svaka od njih bila je potpuno jasna, u celosti čitljiva, svi njeni elementi dostupni mojoj analizi. Osetila sam dubinu do koje se može prodreti u intimu drugih ljudi, u ono najobičnije iz njihovih života što ipak može da nahrani banalnost naše znatiželje. Pritom, te ljude ne poznajemo, niti ćemo ih ikada videti verovatno, a čudnovato će nam zauvek pripadati.
Na jednoj od tih fotografija (čije bih detalje sigurno zaboravila da je nakon nekoliko godina nisam opet videla u jednom časopisu) bila je porodična kuća građena u karakterističnom srednjeatlantskom kolonijalnom stilu, u Merilendu, verovatno u drugoj polovini osamnaestog veka. Jednospratna, građena od cigle i obojena u belo, imala je na sebi nežno sive detalje oko prozorskih okana i ulaznih vrata. Krov je na četiri vode i na užim stranama počiva po jedan masivni dimnjak. Oko kamene staze koja vodi do kuće posađeno je ukrasno tamno zeleno grmlje na kome se mestimično crvene jarki cvetovi. U trećem planu, u dubini fotografije, vidimo kako se po ostatku imanja prostire gusta šuma kestenova i hrastova. Na levoj strani trema, sa koga se ka nakrivljenom krovu uspinju četiri vitka bela stuba, stoji žena koja grli dečaka i devojčicu. Na glavi nosi slameni šešir širokog oboda, ukrašen crnom vrpcom, a bela košulja na njoj ima visok okovratnik. Devojčica je u laganoj plavoj letnjoj haljini sa raskošnom, belom kragnom koja joj se preliva po ramenima. Rukom pravi senku nad očima. Dečak je u beloj košulji sa kragnom nalik ženinoj i u kratkom crnom šortsu, ramena su mu kruta, glava povijena unazad i čvrsto žmuri. Neprimetna grimasa mu povija usne, pa iako ga sunce nemilosrdno prska zracima, on mu svejedno potura svoj ukočeni osmeh. Njegova desna noga od stopala do kuka nalazi se u nekakvoj metalnoj konstrukciji, verovatno stabilizatornoj protezi, od blistavih šina i kožnih kaiševa.
Međutim, kako se moj pogled odmicao dalje, udesno, videla sam siluetu koja se povlači sa fotografije kroz ulazna vrata, a obrisi joj nestaju u dubokoj senci enterijera. Ruka kojom su otvorena vrata lebdi u prostoru, čudno uperena ka objektivu, kao da zbog siline zamaha kojom je otvorila ta vrata nije mogla da odoli inerciji. Drugom, desnom rukom, ta figura je poput pijanice nekako očajno ščepala dovratak, jedinu stvar koja se može isprečiti pred sramotnim gubitkom ravnoteže. Ta parcijalna silueta je visoka, viša od ostalih na slici, širokih, snažnih pleća i dugačkih nogu, koja se završavaju velikim, bosim stopalima. Sa njima kao da je srastao jedan pas, koji je možda delimično pokušavao među čovekovim nogama da osunča svoje matoro telo. Njih dvojica su tako isprepletani činili nekakvu poluosenčenu grotesku, koja kao da se kajala što se predstavila svetu.
Upetljala sam se u pitanja šta toj fotografiji prethodi, šta dolazi posle nje, kome pripada ta misteriozna silueta, zašto je bosa i zašto želi tako hitro da utekne fotografu, zašto pas tako nemoćno počiva kraj tih ogromnih, prljavih stopala i vrata koja se na njega ustremljuju… Prvo sam mislila da će one dečakove sjajne proteze i ukočenost odvući svu moju pažnju, ali nisu. Zašto bi? Dečak je verovatno rahitičan i osuđen na pomagala, o čemu se tu ima razmišljati. Saosećati verovatno, ali ne i analizirati. Ili sâm taj eksterijer i stara, bogataška građevina… Ali i to je prilično direktno i očigledno, iako važno, upućivanje na klasno pitanje.
Međutim, onaj koji je nestajao sa foto–papira još dugo je treskao mojim mislima, koračajući po daskama i lupajući vratima.

_____________________________________________________________________________

DANILO LUČIĆ rođen je u Beogradu 1984. godine gdje je završio Studij srpske književnosti na Filološkom fakultetu. Objavio je zbirke pjesama Beleške o mekom tkivu (2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (2017), a nedavno mu je objavljena i zbirka priča Sazrevanje modrica (2020).
Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs, a bio je i urednik u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Ko–urednik je Bosanske vile, najstarijeg bosanskohercegovačkog časopisa. Izvršni urednik je edicije »Zajednička čitaonica« organizacije KROKODIL, a uređivao je i vodio večeri poezije ARGH! Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje kolumne i eseje u tiskanoj i elektroničkoj periodici (Before After, Prosvjeta, Marie Claire, Milica magazin).

fotografija autora: Radmila Vankoska

književna premijera: ROMAN FILIPA GRUJIĆA “PODSTANAR”, LOM, 2020; ulomak

proza

Tako je na red došla i tema koja me je dosta dugo držala na vrhovima prstiju.
To je ljubomora.
Ta tema je, za mene, posebno bolna. Razmišljajući o tome, mislim da sam je razvio iz dosade. Ali onda, to mi zvuči podlo i ništavno. Zvuči mi da, kad tako kažem, ljubomora nije nešto što sam ja osećao, već samo pogrešna manifestacija neke druge boljke koja me je mučila. Moguće da grešim. Moguće, veoma, da je ljubomora bila tu, kao neravnina u životu. Kao nešto, što će mi okupirati misli. Što će mi unositi dnevnu dozu promene i nestabilnosti, za kojom sam, možda, podsvesno i pritajeno, žudeo.

Navešću, sad, par konkretnih primera ljubomore i kako su te svađe tekle:
Očito, sve je počelo sa Damirom, onim čovekom, sasvim prijatnim i meni izuzetno zabavnim, koji radi na splavu na kojem smo tokom leta, u tim divnim, dokonim danima, znali da sedimo satima. Damir je konobarisao na tom splavu i Sonja se s njim uvek prisno pozdravljala. Zabavna stvar u svemu tome je što ja nisam na to nikad obraćao pažnju. Meni je bilo sasvim u redu da se ona tako prisno s njim pozdravlja, sve dok nisam saznao jednu činjenicu.
On je bio njen prvi momak, prvi dečko, prva ljubav, kako god, i s njim je izgubila nevinost, takoreći, on ju je prvi video golu.
Sad, jasno je, razloga za ljubomoru nema.
Damir, do tog trenutka izuzetno ugodan i prijatan, druželjubiv i simpatičan, u mojim očima postao je, isprva, predmet mog zanimanja. Sonja mi je tu činjenicu, više se ni ne sećam kako, rekla usputno. Pitao sam je, možda, kako poznaje Damira, a onda mi je ispričala istorijat njihovog odnosa, bez ikakvog ustezanja.
A zašto bi ga i imala?
U prvi mah, meni je to bilo sasvim prihvatljivo. Nisam ja nešto mario za te stvari. Prvi momak, prva ljubav, sad sam ja, bejaše on, više nije, to je meni bilo sve u redu. Nisam želeo da se bavim predznanjima, ikakvim. Za mene je Sonja uvek bila to što jeste, u tom trenutku.
Ali Damir je zbog nečeg drugog postao, u početku, predmet mog istraživanja, a kasnije, razlog mojih neumornih misli o Sonjinoj vernosti i sopstvenoj slabosti. Misli se, često, ušunjaju, najmanje tamo gde treba, negde između uha i srca. Tako je bilo i sa sledećom misli.

Setio sam se, naravno, tako mi je sinulo, dok sam ležao i gledao u Sonjine zube dok se smejala, da je svađa koja je prethodila njenom raskidu sa Banetom, bila svađa upravo zbog ljubomore.
U tom trenutku, mislio sam, Bane je ljubomoran.
Zapravo, u tom trenutku nisam ništa razmišljao. Ali ta misao, Sonja je u još jednom muškarcu, Banetu, budila ljubomoru, ta misao nije mogla da se iskobelja iz mene, kako udahnem, ona je tu, kako napravim korak, ona je tu, kako pređem preko mosta i zađem iza ugla, ona je tu. Tako sam ja, gledajući u Damira, razmišljao, zapravo, o sebi i Banetu.
Šta ako je on bio u pravu?
Sada, gledajući na to, ne mogu sebi da objasnim taj osećaj. Vrlo je jasno da to nije čist osećaj. Jasno je, ljubomora nije racionalan osećaj, u trenutku dok je neko oseća. Ali najsmešnije od svega bilo je to što nisam mogao da shvatim šta ja, zapravo, osećam?
Nisam mogao da shvatim zbog čega ja osećam strah od Damira, muškarca sa kojim je moja draga izgubila nevinost davnih dana, nisam mogao da shvatim zbog čega ja poistovećujem sebe sa Banetom, kad je očito da Bane i ja nismo jedno, nemamo iste oči, nemamo iste reči, nemamo iste misli, ukratko, nemamo ništa isto, osim titule muškarca i, kako ispada, zajedničke devojke. Gledao sam u Damira, čoveka koji mi je toliko bio simpatičan do pre samo par dana, dok nisam znao da je bio sa mojom devojkom.
Ljut sam bio što sam ljubomoran, ljut sam bio što nisam mogao da objasnim šta me muči i šta je, uopšte, ljubomora, kakvo je to invazivno osećanje, kakva je to ludost civilizacije, pitao sam se, da li je ona meni data, da li sam je naučio, da li sam, možda, ljubomoran jer mislim da tako treba, jer, zaista, nisam znao čega sam se bojao, nisam znao da li sam se bojao da će Sonja da me prevari sa Damirom, što je iracionalan osećaj, nema logike da to uradi, i uostalom, ako uradi, šta onda, šta će se dogoditi s mojim organizmom u tom trenutku, ništa, to je činjenica, čak nisam mogao da shvatim ni zašto bi mene pogađalo to da li će Sonja opet da bude sa Damirom, iako nema nikakvih indicija da će da bude, nisam mogao da shvatim ništa, a ponajmanje sam mogao da shvatim zašto uopšte hajem za takve trivijalnosti, koje me sprečavaju da uživam u malim, svakodnevnim radostima koje bi život sa voljenom osobom trebalo da pruža.
Poput, šetnje pored reke.
Gledanja ptica.
Pričanja o dogodovštinama na poslu i smešnim klipovima na internetu. Jednostavno, činilo mi se da me ljubomora izjeda, ali ne toliko sama ljubomora, koliko njene posledice. Bilo mi je, neretko, glupo da kažem da sam ljubomoran, pa sam govorio da sam ljut zbog nekih drugih stvari, pa smo se onda svađali, da bih, na kraju, priznao da sam ljubomoran, i to je trajalo sigurno mesec dana, a da ja nisam mogao sebi da objasnim zbog čega se, uopšte, tako osećam. Izjedalo me je, zatim, što je Bane imao Sonju pre mene, što je apsurdno, kad sam ja, takoreći, oteo Sonju od njega, samim tim, odjednom sam osetio potrebu da zovem Baneta da mu se izvinim, osećao sam da je prava stvar što me je izudarao, i onda sam stao, stao sam i pogledao se u ogledalo i pitao se šta sam ja to, uistinu, postao?
Jedan dosadan čovek, to sam postao, u roku od mesec dana, shvatio sam.
Postao sam jedan običan dosadnjaković, ništarija, jedan običan, sićušan mrav, koji ne može da se nosi sa osećanjima kao odrasla osoba.
Onda sam se pitao da li bih ja, kojim slučajem, bio ljubomoran i da se Damir nije pojavio, da nikad nisam saznao da je on bio sa Sonjom, da li bih ja, a verovatno bih, našao neki drugi razlog za ljubomoru? Naše su svađe, tada, bile česte. Osećao sam, zaista, neobjašnjiv pritisak na grudima i želeo sam da sve, nekako, nestane.

___________________________________________________________________________

FILIP GRUJIĆ (1995) je diplomirani dramaturg.
Autor romana:
“Podstanar” (LOM, 2020)
“Bludni dani kuratog Džonija” (Samizdat, 2017)
Dobitnik je Sterijine nagrade za dramu “ne pre 4:30 niti posle 5:00”, a za tu dramu je dobio i nagradu Slobodan Selenić i podržana je u Maison Antoan Vitez fondaciji za prevod na francuski jezik.
Dobitnik je Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo 2020. godine.
Autor je drame “Vilica Ebena Bajersa” koja se trenutno radi u SNP-u u Novom Sadu i čija se premijera očekuje u Novembru.
Autor je drame “Tamo gde pevaju”, koja je imala premijeru u Skoplju, a domaća premijera se očekuje u Atelje-u 212 naredne godine.
Njegove dve drame “Kada pričamo o ljubavi, da li pričamo?” i “Ljubavna lektira” se igraju na stalnom repertoaru u omladinskog pozorišta DADOV.
Svira u bendu CIMERKE, a imao je i solo projekat pod nazivom Filip Grujić.

fotografija autora: Dejan Petrović

KRATKA PRIČA MARTE KOLEGE: ZUMBULI

proza

nešto je vuče tom odvratnom čovjeku, nešto je vuče. svjesna da njen sljedeći korak ima u sebi već unesen, nepromjenjiv kurs, ona tvrdoglavo odbija krenuti. bogovi se smiju

postoji snaga toliko jaka da svojevoljno upravlja njime ključanjem krvi a on se pita, o bože, zašto imam ovoliko snage, pa udara glavom o zid, ali brzo odustaje jer ne voli bol. i mrzi se zbog toga, ali ono iznutra i dalje ključa i vrije i ne da razumu svjetla nego ga goni pa on ide krvavih očiju u naručaj one koja bezumno jaše po njemu dok joj se potpuno ne preda, ili skoro potpuno, barem dok ga ne iscrpi, dok zadnji atom lažnog znoja ne ishlapi u prvim zrakama jutra

vraća joj se onaj stari prkos, onaj sjaj u očima, kreće se uspravno, zna gdje ide, sjeda čvrsto, zauzima oblik, oko nje se nakupljaju atomi smisla. to zračenje prodire mu u kosti, rastvara molekule sjećanja na onu prozračnu predanost njenom sigurnom vodstvu, onu neograničenu snagu u kostima, i on popušta. ona se obavija oko njegovih kostiju, olabavljuje mu namjeru

riječi mu se skupljaju na rubovima usnica, skupljaju na rubovima usnica, skupljaju na rubovima. nešto u njemu spava, već dugo

u bljesku ljekovitog ludila, diže pogled i vidi je, svoju snagu, svoju ljepotu. prilazi joj i zagrli je kao onda, samo čišće. i u toj pukotini, u tom rascjepu, na međi svjetova isprepliću se u smisao

ali jao! uvid je samo trenutak. prestrašile se duše i usukale natrag u neuralgičnu ranu svojih malih istina, portal se zatvorio. ipak su robovi vremena

otišla je da mu ostavi možda na pragu i pobjegne. ne, da mu ostavi možda na prozoru, pokuca i sakrije se. ne, da mu dođe na vrata s možda, ranjenom pticom. ne, da pokuca i ostane, da uđe, da ode, da sjedne. tri zime. tri zime su prošle a onda se obrušila na možda svom snagom i skakala po njemu do idućeg kolovoza, dok smokve nisu popadale i dok zelenim livadama nije zapuhao snažan vjetar. čahura se otkotrljala, a noćna leptirica uporno se zabijala u prozor

bili smo tamo, zašto mi ne vjeruješ, to se dogodilo, zašto mi lažeš, nazvat ću ga, reći ću mu, nemoj molim te, hoću! da mu kažem, da mu kažem, što ćeš mu reći, da mu kažem, nemaš mu što reći, imam, da mu kažem, da ga pitam

na proljeće je dobila pismo koje je mirisalo na zumbule. na zumbule. odmah je znala da se na njega netko prvo posrao, a onda ga namirisao. ni nakon što je pismo stavila u kutiju, koju je stavila u još jednu kutiju, pa u još jednu i još jednu, prokletih zumbula nije se mogla riješiti. povraćala je skoro mjesec dana

_____________________________________________________________________________

MARTA KOLEGA multidisciplinarna je umjetnica koja živi i radi na relaciji Zagreb-Zadar-Kali, u Hrvatskoj. Jednako je inspirira tradicija pričanja priča i poezija, tradicijsko pjevanje i suvremena vokalna improvizacija. Tri godine vodila je muzičku sekciju „ZborXop“, pjevala u duetu „Marta&Glo“ i bendu „Čiribilu, baveći se intenzivno tradicijskom pjesmom i muzikom Balkanske regije (Hrvatska, Srbija, BiH, Makedonija, Bugarska). Voli melos koji spaja zapadnu i istočnu muzičku tradiciju. 2017 i 2018 putuje u Sevillu i Granadu učiti flamenko pjevanje i ples. Trenutno radi na svom solo muzičkom performansu „Sedam sivih slika nikoga ne vole“, nastupa u flamenko bandu ‘A Cuerdas’ i vokalno-instrumentalnom duetu zajedno s gitaristom Zlatkom Ratkajecom. Piše i izvodi tekstove i muziku za kazalište (lutkarsko-glazbena predstava ‘Tonko i muore’, multimedijalna predstava ‘Regoč’). Vodi ženski zbor u Zadru, s naglaskom na tradicijskim pjesmama Balkana.
Stipendistica je američkog Open Society Instituta (Undergraduate Exchange Program) za jednogodišnji studij na Sveučilištu Georgia, SAD (2007-2008) te Erasmus Mundus master programa MAIPR (Master in International Performance Research 2011-2012), na Sveučilištima Warwick, Amsterdam, Beograd i Tampere.

fotografija autorice: Fisnik Dobreci

književna pretpremijera: ROMAN BENJAMINA BAJRAMOVIĆA “ITAKE”, Buybook, Sarajevo, 10/2020; ulomak

proza

Pokušavam da plačem upinjem se ne ide suzni kanali začepljeni kao arterije jastuk je suh ništa od scene a la bridget jones da pijem mama ima negdje rakiju za obloge grdna je boli me briga ustajem kuhinja u polumraku sudoper tu je dolje uzmimam bezbojna tečnost izgleda kao voda otvaram pomirišem nestane mi pljuvačke u ustima baš je grdna čaša soba krevet boca nalijem popijem sve mi je jasno šutnja Nećko prstom kruži po konzervi piva sve je jasno Delbojeva glava duboko u rukama zašto je tako teško što odlazi pijem puno ljudi odlazi svi odlaze mamine prijateljice odlaze rade po staračkim domovima brišu guzice njemačke gospode za eure koje ovdje ne mogu dobiti brišući guzice na onkološkoj klinici pijem svi odlaze na mastere studije stipendije čuda odlaze da konobare utovaraju kamione pijem prave njemačke zgrade njemačke mostove njemačku zemlju ovdje će ostati pustinja zašto je tako teško pijem zašto nam je svima teško zašto je toliki šupak pijem šta mu je Nećko rekao šta mu je dobri Delboj odgovorio pijem Mašo hajde sa mnom Ovdje je sve što poznajem i volim zahrđalo zastarjelo napušteno obraslo ko će to braniti ako svi dezertiramo ko će to braniti od ovih što ostaju magla se diže iz podnožja mojih očiju sve mi je jasno krpa od čovjeka jasna mi je tuga prezir pretvoren u samoprezir popili smo poparu upali u zamku sve mi je jasno magla se diže na zjenice smiješio se u onom čudu što se vrti zar ne zna da mi je odvalio pola srca magla se podigla pijem više ništa nije jasno.

Polako prepoznajem elemente oko sebe: krevet, posteljina ljetna (samo čaršaf), jastuk stegnut oko moje glave kao francuski ključ, prozor, kiša ponovo je počela, strop čini mi se nižim nego što je bio, polica, knjige, ormar, Kavafi na natkasni pored mene. Moja soba. Ne mogu se pomaknuti, probudila sam se prije svog tijela, rakija je umtrvila prenos električnih signala iz mozga, pokušavam se pomaknuti, u glavi mi je novčić i zvecka kao u praznoj kasici, mučnina, pomičem glavu, gledam jesam li povratila (nisam, nema ništa) miris slanine i jaja me udari u nozdrve, mičem se, sjedam na krevet, podrigujem kao superhik, soba je čudno uredna, gledam okolo polupogledom, vrijeđa me svjetlost dana, sakrivam zjenice da ne ispare, ustajem, novčić u glavi rasuo se u hiljadu komada, glava zvecka kao bebina zvečka, doteturam do kupatila, shvatam da sam u pidžami, ne sjećam se da sam je obukla ali ne sjećam se skoro ničega. Puštam česmu da se olakša, voda teče, zapahne me svježina lavaboa, odmjeravam da li da se pogledam u ogledalo. Neću, istišćem pastu, ona izlazi na četkicu kao gnoj iz rane, muka mi je od te misli, nagnem se nad šolju, povraćam, jednjak me boli od toga, puštam vodu, žuto zelena tekućina nestaje u viru (grašak od jučer), perem zube, odagnavam misao o gnoju, četkam snažno da se očistim, najradije bih se očetkala cijela tom pastom za zube. Pitanje od sinoć sijevne kao migrena, pogledam se u ogledalo, zašto mu nisam rekla da se goni u kurac, da mi se gadi, bilo šta, ostavila sam ga tamo da sjedi na vrteški kao autistično dijete, ništa nisam postigla ni za sebe ni za njega.
Odvlačim se do kuhinje: mama.
Sjedi za stolom, servirana dva tanjira, slanina i jaja, palačinke, džem, puter, čokolešnik, bože kako volim čokolešnik, kutija se sjaji na stolu, doručak je bogat kao da sam prošla odličnim. Sjedam, glava kao fišek sjemenki, zvecka kao da je neka hrskavica pukla u njoj, zvecka kao izvrnuto koljeno. Jedem uprkos mučnini, mama ništa ne govori. Ne govorim ni ja. Ne znam da li me gleda, suđe odzvanja, mi šutimo. Sipam čokolešnik, posežem za mlijekom.
Mašo, kaže mama.
Sipam mlijeko u tanjir.
Mašo, našla sam te sinoć na podu u povraćotini.
Znači ipak sam povraćala, pa šta,malo mlijeka, volim kad je manje mlijeka.
Rakija za obloge je skoro prazna, kaže mama naoko mirna, razbila si čašu.
Tako je, kao da je nešto tresnulo sinoć i to je očistila. Kad je manje mlijeka ne stvara se kaša, bude još hrskav.
Mašo razgovaraj sa mnom molim te kaže mama.
Čujem kako joj se oči pune suzama. Hrska pod zubima i ostane onaj slatkasti okus na nepcu, ma divota.
Ja stvarno više ne mogu ovako shvatam da si ljuta pogriješila sam rekla sam groznu stvar kajem se Mašo zaista se kajem.
Ni dva ni četiri tanjira ovoga nisu dosta, samo ne valja kad se pretjera sa mlijekom, dobiješ razbuzanu kašu.
Ali moraš da shvatiš da ni tvoje ponašanje nije normalno ne znam čime sam ga zaslužila ja sam jedna, Mašo, nemam nikakvu pomoć, ni mušku ruku.
Jedno vrijeme sam ga jela bez mlijeka, samo nagnem iz kese, dobivala sam zatvor od toga.
Ne znam više kako da se postavim prema tebi ne znam kako da doprem do tebe i sad evo kao da govorim u zid dosta mi je toga skoro ti je trideset godina u guzici Mašo
Čujem suze kako padaju na stolnjak kao kamenje sa ruševne zgrade, šutim, gledam u vjevericu na kutiji čokolina.
Reci nešto drekne mama. Ustajem, uzimam tanjir
Sjedi čuješ li me ja sam ti majka sjedi naređujem ti da sjedneš. Tanjir čučne u sudoperu. Idem prema vratima, izlazim iz kuhinje.
Vrati se čujem je kako proklinje, zamišlja da je lik iz Biblije, deklamuje.
Ako sad izađeš nećeš se imati kamo vratiti, viče za mnom.
Aha jest mislim. Zalupim vratima.

Delboj stoji na šanku, pokušava zakačiti nekakav transparent. Šank se ljulja pod njegovom težinom. Sjedam, ne primjećuje me. Okrenut je leđima, fokusiran, pokušava jedan kraj zalijepiti selotejpom za neon koji je davno prefarbao u narandžasto. Prilazim mu nečujno ništa ne sumnja, tiho psuje komad selotejpa koji mu se neprestano lijepi za prst. Drugom rukom drži transparent koji je ustvari velika traka papira, ne vidim šta piše. Prišla sam, gotovo ga dodirujem, on i dalje u svijetu selotejpa. Grubo ga uhvatim za nogu, on vrisne, transparent padne, on se okrene unezvijeren. Trebalo mu je sekundu ili dvije da me izoštri i prepozna zbog panike.
Jesi ti normalna, kaže. Smijem se
Mogao sam te štosirati iz refleksa, kaže ozbiljno.
Ma hajde kažem koga ćeš ti štosirati, kažem. On silazi sa šanka gunđajući.
Kako ide turski, pitam.
Od naslsn nisam odmakao, kaže i diže papirni transparent s poda,
Učim kod ovog jarana što dovlači nargile iz Turske.
Zar nisi upisao kurs, pitam
Kakav kurs, kaže i penje se na šank noseći transparent, komad selotejpa zalijepljen za njegov prst vijori.
Znaš li ti koliko to košta, kaže s prezirom.
Mislim da ti je pametnije da uzmeš novi komad selotejpa, kažem.
On pogleda onaj zalijepljeni koji se zavrnuo i mahao potpuno neupotrebljivo. Delboj uzdahnu, siđe sa šanka, uze selotejp i presječe komad zubima.
Ovako je mom jaranu zub ostao na selotejpu ovo treba oprezno, kaže i otkida još jedan komad, poveći. Penje se na šank.
Svakakve jarane imaš, kažem. On se nasmije.
Da ti pomognem, kažem. On odmahuje glavom.
Šta ti zapravo radiš, pitam.
Sad ćeš vidjeti, daj pridrži ipak ovo dok ja skoknem na drugu stranu, kaže. Penjem se na šank, pritisnem mjesto koje je držao, zalijepljeno je ali ne baš čvrsto. Delboj razvi transparent, pope se na stolicu, zalijepi transparent za izblijedjelu zavjesu koja pokriva ono što Delboj zove ostavom. Transparent je raširen, Delboj stoji nasred kafane, silazim i ja, gledam piše: SRETAN RODŽENDAN.
Ovo je za Nećka, kaže Delboj i smiješi se kao brižni otac, srce hoće da mi pukne, transparent klizi sa strane šanka, trčimo da ga spasimo.
Transparent se smirio kao vezani ker. Sjeli smo gledamo ga.
Šta misliš, kaže Delboj.
Meko đ, kažem, on kaže šta.
Meko đ nije dž, nije rodžendan nego rođendan, kažem. Razočarenje pređe preko njegovog čela.
Jebi ga, kaže, znao sam dumao sam jedno deset minuta nad tim slovom kad sam pisao.
Jebat ga, kažem, ove godine je rodžendan, Nećku neće smetati. On se osmijehne veselo.
Smeta meni što sam nepismen, reče.
Nećku će biti smiješno, kažem. Delboj sjeda u njegovu stolicu.
Gdje je on, kaže.
Ne znam, nije mi se javljao.
Danas nije dolazio nikako.
I ja zamalo nisam došla, kažem, glava me razvaljuje. Delbojme gleda upitno, nasmijem se.
Napila sam se sinoć sama sa sobom, maminom rakijom za obloge. Delboj zvizne u čudu. Gleda me polu-zabrinuto, polu-impresionirano. Ne progovara. Ne progovaram ni ja. Česma kapa, tupi udari vode u lim.
Zašto, pita Delboj.
Imala sam jedan susret, kažem.
Delboj zašuti. Njegova ruka se miče prema meni puževom brzinom. Hoće da me zagrli neprimjetno. Odjednom, mijenja smjer, njegovi znojni prsti samo me potapšaju po ramenu. Pokvarila sam Delboja. Gledamo u transparent.
Napravit ćemo Nećku pravi rođendan, kaže Delboj na kraju, i mi ćemo se osjećati bolje, imam i šeširiće i one stvarčice što vrište kad puhneš u njih.
Rodžendan, ispravljam ga.
Da, kaže on, rodžendan. Opet tišina. Delbojeva ruka se ne pomiče. Moja ruka se počinje znojiti od njegove znojne ruke.
Je li došao, pitam, je li Jakov bio ovdje. On šuti, ne gleda me, odvaguje da li da slaže. Ali Delboj ne zna lagati.
Dolazio je, kaže, ništa bitno.
Šta te je pitao, kažem.
Ništa.
Delboj, šta te je pitao.
Ama ništa.
Delboj.
Pitao me da idem s njim.
Šta si mu rekao? Tišina.
Šta si mu rekao?
Ništa posebno, rekao sam mu da neću, a da i on razmisli, super je što ide ali svašta se može postići i ovdje sa malo više truda i puno sreće, doduše, ali nije u tome stvar, rekao sam mu da ga ovdje vežu neke stvari koje….
Delboj je istrtljao sve ovo vrlo brzo, ali se naglo zaustavio na ‘koje’. Ne insistiram dalje, teško diše, dovoljno sam ga izmučila ovih dana. Sigurno misli da sam luda.
Delboj, kažem, izvini za ono neki dan.
Uredu je, idem po pivo.
Donesi i meni, kažem, glava me razvaljuje.

_________________________________________________________________________

BENJAMIN BAJRAMOVIĆ rođen je 1989. godine u Zenici. Diplomirao je glumu na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu 2011. godine. Igrao je u zapaženim domaćim, regionalnim i internacionalnim produkcijama (“Tajna džema od malina”, “Životinjska farma”, “Moja Fabrika”, “What is Europe”, “Muški-ženske/Ženske-muške”, “Schlachtfeld erinnerung” etc)
Dobitnik je nagrade “Oslobođenja” za kratku priču 2020. godine.
“Itake” je njegov prvi roman.

KRATKA PRIČA MILJANA MILANOVIĆA IZ ZBIRKE “PRODUŽETAK VRSTE”, Partizanska knjiga, 2019.

proza

LJUBAVNI ŽIVOT KITOVA

MAMU

Sedimo za stolom u oronulom predgrađu koje ponovo oživljava. Stara skladišta od cigli postaju nova urbanistička zona. To se zove gentrifikacija. Rekao je Vomp. Nedaleko od luke niču male zelene oaze nakrcane tehnološkim novotarijama. Svedoci smo preobražaja Hakam oblasti. Raj za generacije osvešćenih. To smo mi. Sedimo svi zajedno. Mamu i njeni prijatelji. Nosimo majice s obeležjima lokalnog fudbalskog tima, u bojama koje predstavljaju slobodu i borbu za bolji život, vladavinu ljudskih prava i otpor neoliberalnom kapitalizmu. Gušimo se od smeha. Ispijamo dobra vina starog i novog sveta. Grickamo švajcarske sireve, italijanski pršut i španske masline. Neko je doneo dimljenog lososa i zeleniš s dresingom od mirođije i nečeg belog, kremastog. Lepi mi se za brkove kao pivska pena. Mamuini prijatelji su levičari. Uglavnom doktorandi humanističkih nauka, poneki profesor ili docent. Vomp je filozof. On previše razmišlja. Na ivici je da odustane od studija. Nisu mu bitni ispiti. Bitna mu je suština. Uglavnom, ostao je bez para.

„Čovek bez ideje je usahlo drvo na vetru“, ponavljao bi istu misao uvek kad je sit i zadovoljan.

Moje ime je Zui. Ja sam dete farmera. Morao sam da pobegnem od slame i balege. Sada radim svakakve poslove. Uglavnom teške. Najviše volim da poziram umetnicima. Nag. Mamu kaže da sam građen kao Apolon. Kako god, pristojno plaćaju.

Mamu je preglasna. Od vina postaje razmetljiva. Razgovaramo o ugnjetavanju običnog čoveka i hordama jadnih izbeglica. Pominjemo zidove, bodljikavu žicu, blato i elektro šokove. Prepričavamo scene iz metroa. Kritikujemo državu i sistem. Mas je pomenuo azil za pse. Vomp grize svoje prste.

„Sada je trenutak. Moramo da stanemo na put ovoj tiraniji“, Guhaam lupa pesnicom o sto. Puding od vanile podrhtava. Guhaam obožava kada je u centru pažnje. Mamu je navučena na njegove baljezgarije. Sluša uspaljeno srčane govore pune empatije prema nesnađenom pojedincu i bespravnom poretku. Ponekad pomislim da svršava od toga. Dok se jebemo, tera me da ponavljam revolucionarne pokliče. Uglavnom, Guhaam nema muda. Dobro je situiran i povaljuje ribe glumeći romantizovanog predvodnika.

„Jeste li videli laž?“

Što smo pijaniji, dijalozi postaju sve komplikovaniji. Koriste se strane, neizgovorljive reči, fraze na latinskom, termini iz marksizma. Već godinu dana rešavamo civilizacijske probleme u ovom istom stanu. Uz trpezu i alkohol. Moderna revolucija može da se sprovede kada bismo svi kolektivno izbegli da platimo porez. Razrađivali smo Masove hipoteze. Zamislite da političari primaju platu isključivo od donacije zadovoljnih građana. Sada kaže da to nije prava stvar. Prava stvar je bomba. Dinamit. Kalašnjikov. Nema pregovora. Došao je trenutak malo i mi da tlačimo. Guhaam ga smiruje i savetuje da ne brza. Mamu ustaje i kaže da ne može više ovako. Želi da se što pre uključi u akciju. Ona je pronašla način. Barem dok se ne stvore uslovi za nešto više. Sveobuhvatnije.

„Društvo, ja za tri dana odlazim u Indiju.“

Napravila je teatralnu pauzu. Pogledala je Guhaama upitno, tražeći odobravanje, ili bar neki znak da je zadovoljan njenom odlukom. Guhaam je vrteo čašu i odmeravao boju dobre berbe.

„Želim da pomognem jadnim slonovima.“

Iz fioke je izvadila bulhuk1.

„Ovo je simbol ropstva koji ću da uništim.“

„Bravo, Mamu“, napokon se oglasio. Ostali su aplaudirali nazdravljajući. Onda su klicali dok je Mas proizvodio zvuk planinskog gorile. Pokušavao sam da shvatim kako se uklapam u celu priču oko slonova. Prethodne noći sam napisao kratak govor i naučio ga napamet, sve u nadi da ću je pitati da živimo zajedno.

Kada su svi otišli, ali najpre izmešavši obuću, kapute i bacivši po peglu u kupatilu, strpali smo sudove u mašinu. Pokušao sam da je poljubim u trenutku kad smo se slučajno uhvatili za isti tanjir. Sklonila je glavu. Tu slatku bundevicu u kojoj se krije lek za oholost čovečanstva.

„Jel’ to stvarno, ili se samo praviš važna pred njima?“

„Zašto bih se pravila, ti jednostavno ne možeš to da razumeš. Ja se ne zadovoljavam malim ciljevima. Žao mi je.“

Pogledala me je, puna prezira, i rekla da je najbolje da večeras ranije odem. Očekuju je sati pakovanja.

ZUI

Mesec dana nakon što je Mamu otišla, dogurao sam do dve pakle dnevno. Sedam miligrama katrana po cigareti. Pljuga. Džoging. Pljuga. Tuš. Nikotin. Pa još nikotina. Mas mi je rekao da mu je žao kako je sve to između Mamu i mene ispalo. Vomp mi je pod mišku ćušnuo formular i propratno pismo, njegovu uredno pripremljenu prijavu. Bio mu je potreban taj posao, ali je odustao zbog hladnoće. Rekao je da ja znam s životinjama i da bih se verovatno dobro snašao.

„Evo ti i adresa. Daleko ostrvo. Istraživačka stanica. Apliciraj. Pomoći će ti da se središ.“

„Kitovi?“

„Kitovi, krave. Isti kurac.“

„Do kada je rok?“

„Sve ti tu piše. Ti si dobar dečko, Seljak“, vikao je s druge strane ulice.

Seljak. Tako su me oslovljavali. Sve je počelo s Guhaamovim podjebavanjem. On je to izgovarao krajnje podrugljivo i zlobno. Ostali su zvučali simpatično. Prijateljski. Tog dana, dok sam ulazio u taksi za aerodrom, Guhaam se gotovo očešao o moje rame. Nije zastao. Nije me ni pogledao. Pokušao sam da ga dozovem, ali se nije okrenuo.

Promenio sam dva leta. Ribarski brodić me je doveo do betonskih stepenica uz strmu kamenu liticu. S vrha pružao se pogled na ledene bregove. Izranjali su iz vode na samom ulazu u fjord koji zadire duboko u kopno. Magla je tekla kao reka s planina u pozadini. Preda mnom se pružao travnati plato s belom kupolom u centru. Iz nje su štrčale dve visoke antene. Okliznuo sam se i pao na kolena. Ranac prenatrpan stvarima oborio me je na bok. Psovao sam fensi košulje, patike za trčanje i bade mantil. Na vratima je stajao starac u oker skafanderu. Klimao je glavom.

„Kafa? Čaj?“

„Kafa.“

Noh me podseća na pokojnog strica. On je bio mnogo stariji od mog oca. Retka, seda kosa koja oko temena tamni. Uredno izbrijan, miran, prijatnog glasa i nepokolebljiv. Vuče noge kad hoda. Nosi glomazne cipele i sat koji pokazuje tačno vreme u Ukrajni.

„Dobro je. Nema više čaja.“

Sedimo za stolom jedan naspram drugog. Noh me odmerava i mulja gutljaj u ustima. Na stolu započeta partija domina. Odigrava.

„Kost“, kaže. Oblizuje donju usnu. Oči mu sijaju, stisnute izboranim kapcima.

„Domine“, dodaje i pokazuje nosem.

Podižem duplu trojku.

„Napravljene su od kosti kita.“

Prelazim palcem po crnim tačkicama. Prijatna je na dodir. Onda mi se pred očima stvara slika vodoskoka, pa kit koji otvorenih usta izranja na površinu. Reklama za osvežavajuće bombone. Danonoćno se vrti na nacionalnoj televiziji. Odustajem od poteza.

„Da li znaš kako ženka kita doji mladunče?“

Odmahujem glavom. Noh ustaje i odvlači se u drugu prostoriju.

„Ovde ćeš da spavaš“, dovikuje.

NOH

„Pssssst.“

Ako želim da saznam čemu služe svi ti tasteri (sa i bez natpisa), potenciometri (manje ili više osetljivi), svetleće indikacije žute boje, svetleće indikacije zelene boje, sonari, ekrani i jedna načeta rolna ubrusa, moram da budem uporan. Noh ne govori mnogo. Uobičajeno je, da ja započnem razgovor rečima kako, ili šta misliš. Često ne završim pitanje. Dobijem prst koji se njiše.

„Čitaj“, ponekada mi da jasne instrukcije. Uglavnom sedimo u tišini.

„Psssst.“

To i nije prava tišina. Neprestano se čuje brujanje ventilatora na mernim instrumentima. S vremena na vreme zakrči radio-veza. Noh, posle jutarnje gimnastike, stane kraj prozora i kusa kašu iz blendera. Kada su dani vedri odatle se vide sante leda koje plutaju poput napuštenih prekookeanskih brodova. Donedavno su se ovde okupljali. Izgovara istu rečenicu. Pre toga, uzdahne. Kada je tmurno, ne kaže ništa. Samo kusa. Znatno brže. Onda navuče slušalice, pa osluškuje. Ja popijem nekoliko kafa. Izađem ispred na tren, da udahnem svež vazduh, protrljam oči, protresem se. Dobro jutro. Urliknem. Osetim golickanje, kao kod aparata za inhaliranje. Čist udisaj. Bez smoga. Obiđem krug po stanici, pa se zavalim i čitam.

Petog dana otkrio sam prostoriju u stražnjem delu stanice. Sređivao sam neke kutije, kad su mi se ukazali nastavak hodnika i još jedna vrata. Iza njih, duguljasta zapuštena soba s tegovima i bendž klupom. Na prašnjavom podu, trenažni bicikl u delovima i pored njega sprava za veslanje s pokidanom sajlom. Prozor na severnoj strani bio je zatamnjen slikom. Obrisao sam je i bez Nohovog znanja okačio o zid u trpezariji.

Jedrenjaci ustremljeni kao roj ljutih stršljena. Kilometri mreža i harpuni. U uglu krv i peraja, utrobe razbacane na sve strane. Osamnaesti vek. Žetva kitova.

„Mast“, izgovorio je umesto laku noć.

Sutradan više nije bilo slike.

Prošli su meseci. Naučio sam mnogo toga o kitovima. Baratam i latinskim imenima. Jasno mi je šta su sisari. Imao sam dovoljno vremena da shvatim i samog sebe, a i Mamu. Imao sam dovoljno vremena da ponavljam iste scene, da tumačim reakcije, odgovore, i analizram šta bi moglo biti bolje. Drugačije.

Noh se probudio čio i veseo.

„Danas mi je rođendan.“

Pokušao sam da se rukujemo i uputim mu čestitke. On je jurnuo k frižideru s rezervama konzervi koje smo jeli. Prevrnuo je sve i izvadio vakumirani najlon s odrescima. U drugoj ruci držao je flašu viskija. Vatru smo neprestano raspirivali fenom za roštilj. Gasio se žar od suvišne vlage.

„Koliko si napunio?“

Noh nije odgovorio ništa. Sipao je i zahtevao da eksiramo. Ispili smo do dna tri puta. U magli.

„Sunčan dan iznad oblaka“, rekao je. Klimnuo sam glavom i zavrnuo nogavice.

„Sunce je negde tu.“

Podigao sam pogled, ali sve je bilo nepromenljivo, beličasto.

„Baš onako kao što je i ona negde tu.“

„Ko?“, upitao sam.

„Ara. Poslednja ženka svoje vrste. Zbog nje smo i mi ovde. Ima nešto malo preko sto godina. Bila je dole u fjordu pre trideset. Snimio sam njen poslednji zov. Uporna je. Traži savršenog muža.“

Pomislio sam na Mamu. Na njene slonove. Na otiske u pesku. Noh je poslužio ražnjiće.

„Probaj.“

Zagrizo sam, željan roštilja. Konzervirana hrana me izluđivala.

„Dopada ti se kitovina?“

Ispljuvao sam sažvakan zalogaj spreman za gutanje na vlažnu travu. Sačekao je pravi trenutak. Umalo se nisam zagrcnuo. Bacio sam i ostatke. Ceo ražnjić. Od svega što sam pročitao i zamislio u svojoj glavi, shvatio sam da ne želim, ni na koji način, da naudim tim divnim bićima. Ponajmanje sam želeo da ih jedem. Noh se smejao.

„Ne bacaj. To je poslednja kesa.“

Podigao je najlon. Na zgužvanoj nalepnici pisalo je svinjetina. Psovao sam. Noh je nalio još viskija. Alkohol. To mi je bilo potrebno da se osetim ravnopravnim i dovoljno kompetentnim. Želeo sam da postavljam pitanja.

„U čemu je problem?“

Odveo me do magacina. Otkrio skalameriju nalik podmornici. Držao sam poluispražnjenu flašu.

„Ovo je Džef. Čelični mužjak. Naš zadatak je da, kada se ona pojavi, pošaljemo Džefa u štetu.“

Nešto nalik bojleru s perajima stajalo je na izduvanim gumama. Pokušao sam da ga podignem. Zabolela su me leđa.

„Voliš li društvene igre, sinak?“

Podigao sam flašu radujući se.

„Na eks.“

Naizmenično smo merili alkohol u krvi nekim kineskim meračem. Pokušavali smo da zajebemo senzoriku načinom kako duvamo.

0.9

1.2

0.8

0.3

1.6

1.6

1.3

„Pssssst, danas mi nije rođendan“, rekao je kad sam već klonuo.

ARA

Osluškujem.

Hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh…

Poslao sam imejl Vompu. Pitao sam ga kako je. Odgovor je stigao trećeg dana. Izgleda da ti je dobro, napisao je. Ne žalim se. Učim. Zanimljivo je. Čuješ li se s Mamu? Napisao sam. Na odgovor sam čekao još duže. Onda sam dobio od nje jedan dugačak mejl. Uglavnom je, u prvom pasusu, pisala o mojim manama. Onda je tri puta duže pravdala svoje. Nije pomenula slonove. Rešio sam da joj odgovorim kad budem odabrao prave reči.

Hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh…

Noh više ne osluškuje. Žali se na bol u predelu stomaka i ranije odlazi na spavanje. Neprekidno slušam i izveštavam ga o svakom prizvuku koji liči na nju. Sanjam kako mi se obraća. Poslednja žena na svetu.

Dobio sam još jedan imejl. Ovog puta od Masa. Napisao je kako je razočaran političarima koje je podržavao. Lepo je to elaborirao svrstavajući ih u različite rodove, fokusiran na porodicu svinja. U post-skriptumu napisao je da se Mamu vratila u Hakam nakon dve nedelje provedene u Indiji i da se ubrzo zatim odselila u neki mali grad. Dobila je dete. S njom je otišo i Guhaam. Izračunao sam. U periodu kada je zatrudnela, prestali smo da koristimo kondome.

Noh je umro s brijačem u rukama. Nag. Postupio sam po proceduri i pozvao ekipu. Dolaze po nas. Po posmrtne ostatke i mene. Dok sam čekao, nisam prestajao s osluškivanjem.

Hhhhhuuuuuuuuummoooooooommmhhhhhhhuuuuuuuuummooooommmhhhh…

Potrčao sam po Džefa i povukao ga za njušku, željan da izguram pastuva. Mislio sam da je to jedina prava stvar koju moram da učinim. Gurao sam. Teglio. Uz pomoć Nohovog kombinezona uspeo sam da dovučem mašinu za oplodnju do vrata, a onda sam pomislio na Mamu i njene reči koje su me bole u slepoočnice svaki put posle seksa pod tušem. Ona nije želela decu. Imala je velike ciljeve.

1 Bulhuk je štap sa kukom na vrhu koji se koristi za kroćenje slonova.

___________________________________________________________________________

MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).