Category: proza

KRATKA PRIČA NADE BRČIĆ CRNOGORAC: IO SONO AFRICANO (iz zbirke “Vrijeme promatranja”, Disput, Zagreb, 2021.)

proza

Prostor pod mojim nogama pravokutan je i prekriven bijelom hladnoćom. Neki umjetni kamen. Imitacija. Sve oko mene je imitacija. Parfemi koje prodajem su imitacija. Moj mali pult imitacija je prave trgovine. Ja sam imitacija prave prodavačice. O parfemima znam vrlo malo, gotovo ništa. Ali to ništa posjeduje i moj šef. On ima prljave nokte, nemirne, sitne crne oči koje neumorno skaču i nikada ne gledaju u osobu s kojom razgovara. On ljudima koje vidi prvi put u životu govori ti. Okrugao je, proćelav i mastan, sav se sjaji kao komad pizze s pet vrsta sira.
Prostor pod mojim nogama odmorište je veličine otprilike dva i pol puta četiri metra u zgradi nekadašnje NAME, prvo odmorište na putu za kat. Od mene do ulaza spušta se devet dugih i plosnatih stepenica na isti takav pravokutnik. Nekada je to bio jedinstven prostor, a sada je pregrađen u mnoštvo kokošinjaca u kojima svi nešto prodajemo. Kokodačemo.
Vrata se nečujno otvaraju. Utrčava zima i udara me u noge. Vrata se nečujno zatvaraju. Klize staklene stijene u ritmu koji tek pokušavam savladati. Iz kafića u prizemlju lijevo povremeno dopiru glazba i žamor. Jače kada se otvore njegova vrata.
Jaaa saaaam sirooomašan, pjeva muški glas. I ja, htjela sam mu dobaciti.

***

Povremeno je mirisalo na kuhano vino, cimet i klinčiće. Nije mogla otići onamo, nije si to mogla priuštiti. Kuhano vino i kafić, te dvije stvari. Kafić je bio malen, stiješnjen mnoštvom nepredvidivih kutova, podsjećao ju je na vagon vlaka, i još je bio bez grijanja. Valjda su se grijali kuhanim vinom, čajem, kavom, vrućom čokoladom, cigaretama i vlastitim tijelima. Ali predmeti oko nje ne postoje i za nju. Predmeti su udaljeni i nedostižni. Predmeti su fluidni. Skliski, tekući i odlaze od nje ispunjeni strahom. Predmeti je okružuju, zarobljavaju, ali i oslobađaju napuštajući je. Predmeti joj ne pripadaju, nisu njeni, nedohvatni su. Predmeti su tuđi.
Nisu moji, šaptala je neprestano kao neku mantru. Predmeti nisu moji. Ne pripadaju mi. Oslobođena sam od predmeta. I oni od mene. Što mi pripada, petljala je dalje s tim mislima. Pripada mi samo ovaj zrak, ništa više, samo njega uzimam bez straha. Šef je rekao da će danas doći i donijeti mi novce i papire. Nema ga. Još ga nema. Još me nije prijavio. Ništa. Opet ništa. Opet sam ništa. Nema veze.

***

Danas ne miriše ništa, čak ni moji parfemi. Ovo je bezmirisni prostor, valjda zbog propuha. Ljudi prolaze pokraj mene kao pokraj još jednih klizećih vrata. Ja sam vrata koja ne otvaraju. Oni koji dolaze ovamo u kupovinu uglavnom baš i nemaju novaca za parfeme. Oni koji imaju odlaze na drugačija mjesta, skupa mjesta, ulaze u oblake mirisa gdje ih hodajuće lutke okupaju nasuho i prodaju im Gucci, Boss, Bvlgari ili Chanel 5 i slično. Bočice koje prodajem ne dosežu te nebeske cijene, one su obične, malene i jeftine, u nekoliko boja, već prema vrsti. Ljubičica je ljubičasta, naravno, samo tko to još traži i kupuje? Ljubičice?
Vrata se otvaraju i zatvaraju. Na nogama mi izrastaju čelične klizaljke. Hladna atmosfera, nečiji koraci i glasovi u prolazu, mrmljanje, posljednji dogovori ispod glasa prije razgledavanja, probavanja, možda kupovanja. Ljudi prolaze. Pokušavaju me ne gledati. Ne dopuštaju očima da se zaustave, pogledu da se spusti na mene. Svaki je trenutak opasan, govore mi njihova tijela. Razumijem ta tijela bez novaca. Razumijem ih i ona znaju da ih razumijem i da se ne ljutim na njih. Mi smo na istoj strani. I oni su nečija imitacija. I oni imaju svoga šefa koji im nije platio tko zna koliko mjeseci. Nisam dobila plaću za prvi mjesec rada. Nije me prijavio. Razumijem ta tijela koja se ne okreću prema meni. Mi smo izgubljena tijela i zato nevidljiva. Šef me nastoji ne vidjeti jer se onda mora živcirati, psovati, vikati da nema novaca. Ja se ne moram živcirati. Ja ne moram psovati. Ja ne moram vikati. Ja sam strpljiva. Mirna. Nevidljiva sama sebi dok se tražim i ne mogu se naći. Gdje sam se to izgubila?
Gledam stepenice i nesvjesno ih brojim nekoliko puta na dan. Vrata se otvaraju. Klize natrag. Brojim. Ne smijem ništa čitati, nemam što raditi pa brojim. Brojim u sebi sve što se može izbrojiti. Moram zapodjenuti razgovor čim netko naiđe. Moram se smiješiti. Stalno. Biti vedra i optimistična. Stalno. Micati i slagati bočice kao da se tu nešto događa, moram glumiti da se događa, glumiti rad. Prsti su mi ledeni i ukočeni. Bole me mali zglobovi na rukama. Razgibavam ih. Brojim pokrete. U glavi mi kljuca misao da ću se izgubiti u tim brojkama. Stepenice, vrata, bočice, prsti, govorim dobar dan, smiješim se, optimistična sam. Vjerujem da će me sutra šef prijaviti kako je već po ne znam koji put obećao. Vjerujem da će mi platiti za prošli mjesec. Vjerujem da neće doći inspektor rada, on ne operira u centru grada gdje mu je kancelarija, tu ide na kavu, a ne u inspekciju. Neće valjda pomisliti da mu netko pod nosom krši zakon! Vjerujem da šef i tu ima neku vezu. Zakoni nisu pisani za mene i ovakve kao što sam ja. Zakoni su pisani za papir. Vjerujem, dakle jesam – kažem si i nasmiješim se.
Kažu da možeš otići u svijet trbuhom za kruhom kada imaš manje godina od broja cipela koje nosiš. Ne znam tko mi je to rekao. Po tome bih mogla otići. Nemam ni blizu 37 godina, koliki mi je broj cipela. Ali imam strah. Kukavica sam. Bojim se mraka, visine, zatvorenog prostora, otvorenog prostora, vode, pustinje, ja sam uopće jedno preplašeno biće, a to uvijek namirišu. Moj strah ima miris koji se prepoznaje na kilometre. Pa me onda onjuše, gaze, izrabljuju. A ja šutim. Neću ni pisnuti. Šutim i trpim. Kamo da odem, otputujem, odselim se? Gdje je moje mjesto? Želim li se uopće izmjestiti ili je za mene svako mjesto ne-mjesto? Mogu li se spasiti? Mogu li se spasiti svi oni Afrikanci što plutaju morem u čamcima?

***

Njena prijateljica Mima hrabra je i odlučna. Zato odlazi iz ove imitacije u stvarnost. Ta odluka čini joj se veličajnom, dostojnom poštovanja, kao hrabrost afričkih izbjeglica. Ona je nespokojna dok razmišlja o Afrikancima, dok u mislima gleda njihove papirnate čamce i brodiće kako se valjaju morem. Ona ima tu strašnu sposobnost empatije zbog koje pliva i davi se skupa s njima. Ona osjeća njihov strah u mraku, njihovu paniku u buci klaustrofobije, njihovu istovremenu želju da žive i da umru. Ona ih unezvijereno broji i broji i plovi s njima. Ona se boji s njima, osjeća kako je bombardira sve ono što bombardira njih.
Svijet pripada svakom čovjeku. Danas o njima razmišlja intenzivno. Cijeli dan. Gleda u mislima taj film, lista slike iz novina, s televizije. Svijet pripada svakom čovjeku. Razmišlja o članku u novinama. Pročitala ga je površno, napreskokce, morat će ga detaljno pročitati kada dođe kući. Ostala joj je samo rečenica koju kao refren ponavlja tišina u njenoj glavi: Io sono Africano. Razumjela je što ona znači iako ne zna talijanski jezik, to je tako jednostavno i svakome jasno, ali nije znala kontekst. Kopkalo ju je kao lagano probuđen zub. Tuc, tuc, tuc, o Lampedusi, talijanskom otočiću o kojem Afrikanci sanjaju kao o obećanoj zemlji. Imamo li svi pravo na obećanu zemlju? Imamo li svi pravo na san da budemo ljudi? Imam li i ja to pravo?
Članak je pročitala nekoliko puta. Iščitavala ga. Gledala u slova kao da ne zna čitati, kao da ih vidi prvi put, kao da upravo poput Indiane Jonesa otkriva neko tajno pismo negdje duboko u pješčanom podzemlju Afrike.
On je Talijan. Živi na Lampedusi. Zove se Gaspare i govori nam: Io sono Africano. Ponavljala je u sebi cijeli dan tu rečenicu. Okretala je na sve načine. Bacala je naglavce. Grlila je hladnim prstima. Tipkala po njenim slovima. Osluškivala njene glasove. Brojila ih. Koliko ima samoglasnika, koliko suglasnika. Ona zna da svaki čovjek u jednom trenutku svoga života može izreći istu tu rečenicu. Zato što svijet pripada svakom čovjeku i svaki čovjek pripada svijetu. Razmišlja o tome da je i sama izrekne, ne samo zato što bolno suosjeća s njima već zato što je i sama imigrant u vlastitoj zemlji. Zvuči apsurdno, ali baš je tako. Ovoj zemlji ne trebaju imigranti da rade zabadava, na crno, za neku siću, ona je sve nas pretvorila u imigrante koji rade na crno, zabadava, za siću. Io sono Africano, rekla je glasno.

_______________________________________________________________

NADA BRČIĆ CRNOGORAC (Županja, 1952) profesorica je hrvatskog jezika. Autorica je zbirki pjesama Otvorena vrata (2000) i Jedrenjak kapetana Kuke (2018).
Dobila je nagradu “Vranac” za najbolju kratku priču 2013. godine. Predstavljena je u izboru hrvatske književnosti u američkom časopisu Underpass 2015. godine.
Živi u Bjelovaru.

fotografija autorice: Knjižnica Bjelovar, s promocije autoričine zbirke

ROMAN DEJANA ALEKSIĆA “PETLJA”, Laguna, 2/2021; odlomak

proza

Nekada sam mislila da je dosada gospodar univerzuma. Ili makar vodeća sila koja upravlja idejama nemoćnim da se rode ukoliko nema nje – dosade. Ne dopusti čoveku dokolicu i vladaćeš njime. Ako već moraš da mu je pružiš, a potreban ti je kao rob, naseli se u njegovoj dokonosti. Učini da rešetke kaveza gleda misleći da vidi ogradu koja ga čuva od ponora. Teško je naći bolje mesto na svetu od zatvora da se obnove misli o tome. Verujem da je majka svih zatočeničkih misli ideja bekstva. To me dovodi u smešan i gotovo bespomoćan položaj, jer ja sam već utekla iz kolektivne mentalne tamnice i ovo je prostor moje apsurdne slobode. Poslednje što bi mi palo na pamet je bekstvo. Ovo je lekovita izmaknutost, tačka iz koje povlačim kružnicu onog što znam, preko polja onog što razumem, da bih se vratila u znanje zbog onog što ću moći da učinim. Odavde je to lakše. Čak i iz zatvora. Nestvarno je kako samo nekoliko sati od prelaska granice biva dovoljno da liznem iskustvo desetine hiljada onih što su iz zemlje otišli trajno. Društva su kao podešene rezonantne kutije koje prisilno osciluju. Svaka misao neusklađena s dominantnom vibracijom boli kao žulj u glavi. Moja je zemlja ona u kojoj najdobronamerniji roditeljski savet glasi: gledaj, ako možeš, da odeš daleko odavde. To je pošteno i bolno. Naročito u porodičnoj kulturi kakva je naša, izgrađena na veri da je prepuštanje potomstva samostalnoj sudbini dokaz roditeljske slabosti i poraza. Nema veće patriotske patetike od one kad baba i deda gledaju preko skajpa kako im unučad jedva nabadaju rečenice na srpskom, kao podoficiri vermahta u naivnim scenama iz partizanskih filmova.
Skajp. Globalne mreže. Kad kažem mreža, ne mogu da ne pomislim na pauka. Maločas sam videla jednog. Mirovao je u uglu ogledala, priljubljen uza svoj odraz, kao da na stomaku nosi brata blizanca. Moja sloboda ima svog defektnog blizanca kojeg tegli na leđima kao izraslinu. On joj često pakosno dobacuje odostraga, navodi je na pogrešne misli i dela, puni uši sablažnjivim nagovaranjima. Jednom je moja sloboda htela da me časti lepim iskustvom. U vreme dok još nisam imala jasnu svest o njoj, dolazila bi u potaji kao nevidljiva zaštitnica, da mi šapuće o tajnama na koje imam pravo.
Znanje je najveće imanje, pisalo je na vratima koja su iz učionice vodila u mali pomoćni prostor, u đačkim krugovima poznat kao ,,jazbina“. Tamo su čuvani školski materijal i nastavna sredstva. Učenicima je ulazak bio zabranjen, mada se pričalo kako su oni hrabriji, iz starijih razreda, tajno ulazili da gledaju prepariranog tetreba i tegle sa žabama u rastvoru.
Evo je, o evo je mala Dina. Sedi za katedrom i naglas čita lekciju. Ostali slušaju. Učiteljica je tako udesila, pre nego što je s domarom Gagijem otišla u ,,jazbinu“, nakratko, da on pogleda neki kvar. Učiteljica ima poverenja u Dinu. I u Gagija. On je dobar majstor. I mio je. Vedrina ga ne napušta i prsti mu mirišu na metalni alat. Dina to zna. Jednom ju je u šali, na velikom odmoru, štipnuo za nos i rekao joj: Gde si, žabo jedna. Ali i Dina hoće da vidi tegle sa žabama u rastvoru. Nejasna reč ,,rastvor“ samo uvećava magnetizam tajne. Vrata su tek pritvorena, unutra je tiho. Ako bi se malo približila, mogla bi da proviri, ne otkrivajući se prestankom glasnog čitanja. Dina bi to umela. Bolja je od većine vršnjaka u čitalačkom umeću. Još pre škole vodili su je po komšiluku ili pokazivali pri rodbinskim posetama kao vašarsku atrakciju. Lica bi se topila od miline kad Dina zauzme spikersku pozu, kako je već viđala da radi ona gospođa u Dnevniku, a umesto izveštaja s partijskog kongresa poteku stihovi Žaba čita novine na listu lokvanja… Radoznalost je neizdrživa, mora da vidi te žabe u teglama, želi da bude neustrašiva u prestupu, kao stariji đaci. Njen dečji subverzivni etos ustaje iz sna. I nakazni sijamski blizanac njene slobode kezi se i šapuće svojoj sestri nositeljki: Kaži joj da proviri, kaži joj! Dina čita naglas: Naša zemlja bogata je prirodnim lepotama. Krase je brojne reke, jezera, planine i šume. Najveća i najplodnija ravnica u našoj zemlji deo je Panonske nizije, a naše more zove se Jadransko…
Prelazi rečenice bez zadrške. Uspeva čak povremeno da osmotri razred. Kako odmiče niz tekst, sve je manje onih koji slušaju lekciju. Ali tihi su, ne ugrožavaju lepu priliku da rade ono što ih zabavlja. Neko zarezuje olovku, dvoje-troje se došaptavaju i smejulje, onaj kudravi, kojeg učiteljica često zove đavolom, pravi lađu od papira. Takav položaj i raznovrstan reljef omogućuju razvoj mnogih poljoprivrednih grana, a rudna bogatstva važna su za jačanje industrije…
Najzad primećuje da je Lovro jedini koji pažljivo sluša. Svaki put kad nakratko podigne pogled s knjige, Dina vidi te oči koje ne trepću. On je uvek ćutljiv i povučen. Ne odvaja se od drugih tek po neobičnom imenu, nego i držanjem. Ako i progovori, to je više skromni komentar upućen sebi, stidljivo dečačko mrmljanje iza kojeg nesigurnost samo poraste. Ali umeo je da sluša, i tada bi njegove svetle oči postajale krupnije. Zbog toga joj se sada čini da čita jedino njemu i zato malo usporava pred poslednjim redovima teksta. Kraj dolazi s istim rečima iz prve rečenice naše prirodne lepote. Mala Dina oseća kako se tišina iza njenog glasa širi kao boja mastila kapnulog u čašu s vodom. U tom stanju secne je krotiteljski glas učiteljice i malo ustukne pred njenom glavom proturenom kroz neznatno odškrinuta vrata. Do maločas besprekorna punđa jedva se drži na temenu. Čitaj ispočetka, zapoveda učiteljica. Ti, đavole, opet se glupiraš, a! Kudravi panično zgužva papirni brodić. Potom se glava vrati u ,,jazbinu“, kao da je samo ona i ostala od učiteljice, jer telo ima neke druge poslove. Ali i glava je dovoljna. Učiteljica nam predaje znanje, a znanje je u glavi.
Naša zemlja bogata je prirodnim lepotama. Krase je brojne reke, jezera, planine i šume. Najveća i najplodnija ravnica u našoj zemlji deo je Panonske nizije, a naše more zove se Jadransko… Mala Dina čita ispočetka. Sve se ponavlja, kao u već odgledanoj predstavi. Neko pokušava da zavrti novčić poput čigre, dvoje-troje se međusobno gađaju papirnim smotuljcima. Kudravi je istrgao list iz sveske i crta sise. Mnogo sisa. Dina zna da ne sme tako da se kaže, ali to je svejedno samo glas u njenoj glavi, nečujan za druge, pomalo pakostan, onaj isti koji šapuće: Kaži joj da proviri, kaži joj! I ona ustaje, ne prekidajući diktat, hoda na prstima, krivi glavu da vidi bolje. Izbor strane u borbi između straha i znatiželje gura je sve bliže vratima. Potom se strah i znatiželja udružuju, kao u svakoj avanturi. Onom ko se jednom upiški na pozornici, pred punom salom Doma vojske, čudna osećanja dolaze kao znani gosti. I mala Dina vidi. Vidi da je učiteljica sada samo klečeće telo s nevidljivom glavom. Glava je skrivena donjim rubom Gagijeve košulje. Ali nema nigde tegli sa žabama. Nema ni prepariranog tetreba. Ničega što odvažnost traži kao nagradu, nikakvog otkrića koje opravdava rizik. Samo te dve besmisleno povezane figure i kraj njih plastični model ljudskog skeleta, u prirodnoj veličini, za koji se domar Gagi pridržava. Mala Dina mora da se vrati za katedru, pomalo razočarana istraživačkim neuspehom. Čita lekciju iznova. Ovog puta ne mora da čuje naredbu, miri se sa ponavljajućom večnošću jezera, nizija i šuma, niže jednolične rečenice kao što more, koje nikad nije videla, tuče obalu dosadno istim talasima. ,,Jazbinu“ najpre napušta Gagi. Dina prestane s čitanjem. Domar nosi pobednički izraz na licu, kao svaki majstor po uspešnom okršaju s kvarom. U prolazu je štipne za nos. Malo se krevelji dok izgovara: Žabo jedna žabasta. Umesto onog mirisa majstorskih prstiju Dina oseća neki drugi, nepoznat. Kad se pojavi i učiteljica, Gagi već nije tu. Škola je velika, kvarovi ne spavaju. Pažljivo doteže odeću i popravlja frizuru. Punđa je opet čvrsta, dodaje glavi finu pedagošku strogost. Sada možeš na svoje mesto, Dina, kaže učiteljica. Dina posluša. Prolazeći pored Lovra, još jednom uhvati njegov pogled. Lovro. Dečak čijeg će se imena setiti gotovo trideset godina potom, misleći o rodbinskoj vezi dosade i slobode, među zidovima malog grčkog zatvora.
Ne znam, zaista, je li dobro to što ovo mesto ne osećam kao zatvor. Možda samo nije prošlo dovoljno vremena. Možda i zato što u ograničenom kretanju nikada nisam videla kaznu. Kao ni u izostanku susreta s drugima. Ili je, jednostavno, zatvor preko mere obeležen pretpostavkama koje ga čine zatvorom da je preda mnom pokrenuo sumnju u ono što predstavlja. Kao čovek koji druge stalno podseća na to koliko je pametan. Za pauka je ovo samo još jedan zid, još jedan premrežen ugao, a i muva je u izobilju. Nestao je, ne vidim ga više. Oslobodio se svog blizanca, pustio ga da potone u hladnu dubinu ogledala. Zašto je morao da se pomeri? Možda ga je pozvala večera, upravo prozujala kraj gesla Γνώθι Σεαυτόν? To je ta sloboda zavaranih da su slobodni: mirno večerati posle nečije nevolje. 

_______________________________________________________________

DEJAN ALEKSIĆ (1972) pesnik i stvaralac književnih dela za decu – proznih, pesničkih i dramskih. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Objavio je deset pesničkih i preko dvadeset knjiga za decu, kao i knjigu dramskih tekstova. Dobitnik je značanih književnih nagrada u Srbiji, ali i nekih međunarodnih: ,,Vasko Popa“, ,,Maša Selimović“, Zmajeva nagrada Matice srpske, ,,Branko Miljković“, nagrada SANU ,,Branko Ćopić“, nagrada ,,Borislav Pekić“ (za dramski tekst), ,,Risto Ratković“, ,,Miroslav Antić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, ,,Matićev šal“… Među priznanjima za književnost za decu ističu se Nagrada ,,Politikin zabavnik“, ,,Neven“, nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Plavi čuperak“, ,,Rade Obrenović“, nagrada Grada Niša za najbolju knjigu za decu, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, nagrada Radio Beograda, priznanje White Raven – minhenske Međunarodne biblioteke za decu i mlade; dvostruki je dobitnik regionalne nagrade za književnost za decu ,,Mali princ“.
Pesme Dejana Aleksića uvrštene su u brojne antologije i prevođene na nekoliko evropskih jezika.
Njegovi stihovi i proza za decu deo su nastavnog programa u osnovnim školama, a roman Cipela na kraju sveta na listi je obavezne lektire za 7. razred.
Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti ,,Povelja“, u Narodnoj biblioteci ,,Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.

književna premijera: ROMAN KATARINE NIKOLIĆ “LOVIŠTE”, Areté, Beograd, 9/2021; odlomak

proza

Decembar 2016.

1.

Sneg je zavejao selo. Zimska služba je sve vreme čistila puteve, ali je sneg padao bez prestanka. Putevi su uglavnom bili neprohodni Boru je sve to izluđivalo, terao je kolegu da vozi po tom kijametu iako ga je ovaj ubeđivao da nema svrhe. Automobil je proklizavao i na kraju sleteo sa puta. Bora je krenuo u sorel čizmama, ostali su ga pratili. Nešto ranije, putari su prijavili plavi kombi, koji je očigledno sleteo sa puta.

– Čiji je kombi?

Šef službe nije imao odgovor na to pitanje. Policajci su zatekli radnike komunalnog preduzeća na izlazu iz sela. Bora je dobro osmotrio hrpu snega ispod koje se krio plavi kombi. Radnici ga najpre nisu bili ni primetili, smetovi su bili toliki da su ga potpuno zatrpali.

– Da ga izvlačimo? – upitao je šef službe.

– Ma jok, nek ostane tu. Izvlačite ga, pobogu! – odvratio je Bora.

– Gubimo vreme, a ne možemo da ga odšlepamo u stanicu. Radnici su stajali na snegu i čekali Borin odgovor.

– Ukloni sneg sa vrata da vidim šta je unutra i ništa ne pipaj.

Šef službe je pokretom ruke dao znak radnicima i oni su krenuli da lopataju. Policajci su im se pridružili da pomognu. Sneg je neumoljivo vejao. Šef službe se osvrtao i gledao put koji je do maločas bio koliko–toliko očišćen a sad opet zavejan. Nestrpljivo je čekao da se agonija oko plavog kombija završi. U kombiju nije bilo nikog. Jedan radnik je zavirio u zadnji deo i naglo ustuknuo. Bacio je lopatu i počeo da psuje. Šef službe i Bora su prišli. Kada je jedan od policajaca povukao klizna vrata, zapahnuo ih je težak vonj. Na podu je ležalo telo obezglavljenog jelena. Bora se okrenuo a policajac je zatvorio vrata.

– Dok stignu ovi iz laboratorije, skroz će nas zatrpati – rekao je Bora.

– Šta onda da radimo? – upitao je policajac. Bora pogleda u šefa službe.

– Nemoj mene da gledaš. Gubimo vreme. Ništa mu neće faliti ako ostane još koji dan ovde.

– Ako ovo potraje?

– Neće. Sad stvarno moram da raščistim glavni put koji vodi do grada.

– Jebem ti sve da ti jebem! – opsovao je Bora i krenuo nazad pešice.

Mario je nekako uspeo da doveze auto. Vozio je polako i oprezno, dok je grtalica ispred njega čistila put. Bora je ušao u automobil.

– Kurac „nije vredeo ništa” – prasnuo je Bora, sav crven od zime, što od besa.

– Šta je unutra? – upitao je Mario.

– Obezglavljeni jelen, eto šta!

– Kapitalac, znači? – upitao je policajac.

– A šta ti misliš?

Bora je nekada voleo zimu, onda kad je svet izgledao drugačije. Njegova žena bi ustala prva, napravila proju i čekala da se svi probude. Njegov sin bi prvi seo za sto, srećan što je sneg prekrio šumu i što će ceo dan da se sanka. To je potrajalo sve dok dečak nije odrastao i otišao. Još uvek pamti miris tih jutara, tu bezbrižnost i lepotu beline, njegovo razdragano i veselo lice, taj mir.

Pomislio je na svoju ženu Lenku.

– Lenka, dušo – pozvao ju je telefonom – da li bi htela da mi napraviš onu tvoju proju sa domaćim sirom?

Lenka mu je nešto dugo pričala, Bora se smešio. Voleo ju je beskrajno.

– A zadnji prilaz? – upitao je.

Opet je dugo slušao, a onda joj je rekao da dolazi odmah.

2.

Šuma je oduvek bila blizu. Blizu svega. Ilija je bežao kao mali i sakrivao se u njoj. Uvek na istom mestu, kraj jednog obaljenog drveta. Hodao je stazom u gumenim čizmama. Blato se lepilo za đon. Šuma je želela da ga zadrži, nikad mu nije dozvolila da pobegne. Čvrsto ga je vezala svojim rukama. Ležao je na blatnjavoj zemlji, na mokrom crvenom lišću i osluškivao riku jelena u daljini. Peo se po dugačkim granama, u želji da dotakne nebo. Ali one su se pružale u beskraj. U šumi ništa nije čuo. Osim kralja. Oglašavao se svakodnevno. Govorio mu nešto sve vreme. I Ilija je slušao. Veličanstveni jelen se razmetao godinama, izazivao ga. Njegove tamnosmeđe oči, ogledalo šumske duše, krile su istinu. Istinu o tajanstvenom lovištu, o začaranom životnom ciklusu, o čovekovoj podsvesti. Sa svakim danom upoznavao je zakone prirode i poistovećivao ih sa zakonima šume. Šuma je bila nežna, promenljiva, stroga. A kraljeve oči sveprisutne.

Opominjale su da lovište ne trpi slabe i nesigurne. Uzdignute glave, jelen je koračao ispred svih, ponosan. Zastao bi samo na trenutak. Ne pomerajući telo, ispravio bi rogove i okrenuo glavu.

Dovoljno da se uveri da Ilija i dalje ide za njim. Kad se navikao na njegov hod, više nije morao da gleda. Osećao je da mu je lovac za petama. Odstojanje se smanjivalo. Ilija je želeo da ga dotakne. Jelen je posustajao. Iznemogao i umoran od večne jurnjave, sve je sporije odmicao.

Sakrivao se, ali šuma ga je odbacivala.

Pokrivena snežnim pokrivačem, oslobođena bola i mraka, šuma je isijavala snagu koja se godinama sakupljala u pukotinama drveća. Zarobljena u zimskom snu, otimala se. Tragovi su nestali usled naleta novog vetra. Granice su se pomerile. Disala je skoro nečujno. Bila je spremna.

***

Tog jutra, dok je sneg vejao, Ilija je stajao na pragu svoje kuće i osluškivao. Prvi put otkad zna za sebe, ništa nije čuo. Šuma je utihnula, nema pred njegovim optužbama. U ruci je držao lovačku pušku, spremnu. Šuma ne oprašta. Ona tuguje za kraljem, sveti se. Sneg je zatrpavao kanale, šumske staze i  drumove. Zatrpaće ih sve. Za nekoliko dana, krovovi će viriti u magli, iz dimnjaka će se širiti dim. Kad sneg prestane, negde će se začuti rika i život će nastaviti da se kotrlja. Vrata će jednom morati da se otvore i odgurnu sneg sa praga, da bi moglo da se izađe. Jer to nije običan sneg, već onaj koji te drži pod ključem i opseda te. Podseća te koliko si nemoćan. Lepi se za zemlju, stvari i ljude.

Ilija je stajao i razmišljao kuda da krene. Ljudi su, budni odavno, lopatama krčili prilaze oko svojih kuća. Grane su se savile bezmalo do zemlje. Neko je negde pokušavao da pokrene motor automobila. U staroj bundi od teleće kože, sa šubarom na glavi, namršten, crvenih obraza i zagledan u put, čekao je odgovor. Ali odgovora nije bilo. Okretao se čas na jednu stranu, čas na drugu. Hoće li ga sneg zatrpati? Hoće li zatrpati ovo nesrećno lane, ovo selo, mrtvog kralja…

Hoće li zatrpati njegovog dečaka? Toliko je stezao pušku da mu je na kraju ispala iz ruku na mokru zemlju uz tup udarac. Ljudi su ga posmatrali. Odmeravali su njegove pokrete, pratili kretanje negovih usana, ruku i nogu. Ali niko od njih nije smeo da ga pogleda u oči. Jer oči više nisu bile iste. Iz njih je kao oganj sevala srdžba.

Onda je samo krenuo putem ka šumi. Ništa nije moglo da ga iznenadi. Ceo život je proveo tu. Koprcao se kao riba na suvom, bežao i vraćao se. Uporan da ode, a još uporniji da se vrati.

Kraljevi rogovi su bili kao omča oko vrata. Stezali su ga čim bi napustio šumu, nekad toliko snažno da se gušio tokom noći, nesvestan krvavih tragova na svojoj koži. Žila na vratu je sve jače pulsirala i otkucaji sopstvenog srca sprečavali su ga da čuje ono  napolju, onaj stvarni košmar koji ga je okruživao.

***

Setio je se te zimske večeri kad se Saša iznenada probudila. Ilija se grčevito držao za vrat i kašljao. Nogama je udarao o krevet, pokušavajući nešto da kaže. Saša mu je sklonila ruke sa vrata, ali on se i dalje gušio. Donela mu je vodu i otvorila prozor. Hladan vazduh je nahrupio u sobu. Sneg je napadao tokom noći, neobična svetlost dopirala je s ulice. Senke su se granale i širile po travnjaku. Ilija se smirio i naslonjen na uzglavlje podigao pogled. Saša je stajala kraj kreveta u dugoj spavaćici ne usuđujući se da pogleda napolje. Ilija se zagledao u svoje ruke. Te ruke koje su ga stezale nisu bile njegove. Prišao je prozoru i zagledao se u noć.

– Sneg je sve zatrpao – primetio je Ilija.

– Ne baš sve – odgovorila je Saša.

Ilija je zatvorio prozor i vratio se u krevet. Saša je ležala na boku i posmatrala sitne pukotine na zidu.

Noćima su slušali kraljev zov. Ilija je dolazio iz lova krvav, pljav i zamišljen. Vonjao je na životinje. Dovlačio je divlje svinje i fazane. Ruke su mu bile grube i suve od hladnoće. Krevet je bio sve hladniji, a on sve očajniji. Glasovi su se gubili u noći. Taj odvratni stari, olinjali jelen.

Opet, kad ga bude odstrelio, sve će se završiti. Krug će se zatvoriti pa ponovo otvoriti i oni će biti slobodni.

Sašine reči odzvanjale su šumom, davale su smisao svakom Ilijinom koraku.

„Ne baš sve”, rekla je. Ne baš sve.

***

KATARINA NIKOLIĆ rođena je u Pančevu 1988. godine. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2011. godine. Kao koscenarista radila je na filmu The Pond koji je 2021. godine premijerno prikazan u SAD-u. Koautorka je monodrame Petar (2014) koja je igrana u zemlji i inostrananstvu. Svoj prvi roman Kazablanka napisala je sa devetnaest godina. Ubrzo su usledile i druge knjige, zbirke priča, filmski eseji. Njeni romani su filmični, gotovo scenaristički tačni, a mnogi sadrže i direktne aluzije na određene dogadjaje u okruzenju kao i poznate filmske naslove. Katarina iskljucivo piše u muškom rodu. Lovište je njen peti roman.

“Lovište je intrigantan triler koji preispituje prošlost kao i okolnosti u kojima čovek ispoljava najmračnije strane svoje ličnosti. Osveta kao motiv, nerazjašnjeni odnosi, želja da se prevaziđu strahovi, košmari. I šta to znači u Lovištu? Šuma ne trpi oklevanja, život se nastavlja baš tamo gde je i stao. U Lovištu si uvek predator ili plen, jedan na jedan, potpuno sam. Svaki trenutak je novi preobražaj, patnja, život i smrt.” (Areté)

KRATKA PRIČA ALME TABAK: HARI

proza

Zagreb uvijek povezujem s osjećajem topline. Kao da sam godine provela u tom gradu. A zapravo sam samo jednom, nepunih mjesec dana, imala priliku da upoznam taj grad. Moje su dječje oči tada sa čuđenjem posmatrale beskrajne ulice, vrvu ljudi, osvijetljene pejzaže i uživale u prvim danima bez sirene, granata i rešetkastih drvenih vrata podruma, koji je zaudarao na vlagu. Moje izlizane patike su se čitave tri sedmice družile sa Zagrebom. Prije nego što su ga napustile zauvijek.

Bilo je ljeto 1993. godine. Sparni dani i betonska ploča ispred kućice, u koju su natrpali nekoliko desetina izbjeglica iz BiH. Taj genijalac od vlasnika, Bosanac, koji je već godinama živio u Zagrebu, shvatio je da bi mogao dobro unovčiti lokaciju svoje kuće, koristeći nesreću ljudi koji su danima u redovima stajali pred njemačkom ambasadom.

Dok su odrasli stajali u redu za vizu, djeci je ulaz u kuću bio zabranjen. Korišten je vanjski wc, iz kojeg se širio užasan smrad i koji se čistio rijetko, uz psovke i galamu njegove supruge. Međutim, najintenzivnije sjećanje iz tih dana jeste ono na glad. Roditelji nisu mogli da nam priušte dovoljno hrane, jer su kompletan novac davali vlasniku za noćenje u kući. Iako smo spavali po podu, stisnuti jedni uz druge kao sardine.

Poslije sedmice dana gladi, smrada vanjskog wc-a i tvrdog poda, iznenada se pred kućom pojavio amidža, čiji je dolazak mama dočekala sa očiglednim olakšanjem. Razmijenili su par rečenica pred kućom, a zatim je mama pokupila naše torbe i naredila nama djeci da je slijedimo. Pred kapijom kuće je čekalo taksi vozilo. Uslijedila je vožnja po zagrebačkim ulicama. Kad je automobil najzad stao ispred jedne dvospratne kuće, ispred su nas čekali rođaci s majkom. Osim njih u kući je bilo smješteno još porodica. Svi su imali osmijeh na licu, ali nekako suzdržan, pun straha. Pitala sam se da li se boje naše moguće osude smijeha, pošto je tata poginuo par mjeseci ranije ili nepoznate sudbine koja nas je sviju čekala.

Nakon obilne večere uslijedilo je vijećanje roditelja o cjelodnevnom čekanju ispred ambasade. U jednom momentu je mama shvatila da će morati da ostavi mene i dvije sestre sa ostalom djecom, bez nadzora odraslih. Ali amidža ju je utješio: „Ne brini. Hari će da čuva djecu.“

Tek tad mi je pogled pao na njega. Shvatila sam da je to on, jer je kimnuo glavom na amidžine riječi. Mamin skeptični pogled mi također nije promakao. Kao ni amidžin šapat: „Ne brini. On je bezazlen. Malo je udaren.“

Hari je sjedio na jednoj od stolica, okružen ostalim odraslim ljudima i djecom. Njegovo tijelo je bilo pognuto naprijed, duga mršava noga je bila prebačena preko d ruge, a ruke su mu bile naslonjene na koljeno. U jednoj ruci je držao cigaretu. Svaki put kad bi prinio cigaretu usnama, prsti su mu drhtali. I iako mu je tamna kosa bila razbarušena i nije bio obrijan, nije ostavljao zapušten dojam. Više je djelovao nekako nezgrapan, kao da se ne osjeća najbolje među odraslima. Kao da tu ne pripada.

Odrasli su razmjenjivali mišljenja. Njegovo niko nije tražio. Tretiran je kao dijete u tijelu odrasle osobe, usnulo nekad u djetinjstvu i naprasno probuđeno u odraslom tijelu. A njegov pogureni položaj tijela je djelovao kao da pokušava da djeluje i fizički sitniji. Unatoč debelim tamnim obrvama i već urezanim borama na čelu, njegove oči su bile oči djeteta, izgubljene u nekome snu.

Kad smo krenuli u dodijeljene sobe, Hari se uspravio. Dok je napuštao kuhinju, shvatila sam da jednu nogu pomalo vuče za sobom.

Mama je pred spavanje objasnila da ne smijemo da napuštamo kuću. I dalje je bila skeptična prema Hariju. Međutim, naredni dan Hari je pred kućom pazio na nas dok smo se igrali s loptom, pravio nam je u kuhinji sendviče i rezao povrće za salatu. Nakon dva dana mama mu je već potpuno vjerovala i puštala nas s njim i u šetnju. Odveo nas je na Trg Bana Jelačića, kao i na Mirogoj. Čak i u zoološki vrt. I svaki put bi nam kupio sladoled. Nakon povratka u kuću, djeca bi igrala lopte pred kućom, a Hari bi odmarao na kućnim stepenicama sa cigaretom u ruci. Izvana se čula dječja galama, al na stepenicama je vladao čudan spokoj.

Taj dan smo sestra i ja sjele do njega i započele razgovor. Htjele smo da znamo zašto on ne čeka na vizu. Nije bilo ni teoretske šanse da sebi sredi vizu provodeći dane s nama. Na tu se rečenicu nasmijao i rekao: „Ali meni i ne treba viza. Ja samo želim nazad.“ „Nazad? Kako misliš nazad?“, pitale smo s čuđenjem. I pomisao na to da ide nazad nakon što se izvukao iz pakla zvanog Bosna bila je suluda. Hari nas je nekoliko trenutaka gledao sa smiješkom i zatim je rekao: „Ja moram nazad. Nisam ni tražio da budem ovdje. Ali ne daju mi da se vratim.“

„Ali kako si došao u Zagreb?“

Na to pitanje je duboko udahnuo, povukao drhtavim prstima koji dim cigarete i zagledao se u zid pred sobom. Nakon duge šutnje nas je pogledao i rekao: „Ispričat ću vam.“

Već je danima bio sa saborcima u zemunici, u potpunom mraku. Kako već dva-tri dana nije bilo nikakve paljbe, odlučili su ujutro napustiti zemunicu i sjesti van da pojedu po konzervu. Imali su neke male stolice na rasklapanje pa su izlazili van i postavljali ih. Pri izlasku iz zemunice osjetio je oštar bol u očima nakon višednevnog boravka u mraku, tako da se prvo morao naviknuti na svjetlost.

Par stolica je već bilo postavljeno, kao i jedan mali stol. Hari je svoju stolicu stavio pored samog ulaska u zemunicu. Prisjećao se kako su se ostali smijali na suncu i kako je slušao njihove glasove dok je otvarao konzervu. Zatim je začuo poznati zvižduk i prije nego što je mogao i da reaguje, oko njega se sve obojilo u crno.

Nakon prvog dijela ispovijesti uslijedila je duga pauza. Harijevi prsti su drhtali jače nego inače. Bore na čelu su iznad skupljenih obrva bile jasnije nego ikad. Povlačio je dim cigarete i pri tome disao teško, kao da sluti neizbježnu oluju, nadajući se što manjoj šteti, dok je nepomično sjedio na stepenicama.

Nismo se usudile da ga prekidamo. Nastala atmosfera je bila pomalo jeziva. Bilo je hladno, iako je vani pržilo sunce. Ali to sunce, to „vani“ i oni glasovi djece, kao i tupi udarci lopte su bili nestvarno daleko.

Kad se probudio, oko sebe je vidio vojnike kako užurbano trče. Sve ga je boljelo. Jedva se pridigao i samo što je uspio da stane na noge, pred njim se ukazao vojnik sa vrećom u ispruženoj ruci. Usne vojnika formirale su riječ „Pokupi“, ali mu u prvom momentu nije bilo jasno šta treba da pokupi. Zatim je pogledao oko sebe.

Trava je bila crvena od krvi. Počeo je raspoznavati detalje razbacanog sadržaja po travi i shvatio da su u pitanju dijelovi tijela njegovih saboraca i drugova. Shvatio je da ne čuje oko sebe glasove, iako su vojnici oko njega otvarali i zatvarali usta, s licima na kojima se ocrtavao strah i užas. Saginjao se i mehanički skupljao dijelove tijela, ubacujući ih u vreću. U jednom momentu se pitao čiju šaku upravo podiže sa trave, ali mu je sve djelovalo kao u nekakvom filmu. Ništa u tom trenu nije bilo realno. Ni on, ni crna vreća u ruci, ni krv po travi i po njegovim rukama, ni komadi tkiva koje je odvajao od trave i ubacivao u vreću. Skupljao je tu mješavinu od tkiva i kosti dok ga neko nije povukao za rukav i pokazao mu prstom da uđe u vozilo.

Cijelim putem je stezao prstima vreću, promatrajući lica svojih saputnika i njihovo otvaranje i zatvaranje usta, dok mu je zujalo u glavi i u ušima. Kad je vozilo stalo ispred njegove zgrade, ispustio je vreću i popeo se uz stepenice. Prestravljenoj ženi koja ga je ugledala na vratima, samo je rekao: „Nije moja.“ Znao je da ju je šokirala krv kojom je bio natopljen. Bilo mu je čudno ne čuti sopstveni glas dok je to izgovarao. Samo je produžio u kupatilo. Dok je skidao odjeću, supruga je punila kadu vodom. Čim je sjeo unutra, izgubio je svijest.

Nakon buđenja u Zagrebu saznao je za gelere u nozi i popucale bubnjiće. Dugo je ležao u bolnici i čim je izašao van, pokušao se vratiti kući. Ali grad u kojem su ostali supruga i djeca bio je opkoljen i nije bilo mogućnosti da uđe unutra. A Hari je živio samo za taj povratak kući.

Dva jutra kasnije čekale smo s mamom autobus za Njemačku. Zrak je bio hladan, a peron prepun putnika. Amidža je s porodicom krenuo da nas isprati. Krenuo je i Hari. Pozdravljanje se sastojalo od ishitrenog zagrljaja, par suza na maminom licu i ulaska u autobus. Sjela sam do prozora i gledala van. Rođaci i amidža su mahali. Ali moj pogled je stalno bježao prema Hariju. Hariju, koji nije plakao, nego jecao kao malo dijete. Prisutni su mu upućivali začuđene poglede, a ja sam se borila sa knedlom u grlu.

Hari je na tom peronu opet ostao bez svoje djece. A ja sam godinama kasnije sanjala kako hodam po toj krvavoj travi, tražeći i Harija i njegovu porodicu. Harija, čija priča nikada neće biti ispričana. Za kojeg se i dan danas molim da je uspio da pronađe svoju porodicu.

Nikad više nisam otišla u Zagreb. Jer Zagreb bez Harija nije Zagreb. Njegove oči djeteta, utisnute na licu odrasle osobe, sanjaju negdje duboko u meni. Dok skupa koračamo Trgom Bana Jelačića i ližemo sladoled.

***

ALMA TABAK (1983.) rođena u Duvnu (danas Tomislavgrad). Godine 2009. diplomirala germanistiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a 2018. stekla zvanje Magistar njemačkog jezika i književnosti – književni smjer. U sklopu studijskog projekta objavila ukupno 21 pjesmu u dvojezičnim zbirkama pjesama i proznih tekstova (2005/2006 i 2007. godine). Povremeno prevodi s njemačkog jezika na B/H/S i obrnuto, a od 2013. god. piše SEO-tekstove na njemačkom jeziku. Njena priča “Kućica u šumi” drugonagrađena je na ovogodišnjem konkursu Biber i uvrštena u zbornik Biber 04 (https://biber.nenasilje.org/prica/kucica-u-sumi/ ).

MIKROPRIČA UNE KAPETAN: SEĆANJA

proza

Vazda se tog dvorišta sećam sa setom i tugom po sred srca i u glavi. Te zlatne sene što je obasjavala dvorište detinjstva, i staru krušku, red šljiva i pod povijenom nastrešnicom upletenu lozu. Sve mi se čini da ne grešim kada kažem da se u tom dvorištu nikada nisu smenjivala godišnja doba, uvek je bilo vreme proleću. Vazduh ni hladan ni topao, o limeni krov odbija se blesak sunčevića, na jednakim rastojanjima izlakirane žardinjere s crvenim muškatlama a između do savršenstva pokošen travnjak. Velike su čeljusti razjapila garažna vrata i ostala zauvek širom otvorena, nudeći svoju golu utrobu, duboku i mračnu, veliki svoj hlad. I tu je sve bilo po izvesnim pravilima i po redu postavljeno. Babino biciklo naslonjeno na beli zid. Baštenski sto i stolica zaštićeni od udara podnevnog sunca. Plastična kanta za zalivanje cveća u koju su često bile smeštene duge vite i vijugave kale, da ne venu. Nad starom kamenom česmom previjena baba, ta žena-vuk, svojim staračkim rukama po kojima su snažno nabrekle vene i po kojima su još smeđe pege, pere rublje kockastim velikim belim sapunom bez naročitog mirisa, što liči na sir ili puter. Pupak stare porodične kuće i toga dvorišta beše upravo česma čiji je baba bila neodvojivi deo. Svaka njena rabota završavala se pranjem ruku na česmi, ili pranjem veša, ili raznoraznog voća što ga maločas obra. Uvek i uvek znam, ako je ne zateknem u kući, naći ću je na česmi. Brzim trkom probijajući kroz dvorište do njegovog centra, otvara se preda mnom zlatni prizor: svetlucava trava, usijani kamen i baba s rukama u vodi. Tu je negde u nekom ćošku dvorišta, u nekoj svojoj raboti i moj mlađi brat. Nečim se zanima, da ne remeti babu, niti se ona usuđuje da remeti njega, previše je poštovala dečakove spore pokrete, veliku pamet, i natprirodnu mudrost za te male godine što ih  je brojao. Kad preko zida ugušenog puzavicama doputuje dim cigarete, od komšije, prasne naglo velika tuga i nedostajanje dede. Samo još on fali ovoj idiličnoj slici jednog vojvođanskog dvorišta. Njega već predugo nema. Ne možemo ga ni s tri glave domisliti. Jednom, beše radio upaljen u garaži, i čulo se: kroz grudi mi želja lijeće, što te nema, što te nema. To nas je dotuklo. Baba je posle uvek govorila gostima ne radi radio đavo ga odnio.

***

UNA KAPETAN (1997) rođena u Kuli. U slobodno vreme piše prozu. Mapira nekoliko priznanja na svom kreativnom putu: dva puta osvojeno prvo mesto na literarnom konkursu “Mesec knjige” za vreme srednjoškolskih dana i, kasnije, osvojeno treće mesto na ovogodišnjem Bookstanu, u Sarajevu, za književnu kritiku.

književna premijera: ROMAN ALEKSANDRA ŠURBATOVIĆA “TURČIN ŠAHISTA”, Blum izdavaštvo, Beograd, 2021; odlomak

proza

Le grand couvert

U maju godine gospodnje 1783, pre javnog predstavljanja u gradu, bili smo ljubazno pozvani da gostujemo u Versaju. Moram priznati da nas je ta nalickana gospoda dočekala u velikom stilu. Le grand couvert se kao Crveno more otvorio pred nama i bez preterivanja se može reći da sjaj tog prizora izobilja nije ostavio manji utisak na moje kompanjone no što je prizor otvorenog mora na one izraelitske lutalice zaštićene senkom Mojsijevog štapa. Armija poslužitelja u bogato izvezenim grimiznim livrejama i sa perikama kojih se ne bi postideli ni naši velikaši, a kamoli sluge, u monsunskim naletima 5 puta je iznosila 5 različitih jela, svako naredno 5 puta opojnijeg mirisa i 5 puta ukusnije. Bio je to pravi melem za nepca, slavljenje svih čula kojima nas je obdario naš Stvoritelj, Galima podrazumevani sklad koji je slao jasnu poruku svakom ko je imao sreću da ga iskusi: ako me nema u ovom obliku, ni hrane onda ne sme biti. Lepota ili smrt, eto to je pisalo na ogromnoj tridesetometarskoj sofri, toj versajskoj verziji arkadskog pejzaža, a mi smo bili poput onih Pusenovih pastira koji pobožno otkrivaju još jedno i nenaslućeno mesto na kojem je lepota prisutna, još jedan njen, potpuno novi oblik.

Na Versajskom dvoru nikada se nije sumnjalo u 3 osnovna postulata:

  • postojanje jednog jedinog Boga i njegovog sina Isusa Hrista;
  • vrhovni autoritet francuskog kralja koji je tu postavljen upravo voljom dvojice prvonavedenih;
  • u univerzalnu istinu da je via le service à la française JEDINI civilizovani način služenja hrane po kom se ljudsko biće razlikuje od zverinja i paora (što mu dođe na isto u vrednosnom spektru te sofisticirane gospode).

Svaka kompleksno izgravirana čajna kašičica, viljuška za crveno meso, supena kašika savršenih oblina dostojnih njihovih nadaleko čuvenih i pažljivo odabiranih sobarica, prsten za svilene salvete, inkrustrirani podmetači za čaše, bleštavi bokali, graloliki pehari (i sve to od neprikosnovenog l’argent Britannia), svaki tanjir od delftskog porculana i kristalna čaša iz najprestižnijih čeških radionica, imali su precizno definisano mesto na stolu i namenu čije su tajne moji saradnici (doduše, ne tako precizno) otkrivali pukim mimetičkim postupkom koji im je prethodno suptilno sugerisan od strane markiza Dru Brezea, ceremonijal-majstora dvora Njegovog veličanstva Luja XVI, baš onog cara koji će tačno deset godina kasnije osetiti sav nerafinman i efikasnost običnog pučkog čelika naspram dvorskog srebra, kada demonska, hirurški precizna naprava dr Gijotena (po nacrtu izvesnog g. Tobijasa Šmita) bude osknavila njegov porculanski vrat.

Nakon večere, predstava je mogla da počne: uzbuđene dame zadovoljno mašu lepezama, narandžasta prigušena svetlost sveća još više ističe prenapudrana lica prisutnih na kojima ima više iscrtanih mladeža nego na bubamari tačkica, kontrolisano romorenje nikada ne prestaje, a tu i tamo iz gustog navoštenog vazduha začuje se tenor kakvog anonimnog i samoproglašenog connoisseura, jedan od onih koji uvek imaju savršen šahovski savet, ili tek sporadični kikot ustreptale kontese nezainteresovane za čari šahovske veštine i najnovijih naučnih dostignuća, već pre za naklonost nekog mladog ili bar dovoljno uticajnog gospodina. Iz nekog razloga, Njihova veličanstva, kralj i kraljica, nisu bili prisutni iako su bili najavljeni.

Vojvoda od Bujona i konjićev put

Protivnik je trebalo da bude laka žrtva, sama njegova titula je ukazivala na to: Šarl Godfre de la Tur Davernj, ni manje ni više nego vojvoda od Bujona, jedan od najuticajnijih velikaša na Dvoru. Visokorodna gospoda do sada nije predstavljala neki veliki šahovski problem našoj trupi, iz prostog razloga što velikaši veruju kako su njihova pamet i veština neupitno jednaki moći i bogatstvu koje poseduju, jer kako bi inače (logika nalaže) bili tako… pogađate, moćni i bogati.

Partija počinje uvek isto: okupljenoj gospodi se obraća g. Fon Kempelen pripremljenim pompeznim govorom, teatralnim otvaranjem troja vrata sekretera i, na kraju, zadizanjem mog kaftana i turbana.

„Kao što vidite, cenjena gospodo, u stolu nema nikakvih skrivenih čudesa, nikakvih magnetnih sila (posetioci su mogli sami da se uvere u to u slučaju da su poneli svoje magnete, ali, gle čuda, niko nije poneo), već je u pitanju savršeni automat, nauka na svom vrhuncu.” Potom su nalazili protivnika u publici, ali su se, u stvari, uvek unapred pažljivo raspitivali i birali: morao je da bude dobar šahista, a za vojvodu od Bujona mnogi su tvrdili da nimalo nije loš. Pošto su mu predočena pravila, partija je napokon mogla da počne. Kada napadam protivnikovu kraljicu, klimam dva puta glavom, a kada dajem šah, činim to tri puta. Tek par godina kasnije iz mene će početi da odzvanja sablasno échec! Taj zvuk podseća na škripu nepodmazanih metalnih šarki iz hladnih dubina. Bio je to samo još jedan detalj koji je objašnjavao moju neobičnu popularnost gde god bih se pojavio. Ali svakako, bila je to kombinacija različitih stvari i njihovih odnosa – inteligencija i naznaka magije, misterija i marcipanski ukus Orijenta, dokolica i erotsko uzbuđenje koje izaziva strah, sukob i veština – sve sam to donosio pod peševima kaftana, isijavao kroz rubin na turbanu, izdisao kroz nevidljivi dim čibuka.

Nažalost, vojvoda uopšte nije laka žrtva i, na našu nesreću, zaista je pametan i vešt koliko bogat i moćan, pa nas pobeđuje u 33 poteza. Od samog početka se vidi da sa njim neće biti lako. Dok se otac preznojava na sceni i panično gleda u svoju kutiju, a Jagor se vrpolji u skrivenom pretincu sekretera preteći da dubokim uzdasima ugasi sveću koju je uvek imao pri sebi, g. Bezdeda je apsolutno miran, baš kao da ništa drugo nije ni očekivao. Nijedna graška znoja nije orosila njegovo ralom vremena izborano čelo.

Kraj partije je dočekan frenetičnim aplauzom publike, koja možda nije shvatila kompleksnost manevarskih akrobacija obojice igrača, ali činjenica da vojvoda, plod njihovog galskog drveta, pobeđuje takvo čudo tehnike, taj vrhunac tevtonskog inženjerskog genija, bila je dovoljna da se prepuste nesputanom uživanju u porazu svog gosta.

Ali tu nije kraj: predstava se nastavljala sa još jednom tačkom – rešavanjem tzv. „konjićevog puta”, čuvenog šahovskog problema koji je inspirisao čak i velikog indijskog pesnika Rudrata da stvori strofu koja se može potpuno isto čitati na dva načina:

  1. normalno:

2. po šablonu kretanja skakača:

Za one manje upućene čitaoce, pojasniću ukratko suštinu ovog problema: trebalo je skakačem naskočiti svako polje na tabli samo jednom. Put se završava, tj. problem je rešen, kada se konj nakon toga vrati na početnu poziciju. Ah, kako su svi voleli tu tačku, kako je uzbuđenje u sali postepeno raslo dok se konj bližio svojoj početnoj poziciji. Publika je sve glasnije žamorila, sve dublje uzdisala, sve više mahala rukama i nekontrolisano delila savete uprkos tome što se to nikako nije slagalo sa dvorskim bontonom. Naravno, dobrovoljac je ovog puta mnogo pažljivije biran, da bude dovoljno inteligentan i vešt da dogura daleko, ali nikako toliko da, ne daj bože, zaista reši problem. Kada ga na kraju skakač ipak pobeđuje, ja preuzimam sam stvar u svoje ruke i rutinski skakućem pobedonosni krug na tabli. I pored prethodnog poraza, publika je očigledno bila na mojoj strani, a činjenica da sam ipak izgubio od njihovog ljubimca nije mi odmagala. Čitava sala je opet eksplodirala i sa svih strana su dopirali uzbuđeni uzvici hourra, bravo,a onda se i moje ime zaorilo Versajem: „Turc, Turc...!” Uprkos porazu, mogu slobodno reći da je to bio trenutak kada sam postao svetska atrakcija, jer Versaj je bio mesto odakle su se u to vreme vesti najbrže širile po svetu.

***

ALEKSANDAR ŠURBATOVIĆ (1973, Kosovska Mitrovica, Srbija) pesnik je, prozni pisac, urednik i prevodilac. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Autor je sledećih knjiga: Mitologija spaljene zemlje (2010, poezija, Filip Višnjić), Upokojavanje prosektora Majerhofera (2011, roman, Mono i Manjana) i Priče o gospođi Kon (2015, poezija, Kontrast izdavaštvo), Pouke iz šume (2019, poezija, Spomen-park Kragujevački oktobar), a roman Turčin šahista objavljen je 2021 za „Blum izdavaštvo” iz Beograda. Radio je kao urednik i glavni urednik u izdavačkim kućama „Blum izdavaštvo”, „Dereta”, „Filip Višnjić” i „Mali vrt”. Uredio je preko 300 naslova iz različitih oblasti, a najviše se bavio prevedenom književnošću. Deo je muzičko-književne grupe „Nebograd” iz Beograda, gde se zajedno sa grupom mlađih umetnika bavi konceptualnim scenskim predstavljanjem poezije i muzike savremenih domaćih kompozitora, izvođača i pesnika. Takođe se i aktivno bavi prevodilačkim radom, a posebno treba izdvojiti prevode knjige Ja sam niko! A ti, ko si? Emili Dikinson (2016, Mali vrt) i priča Vladimira Nabokova.

KRATKA PRIČA JOVANE MATEVSKE ATANASOVE: NE GOVORI RUŽNO O MRTVIMA

proza

Od jednog pakovanja jaja živela je naša petočlana porodica sedam dana u nedelji. Ranije, kada je reč stečaj postajala kapitalan pojam, a državno vlasništvo prelazilo u privatno, to pakovanje potrošio bih za manje od sat vremena, gađajući zgradu u kojoj sam zarađivao za hleb. Ali i pre nego što je nastupila tranzicija bogati proteinski obroci kojima smo mi, oštećeni radnici, častili fabričku fasadu pretvorili su se u rafale.

Učio sam decu da se ne plaše granata, jer koliko god da ostane nagomilane zlobe u ljudskom umu, priroda je jača i osvetoljubiva, ostrvljena da naplati ono što joj je bespravno oduzeto. Svakako da nisam koristio ovako opširne i nadrealne definicije za objašnjenja mozgićima koje usmerava strah kao najjača dečija lokomotiva.

„Najbrža ptica na svetu, a ujedno i najveća, na indijanskom poznata i kao poglavica Gvozdeni kljun, ponovo se prejela pasulja. Fijuuuu, iju fuf“, čujem nadletanje bombardera i u taktu pripovedanja, iz pozadine puštam metronom i odbrojavam. „…Prepunila je stomak i bum!“, odjekuje moja precizna sinhronizacija s bombom. Animiram mališane koji bukvalno padaju od smeha dok uz slabašni dah sveće i njenu senku na zidu prstima i njihovim dvojnicima pravim figure. A zid se trese i pada malter, zjapi rupa u vratima koja se ukazala posle zemljotresa. Snežana me gleda s onim pobedonosnim ženskim izrazom sveznanja, koji je vekovima brkan s veštičarenjem. Slagao sam je da sam rupu sanirao, a u stvari na brzinu sam je zakrpio da bih imao vremena da na miru odgledam utakmicu Zvezda ˗Partizan. Bio je to legendaran derbi i nije postojala rupa na zidu koja bi me naterala da ga propustim. Barem sam tada tako razmišljao.

I naši ručkovi postali su porno-pasuljarski. Gola voda. Ispražnjeni kao klistir. Svakodnevica nam je godišnja ravnodnevnica. Sunce izlazi i zalazi u isto vreme. Ptice selice ne lete na jug. I bube grade svoja skloništa. Sred dima od granata i kiše od mitraljeza živi se spokojno. Hladne glave i s hladnim oružjem pod jastukom. Rastu i ljubičice, klijaju po rovovima, raduju oči snajperista. I mi se navikavamo da gledamo u mraku. Čovek razvija svoje sposobnosti kada se nađe pritešnjen u slepoj ulici. Otpor i druge fizičke nepoznate više nisu samo merne jedinice zato što nalaze primenu i kada nema struje.

Snežana dobija porođajne bolove. Dok avioni otvaraju utrobe i njena se otvara. Jedna rađa život, druga smrt. Pod svetlom, zahvaljujući agregatu koji održava bolnicu u životu upoznao sam novi par očiju. I peti put se zaljubio. Četvrti put postajem otac.

Nismo znali da je Snežana trudna. Za vreme rata samo je seks ostao besplatan, da nas malo podigne iz blata. I, eto, u drugačijim uslovima, u drugoj prilici, mi bismo se radovali prinovi, našoj Božjoj ulozi, jer postajemo tvorci jednog nevinog bića, čistote same. Ali daleko od mojih sarkastičnih primedbi, rat je našao načina da nas nagradi. Iskupljivao se…

Moj uništeni ponos prostire se po stolu, ogleda se u šerpi sa izjedenim listovima sarme od vinove loze punjene pirinčem. Pirinač je obavezna namirnica u periodu ratnog stanja. I njegova vrednost vrtoglavo skače. Ne uspevam da ih prehranim. Njihova tužna lica i zavijanje u stomačićima bole me više od bilansa žrtava. Skrupuli su u ratu skupi. Osećam se prazan kao da sam ih pobio. Umirem sa svakim zamišljenim zalogajem koji gutaju, padaju u san misleći na hranu da bi manje gladovali. Ja i Snežana visimo. Visimo kao odrana koža na skeletu za proučavanje anatomije. Anja, najmanja, najosetljivija je. Ostavlja flašicu sa skuvanom pirinčanom vodom. Ja podupirem glavu rukama, zamišljam kako će mi otpasti od olovnih briga o kojima sam ranije čitao samo u žutoj štampi. Danas, one su iskočile sa štamparskih mašina i preimenovale se u moju, u našu svakodnevicu.

„Evo tatice, za Ivana.“, ostavlja je i moje već pocepano srce puca kao šarplaninski kesten ili valandovski nar. Krvarim ispod bele potkošulje koja vonja na vlagu, znoj i vazduh pun baruta. Detinjstvo i mladost slivaju mi se u jedan izvor i tamo tinjaju, buše stene sve dok ne udare u gejzir. Ili zaboravljenu granatu.

Period tranzicije mi je zavezao ruke. Ranije su one bridele, izmučene, obešene pored tela kao dve neuhranjene grančice. Rat ih je izmoždio, naučio da se dižu jedino u samoodbrani da bi zaklonile glavu ili poslužile kao obruč da stegnu decu u jednom zagrljaju dok leđa prave zaklon od najezde bombardera. A taj zaklon je curio, prokišnjavao, nije bio bezbedan za majušne glave i njihovo preživljavanje.„Poginuo Persi. Pravda je zadovoljena, barem za Stojiljkoviće.“, govori Željko, najstariji, o nastavniku iz gimnazije svojevremeno optuženom za vezu s maloletnicom kojoj je predavao.

„Psst!“, grdi ga Snežana, kori zbog poganog jezika i jalovih misli. „Ne govori ružno o mrtvima!“. Оčima ga upozorava, gledajući u Anju i Marka. Oni nemo i sugestivno gledaju u svog učitelja i Marko prevali preko usana.

„A šta su to mrtvi? Ljudi sa neba? Baba i deda? I Silvija? I Halid? I mače Osna?“, nabraja na prstiće. „Jesu li oblaci tvrdi? Hoće li izdržati i mene, ako hoću da ih posetim?“, pokislo, kiselo se gledamo ja i Snežana. Tema smrti je razorna. Najviše nas pogađa. Ona je naša bomba.

***

Šetnja mi budi čula. Proleće ne miriše isto. I ne znam da li će se posle ove ’99. vratiti miris bagrema i lipa u cvatu. Vojne uniforme preplavljuju grad. Slogani niču na svakom posteru u gradu. Krećem ka fabrici gde sam nekada provodio isto onoliko vremena budan, koliko i kod kuće. U džepu iznošenog kaputa dodirivao sam debelo uže, kolebao se, premišljao sa svakim korakom, vagao i posledice i gubitke i dobitke. Ima li razumnijeg čoveka od onog koji sa svešću ratuje, ne dozvoljava da njegove posrebrene moždane ćelije oksidiraju, kada suočen sa neminovnim neuspehom planira sopstvenu propast? Koračao sam ulicom sa iznošenim identitetom, nesposoban da odgajam rosni cvet koji cveta kada otvorim dlan. On posle godina nebrige prekriva fasade divljim korenjem i oštećenim pupoljcima. Ja sam bio biljka koja je rasla u pogrešno vreme.

Da ih ostavim bez zaštite nad glavom dok bombe zvižde naokolo i bez priča o poglavici Gvozdenom kljunu i pasulju? Snežana je slušala te priče, moći će posthumno da ih prepričava deci. Ali, je li isto pričanje i prepričavanje? Narator i očevidac? Imaju li istu moć nad slušaocem originalne sage?

Stižem na ćošak, pred nekadašnju menzu. Malo je zaklonjena, između dva ugla. Za poslednji izdah treba mi baš to. Mir. Lim korišćen kao streha izjeden je i polomljen. Jedna gvozdena šipka koja ga je pridržavala štrči, kao poručena da zaljuja moje telo skromne visine. Približavam se slepoj uličici. Grafiti nisu neuobičajena pojava od kad je fabrika zatvorena. Služe kao crtaće table za dokazivanje aforističara bez pravih kvalifikacija.

Trljam oči. Da li ja to haluciniram? Snežana je našla način da me presretne u intimnim mislima? „Ne govori ružno o mrtvima.” Pomalja se natpis crvenom bojom, izgleda kao da je nedavno ispisan. Svež je. Zid je napukao, a boja se još nije oljuštila.

Snežana mi izlazi pred oči. Hoće li svi ćutati? Od straha i sramote da kažu nešto ružno o meni? Hoću li posle smrti postati svetac? Hoće li me kanonizovati u svojim razgovorima? Mene, čoveka koji se ogrešio zbog siromaštva, koji se zatekao u koloseku ratova i nemoći da spase svoju porodicu od bede, da ih izvede kao jarebica svoje mlade, na pravi put?

Telo mi je u grču, suprotstavlja se tim mislima. Sve ćelije rade kao mašine da bi me sprečile da zategnem uže. I ono deluje u saglasju s njima, kao neposlušna protivteža. Kida se. Nisam sposoban ni sebi život da oduzmem. Sve radi protiv mene.

Čujem motor aviona kako bruji i približava se. Uši su mi postale osetljive na najrazorniju buku za ljudski sluh. Mogu da čujem i krckanje pilotske kabine i čelik kako se zagreva pre nego što bude ispušten na zemlju. Čujem i vriske, psovke, plač beba, gušenje betona, smrvljene uspomene, zgrade nasleđene od pradedova, začetke bremena koje izobličava moderna nuklearna fizika.

Gubim svest. Trenutak je dovoljan da moja odluka postane konačna. Došao sam s namerom da sebi oduzmem život, a već kraj sebe vidim grešnog Persija, zavedenog devičanskom oštroumnošću, kako mi pruža ruku i podmuklo se smeška u znak dobrodošlice. Tama narušava ambijent, grafit se drobi u paramparčad neobrađenog šljunka, osećam kako i moje telo prati akciju nežive prirode. Šta sam u stvari ja? Materijal izrađen od dve suprotstavljene komponente? U glavi se još kratko motaju Snežana i naše potomstvo, dok se iz ruševina cedi poslednja kap krvi koja se spaja sa crvenom bojom grafita. Pomišljam na krov koji prokišnjava i Snežanu kako grize usne da ništa ne bi izustila kad se rat završi. Neće reći ništa ružno o meni. Ne sada kad sam mrtav.

***

JOVANA MATEVSKA ATANASOVA, rođena 16.6.1991. godine u Bitoli, makedonska je spisateljica i autorica kratkih priča. Po zanimanju je diplomirana psihologinja. Godine 2015. objavljuje prvi roman, “Tambovski snjegovi”. Njen roman “Pisma u knjižnici” iz 2016. objavljen je i u digitalnom formatu te je podržan i nagrađen programom Fondacije Makedonika i UNESCO -a.  2021. objavila je interaktivni vodič za samorazvoj “Ja u superlaTIvu”. Priče su joj 2015. i 2016. godine nagrađene na natječaju Nove Makedonije za kratku priču. Dvostruka je dobitnica nagrade za najbolju priču na natječaju Živko Čingo 2020. i 2021. godine. Njezine priče uvrštene su i prevedene na nekoliko jezika u zborniku “Biber” 2018., 2020. i 2021. Priprema za objavljivanje zbirku priča “Gladomorje – psihopatologija jednog društva”.

priča “Ne govori ružno o mrtvima” objavljena je u ovogodišnjem zborniku BIBER 04 Centra za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd.
“čovjek-časopis” zahvaljuje Ivani Franović i ostalim članovima Biber tima na dopuštenju da ovu sjajnu priču uvrsti na svoje stranice. čitajte Biber i sudjelujte na sljedećim natječajima/konkursima za najbolju kratku priču. https://biber.nenasilje.org/biber-04-2021/

s makedonskog prevela Irena Šentevska

KRATKA PRIČA MARTINE DIVIĆ: VRUĆE HLADNO

proza

Gledala sam je s prozora. Sjedila je na kauču, s pištoljem naslonjenim na sljepoočnicu. U crnim hlačama ravnog kroja koje nosi samo kad ide u bolnicu i u tankoj crnoj košulji, zakopčanih gumbova oko zgloba. Kratku kosu počešljala je u stranu. Jedino je noge zaboravila, ostavila ih je u čarapama.
Bila sam već dovoljno stara za suočiti se s umiranjem, ali nisam znala kako je moguće da netko tko mi je blizak umre od pištolja. Umire se od bolesti ili od ludila.
Bojala sam se pomaknuti, jer sam iz filmova naučila kako pištolji pucaju baš onda kad se nešto kraj njih pomakne. Ipak sam se odmakla od prozora i uputila sve do ulaznih vrata koja su bila otvorena. Prošla sam kroz kuhinju do dnevne sobe gdje je sjedila. Zaustavila sam se ispred nje. Ona, s pištoljom naslonjenim na glavu, ja praznih ruku ispruženih prema njoj, ne znam kako da progovorim. Čekam da ispali ili spusti ruku.
    „Bako“, rekla sam tiše nego itko ikad u našoj kući.
    „Ko je?“ upitala je.
    „Ja san. Šta to radiš?“
    „Idi doma. Brzo!“ viknula je.
    „Molin te, spusti to!“
    „Kako si ušla?“
    „Otvorena su ti vrata.“
    „Ali jesu?“ rekla je nezainteresirano.
Pomislila sam kako joj je ruka sigurno utrnula od držanja tako visoko.
    „Odakle ti to?“ upitala sam je.
    „Šta te briga! Idi ća!“
Napokon je spustila ruku.
    „Neću ić nigdi dok mi ne kažeš odakle ti to!“
    „Pusti onda mene da iđen.“
    „Ne razumin. Zašto?“
    „Ništa ne vidin.“
    „Pa šta ćeš gledat, jesi se nagledala? Rekla si sto puta da ti se maknemo s očiju,“ dodala sam nasmijavši se. Par suza joj je kliznulo niz naboranu kožu.
    „Sad ću se ja vama maknit.“
    „Ne pričaj gluposti“, uhvatila sam je nježno za zglob.
    „A šta da radin bez očiju?“
    „Nećeš se ubit bez njih sigurno! Potrošile su se s godinama, tako je kako je.“
    „E, oću!“
Prstima je tražila hladni metal.
Uzela sam pištolj. Iznenadila sam se koliko je težak. Je li baba uvukla ruku u televiziju i otela ga nekom glumcu? Gladak, premazan sjajem, pomislila sam kako je moderan i nov, kao da je tek nedavno kupljen. Spustila sam ga kraj njene zgužvane ruke.
    „Dobro. Ubit ćeš se!“, viknula sam.
Stisnula je usnice, više se nisu vidjele od teške kože. Bore kao da su se na trenutak zategnule.
    „Ali, kako sam ja tvoja unuka, zaslužujem da sa mnom provedeš zadnje sate onako kako ja oću.“
Okrenula je glavu prema meni, sada je sve opet visjelo na njenom licu.
    „Dobro, da čujen!“ naredila je.
    „Sićaš se one igre, vruće hladno. Kad si mi sakrivala vrićice Kiki bombona po kući?“
    „Normalno da se sićan,“ rekla je i ispravila leđa.
        „E dobro, ovako ćemo. Ja ću sakrit pištolj, a ti ćeš ga tražit. Kuću znaš napamet. Kad ga nađeš, radi s njim šta oćeš ko ja prije s bombonima.“
Obraze je napela da ne primijetim kako se smije. Pokušala sam se sjetiti kad sam zadnji put sjedila s njom ovako dugo.
        „Može, sakrij ga. Nać ću ga za čas“, dodala je podigavši obrve i ramena.
Ustala sam u potrazi za skrivenim mjestom, u kući čije je rubove ona poznavala bolje nego svoje vlastite nokte, kako bih sakrila ubojicu.
        „Evo jesan“, stajala sam opet pored nje.
Podigla se sporo s kauča i uputila prema kuhinji. Tamo je rukama prolazila po stvarima, otvarala je police i precizno provlačila prste između šalica.
    „Hladno. Hladno. Hladno.“
    „Znadeš li šta je ovo?“ upitala me dodavši mi staklenu boćicu prošaranu akrilnim bojama. Otvorila sam i pomirisala.
    „Rakija!“
    „To ti je didova. Ode je sakriva i mislia da ja to ne znan. Vraga nisan znala, nego san se pravila luda,“ smijala se potpuno savijena. Kao da je godine nosila na glavi pa su je gurale prema zemlji, svaki dan je bila sve manja.
    „I ti to još čuvaš?“
    „Eto, ti baci!“
    „Dide je umra prije sto godina, samo mi je čudno šta nisi makla.“
    „Bacila bi ja. Ali šta ako me od gori vidi. Šta ću kad mu dođen?“
    „Amo onda bar probat kakva je,“rekla sam otvorivši bočiću. Nazdravile smo i popile svaka po gutljaj.
    „Hladno“, rekla sam onda tiho.
Izašla je sada u hodnik i ušla u spavaću sobu.
    „Dođi vamo“, pozvala me rukom. Zaustavila se kraj pisaćeg stola na kojem nikad nisam vidjela knjige ni bilježnice, samo ispeglane krpe.
    „Otvori zadnju ladicu.“
    „Bako, rekle smo da ovaj put ti tražiš. Hladno.“
    „Otvori,“ ponovila je glasnije. Povukla sam ladicu i izvukla meke, potrošene kuverte u kojima su bila pisma koja sam pisala svaki Božić njoj i djedu.
    „Ajde mi čitaj,“ prošaptala je i sjela na krevet.
Ušle smo u debele plahte. Mirisale su na nju i na njenu odjeću. Njene ruke bile su zidovi oko nas, noge tepisi, a paučina u kutovima njena srebrna kosa.
    „Najviše bi želila da opet skupljamo šišarike i da me pustiš da ja zapalin vatru u peći.“ Čitala sam rečenice djevojčice koju sam gotovo zaboravila.
    „I da mi napraviš baćeno jaje s puno šećera“ dodala je kao da recitira pjesmu.
    „Ne mogu virovat da sam vam pisala, a živila san priko puta.“
Pružila je ruke prema meni i privukla me bliže. Osjećala sam se kao div, ili možda, iako ne bih znala kako je to, kao roditelj. Cijela je stala u moj zagrljaj. Svih njenih osamdeset šest godina. Sjedile smo neko vrijeme tako. A ja sam zatvorila oči jer su mi smetale.
    „Vruće,“ tiho sam rekla. A ona je podigla glavu.
Pružila sam joj pištolj koji sam cijelo vrijeme nosila u ruci. Uzela ga je i spustila u naručje. Koji uljez, pomislila sam.
    „Znaš, smišna je priča kako san do njega došla,“ rekla je.
    „I mislila san da je.“
    „Je, je, ispričat ću ti. Ali, za to nam triba kava.“
Ustala je s kreveta i ostavila oružje na plahti. Izašle smo iz sobe, jedna pored druge i uputile se prema kuhinji. Baba je izvukla zahrđalu staru džezvu, utočila u nju vodu sa slavine i upalila plin. Izvadila je teglicu s kavom iz gornje kredence i naslonila se na šporet čekajući vodu da proključa. Oči joj više nisu trebale i jedino ona to još nije znala.
    „Možemo nastavit igru kasnije, da ti tražiš. Iman ja bombona!“ doviknula mi je.
    „Može, kad god oćeš.“
Nikad mi igra nije bila toliko važna. Ili je, zapravo, oduvijek bila.

***

MARTINA DIVIĆ (1993.) odrasla je u Drveniku kod Makarske. Diplomirala je pravo na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Priče s putovanja objavljuje na Facebook stranici Nisan Doma, a s „Kratkim pričama iz Afrike“ ušla je u finale natječaja za najbolji putopis Hrvatskog festivala putnika 2019. u Šibeniku. S pričom „Pajdaši“ ušla je u širi krug natječaja „Sedmica i Kritična masa“, a njena priča „Zašto skrivaš lice“ objavljena je među pohvaljenim pričama regionalnog natječaja povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama. Ušla je u finale natječaja Prozak 2020., a na devetom Natječaju za kratku priču gradske knjižnice Samobor 2021. godine priča „Oni se boje, a ja?“ osvojila je drugo mjesto. Trenutno živi i radi u Zagrebu, a u slobodno vrijeme – piše.

KRATKI ROMAN FARUKA ŠEHIĆA “GRETA”, Buybook, 2021; odlomak

proza

Napravio sam nehronološki spisak svih događaja, pojava, bića i predmeta koje smo pomalo ignorisali a mogli su nam najaviti nadolazak kraja sretnog djetinjstva i još mnoga manja dobra i veća zla.

1. Pad Berlinskog zida
2. Titova smrt
3. Nestanak sodarskog zanata
4. Konjska kola su bila sve rjeđa na glavnoj ulici
5. Automobilska buka, skoro svako ima automobil
6. Televizori u boji, videorekorderi
7. Satelitski kanali, MTV, prije svih
8. Inflacije, restrikcije goriva, redovi za bijeli kruh koji je otac zvao slamom i odbijao ga jesti
9. Brojnost riba u rijeci je drastično opadala, što su mnogi tumačili time da je prošlo naše Zlatno doba
10. Originalna Milka čokolada koju mi je stric donio iz Beča
11. Novinska tinta se pretvarala u krv, niko na to nije obraćao pažnju
12. Nestanak Jugoslavena iz Jugoslavije
13. Demokratija
14. Višestranački izbori
15. Migfold je zaboravio planetu svog porijekla
16. Migfold se odao alkoholu i lagodnom životu
17. Migfold odbacuje mesijansku ulogu na našem svijetu jer se zaljubio u smrtnički život
18. Migfold ne želi biti razapet kao Krist da bi se iskupio za naše grijehe
19. Migfolda zanima identitet i nacionalno porijeklo
20. Migfold postaje religiozan i počinje mrziti druge etničke skupine, koje još ni ne znaju da su Druge
21. Migfold mrzi sve što je urbano i kosmopolitsko, sinkretičko i fluidno
22. Migfold ide na ratišta kao rezervista, vraća se sa vrećama inflatornog novca, punih šaka zlatnog nakita i stranih valuta, zlatne zube krije u apotekarskoj zip kesici, pokazuje ih za šankom jedino kad se dobro napije
23. Migfold se sve tužniji vraća sa ratištâ iz susjedne republike i priča nam teške ratne priče, sad je dvostruko bivši, kao mesija i kao čovjek, skršen čovjek
24. Migfold se objesi pod pritiskom saznanja da je učestvovao u zločinima protiv čovječnosti
25. Pošto je besmrtan uskrsne i izroni iz modroplavog jezera, gdje ga mi čekamo i dajemo mu civilno odijelo, cigaretu i plosku punu balentajna, pa tako sjedi na obali jezera, gleda zvijezde i plače jer je ponovo rođen
26. Migfold je opet onaj stari, ponekad ima flešbekove iz one prijašnje egzistencije kada je bio zaboravio svoju primarnu ulogu na našem svijetu
27. Migfold se povlači iz gradskog života, pomoću naučnih trikova, koji se nama čine kao magija, uspijeva nam svima iz memorije izbrisati svoju neslavnu ulogu u ratu u susjednoj republici, osim što nije mogao znati za ovu listu, Migfold ne zna da papir sve pamti
28. Gradska kafana gubi smisao, druge se pjesme sada tamo pjevaju
29. Moja mati ima uspješan porodični biznis, naše bogatstvo se gomila solidnom brzinom i razvijaju se veliki planovi za budućnost, takvo je vrijeme inflacije i deflacije, pa period nenadane stabilnosti, radnička plata iznosi 1.000 američkih dolara
30. EKV snima album Samo par godina za nas.

***

FARUK ŠEHIĆ rođen je 1970. u Bihaću, u SFRJ. Do izbijanja rata u Bosni i Hercegovini studirao je Veterinarski fakultet u Zagrebu. Bio je pripadnik Armije BiH, jedanput teško ranjen.
Objavio je sljedeće knjige: Pjesme u nastajanju (2000), Hit depo (2003), Pod pritiskom (2004), Transsarajevo (2006), Hit depo, Pod pritiskom, Transsarajevo, Apokalipsa iz Recycle bina/Dodatne scene (2007, 2018), Knjiga o Uni (2011), Moje rijeke (2014) i Priče sa satnim mehanizmom (2018). Književni kritičari ga često nazivaju glasom pregažene generacije pisaca rođenih sedamdesetih u Jugoslaviji, koje su ratovi i raspad zajedničke države biografski i tematski obilježili.
Za roman Knjiga o Uni je dobio nagradu Meša Selimović za najbolji roman objavljen na govornom području Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore u 2011. godini, i nagradu Evropske unije za književnost – EUPL 2013. Za knjigu pjesama Moje rijeke je dobio nagradu Risto Ratković za najbolju objavljenu knjigu pjesama u Srbiji, BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori za 2013./2014. i Godišnju nagradu Društva pisaca BiH za 2014. Dobitnik je i nagrade Premio Internazionale Camaiore 2019. za knjigu izabranih pjesama Ritorno alla natura/Povratak prirodi.
Knjige su mu prevođene na turski, slovenski, mađarski, makedonski, poljski, bugarski, njemački, engleski, italijanski, španski, holandski, arapski, rumunski i francuski jezik. Radi kao novinar i kolumnista u uglednom sarajevskom magazinu BH Dani. Živi u Sarajevu.

KRATKA PRIČA NIKOLE TUTEKA: PRIČE O BUDUĆNOSTI

proza

Imao sam dvanaest godina. Iskreno, ne sjećam se dobro cijelog događaja. Mogao bih danas vrlo lako sjesti za računalo i provjeriti detalje te stravične nesreće jer mnogi su pisali o zračnom sudaru i na različitim jezicima. Ali ne želim. Ono što sam ipak zapamtio, to mi je posve dovoljno. Tijela su padala u vrtove u predgrađu, bilo ih je na cesti za grad i u grabama pored ceste, dvoje je zasjelo na betonski krov lokalne pošte. Drveće u gaju okitilo se ljudskim tijelima, a jedno se tijelo posjelo za susjedov traktor. Mi, djeca, trčali smo na kraj sela, cestom, po gaju i brojali neočekivane posjetitelje. Ljudi su naricali, roditelji su trčali za svojom djecom, zvona na crkvi su lupala. Cika djece, miris sličan prolivenom petroleju i opori vonj gorenja. Krave su mirno pasle u udolini iza gaja, a ja sam trčao po hrptu iznad njih. Ugledao sam odozgo dolje među kravama, malo tijelo. Spustio sam se trkom u udolinu i vidio, pored kravljih nogu zavezanih debelim konopcem za duboko utisnute klinove, spokojno na travi, tijelo djevojčice. Imala je možda osam godina, plavih očiju i duge plave kose zavezane u pletenicu. Oči su joj bile napola otvorene i gledale su u nebo. Imala je lijepu i urednu plavu haljinicu i, zapravo, izgledala je posve živo, kao da odmara u travi. Krave su samo žvakale, sustavno, busen po busen trave, sve to ljudsko njih se nije ticalo.

Već je pala noć, a cijelo je selo još uvijek treptalo od raznobojnih rotornih svjetala, vatrogasnih lampi i televizijskih bljeskalica. Cijela se obitelj zatvorila u dnevnu sobu i gledala na televiziji to što se događalo malo dalje niz ulicu. Šutke. Kao da se sve to odvija negdje daleko od nas. Ne nama.

Sljedeći dan majka me poslala po kruh. Mirina je poznata u cijelome svijetu, pretpostavljam, po našemu kruhu. U redu, poznata je i po zrakoplovnoj nesreći iz 1986., ali najprije po našemu kruhu. Najprije po tome. Tajna je u kvasu. Naime, kada se mijesi tijesto za kruh, uvijek se od smjese odvoji jedan manji dio koji se pohrani u hladnu prostoriju. Na tom se odvojenom dijelu opet razmnože gljivice kvasa koji se uskoro koristi za izradu novoga kruha. No, kako je su gljivice kvasa koje sudjeluju u stvaranju kruha stare stotinama godina, tako je i sam kruh zapravo prastar. Ona godina u kojoj su naši preci zamijesili prvi kruh i odvojili sa strane prvi manji dio kvasa, ta godina označava početak našega kruha.

Tako je, samo da spomenem, pekara starog Andora imala 216 godina stari kruh. Bilo je obitelji koje su imale preko 300 godina star kruh, a, navodno, najstariji kruh su imali u jednoj obitelji koja je mijesila još od pamtivijeka. Mi smo kupovali uglavnom Andorov kruh zbog toga što nam je ta pekara bila najbliže.

U pekari me dočekala neuobičajena gužva. Vidio sam odmah da ljudi ne kupuju kruh nego žustro raspravljaju s Andorom glasovima koji su se uzdizali do vapaja i spuštali do jedva razumljivog šapta. Zbog toga jer sam bio dijete, a i zbog toga što su ljudi u pekari izgledali strašno zabrinuto, nisam se usudio niti potužiti na čekanje niti čak potražiti kruh. Slušao sam.

Pričali su o nesreći. Andor je kimao glavom i ritmički ponavljao: A djeca, a djeca, a djeca!

– Ovo mjesto više nikad neće biti isto – rekao je netko i naišao na odobravanje svih ljudi natiskanih u pekari.

Nekako u taj čas, Andor je dohvatio prvi pečeni kruh zlaćane kore i počeo ga preko drvenoga pulta pružati ljudima. Zašuštale su plastične vrećice, a damski i gospodski novčanici započeli su koncert krčkanjem željeznih dugmića, kopči i kovanica. Došao je i moj red pa sam se konačno dokopao kruha. Platio sam, zahvalio i izišao na ulicu.

Tamo, na ulici pred pekarom, presreo me Andorov unuk Jakob, sitan i razigran dječačić koji mi je bio školski drug i partner u dječjim nepodopštinama. Jučer je trčao sa mnom niz cestu, kroz gaj, preko hrpta, niz udolinu. Zazvao je moje ime, ali nije me gledao u oči. Kad sam očekivao da će nešto reći, a to se nije dogodilo, odlučio sam poći kući prije nego se kruh ohladi. Napravio sam nekoliko koraka niz ulicu kada sam čuo Jakobov glas:

– Koliko si ih prebrojao?

– Osmero. A ti? – prozborio sam okrenuvši se prema Jakobu.

– Šestero. I onu djevojčicu.

Jakob me potom pogledao u oči teškim, tužnim, tamnim, mrtvim pogledom. Okrenuo se i nestao iza drvenih vrata koja su vodila u vrt iza djedove pekare.

***

Nakon ovakvih događaja, nesuvisao je svaki pokušaj objašnjenja. Treba pustiti da vrijem pokaže sve rane i potom ih isuši. Ako može. Zbog toga ću nastaviti ovu priču dvije godine kasnije, kada je naše mjesto, Mirina, ponovo osvanula u vijestima poplavljena svjetlima i sirenama.

U godinama nakon nesreće, mali je Jakob slabo spavao. Andor se često žalio ljudima u pekari da mu unuk pobolijeva, suši se i povlači se u sebe. I zaista, u školi je Jakob izbjegavao susrete, a izvan škole ga više nisam niti viđao. Krajem ljeta nakon završetka zadnjeg razreda, dobili sam pismo u kojim smo obaviješteni da sam primljen u srednju školu daleko od Mirine. Možda više nikada ne bih niti sreo Jakoba da jednoga jutra koje je već mirisalo po nadolazećoj jeseni nije zakucao na vrata naše kuće. Otvorio je moj brat, ovaj mu je rekao da me pozove. Došao sam na prag kuće.

– Imam i ja tebi nešto pokazati – rekao je.

Iza leđa je izvukao tromi revolver i upucao me u trbuh. Ja nisam odmah pao. Koliko se sjećam, nisam osjetio previše boli. Samo toplu krv od trbuha do koljena. Vidio sam Jakoba kako odlazi niz ulicu. Tek onda vika, zapomaganje. Izgubio sam svijest. Ostalo su mi ispričali drugi.

Te godine ipak nisam krenuo u srednju školu, tako su odlučili roditelji. Nakon dvije operacije i dužeg boravka u bolnici, pustili su me kući. Proveo sam mjesece uglavnom ležeći ispružen na krevetu u sobi. O Jakobu nisam čuo puno. Revolver je ukrao od svoga djeda pa je Andor, potpuno uništen krivnjom i sramotom, nekoliko puta dolazio u posjet i plakao. Mene bi ostavili sobi, nisu mi dali da se susretnem sa starcem. Čuo sam kroz zidove i vrata njegov plač i molbe za oprost. Čuo sam ga kad je za jednog posjeta drhtavim glasom rekao mojim roditeljima: Kad se jednom zamijesi zlo, nema više života.

Svaki puta kada bi Andor došao u posjet donio bi i kartonsku kutiju punu kruha. Rana je rana, a život je život. Taj kruh je sada bio 218 godina star i jeli smo ga u slast.

***

Ljudi jako često pitaju to pitanje: Od kuda si? Zbog toga me je uvijek pratila Mirina. Bez obzira kako daleko su me odveli studiji, poslovi i brakovi, skoro svi ljudi hvatali bi se za čelo ili spajali dlanove na spomen Mirine, i obično bi govorili: To je ono mjesto gdje se dogodila strašna zrakoplovna nesreća! Jesi li vidio tijela? Ili bi uskliknuli: To je ono mjesto gdje je dječak iz čista mira upucao svoga školskog druga djedovim revolverom! Jesi li ga poznavao?

Uglavnom nisam odgovarao, ali kad jesam, to su bile riječi upućene prvenstveno samom sebi.

Vidio sam. To sam bio ja.

Malo više od četrdeset godina nakon strahovite zrakoplovne nesreće ponad naselja Mirina, sjedio sam u svom nacrtnom uredu (u međuvremenu sam započeo vrlo uspješnu građevinsku firmu u jednom dalekom gradu, oženio se, čak tri puta, imao dvoje djece i jednog unuka – ali sada to nije važno za ovu priču), ispijao kavu i, kako je ured na zadnjem katu četverokatnice u centru grada, uživao sam u pogledu. Ali prije svega, nema smisla da to i ne priznam, proučavao sam linije pare koje na nebu ostavljaju zrakoplovi. Činio sam to sve od nesreće: promatrao crte, čvorove, mreže, uzorke putanja. Pitao se kuda ti ljudi idu i hoće li stići. I tada je zazvonio mobitel.

Ne volim se javljati na nepoznate brojeve, ali kad čovjek vodi svoju firmu, zapravo i nema puno izbora. Zvao je Jakob i prvo me zamolio da ne prekidam poziv. Naravno, nisam niti mislio prekinuti poziv, ali onda je nastao neugodan muk i činilo se da on zapravo ne zna što mi želi reći. Nakon kraće šutnje, upitao sam ga:

– Jesi li ti možda iz Mirine?

Počeo se grohotom smijati.

***

Bilo mi je zapravo neobično drago naći se s Jakobom. Ostao je nizak i ispijen. Istovremeno je zračio snažnom energijom koja je iz njega jednostavno isijavala i koja je istovremeno bila vješto porubljena njegovim ugodnim glasom, gospodskim manirama i trajno tužnim očima. Zapravo, nakon više od četrdeset godina bih ga prepoznao bez ikakvih problema. Na prvi sam sastanak ponio album s nekoliko starih fotografija, ali na kraju ih nismo ni pogledali. Nismo se uopće prisjećali.

Kad mi je rekao da je profesor povijesti – to mi se učinilo nekako logično. Oženjen, otac jedne već odrasle žene. Predavao je na nekoj srednjoj školi u provinciji i do mene mu je trebalo gotovo pet sati putovanja vlakom.

Za našeg drugog sastanka, otišli smo na ručak. Jakob mi je tada rekao da u slobodno vrijeme piše priče. To je pobudilo moju znatiželju, zapričali smo se i tako je on zakasnio na zadnji vlak. Pozvao sam ga da noć provede u našem domu. Djeci nismo rekli ništa o povijesti koja stoji iza našega prijateljstva, ali primijetio sam da je mojoj supruzi bilo pomalo nelagodno. Zbog toga smo se nas dvojca, sa zalihama kave i špirita, povukli na terasu.

U trenutku kad je razgovor zapeo, a dogodilo se to više puta, i kad zaista nisam znao kako dalje, iskoristio sam zakon cirkularnosti i ponovio temu koju smo ranije već pohodili. Bilo je to nešto kao ponavljanje gradiva.

– Znači, pišeš priče o budućnosti.

– Tako nešto – kimnuo je Jakob, a meni je iz tog pokreta bilo jasno da me je prozreo.

– I to je SF ili nešto tome slično?

– Ima i toga. Znanstvena fantastika, distopije, da.

Jakob se naglo prisjetio nečega, pokazao prstom prema noćnom nebu i, kao da bježi, požurio u predsoblje do svoje kožne torbe s kojom je putovao. Izvadio je iz nje pocinčanu željeznu posudicu s kopčom koja zatvara hermetički.

– Pogledaj, – rekao je vraćajući se za stol – Skoro sam zaboravio.

Otvorio je metalnu posudicu, a u njoj je bio komad blijedoga tijesta.

– Kruh pokojnoga djeda.

Nagnuo sam se preko stola i osjetio miris tijesta. Navrla su neka sjećanja, onakva – klavirski slatka i neugodna kao ugriz u nezrelo grožđe, sve to odjednom, u smjesi koja u tijelu podiže unutarnje oblake. I onda je kiša topla.

– Koliko je sada star? – pitao sam.

– Kruh? Sada mora biti makar 260 godina. Moja žena ga peče skoro svaki tjedan jednom pa, ako vam je do toga…

– Hvala. Lijepo od tebe.

Jakob je opet zapečatio kutijicu i nastavili smo piti u neobičnoj tišini.

– Znaš, – rekao je nakon šutnje – Sve su to zapravo priče o prošlosti. Jer, budućnost je prošlost, to su iste priče. Priče o slobodnom padu.

____________________________________________________________________

NIKOLA TUTEK rođen je 1978. Autor je kratkih priča od kojih su se mnoge pojavile u književnim časopisima u Hrvatskoj i inozemstvu. Također, autor je tri zbirke kratkih priča: Zlatna pirana (2006.), Ljudi koje sam izmislio (2009.) i Pamrav i pragrgan (2015.). Njegova priča Pičkin dim proglašena je trećom najboljom na FEKP-u 2020. Piše kratke priče, dramske tekstove i poeziju. Osim na hrvatskom, piše i na engleskom i mađarskom jeziku.