Nekada sam mislila da je dosada gospodar univerzuma. Ili makar vodeća sila koja upravlja idejama nemoćnim da se rode ukoliko nema nje – dosade. Ne dopusti čoveku dokolicu i vladaćeš njime. Ako već moraš da mu je pružiš, a potreban ti je kao rob, naseli se u njegovoj dokonosti. Učini da rešetke kaveza gleda misleći da vidi ogradu koja ga čuva od ponora. Teško je naći bolje mesto na svetu od zatvora da se obnove misli o tome. Verujem da je majka svih zatočeničkih misli ideja bekstva. To me dovodi u smešan i gotovo bespomoćan položaj, jer ja sam već utekla iz kolektivne mentalne tamnice i ovo je prostor moje apsurdne slobode. Poslednje što bi mi palo na pamet je bekstvo. Ovo je lekovita izmaknutost, tačka iz koje povlačim kružnicu onog što znam, preko polja onog što razumem, da bih se vratila u znanje zbog onog što ću moći da učinim. Odavde je to lakše. Čak i iz zatvora. Nestvarno je kako samo nekoliko sati od prelaska granice biva dovoljno da liznem iskustvo desetine hiljada onih što su iz zemlje otišli trajno. Društva su kao podešene rezonantne kutije koje prisilno osciluju. Svaka misao neusklađena s dominantnom vibracijom boli kao žulj u glavi. Moja je zemlja ona u kojoj najdobronamerniji roditeljski savet glasi: gledaj, ako možeš, da odeš daleko odavde. To je pošteno i bolno. Naročito u porodičnoj kulturi kakva je naša, izgrađena na veri da je prepuštanje potomstva samostalnoj sudbini dokaz roditeljske slabosti i poraza. Nema veće patriotske patetike od one kad baba i deda gledaju preko skajpa kako im unučad jedva nabadaju rečenice na srpskom, kao podoficiri vermahta u naivnim scenama iz partizanskih filmova.
Skajp. Globalne mreže. Kad kažem mreža, ne mogu da ne pomislim na pauka. Maločas sam videla jednog. Mirovao je u uglu ogledala, priljubljen uza svoj odraz, kao da na stomaku nosi brata blizanca. Moja sloboda ima svog defektnog blizanca kojeg tegli na leđima kao izraslinu. On joj često pakosno dobacuje odostraga, navodi je na pogrešne misli i dela, puni uši sablažnjivim nagovaranjima. Jednom je moja sloboda htela da me časti lepim iskustvom. U vreme dok još nisam imala jasnu svest o njoj, dolazila bi u potaji kao nevidljiva zaštitnica, da mi šapuće o tajnama na koje imam pravo.
Znanje je najveće imanje, pisalo je na vratima koja su iz učionice vodila u mali pomoćni prostor, u đačkim krugovima poznat kao ,,jazbina“. Tamo su čuvani školski materijal i nastavna sredstva. Učenicima je ulazak bio zabranjen, mada se pričalo kako su oni hrabriji, iz starijih razreda, tajno ulazili da gledaju prepariranog tetreba i tegle sa žabama u rastvoru.
Evo je, o evo je mala Dina. Sedi za katedrom i naglas čita lekciju. Ostali slušaju. Učiteljica je tako udesila, pre nego što je s domarom Gagijem otišla u ,,jazbinu“, nakratko, da on pogleda neki kvar. Učiteljica ima poverenja u Dinu. I u Gagija. On je dobar majstor. I mio je. Vedrina ga ne napušta i prsti mu mirišu na metalni alat. Dina to zna. Jednom ju je u šali, na velikom odmoru, štipnuo za nos i rekao joj: Gde si, žabo jedna. Ali i Dina hoće da vidi tegle sa žabama u rastvoru. Nejasna reč ,,rastvor“ samo uvećava magnetizam tajne. Vrata su tek pritvorena, unutra je tiho. Ako bi se malo približila, mogla bi da proviri, ne otkrivajući se prestankom glasnog čitanja. Dina bi to umela. Bolja je od većine vršnjaka u čitalačkom umeću. Još pre škole vodili su je po komšiluku ili pokazivali pri rodbinskim posetama kao vašarsku atrakciju. Lica bi se topila od miline kad Dina zauzme spikersku pozu, kako je već viđala da radi ona gospođa u Dnevniku, a umesto izveštaja s partijskog kongresa poteku stihovi Žaba čita novine na listu lokvanja… Radoznalost je neizdrživa, mora da vidi te žabe u teglama, želi da bude neustrašiva u prestupu, kao stariji đaci. Njen dečji subverzivni etos ustaje iz sna. I nakazni sijamski blizanac njene slobode kezi se i šapuće svojoj sestri nositeljki: Kaži joj da proviri, kaži joj! Dina čita naglas: Naša zemlja bogata je prirodnim lepotama. Krase je brojne reke, jezera, planine i šume. Najveća i najplodnija ravnica u našoj zemlji deo je Panonske nizije, a naše more zove se Jadransko…
Prelazi rečenice bez zadrške. Uspeva čak povremeno da osmotri razred. Kako odmiče niz tekst, sve je manje onih koji slušaju lekciju. Ali tihi su, ne ugrožavaju lepu priliku da rade ono što ih zabavlja. Neko zarezuje olovku, dvoje-troje se došaptavaju i smejulje, onaj kudravi, kojeg učiteljica često zove đavolom, pravi lađu od papira. Takav položaj i raznovrstan reljef omogućuju razvoj mnogih poljoprivrednih grana, a rudna bogatstva važna su za jačanje industrije…
Najzad primećuje da je Lovro jedini koji pažljivo sluša. Svaki put kad nakratko podigne pogled s knjige, Dina vidi te oči koje ne trepću. On je uvek ćutljiv i povučen. Ne odvaja se od drugih tek po neobičnom imenu, nego i držanjem. Ako i progovori, to je više skromni komentar upućen sebi, stidljivo dečačko mrmljanje iza kojeg nesigurnost samo poraste. Ali umeo je da sluša, i tada bi njegove svetle oči postajale krupnije. Zbog toga joj se sada čini da čita jedino njemu i zato malo usporava pred poslednjim redovima teksta. Kraj dolazi s istim rečima iz prve rečenice naše prirodne lepote. Mala Dina oseća kako se tišina iza njenog glasa širi kao boja mastila kapnulog u čašu s vodom. U tom stanju secne je krotiteljski glas učiteljice i malo ustukne pred njenom glavom proturenom kroz neznatno odškrinuta vrata. Do maločas besprekorna punđa jedva se drži na temenu. Čitaj ispočetka, zapoveda učiteljica. Ti, đavole, opet se glupiraš, a! Kudravi panično zgužva papirni brodić. Potom se glava vrati u ,,jazbinu“, kao da je samo ona i ostala od učiteljice, jer telo ima neke druge poslove. Ali i glava je dovoljna. Učiteljica nam predaje znanje, a znanje je u glavi.
Naša zemlja bogata je prirodnim lepotama. Krase je brojne reke, jezera, planine i šume. Najveća i najplodnija ravnica u našoj zemlji deo je Panonske nizije, a naše more zove se Jadransko… Mala Dina čita ispočetka. Sve se ponavlja, kao u već odgledanoj predstavi. Neko pokušava da zavrti novčić poput čigre, dvoje-troje se međusobno gađaju papirnim smotuljcima. Kudravi je istrgao list iz sveske i crta sise. Mnogo sisa. Dina zna da ne sme tako da se kaže, ali to je svejedno samo glas u njenoj glavi, nečujan za druge, pomalo pakostan, onaj isti koji šapuće: Kaži joj da proviri, kaži joj! I ona ustaje, ne prekidajući diktat, hoda na prstima, krivi glavu da vidi bolje. Izbor strane u borbi između straha i znatiželje gura je sve bliže vratima. Potom se strah i znatiželja udružuju, kao u svakoj avanturi. Onom ko se jednom upiški na pozornici, pred punom salom Doma vojske, čudna osećanja dolaze kao znani gosti. I mala Dina vidi. Vidi da je učiteljica sada samo klečeće telo s nevidljivom glavom. Glava je skrivena donjim rubom Gagijeve košulje. Ali nema nigde tegli sa žabama. Nema ni prepariranog tetreba. Ničega što odvažnost traži kao nagradu, nikakvog otkrića koje opravdava rizik. Samo te dve besmisleno povezane figure i kraj njih plastični model ljudskog skeleta, u prirodnoj veličini, za koji se domar Gagi pridržava. Mala Dina mora da se vrati za katedru, pomalo razočarana istraživačkim neuspehom. Čita lekciju iznova. Ovog puta ne mora da čuje naredbu, miri se sa ponavljajućom večnošću jezera, nizija i šuma, niže jednolične rečenice kao što more, koje nikad nije videla, tuče obalu dosadno istim talasima. ,,Jazbinu“ najpre napušta Gagi. Dina prestane s čitanjem. Domar nosi pobednički izraz na licu, kao svaki majstor po uspešnom okršaju s kvarom. U prolazu je štipne za nos. Malo se krevelji dok izgovara: Žabo jedna žabasta. Umesto onog mirisa majstorskih prstiju Dina oseća neki drugi, nepoznat. Kad se pojavi i učiteljica, Gagi već nije tu. Škola je velika, kvarovi ne spavaju. Pažljivo doteže odeću i popravlja frizuru. Punđa je opet čvrsta, dodaje glavi finu pedagošku strogost. Sada možeš na svoje mesto, Dina, kaže učiteljica. Dina posluša. Prolazeći pored Lovra, još jednom uhvati njegov pogled. Lovro. Dečak čijeg će se imena setiti gotovo trideset godina potom, misleći o rodbinskoj vezi dosade i slobode, među zidovima malog grčkog zatvora.
Ne znam, zaista, je li dobro to što ovo mesto ne osećam kao zatvor. Možda samo nije prošlo dovoljno vremena. Možda i zato što u ograničenom kretanju nikada nisam videla kaznu. Kao ni u izostanku susreta s drugima. Ili je, jednostavno, zatvor preko mere obeležen pretpostavkama koje ga čine zatvorom da je preda mnom pokrenuo sumnju u ono što predstavlja. Kao čovek koji druge stalno podseća na to koliko je pametan. Za pauka je ovo samo još jedan zid, još jedan premrežen ugao, a i muva je u izobilju. Nestao je, ne vidim ga više. Oslobodio se svog blizanca, pustio ga da potone u hladnu dubinu ogledala. Zašto je morao da se pomeri? Možda ga je pozvala večera, upravo prozujala kraj gesla Γνώθι Σεαυτόν? To je ta sloboda zavaranih da su slobodni: mirno večerati posle nečije nevolje.
_______________________________________________________________
DEJAN ALEKSIĆ (1972) pesnik i stvaralac književnih dela za decu – proznih, pesničkih i dramskih. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Objavio je deset pesničkih i preko dvadeset knjiga za decu, kao i knjigu dramskih tekstova. Dobitnik je značanih književnih nagrada u Srbiji, ali i nekih međunarodnih: ,,Vasko Popa“, ,,Maša Selimović“, Zmajeva nagrada Matice srpske, ,,Branko Miljković“, nagrada SANU ,,Branko Ćopić“, nagrada ,,Borislav Pekić“ (za dramski tekst), ,,Risto Ratković“, ,,Miroslav Antić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, ,,Matićev šal“… Među priznanjima za književnost za decu ističu se Nagrada ,,Politikin zabavnik“, ,,Neven“, nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Plavi čuperak“, ,,Rade Obrenović“, nagrada Grada Niša za najbolju knjigu za decu, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, nagrada Radio Beograda, priznanje White Raven – minhenske Međunarodne biblioteke za decu i mlade; dvostruki je dobitnik regionalne nagrade za književnost za decu ,,Mali princ“.
Pesme Dejana Aleksića uvrštene su u brojne antologije i prevođene na nekoliko evropskih jezika.
Njegovi stihovi i proza za decu deo su nastavnog programa u osnovnim školama, a roman Cipela na kraju sveta na listi je obavezne lektire za 7. razred.
Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti ,,Povelja“, u Narodnoj biblioteci ,,Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.
čovjek-časopis 