Zapisom svake pjesme Kopam sebi Grob od riječi One bodu zovu vape Ponekad izdišu Vuku me za uho Za oko za utrobu Spuštaju me u provaliju Dižu uvis A ja sam čovjek uzavreo I ranjiv
***
POŽARI KOJIMA NEMA VATROGASACA
Nisam ja Jovanka Orleanka Mene nisu spalili na lomači Ja sam Žirafa u plamenu Gorim iz same sebe Moj pakao Nikom ništa ne znači Moje smaknuće Događa se Iz sekunde u sekundu … do u nedogled… A godina mi je dvadeset manje Od trajanja Stogodišnjeg rata Kome je potreban ili opominjući Jezik plameni danas Dok gore narodi Vode… spomenici Dok gore knjige Božijih i ljudskih prava … Dok religija cvjeta I bog sveudilj ne da Rješenje
***
GAVRAN
Stalno mi u svijest Dolijeće Naslov filma „Moskva suzama ne vjeruje“ Sadašnja BH Nikome i ničem Ne vjeruje Bez igdje ikog svoga Bez same sebe. Bez samilosti Bez iskrenosti prema jedinki – Čovjeku koga somatski razara I domovina i otadžbina
Na pamet mi pada Mogući naslov filma Bosna i Hercegovina Nikome i ničemu Ne vjeruje. U suton kruži gavran Sa krvavom rukom Pas mu mater i još gore I još luđe Što tako često Izlijeće iz legendi Gdje li će posijati kosti i košćice One koja stvara i razara
Plači voljena zemljo
***
MANTRA ZA DOBROBIT
Ja teb ti men Ja teb ti men Ti men ja teb Ti men ja teb Ti men ja teb Ti men ti men Ja seb ja seb Ja seb…
***
PREKO ČISTINE ĆILIMA
Otkad me niko Poželio nije A ja flertujem Sa drvećem I cvijećem Podajem se mjesečini Skrivam se od sunca Na pučini vremena Preko čistine ćilima Do kućnoga praga Puna sam poezije Kao baruta možda me Ne bude sutra Trebalo bi da pisnem jako Kao brod kad stiže na Odredište A sa mola mašu Odjeveni i goli
***
BISERA ALIKADIĆ (Podhum kod Livna, 1939), pjesnikinja, pripovjedačica, romansijerka i autorica radio-drama.Piše za djecu i odrasle. Djela su joj prevođene na engleski, njemački, francuskik makedonski, albanski, turski, talijanski… Dobitnica je mnogobrojnih nagrada i priznanja. Zastupljena u antologijama i čitankama. Članica Društva pisaca BiH i PEN Centra BiH. Živi u Sarajevu.
– za “čovjek-časopis” izabrala Melida Travančić, urednica knjige –
Mimoilaze nas ulične depresije, porodice odvode decu u obdanište, potom topli hlebovi ulaze u korpe, na trpezu izviru sa novinama i olovni otisci talože se na jagodicama, kojima ti dodirnem lice. Na obrazima ostane tekstura i tvoje naglo rumenilo zaguši dramatične vesti planete. Rastuća vreva povlači se pred vrelom parom kafe. Sebični smo u ovim jutrima za svet, kažeš, volim to, i rumenilo se ulije nad poroznim oblacima. Na prozorima goje se naši dahovi, ptice u koitusu ne odustaju od ivice balkona. Ovaj dom je razvučena koža tvog trbuha, mi smo roj bez matice, slike koje govoriš, jedan su kadar, znaš: naša ljubav…naša ljubav tutnji… naša ljubav tutnji sa ultrazvuka, u fetusnim otkucajima – sad treba da trajete!, kao u jabuci, crv je u uhu. I tobom, u nama uliju se ona smetena mora. U njima i dalje zašumi nerasanjena svetlost.
***
EGZODUS
Ništa ne može da utihne pod svodom ove stanice, ni raspali ventilatori, ni grozomorni lepet slomljenih krila. Ni glas spikera kroz prodorne zvučnike. Ni osipanje grafema na info-tablama. Kofer me nosi ka peronima, traženju kompozicije za mali, lični egzodus. Možda će i ovi glasovi iza ostati kao
ona sećanja na šum mora kad gubi turiste koncem sezone. Vetar valja suncobran po pesku, po peni talasa zaostalih iza belutaka. I nevidljivi akvarelista je tu, za razlivanje bure, da se umekšaju linije razdvajanja. I to je trenutak koji me odvlači
od sebe, od traume odlaska zatočene u neprimetni opstanak. Koferi će dobiti nalepnicu još jedne destinacije. Makar na kratko postaću nešto dobro, poput samoće fara lokomotive kroz neopažene klance.
***
KUGLU TEŽINE PUSTIO SAM NIZ JEZIK I KIČMU
Bilo je to kretanje do kuhinje, otvorena vrata na terasi u rano leto, mirisi susednih kuhinja prožimali su lipovinu. Sedeo bih u blagoj senci oporavka, nije mi nedostajao mikrosvet: nervatura lista, tkanje pauka, poetika sobe. Moguće je, dakle, biti radostan bez povoda.
Usidren u jednoličnu buku ulice, kuglu težine otpustio sam niz jezik i kičmu. Duboko udahnuo zrake kad dopru kroz gustu zavesu lišća. Vedrinu ispio u malim, kafenim gutljajima i osetio je dok se u krvi, po telu, razlagala. Ne bi ništa u meni nakostrešeno. Mir i radost razlistavali su se sa obližnjim krošnjama, sa metežom ljudi posle posla, ritmom semafora duž bulevara, automobilima.
A čekala me je, to sam znao, iza prvog ugla opuštanja sumnja što kaže: jer u sebi duboko kriješ zebnju da je moguće išta bez povoda, prići ću uznemiravajuće kao zuj zunzare spavaču, čija ruka maši mušičavo telo i ne može mu ništa, ništa… baš ništa.
***
ŠKOLJKE
Bol promiče u slici devojke što se ne okreće na rastanku da bi skrila pune suzne kanale. Kada sam se jutros sećao sna, osetio sam strah kojim samohrana majka odgaja dete. Okno je zaprljano, a polukružni pokret očistio bi više od čestica pomisli. Cveta neumorno japanski vrt trešanja u kadru upamćenom bez muzike, gejše i njihove jarko crvene usne, eksplozija atomske bombe nikada neće imati tu boju, želeo bih otići odavde, ali taj kamen u želucu je sidro… zaglavljeno sidro na kojem se plode školjke.
***
KROZ KIŠNU PUSTOŠ
Jutro, u kojem te stabilnost kiše i raskvašeno lišće dodiruju upozoravajuće kao ništa. Dim domova istrajava u uglju, u ulicama predate odustalim prolaznicima. Iza zavese traje jato gavranova uzaludno zaustavljeno u kosturu krošnje. Prsti mahinalno traže cigaretu, pre nepunu deceniju ostavljenu, šibicu, nešto tako nedostaje. A ona, u kaputu i kožnim čizmama, pod plavim kišobranom sa iscrtanim sazvežđem, iskrsava na trgu kroz kišnu pustoš, u snimku koji se puni novembarskim šumovima. Taj prizor je nagli zagrljaj iz sećanja ili poljubac, zanavek utamničen u mom vratu, kao pred odlazak poslednjeg autobusa. I to je ono što će trajati, uvek okrutno neizgovoreno i u naknadnim rečima.
***
U SUSEDSTVU
Kao kada se poslednji listovi u novembru otkinu i polegnu na asfalt: trpiš bol u granici dlana i stakla, i znoj se slije sa unutrašnje strane lica. Na kuhinjskom ostrvu ostao je oplakani luk, oštri mirisi otplivaju i udare te u odraz na prozoru. I sve se zamagli, govoriš meni u daljini nešto važno, ali sve mi se razvuče – po kosi, otkopčanoj košulji, maljama poput magle po svetiljkama na auto-putu, i razumeš – postali smo podne što u januaru prerano otklizi sa balkona susedskih stanova.
***
PETAR MATOVIĆ rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Objavio je zbirke pesama: „Кamerni komadi“ (1996); „Кoferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Кraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017: nagrada „Branko Miljković“), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019) „Od sreќnata republika“ (Skoplje, 2020), „O sadašnjosti i sedativima“ (2021). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Кultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Živi u Požegi (Srbija).
Onoga dana kada si Temperaturu vode Sa 30 smanjio na 25° Nestale su sve Tajne poruke Koje nam je ogledalo Slalo U zamjenu za toplinu Kojom smo ga umivali.
***
PORUKA SA OGLEDALA 1
Slatkiši su za djecu, A ti za mene!
***
PORUKA SA OGLEDALA 2
Nestalo kafe, Al’ poljubaca nikad.
***
TAJNE PORUKE
Poruke se brišu Sa dva laka poteza Ruke. Ipak, da se napišu Treba mnogo, mnogo Više.
***
ANISA PAŠIĆ rođena je 16. juna 1985. godine u Tuzli. Diplomirala je na Tuzlanskom univerzitetu, Odsjek bosanski jezik i književnost, te magistrirala na istom univerzitetu i stekla zvanje magistra humanističkih nauka. Naučni radovi iz područja jezika i književnosti su joj objavljivani u brojnim časopisima, a za prozne i poetske radove osvajala je i međunarodne nagrade. Njene radove možete čitati na: https://m.facebook.com/anisa.pasic07/posts
Većinu dana na istom mjestu čist nesiguran tih čekam slijetanje prve riječi da trikom privuće ostale iz skrivenih podsuknji pulsirajuće amigdale u četu točnih označenja da se napokon prebrojim pojedem padnem preko ruba šalice kave.
U isto vrijeme tjeram se na ubijanje mišlju nevinih i hrabrih kada me pitaju o kraju priče, a interes strpljivih nagrađujem bijelim octom za umjetne suze
Nigdje neću stići, ništa neću završiti iz ovih i sličnih razloga.
***
JEDINAC
Kao prvi sam posljednji nemam kome priznati: brata i sestru sam iz nehaja izbrisao zbog srama jer sam njihovo rođenje dozivao do nicanja prve brade. S glavom polegnutom na stol hladio sam svrbeće obraze. Okrenut na lijevi gledao sam u majčinu sobu. Zatim okrenut na desni gledao sam u očevu sobu. Između, u srcu restaurirane kutije dovoljno velike za sve nas rođene i izmišljene prespavao sam samo drugu polovinu dužine noći pa potom od jutra idućeg pogrbljenog i krmeljivog do gušenja počeo hraniti svoju jedninu.
***
NEHAJ
Vjerojatnosti su male od čekanja pothlađene prozirne tanke izrasle do tjemena neotkrivenih divova. Poslije zvonkog zvuka tupih udica bačenih pod tremor hrabrosti, skriven pod isplaženim jezikom crvendača kao neizgledna oklada gorostasa nehaj se ukaže ili samo prođe mimo. „To je sve igra“ pjeva vojska zaumnih mjesečara.
***
PLAVI PRINC
Alanu
Poljubac je šuškava pjesma, predujam za smijeh, lajmotiv tople tijesne bliskosti.
Plavo je zlatno, a zlatno je brzina predodređenog rasta na kojem ploviš. S nogama ispod prijestolja, ne gazi mrave i ne zaboravi ruže zaliti.
***
BEATRICA KURBEL (1989.) rođena je u Osijeku. Završila je dramaturgiju. Kada ne piše dramske tekstove i scenarije, vraća se poeziji. Sretna je kada otkrije neki dobar sir i/ili vino. Ukratko stari, živi i radi kao freelancer u Zagrebu.
Prvo je pjesma koja para uši zagadila vazduh. Ako moraš da ulaziš u jazbinu da popiješ kafu, to više nije tvoj grad. Onda su progovorili ljudi prazni u svojoj nadmenosti, prazni kao zgažene limenke. Odsjaj u tami jer glupost svijetli, zasljepljuje, dok ne zaćute oni što imaju što reći. Provirujem kroz zastakljene zavjese, razmišljam zašto žena snošaj zove odnosom, a svoj polni organ „dolje“. Iz skupocjenog poršea trešti „Fazlagića gori kula“ a zemlja pod mojim salom tvrda kao mač mladog Roka Žabara, najslavnijeg andergraund Talijana. Trebalo bi otići bez prtljaga. Pripravna sam, ali tapkam u mjestu kao mrtva kokoš, kora od jaja, rječnik stranih riječi i izraza.
***
SARADNICA NA SCENARIJU
Najlakše je plakati za volanom. Sam, u pauzi za reklame, dok voditelj „pušta goluba“ i drži prst na šaptaču. To što će ići kasnije nije muzika, to što danas živim nije život. Dopisala sam dvije replike, izbacila nekoliko didaskalija (koga briga žive li pod šankom mačke ili kornjače), prečula najnevažnije likove dok čekam da sami umru jer im ne mogu ništa. Jer im ne želim ništa. Dovoljno od mene. Neko drugi se uvijek potpisuje ispod tekstova. Ja nisam ni glavni lik, samo improvizator krvavih očiju u automobilu koji svakog trena može stati usljed nedostatka tečnosti. Koautorka, takoreći.
***
DRAGANA ERJAVŠEK je novinarka i književna kritičarka u crnogorskom dnevnom listu Pobjeda. Objavila je dvije zbirke poezije i jedan roman u prošlom životu. Sada piše pod svijećom i još uvijek ne zvuči isto na papiru i u svojoj glavi.
… umro je dan na uštrb lakoj vrelini ždrijebe je unoćilo u gnijezdo micanje po micanje dolazi porod zore što zri jabuke one koje nagrizaju meso oko zuba ni oči nisu iste je starost što sapire ali još jedan dan će živjeti i najljepša dob biće mu suton i najduži ton je Sutra
… tapšem tabanima prije polegnuća na madrac kao vjera u maslačke kao ruta u rep muzičke kulture o mladosti mlada zaista si kratkotrajna kao stabljika maka visiš iz mraka gdje mjesec pije čaj iz ibrika sazidana je nova isprika za jutra Tebi
…riječ je udubljenje kašike udobnost noža
…da li sam potomak onoga ko je slan poštom i da li večeras pobjeđuje jedan grad koji ima mnogo pobjeda u svjetlosti o rođenju sopstvenom nisam se rodila sama to mi je najveća jakost i postajem omiljeni pisac onih koji ne čitaju onih koji srcima umaraju srca svojih srca srknut kafu u 0000
… morali smo se napiti mora sinusi bi mogli prsnut već odavno bagremi ne mirišu već odavno ih ne peče ništa nego lagano ubija ono što se pominje kao čestica nemanje skrovišta nad oranim cijevima lijepa ženo umij se ledom
… iz kapi za uši šivaju se mora mehko liječi plućna nesanica snažnije se slijeće na piste eutanazije kucaš u vazduh u ovim svjetovima ljudi biraju limun i boje lice pesticidima ostavljaju prozore da krvare a podižu bedeme
… plivanje uma prhanje solju oko je proboj podmornice kroz natopljenu sobu ljeta tvoja kap znoja školjka je drobilica mjesečevih bolesti dah u tvojim plućima um sniva plovidba je sve
… … svi i pola otoka su se odronili u tanjire ispred nas previše plaćeni rođendani obnavljaju streljanu za balone karijeristi pogađaju lavlje snage kavijar putevima stiže u kina želja meksiku su oplemenili turizam i ture novca im ukusne usluge im sklonjeni od lokalnog im ne znati im znači im uživost bez znati u noći stakla puklacaju na površinama jezera špinovali su oblake kapi su mikro grudve koje zašuplje oba srca jednog čovjeka brane se od dima brane se od bolesti dodaju novčanice na zapešća na nebesa kavijar o klavijature prijateljstva šupljina
… devet koža i stotinjak mora obujmilo mi starost vrata suterena bez ključeva ništa u njemu ne postoji za obogatiti broj tu se u saksijama kuhala trava nekad rezao buket tratinčica moja starost sad bijela poput koze nahranjene izdancima ubijenog ploda devet koža i stotinjak mora bora se u san
… … reporter kojeg cijenim je česma i oblačne reportaže utaže žeđ za svakodnevnim svakovečernjim molitvama ja u miru grijem položena jaja filozofije ja sam krava nezadovoljna ovozemaljskim ovdje će evolucije da klanjaju da se krste samo bih do ribljih bazena dok sam živa da vidim da li u vodi vlada skandinavski ambijent i disciplina japanaca zovem se samo krava kako veliko ljudi zar ne
… šaka o prste iste ruke rende muka osvajanje svenuća biljke poklon prolaznog rezultata zime su najduže bolesti odlaska sloga slova rođenje pjesme ocjena za ništa znak je nestanka simptoma sve knjige s posvetom svrab su utrobe varenje bola sve zime zagriju led do kapi sna
…otvorio je krilata vrata frižidera u njemu već dugo stoji zimska roba čovjek koji previše hoda po kuhinji hladnoću grize umjesto kruha gotovo jelo je na policama čovjek se davi od prostora čovjek je samo malo vremena
…
***
AJLA RAMIĆ rođena je 1993. godine u Mostaru. Diplomirala biologiju na Univerzitetu Džemal Bijedić u Mostaru. Snimila je pjesmu “Zemlja spava” sa sarajevskim producentom Dinom Aganovićem (Hibrid). Poezija joj je objavljivana na raznim portalima. Trenutno živi u Sarajevu.
Znaš da je sećanje varljivo kao korak po sleđenoj kori jezera čiji se pucketavi kapilari tanko granaju uz hod i prate te u stopu poput ubrzanog nicanja nekog ledenog rastinja čije bi mladice da te dotaknu i prisno obgrle kao svoga tvorca
sećanje je varljivo ali opet si naklonjeniji prošlosti negoli svom vremenu pre ti se piše nostalgična poezija premda ne znaš unapred kakvu ćeš uspomenu izvući i šta će se zakačiti za udicu tvojih stihova
i poput pecaroša punog očekivanja koji na sleđenoj površini uz termos toplog čaja kroz rupu pušta mamac da lagano tone i čeka da oseti trzaj iz dubine tako i ti sada u tišinu ove beline spuštaš reč
zima
i evo ga hvata se ono zlatiborsko zamrznuto jezero na čiju si suncem načetu opnu jednom nasmejan stao poželevši da se klizaš kao Bambi i posle nekoliko koraka uz zvuk pucanja propao do pojasa i nakratko ostao zaglavljen u procepu dok su se pred tvojim očima po ledu širili tanki kapilari nalik na vodoravnu puzavicu koja ide od tebe a zapravo bi da te povuče k sebi s onu stranu providne opne odakle glas ne dopire i ostavi priljubljenog uz nju s dlanovima i pogledom uperenim ka plavetnilu i mehurićima vazduha koji iz tebe unezvereno izviru i nestaju neznano kud
znaš da je sećanje varljivo i ovo nije uspomena koju si priželjkivao možda je treba otkačiti s udice i vratiti nazad pod belinu hartije kao što strpljivi pecaroš nedoraslu ribu vraća u vodu iako zna da njen trzaj više nikada neće osetiti
***
PREOSETLJIVOST, IZNENADA
Popodne je sparno i teško u tebi se tromost i bezvoljnost danima razliva kao mlaka voda po skrivenim rukavcima močvare iščekuješ da te nešto dirne i probudi iz mrtvila ali čula su i dalje obamrla a ova šetnja čini se besciljna besmislena
hodaš ispod drvoreda u cvatu iako ti opojni miris lipe po pravilu ne prija na podlakticu ti sleće krilati mrav malo leteće biće koje dugo nisi video dobro se sećaš tog iznenađenja kada si ga kao dete otkrio u mravinjaku dok si pratio mrave kako složno vuku crnu semenku lubenice sada se zapetljao u dlačice sav zabrinut i nespokojan probija se i traži izlaz
potom se setiš kako dugo nisi video svica u sumrak i njegov nežni žar za kojim si radosno trčao i u blago sklopljenoj šaci pažljivo ga čuvao i pitao se kako to da te ne pecka ta divna crvena vatrica koja kao da je nestala s tvojim detinjstvom
a onda tačno ispred tebe jedna pretovarena pčela nisko leti i iznova pada sve teže hvata novi zalet po vrelom betonu u njoj poriv za uzletom a upravo spoznaje tamnu stranu žudnje za cvetnim prahom
spuštaš se na kolena i osluškuješ srce kako joj u grudima sve slabije bruji i dalje pamti cvast i svoju livadu zagledaš je prašljivu od polena (od cvetnog praha si i u prah ćeš se vratiti) i još dugo klečiš nad njom kao pred nekom svojom boginjom u čiji si hram prvi put ušao
***
TI ČEKAŠ SVOJ RED
U punoj čekaonici ti čekaš svoj red našao si i slobodno mesto na klupi odavno sviknutoj na bol koja joj uporno prilazi i traži saosećanje sad će da prozivaju u krilu ti posudica sa urinom pažljivo obmotana papirom svi tako rade možda je nepristojno da si vidi venac mehurića i žuta nijansa nešto između limun žute i one svetlosne strele što ti je juče doletela s neba i usekla se tik iza grudi možda je već sama boja tiha dijagnoza
ti čekaš svoj red poneko dete već plače odrasli ćute ili kašlju prozivaju te da platiš participaciju i grde što nemaš sitno na tvom mestu sada mlada žena belog tena pritiska vatu na modroj veni ruka joj glatka i tanka kao osetljivost breze s proleća osluškuješ zovu li te u korpi kraj vrata slutiš filmsku scenu: smrt berača u polju pamuka: beli cvetovi pogođeni crvenim kapljama skrećeš pogled u stranu nešto bi lepše da ugledaš ali ne uspevaš dalje od prizora bolničke sobe u koju si kao mali sa kesom pomorandži jednom ušao i začuo svoje ime u pauzi jecaja
ti čekaš svoj red u glavi još odzvanja promuklo dozivanje s kreveta stapa se sa sestrinom prozivkom zavrćeš levi rukav zagledaš plavkaste žile u kojima se odigrava neka drama koju si sam režirao s nepoznatim akterima i neizvesnim raspletom ne gledaj iglu od koje ti je otac redovno padao u nesvest od njega si nasledio ovu nelagodu okreni glavu sad će ubod evo ga tiho peče krv otiče u ukošenu epruvetu i puni je kao voda brod u potonuću iza koga ostaju samo zapenušana površina i vertikalna spiralna struja što vuče na samo dno kojoj si sada umakao ali znaš i osećaš kako se kovitlac sve više primiče sa iglom ili bez nje
pritisni cvet pamuka na crvenu kap nežno
ti čekaš svoj red
***
ĐORĐE DESPIĆ (1968, Užice) doktorirao je na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde i radi kao vanredni profesor. Objavljene knjige kritika, eseja i naučnih studija: Aksiološki izazovi (2000) Spiralni tragovi – kritike i eseji o srpskom pesništvu (2005) Poreklo pesme – potencijal intertekstualnosti u poeziji Miodraga Pavlovića (2008) Preživeti u tekstu – kritike i eseji o srpskoj prozi (2011) Tumač i pesma – esejistika Miodraga Pavlovića (2021)
Objavljene zbirke poezije: Pesme i drugi ožiljci (2018. nagrada ,,Miloš Crnjanski“) Autohipnoza (2021)
računi za telefon dolaze na bivšeg umrlog vlasnika stana, zvao se dr Tomo Martinčić nisam ga upoznala imao je, kažu, aferu s jednom barunicom iz Austrije, otuda stilski ormar kad sam prvi put zakoračila vidjela sam da je tu bilo nešto. čovjek starog kova, ne znam, možda se varam susjedi ne govore mnogo imam raspored prostorija koje su bile njegove i znam prioritete: svjetlo za čitanje kraj kreveta u spavaćoj sobi, skromna kuhinja. nije puno jeo možda padam na neka zvanja, a i na računu za telefon piše: dr Tomo Martinčić, sveučilišni profesor. mislim i da to što je bio samac koji je nesretno volio čovjeku daje dostojanstvo. što je radio na svojim dugačkim putovanjima u Slavoniju, kad je molio susjedu da malo počisti i pred njegovim vratima ona, inače gruba žena, ima milo lice kad ga spomene Tomo je rastapao sve oko sebe voljela ga je barunica, on joj je nabavio ormar da u njega posloži svoje oprave, i onda su išli u kazalište ali prije u gradsku kavanu na piće (nema više ormara, odnijeli su ga) mogla bih ga, da nam se posložilo u kozmosu, voljeti kao djeda u svakom slučaju, nisam ovdje nepozvana samo da mi račun bude manji trebam maxadsl rekli su da je najjednostavnije da prestanem plaćati račune pa da me (zapravo njega) isključe, da se mogu priključiti na svoje ime, ali iz lijenosti prema promjenama ja pričam na telefon, a pošta misli da on to priča.
IRENA MATIJAŠEVIĆ, iz zbirke pjesama “NAIZGLED”, AGM, Zagreb, 2007.
Mogla je to biti divna fotografija sećaš se ti najlepša laka i vedra kao svila dok leprša oko vrata ja najsrećniji dečak jer mi je ruka najzad u tvojoj ruci
na beogradskoj smo železničkoj stanici puno je užurbanih putnika oko nas radosni pozdravi i teška opraštanja propinjanja na prste i nervozni pogledi golubovi koji čekaju odbačene sendviče sa razglasa monotoni glas obaveštava o kašnjenju vozova kompozicije pristižu i odlaze utovaruje se i istovaruje iza vagona sa susednog perona dopire pijana pesma praćena harmonikom
prilazi nam čovek spreda mu visi fotoaparat izlaže nam svoj predlog dok ubrzano priča i živahno gestikulira aparat mu poskakuje na grudima i lupka ga u ritmu nestrpljenja i želje nudi nam povoljno fotografisanje uspomenu iz Beograda poslaće nam poštom potom nas namešta na peronu obaveštava šta će se sve videti na snimku naš voz koji upravo ulazi na peron sat koji pored saksije na stubu pokazuje poklopljene kazaljke to je lepa simbolika kaže tu je i kondukter koji maše svojom palicom i duva u pištaljku savršen ambijent smo dobili i čini mu se da smo imali sreće i da je tik iznad nas neka ptica svetlih krila ulepšala kadar
majka mu plaća i ostavlja adresu zatim odlazimo uzbuđeni i pomalo setni kao neku lepu svečanost da napuštamo danima ćemo iščekivati pošiljku da vidimo tu svetlu pticu uhvaćenu u letu a onda uskraćeni za uspomenu polako odustajemo i puštamo da snimak iščezne u nama
a mogla je to biti divna fotografija
***
KAD KAŽEM SAD
Ocu
Tvoje telo više nije važno ne zateži kožu u grču kao kafanski svirač žicu na violini dok žutim noktom podešava ton opusti se tako oseti kako te talas nekakve lakoće preplavljuje kao kada ugledaš odraz svoga lica u kapi vode koja se otiskuje s vrha lista u slobodan pad diši diši ravnomerno misli su nepotrebne oslobodi ih se utoni u opuštenost dvostruko dublje tako sada ću te odvesti u tvoju istoriju na izvorište bola i straha iz čijih dubina nikako da izroniš a daha ti opasno ponestaje
kad kažem sad bićeš dečak od dvanaest godina u svom rodnom gradu
kad kažem sad ruka će ti otežati od omanjeg kofera
kad kažem sad vratićeš se u vreme rastanka
sad
letnji je dan bistar kao onaj zlatiborski potok u kojem si prvi put ugledao raka i dugo zazirao od njegovih klešta ideš kroz drvored na čijem kraju je kapija sportskog igrališta zašto ubrzano dišeš pokušaj da se smiriš to je bilo davno tako polako produžavaš dalje na kapiji vidiš oca kako te čeka ispred u hladu drveta ne stoji u mestu vidiš da je uzbuđen oh kako je uzbuđen spuštaš glavu usporavaš hod i gledaš u pločnik po kom koračaš i sve teže noge šta to vidiš dole šta tek danas vidiš dole vidiš dečjom rukom nevešto iscrtano nedovršeno izbledelo srce i pored njega odbačenu kredu koju ćeš podići i čvrsto stiskati u maloj pesnici i izmrvljenu doneti u novi sad
polako diši polako gde si sad sad si ispred oca u senci i jakom mirisu lipe u središtu rastanka krik ne možeš više da odlažeš pusti ga nek odjekne njegovo telo već podrhtava u bolu kao u nekom šamanskom plesu grlite se u glasnom plaču stopljeni a cepate se šta si mu to učinio oh šta si mu to učinio
polako polako diši smiri se ne grči se nek telo odustane od zagrljaja opusti ga neka čula zaborave silinu očevog glasa neka sve ostane daleko iza tebe i jauk i trzanje i težak cvat lipe
kad kažem sad oprostićeš sebi i iz tog dana zauvek iskoračiti
kad kažem sad izronićeš na površinu i doći do daha
kad kažem sad pokupićeš u sebi izmrvljenu kredu i dovršiti oblik s pločnika koji ti tako dugo
nedostaje
kad kažem sad
***
PESMA, TKANJE
Nani
Bio je to omanji stan na trećem spratu sećaš se zidovi su bili drugačiji nekim plavim reljefnim cvetnim šarama iscrtani krevet zastorom odvojen u polusobičak od ostatka sobe odvojeni snovi od stola za ručavanje pri dnu mali toalet bez kade dugo si se pitao gde ti se nana onako čista i besprekorno uredna kupa stančić je bez svoje terase na međuspratovima zajednički balkoni bez saksija sa cvećem bez rasprava među komšinicama da li muškatle ili dan i noć
šta još pamtiš pamtiš pesmu Svilen konac kako dopire iz starinskog radio-aparata iz kojeg si voleo da slušaš one nerazumljive zvuke pri okretanju točkića i traženju stanice ta skala budila je u tebi posebnu nežnost i čežnju koju si osećao prema tim obećavajućim nazivima nepoznatih gradova što prigušeno svetle u drvenoj kutiji kao što u tebi povremeno zasvetli uspomena i na tren te zgreje spokojem detinjeg doba
na zidovima nekoliko uramljenih starih porodičnih fotografija svečana i ozbiljna lica koja nisi poznavao i tvoj deda u uniformi tvoj junak koji je pobedio logor u Nirnbergu ali koji nije dočekao da te metne na krilo na podu pirotski ćilim nana ti je bila nastavnica tkanja sitna žica vezak tanak mistične šare i crvena boja koja dominira protiv uroka njemu da zahvališ što si preživeo udar struje udar koji ti je spržio domali prst leve ruke kad si posegnuo za odbeglim klikerom upetljanim u kabel od stabilizatora za crno-beli televizor niz čiji se ekran diskretno spuštao ćošak naninog miljea isheklan nekim lepim povodom
i ti isto tkaš ovo sećanje na nanu na njene cvetne kućne haljine i tihi skromni stan u koji i dan-danas zaneseno zađeš i izvlačiš niti poput pelcera za svoj ručni rad
i tkaš stih po stih svoje pesničke šare
protiv uroka
***
ĐORĐE DESPIĆ (1968, Užice) doktorirao je na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde i radi kao vanredni profesor. Objavljene knjige kritika, eseja i naučnih studija: Aksiološki izazovi (2000) Spiralni tragovi – kritike i eseji o srpskom pesništvu (2005) Poreklo pesme – potencijal intertekstualnosti u poeziji Miodraga Pavlovića (2008) Preživeti u tekstu – kritike i eseji o srpskoj prozi (2011) Tumač i pesma – esejistika Miodraga Pavlovića (2021)
Objavljene zbirke poezije: Pesme i drugi ožiljci (2018. nagrada ,,Miloš Crnjanski“) Autohipnoza (2021)
čovjek-časopis 