Category: poezija

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA VANDE PETANJEK “U IME MAJKE”, Jesenski i Turk, Zagreb, 8/2022; pet pjesama

poezija

RECIDIV

duboko u noć
u tišini kuta
voda je tiho lupala u kupaonici

u uzaludnom pokušaju da promijeni smjer
gdje se može skloniti žena
dok po njoj ruju
viljuškari

jučer su kosili travu
mene su boljele grudi
nisu to više čvrste stijene
jedva sam se imala za što uhvatiti
duboko u noć

***

VELASQUEZ

bila sam već ovdje

zrak mi podsjeća tijelo na gustoću
ovdje sam već sjajila u željeznoj prašini
i promatrala kosu pod užarenim elektricitetom

sjećam se dobro
nemoćna da se otmem remenima tjemena
ovdje sam na nakovanj bacila haljinu

žutu

donji dio nalikovao je podrezanoj krinolini
stisnutoj u struku kao moje pesnice
balsko savršenstvo za malu infantu
moja je odgovornost
moj prvi put

skinula sam je i gola legla na nakovanj
i svaki kvadrat
pomno
izudarala čekićem

maljem

glačala su za kukavice

***

DISINTEGRATION

upirem se laktovima
uspravljam leđa
ravna sam
gladna sam
trbuh mi se ispupčio prema nebu

želim da si i ti gol
da si obnažen od sebe
da i ti prođeš kroz tijelo
kroz tanku tubu žene
da i ti u znoju rodiš drugo tijelo
koje kasnije mogu staviti na kišu

i želim još još još još
a tebe bole ruke
mene bole uši od svih koji su zinuli
moje su samo minimalne kretnje
linija po kojoj ću ući u starost

da istjeramo stvar do kraja
pod led lampom dokazujem tezu
je li dodir dovoljan za mutaciju
dovoljan da preuzmem novi grad i ime

na krevetu od žice
vidjela sam joj usta
u zelenoj tišini češera
pročešljanu kosu svoga djeteta

***

HIDRA

ne bojim se upaljenih pećnica
ni bakrenih vodiča omotanih toplinom
ni zažarenih stijenki koje će pridržati rešetku
na sigurnom putu prema gustoj šupljini

isto je biti i trbuh i otvor
u koji umećem razrezane komade
posoljene po rezu kao po prerezanom prstu
na ranu utrljam
začin
i sol

uvlačim se unutra dok je hladno
uhvatim se za rešetku kao za kavez i tresem
onda umačem dlanove u ulje
red dlanova red ulja red podlaktica red ulja
na sto osamdeset

izvlačiš me za lakat
iz zapečenih dlanova vadiš grudice smeđe soli
kažeš kosa ti je masna
pečene su ti oči

ipak
i to me manje boli
nego kad mislim

***

LAGANA

ne želim te više
tako si rekao kad sam se vratila iz bolnice

i u pravu si
ne bih te čula da si bio blaži
nikad nisam čula ni tihu kišu
i podignula bih glavu tek kad grom raskoli drvo

da nije bilo ovako
nikad ne bih skinula spavaćicu s tijela
i kako sam uopće došla do grada
ovako bijela i na smrt
isprepadana suncem

podižeš kovanicu s poda
pet kuna
medvjed

podižeš me s poda
u pet godina
leptirica

*

Zbirka poezije Vande Petanjek „U ime majke“ govori o traumi pobačaja onako kako to samo ona zna, nježno, okrutno, raskošno, nijansirano, lirski a da budi epsku zapitanost i mučninu. Čudo je tijelo, pa tek mogućnost rađanja, života! Ova poezija to svojim finim refleksijama i slikama pokazuje u pet ciklusa koji, vidi se to po naslovima − Kirurški precizno, Vodopropusne, Rezanje vrpce, Dan kad sam u torbu stavila xanax, Vodootporne – gotovo čine poemu.
(Kruno Lokotar)

Iako bi se prema naslovu moglo tako zaključiti, „U ime majke“ nije feministička zbirka poezije, ili to barem nije u političkom smislu. Ovo je zbirka o jednoj čežnji, nedostižnoj i nedosanjanoj, jedinstvenoj u svojoj poziciji, a koja se, kroz žalost za izgubljenim djetetom, kroz snažnu emociju, nadasve premoćnu tugu i poetsku riječ prelijeva kroz krvotok i ulazi u sve pore. Snaga ove zbirke, osim u prepoznatljivom, jasnom, a istodobno kompleksnom glasu autorice, leži u lakoći čitanja i neizbježnosti pitanja „što bi bilo da…“, pri čemu autorica izvanrednom verbalnom vještinom prodire u stomak čitatelja i ostavlja finu pjesničku nelagodu, taman dovoljnu da izazove male emocionalne potrese i da, kada je dočitana, čitatelj poželi još.
(Lidija Deduš)

______________________________________________________________________

VANDA PETANJEK rođena je 1978. godine u Čakovcu gdje je završila osnovnu i srednju školu. Diplomirala je hrvatski i engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Piše na hrvatskom i engleskom jeziku. Pjesme su joj objavljene u časopisima Poezija, Polja, Fantom slobode, Tema, Riječi, Balkanski književni glasnik, Književna revija, Split Mind, Vijenac i Mogućnosti, na književnim internetskim portalima i u emisijama Hrvatskoga radija. Pjesme prevedene na engleski jezik objavljene su u časopisu Live Encounters.
Dobitnica je nagrade Post scriptum za književnost na društvenim mrežama za 2021. godinu. Prvu zbirku pjesama Ključne kosti objavila je 2021. godine, a drugu zbirku U ime majke 2022. godine, obje u izdanju Naklade Jesenski i Turk.

temat SUICID: PJESMA NIKOLE STRAŠEKA

poezija

SVAKODNEVNORUDARSKA

Ako se ikad ubijem ubiću se ujutro al u utorak ili srijedu da bar ne trebam doznake i produžim vikend
Imat ću čitavu noć da razmislim
Da odustanem i da se hrabrim
Drogama alkoholom izostankom svjetla
Al kad pukne zora
narodna
Sumasišlo ću zajurišati i pobiti se genocidno
Jer tad će već biti kasno
Uskoro ćeš se probuditi
Uskoro će tramvaji puni biti
Nemam ja puno za reći
Samo mi nije dobro kad šutim.

NIKOLA STRAŠEK (Zagreb, 1978.)

NOVA POEZIJA ALMIRA ZALIHIĆA

poezija
BILLBOARD

Na jednom Led Billboardu, u Frankfurtu, 
u gluho doba noći, pred zoru, 
kada saobraćaj nakratko utihne 
i samo poneki žuti taksi protutnji ulicom, 
gledao sam, dugo, televizijski kanal  
koji prikazuje žive slike planete Zemlje,
snimljene iz satelita. 

Gledao sam proticanje vremena. 
Satelit ponekad snima Istočnu obalu Amerike, 
a ponekad umanjenu crno-bijelu sliku klanja 
u Bosni. 

Na vrhu ekrana uočavam da piše 
Buses Lined Up, Bratunac, Bosnia and Herzegovina, 
13 jul 95, 14 00  Hours.

Bijele pokretne izohipse predstavljaju ljude koji bježe, 
rafalni točkasti bljeskovi one koji ih gone. 
Potom se vide statične sjenke i obrisi objekata, 
većih i manjih, pa pravougaoni prostor 
koji nalikuje fudbalskom igralištu. 

Na tom prostoru gibanje 
sivih izohipsi je intenzivnije, 
poput kardiograma koji pulsira 
različitim intenzitetom, 
pa se onda umiri. 
Nakon toga iznenada živne, 
na drugom dijelu slike, 
propulsira nakratko i opet se ugasi. 

Satelit zatim prikazuje okean 
koji razdvaja tu ogromnu pustoš 
između istočne američke obale 
i klanja u Bosni. 

NASA snima, a emitira kanal Nachrichten 
u gluho doba noći. 

Planeta je plavo-bijela. 

Snimljeni s velike visine, 
odsječci su dovoljno veliki da obuhvate 
veće dijelove kontinenata. 
Jedine forme koje se na površini 
jasno uočavaju su mase oblaka 
i konture kontinenata. 
Pozadina je crna. 
Naša planeta, 
luta prostorom kroz mrkli mrak, 
beskrajnu noć. 

Zemlja je, takoreći, samo jedan predmet. 

Satelit se lagano kreće, 
kontinenti i oceani se smjenjuju 
na ekranu u istom vremenu 
u kome ja stojim kraj prozora 
i gledam u veliki Billboard. 

Na takvom stupnju generalizacije 
gubi se kontakt sa stvarnošću 
i postaje se ravnodušan. 
To je metafora “suštine” kao ništavila. 

Pokušavam da raspoznam neki ljudski artefakt. 
Recimo, Kineski zid, Piramide, Ajfelov toranj. 
Naravno, nevidljivi su na ovim snimcima.

Slike Mostara, Prištine, Beograda, Sarajeva,
slike mog ranijeg života 
koji je možda konačno završen 
(a u svakom slučaju, života u koji nastojim 
da se više ne miješam), 
ipak, začudo (kada bez upozorenja 
ili vidljivog povoda iznenada izrone u svijest), 
imaju živu sadašnjost pozorišnog komada. 

To moje pozorište zavisi 
od dva različita vremena 
koja fizički koegzistiraju: 
vremena predstave
i vremena komada koji se igra. 

U tim trenucima ja živim u oba,
jer se u pozorištu ne napušta sadašnjost,
jer pred pozorištem svijetli Led Billboard.

***

NESTALA FOTOGRAFIJA

u hotelu Portofino u Mosbachu
nestala je fotografija iz rata
učinio sam ono što se u tom trenu jedino može
nestanak upisao u hotelsku knjigu žalbi 

dok stajah na praznom Markplatzu
znao sam da je moj gubitak trajan
i oči mi  postaše prazne

u hotelu Portofino u Mosbachu
uporno kopam za bitkom gubitka
kamo su iščezli
zemlja ih nije progutala 
brojni su poput pijeska 
no u pijesak se pretvorili nisu 
rodili se jesu a imena im nigdje

bez odsutnih ničeg ne bi bilo
bez nestalnog ništa stalno nije
bez zaboravljenih izvjesnosti nema

ti nestali pravednici jesu

u očima mi plove mrtve ribe

***

RAZGOVOR SA SOBOM BEZIMENIM

		       samom sebi za 62. rođendan

Sve si mete odreda promašio.
Suština tvoja, kap crne tinte
u krvotoku, nije više prepoznatljiva.

Možda će, slutiš, čovjek 
u sumanutom obrtaju,
oko vlastite osi,
spoznati Boga jedinoga.

Optičke varke, u svakom slučaju,
s godinama se množe.

Loman  čovjek može o sebi štošta 
u izvjesnim knjigama potražiti!
A to, što ti dušom svojom zazivaš,
još uvijek je relativno neopisano.

Helem, i taj Hegel, bit će da bješe,
uglavnom, tek nešto viđeniji filozof,
ili kako se to već kaže?

Pa ti sad gotovo ravnodušnom
Tv ekspert gata buduće životne radosti.

Vala, čim budeš dovoljno ojačao
emigriraj – pravac Južni Zanzibar.
Morebit da oni, tvoje stare kosti
čak i penzijom dočekaju.
Prije no igdje čamotinja čovjeka ovdje smota, 
pa, samotan, sebi brabonjke 
iz čekinja čmara iščačkava.

A samoubojstvo, naravno, smiješna, 
deplasirana i predvidljiva je gesta.
Isto tako i savršena stoprocentna ispravnost.

Jer, naime, jedini stvor 
istinski posve privržen tebi,
jesi, jarane,   t i !

Ti koji ništa reinkarnirano ne poznaješ.
Jer, zagrobni život, puka je tlapnja,
koju niko živ ne razumije posve.
A ti, naravno, ne znaš  što hoćeš:
kompozit grobljanski iznova rastresaš,
punom lopatom, pa bi, praktično, 
i Azraila mogao sresti!

A na kraju, što još reći?
Nikog se ne tiču tvoja stradanja,
pa tako stakloloman,
skončavaš kao kakav nedočitan  
u  nastavcima  roman.

***

NJUTN U VELEŠIĆIMA

Svjetlost se probija 
kroz pukotinu na zastoru,
u djeliću sekunde jabuka se otkida
i u pravolinijskom padu 
završi u travi.

Banalne, svakodnevne trzavice, 
prijeke riječi pokoravaju se pravilima 
univerzuma satkanog 
od galaksija i molekula.

I najoronulija kuća
posjeduje sopstvenu 
kosmogoniju, 
ostalo su trice i kučine,
spekulisanja o fizici, 
ognjištu, ogledalu, 
lojanici i nožu.

Pa ipak, 
bio je potreban 
jedan Njutn
da bi se zaključilo 
kako se iz stvari 
onakve kakva jeste,
iz običnog ploda, 
pomalja nekakva viša svrha
koja se ne vidi na travnjaku.

Solipsistička kao alhemičarev prsten,
kao klupko savijene žice.

***

POSTRATNE POMIRBENE INICIJATIVE

Na konferenciji o samoodrživosti povratka
mašu šablonima produkivnog mira.

Katalizatori novog svjetskog poredka
rješavaju nesporazume civilne i vojne pravde
tako što stanje na terenu pravdaju nužnošću
ušutkivanja oružja.

Mirovna nagodba kao prezreni blef
anegdotski je ovjekovječena na papiru.

Ona tačku opasnosti podcrtava
u nepotrebnosti kolektivnog pamćenja.

Ublaženi opisi dogođenog i nečitke naredbe
političkih silnika koji prijetnjama ometaju povjesnu priliku,
pompu dojmljivog radnog ugođaja
pretvaraju u produženi oblik utamničenja.

_________________________________________________

ALMIR ZALIHIĆ rođen je 1960. godine u Mostaru. Poeziju, prozu, esejistiku i književnu kritiku u listovima i časopisima objavljuje od 1980. godine. Bavi se antologičarskim radom. Zastupljen je u antologijama, čitankama, panoramama i izborima književnog stvaralaštva. Prevođen je na engleski, njemački, makedonski, švedski, mađarski, arapski, italijanski, slovenački, albanski i turski jezik. Bio je odgovorni urednik časopisa za književnost “MAK”. Glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu “Život”. Glavni i odgovorni urednik GIK “OKO”. Urednik je “Književnog Stava”. Glavni je urednik izdavačke kuće Zalihica iz Sarajeva., te glavni urednik Agencije za izdavanje i prodaju knjiga KNJIGOLJUBAC iz Brčkog.

Objavljene knjige:
Suhi žig. Priče. 1989.
Raseljeno lice. Poezija. 1993.
Raseljeno lice i druge pjesme. Poezija. 1994.
Antologija savremene književnosti Bošnjaka iz Sandžaka (zajedno s Nurom Sadikovićem). 1998.
Pogled iznutra. Eseji. 1999.
Raseljeno lice i drukčije pjesme. Poezija. 2000.
Antologija savremene poezije Bošnjaka iz Sandžaka, 2000. (II izdanje 2001.; treće izdanje 2003.)
Sasvim obična smrt. Roman. 2002.
Porodični album. Poezija za djecu i omladinu, 2003.
Rječnik sumnji. Poezija, 2005. /drugo izdanje 2006. treće izdanje 2007.)
Gospodari balansiranja /Antologija savremene proze Bošnjaka iz Sandžaka/. 2006.
Imaju li zvijezde domovinu. Pripovijetke. 2007. 
Lucida Calligaphy. Poezija. 2010.
Polovina pređašnjeg svijeta. Poezija. 2011.
Camera obscura. Poezija. 2012.
Poetika razdešenih detalja Amira Brke. Studija. 2016. /drugo izdanje 2018/
Pearl Medicine. Fairy tale. 2017
Biser-lijek. Roman-bajka. 2019.
Iskorak izmuka 1. Eseji, kritike. 2020.
Kruna svega srušenoga. Poezija. 2020.
Tuga je golub u bijelom. Proza. 2021.
Pogled iznutra, iznova. Eseji, kritike. 2022.

Objavljeni udžbenici
Čitanka za 6. razred osnovne škole (zajedno sa Željkom Grahovcem). Sarajevo 2003. /drugo zdanje 2004, treće izdanje 2006./

NOVA POEZIJA STEFANA STANOJEVIĆA

poezija
JA SAM LAŽOV

Ja sam lažov
i jako sam dobar u tome.
Svakodnevno uspem da slažem sebe
da se za nešto posebno budim. 
Kako mi je za novi dan potrebno
više sati sna, zdrav, dobar obrok
čisto telo, kosa, odeća, osmeh
i lepa reč poznanicima, komšijama
ponekad radoznalim prolaznicima.
U svaku nevolju uvalilo me 
moje maloletno srce
iz svake nevolje izbavio me
moj punoletni jezik. 
Uspeo sam da slažem sve osim smrti.
Zapamtila me je po podočnjacima.

***

MOJU MAJKU NIKO NE MOŽE DA OTERA U KUHINJU JER JE POGLEDALA SMRTI U OČI

Aktivistkinja izjavljuje kako gađa jajima
oslikani zid sa licem starca zarad svih. 
Na ćošku je gledala smrti u oči pa niko više neće.
Neki ljudi govore joj da ućuti i ode u kuhinju. 

Nakon što sam to pročitao
pogledao sam u majku
koja se nervirala jer operater prekine vezu
nakon sat vremena razgovora. 
Ženama s kojima je delila sobu
na onkološkom institutu
kad je pogledala smrti u oči
i izlečila se
nastavila je satima da govori kako je to ništa
treba da se podigne srce uvis. 
Svakoj je detaljno nabrajala vitamine
i namirnice od kojih kosa brzo poraste. 
Tako je govorila
u jednoj ruci držeći telefon
a drugom rukom razbijajući jaja
o cvetni zid šerpe
kako bi nahranila porodicu.

***

PERSPEKTIVA/ČINJENICE

"Mračan trenutak, koji gusenica
zove kraj sveta,
je trenutak pun sunca,
koji leptir zove početak."

Pročitao sam tekst na vizitkarti
koju mi je pri odlasku dao psiholog
i rekao mu da leptir živi samo dva dana.
Vidim na čemu ćemo morati da radimo
odgovorio mi je uz osmeh.
Ali šta god mi uradili
leptir neće živeti duže.

***

MOJA BABA GLEDA SAMO FILMOVE U KOJIMA PRAVDA POBEĐUJE

Moja baba gleda filmove
u kojima pravda pobeđuje. 
Ne mogu joj zameriti
neko ko je kao dete bio u logoru
verovatno želi da misli
kako će zlo uvek dobiti šta zaslužuje.
Ipak izbegava božićne filmove
neprirodni su jer u njima se
nijedan pas ne plaši vatrometa.

***

PROLEĆE

Pored nje sve cveta
kad je boli glava pada kiša sutradan
sve životinje se izleče ili smire.
I nema potrebe da dužim
i objašnjavam onda
šta je to učinilo meni.

___________________________________________________________

STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo) Poezija mu je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zbornicima „Rukopisi” 39, 40, 41 i 42, „Bludni stih” 4, 14 i 21, “Vavilonska biblioteka” i “Nova BHCS poezija” izdavačke kuće Slavitude u Francuskoj, među 35 najboljih pesnikinja i pesnika iz regiona. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore.
Od 2015. održao oko četrdeset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se našla u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude” i čiji je izbor pesama na španskom objavljen u peruanskom časopisu “Revista Kametsa” i hebrejskom jeziku – u antologiji savremene srpske poezije “Bezglasno nas spaja zvono srca” u Tel Avivu. Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44. i 45. izdanja zbornika “Rukopisi.”

POEZIJA MARKA POROPATIĆA (iz rukopisa “UKRATKO”)

poezija
PORODIČNA RAZGLEDNICA

Kuća na brdu je polumrtva. Praznicima 
Joj dajemo veštačko disanje. Sobe su 
Sanduci prašine i suvenira sa 
Dalekih putovanja. Za okruglim stolom 
Sedimo, ponavljamo anegdote. 
Ovo su dani kada odmotavamo godine;
Rečenice se zaglave u procepu 
Detinjstva. Blizu smo, ne i bliski. Naša 
Lica su svedoci stihijskih promena.
Biram stolicu sa koje ću mirno 
Posmatrati prolaznost. Iznova učim 
Kome pripadam i protiv čega se 
Lenjo bunim. U kući na brdu upoznajem 
Čvornati rodoslov moga temperamenta.
 
***

O KONFLIKTIMA

Postoji čas kada možeš da ugasiš 
Požar, da se umoriš od sebe, 
Ponoviš gradivo koje si davno 
Naučio. Kasnije mir želi da 
Ispari. Glagoli brižljivo rade 
Svoj posao. Oči su na drugome, 
Drugi je vuk, vid ti pojede mrak. 
I trčiš, celu noć trčiš unazad.

***

1984. UKRATKO

Te godine se ne sećam. Sada je to 
Broj koji stoji u mojim ispravama. 
1984. sam dobio pluća i srce koje 
Povremeno pokazujem na rendgenskom 
Snimku. U godinama koje slede dva 
Puta sam pao na popravni, imao sam 
Tri mačke, jednog psa, nekoliko 
Godina koje nikada neću zaboraviti, 
Nekoliko koje nikada neću moći da 
Zaboravim. Te godine sve je počelo, 
Ali samo za mene. Nikako da se 
Oslobodim sebičnosti koju sam 
Dobio 1984.

***

PAD  

Sećam se da su se okretali točkovi na biciklu.
Dvorišta su delovala ogromno, ja tako sićušno.
Bio sam srećan i uplašen, nečije oči su bdile 
Nad mojim pokretima. Želeo sam da odem daleko, 
Pretrčim decenije i dođem do ovih godina 
U kojima sam sada. Juče sam prošao kroz 
Ulicu u kojoj moje sećanje beleži prvi pad. 
Crvena boja kapala je po betonu, mislio sam 
Da nestajem. Prvi strah i moj pogled u bistra 
Nebesa. Kopao sam po ugrušku kao po rudniku. 
To radim i danas, tako obnavljam gradivo. 
Pad je trajao i trajao. Telo se kotrljalo 
Po prašini, bol dolazi  kasnije, pamtim to. 
Točkovi su nastavili da se vrte, ja sam ustao 
Slomljen, i bogatiji za jedan ožiljak. 
Ceo mali svet staje u ovu ulicu kroz koju sam 
Juče prošao. Izašao sam iz nje, ali ne izlazi 
Mi iz glave taj pad. 

***

IZVOD IZ HRONIKE

Prvog dana ranije ležeš, ili barem 
Planiraš raniji počinak. Stvari se
Ponavljaju. Navike čvrste kao armirani
Beton. Kada pomisliš na dužinu 
Jednoga sata, on deluje beskrajno, 
U stvarnosti sve brzo prolazi ako 
Se dovoljno udaljiš. Već je veče, 
Pokušavaš da napišeš pismo.
Položaj nepca je idealan za tišinu. 
Kiša dobuje po krovu. Sa prozora 
Se vide bela ostrva nasukana u tami. 
Nostalgija pokriva nebo. Drugog dana 
Pun si neke žalosti. Samom sebi 
Izjavio bi saučešće. Turisti liče 
Jedni na druge, lako ih je prepoznati. 
Velike su prednosti koje ti daje 
Život u drugom gradu: niko te ne 
Poznaje, niko ti se ne javlja, niko 
Ti ne govori koliko si se promenio; 
Na drugom mestu bio bi neko bez 
Prošlosti. Ovde, međutim, 
Završavaš svoje poslove, kupuješ 
Namirnice, uljudno se javljaš 
Komšijama, miriš sa prijateljima, 
Pališ sveće onima koji to nisu, 
Pereš sudove, lepim rečenicama 
Pereš savest. Dan treći dolazi 
U raskošnom sjaju. Sunce leži na 
Ogradi. Na flekavoj klupi jedeš 
Pitu, potom se vraćaš među biljke; 
Hodnik administracije liči na oazu.
Miris kafe i trača pokazuje da si na 
Pravom mestu. Uveče podižeš radnu 
Temperaturu, tako se pripremaš,
Zatim napuštaš bezbednost sobe.
Rituali se ponavljaju, kao i motivi. 
Nežni su načini kojima objašnjavaš 
Kršenje planova. Dan četvrti mali 
Je vikend. Konvencije su nesalomive. 
Komšija hronično priča preglasno, 
Zvuk ostaje zatvoren u školjci. 
Teško ga se oslobađaš. Završavaš 
Pismo, pismo liči na pesmu. Biće 
Vremena da postaneš nezadovoljan 
Napisanim. U društvu neočekivano 
Ćutiš, ne nasedaš na provokaciju
Buke. Noć te obezrečuje. Pristao 
Si na njen odlazak, iako se bojiš 
Svega što bi se moglo desiti posle
Nje. A ne dešava se ništa. Petog 
Dana postaješ jednodnevni nomad.
Posečene breze su na početku, 
U dubini šume je vikend naselje. 
Domaće vino i trava mekša od 
Postelje daju ti iluziju da je 
Priroda pitoma. Zubi se kriju iza 
Mekog tkiva. Mačke lenjo zevaju. 
Dan šesti dan je kakofonije i
Brižljivo spremanog zaborava. 
Jutro je svet koji nikada nisi dobro
Razumeo. Uvek si se plašio početka. 
Puno je dosade koju treba preživeti. 
Puno glava sa kojima treba izaći na 
Kraj. Jutro je tiho. Moć ponavljanja
Nas brižljivo usisava. Ruga nam se
Ravnodušnost, zbunjuje neplodna 
Sentimentalnost, privlače sumnjive
Poruke na fasadama zgrada. U sobi 
Je hartija, bela strana noći. Prsti 
Na čelu. Lampa na stolu. Ovce 
I vukovi na broju. Znači sve je 
Na svom mestu.
      
______________________________________________________________

MARKO POROPATIĆ rođen je 1984. godine u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. 
Objavio je zbirke pesama: „Ispovesti“ (2011), „Iskre i Ponori“ (2014), „Staklene maske“ (2020). 
Pesme su mu objavljivane u zbornicima (Šumadijske metafore, Zapis, Izvornik i dr.), književnim časopisima i na internet portalima (Vesna, Afirmator, Ekerman, Strane, Fragment, Crna ovca, Kult, Rez, Enklava i dr.). 
Zastupljen je u nekoliko antologija. Pesme su mu prevođene na mađarski jezik.
Dobitnik je više nagrada za poeziju, uključujući i nagradu „Milutin Bojić“ za 2019. godinu. 
Živi u Beogradu.

POEZIJA VLATKE BRIŠKI

poezija

***
Djevojku s lopočem u plućima
Priključili su na respirator
Stisnula je bijelom šakom bijelu plahtu
Skupila snagu
I za smiješak i da im namigne
Dragih li ljudi
Dijele podražaje
Besplatno

_____________________________________________

KO SU ONE

Ko su te žene
Devojke, curice, babe, tetke
Ciganke kraljice
Grofice prostakuše
Kneginje vračare, šamanke kanibalke
Proklete oskoruše
Ja sam to video uživo
Ja sam to pratio bre
To su brate sotonska posla
One
Šta one rade, da vidiš
Jedu insekte
Piju iz flaše
Kvare malu decu
Trgaju suknju da obrišu stakla
Obilaze crkvene građevine u širokom luku
To one beže od svete vode
Veštice
Gataju bez šolje, zimi bazaju okolo bez čarapa
Sve namerno
Oće da budu drugačije pa ma šta
Oće da crknu pre vremena
Hipici ih mrze, popovi obožavaju
Ludakinje znaju svete knjige napamet, ej
Od poštenog čoveka napraviće ruševinu
Da bi legle sa sirotinjom
Valda iz nekog inata il šta
Pokvarila ih amerika eto šta
Crne jebene udovice
Gledao sam ih kako jedu
Sve trgaju leb i maste bradu
A znaju dobro kako se drže nož i viljuška
I to sam video i uverio se lično
One ne priznaju vlastiti rod
Govore da je krv voda
Zato je i piju
Sotonski porod, pripazi se
Đavolje pokćerke
I taj je oklevao da ih pripusti
One su toksično seme
Kud prođu, stablo se pomeri nastane rupa
Majkemi ja ugazio
I bacaju uroke
Najčešće pod otirač
Ne pogledaš jedno dve-tri godine ono nešto ispod
Jel možeš to da objasniš ne možeš
Na klizališta ne idu ni da im platiš
Vode te na jezero
Noću
Vuku na tanak led
Znaju gde je sve
Snalaze se u prostoru
Foliraju da im ne ide bočno parkiranje
Jedna je mužu za rođendan kupila kompas
Neće ni u bioskop
Kažu fotelje preudobne
Vole opskurne rupetine
Gde im se zenice od purpura mešaju sa zidovima
Onde operiraju
Hobi su im nesrećni slučajevi
Incident je njihova religija
Ja čuo iz prve ruke
Kad plešu, jedva da se pomeraju
I moraš
Da se očešeš o njih
Moraš da ih dotakneš
Moraš da ih dotičeš opet i opet
A one
Zgrabe te za šiju pribiju uza zid
I napuste opskurno mesto
Kučke
Uvek idu pešice
Niko ne zna s kim se troše
Al priča se po selu da im žrtve plaču dok svršavaju
A posle
Postaju skupljači perja
I još
Da najčešće padaju na mlade neonaciste
Ljube ih u čelo, pazi
I u oči
Zavežu im trepavice lepkom ravno s jezika
Ovi posle ne znaju dal udaraju u crno il u belo
Đavolji okot
Priča kruži
Da su imuni jedino računovođe
I to ne svi
Samo oni šta se obraduju svaki put kad zbroje dva i dva
Njima treba spomenik da se digne
Oni će da spasu naciju od tih krvopija
Ozbiljno ti kažem
Znaš li šta s vlastitom decom rade
Seru se na uspavanke
Komponuju ih same
Uspavanke
O gujavicama na kiši
Zato i ne čudi
Da im deca imaju košmare
Znam za neke junake
Kapa im do poda
Uvatili se u koštac s tim zmijurinama
Odveli ih kući majci
Kupili im cipele, haljine, gaće
Kad su počele da čaraju
Poletela desnica kako i treba
Složiše ih na pod gde im je i mesto
Kuhinjski
Danas
Pazi sad
Danas plaču po kafanama
Ja ne kontam
Reko burazeru pa šta je
Spasao si se
Uradio si svetsku stvar
Takav kukolj treba da se zatre s lica zemlje
Lik me gleda staklenim očima
Kaže
Pazi šta kaže
Kaže
Ne ide to tako
To
S kamenom oko vrata u okean da baciš
To bi živo isplivalo
Lomaču bi progutale ko žongler baklju
Budaletina
Biće mu se osladio heroin
Ja kažem
To treba da se reši po starinski
Lepo da ih poredamo
Pred prljavu fasadu
Ispred grafita šta ih tako vole
Pa streljanje
Natenane
Prvo u kolena
Pa u gujinje trbuhe
Neka padaju
Jedna po jedna
I da ih se ostavi za primer
Dugo
Dok meso ne strune
I ne saspe se
Koska

Do koske

Kako im je bilo najmilije

_________________________________________

***
on zadovoljen ulazi u kuhinju
on ima gaće i bijelu potkošulju, pa on je soprano
on kaže
ko je ovo jeo
ona shvati, pripada mu
aucune importance

______________________________________________________

VLATKA BRIŠKI rođena je u Zagrebu 1979. Završila je francuski i engleski jezik i književnost na FFZG. Sinove hrani titlanjem za HRT i povremeno prevede kakvu slikovnicu. Ne zna koji je od ta dva posla cjenjeniji i unosniji. Od jutra do večeri osjeća se poletno.

NOVE PJESME KOSTE KOSOVCA

poezija

CRVENA ČINIJA

Kada sam prvi put
nakon tvog ozdravljenja

jeo čorbu iz činije
u kojoj si držala lekove

bilo je neminovno
da ću je preliti.

U mojoj svesti
bila je tako duboka.

***

VODIČ

Nikada nisam naučio strane sveta.
U životu kada zalutam,
orijentišem se prema bolu
ne prema mahovini.

***

PAŽLJIVO

Kada se sa nekog prostora uklanja verski objekat,
iz poštovanja on se ne ruši, već razmontira.
Cigla po ciglu.

Tako bi trebalo i sa našim unutarnjim kulama.
Pažljivo sa onim
u šta smo do juče verovali.

***

U BOLNICI

U bolnici kažu odbijaš da jedeš,
retko čak i pogledom odlaziš u vrt.

Znam, uplašen si i sam baš kao dete,

ko golubove sa simsa rukom teraš smrt.

Sestre se žale da ne slušaš ništa,
umesto hleba drobiš svoju veru.
I umesto na štake naslanjaš se na Hrista,
molitve ti čitaju za večeru.

***

BEOGRADSKA

Na mestu gde su skinhedi ubili
romskog dečaka
otvorena je cvećara.
U kojoj ne treba niko nikad ništa da kupi
nek svaki cvet bude za njega.

______________________________________________________________

KOSTA KOSOVAC rođen je 17.6.1997. u Beogradu. Studirao Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.
Pesme su mu objavljivane u Kulturnom dodatku Politike, Novostima, Književnim Novinama kao i na mnogim drugim internet portalima.
Njegovu prvu zbirku pesama, “Džemperi za kamenje”, objavila je Srpska književna zadruga, a nedavno je za nju dobio i prestižno priznanje “Matićev Šal”.

PET PJESAMA PAVLA ZELJIĆA

poezija
DIJALEKTIKA SVIH STVARI

ispod kože, kao svilenog šatora,
kada se sramežljivo pruži ruka,
kičma je tvoja, divna, gipka, stub.

i osećam gorko,
ovaj vašar je dignut na groblju:
novo groblje, a grobovi stari.
(sve smrti su iste: telo prestane,
ali groblje je to koje priča priču.)

nema veze.
po rebrima tvojim poigravati prstima
pomamljenim od sreće,
ja tome težim. kroz mašineriju materije
koju zovem sobom, suviše je tuđe
materije prošlo. i osećao sam je tuđom,
i iznutrice su je bljuvale.
ali s tobom se želim pripojiti -
čestice prijanjaju uz tvoje.

i preko moje volje,
materija se stalno kreće,
iz reka prelazimo u reke,
a reka poriče sebe da uroni u nad-reku.

kada se utopimo u kraj svega,
bićemo negacija negacije.

***
 
NASLEĐE

želim da moje meso
miriše nakon smrti,
a da ne budem baš svetac.

želim da neko čezne -
možda još za mog života -
da isisa srž iz kostiju mojih.

hoće li me istorija izostaviti
sa svog gozbenog stola?
i ako ne, šake, nečije,
kad mi telo prekinu na pola -

šta će poteći?

***
 
DURBIN 

prvo što uočiš je mnogo 
pogrebnih radnji. u svakom mestu 
groblje, prostrano, prostranije skoro i od
samog sela.
i nekoliko pogrebnih radnji:
kod isusa. ovakva i onakva suza. had.

ali ovaj utisak je utisak podsmeha,
utisak nadmene distanciranosti.
a kad se svetu pruži ruka pogleda,
uskomeša se kao mravinjak. 
i otvore se pred tobom slojevi 
uspomena - neuspeha - smeha.

očni aparat se rafinira. ljudi 
u govoru, u radu, i igri.

primećuješ krajputaše. 
onda privuku pažnju 
ograde dvorišta 
(kažu, ranije su imale više magijsku 
ulogu simboličke zaštite od nečistih sila)
u ovim ravničarskim mestima 
povezane su kao beskrajan poprečni presek
klasne strukture. sjajni mermer 
(kao s groblja) kraj
nanizanih i natrulih zuba tarabe. 
i u nizovima otvorene kapije kao usta:
privatni prostor koji po malo guta onaj
javni, neuređen, ničiji. 

mnogo se o društvu može naučiti iz 
njegovih ograda. jer usta naselja
i usta čoveka su analogna. 
pusta usta odaju nejednakost. 
zapitaš se o svrsi civilizacije koja je
što kaže Majakovski 
zapela do sedmog znoja,
a koji je odužen - ničim. 

poneka crkva - novogradnja! 
sve je sveto! suvenirnica mami.
veštački izvor, veštački mir, veštački bog. 

male prodavnice, bakalnice, i drugo,
groznih, šarenih izloga, 
koji imitiraju nekakvo izobilje, preslojavaju 
stare mlinove, seoske zadruge,
u grotesknom spoju ikonografije 
bivšeg i ko zna do kad budućeg.
ponegde opstaju natpisi 
na zidovima trošnijih spratova,
gde previru pacovi, otpaci, i ostaci.

pomislićeš, to je već nagoveštaj grada,
koji je druga vrsta zverinjaka,
drukčijeg reljefa, jedini ekosistem 
neprilagođen životu, gde svi govore
svakom, niko s drugim, velika 
i strašna zagonetka,
bučni lavirint u koji su se svi zaputili 
i na čijem dnu čeka 
motorni minotaur.

***
 
PESMA NEDOŽIVLJENOG 

u narednu godinu obožavanja 
ispred i izvan sebe stupam,
dlan milujem dlanom tvoga duha,
krv u meni zrije kao sok u voću,
i sija, sjaj krvi je mirišljav, i miriše
na trenutak što zastrašen beži od mene
na trenutak u nekom nemogućem kosmosu 
gde je tvoje telo još toplo od velikog praska.

moja duhovnost je budućnost, no kažu
da ne moramo čekati plod da bude
sasvim zreo i da spadne s grane
da bismo ga okusili. treba pružiti ruku 
u vetar, ka grani u vetru. 

budućnost materije je pust okean, budućnost je
embrion neke plemenite životinje zlatnih kandži
gde nijedna ćelija još ne zna svoju funkciju.

reči će, jednog sutra, biti sasvim nove,
svojoj ćemo deci biti smešni, smejaće nam se,
i to je pravda i to je plata našoj
čežnji za sadašnjicom.
 
***
 
КORAК DALJE

osećam neki čudan elan, lagodnost postojanja divljih zveri ili majmunoliko-čovekolikih predaka. što čulo spazi, telo prati, kao da se sami mišići smeše nekom obilatom obroku.

osećam, i osećaj je dubinski, ali to ne znači i da je mudar, ni da iz mudrosti potiče, što znam po tome jer ne ume, još, izbiti na površinu. komunicirati sa svetom.

ali osećam - toplinu krzna i mesa, kao suživot sa svim što živi, sa kičmom i bez kičme, pod zemljom i nad zemljom, što se krije od sunca i što ka suncu stremi celim svojim životom, koliko njegova dužina i snaga dopušta. 

sa svim što je pod jarmom.

to je misao mesa, materija koja misli, 
možda jedan stupanj dalje
od one koja je svesna sebe. 

to je misao mesa u lagodnosti, 
pokraj ognjišta, misao koja nastupa 
postepeno nakon
obznane svetu životožderu 
sopstvenog postojanja.

___________________________________________________________

 
PAVLE ZELJIĆ (2000) živi u Lipničkom Šoru. Završio Gimnaziju "Vuk Karadžić" u Loznici; student na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Piše poeziju i prozu na srpskom i na engleskom jeziku. Nagrađen i primećen na brojnim konkursima, što za poeziju, što za prozu, a radovi su mu objavljeni i u raznim časopisima, elektronskim i štampanim („Koraci", „Mons aureus", „Poenta", „Buktinja", „Međutim, DNK"...), letopisima i zbornicima. Autor zbirke pesama „Ikar i Mesija", objavljene 2019. godine, kao nagrada na konkursu „Limske večeri poezije", sa kojom je takođe ušao u najuži izbog za nagradu za najbolju zbirku na konkursu „Matićev šal" 2020. Posebno pohvaljen na konkursu za rukopis zbirke pesama Matice srpske – Društva u crnoj gori za 2021, kao i «Novica Tadić» 2022. godine. Dobitnik specijalne nagrade žirija „Brankova pohvala svetu" na konkursu povodom 60. godišnjice smrti Branka Miljkovića. Takođe se bavi prevođenjem poezije i proze sa engleskog i na engleski jezik.

književna pretpremijera: ZBIRKA PJESAMA EMINE KOVAČEVIĆ “PJESME IZ UNICEF SVESKE”, Edicija “Nova osjećajnost”, I.K. Vrijeme, Zenica, 10/2022; pet pjesama

poezija
MEĐU LJUBIČICAMA

U Gnojnicama kod tetke bilo drvo – bajam.
Nena sašla niz bašču da sjedne i malo odmori.

Kraj bajama – drača,
u drači ljubičice.

Među ljubičicama
neko ostavio
neeksplodiranu granatu.

Maloprije smo se tuda
igrale žmire.

Zamisli.

***

INDIGO DIJETE

Nastavnica solfeđa Vesna
nije imala plaho živaca za mene.

Nisam bila talentovana naročito –
govorila je.
Često sam plakala, i nisam pratila nastavu.

Jednom me izbacila sa časa
jer sam s Merjem pričala,
Merjem nije izbacila,
mene jeste.

Za Merjem je imala živaca,
za mene, kao što rekoh, nije.

Negdje u trećem razredu
pogledala je neki dokumentarac
i zaključila da sam
indigo dijete.

Nekako sam tad i propjevala.
Otkrio se moj naročit muzički talent
i dobila sam prvu peticu iz solfeđa.

A i babo doktor nešto joj zatrebao.
Ne znam da li to
ima ikakve veze.

***

VLASTITI PROVALNIK

Parkirao je pedesetak metara od kapije, 
kraj dalekovoda preskočio ogradu,
rupu gdje je nekad bila garaža.
Iz šuta i paljevine izmiljele
zadivljale ruže.

Mama ga pratila, zabrinuta;
četverogodišnja curica sa zadnjeg sjedišta otvara prozor:

“Babo, jeste li vidjeli ijednog ustašu?”

Ponovo preskače ogradu i rupu,
odvozi se brzo.

Provalnik
u vlastitu kuću.

***

ZLATNA DOLINA

Sarajevo,
13. maj 1998.
Vozimo se u regati,
na zadnjem sjedištu,
debela tetka Sabina,
korpa sa bebom
i ja.

Zgrade rupave kao pletivo lijene domaćice.

Kiša pada,
kroz oblake probadaju snopovi svjetlosti,
obećanje razvedravanja.
One rupe od gelera
svjetlucaju na tom suncu.

Svi se smiju
kada kažem:
“Sestro, vidi kako lijepih zgrada imamo!”

***

DELOŽACIJA

U trešnjama, u holandezi,
uhaladže.

Na makljenu i na stolu ispod
mravi.

U krznu mačka Tigra
buhe.

U parku, na betonskom zidiću
vatrene stjenice,
rokenrol bubamare.

U podstanarima, u korpi s krompirima
žohari.

Oni se ne boje
deložacije.

__________________________________________________________

EMINA KOVAČEVIĆ (Jablanica, 1995) je diplomirana dramaturginja iz Mostara. Piše drame, poeziju, i pozorišnu i filmsku kritiku. Živi i radi u Mostaru. "Pjesme iz Unicef sveske" joj je prva zbirka poezije.