Katkad sam kao vojnik, Na neprijateljskoj teritoriji. Pritajeno dišem, svaki pokret Sa oprezom činim. Gledam ispod oka, Procjenjujem mogućeg ubicu. Tragove, po potrebi, tražim, I topla prevrćem ptičija gnijezda.
Kao iz katapulta izbačena, Gledam na čijoj sam teritoriji – Da li sam dio poražene ili pobjedničke vojske. Da li da plačem, i da se skrijem u gradskom parku, Iza gustog grma, ili da se pridružim veseloj povorci. Jer ne mogu da razaznam, kakva to odijela, I kakve simbole nose oni, a kakve imam ja, jer vid moj odnijeli su slavljenički šrapneli!
***
SEOBE / IDENTITETI (za Amina Malufa)
„Koliko me raznježi i rastuži ime Liban , Toliko me uplaši riječ Bejrut, koja je već odavno Postala sinonim za sukob i razaranje. Koliko Bosna kad kažeš, ljubav i sjetu budiš, Toliko užasom opsade, odjekne – Sarajevo.“
Nježni i snažni kedrovi trepere, Sunce iz sve snage svoje poljupce Utiskuje u zamrle udove travki i drveća. Neki Majar čeka neku Salmu, Osijan zaklanja i štiti Klaru, A mladi Maluf sakuplja knjige, I pakuje se za odron od voljene zemlje. (Potom otok postaje pusti Do kog ne dopire niko, Sa kog ne dopire ništa.) Kao da dio otkidaš tijela ili duše, Kao da te pitaju koju ruku, koje oko, Ili plućno krilo manje voliš, pa da im ga daš!
Zauvijek necio, zauvijek nedostaje dio. Ruža počupanih latica, slomljenih grana kedar, Bez očiju soko. Opustošena galerija života – Najvrednija djela, Kopijom zamijenjena.
***
SMIJEŠI SE, RADOSTI MOJA
Smiješi se, dušo moja, Kao zaljubljeni što se smiješe. Smiješi se zlatna žico, Ničemu se smiješi.
Radosti moja, smiješi se, Propasti i porazu, Kao što se smiješiš suncu Koje život daje.
Samo se smiješi, dok niz drumove Dani u ništa prolaze, I oproštajne poljupce šalji Životu varvarinu Što zidine je razvalio duše, I pustio sve ptice i zvijeri Da ulaze i izlaze drsko, Bez tvoga dopuštenja.
Smiješi se, pa nek sve ide, Kuda je i pošlo!
______________________________________
EMSURA HAMZIĆ rođena je 1958. godine u mjestu Sveti Nikole. (SFRJ) Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1981. godine, gdje je završila i gimnaziju i osnovnu školu. Do sada je objavila sedamnaest knjiga. Piše poeziju, prozu, drame i eseje. Piše i za djecu. Uvrštena je u više antologija poezije i pripovijetke, kao i poezije za djecu. Njena djela su prevođena na više jezika, između ostalog i na japanski . Nagrađivana je za svoja djela, a svaka knjiga se našla u najužim izborima za najuglednije nagrade. Član je P.E.N. Centra BiH, Društva književnika Vojvodine i Društva pisaca BiH, Udruženja književnika Srbije, te Srpskog književnog društva. Živi u Novom Sadu i Sarajevu.
Objavljena djela:
Poezija: Ugljevlje, Sarajevo: Svjetlost, 1988; Tajna vrata, Novi Sad: Svetovi, 1999; Boja straha, Beograd: Prosveta, 2002; Semiramidin vrt, Novi Sad: Orpheus, 2008; Zlatna grana (izabrane i nove pjesme), Novi Sad: Orpheus, 2012; Sirius, Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine, 2013; Klinasto pismo, Sarajevo: Dobra knjiga, 2022; Klinasto pismo, Beograd: Gramatik, 2022; Kad bih bila zlatna greda, Novi Sad: Fondacija Grupa Sever, 2022.
Pripovijetke: Jerihonska ruža, Sarajevo: Svjetlost,1989; Večeri na Nilu, Beograd: Narodna knjiga 2005; Smaragdni grad, Novi Sad: Dnevnik, 2011; Skarabej od žada, Novi Sad: Agora, 2020.
Roman: Jabana, Beograd: Narodna knjiga, 2007, i Tuzla, Vupertal: Bosanska riječ, 2007.
Dječije knjige: Kuća za dugu, pjesme i priče, Vrbas: Slovo, 1995; Zemlja Dembelija, pjesme i priče, Vrbas, Narodna biblioteka “Danilo Kiš”, 2014.
Eseji: U đul bašti – sevdalinka kao nematerijalno kulturno nasleđe, Beograd: Službeni glasnik, 2017; Od gline i žada, Beograd:Službeni glasnik, 2020.
Nagrade: Međunarodna nagrada za kreativno ukrštanje kultura; Pečat varoši sremskokarlovačke; Milica Stojadinović Srpkinja, Zavoda za kulturu Vojvodine; Kočićevo pero, Zadužbine Petar Kočić, te više nagrada za pojedinačne pjesme ili cikluse pjesama, kao i pripovijetke.
Književnost Vam ne može pomoći da ulovite zeca, da prebacite tonu ćumura s jednog mjesta na drugo ili da bombardirate Bagdad. Književnost Vas ne može naučiti da nekažnjeno utajite porez, da pobijedite na nekom natjecanju ili da postanete model.
Književnost ne donosi moć, ne štiti od jakih zvukova i nije upotrebljiva na sudu, ne uklanja bol iz ruke i ne popravlja auto. Kratko rečeno, književnost je potpuno beskorisna i neupotrebljiva.
Ali zašto onda postoji, i to tako uporno? Ipak je književnost jedna od najstarijih ljudskih djelatnosti, stara koliko i čovjek sam. Otkako postoji, čovjek uzima hranu, vodi ljubav i pripovijeda. Sve ostalo je došlo kasnije, kao dopuna ovim esencijalnim djelatnostima bez kojih čovjek ne bi bio ono što jeste. Književnost nije egzistencijalna, ali jeste esencijalna potreba i osobina čovjekova, valjda je zato ona uvijek nervirala one koji ljudsko biće i život nastoje svesti na puko postojanje. Kako objasniti činjenicu da tako uporno postoji nešto tako potpuno beskorisno? Vjerovatno time da ono donosi nešto bitnije od puke koristi, naprimjer znanja bez kojih bi život bio nepodnošljiv. Korist donosi praktično mišljenje, doksa, za koje je, kaže Platon, potrebna najniža sposobnost ljudske duše, a književnost donosi znanja o smislu, razlogu, svrsi, književnost nas otvara prema duhu i osposobljava za slobodu. Književnost nam pomaže da razumijemo sebe same i druge ljude, da primijetimo i poštujemo prekrasnu složenost svijeta i života. Književnost nas uči kako dolazi do stvarnog razumijevanja, uči nas da je ono moguće jedino kad se dvije osobe objave jedna drugoj, dakle moguće je jedino među subjektima. S objektom se ne možete razumjeti, njime možete jedino ovladati. Zato se književnost ne obraća onima koji su spremni druge ljude vidjeti kao objekt, zato je između književnosti i moći tako malo ljubavi i zato čitalac nije i ne može biti konzument, on je uvijek subjekt. Razumijevate se samo s drugim subjektom, onda kad Vam se on objavi, dakle otkrije. Zato je svijet književnosti svijet samih subjekata, svijet čistog života.
Književnost Vam ne može pomoći da ovladate svijetom ili makar samim sobom, ali Vam sigurno pomaže da shvatite i zavolite neizmjernu složenost kako svijeta tako i jednako neizmjernu složenost ljudskog bića i života. Ne može Vam književnost pomoći da bombardirate i okupirate Bagdad, ali Vas može dovesti do temeljnog pitanja svakog ljudskog poduhvata: što ću ja u Bagdadu? Književnost Vam ne može pomoći da pobijedite na bilo kojem natjecanju, ali Vas može dovesti do pitanja šta Vam ta pobjeda znači. I može nešto još mnogo važnije, što može jedino ona: podsjetiti Vas da nekad poraz može biti bolji od pobjede, čak i korisniji od nje. Ne vodi Vas književnost, doduše, do uspjeha, ali Vas uči da neuspjeh koji ste uistinu pojmili može biti bolji i korisniji od uspjeha koji Vas je stigao izvana. Ne uklanja književnost bol iz ruke, ali podsjeća koliko je lijepo, dobro i važno imati ruku sposobnu da osjeća bol, jer je bol neotuđiva osobina života. I tako dalje, i tako dalje.
Književnost je najviša forma saznanja zato što ona jasno pokazuje da je manje važno doći do cilja, a neizmjerno važno taj cilj vidjeti iz svih perspektiva, pojmiti ga i odgonetnuti zašto bi trebalo do njega doći. I kamen dođe do cilja ako je dobro bačen, ne može ostvarenje namjere i dolazak do cilja biti razlog ljudskog djelovanja, odnosno svrha dostojna čovjeka. „Prepustimo puki dolazak do cilja bačenome kamenju”, govori nam književnost, „i vratimo se svojoj ljudskoj prirodi, vratimo se pitanjima dostojnim te prirode”. Cilj ne opravdava sredstva, on proističe iz njih i sadržan je u njihovim osobinama. I na to nas književnost podsjeća, danas, nažalost, još samo ona.
Eto, zato književnost postoji, tako dugo i tako uporno. Ona, Bogu hvala, nije korisna, ali ima svrhu. Je li ta svrha odbrana nas, ljudi, od sudbine koju nam je scijentizam namijenio i već gotovo nametnuo – da budemo slobodni od bola, efikasni i precizni, kao dobro bačen kamen? Je li ta svrha u tome da od naše gluposti brani bol i slabost, osjetljivost i druga blaga kojima nas je dragi Bog obdario, a mi ih se nastojimo osloboditi jer nas usporavaju na putu do cilja? Je li svrha književnosti u tome da nas podsjeća kako je onaj što je pogodio cilj promašio sve ostalo, pa je tako ipak na gubitku? Ne znam, vjerovatno sve to i još mnogo toga što mi se još nije otkrilo. I zato ne recimo da književnost nema svrhu i razlog, recimo samo da ona ne donosi korist koju bi naše doba prepoznalo. Zato ona i jeste nezamjenjiva i neizrecivo važna.
– Govor sa otvaranja 54. Sarajevskih dana poezije, oktobar 2015. –
preuzeto iz časopisa za književnost i kulturu “Život”, 1-2/2016
Taj moj ujak me strašno nervira. Naročito sada kada se uselio kod nas.
Kad god odemo za Nikoljdan kod njega, keva i on se, po pravilu, posvađaju. Ako malo bolje razmislim, to i nije ona prava pravcata svađa, više je tihi rat, stalna napetost. I briga bi me bilo za sve to da mi keva posle toga ne odlepi. Ne samo da mi presedne doček Nove godine, o prazničnim danima i da ne pričam, nego se i neka tiha depra uvuče u stan tih dana i ne ume da stane da mi prosto bude blam bilo koga da pozovem na gajbu. Doduše, nikoga i ne zovem, sem Jovana i Marije, nema ko drugi da mi dolazi, a i njih mi je nekad pun kofer. Marija prosto ne ume da stane sa pričom, ima ta šta da kaže, ali meni posle posla ne da se ne priča (onaj klipan od mog šefa natovari na jednog čoveka ono što bi trebalo na tri), nego mogu samo da se strovalim na krevet onako obučena sa sve obućom. Marija ne mari mnogo ni za moj umor, ni za kevu. Juče mi je držala predavanja naširoko, sva se uživela, kao da je za uvaženom katedrom nekog amfiteatra.
„Pusti ženu, vidiš da je u klimaksu. To je stanje specifično, treba joj podrška, a ne tvoje zvocanje.“
„Povedi je kući, pa je podržavaj kol’ko hoćeš. Jedva sam je smirila prošle zime, lepo sam joj rekla da ne ide u tu nedođiju opet, ima da mu pere i riba sve što on nije pipnuo od prošle godine u ovo doba. Briga mene što je sam samcit, njegov izbor, a ona se tu sažaljeva, sudbina, šta će, nesrećnik, sam tamo, čeka godine za tu bednu penziju. Kako da ne, mogao bi on da zasuče malo rukave, a ne kevu da mi pretvara u služavku svaki put kad ode, a na sve to još zna i predavanja da joj drži i do suza da je dovede, smarač matori.“
Što je onda Marija zapenila, to je tek za priču. Čula sam svaku treću reč, ionako sam već sve napamet znala o tim čuvenim recepturama uvaženog psihologa kog manijakalno prati hiljade ljudi na fejsbuku. Da se kokneš koliko se samo naložila na tog docu, sve to zvuči sjajno u teoriji, ali ajde budi baja pa primeni ako možeš.
„Reci sve to mom ujaku, ima da te gleda kao tele u šarena vrata. Taj ako ne primeni docinu tehniku otpuštanja emocija, niko neće.“
Marija ume da gnjavi, ali ni izbliza mi nije naporna kao Jovan. Ležim u krevetu, slušam ujaka kako krklja u toaletu, valjda mu je to neki ritual pre i posle spavanja, i razmišljam kako je večeras najbolji trenutak da Jovanu dam šut kartu. Do Nove godine moram da raskrstim s njim. Nije da mi nije drag i da nismo imali lepih trenutaka, pojma nemam zašto, znam samo da moram. Ima stvari koje se odvijaju po automatizmu, bog te pita šta su im uzroci, neki prožive čitav život a da se i ne zapitaju o uzrocima o kojima mi Marija non-stop drobi. Htela sam ja to da rešim po dolasku iz sela, da stisnem ende i završim jednom za svagda. I sigurno bih to uradila da je mogao da se pojavi na parkingu tu iza zgrada, ali neće život tamo gde ga ti guraš, sve se migolji i izmigolji, pa ode na onu stranu koju nisi predviđao. Tako se i Jovan izmigoljio, iskrslo mu hitno nešto kod Paje, neki program da mu Paja instalira, šta li, kao da je nešto namirisao, keva mi je uvek pričala da se te stvari, rastanci i napuštanja, namirišu danima unapred. Tako je makar bilo sa njom kad nas je matori napustio. Nije, doduše, mogla da zna da će da nestane tek tako, a nestao jeste baš tek tako, spakovao se govoreći da ide na službeni put a otišao je sa petnaest godina mlađom, klinka je bila, mislim da je imala dvadeset dve godine. Keva kaže da je znala da nešto nije u redu, ne pitajte kako, jednostavno je znala, ima u nama odgovora na sva naša pitanja, a mi ih uporno ignorišemo kao majka trojku iz vladanja svog sina jedinca. Jeste, tako je rekla, u par navrata samo, mada ga uglavnom nije spominjala. Da vam potvrdim ništa ne mogu, bila sam tek rođena, takoreći beba koja se tek odbijala od sise, Jelena bi možda mogla nešto više da kaže, spremala se tada za polazak u prvi razred.
I posle sam ja odlagala, sve to trabunjanje kevino po kući ne bih podnela u kombinaciji sa Jovanovim telećim pogledom. Samo da se ona malo smiri, pa ću lako. Da, samo bi me tupo gledao, sigurna sam, sto posto, kad god bih mu saopštavala neprijatne stvari, zverao bi naokolo sve kao tragajući za bogtepita čim. A onda bi me pogledao onako bezazleno i taj pogled nisam mogla više da podnosim, mame mi. Dobro, to je trenutak, samo jedan jedini trenutak, stisni zube, budi laf, hrabrila sam sebe samu. Kad bolje razmislim, bolje bi nam bilo da smo ostali ortaci i da nismo započeli romansu. Nisam ni nameravala da se to pretvori u vezu, ljubav kad umeša prste, nikad se to dobro ne završi. Ne mora ni da progovori, njegova ćutnja će mi ići po ganglijama, a to će me sa kevinom prednovogodišnjom deprom samo odvesti u of.
Lepo sam joj još letos rekla da ne idemo na slavu kod ujaka ove godine, neka slavi sam, ionako se pravi pametan i misli da sve zna, a zapravo pojma nema, ali keva je čudo, pola godine mi se, posle slave, žali na njega i kaje se što mu se našla uvek kad mu je bila potrebna, a narednu polovinu godine provede u brizi pitajući se kako mu je tamo samom.
„Dobro, bre, kevo“, pokušala sam još jednom, „ujak je frik i voli da popije, a dobro znaš kakav je tada. Presešće ti i ova slava.“ Ajde što će tebi, nego što će i meni zajedno s tobom, mislila sam.
Ništa ona, kao da me nije ni čula, to joj je manir, majstor je ignorisanja i samodestrukcije. Kad nas je matori napustio, pričala mi je Jelena, keva je samo ćutala i ležala u krevetu, mesecima. Doduše, ni posle više od dve decenije dani joj se ne razlikuju mnogo od tad, vikendom izađe sa Askom do pijace i eventualno iznese đubre.
„Šanse nema da mi još i nedelju uzmeš“, rekla sam joj, „radim kao crnac cele nedelje kod onog matorog dripca što mi je natovario sav mogući posao, i svoj i moj, nemoj da mi nedeljom Aska grebe po vratima ni da mi ti tu šuškaš kesom sa lekovima, hoću jednom ko čovek da se naspavam.“
Jelena je još surovija, kad krene da joj zvoca s one strane bare, to je mučno slušati. Keva ume satima da je sluša i klima glavom u znak odobravanja. Da se našminka i sredi frizuru, da se soba okreči u neke vedrije boje, da je ležaj na kom spava star i neupotrebljiv, mora hitno da se menja i da se komšinici Mici kaže jasno da prestane da pušta muziku posle devet uveče.
„Ma, daj, bre, kevo, tresni joj slušalicu, smara više!“, izustila bih kad bi mi puko film. Lako je njoj odande da drži slovo i da izdaje direktive. To ne ume da stane kad jednom krene. A što, da neće ona da mi menja ležaj. Hoće, sve trči! Bitno da je ona otperjala preko sa onim njenim bandoglavkom mesec dana nakon što je napunila osamnaest. I od tada slušam ta sranja o boljem životu redovno, to vam je kao priča za laku noć, znam je napamet, Jelena se trudi da nam te baljezgarije utisne u svest, ali ja ne nasedam na te gluposti. Ona je našla da priča kevi kako treba da živi, a sama prstom ne mrda nego dopušta onom njenom klipanu da joj urla svaki put kad joj baci šaku dolara pod nos, i ona ne samo da to trpi već kenja o tome kako živi američki san. Mora da je i zveknuo pre par nedelja, kad sam je zadnji put čula kako kevi prosipa fore, mala Meri se zaplakala i počela da joj cmizdri kako je tata u dovorištu i kako šamara malog Roberta. Od tada bari kevu kako joj je crkla kamera, pa ne mogu da se gledaju.
Ne seri, Jelena, pomislila sam, nećeš ti uključivati tu tvoju kameru dok te masnica ne prođe.
Saznala sam da će nam ujak doći kada je držala slovo kevi kako ujaka treba lepo da pusti da iznajmi stan, a ne da ga prima u svoj jednoiposobni u kom se jedva i vas dve sa Askom ugurate. Taman sam se spremala da preživim kevino jadikovanje, kad me ta vest izula iz cipela. Ostalo mi je nenašminkano jedno oko, maskaru sam bacila u lavabo i momentalno istrčala u dnevnu sobu da se obračunam.
„Je li, bre, kevo, kad si mislila to da mi kažeš? I je l’ se ja, koja ovaj jebeni stan održavam u životu i nas zajedno s njim, pitam nešto ovde, koji đavo?!
„Stani, sine, samo s Jecom da završim.“
„Koja Jeca, koji ujak, koji bakrači?!“
Svi su mi podjedanko išli na živce. Da mi onaj zevzek od šefa nije odbijao od plate svaki put kad zakasnim, obračunala bih se sa obe još tad. Umesto toga, uzela sam maskaru i prešla njom brzopotezno preko drugog oka, pa tako unezverena uletela direktno u saobraćajni kolaps. Na njega se, doduše, u ovom gradu punom nadrndanih likova uvek moglo računati.
Ujak se, razume se, stvorio tu u stanu od tridesetak kvadrata uprkos jasnom i, ovog puta mom i Jeleninom usaglašenom protivljenju. Ne vredi, keva te tu prevesla na keca jednim plačljivim pogledom. Znala bih oštro da joj se suprotstavim, ali oružje sam odlagala suviše brzo kad bih je videla kako usne savija nadole i oči puni suzama, a pritom prokleto ćuti kao dete kom su upravo oduzeli najomiljeniju igračku pa ti deluje da od njega nema nesrećnijeg stvora na planeti. Tako bi me savladala svaki put, pa i onaj kad sam htela da iznajmim garsonjeru na Banovom brdu. Spakovala sam kofere i već ih prinela vratima, kad sam je videla kako, tiho i bezglasno, uzima onu svoju kesu lekova i jednu po jednu kutiju baca u kantu za đubre. „Šta će meni život…“, čula sam je kako cmizdri. Raspakovala sam se u tišini.
Ujak je bio primetan samo ujutru i uveče, kad pere zube i kad se umiva, tad bi krkljao i pljuvao na sav glas i posle ga čovek gotovo nije čuo. Aska ga je obožavala, i ne samo Aska, već i sva komšijska deca, piljila su u njega kao da je lepotan prve klase. Još nisam srela čoveka sa grubljim izrazom lica, taj se nikada nije smejao, i čudo jedno, za kratko vreme postao je najomiljeniji lik u zgradi. Jeste imao preku narav, naročito kad popije (po tome pamtim svaki Nikoljdan), ali svoj gnev nije nikad usmeravao ka drugima, već samo ka najbliskijima, a od keve bliskijeg nije imao (ako je to bliskost, odmah treba da se koknem!). Tako to biva, rekla mi je jednom Marija, istresamo se na onima koje volimo i sa kojima delimo životni prostor, sva druga naša lica samo su naštimovane grimase, lažljiva maska.
Iako je redovno kevi držao slovo, i to povišenim tonom, na mene se nije izdirao, ne znam da li to ima veze sa mojom namrštenom facom, biće da je genetika, i to baš nasleđe od njega. Doduše, ovde kod nas tog izdiranja gotovo da nije bilo, nijednom nisam čula da je preda mnom vikao na kevu, a nije ni pio pravo govoreći, više mi je bilo mučno da ga gledam u trenucima nekog nejasnog nadošlog gneva ili bola, šta li je, koji mu se ocrtavao na licu. Kontam da je i keva imala sličan osećaj iako skoro nikad nismo pričale o tome šta oseća. Nema u našoj familiji toga ko bi se podičio emocionalnom pismenošću, valjda se to tako zove, moram da proverim sa Marijom, zanela se likuša sa tim profanom sa fejsbuka, zna sve o tim psihološkim terminima i emocionalnim zajebancijama. Šanse nije bilo da se na tu temu progovori, nije što se nije htelo nego što se nije znalo.
Moj ujak je bio zdrav i snažan čovek. Uvek sam se pitala u kom su mu stanju pluća pošto je gutao cigarete, po dve kutije dnevno minimum, i to, razume se, one krdže, nije se imalo za više. Kad smo jednom išli u planinu kod njega na selo, niko nije mogao da ga sustigne, kao atleta na vrhuncu svoje karijere. Vitalnost tela nije pratila svežina lica, zadnjih godina lice mu je naglo pocrnelo, a oči se utopile u naduvenim podočnjacima. Dijalog se između njega i keve svodio na par reči. Kad bi s vremena na vreme pokušala stidljivo i tiho da mu kaže kako bi mu kuća bila u boljem stanju da nađe neku ženu, samo bi kroz zube prezrivo procedio: „Ti mi nešto znaš.“ Posle bi zaćutala.
Ovde kod nas u stanu je bio podnošljiviji, čak se i Marija zadubi u njega dok pričaju, tačno vidim kako ga psihoanalizira. Ali, pred ujkov dolazak sam htela da odlepim, keve mi, mislila sam da ću ga zgromiti još na pragu. I tako sam zbog ujaka opet morala da odložim raskid sa Jovanom. Vozi ga na jedno gradilište, pa na drugo, jedva da sam stizala da jedem i da spavam. Primili su ga, napokon, takva gromada od čoveka pogodovala je baš onim grdosijama koje niču na Beogradu na vodi. Čim primi prvu platu, kaže, tražiće stan.
Jovan se nijednom nije naljutio što se tako dugo nismo videli. Nadala sam se da će shvatiti do sada. Umesto toga, lik mi kaže: „Imaćemo više vremena za nas kad ujak iznajmi stan. Nećeš morati da brineš i o njemu i o kevi, a uskoro će i praznici“. Predložio mi je da idemo na Frušku goru za Novu godinu. Jeste, frajeru, ali ko će da vozi? Pa, ja, razume se. Sto puta sam ga pitala što radi toliko ako nije u stanju da kupi jedan auto. Pa, majku mu, nije jedini koji bi uzeo kredit. Nisam materijalista, mame mi, ali mi se malo smučilo da ih sve redom vozam po gradu sa ovom mojom krntijom koja je na izdisaju. Kakav auto, kakva Nova godina, sinu mi! Jedino novo što će biti je on solo, i ja solo. Tuto finito, ende, konec.
Kad malo bolje razmislim, ko zna ko je koga tu vozao, stvarno ne znam, ništa mi više od svega toga nije jasno. Jovan se odlučio za mene, nije tu bilo sumnje, žena zna kada je muškarac odabere, ne mora to da joj kaže. Nije bilo lako takvom muškarcu zadati ozlede. I nije lepo, rekla bi mi sigurno Marija. Zato joj nisam ništa ni rekla, ni njoj ni kevi. Tačno bi me odvraćale, znam, a onda nije lako odvažiti se. Slome ti volju i duh, nabiju krivicu, i eto te začas slabe i smućene. Uradiću to, znam da hoću. Brzo, u dve tri rečenice, nema šta tu da se razglaba. Kao da je iko ikad pronašao prave reči. Neću sigurno da mu prosipam one glupe fore ti si sjajan lik, ne želim da te povredim ili hajde da ostanemo prijatelji. Ko je još uspeo da druguje nakon seksa? Ruku na srce, ni on nam nije išao u zadnje vreme. Mislim, hteo je on, ali par puta nije išlo. Tačno znam da će raskid dovesti u vezu sa tim, a koji muškarac ne bi. I oni najzreliji teško da će položiti taj test, smrtonosne su to ozlede za njih. Oni makar to tako vide. Marija kaže da najnovije studije pokazuju da je ova nezgodacija u porastu, i to sve češće među mlađim muškarcima. Naravno, zavet ćutanja na tu temu se podrazumevao. Čik da se usudi reč da progovori. On ćuti i kad su bezazlene stvari u pitanju.
Večeras ću mu reći, nemam šta više da odlažem, kad ujak krene na spavanje, a keva počne da petlja u kuhinji, uvek je nešto za sutrašnji ručak spremala posle Slagalice, čudna žena, ta moja keva. Izvešću Asku u šetnju i pozvaću Jovana da mi se pridruži. I tad ću mu reći da ne ide više. Neće mu biti svejedno, šta svejedno, neće mu biti dobro. Ali, šta sad, potrajaće tako neko vreme, posle će se već lakše nositi sa tim. Svaka faza posle napuštanja razbije te na sitne komade. Kad me je Petar ostavio, u prvi mah kao da nije bolelo, kasnije mi je Marija ispričala da se to stanje zove stanje emocionalnog šoka. Posle se nekako navikneš. Saživiš se sa tim osećanjem. I život te samo vozi, pojma nemaš gde, slediš neku matricu i stigneš valjda baš tamo gde i treba da budeš. Marija i taj njen doca tvrde da je prvi i najvažniji korak uvid u uzrok. Koji će mi đavo ta saznanja? Ona služe samo da te rašrafe dodatno, ionako raštimovanog, na još sitnije delove i šta ćeš posle ti, tako razbijen, kako ćeš opet među ljude? Svi smo oštećeni, neko više neko manje, kaže mi Marija, a njoj, razume se, mudrosti prenosi njen omiljeni fejsbuk prijatelj. Živo me zanima koji je stepen oštećenja imao Petar kada je ispario bez traga i glasa, dripac najobičniji. A nije mu bilo malo godina, uzeo je tada bio tri banke, ja tek devetnaestu godinu, mada zrelost i nema neke naročite veze sa godinama, moj matori je živi primer. Pisala sam mu sa one stare motorole, užasna serija telefona, prsti su mi otpadali dok sam mu sklepala neku poruku, trudila sam se da ne budem patetična, ako nešto ne mogu da podnesem onda je to patetika i cmizdrenje. Ne sećam se tačno, nešto tipa ako mi se sad ne javiš, nemoj nikad više, (al’ sam izbegla patetiku, ubilo se!). Znam samo da je Marija predložila da odemo kod onog njenog ortaka po pljuge i pivo, valjda nam je uvalio i neku vutru te noći. Bila sam uverena da se mora javiti, ko bi mogao da se nekom tako usere u život bez reči. Stvar je elementarnog vaspitanja nekome odgovoriti na poruku, nisam ga jurila kao što to današnje klinke rade, kažem vam, najviše od svega prezirala sam prenemaganja. Ali, eto, nije se javio, ni pre ni kasnije, trebalo mi je neko vreme da naučim kako se sva ta sranja prevazilaze, mnogo je kvarova od tada u meni, onih nevidljivih, a krupnih, sile nema koja tu nešto može popraviti. Faks sam brzo batalila, buljila jesam u knjigu mesecima nakon toga, ali nije išlo. Kada sam ga videla na parkingu svoje zgrade pre dve nedelje kako se na jedvite jade izvlači iz kola, Aska mi se zamalo izmigoljila. Samo sam mu zverala u stomak, porastao mu je kao kod trudnice u šestom mesecu trudnoće. Razume se, ostala sam na bezbednoj udaljenosti, nisam mu se javila, sve i da sam htela, noge nisu htele da se maknu, čuka je odradila svoje, i onda je zamakao tu odmah iza Maksija. Trajalo je svega par sekundi, a onda se pokvareni deo u meni zalaufao, nije bilo te sile koja bi ga obuzdala. Te iste večeri, odlučila sam, konačno, da ostavim Jovana.
Snaći će se i Jovan već nekako. Izvešće neke svoje zaključke, zadržaće ih samo za sebe, neće ni pokušati da ih proveri ili preispita i, tako skenjan, odlučiće da je bolje da se preda stihiji da ga nosi. Lakše je i sigurnije tako. Ko se još izlaže vetrometini kad je najjača? Neće me se setiti svakog dana, možda ga samo kosne posred grudi kad prođe kroz moju ulicu, tuda prolazi šezdeset peticom na putu do posla, ne može je zaobići, osim ako me ne posluša i ne podigne kredit, pa kupi neki krš. Dobro bi mu bilo da to uradi, neće valjda večito da se gura sa poluoznojenim dripcima po šugavim šklopocijama GSP-a. I tako će, pre ili kasnije, zavisno od njegovog kvara, Jovan da me preboli. Tako to uvek biva na kraju. Koji li je njegov stepen oštećenja, o tome se može samo nagađati.
Aj na parking, krenula bih za pola sata sa Askom.
Seen.
Ajde. Vidimo se tamo.
Košava je šibala, osećala sam se kao da mi je neko uperio hladan fen u facu. Sa terase ujak mi je mahao i ovoga puta jasno sam primetila da se blago nasmejao. U susret Aski dolazio je Jovan užurbanim hodom, kao čovek koji se vraća sa dugog odsustva.
Košava se razbesnela, lišće sa trotoara se zakovitlalo i razbežalo kud je ono htelo. Iz daljine sam čula pisak voza.
MILENA STANOJEVIĆ (Kragujevac, 1984), nastavnik srpskog jezika i književnosti. Živi i radi u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku Srpski jezik i književnost. Radove objavljuje u Magazinu za umetnost i kulturu P.U.L.S.E, Časopisu Kult, magazinu Tvoj magazin, Književnoj radionici Kordun, regionalnom portalu za književnost Čovjek časopis. Objavila je zbirku priča „Na korak do cilja“, dok je u pripremi druga zbirka priča „Gledanje u mrak“. Pored pripovetki, književnih i filmskih prikaza, piše i poeziju. Pleše tango, latino i standardne plesove, ljubitelj je filmskih klasika, psihologije i prirode.
Popela sam se na zmajeve oči i na prste pridigla i gledam okolo četinari su popili svu vodu lutajuću i usnice kamenjara sada se u miru mimoilaze, jata zamiru muziku preko planina i vilinske glave na padinama odmaraju se od jezerskih tela, nebo je gluvo i sunce je nepomično i zmaj moj spušta me na grudi, krilom od lave očešljane me pokriva, kao jorgan preko majčinog čela dogoreva moja livadska haljina i kao očeve ruke zapaljene moja koža se u plamene gusenice raspliće, iznad samo pećine svoje usne mutave pomiču i laste preko planina zvukove utapaju a moj zmaj pažljive buktinje preko očiju mi ljubi i crno meso miluje, u mirišljavi žar poljskih krunica do večeri da me pretvori. Radije bih u dimu divljine da rastem nego roditelji da me rađaju, radije bih u požar perunika da sazrim nego da me za podzemne vode neguju. Ko se na zmajeve oči sledeći put bude uspinjao, videće da kao zvezda ostavljena iz doline svetlim
***
VEŠTAC I JA
Sedim u večernjem kupeu a kupe se klati kao podrum što bi niže kroz zemlju da se otkine, spora lokomotiva za koncem nekim zmijolikim se ugiba i narasli ovas niz obraze kao kiša nam silazi, a preko puta mene glava muška i visoka putuje i gleda me misliš oči su mu bogati zid polomile, vidim to je vetrokosi veštac i zbijene vatrice pod kaputom mu se uspinju, voz od njegovog travnatog povijanja napred kreće se, napolju mleko poleglo preko polja u noćni vir se pretvara i slepi leptiri lampe gaze na mračnim kućama kraj pruge, mašina i dalje puzi a mene gleda veštac ustiju od zapaljenih latica i oči ne uklanja kao da me poznaje, mogao bi sada da kuca o mene i da me otvori, mogao bi da prođe na drugu stranu pa da kvaku za sobom zaključa i strujnim kablovima mogao bi da me zasvetli, iznad elektrike da me zagrli, moj veštac preko plamene brade narastao, tuneli nas povremeno izgube pa ponovo pronađu a veštac mi kaže sada ćemo iz sna jedne tužne, prokapale devojke da izađemo, uskoro ćemo zajedno jedno spavanje da napustimo, vagoni će tada kroz stanicu nakrivljenu da propadnu, ja ću ponovo kao zagrljeno pruće izgoreti na nekom trgu a ti ćeš konačno biti mirna i srećna, kao vrata sahranjena
***
PALATA NEBESKIH PASA
Hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, ljubavnu kosu da vidim kako guraš natrag uz putujuće klisure, smireno se obruši jer nisi ti poljana od zemlje konačno oslobođena – probodena potom u letu i ponovo oborena na tlo – nisi ni sanduk negovan pa naglo izvrnut. Tvoja kruna i dalje lebdi nad zvezdanim lavežom i tvoje citadele još uvek odano sjaje, visoko iznad orbita.
Neko te je ipak ka zemlji oborio kao modrooku šljivu i sada nam se približavaš nalik gladnim vasionskim ustima, neko ti je smer bez milosti ka tlu obrnuo i sada ka nama padaš a mi ti sa ledine dovikujemo da mirnije silaziš, tvoja kruna i dalje pluta nad zvezdanim kulama i krila vučjaka sa sunčevog vidikovca za tobom se kidaju. Ti si krotila rasparčanu svetlost i sunčane eksplozije si u neprekidnu kosu vezivala, kao da su blistave nebeske lopte sestrinske glave spojene zajedničkim vlasima, tako si krivudave zrake vaspitavala i tako si bila nošena nebom na vernim pasjim jedrima kada te je neko gurnuo sa litice gravitacije i sada juriš ka nama kao kosmička stena poražena, evo usta ćemo okružiti dlanovima i onda ćemo te dozivati hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, možda ti je kraljevstvo iza horizonta nestalo i možda su ti se predani čopori u planetama podavili ali ovde dole, među nama, vladarski ogrtač ti pripremamo, dugo smo molili da te neko sa ivice sazvežđa poljulja i ispod oblaka da nam dopadneš, gledaj vilice kako za tebe okupljamo, kako livadske jastuke ušivamo i zagrljene ležaje niz hlorofile prostiremo. Odnekud su i reke nanjušile da nepovratno silaziš i glave su ka nebu podigle i male duše listova cvile kroz zakrivljeno granje. Sa prizemljenih trava jezici već plaze čeljusti da im dresiraš, sa nevidljivih tornjeva doge uzletele za tobom zavijaju
***
MANASTIR
Svakome po jedan manastir, svakome po jedna kuća od drugih domova u ljubavi napuštena pa sada sama preko netaknutih šuma klanja bez odmora kao utučeni musliman i moli: svakome po jedan manastir bože daj, svakome po jedna vrata crkvena ostavljena od drugih vrata što ulaze i izlaze i više se ne vraćaju, jedan otvor daj u njemu suze da spavaju i kvaku samo laste da poviju kada suze iznose, daj po jedan manastir svakome i svakome po jednu keliju u umu drugih kelija zazidanu, samo tvoja kelija da bude i u njoj barica vodena i projin pesak osušeni i jedna utvara zamonašena, dovoljno uporna da ti se iz vida ne pomera, dovoljno pažljiva da ti samoću ni jednom rečju ne povredi
_____________________________________________
GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).
Svako ljeto ranog djetinjstva u mome sjećanju je vruće i užareno, s puno muha. Razvlači se kao žvakaća guma, u hladovini na skalinama uz igranje briškule, trlje ili ubacivanja franja u male rupice iskopane u pjeskovitu tlu.
No zabava „numero uno“ tog ljeta je bio ples uz tek izašlu singlicu Bijelog dugmeta „Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac/ Ne spavaj mala moja muzika dok svira“.
Vrtjela se na smeđem radio gramofonu u strininoj kući mnoga poslijepodneva, dok su predvečerja bila rezervirana za odrasle. Slušalo se humorističko „Veselo veče“, popularna emisija Radio Beograda, ili emisija za pomorce, „Pomorska večer“, Hrvatskoga radija.
Tog poslijepodneva nije bilo zvuka, ni muha, niti vrelih zraka koje smo pokušavali sprati polijevanjem vode.
Valovi vrućine su se slagali po tijelu u ugodnu težinu tek pojedenog graha dok sam držeći se rukama prebacivala jednu po jednu nogu preko ograde na teraci.
Osjećaj ljubavi za grah u trbuhu je trajao korak, možda dva i onda je nastupio mrak. Ništa. Bezdan.
Bila sam mrtva. Koliko dugo, ne znam.
Svijet je dolazio k meni u sjenama stričevih uplakanih očiju. Bila sam samo maleno ispruženo tijelo u njegovim rukama.
Zašto plače, ne znam, žao mi bi što je tužan.
Sjene su se zgušnjavale u kuglice i prekrile nebo, lice je izgubilo konture, razlilo se, utonula sam u njegove ruke, lagano treskanje i ja više nisam bila tu.
Povratak je bio miran i nepomičan, bijel.
Gledao me, nikad neću zaboraviti njegov izraz lica, nikada!
– Zašto ne plačeš? – pitao je.
– Ti si tako hrabra.
Zašto sam hrabra? I zašto on plače?
– Ti si tako hrabra – ponavljao je.
Rastužila me njegova bol, možda sam i htjela nešto reći ali nisam se pomakla.
– Ti si tako hrabra, hrabra – stalno je ponavljao.
Pasivno sjedenje bez posebnog objekta fokusa. Meditacija na ništa.
Samo sjedenje i ništa osim sjedenja, napuštanje mentalnih i tjelesnih želja, potreba i aktivnosti.
Šikantazi, zen, moj bijeli povratak. Bez tjelesnog bola.
Možda bi taj opis odgovarao nečemu što je obujmilo cijelu mene.
Kamenčići su polagano nestajali iz moje brade, i sad je doktor koncem sastavljao dva razdvojena dijela.
Mirnoća je ležala u svemu što sam vidjela.
Vrat mi je sad imobiliziran ovratnikom. Dugo je slamčica bila jedini predmet putem kojeg sam se hranila.
U vrijeme moga ranog djetinjstva ljudi su se često družili u večernjim satima, pričajući priče. Uglavnom su to bile priče koje su me plašile. Bojala sam se vila sa magarećim nogama koje plešu kad izađe Mjesec, bojala sam se duše umrlog čovjeka koja se nastanila baš u stablu kruške pored koje sam morala proći, bojala sam se zvona zvončara koja su se čula u daljini.
(Da li su odrasli razmišljali što takve priče čine djeci? Čudno je to vrijeme bilo!)
Sad su imali priču za neko vrijeme, do sljedeće dogodovštine.
Stric je pričao priču o mojoj „smrti“.
– Pribirali smo kumpire, ja i strina, u podrumu. Čujemo, nešto je palo. A onda tišina. Da je koje od dice, plakalo bi. Ajde ti ipak vidi, rekla mi je strina. Kad san izaša vanka vidin ja tebe di ležiš sa licem na kamenu, ma kud si baš pala na kamen! (Ka da je teško bilo past nakamen – smijeh). Podignen ja tebe, i vidin, dite se ne miče, mrtvo je, ajme meni! Tresen ja tebe a ti ništa, pa opet tresen, a ti malo otvorila oči, ja plačen ka kišna godina, samo da dite neumre! Pa brzo kod doktora, ma nisi uopće plakala kad ti je vadio ono kamenje, nit kad je to zašio. A bogami, ja nisan moga izdržat!
Strica već dugo nema, godine razvlače crtu spojenih dijelova prema rubu čeljusti.
Ponekad pređem prstima po malenom podbratku koji je nastao rascjepljivanjem, kao muškarac po svojoj puštenoj bradi, i sjetim se priče iz davnine.
_________________________________________________
GROZDANA POLJAK rođena je 1970. u Sinju. Nakon završene škole u Splitu seli se u Zagreb gdje i sad živi i radi. Poezija i proza su joj relaksacija i uglavnom ih piše za sebe, kako neki događaji iz njenog života ne bi bili zaboravljeni.
Deca mogu da posluže mnogo čemu, Vunasti dečaci za potpalu Leta u dvorištu, Kože devojčica kao opne Staračkog daha nad svećama; Maloletne oči mogu da zatvore Pukotine u ogradi, Ili da zure u noćne prozore Dok ne izbledi zenica Što uzvraća pogled kroz zavese
Korisne su mlade glave I mašine pidžama Okupane niz vedro gorivo, Nekad čokoladom se zalete U leptire i obore leteće boje Na čaršave i roditelje, Vaze izbodu i dan razvale, Vrate ih onda tvrdom uzicom Da uslužno ravnaju tela, Neko trupom sina poklapa Dubinu jezera, Spremnu da se izdigne Do srećnih tavana, Drugi na progutani jezik litice Odgovara krilima svoje kćeri: Do sumraka biće umotana U najlon kao slatkiš
Nestašne su umazane kose, Kad sa igrališta devojčica Uputi se ka kolovozu A tata duhovito odmahne I kaže nabaviću drugu, Jer deca uporno pristižu Da ugreju noćne bolesti, Mleku zatalasaju ruke I zube izrastu Iz noktiju što ih njišu, Pojaviće se već odnekud, dodaje, Jer deca iznova Nepovratno kuljaju Da bi i savršeni govnari Mogli da osete ljubav
***
FERDIDURKE
Odrastao sam Kažu da je moja učiteljica Najlepša u školi, Ostale su ružnije Od vilice Nad raskopanom činijom: Jedi je, Ostaćeš gladan.
Zatresi me Kad školski šampon zaveje Drži me za ruku Kad zapenuša Đačko dvorište – Moja učiteljica Danas ne dolazi, Kupam se U njenoj usamljenoj kosi, Udišem I visim je.
Zatvoriće klupe Jer danas nema kade Iz koje se podiže Pred tablom I obrazuje i miriše Među knjigama, Vratom razlistana Učiteljica, Roditelj me pošalje Vetrokazom A one me iznikne Na zajedničkom tlu, Plodna kutlača u crnici.
Odjednom ulazi veštica Pognuta kao čeljust pod zemljom I kaže neću da čujem ni glasa, Njuške među sendviče, Grizite užine i gušite, Imamo loše vesti.
Nisam više mali I mogu da razumem: Moja učiteljica Do pojasa je u krošnjama, Izraslo je stablo Njene haljine I štikle joj se O vetar klate.
A sada tišina, Otvorite na stranici O povrću i čitajte u sebi, Otkopavajte se i gojite, Kuvajte se u visinu Dok je ne zaboravite, Dok vas ne sastružu Sa kazana Koje ste uspeli Da userete.
I ko će na kraju Pouzdano da zna Da li sam je sahranio U sećanju Kao svarenu lekciju, Ili još uvek čekam Da javi šta je naučila, Nama što smo preostali Živi i nevaspitani
___________________________________________
GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).
ja sam sjajno moj muž ima novi posao sin mi je upravo diplomirao
kako ti je pas
moj je za dan tri komande naučio daj šapu sjedi mjesto
bez sličnosti sa savršenim ljudima hodam na četiri noge od kreveta do šporeta
***
ZA(Š)TO MOGU SAMA SEBE DA PRENESEM PREKO PRAGA
moji su koraci
vezala sam sedam godina u sedam crnih vreća s bijelim vrpcama izgledale su svečano na stepenicama kao gosti koji očekuju slavljenika
tvoji su pragovi
vezala sam sedam godina u sedam crnih vreća s bijelim vrpcama izgledale su začuđeno pored vrata kao pingvini kojima treba lekcija iz letenja
moje je nebo
vezala sam sedam godina u sedam crnih vreća s bijelim vrpcama izgledale su kao konobari na kraju dana umorni od pitanja keš ili kartica
i odletjela
tvoj je grad
***
ZA(Š)TO SE IZBJEGLICE DIJELE NA ONE SA I BEZ PORODIČNIH ALBUMA
umjesto čizama nosim tuđe gradove trideset brojeva veće prokišnjava sjećanje na prve korake hramljem na stopalima rastu iznajmljene sobe na (ta)petama kućice za pse od porodičnih albuma pravim šatore okrećem ih naglavačke tri: veliki mali srednji između radnog stola i police s knjigama kampujemo moj pas ja i koska zakopana
***
ZA(Š)TO STALNO KAŠLJE I OTVARA PROZORE
jednom sam poslala fotografiju balkona s mnogo cvijeća i napisala: pogledaj ljepote moj neostvareni san odgovorila je kuća u kojoj je odrasla nije imala balkon ni ona u kojoj je živjela s mužem prije nego što su počeli da grade vlastitu u koju se nikad nisu uselili izbjeglički stanovi su imali balkone ali oni ne ispunjavaju snove
***
ZA(Š)TO SAM KUPILA LAK ZA NOKTE
moje ideje nisu mogle da se strpe da se odlučim da sve naučim
plaze mi se
čekanje trenutka u kojem sam dovoljno dobra plaše pitanja gdje pronalazite inspiraciju šta je za vas poezija
koga biste zagrlili prije a koga poslije čitanja niko ne pita
gdje je nježnost nestala
knjižare nude rješenja kupi kupi kupi tri gratis jedna kako ne biti ta knjiga
nudim svemir riječima radim stvari od kojih mi je muka mrtva trka i mrtva mačka pažljivo biram lajk srce lajk ne na stare objave mogli bi da se uplaše ne previše često odmjereno i povremeno lajkovanje treba da bude suptilno treba prilagoditi brzinu kretanja ofarbati kosu staviti maskaru obući novu haljinu nije pristojno nazdravljati ekranu u pidžami i ogrtaču
______________________________________________
SANJA RADULOVIĆ (1975, Tešanj) piše i objavljuje poeziju i prozu. Nagrađivana za kratke priče (Zijo Dizdarević Fojnica, Avlija Rožaje, Marko Martinović Car Vitez…) i poeziju (Ulaznica Zrenjanin, Musa Ćazim Ćatić Odžak, Palanačko pesničko leto, Smederevska Palanka…) Pohađala radionice kreativnog pisanja Udruženja Hila (voditelji Vladimir Arsenić i Srđan Srdić) za kratke priče i roman od oktobra 2019 do juna 2022. Uredila zbirku kratkih priča Zašto me ne zovu Penelopa (2021). Prihod od prodaje je ustupljen udruženjima za zaštitu životinja. Objavila zbirke poezije Lepet krila majke ptice (2015), Prstohvat maslačka (2017) i zbirku kratkih priča Nomad na štiklama (2018). Zastupljena u regionalnim časopisima, portalima za kulturu i umjetnost i zajedničkim zbirkama poezije i kratke proze od 2012. godine. Članica Udruženja književnika Republike Srpske. Živi u Doboju.
– Dide, dide, snig! – uzviknu Petar oduševljeno. – Ma di, mišjeg ti repa? – Pa evo, pogledaj, pahuljice – pokušavao je jednu uloviti šakom. Prsti na rukama bili su mu crveni od bure, no ipak se slabašna pahulja na njima brzo otopila. – Ma, kakav snig, slabo je to. Još malo i eto nas gori, a onda ćemo pomalo nazad, mrzlo je i bura je sve jača.
Završno penjanje do Gradine bilo je najteže. Smještena na vrhu brda stara je utvrda, isprepletena modroljubičastim suhozidinama, zarasla u grab i kupinu. Na mjestima je sa zapadne strane bila posve nepristupačna, a u njezinu su podnožju kameni blokovi ponegdje bili viši i od djeda. Nije se dječak mogao domisliti koliko su snažni bili ti ljudi koji su je gradili. Šutke se penjao za djedom znajući koliko je važan ovaj dan, i nakon kraćeg vremena njih su se dvojica konačno uspeli.
A s Gradine si, s njezinih visokih ruševina, mogao dotaknuti mrkle teške oblake, toliko se visoko učinilo Petru. U njezinoj utrobi opružila se ledina prekrivena mahovinom i mladom igličastom travom iz koje su mjestimično izniknuli buseni divljih šafrana, kao da nije zima i kao da se mrkli nebeski svod upravo ne kani spustiti na zemlju. Oko razbacanih razvalina natiskali se mesnati i oštri listovi perunike.
Popne se Petar na golemu kamenu stijenu da s nje još bolje promotri okolinu, podigne ruku u zrak kao da će dohvatiti oblak. Bura je oštro obliznula crvenkastu dječju šaku i Petar brzo uvuče ruku u džep, pridržavajući drugom kapu. Zima je na ovoj visini bila još zubatija i oštrija.
Pogled je s Gradine bio veličanstven, okolna su brda klecala pred njezinom ljepotom. U daljini su, jedan iza drugoga, izvirivali magličasti brežuljci, sve jedan veći od drugog. Još dalje, iza njih, snježni su se vrhovi dalekih planina zamatali u oblake kao u naramak čađave vune. Imao si na toj visini osjećaj kao da ploviš cijelim krajem, da jašeš na toj kamenoj gromadi.
U modrim su se grozdovima nanizali suhozidi duž Gradine. Ispod jednog od njih je, doviknu djed Petru, baš tamo ispod vilinske ploče jednom kao mali dječak sjedio i čuvao stado ovaca, kadli mu je iznad glave proletio vuk.
Petar pogleda djeda razrogačenih očiju.
– Vuk!? – uzviknu sa strahom, nevjericom i oduševljenjem.
– Eee, vuk!
Djed izvadi vrećicu s duhanom. Petar primijeti kako mu teško ide motanje cigare na vjetru, ruke mu podrhtavale od starosti a možda i leda. Bura je uporno gasila plamen šibice. Napokon pripali i nastavi, gledajući u daljinu:
– Je, bio je to vuk. Stado se razbižalo na sve strane, a ja se od straha nisam moga pomaknut. Vuk se zagleda u mene, kozjeg mi roga i, dok se stado rastrčalo i blejalo ka prid smrt, ja sam osta sidit skamenjen. Nekoliko je trenutaka gledala ta beštija u mene, mislio sam, srce će mi iz prsa iskočiti. A onda je vuk, isplaznute jezičine i razjapljenih usta, pogleda negdje iznad mene i zacvilio isto ka naš Garo kad nešto skrivi…
Zastade opet, okrenu se i promotri vrh cigare, sklon dramatici u ključnom trenutku. Otpuhnu polako i obliznu usne, suhe od bure i cigare:
– I? Šta je bilo dalje, dide? – upita Petar bez daha.
– Podvio je rep i odjurio cvileći, a da ni ovce ni mene nije ni taka – pljucnu djed duhan i zagleda se ispred sebe.
Petar se namršti u čudu i pomalo sumnjičavo. Ako je išta znao o životinjama, znao je da je vuk najstrašnija beštija na svijetu koja ne cvili kao pas niti se ikoga boji.
– Ja znadem da to što je vuk iznad mene ugleda, da je to bila vila, sinko moj.
– Vila?! – Petrovim čuđenjima danas nije bilo kraja.
Djed nastavi istim glasom:
– Je, je, vila je to bila! Nisam ja baš nju točno vidio, ali vidio sam njezinu bilu haljinu koja se bila zavijorila iznad moje glave ka zastava. Ja se od straha nisam moga pomaknit niti pogledati. Ali, nakon što je vuk odjurio, čuo sam tihi ženski glas kako mi govori: „Ne boj se, Perija, neće ti vuk ništa, na Gradinu su došli i njome prošli i vukovi i ljudi, prošli su dječaci i poskoci, ništa im se nije dogodilo. Pođi kući mirno i ne boj se.“
– To ti je rekla?! Vila ti je to rekla?! I nisi se boja?
– Ma jesam, ali opet i nisam. Kad sam se napokon usudio okrenit, iza mene nikog nije bilo… Ovce su se bile šćućurile uza zid, drhtureći. Brzo sam ih pokupio i drito kući. Nisam to nikome kazivao, ne bi mi niko ni virova, nego evo tebi sad.
*
“Čitajući, još dok je bila u rukopisu, knjigu o malom Petru, njegovu didu i vili, koja se događa na jednom imotskom brdu, uskliknuo sam: Brdo, prepoznao sam te, ti si Liskovac! Liskovac je pri vrhu presječen stožac, nastalo podnebesno guvno. Po rubu ostaci zidina ilirskoga grada, na sredini vilinski kamen, srednjovjekovni stećak. U Sandinoj priči, Liskovac se uzdignuo do olujno ljubičastih nebesa. Pod Liskovcom četiri sela, Podbablje, Podosoje, Runovići i Zmijavci. S Liskovca se gleda sva Imota, od Bijakove do Zavelima, grad Imotski i jezera do dna njihovih modrih i crljenih bunara. S njega su nadzirani svi puti kojima je od Cetine do Neretve i od snježnih bosanskih gora do mora putovala povijest. Mogao se vidjeti konjanik i mrav. Na Liskovac slijetale munje i vile. Sletio i odletio ilirski grad. Po njemu rasle i nestale liske, lijeske, ostavile mu ime. Ostala ilirska božanstva rogati poskoci, njegovi vječiti čuvari, cvijet iris ilirika, perunova perunika. Ostao starohrvatski stećak, vilinski kamen. Guvno na kojem vile i munje igraju kolo. S Liskovca sletila Sandina vilinska knjiga” – Petar Gudelj
_________________________________________________
SANDA LONČAR RUŽIĆ (Imotski, 1972.) piše kratke priče, poeziju i priče za djecu. Objavljivala je u skupnim zbirkama Krom i pakao, Jedna priča iz Domovinskog rata, Oberon i PitchWise. Priča “Amerika” objavljena je u nekoliko časopisa i novina. Urednica je i autorica monografije U kamenu čvor – kravata Imota te istoimene izložbe fotografija. Urednica je biblioteke Radičevac i autorica projekta Mitsko Podosoje. Pohađala je radionice kreativnog pisanja u organizaciji CeKaPe-a. Poduzetnica je i živi i radi u Zagrebu.
Odavna su nam već oči izgorjele, ako u njima još išta gori, gori tama, odavna već izgubili smo svoje dane u staroj šari svoga srca. Odavna već u nas su još samo ove oči, ali nas ipak odavna više u njima nema, što je, tek je spomen na nas, koji smo sišli dolje u svoj svijet, tih kao podzemlje. I tu znamo da je bio jednom negdje život i da je još sada možda negdje, ipak njegova snaga više ne doseže ovamo k nama, nema ga natrag. I neće ga biti. I premda to znamo, ne žudimo za njim, kao što hodočasniku nije do sunca koje ga je bičevalo te želi noć i s noću mir.
MATEJ BOR (pravim imenom Vladimir Pavšič, 1913, Grgar pri Gorici – 1993, Ljubljana)
– iz knjige “Nova slovenska lirika /antologija/”, izabrao i preveo Radoslav Dabo, Matica hrvatska, 1975.
mirko sanjao sam te prodavao si polovne ploče kod zelene fontane
rekao si mi dođi sa vladom danas u šandor u kosmotarijum pićemo kajsiju i vodu da postignemo kontraefekat
znam, potpuno blesavo ali tako si rekao
naš sneni susret podsetio me je na vreme kada smo na tom istom mestu ti i ja prodavali knjige na boćinom i saletovom salonu knjiga pod otvorenim i prozuklim nebom sabatke
san je u nelinearnosti trajao tri nepovezana dana za to vreme dolazio sam do tebe nekoliko puta među probranim naslovima ploča bilo je i specijalnih izdanja recimo jedna ploča u obliku lađe
u međuvremenu neko je pre mene kupio swanse možda wb a možda su se kroz crvotočinu snova ovde pojavili brane ili darko ili seba koji se isto kao ja tu stalno motao
u snu seba i franc nikada nisu bili u askabanu a ćugu i šmidu je služilo zdravlje jer smo na jednoj od tih spontanih pijanci i dalje u praskozorje poslednji uživali u kapljici kao onomad u skenderbegu kada da su sirene spavale kod coce
mirko u snu niko nije srao krv u poljskom veceu studija 11 metlokovi roditelji su i dalje bili u ečkoj a on je kao i uvek bio svačiji najbolji drug mimo ostao isti, jednako dobar rio jednako kul osim što je na svu tu kuloću dodao i naočare geza polivalenti mvp svih životnih i umetničkih veština koji jedino što ne ume jeste da svira kao emerson, lake & palmer sepeš je lepo ostario pankerska mudrost sa suzom u oku od hladnog vetra novog vremena
maks je i dalje bio čovek švajcarski nož naš henry rollins i savršena oštrica britkog kritičko analitičkog uma svakodnevice preda je sakupljao magnetofonske trake a faki gljive i svirao svoje furulje od bambusa darko je snimao dokumentarce i ispredao vrhunske naracije viki i goksi su i dalje pedalali cvajglama tili je bio više živ nego živa legenda bluz asafinadosa i najbolji endless fucking pesnik koji je imao gde, sa kim i rašta da živi
u snu se badža nikada nije šlogirao na dan jagerove sahrane koja se opet nikada nije održala u prikrajku senćanskog groblja sa ostalim socijalnim slučajevima u plastičnim vrećama jer je jager i dalje bio paradigmatičan bubnjar flambiran u konjaku jbt i tufća si još mogao da sretneš ispred dragstora a on bi te zamolio za ciNgaretu i rekao kako ne smeš dirati krompir dok krompir ne kaže krom-krom
stipi je aktivno razmišljao o povratku jugoslovenskog festivala jeftinog filma mečka i sale su još uvek praktikovali spontana trodnevna opijanja nela i jasna su i dalje bile dve neprikosnovene čađave sestre noćnih terevenki miške je nastupao sa jednakom strašću i dok je pevao nije mu ispadao kec mršavi je bio najveća avangarda među likotama alternativcima babsi je i dalje bio najpoželjniji đuvegija među poštarima coga je svratio u nedelju i umesto vinjaka popio rakiju i pričao o modernom robovlasništvu onako kako to samo pariski umetnik ume a svi smo i dalje ponedeljcima gledali pekin izbor filmova čupa je i dalje leteo više od nekih ptica dok je svakog četvrtka sa armandom, čegom, ninom i inima svirao na sešnima a potrebe, nebo, armsi, pioniri, fluati, etil, jezici, omladinci, vudeni, svi su i dalje učestalo održavali probe i svirke
mirko nikada ti se nisam zahvalio za to što si mi dok smo jednom šetali onom uličicom između zagrebačke i harambašićeve predložio da napravimo bend samo kako bismo napravili album na kojem bi se pojavio omot za koji si znao da nije bio poželjan da se nađe tada kao omot novog albuma mog matičnog benda
ujutru nakon ovoga imao sam strašan tinitus možda od te snene probe “daviteljke aranke makoš” na kojoj smo bili u tobož kosmotarijumu
osećao sam se kao da je neko naponske kaleme spojio i ispraznio na meni nisam ustajao iz kreveta ni po cenu da se upišam u mislima sam i dalje pokušavao da berem pamuk iz tog pupka snova u mislima sam odšetao na doručak i razgovor do tebe i zelene fontane koje takođe više nema
nostalgija je podmukla bolest oživljavanje mrtvih radi ma koje eksploatacije još teža patologija emocionalna baš kao i kulturna amnezija je relaciona
ali ja možda i jesam samoobmanjujući palanački umetnički nikogović ali mič sasvim definitivno nije tobožnji kiš pogotovo ne onaj kiš u formi štaka i uniformi perpetuiranog provincijskog duha i panonskog mulja koji plevi ovaj siroti grad
ovaj grad je otežan sa previše razmišljanja o nebitinim stvarima ovaj grad je otežan prezirom, bezobzirnošću i nezrelošću nadam se da će ti se svideti grad zatran dinom prevazilaženja
mirko
u oseci umereno progresivnog regresa sve je izgubilo nešto od svoje grube čari osim ničega sve se promenilo nije glede ranog otkrivanja i preventive
ufitiljeni u nedostatku sasvim izvesno pronaćićemo način da ponovo izneverimo sebe i druge
tihi prijatelju
***
OGRADA ZOOLOŠKOG VRTA
niko nije umro ali hoće
u prikrajku u šaragama zabacujem glavu kao dete kada mu pukne kapilar
grozničavi isprekidani tragovi svetlosti
niko nije umro ali hoće sasvim izvesno
tvoja ravnodušnost i moja bespomoćnost kao pushmi-pullyu doktora dulitla
u gluvo doba u repriznom terminu iznova dok poslednjim autobusom prelazim most
niko nije umro ali hoće
neumitno kopni samoubilačka egzistencija
neizbežnost koja je svima jednako privlačna nevolja kao drago utočište žal i uteha
izaberi svoj otrov
niko nije umro ali hoće
prerano ili pak prekasno navodno sasvim neočekivano i bez ikakve preke potrebe ili poente
baš kao i sav besmisao ograde zoološkog vrta
________________________________________________
GORAN GRUBIŠIĆ (1979.) rođen i živi u Subotici. Poslednjih dvadesetak godina bio je član bendova Ana Never i Wooden Ambulance. “Pisful Bačka” je njegova druga zbirka poezije. Prva zbirka “Alpaka među lamama” – 2022, Librarion (prvo i drugo izdanje) – 2023, DKSG (treće, prošireno izdanje)
čovjek-časopis 