Tag: Goran Korunović

ČEKAM NEBO BEZ ZVEZDA

Čekam nebo bez zvezda, čekam da zvezde
jedna sa druge kapnu
i ostave se,
čekam da mi samo jedan
zrak
preostane za disanje,
čekam da snopove
u sumrak
odsečene,
sa zorom odbacim
kao kasno milosrđe

***

HLADOVINA

Napolju je letnje
sunce a u tebi se
hladnoća
podiže –
preko toplote ljudskih
organa
pada hladovina
od preostalog srca
koje nije moglo
u telo da stane

***

BELA MUZIKA

Moji snegovi svoje ose imaju i zimske ose svoje horove imaju
i horovi žaoka svoje planinske tonove imaju,
krvotok mi se sve sporije uspinje a sve glasnije zuji
i zemlja bi da se pridigne ka svodu u predugom iščekivanju,
još samo da moja glava žaokama bude ohlađena,
još samo da bela muzika kroz mene krene da prodire,
još samo da zaustavljen budem kao planinski
spomenik toploti i muzika će konačno
podići zemlju
u sumornom
iščekivanju,
muzika će osama
vratiti zvukove
kad ne bude imao
ko da je čuje

***

BELE KUPINE

Neko nevidljiv uporno goni ovu brdsku reku a ja
gledam da li je voda u kapima gola ili ipak
tkaninom
providno-
srebrnom
roni i teče,
neko se kreće među nama kao
budan među spavačima pa bez predaha
korito prati dok moje se oči
dvoume
da li je reka sa sebe tečnost
skinula pa sada naga
niz padinu
silazi
ili u slapove njene odeće
gledam,
u svetlucavo-
prazan tekstil
prosut –
čelom bih da ga
duž obale
ogradim – dok gore se
na strmini
vetar kroz bukvu raširio
i stablo ogrnuto
sa nje je skinuo
i krošnju je krojenu
odložio,
nevidljivo munjevita
bukva sada gola
drhti
i kljunovi svraka su
rasparani,
bele kupine u grmlju su
odšivene
dok bukva je gola kao otvor
u pejzažu
i duboko iza svake kapi
teče
naga voda,
savija se i misliš nikoga
za temenom
nema
kad odjednom njen
nevidljivi gonič je
sustiže,
sa žarom je
za goli vrat
uzima,
i guta je

***

NOĆAS JE TVOJ SAN

Noćas je tvoj san prošao pored mene a ja sam
bio na krivini i kroz nju sam prolazio, noćas se
tvoj san kretao blizu mene a ivice šuma su kroz

tamu sporo dolazile i slepilo nije umelo
iz ponoćne paprati da izađe,
sunce se u tvom snu od svog sjaja
odvajalo,
kroz snevani vazduh se vozilo
i zrake je ostavljalo

zvezde da ih razdele,
sunce iz tvog sna rak svetla je imalo a ja sam
obasjan slutio da neko će uskoro
umreti –

ti, ja ili sunce – neko će uskoro kroz zemlju
da svetluca, još uvek je ponoć i neonka iz tvog
zaspalog oka zuji i granice drveća polako

preko mene prelaze, a kada bude
svitalo, bolesni zraci će pasti

samo na one što
zajedno sa suncem
zemlju moraju da napuste

______________________________

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija), Usta bez kapaka (2019, poezija) i Manastir (2023, poezija).

fotografija autora: Oliver Bunić

VODA I SNEG

Zašto voda voli da je ljubiš a sneg
ne voli, zašto usta u vodu ulaze i voda
kroz usta nastavlja kao da se nikada nećete
rastati, dok je sneg samo jedno otpadanje
usana u pahuljama? Zato što su živi voda
a mrtvi su sneg, i živi bez poljubaca
ne mogu život da nastave dok mrtvi su
preko zimskog brega do korena raspršeni.
Ili su mrtvi voda a živi sneg, i mrtvi
ne bi mogli bez poljubaca da podnesu
svoje mrtvo kretanje dok živi su preko
zamrznutog predela posejani. Napolju
usta pored ustiju prolaze i gledaju se.
Nad vodom se nadvija visoki sneg

***

SNEG U DVORIŠTU

Moj sneg se u dvorištu iskrivio u telo bolesno i uvek
leđima okrenuto i vejavica moja je sa vazduha odrana
kao koža kada od tela odustane. Sećanje na zmiju u strmu
stazu je pretvoreno. Svuda je mir. I zakovani led. Žileti
hladni do blistanja. Sa vidikovca zastava se cepa prema
Dunavu i na stubu vodenom moj gost stoji i čeka da bude
preuzet. Mraz testerasto usta porezuje, pomodrelo pucketa
i zviždi. Klizaljke su na zid naslonjene, nalik
pridignutom glodaru bez glave. Repovi
isprekidani i gladni, zvukovi svedeni
na pisak. Vetrovi pod izmaglicom
oboreni. Neka pate i moje pahulje,
i njih će vetruške
odneti
tamo gde bola nema

***

GOSTI

Napolju je izglasano da pada kiša ali nasilno
pada sneg, napolju je toliko snega da mora i u kuće
da ulazi jer nema više mesta u šumskim ustima,
leptirica pokojne pse dovodi
skrivene jaruge da
isprazne
i jedno grlo što nije do kraja
popijeno krenulo je
da je traži, u čašu da joj se prebaci,
napolju se kišna šuma u strahu
predomislila i odjednom je umesto pljuska
pokosio dugački sneg,
predeo je preko sopstvenih kostiju
udolinu pregazio a ti
gledaj, izdahnuli ptičari
po prozoru ti
pešače:
moje grlo
dovelo nam goste

***

ULAZAK U SNEG

Ne znam kada ćemo se ponovo videti jer u sneg sada ulazim
i nastavljam do mesta gde je prvi put pobeleo, i skije se ovde
zadnji put dodirnu i zauvek raziđu koliko je zakopano i ledenim

minama izgrebano, iznad i ispod jedino se udruženi sneg širi
i nekada je crnom žicom bio povezan a sada je i ona pobelela,
kroz zamrznute konopce pomeram se dok inje mi kosu ne usitni

a zatim mi hladnjača noge proguta, gde je mesto prve svetle
vejavice i gde su pahuljaste kofe prvi put belo disanje zaledile,
i nebo je moralo zelenu boju da ukloni plavetnilo da se ukaže

pa tako je i sneg zaboravio da su padavine nekada crno i mirno
puzale, ne znam kada ćeš me ponovo videti jer rogovi su divokoza
prema mestu prvog snežnog belila začešljani i samo što nisam

stigao, je li ovo tačka na kraju belih žica? Da li je ovo granični
vetar? Poledica podignuta kroz boje? Ničega ovde nema samo
na unutrašnjim zidovima snega urezano obećanje: vratiću se

___________________________________

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija), Usta bez kapaka (2019, poezija) i Manastir (2023, poezija).

POPELA SAM SE NA ZMAJEVE OČI

Popela sam se na zmajeve oči
i na prste pridigla i gledam okolo
četinari su popili svu vodu lutajuću
i usnice kamenjara sada se
u miru mimoilaze,
jata zamiru muziku preko planina
i vilinske glave na padinama
odmaraju se od jezerskih tela,
nebo je gluvo i sunce je nepomično
i zmaj moj spušta me na grudi,
krilom od lave očešljane me pokriva,
kao jorgan preko majčinog čela
dogoreva moja livadska haljina
i kao očeve ruke zapaljene
moja koža se u plamene gusenice
raspliće,
iznad samo pećine svoje usne
mutave pomiču i laste
preko planina zvukove utapaju
a moj zmaj pažljive buktinje
preko očiju mi ljubi
i crno meso miluje,
u mirišljavi žar poljskih krunica
do večeri da me pretvori.
Radije bih u dimu divljine da rastem
nego roditelji da me rađaju,
radije bih u požar perunika da sazrim
nego da me za podzemne vode
neguju.
Ko se na zmajeve oči
sledeći put bude uspinjao,
videće da kao zvezda ostavljena
iz doline svetlim

***

VEŠTAC I JA

Sedim u večernjem kupeu a kupe se klati
kao podrum što bi niže kroz zemlju
da se otkine,
spora lokomotiva za koncem nekim
zmijolikim se ugiba
i narasli ovas niz obraze
kao kiša nam silazi,
a preko puta mene glava
muška i visoka putuje
i gleda me misliš oči su mu
bogati zid polomile,
vidim to je vetrokosi veštac
i zbijene vatrice pod kaputom mu se
uspinju,
voz od njegovog travnatog povijanja
napred kreće se,
napolju mleko poleglo preko polja
u noćni vir se pretvara
i slepi leptiri lampe gaze
na mračnim kućama kraj pruge,
mašina i dalje puzi a mene gleda
veštac ustiju od zapaljenih
latica i oči ne uklanja
kao da me poznaje,
mogao bi sada da kuca o mene
i da me otvori,
mogao bi da prođe na drugu stranu
pa da kvaku za sobom
zaključa
i strujnim kablovima
mogao bi da me zasvetli,
iznad elektrike da me zagrli,
moj veštac preko plamene brade
narastao,
tuneli nas povremeno izgube pa
ponovo pronađu
a veštac mi kaže sada ćemo iz sna
jedne tužne, prokapale devojke
da izađemo,
uskoro ćemo zajedno jedno spavanje
da napustimo,
vagoni će tada kroz stanicu nakrivljenu
da propadnu,
ja ću ponovo kao zagrljeno pruće
izgoreti na nekom trgu
a ti ćeš konačno
biti mirna i srećna,
kao vrata sahranjena

***

PALATA NEBESKIH PASA

Hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, ljubavnu kosu da vidim kako guraš natrag uz putujuće klisure, smireno se obruši jer nisi ti poljana od zemlje konačno oslobođena – probodena potom u letu i ponovo oborena na tlo – nisi ni sanduk negovan pa naglo izvrnut. Tvoja kruna i dalje lebdi nad zvezdanim lavežom i tvoje citadele još uvek odano sjaje, visoko iznad orbita.

Neko te je ipak ka zemlji oborio kao modrooku šljivu i sada nam se približavaš nalik gladnim vasionskim ustima, neko ti je smer bez milosti ka tlu obrnuo i sada ka nama padaš a mi ti sa ledine dovikujemo da mirnije silaziš, tvoja kruna i dalje pluta nad zvezdanim kulama i krila vučjaka sa sunčevog vidikovca za tobom se kidaju. Ti si krotila rasparčanu svetlost i sunčane eksplozije si u neprekidnu kosu vezivala, kao da su blistave nebeske lopte sestrinske glave spojene zajedničkim vlasima, tako si krivudave zrake vaspitavala i tako si bila nošena nebom na vernim pasjim jedrima kada te je neko gurnuo sa litice gravitacije i sada juriš ka nama kao kosmička stena poražena, evo usta ćemo okružiti dlanovima i onda ćemo te dozivati hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, možda ti je kraljevstvo iza horizonta nestalo i možda su ti se predani čopori u planetama podavili ali ovde dole, među nama, vladarski ogrtač ti pripremamo, dugo smo molili da te neko sa ivice sazvežđa poljulja i ispod oblaka da nam dopadneš, gledaj vilice kako za tebe okupljamo, kako livadske jastuke ušivamo i zagrljene ležaje niz hlorofile prostiremo. Odnekud su i reke nanjušile da nepovratno silaziš i glave su ka nebu podigle i male duše listova cvile kroz zakrivljeno granje. Sa prizemljenih trava jezici već plaze čeljusti da im dresiraš, sa nevidljivih tornjeva doge uzletele za tobom zavijaju

***

MANASTIR

Svakome po jedan manastir,
svakome po jedna kuća
od drugih domova u ljubavi napuštena
pa sada sama preko netaknutih šuma
klanja bez odmora kao utučeni musliman
i moli: svakome po jedan manastir bože daj,
svakome po jedna vrata crkvena
ostavljena od drugih vrata što ulaze
i izlaze i više se ne vraćaju,
jedan otvor daj u njemu
suze da spavaju i kvaku samo
laste da poviju kada suze iznose,
daj po jedan manastir svakome
i svakome po jednu keliju
u umu drugih kelija zazidanu,
samo tvoja kelija da bude
i u njoj barica vodena i projin pesak
osušeni i jedna
utvara zamonašena,
dovoljno uporna da ti se iz vida
ne pomera,
dovoljno pažljiva da ti samoću
ni jednom rečju ne povredi

_____________________________________________

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).

fotografija autora: Književna organizacija ARGH!

DECA MOGU

Deca mogu da posluže mnogo čemu,
Vunasti dečaci za potpalu
Leta u dvorištu,
Kože devojčica kao opne
Staračkog daha nad svećama;
Maloletne oči mogu da zatvore
Pukotine u ogradi,
Ili da zure u noćne prozore
Dok ne izbledi zenica
Što uzvraća pogled kroz zavese

Korisne su mlade glave
I mašine pidžama
Okupane niz vedro gorivo,
Nekad čokoladom se zalete
U leptire i obore leteće boje
Na čaršave i roditelje,
Vaze izbodu i dan razvale,
Vrate ih onda tvrdom uzicom
Da uslužno ravnaju tela,
Neko trupom sina poklapa
Dubinu jezera,
Spremnu da se izdigne
Do srećnih tavana,
Drugi na progutani jezik litice
Odgovara krilima svoje kćeri:
Do sumraka biće umotana
U najlon kao slatkiš

Nestašne su umazane kose,
Kad sa igrališta devojčica
Uputi se ka kolovozu
A tata duhovito odmahne
I kaže nabaviću drugu,
Jer deca uporno pristižu
Da ugreju noćne bolesti,
Mleku zatalasaju ruke
I zube izrastu
Iz noktiju što ih njišu,
Pojaviće se već odnekud, dodaje,
Jer deca iznova
Nepovratno kuljaju
Da bi i savršeni govnari
Mogli da osete ljubav

***

FERDIDURKE

Odrastao sam
Kažu da je moja učiteljica
Najlepša u školi,
Ostale su ružnije
Od vilice
Nad raskopanom činijom:
Jedi je,
Ostaćeš gladan.

Zatresi me
Kad školski šampon zaveje
Drži me za ruku
Kad zapenuša
Đačko dvorište –
Moja učiteljica
Danas ne dolazi,
Kupam se
U njenoj usamljenoj kosi,
Udišem
I visim je.

Zatvoriće klupe
Jer danas nema kade
Iz koje se podiže
Pred tablom
I obrazuje i miriše
Među knjigama,
Vratom razlistana
Učiteljica,
Roditelj me pošalje
Vetrokazom
A one me iznikne
Na zajedničkom tlu,
Plodna kutlača u crnici.

Odjednom ulazi veštica
Pognuta kao čeljust pod zemljom
I kaže neću da čujem ni glasa,
Njuške među sendviče,
Grizite užine i gušite,
Imamo loše vesti.

Nisam više mali
I mogu da razumem:
Moja učiteljica
Do pojasa je u krošnjama,
Izraslo je stablo
Njene haljine
I štikle joj se
O vetar klate.

A sada tišina,
Otvorite na stranici
O povrću i čitajte u sebi,
Otkopavajte se i gojite,
Kuvajte se u visinu
Dok je ne zaboravite,
Dok vas ne sastružu
Sa kazana
Koje ste uspeli
Da userete.

I ko će na kraju
Pouzdano da zna
Da li sam je sahranio
U sećanju
Kao svarenu lekciju,
Ili još uvek čekam
Da javi šta je naučila,
Nama što smo preostali
Živi i nevaspitani

___________________________________________

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).

Otpadaju mimo mene
I zaustavljaju trotoar
Muškarci mojih godina
Sruše se u razgovoru
Zamrznuti ispod brada
I napukli pod ledom
Pojedini već prosedi
Mnogi još uvek
Bez završenog lica
I zatvorenih planova
Nekada vodeni sinovi
Danas na ulici potonuli očevi

A strele idu
I vrata im se otvaraju
Ne i muškarcima mojih godina
Ne i telu što se razilazi
Prosutim kesama kupusa
Dok izlazi sa pijace
Kašikarom ispod srca
Ili na stazi za trčanje
Kad sveži očevi su
Previsoki sinovi
Oboreni
Preko lakog uspona

Koga promašuje padanje
I ko otvara oči
Tek kada se sve utiša
Ko se dečački pritajio
Kada je najpotrebniji
Severni krokodil ko je
Nizak ispod snežnih ringova
I rožnat pred vejavicom
Mlad spor i odabran

Ko se beli u močvari
Kad ispuštaju se oko mene
Prerani muškarci
Samo su klonuli kažu
Licem prema pločniku
Kad sledeći put
Podignu pogled videće
Kako se oprezno okupljamo
Da radoznalo
Opipamo mišice
Naglo stasalim momcima

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina), iz zbirke pjesama “USTA BEZ KAPAKA”, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019.