Važnije pitanje od toga da li je Tezejev brod i dalje Tezejev brod, ako se zamene sve daske, je pitanje da li je Tezejev brod i dalje brod, ako ga stavite u muzej.
***
JA SÂM I EGONAUTIKA
Uostalom, niti Avesalom niti Solomon. Ne ljubim, ne grlim. Hrlim solo u svoj slom. Bez glasa. Dubinu unutrašnjeg mora talasa moja znatiželja da spoznam gde je Mombasa, je li u njoj čovek? Želja da znam proporcije i presek, i je li ram mesto gde prestaje slika? Zar tako teško je pitanje moje porcije i koliko daleko je moja Utika?
***
DIJAGNOSTICIZAM
Mombasa je moja bolest, a moja je bolest bolest sveta. Mesto gde svest prestiže sebe, saplete se, splete krivicu i izvinjenje… (a krivicu sam stekao u krevecu). Mombasa prlja savest svecu, to mesto na kom se već zbio kraj a preživeli skriveni u opni plešu pokraj sopstvenog odra. Odraza u vodi nema, sunce kopni, kap mraza je na usni modra, vreme se sprema.
Mombasa je moja bolest, u njoj jed grči prste u pest Ona je pripovest o usamljenosti, zbirka dijagnoza u sliku i slika mrtvog mora bez hridi, bez talasa, bez jare da bridi, šapata da miluje, bez piruete u jeziku, bez leka, bez lirskih prizora. Bez spasa. S mog prozora na Konjarniku jasno se vidi koliko blizu je Mombasa.
______________________________________
MILAN JOVANOVIĆ (1981, Beograd) Godine 2011. objavio je prvu knjigu pesama – Kamenje iz džepova (Književna omladina Srbije). Pesme i kratke priče objavljivao je u zbornicima i magazinima (Disovo proleće, Balkanski književni glasnik, Emitor, Znak Sagite, Politika, Politikin zabavnik). Kao urednik u izdavačkoj kući Darkwood uredio je oko dvesta izdanja. Objavio je više desetina kritičkih prikaza i eseja o stripu. Pokrenuo je izdavačku kuću Stalker posvećenu objavljivanju stripova i monografija o strip-autorima. Prevodi stripove i knjige (Kalvin i Hobs, Skalpirani i dr). Živi, radi i piše u Beogradu.
Dugo sam u svesci crtala pantalone – dugo, zato što sam, u nanošenju tragova na papir, u oblikovanju antibrazdi, nabrajala tako da čuju samo prsti: april, maj, jun…[1] Kretanje moje pisaljke – u ovom kontekstu razumnije je reći crtaljke – bilo je na izvestan način kockasto i veselo (u stvari, veseo je bio zvuk crtanja) u poređenju sa nepotpunim isihazmom, u okviru toga sa statičnošću i tišinom okoline.
O pantalonama razmišljam više u tamnozelenom smislu, kao što je zelen svetoličko-gorskocarski realizam – nešto postavljeno u razuman, realan lokus: na ljudsko telo ili u brdsko selo; u realno vreme: u određeni čas ili određeni vek. Ipak, u svemu tome kola (od glagola kolati) rastinje, divlja žalost i udaljenost, kao da je tamnozelena – a sa njom, dakako, i prostor i vreme – posledica grubog kasa ili galopa ka nečemu što nije život i čovek. Vodušekovski kažem: Ne morem. Bog – predaleč si, predaleč. Utrujen tonem v svet, ki ves gori. Razumem ih – pantalone – dva kraka koji se šire, oble, bez namere da povrede – one su jedne pseudomakaze. Moram, pri crtanju, uzeti u obzir i njihov beskrajni, neopozivi plural (aha, utoliko je slučajna veza sa makazama manje slučajna!) jer čovek, ako ima potrebu za jednom pantalonom ili jednom makazom, bira da za takve stvari koristi reči suknja i nož.
Ne plutaj!, zato što nekad prestanem da pratim ono o čemu razmišljam, a to se često desi kod levog džepa, kao da postanem mesingana vaza koja me uvek upućuje na potpunu utrnulost, jer kada padne, proizvede takav gong koji ne iskrivi naše lice u empatičnu grimasu, zato što se nametne osećaj da je mesing pod večitom anestezijom (međutim, i čoveka se tiče takva gravitacija pada ili gravitacija smrti). Bela leđa telefona, odoše misli – moram naučiti da prebrodim levi džep, moram naučiti da strasno zaronim u čitanje i dosadne literature, moram prihvatiti korišćenje kišobrana kao uobičajeno i neupečatljivo. U oporosti samokritičnosti, praćenje misli se ponovo uspostavlja.
Čovek čoveku prodaje sukno – onaj koji je predao svoj novac i dobija nešto što je naizgled dobro, mačku u džaku takoreći, sukno u džaku koje se može pokazati kao izrazito nekvalitetno, možda pomisli: moj život se kreće iznad ravni sumnje. Ako ne pomisli, on svakako postupa tako. U kolu prenesenog značenja, život se u nekim segmentima svodi na poklanjanje poverenja – život je poverenje. Međutim, ako je sve tako neizvesno, ako je sve mačka u džaku, izvesno je da i mačka mora zadržati nešto od svoje mačeće, naivne pitomosti i da ona, takođe, mora ukazati određeno poverenje nama ranjivima, sirotima. Onda, život je uzajamno poverenje (zubar nam veruje kada mu obećamo da ga nećemo ujesti dok nam naživo popravlja zub). Obostrano poverenje ponekad znači obostranu korist i ništa više, a to je kao kada čovek po hladnoći nosi veoma skromne haljine. Iza koristi može da se krije i želja za sigurnošću kao svojevrsni monolit, koja treba da bude utemeljena, sveobuhvatna i planirana – da li je to samo jedan od načina da se suočimo sa sopstvenom konačnošću? Da li zato staračkiuporno pazarimo nove džempere, rolke, nove pantalone? Pitanja se poludeterministički nižu – zato što su u lancu, dolaze jedno za drugim ali među njima ne mora biti naročite veze – a čovek vrlo često ne odgovori ni na jedno od njih.
Vas dve ste rešile da potamnite zajedno, tako se obraćam nogavicama; prvo je potamnela desna, farbala sam je dugo, dugo, neumoljivo marljivo, jer ja to radim tako što presečem celu muku na pola, dakle, prvo jedna nogavica, pa druga. Onda je nastupilo oivičavanje u vidu predaha, jer nanošenje boje ponekad određuje čovekovo disanje, kao vežbe istezanja, pa lako nastupi umor. Leva je, zatim, potamnela na isti način, pa me je obuzela nekakava pohovana radost, unutrašnje, pojedinačno slavlje – crtanje je dobro zato što čovek mora steći široko iskustvo da bi se služio rečima onako kako želi. Tamnozelene pantalone razumeju poštovanje drugačijeg ritma olovke, razumeju poverenje i postavljaju se u položaj mačke – dok se sve ne završi, reklo bi se, ne zna se šta se dobija, sem neminovnosti iskustva koje je preduslov i posledica i ruka i noga i mlečni zub i kasni umnjak. Zadovoljan, tako, konačni čovek odlaže tunele razmišljanja, jezikom napipava nepce, krevelji se bez zrcala, proteže prste i mišiće i odlazi da počine slatko, prosto.
[1] Vreme i prostor, dve uporne babe. Kroz vreme, u prostoru, u toku crtanja, razgovaraju ljudi. Njihove reči oblikuju moje ctranje, položaj olovke, intonaciju boje, odlučuju o tome da li ću čekati refren razgovora da se dovuče kao sanjiva vučica, da li će pri rubu nogavice zazvučati tonika ili terckvartakord, gde će postati modulacija i tako dalje. Pa je l’ radi? (11.43) Olja ti je u Ive Lole Ribara, otišla je za krave, da, dnevnica hiljadu dinara, obećao Milisav, eeeh pa to joj je bolje nego da rmba u čarapari… (13.21) Biba prodaje papriku eno ga na ćošku pitaj ga reče mi Milada lepe su široke kao dva dlana, jest. (15.58)
***
SIMONIDA LONČAR rođena je 26. februara 2001. godine u Vrbasu. Studira na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se pisanjem proze i eseja. 2022. godine je u ediciji Prva knjiga Matice srpske objavljila knjigu proze Pneuma.
progutao sam ludnicu moj matrix ima tek sedam posto baterije ti imaü konvertibilne oöi & mokasinski haljetak zmaökani smo od ljubljanskosti
+izs ne mo#e zavezati uökur nisu godine frenetiöni singular ti ne dajeü ines jer si mi katanec lajtmotiv spetljancije pod nogama
drago mi je da sam riöard# lavljeg ‘rca besmisao za umor s duüom crnca rekoh ti da je ulog ontoloüki nema tog spida koji bi satrao krle#u
***
A PROPOS TVOJE MILENIJALSKE PRIRODE
zašt plivamo kadom ideologije
***
ŠESTICA
naše meko otomansko carstvo bolje kao sirotinja vidjeli nismo ja sam urlik glasno jastvo tragovi na presvlaci sveto pismo
***
#HIPERSONET
bjelodano je reflektirati sebe svoje hodove, godove i propuste nekad bismo lakše jezik pregrizli kako je sve ovo loše i pogrešno filamo se viškom informacija na sve ovo što je izgovoreno
ja bih se i uvijek samo izložio kao, kvazi-ranjivac, made in china algoritam je progorio kroz jedan ženski raskalašeni smijeh
jer ti imaš šminku neviniju od britney ja sam ćelavi bik za juliette lewis izvlačim na vazduh svoj id da ne bi bilo nismo znali
do granice sudara sa santom zemlje dobro prekrivene tepihom dok nam se životno raskršće raspršuje na rijeke semafora
put u pakao popločen je upravo sreću-ti-željama društvene mreže ih akceleriraju ali pakao uvijek smo drugi
***
JOHN ZORN REBORN A.
glup sam opet isponova leptirići forsiraju podvožnjak od sala
na sprud sam naveden naroljan očne rose bosih ruku i plahih nogu lični opis pletikose
prinesen komarcima na korčuli, kršten kišom u alpama zar te boli što imam skandalozan gard
kad ti kažem, znam, do podruma prokišnjavam
***
MINIMAL HAIKU/SEVDAH B.
not my čka of pi
***
MUŠKO U CRVENOM (MANNOV MOTIV)
kasno prijapodne u parkiću od pješčanika do ok morala ogriješujem se o breskvicu ribolovnog erotskog dobra
plitko dišem na mobitel između tek strah i tišina oprez jedanaest osamnaest prijezir ljudskih sardina
***
(VESNI KESIĆ)
nevjerojatno more zlatno kruh je za frakturu spreman čitav grad kao mehanizam zore pjesnik sklada note requiema
VID JERAJ, godina XL+, član hrvatskog društva skladatelja, u poeziji avangardni beatnik – bez shizofrenije i anti-slamer rado prekraja tradicionalne oblike (haikue u katrene, itd), a nastupa uz spontano improviziranu glazbu. omiljeni pjesnici cesare pavese, kenneth patchen, evanđelist ivan, antonin artaud, michael gira i tone škerjanc. prevođen na njemački, francuski, španjolski, piše materinjim, ali i slovenskim i engleskim.
punoj išvrljanih zidova i bučnih stavova olistalih iz klimavih detinjstava određena je kratka pauza.
Crvene starke lepile su se za pod šibice mirisale prokrijumčarene limenke piva horski su opalile.
Trznuo sam se rekao Pridrži cigaretu moram do toaleta i tamo duboko disao.
***
JAPANSKA TREŠNJA
Shibuya metro stanica, patike sa ravnim đonom.
Naslonjen na vrata voza posmatram temena nepregledno polje zrelih suncokreta.
Prvi put mi je visina omogućila pisanje prolećne pesme.
***
SLALOM
Aerodrom pod opsadom. Stric diže metalnu pticu uprkos kiši i zabrani letenja.
Na svako štucanje pretrpanog vojnog propelerca sedišta od prevrnutih kanti klize kao skije.
Mimoilazim kofe koje drugi ljudi fiksiraju za pod.
Mama drži brata u naručju šapuće Mali drži se za mene i ne benavi.
U ratu sa vremenom na pesmu se srušilo moje prvo sećanje.
***
BEOGRAD
Pola četiri, ulica Obalskih radnika. Noć izvija tragove kočenja u osmehe.
Posle toliko godina mir. Gledam u pijanu gomilu kroz zamazan prozor industrijske zone Rakovica.
Noćas, poput majke, utrobom dižeš zid koji brani sećanje na Sarajevo.
***
STRANCI
Jesi video Krička počinje nedeljni ručak dedinim pitanjem.
Jesam, pozdravio te puno.
Jesi video Krička, ponovlja. Mama šapuće tata, jedi.
Čorba se slivala grlom treći put kada je pitao jesam li sreo umrlog komšiju Krička.
Gledam u mlađeg brata.
Sve vreme ispod stola proverava rezultate kupa na telefonu.
– iz rukopisne zbirke “NAJNIŽI MUŠKARAC U KRAJU”, prvonagrađene na konkursu Prvenac 2023 SKC Kragujevac –
____________________________________________
SRĐAN ŠPANOVIĆ rođen je 8.8.1988. godine u Sarajevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu. Ušao je među pobednike konkursa udruženja Oksimoron čije priče su postale deo zbornika Stranci. Takođe je sa kratkom pričom ušao među 10 finalista konkursa Lapis Histrae. Pesme je objavljivao na nekoliko online portala i zbornika (Bludni stih, Ulaznica…). Pohađao radionice poezije kod Ognjenke Lakićević i Zvonka Karanovića. Učestvovao u zborniku pesama Tajni grad u izdanju PPM Enklava. Masterirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, smer programiranje.
Nigdje ne piše koliko sam voljela buditi se kod babe i još krmeljiva zajedno s kokošima tumarati po dvorištu.
Ne piše ni da sam imala četiri ujaka I da su, s imenima apostola, nadvisivali najviše jablane kraj ceste. A nije mi ni bilo važno. Važno mi je bilo što su bili likovno nadareni i što sam ja imala najljepše zadaće u razredu ilustrirane njihovim rukama. Učitelj nije sumnjao. Ili možda jest, ali mu je bilo svejedno. Meni nije. Valjda se zato još uvijek sa smiješkom sjećam brkova mog prvog učitelja. Ni moje tetke se ne spominju u životopisu a ja pamtim njihova zaljubljivanja u krive momke i udaje za prave. Jer tako su htjeli djed i baba.
Ujne su bile kao darovane. Veselila sam im se više nego lutkama koje nikad nisam dobila.
U mom žvotopisu nema potoka ispod kuće, nema oca koji se vraća s ribama nanizanim na vrbovu grančicu ni majke koja ih peče za večeru.
Moj životopis bez ljeta I praćakanja u viru, ispod johe sa sestrama i vršnjacima iz susjedstva nije potpun.
Većinu ljetnih dana moje sestre i ja hodale smo bose. Nigdje nije zapisana naša radost kada su roditelji došli iz grada s tri para sandala za nas tri. Brat se tad još nije bio rodio.
U mom životopisu nema dječjih bolesti mog brata. Nigdje ne piše niti da je mene, kad je on bio bolestan, boljelo na istom mjestu na kojem je boljelo njega.
Ovaj životopis nije moj. U njemu ništa ne piše o mojim dječjim ljubavima. Bez njih ja bih bila travka, odrasla bez treperenja.
***
SAVJETI PRINCEZI
Budi princeza Sve do vrtoglavice visokih očekivanja. Jedoga dan bit ćeš kraljica. Ako ti tvoj kralj skine krunu, S njom ode na sajam rabljenih stvari I proda za čašu crnog Ti otkupi stakalca nepotrošenim sjajem, Ostakli rupe I dok nevrijeme udara Štedljivo premazuj žuljeve od nenošenih riječi.
Umotane u šutnju Podupri ih uskličnicima I prije nego sve što imaš, Trampiš za sretno slijetanje Pročitaj sadržaj.
U naslovu je sudbina.
***
STUDENTICE SE VRAĆAJU IZ ŠOPINGA
Studentice se vraćaju iz šopinga Njihova vedrina Topi zidove I otvara vrata. Pričaju rukama Šute mirisima Dogovaraju se koracima. Koji prije njih Stižu na dogovoreno mjesto I šute dok ne prepoznaju ljubav.
Neke u vrećicicama nose smrznuti obrok Plastične čaše I zapjenjeni deterdžent Kojim će oprati zablude o trajnicama Iz horoskopskih znakova I nepca Obložena plesnjivim okusima S dna ljetnih večeri.
Po pločnicima Pred noge prolaznika Prosipaju tajne O visinama za punjenje Rupica na obrazima.
_______________________________________________
ANA NARANDŽIĆ rođena je 1949. u malom selu Dokanj, kraj Tuzle, BIH, kao najstarija od četvero djece koje su imali njeni roditelj, Ivka i Petar. Osnovnu školu pohađala je u rodnom selu, a potom Učiteteljsku školu u Tuzli. 1972. udala se i preselila u Zagreb. Zaposlila se u OŠ Ivana Filipovića i kao učiteljica u njoj radila do umirovljenja. Uz rad diplomirala je smjer razredna nastava na Pedagoškoj akademiji u Zagrebu. Supruga, majka tri sina i baka 2 unuka. Piše drame, poeziju, eseje, kratke priče, putopise. Bavi se i slikarstvom i izradom skulptura. Za svoj rad nagrađena je u svakom od tih područja.
maćeha je bacila grumen trave Pepepljugi u plast sena koja je zamolila miševe da ga pronađu u toj šteti i oni su to učinili zauzvrat sa njenih obraza su podelili buksnu a maćeha je vozila SUV Volvo s crvenim rubinom na srednjem prstu izlakiranog nokta boje vašarske ušećerene jabuke noseći braon karmin opkoljen svilenim useklinama ispod Ticijan-smeđe plave kose koja je padala na sise Boing 777-9 na tren izronjene nakon uzvika ups iz modroplave naborane majice praveći prizore avioloma mislila je Pepepljuga s namerom da se uozbilji ah, kad bi samo naučila da pravi pudlice od balona svaka životna nedaća bi dobila lakši i mekši oblik od maćehinog poprsja čvrstine problema koje je Pepepljuga imala sa svojom majkom
***
HOBBIES AND THRILLS
razliva se melasa po mesnatim krilima a nijednog letnog pera ćutiš, borovničasta u pričljivom osmejku kao u gradu trećeg sata tame jutra u kojoj nije prisutan zvižduk pobede nego s prozora posmatranje unutar kog ne mirujem već se pitam zašto te i dalje kandžijam s leđa a ti se ne okrećeš?
***
PEKARA
sa stalka od trešnjinog drveta odleteli su kuvani đevreci dečak se požalio mami komšinica je sve uzela naposletku ipak mu je ostavila najveći imala je lepa kolena pekar tada trepnu iskoči pastrmka ispred bivola kao u kesi dva bageta u suknji njene noge izlazile su polako dok je susam rominjao po grudima
MARIJA ŽIVKOVIĆ rođena kao FATIMARIJA (Beograd, 1990.) do sada je objavila nekoliko pesama na portalima za književnost, čovjek-časopis i Astronaut.ba, časopisu za kulturu i društvene teme Avlija i regionalnom zborniku Rukopisi br. 42, 43, 44. Pored poezije voli da izmišlja kraće kompozicije za klavir, inspirisane filmom i video igrama.
Jugoslavija je već naprsla, ali ja imam tek pet godina i plešem uz „zvezdanu prašinu“.
*
Godi mi samo boljševička ljubav. Ne ti meni – ja tebi, nego izvlačenje praznog vedra iz onog drugog, prelivanje jedne bure u drugu, bez predaha. Zanima me samo pohod uzbrdo, manevar uzvodno, samo revolucija. Snažan zamajac i nikad dovršeni poduhvati u jeziku: telima. Voleti te znači imati zajednički jezik sa svim zaboravljenim precima koji izbijaju iz tvog lica.
*
Kako bi i mogao da me daviš crnim oblacima, ti, koji si rođen usred najcrnjih oblaka?
*
Moje poreklo: jedno dete skrenulo s puta.
*
Ako otkrijem svoju prošlost, budućnost će, tako ogoljena i bez vela, pristupiti, nema: štedro će mi lupati šamare, iza neke, po mogućstvu crvene, zavese. Možda bih samo jedno: da mi se ovom pričom ništa ne oduzme, niti dodaje.
*
Gde su naše strune? Jesu li pukle? Nisu? Nisu pukle. Uzdahneš. Vuci me, kao brod me vuci, da se nasukam, kao svetionik zaslepi, izigraj. Nijedan svetionik dovoljan, nijedan kao naše meso crven i opasan.
*
Kada čujem reč četnik, pretvorim se u žilu kucavicu mog pradede dok beži kroz šumu, samo da umakne od sečiva, dok se milosrdne grane raspoređuju tako da padaju ničice pred njegovim, u grlu zaglavljenim, srcem.
*
Kiyamet u mom vilayetu. I sporo otkucavanje meda sa saćem u čaju od kamilice.
*
Naša simultanost hrani i obmotava zaštitničkim štitom.
Tvoje tu sam, iako nikada nisi zbilja tu, neporecivi je dokaz gotovo opipljivog prisustva.
*
Kad neko kaže ako bog da, znaj da vam bog neće dati.
*
Sklonjeni od mećave, ali iznutra izloženi snegu koji oboje volimo; kraj zamagljenog prozorskog okna niz koje klize pahulje puštam te da kliziš mojim telom, bez opreke, reči i predumišljaja.
*
Uostalom, ta zima beše hladna, a snovi puni stranaca koji su mrtvim jezikom krili da razumeju.
*
U meni si otkrio, poput vrha ledenog brega, kontinent koji sada, još uvek, sama otkrivam.
*
Sekli su tu našu šumu kao komade ničije rođendanske torte.
*
Kada im je hladno, ljudi hodaju blago povijeni i zgureni, kao da će im taj položaj tela olakšati zabadanje ledenih iglica u krvotok.
*
Preboleti: srce stvara oko sebe paučinastu pokoricu koja može pući bilo kad i bilo gde.
*
Ostavština mojih pretkinja: sto od trešnjinog drveta, jedna šivaća mašina, nekoliko haljina i jedna zaključana fioka.
*
Sanjala sam kišu metaka, ali ostala živa.
*
Hoće li se i život odvijati sam od sebe ukoliko sve kreditne stope, prihodi i rashodi, dugovanja i potražnja, nađu svoje mesto u vremenu i prostoru?
*
Dubravka Ugrešić drži predavanje na otvorenom. Još pre toga saznajem da su njeni koferi smešteni u mojoj sobi (tačnije, u sobi gde sam privremeno odsela). Iznenađena sam što u tekstu koji čita nekoliko puta u pohvalnom tonu pominje novu Žižekovu knjigu, a posebno njegovo objašnjenje tranzicije i balkanskih zemalja kao otpada Evrope. Onda otpočinje paralelno da čita na dva koloseka. Drugi tekst je bio analiza nečije poezije, mislim da je glavni motiv bila polarna lisica. U tom trenutku, pogled mi je odlutao sa njenog snežno belog mantila i bakarne kose, na jednu zemunicu koja kao da je opstala još iz neolita. Na njoj piše maršal-depresija. Shvatam da je neko nazvao po motivu iz mojih crtica. Zaledim se. Pogledam još jednom – nema ničega.
*
Svako ima svoju javu, ali nam je zbilja zajednička.
*
Kada čujem reč četnik, pretvorim se u svako vlakance tela Hasana Kikića.
*
Oko mi se pretvara u pupoljak. Tvoj stomak mi je spržio ruku. Desnu.
Plamen je zahvatio kosu. Iz nje su iskočili blizanci: jedan vuče moju levu ruku. Drugi – tvoju desnu. Na mestu moje desne ruke raste oblak pepela. Vi ste sada dva plamena jezička koja se kotrljaju daljinama. Lizala bih vam stomake samo kad bih znala da me to ne bi ugasilo.
*
Ljudi (večni poznanici) leže pokopani u bekstejdžu memorije.
*
Nemoguću ljubav čini sam njen potencijal, njena mogućnost. Ona je poput stvaranja te čudovišne iskre, tople tračice koja nije postojala ni tren pre no što smo je izumeli, ni sekund pre materijalizacije tog pokreta, jer više nikada mentalno ili čulno nećemo moći da se vratimo u tren koji joj je prethodio.
*
Kada se otrgnem od tvojih reči, sustigne me telo. Kada odjurim od tela, progone me reči.
*
U istorijskim spisima koji opisuju plemenski život mojih crnogorskih pretkinja stoji rečenica: gađale su ih kolevkama.
*
Kad čujem reč četnik, pretvorim se u belu plahtu, u sve
žene silovane,
kuće spaljene,
decu raznetu.
*
Mediteran se prostire dokle i drvo masline.
*
Jedno: zato što te volim, kada su se vrata već zatvorila, kada sam prestala da čujem jer me je vijugavo stepenište već prokrijumčarilo u noć. Sada mi je zauvek postalo nemoguće saznati ko se nalazi iza tih vrata. Ko se nalazi iza mene.
IVANA MAKSIĆ (1984.) piše poeziju, kratku prozu, eseje, kritičke tekstove i prevodi sa engleskog jezika. Objavila je knjige poezije Kćeri, zar ne vidiš da gorim (Treći Trg, 2020.), La mia paura di essere schiava (transl. Fabio Barcellandi; Gilgamesh Edizioni, 2014.), Izvan komunikacije (Presing, 2013.), O telo tvori me (Matica srpska, 2011.) Poezija joj je prevođena na engleski, italijanski, grčki i slovenački. Sa engleskog jezika je prevodila poeziju, eseje, kao i knjige iz oblasti kritičke teorije, sociologije i filozofije. Knjiga poetske proze Vejavica izlazi ove godine u izdavačkoj kući Nojzac iz Novog Sada.
Jednom prilikom, bio sam krenuo u osnovnu školu, u posjetu kod nas na selo došla je obitelj dobrostojećeg odvjetnika, koji je bio prijatelj mog oca. Ostali su nekoliko dana, ne mogu se sjetiti točno je li bilo proljeće ili rano ljeto, dani su bili sunčani, ali još se nismo kupali. Samo smo se šetali okolo i upijali zrake sunca koje je sijalo sve jače. Gospodin odvjetnik bio je snažne građe, ali na rubu gojaznosti, tamnih mastiljavih očiju, a njegova supruga je bila mršava ženica, svijetle puti, kosu je držala upletenu u punđu visoko na tjemenu. Njihova kćer jedinica Khira bila je moja vršnjakinja i ja sam tako iznenada dobio društvo na nekoliko dana. Khira, djevojčica kestenjaste kose i krupnih tamnih očiju. Kad bi glavu okrenula prema suncu pod određenim kutom, vrhovi njezine kose presijavali su se crvenim sjajem. Ni slutio nisam – naravno – pojma nisam imao da će ona biti moja buduća žena. Tada sam imao samo neku nejasnu sliku o tome što znači „biti muž i žena“. Stvorio sam predodžbu gledajući odrasle, moju mamu i tatu, ili ujaka i ujnu, Khirine roditelje i druge. Nikako nisam vidio sebe u toj ulozi, pa bio sam dijete. Ipak, smatrao sam da ću jednom kad odrastem imati svoj stan u gradu kao i moji roditelji, nekakvu kuću na selu sličnu ujakovoj, voziti automobil „terenac“, navečer igrati karte sa svojom ženom, koja će me voljeti i svuda pratiti, i bit će lijepa i sređena, s novom frizurom sjajne kose i s novim parfemom na golom ramenu i ja ću je voljeti, po noći ćemo se u krevetu „malo grliti“ i sve će biti u najboljem redu. E, da, i radit ću neki važan posao za dobrobit čovječanstva. Tako sam maglovito shvaćao život odraslih i vidio sebe kakav ću biti kad odrastem. Khira je bila moj novi drug u igri, te smo smišljali načine kako ćemo provesti dan, tražeći neku novu pustolovinu, popeti se na drvo, vidjeti bjeloušku ili guštericu, uloviti neku ribu. Naš pas Monso često nas je pratio u tim igrama i bio je treći član naše male družine. Bio sam naućio veslati i nas dvoje smo odlazili na vožnju po jezeru, u malom ujakovom čamcu. Jednom prilikom, kad smo bili daleko odmakli prema sredini jezera, Khira se nagnula prema meni i rekla – Jesi li se ikada poljubio kao na filmu? Onako filmski? – Da – odgovorio sam. A nisam se nikada ljubio na taj način. Davao sam poljupce mami i tati, ili drugim rođacima. Dalje se sve zbilo munjevito. Nagnula se prema meni i prislonila svoje usne na moje, ovlaš, tek djelić sekunde. Ipak, i u tako kratkom vremenu, osjetio sam punoću i mekoću njezinih usana od koje mi se zavrtilo u glavi. Naglo sam se izmaknuo u stranu i zaljuljao čamac, tako da smo se oboje uhvatili za krajeve. – Hi, hi – nasmijala se mangupski dok je hvatala ravnotežu i sjela natrag na svoje mjesto na pramcu. Čamac se stabilizirao i počeo sam veslati natrag prema obali. Veslao sam sigurno bjesomučno jer smo se brzo približavali plićaku. U plićoj vodi, pod blijedozelenom površinom na vodenoj struji povijale su se zagasito zelene jezerske alge. Khira je spustila ruku do vode, položivši gornju stranu dlana u vodu, zatvorila je oči i prepustila se maštanju. Gledao sam njezin maleni ružičasti dlan, prekrasno oblikovan s dugim prstima kako blago zasijeca vodu koja oko njega proizvodi blijedoplavi lijevak. Veslao sam, prepustivši se mehanici i ritmu pokreta, zureći u njezin dlan i tamne vlati koje su se uvijale pod vodom kao vilinska kosa. U ušima mi je šumilo, a srce mi je snažno tuklo. Tek kad je čamac kljunom udario u obalu, uspio sam se smiriti. Khira je spretno skočila na obalu, okrenula se i uhvatila vrh čamca. Kada sam i ja izišao, pomogla mi je da ga izvučemo vani, kao da se ništa nije dogodilo. Ponovo sam sreo Khiru tek mnogo godina kasnije.
*
“Ako je suditi po lakoći i zanimljivosti pripovijedanja, onda je Rade Jarak najbolji suvremeni hrvatski prozaik. Čega god se dotakne, bilo da je riječ o složenoj i tmurnoj povijesno-društvenoj temi („Duša od krumpira“), napetoj obiteljskoj drami („Yu-puzzle“) ili uspomenama iz djetinjstva („Pustinje“), on to pretvara u zabavno i pitko štivo. Osim toga, uvijek vas iznenadi nekom spisateljskom inovacijom. Tako i ovaj put: prepričavši na svoj način možda najbolji SF film svih vremena („Solaris“ Andreja Tarkovskog, koji je snimljen prema istoimenom remek-djelu Stanislawa Lema), romanom „Put na Solaris“ Jarak je stvorio prvi remake u suvremenoj hrvatskoj književnosti. Kad počnete čitati, do kraja ga ne ispuštate iz ruku.” — Matko Sršen
_______________________________________________
RADE JARAK rođen je u Dubrovniku 1968. Likovnu akademiju završio u Zagrebu. Dobio je nagradu Jutarnjeg lista za roman Pustinje 2006. godine, kao i nagradu Večernjeg lista za kratku priču Nino Rovinjež 2001. Boravio je na studijskom putovanju u Japanu 2009-10. Objavio je dvadesetak knjiga: Demon u pari kupaonice (poezija), Vlak za Bangalore (poezija), Kiša (roman), Termiti (priče), Sol (roman), Duša od krumpira (roman), Enciklopedija očaja (roman), Pustinje (roman), Pohvala ulici (eseji), Strašni (SF roman), Tango (novela-poema, s pogovorom Mirka Kovača), Japanski dnevnik (dnevnik), Crna svila (priče), Sutra (priče), Wakamono (novela), Žuto (novela), Kaja (poezija s fotografijama Mia Vesovića), Plaža (priče), Yu Puzzle (roman), Duša od krumpira (drama), Emigranti (roman) itd. Pokretač je internetskog projekta za književne teme Knjigomat, danas Pikolo knjigomat, na adresi https://www.pikoloknjigomat.com/
rovareći po digitalijama elektronskog smoga ubogih života i svih mračnih mesta kojima se ikad kročilo po tankoj ivici podzemlja
siroti svet nikad nije razumeo ništa na planu selidbe ka drugim zabitima svemira
zato se u sve većoj osami vucaramo preko provalije vremena pravimo se da se ne prepoznajemo jedni drugima se ne javljamo i tuđi laktovi više nas ne dotiču
naša zemlja je tera inkognita u državi koje nema svi gradovi su isti sve ulice jednako puste jednako nadzirane i svi putevi vode pravo kroz razrovane busije
tamo još sveti cilj obitava u sferi nepojamnog besmisla
***
STRANAC SA PRIJAVOM ZA BORAVIŠTE
on se budi i pali prve dve jutarnje cigare
guta dim kao da silazi u rov
britki rezovi daha sapeli se u levoj pretkomori srca grudi probijaju vazduh ko lavinu teških metala
još jedan korak napred i razvezaće se kolena
lice mu skamenjeno na ramenima planine u očima gore šume usne ćute puteve sna kojima nestaje u noć na počinak odlazeći isuviše kasno dok ustaje kao na straži sa iskrama svanuća
pesmu ptica nosi u nedrima
ptice pevaju isto dok ubijamo jedni druge
***
KAMPERI
u zoru otkucaji sivila padaju težinom granata
psi njuše noć za oblacima tužno lice meseca
alergičan sam na boju dana u 5 ujutru mokre jesenje ulice i koja zgažena mačka
nema ničeg plemenitog ni nedokučivog dok te i senka napušta
opet drugovanje s mrakom sagoreće ti oklop godine radioaktivnih samoobmana nedospele obaveze vremena otrovi podzemlja i mržnja i bes u kontrapunktu svakodnevnih lomova na raskršću nemilosrdnog samo smo kamperi nebeskog bluza
te mrvice trošnih vekova obeležile su nam put do budućeg sveta
tamo je naša nedovršena kuća
***
ČVORIŠTA
još jedan pokret tišine razliva se nad gradom
uglovi neba sabili se u malo okno prozora mesečina ispunjava prazne džepove svoda
treba se brzo skloniti od nadolazećeg svetla pretvoriti u otkucaje što odzvanjaju duboko u petama svemira
pre nego što puknu čvorišta na tankoj tromeđi svetova i naglavačke se surva sva arhitektura vremena i prostora
– iz rukopisne zbirke “TERRA INCOGNITA”, trećenagrađene na konkursu Prvenac 2023 SKC Kragujevac –
___________________________________________
BOGDAN CVETKOVIĆ rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Njegove pesme, haiku i kratke priče objavljivane su u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama, kao i u elektronskim medijima. Aktivno se bavi muzikom svirajući gitaru, a godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera. Njegova književna ostvarenja mogu se pratiti na adresi: bogdancvetkovic.blogspot.com.
Katkad sam kao vojnik, Na neprijateljskoj teritoriji. Pritajeno dišem, svaki pokret Sa oprezom činim. Gledam ispod oka, Procjenjujem mogućeg ubicu. Tragove, po potrebi, tražim, I topla prevrćem ptičija gnijezda.
Kao iz katapulta izbačena, Gledam na čijoj sam teritoriji – Da li sam dio poražene ili pobjedničke vojske. Da li da plačem, i da se skrijem u gradskom parku, Iza gustog grma, ili da se pridružim veseloj povorci. Jer ne mogu da razaznam, kakva to odijela, I kakve simbole nose oni, a kakve imam ja, jer vid moj odnijeli su slavljenički šrapneli!
***
SEOBE / IDENTITETI (za Amina Malufa)
„Koliko me raznježi i rastuži ime Liban , Toliko me uplaši riječ Bejrut, koja je već odavno Postala sinonim za sukob i razaranje. Koliko Bosna kad kažeš, ljubav i sjetu budiš, Toliko užasom opsade, odjekne – Sarajevo.“
Nježni i snažni kedrovi trepere, Sunce iz sve snage svoje poljupce Utiskuje u zamrle udove travki i drveća. Neki Majar čeka neku Salmu, Osijan zaklanja i štiti Klaru, A mladi Maluf sakuplja knjige, I pakuje se za odron od voljene zemlje. (Potom otok postaje pusti Do kog ne dopire niko, Sa kog ne dopire ništa.) Kao da dio otkidaš tijela ili duše, Kao da te pitaju koju ruku, koje oko, Ili plućno krilo manje voliš, pa da im ga daš!
Zauvijek necio, zauvijek nedostaje dio. Ruža počupanih latica, slomljenih grana kedar, Bez očiju soko. Opustošena galerija života – Najvrednija djela, Kopijom zamijenjena.
***
SMIJEŠI SE, RADOSTI MOJA
Smiješi se, dušo moja, Kao zaljubljeni što se smiješe. Smiješi se zlatna žico, Ničemu se smiješi.
Radosti moja, smiješi se, Propasti i porazu, Kao što se smiješiš suncu Koje život daje.
Samo se smiješi, dok niz drumove Dani u ništa prolaze, I oproštajne poljupce šalji Životu varvarinu Što zidine je razvalio duše, I pustio sve ptice i zvijeri Da ulaze i izlaze drsko, Bez tvoga dopuštenja.
Smiješi se, pa nek sve ide, Kuda je i pošlo!
______________________________________
EMSURA HAMZIĆ rođena je 1958. godine u mjestu Sveti Nikole. (SFRJ) Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1981. godine, gdje je završila i gimnaziju i osnovnu školu. Do sada je objavila sedamnaest knjiga. Piše poeziju, prozu, drame i eseje. Piše i za djecu. Uvrštena je u više antologija poezije i pripovijetke, kao i poezije za djecu. Njena djela su prevođena na više jezika, između ostalog i na japanski . Nagrađivana je za svoja djela, a svaka knjiga se našla u najužim izborima za najuglednije nagrade. Član je P.E.N. Centra BiH, Društva književnika Vojvodine i Društva pisaca BiH, Udruženja književnika Srbije, te Srpskog književnog društva. Živi u Novom Sadu i Sarajevu.
Objavljena djela:
Poezija: Ugljevlje, Sarajevo: Svjetlost, 1988; Tajna vrata, Novi Sad: Svetovi, 1999; Boja straha, Beograd: Prosveta, 2002; Semiramidin vrt, Novi Sad: Orpheus, 2008; Zlatna grana (izabrane i nove pjesme), Novi Sad: Orpheus, 2012; Sirius, Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine, 2013; Klinasto pismo, Sarajevo: Dobra knjiga, 2022; Klinasto pismo, Beograd: Gramatik, 2022; Kad bih bila zlatna greda, Novi Sad: Fondacija Grupa Sever, 2022.
Pripovijetke: Jerihonska ruža, Sarajevo: Svjetlost,1989; Večeri na Nilu, Beograd: Narodna knjiga 2005; Smaragdni grad, Novi Sad: Dnevnik, 2011; Skarabej od žada, Novi Sad: Agora, 2020.
Roman: Jabana, Beograd: Narodna knjiga, 2007, i Tuzla, Vupertal: Bosanska riječ, 2007.
Dječije knjige: Kuća za dugu, pjesme i priče, Vrbas: Slovo, 1995; Zemlja Dembelija, pjesme i priče, Vrbas, Narodna biblioteka “Danilo Kiš”, 2014.
Eseji: U đul bašti – sevdalinka kao nematerijalno kulturno nasleđe, Beograd: Službeni glasnik, 2017; Od gline i žada, Beograd:Službeni glasnik, 2020.
Nagrade: Međunarodna nagrada za kreativno ukrštanje kultura; Pečat varoši sremskokarlovačke; Milica Stojadinović Srpkinja, Zavoda za kulturu Vojvodine; Kočićevo pero, Zadužbine Petar Kočić, te više nagrada za pojedinačne pjesme ili cikluse pjesama, kao i pripovijetke.
čovjek-časopis 