Month: February 2023

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA MAJE RUČEVIĆ “SUTRA ĆEMO PRAVITI ANĐELE U PADU”, Hrvatsko društvo pisaca, 2/2023; četiri pjesme

poezija

SUTRA ĆEMO PRAVITI ANĐELE U PADU

ustvari, možda i cijelo čovječanstvo
ima slomljeno srce
to izgleda otprilike ovako:

tijelo mu, na vilama od kandži
uvijek nekako grabi dalje
bitcoin, adrenalin, hijaluron
mišići su koji ne poznaju
ono što si se ti nadao pronaći u meni, i ja u tebi

ti si to nazvao: mogućnost beskrajne nježnosti

a opet, srce cijelog čovječanstva je slomljeno
majke su to koje djeca ne posjećuju
očevi koji su izgubili impuls napretka
bezočna jednoteistost promašivanja
debakl snova, usamljenih
civilizacija na koljenima

ti si tu posve beznačajan
ja sam tu posve nevidljiva, jedni od

a opet, pao je jedan od bezbroj snijegova

samoća ove zime ima grimizne krvrgave prste
kojima zavodi plesače u praznini
poni, odbjegao s vrtuljka ukotvljenog ropstva

i opet, snijeg ne prestaje padati

milijuni kotača stoje u koloni ka domu
tu je sigurno, ima kave, vina, kruha, interneta i kreveta
sutra ćemo misliti o metastazama

sutra će prestati padati snijeg

čežnja, sjeta, nedostajanje i ljubav pitanja su umjetnosti
uz toliku gomilu računa, poreza i obaveza
srce ne bi izdržalo još i weltschmerz
treba piti kolagen, biti redovan platiša opstanka

a ipak, snijeg je pao i sutra

i tvoja prošlost postala je budućnost
postao si ja, i ja sam postala kosti

ustvari, sve je stvar tajminga, da
zato su sve one Wong- Karwaiove žene nesretne
sve one žele da sve bude „kao prije“

snijeg će padati i kad otpadnemo sa žice

sve i jeste kao prije
kandže ne mare za škrgut bjeline
što nismo jedni drugima dali, taloži se tankom žicom
na kojoj bešumno čekamo
nikome bitni, otpisani
padamo i ustupamo mjesto jedan drugome

sutra ćemo praviti anđele u padu
danas smo slomljeni

***

IZLAZEĆE SUNCE

u sebi nosim rupu
olovnu i neprevodivu
nasljeđe samuraja
koji su svoje katane-teleskope
okretali ka utrobama bez časti

kada rupa rida
iz njezina dna niču prastari prsti
zarivaju se u jastuke odabranih
zapomažući na jeziku hrđe:

opori narovi
stegnite mi usta
da više nikome ništa ne izgovore

bit ću vaš sensei umijeća nedostajanja
izlazeće sunce ambisa

***

AUTOPORTRETI

sa samo sedam, zamišljao si suicid
bacit ćeš se s trećeg kata

trideset godina kasnije
s tog istog prozora bacao si opuške
zamišljajući ljubav kao staricu koja je DNK
naslijedila pa prenijela oblacima

tako si sebi pripisao visine

još trideset godina kasnije,
zamišljat ćeš kako nemaš ništa
s opomenom koja ti ruje po plućima
jer ne pridaješ važnost
onima koje ostavljaš iza sebe

zapalit ćeš cigaretu za oči
u koje si ugradio svoj stelarni genom
nikad ih ne pustivši u zviježđe
bi li se uopće tvojim moglo zvati
išta što si stvorio pa napustio?

kada stigne kraj
na prozorsku dasku sletjet će
zmijokose čuvarke tvog hrama

tvoju samoću pamtit će zidovi
koje si odavno presvukao
autoportretima

***

ERA KOMFORA

poznajem legije ljudskih samoća
biti monahom lakše je od borbe udvoje
u kojoj tetura ego

humanoidne svjetionike
srasle s urođenom hrapavom hridi
signali koje šalju odvode u propast
sve koji požele da im odrede smjer

brodolomce živog pijeska
naoštrene bodljama
važno je imati zaštitne oklopne ploče
i kad nema grabežljivaca u blizini

bestrudna epoha, prostor sazdan od
komprimiranih film-tableta
u maršu na reflektore
sadrže bojila, pomoćne tvari, sve što ih korigira
u naoko savršene proizvode ravnodušnog društva

izvan ovojnica je kiselo, a feniksologija izjeda
nakon jedne smrti preteško je uskrsavati

razočaranje je eliksir samoće
tko je ispio, pamti trenutak u kojem se
zamišljaj svijeta koji će doći i biti bolji
rascijepio poput usne o ljusku jajeta
kada je potekla krv, znalo se:

počinje era komfora

_________________________________________________

MAJA RUČEVIĆ rođena je 1983. u Zagrebu gdje je diplomirala francuski jezik i književnost i hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Radi kao prevoditeljica s francuskog jezika i novinarka. Piše poeziju i prozu. Dobitnica je nekoliko nagrada za poeziju („Ratkovićeve večeri poezije“, „Ulaznica“). Poeziju i prozu objavljivala u brojnim online i tiskanim časopisima i publikacijama u regiji. 2016. objavljen joj je roman prvijenac „Je suis Jednoruki“ u izdanju izdavačke kuće Algoritam u Hrvatskoj. Spomenuti roman ušao je u izbor polufinalista nagrade t-portala za roman godine, u polufinale nagrade „Janko Polić Kamov“ za najbolje književno djelo na hrvatskom jeziku te u polufinale nagrade „Fric“ za najbolju knjigu neprevedene fikcijske proze. 2023. objavljena joj je zbirka pjesama „Sutra ćemo praviti anđele u padu“ u izdanju Hrvatskog društva pisaca, Biblioteka Poezije.

PET PJESAMA BOJANE STOJANOVIĆ PANTOVIĆ IZ ZBIRKE IZABRANIH I NOVIH PJESAMA “NIZ KIČMU GODINA”, Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2022.

poezija

KADA TE OMAMI

ono kada te omami
čista esencija bola
kao jako sirće, jod
ili hloroform

ono kad u pet ujutru
osećaš da ti je neko
odsekao nogu ili ruku
i trudiš se da ih mrdanjem oživiš

tad ne znaš čijim očima gledaš
čijim plućima dišeš
čiji si glas pozajmio

***

DUBOKO NIZ KIČMU GODINA

nema više osećanja
koja bih mogla da zamenim
za reč skupu preskupu
kao jantar i svila
opijum i šafran

sad su se povukla kao
puž u svoju ljušturu
kao zagubljena igla
pod tepihom

plankton plesan ljuspice kože
taj drhtaj uplašene devojčice
kojoj se iznenada vratilo
staro osećanje ljubavne treme

duboko niz kičmu godina

množe se mole se
za koren pesme

***

MALI DEMONI

Spavanje je sasvim isprekidano, u senci korone,
san se lista u pretrčane deonice,
u kojima jedva dolazim do daha.
Penjem se na snegom zavejani vrh neke planine
od čega mi je muka.

Manje je onih trenutaka koji vreme vraćaju unazad,
kao kad premotavam Eon kutiju,
kad retko zaspim u nečijem naručju,
spokojna i zaštićena.

O, kako se razlikuje muško od ženskog naručja!

Isprekidani su i glasovi
koji se utiskuju u slušne kanale sećanja.
Nekada me probude kao mali demoni
koji se jure po tavanici,
nekada ih namirišem svojim specijalnim čulom.

Što ih više prizivam, sve više beže.
Zure u mene kad se najmanje nadam,
ne obaziru se na dan, mesec,
na vaskrs svetlosti iz sivog jutra.

Kažem sebi da su mi nelojalno društvo,
iako je ovo bez sumnje decenija umiranja.

***

EKSPRESIONIZAM

Tog dana
ili sumraka
24. marta 1999.
uoči dvogodišnjice očeve smrti
trebalo je imati neobično ime
i dva još neobičnija prezimena
biti privlačna 39-godišnja žena
imati petogodišnju ćerku i muža
preplašenu majku koja se seća
šestoaprilskog
i savezničkog bombardovanja
kao da su se desila juče,
vešernicu, terasu na krovu kuće
i memljivo sklonište
iz koga smo pobegli
kao lopovi na ulicu,
upravo odštampanu knjigu
o apokaliptičkom periodu
srpske književnosti
s Munkovim Krikom
na crnobeloj naslovnici,
predosećaj da će to biti
jedno toplo proleće
beznadežno i okrutno
rasporeno zvucima sirene
s pogledom na Dunav
i u smiraj dana
telefonskim pozivom prijatelja:

„Evo ih iznad Pančeva
sad će stići kod vas”.

***

FOTOGRAFIJE

Kada prelistavam fotografije u mobilnom telefonu,
sve je manje mojih i tuđih
radosnih lica.

Uglavnom preovlađuju slike ispražnjenih stanova,
uspomene sa poslednjih ispraćaja najbližih,
mrtvački sanduci sa suzama i vencima
pre nego ih proguta stanica za krematorijum.

Nađe se tu i poneki pejzaž, ogromna sunčeva glava,
brdo, stado ovaca ili drvo u daljini,
koje će sigurno ostati tu i posle nas.

Jedino ljupko lice mog mačka,
njegovo lenjo protegnuto telo
i vratolomije u igri
mogu da pobede upornu prolaznost,
da proslave bezbrižan trenutak.

_________________________________________

BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ (1960) rođena je u Beogradu gde je diplomirala, magistrirala i doktorirala (1992) na Odseku za srpsku i komparativnu književnost Filološkog fakulteta i jedno vreme honorarno predavala. Redovna je profesorka i na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Pored naučnih tekstova objavljuje književnu kritiku, poeziju i prevodi sa slovenačkog jezika. Objavila je, priredila i prevela tridesetak knjiga različitih žanrova i preko 400 naučno-kritičkih radova. Poeziju je objavljivala u srpskoj i jugoslovenskoj periodici od 1975. godine.
Bila je stalna kritičarka za savremenu srpsku poeziju lista „Politika“ (1998-2008), a pisala je i za „Našu borbu“ (1996-1998) i „World Literature Today“ (Oklahoma,USA, 2006-2016). Honorarno je radila kao urednica u izdavačkoj kući Nolit (2000-2002). Takođe je uređivala književne i naučne časopise i listove: Znak, Književna kritika, Književnost, Književne novine, Zbornik Matice srpske za slavistiku, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Članica je Odeljenja Matice srpske za književnost i jezik i Srpskog književnog društva.
Pesničke zbirke: Beskrajna (2005), Zaručnici vatre (2008), Isijavanje (2009), Lekcije o smrti (2013), U obruču (2017), Povreda beline (2021), Niz kičmu godina-izabrane i nove pesme (2022).
Kritičko-naučne knjige: Poetika Mirana Jarca (Novo Mesto, 1987), Linija dodira (1995), Nasleđe sumatraizma (1998), Srpski ekspresionizam (1998), Kritička pisma (2002), Morfologija ekspresionističke proze (2003), Raskršće metafore (2004), Oštar ugao (2008), Rasponi modernizma (2011), Pregledni rečnik komparatističke književnosti i kulture (sa M. Radovićem i V. Gvozdenom, 2011), Pesma u prozi ili prozaida (2012), Čist oblik ekstaze (2019).
Antologije: Srpske prozaide – antologija pesama u prozi (2001); Nebolomstvo – panorama srpskog pesništva kraja XX veka (Zagreb, 2006).
Dobitnica je više nagrada za književno-naučno i pesničko stvaralaštvo: „Isidorijana“, „Milan Bogdanović“, „Gordana Todorović“, Zlatna značka KPZ Srbije, „Hadži Dragan Todorović” „Đura Jakšić“, „Vasko Popa“, „Kondir Kosovke devojke”, „Čedomir Mirković” .
Poezija i naučno-kritički radovi prevođeni su na engleski, francuski, nemački, španski, slovenački, makedonski, grčki i poljski jezik, a zastupljena je i u nekoliko antologija. Živi u Beogradu.

POEZIJA PETRE AMALIJE BACHMANN

poezija

RILKEOVA PANTERA

u mislima se useljavam na trećem spoju
četkicama za zube obilježavam teritorij
ali već sam sutradan kao Rilkeova pantera
kad ponizno se vraćam u svoj mali terarij
u kojem umire sada već druga monstera

***

OTIŠAO SI, ALI

kad nestaješ ti uopće ne počinjem ja
jer tek propuzam kad te otjeram
pa učim sve ispočetka
disati je najteže
mala sam
mama me drži
čvrsto za obje ruke
a vrijeme je već za hodalicu
pa onda i za bicikl bez pomoćnih

***

NAH AM WASSER GEBAUT

od rođenja obitavam isključivo
u gradovima kraj rijeka
i svaki se dan iznova
bacam s mostova
dišem škrgama
gutam vodu
lovim sidra
zahrđala

***

ZBOG TEBE

sad bojim se mraka
pijem šaku anksiolitika
oči ne zatvaram jer i u snu te srećem
zaspem ako se od tableta onesvijestim
olovnim nogama koračam gledam u pod
izbjegavam siluete cipele kapute korake
trudim se da mi nitko ne uhvati pogled
da pogled ne bi bio poziv
kako glasno vrisnuti
ako nemaš glas
muklo
puklo

***

UBILA SAM SE LJETOS

kad sam spakirala kofere
i samo nestala s adrese
tuđega stana kraj Save
izgubila se svima iz misli
i zalutala barem triput
pa se dvaput vraćala
da pronađem neke ostatke
i shvatila da me nema ni tamo
gdje mi je truplo trebalo ležati
i da ne znam ni jesam li ikada bila
jer svi ste me redom poput mrlje
odmah odstranili iz sjećanja
a nemoguće da je sve bio san
iako jest bilo mnogo pelina i piva

sad u ovom košmaru samo mislim
kako da konačno sve hrabro dokrajčim
u svom stilu onako dramatično poetski
ali nisam prokleta Ana Karenjina
pa i dalje sanjam o rijekama
i mostovima s kojih se neću baciti
i kako da ikomu objasnim
da zapravo ni ne postojim i da nikomu ne prilazim
jer zatvorenik sam vlastitoga gulaga
istodobno i čuvar i poluprisilni štrajkaš glađu
i da strašna je ta kronična bolest moga uma
nevidljivo bolna i potencijalno pogubna
nema joj lijeka osim ovih loših stihova
i možda još i alkohola i šarenih tableta i tuđih tijela
a odnedavno i tvojih poruka koje jedine stižu
koje znaju mi adresu jer je i tvoj gulag blizu
pa se potapamo i spašavamo kao u igri
i zato hvala ti, čovječe kojega nisam stigla naučiti grliti

_________________________________________________

PETRA AMALIA BACHMANN rođena je 1992. godine u Varaždinu. Uvijek živi u gradovima uz rijeke, dosad najduže u Zagrebu, a trenutno u Münchenu. Studirala je francuski jezik i književnost, kulturološku germanistiku i književno-interkulturnu južnoslavistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Institutu za romanistiku Sveučilišta Karl-Franzens u Grazu. Predaje nekoliko stranih jezika, prevodi, piše književne kritike i lektorira. Poeziju piše da oslobodi ptice u glavi.

KRATKA PRIČA SRĐANA GAVRILOVIĆA: SAMO JEDAN DAN

proza

Mahovina, trava, korov i bube među njima. Sjedili smo u strmini jevrejskog groblja. Grad se javljao iz daljine. Izgledao kao tek okupano dijete. Bio je prvi dan Bajrama, sparna julska subota. Odabrali smo jedan ravan kamen, neočekivano suh nakon kiše. Glave proklijalih spomenika gledale su zajedno s nama na hotel kojem se po prvi put nisam mogao sjetiti imena. Sličili su stotinama malih topova okrenutih prema gradu. Isijavači svjetlosti umjesto smrti. Pomislio sam da je neukusno poljubiti se ovdje. Nije bilo vjetra da ti otkrije lice i obraze. Didirnuo sam ti nogu istačkanu ožiljcima i provukao šaku u tvoju. U krošnji bora nad nama prozborila je ptica, onda je odletjela. Lijevo su stajale usidrene kuće s praznim prozorima. Nikoga da posvjedoči našoj prilici. Bili smo jedini živi ljudi. Oni mrtvi disali su kroz vlažnu zemlju. Mene je pomjerila Grasja Danon. Možda zbog njenih godina. Imala je koliko ti sada, dvadeset i šest.

Nekropola je pripovijedala o nekada naprednoj zajednici. Vidjela se kultura sahranjivanja kakve danas nema. Kad je čovjek ovdje gore, povjeruje da je Sarajevo veliki grad. Taksista koji nas je ostavio pred kapijom pitao je zašto idemo baš ovamo. Idemo se pokloniti istodobno smrti i ljubavi, citirao sam stih Josipa Ostija. Zbunjeno je miknuo obrvama i zapalio cigaru. Ali da, skoro zbog toga. Ti, da nakon sedam godina s uzvisine vidiš kotlinu, ja da se uzemljim među stećcima. Izvadila si anolognu Prakticu i okinula par slika. Škljocanje je pokrenulo mehanizam u meni. Osjećao sam se poput rupe kroz koju svjetlo pada na fotosenzitivni materijal i gravira obrise onoga pred očima. Čovjek-objektiv. Nakon dugo vremena javila se sjeta prema životu kakvog sam poznavao. Ljudima iz tog perioda, i tebi, koja ćeš već sutra izaći iz ovog prstena.

Nismo mnogo pričali. To su činili zvukovi. Brundanje motora sa ceste i još ptica u vazduhu. Onda su nastupili potpuno gluhi trenuci. Imam mnogo rođaka u gradu, rekao sam tiho. Mnoge nisam vidio preko deset i više godina. Zaboravio sam njihova imena, fizionomiju. Nekad široka porodica polako se urušavala. Njeni začetnici su izumirali. Stariji rođaci su se kopali u selima oko Sarajeva, oni mlađi na sličnim bregovima poput ovoga. Razmišljao sam kako bi bilo da te odvedem kod bliske rodice u blizini. Obradovala bi se, ugostila nas u kući punoj boga. Predstavio bih te kao prijateljicu. Popili bismo kafu i sigurno nešto pojeli. Saznala bi i moje drugo ime kojim me samo ona zove.

Zarosila je kiša. Ona nakon koje često bljesne duga. Premosti svjetove. Tijelo bora štitilo nas je od kapljica. Vidio sam kako vremenom zatamnjeni spomenici postaju jednobojni, trava igra. Spomen-kosturnica zračila je bjelinom prožeta melankolijom jednostavne narodne pjesme. Prije par dana rekao sam da te mrzim. Nosio sam to u sebi kao trag udarca. Danas je trebalo opraštati, ipak je praznik. Živi dah prošlosti smekšao je riječi u ovom prostornom neredu gdje smo čekali da sunce konačno otključa novu paletu a mi dodirnemo smisao našeg stanja i sudbine. Miris vlažne zemlje djelovao je kao produžetak tih misli. Hemija smirenja. Osjećao sam kako mi tijelo trne ali se nisam želio pomaknuti. Zavukao sam ti ruku pod majicu i prstima se uspeo uz pršljenove. Male uglačane oblutke. Htio bih da sve uvijek bude ovako.

Kroz rebra ograde primijetio sam pepeljasto krzno. Oči koje posmatraju. Jedna od generacija mačaka koje opsjedaju stara groblja. Sigurno su ispratile stotine pogreba. Vijek za vijekom. Spustila se na travu i napila vode iz barice u kamenu. Udisali smo melodiju mramorja i izostanka sjena. Ruka ti je i dalje ležala u mojoj. U tom času pocijepali su se oblaci. Sunčev mlaz izmijenio je brdske reljefe i užario humski relej. Očekivao sam da ćeš opet izvaditi Prakticu, ali ostala si zagledana u tu predstavu. Ne znam o čemu si mislila. Možda o tome kakvi smo ljudi. Nazvati nas gubitnicima bilo je pretenciozno. Ali iz ovog trenutka moglo se izaći jedino poražen.

Činilo se da smo se spustili par metara niže. Otklizali na monolitu. Svjetlost je raširila livadu, moglo se uočiti još kamenih blokova. U pravcu gdje je iščezla mačka, granao se džep poljskog cvijeća. Sunce mu je počivalo na potiljcima. Meka snenost nakratko je preletjela preko očiju. Sklopio sam kapke. Osjećao kroz dodir, miris, sluh. Tebe koja si iskrila prvi znoj. I da oslijepim, pronašao bih smisao. Jedan stalni, čvrsti oblik kojem bih se vraćao. Poput kockastog zdanja Holiday Inna, hotela čije je ime bljesnulo u kosmičkom mraku. Daleki spoljašnji glas. Nekada davno, čekajući tramvaj, bivši vojnik mi je ispričao kako se u prvim danima opsade tu sastajao s djevojkom koja je radila na recepciji. Imali su svoju sobu, i u njoj san o ljubavi u miru. Šest mjeseci kasnije, otišla je za Kanadu, a on ostao do kraja. Svaki put kad ga izbliza ugleda, ispriča nekome tu priču. Tako je lakše živjeti.

Nadlijetao je avion spreman da umakne neumornoj ravnodušnosti doline. Trag koji je ostajao za njim pojačavao je prolaznost. Poželio sam zapaliti cigaru. Odustao sam jer ti se to nije sviđalo. Nisi voljela ni avione. Istina je da je čovjek u zraku samo roba u plamenu metana. Od toga se ne može pobjeći. Posljednjih godina nebo je kratilo moj put kući. Radovao sam se polascima i još tokom leta naručivao alkohol. Put nazad pregrmio bih jednako omamljen. Sada, ispraćajući limenog albatrosa, smisao povratka u ravnicu se gubio. Hlapio poput sagorenih ostataka fosila na nebu.

U avliji žute dvospratnice zavijorile su oprane bijele plahte. Raširile su ih krupne ženske ruke i nestale. Komad platna unio mi je očaj. Bilo je dovoljno široko da se njime umotam i spustim u grobnicu. Predam crvima bez straha. Šta ti je?, upitala si. Odmahnuo sam glavom, poštedio te morbidnih misli. Ovamo si došla na petstotinjak metara visine, a u suštini ti je nedostajalo more. Barem mislim da jeste. U daljini su se uzdizali socijalistički blokovi, stubovi slobodne volje. Razbacane kuće po brdima kao pali meteori. Dodirnuo sam ti usnama sljepoočnicu, izdahnula si glasno.

Među oboljelim i nakošenim stablima su se već izdužile sjenke koje će uskoro otpuzati u zemlju. Konačno smo olabavili stisak ruke. Vazduh se uvukao među raspletene prste. Podne je gubilo snagu. Trebali smo obići još par mjesta. Sišli smo niz stepenice. Podigla si jedan kamen i stavila ga u tašnu. Putovat će sutra s tobom do stola u tvom stanu. Preseliti miljama daleko. Uzimat ćeš ga u dlan i čekati.

___________________________________________________

SRĐAN GAVRILOVIĆ rođen je u Mostaru 1991. godine. Završio je Srednju likovnu školu “Gabrijel Jurkić” u odsjeku grafike. Jedan je od osnivača i glavnih urednika portala za književnost i kulturu “Strane”. Iza sebe ima objavljenu zbirku kratkih priča “Ljetne himne” (2015) u izdanju SPKD Prosvjeta Mostar. Njegova druga knjiga, zbirka priča “Nemoj ići u Anderlecht” (2022), objavljena je u izdanju VBZ Zagreb, Buybook Sarajevo i LOM Beograd. Povremeno piše poeziju. Živi u Belgiji.

NOVA POEZIJA BOŽIDARA VASILJEVIĆA

poezija

Prodao sam dedovinu
i došao u veliki grad
ovde nema pogleda na stado srna
na proplanku
koje samo seoski lovci mogu
da love
nema bahatih pogleda seoskih
đilkoša
na moju sirotinju
ovde mi niko ne zvera u tanjir
ovde mogu na miru da umrem
tek ako se u smrti usmrdim
komšije zovu policiju

***

Sinoć je moja duša imala viziju
da će na meču Cedevite
i Venecije
biti manje koševa
nije psovala što dobro plaćeni momci
ne pogađaju koš
nije psovala boga kockarnica
zbog nameštaljki
srećna je bila moja duša
a za viziju joj nije bio potreban
kokain
čak ni obična brlja
moja vesela duša je
narkomančina
dopinguje se
adrenalinom

***

Užasne pomisao da sam zrela kruška
koja samo što nije pala sa grane
da me jedu svinje plovke i druga
posrana pernad
umesto da blagorodna ruka
od mene spravlja žestinu
alkohol
opoj za zanesene duše
sudbina dostojna bogova
koji ushićuju dušu i um

***

Nikako da odem na zlatni Pek
sa velikim sitom i velikom lopatom
snažnim zamasima
da ispiram tone sjajnog šljunka
iščekujući da već u sledećem trenutku
zablista na suncu
zlatno zrnevlje
dok brzakom bistrim promiče
pastrmka savršene vitkosti
kakve u teretani
nema

***

Ne treba biti sebičan
uživati sam u svojim snovima
dok napolju neko viče
skupljamo stare akumulatore
stare šporete stare veš mašine
stare ljude
snove treba iznositi na vetar
dok su sveži i mladi
dok ne bude
da ni za otpad nisu

***

Ako si nemilostiv prema akrepima
karakondžulama i vrhovnim anđamama
ne pišeš snishodljivu poeziju
pravi si zlikovac
ali da bi to bio
treba imati velika muda
dok hodaš misliti samo na njih
ne obraćati pažnju
na povremeni prolazak kometa
kao da je to neka posebna
svečanost
ne imati vremena da se pitaš
sreća li je
ili nesreća
saplitati se o sebe

***

Što bismo se voleli
pa da patimo zbog neuzvraćene ljubavi
zar nije lepše
svako u svojoj jazbini
da bezbolno gledamo porniće
poistovećujući se
sa porno zvezdama
sve dok nas provajder ne opomene
da će nas obrisati sa liste
ako pod hitno ne izmirimo
dug

***

Kad je žena lepa i zgodna
uz to još i dama
i mi seljaci iz Pržogrnaca
postajemo gospoda
brišemo nos o rukav
kad niko ne vidi
pljujemo gde stignemo
samo kad smo sami
pred damom smo uspravni
vitezovi
ljupkih crta
spremni da izginemo
za čast ako treba
naravno ako dama ne umišlja
da smo obična
stoka

***

Te ogromne arene u kojima gladijatori
jure loptu
a gungula u transu
divi se veštini
odsecanja glave
ubacivanjem iste kroz obruč
šutiranjem u mrežu
rukom ili nogom
nogom je popularnije
dostiže vrhunac poniženja
tu je smrt umnožena
ubiti protivnika
više puta
kakva slast

***

Da ništa lepše dušu ne grli
kao ljubav
tvrde oni koje ljubav nije spržila
i od njih ostao samo gar
za njih je ljubav svila
koju povetarac miluje
mreškajući je
kao da ih nikad nije digla
toliko visoko
da bi ih mogla razbiti
kao što gavran sa visine
razbija orah
bacajući ga na stene

***

HELDERLINOVA SREĆA

Mora biti srećan pesnik
koga u autobusu
čita žena lepih nogu
jer koja bi svrha poezije bila
ako on koji o večnoj duši peva
ne bi osećao milinu koja struji
kroz njeno telo
dok uživa u stihovima
stvarno bi bilo besmisleno
da smrt ima tu moć
da spreči pesnika
da uživa
da i kroz njega struji milina

_______________________________________________

BOŽIDAR VASILJEVIĆ, Jasenovo, 1951, objavio 22 knjige poezije, proze, aforizama i poezije za decu.
Zastupljen u najvažnijim časopisima u Srbiji, antologijama u zemlji i inostranstvu, prevođen na strane jezike u časopisima od Amerike do Kenije.
Živi u Beogradu.

PET PJESAMA UMIHANE KRLIČEVIĆ OMEROVIĆ IZ ZBIRKE “RASTAVLJANJE NA FAKTORE”, JU Ratkovićeve večeri poezije, 2023.

poezija

MIRENJE SA SUDBINOM

Svjetlost se prelama
na površini staklenog stola
i pčele se roje
nad srcem iz kojeg vade nektar.

Komadi stakla se rasipaju
ispod kreveta,
paperje iz pocijepanog jastuka
leluja po sobi.

Mirnom rukom nanosim tuš na oči
dok mi se usne u polomljenom ogledalu
smiju u lice.

***

RAZLOZI

Kupujem novi namještaj
i svako jutro provjetravam prostorije
da miris tvog parfema ne osjetim.

Ključeve od auta kačim ispod šalova,
da ne mislim na tebe
kada prolazim hodnikom.

U utrobi umirujem nagon na povraćanje
svaki put kad se sjetim
tvojih ruku oko svojih bedara.

Sa druge strane slobode,
iz ko zna kojih razloga,
ostajemo zatočenici ove kuće.

***

KONCI

Zmajevi od papira se
nespretno njišu na vjetru.

Traže načine kako da
raspetljaju konce koji ih vežu
i da odlepršaju na različite strane svijeta.

Jedno na sjever,
da se pretvori u lava
koji bi preživio zimu,

drugo na jug
da slobodno trči kao antilopa,
uplašena i divlja

i ako bi ih ikad više
konci sudbine spojili,
lav bi antilopu iskidao na komade
i pojeo za doručak.

***

CIKLUS

Jabuka umočena u otrov
na prvi zalogaj je slatka,
na drugi gorka,
na treći otrovna.

Grizem,
zalogaje ne brojim.

Iz mojih usta procvjetat će ljubičice
na koje će slijetati pčele
čiji će ubodi biti smrtonosni.

***

LITICA

Stojimo na litici
s koje se pruža pogled
na stijene koje zapljuskuju talasi.

Moja haljina pleše s vjetrom
i prkosi nebu.

Ako se uhvatimo za ruke
i skočimo dolje
možda nećemo preživjeti.

Ako ostanemo mirno posmatrati talase,
divit ćemo se plavetnilu mora
i umrijet ćemo nesretni.

__________________________________________________

UMIHANA KRLIČEVIĆ OMEROVIĆ rođena je 1987. godine u Doboju. Po zanimanju je magistrica Komunikologije, usmjerenje Poslovno komuniciranje.
Poezija je njena ljubav i strast, kroz nju najjednostavnije zna da izrazi svoje misli i osjećanja. Do sada je objavljivana u književnim zbirkama, časopisima i na web portalima u BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori.
Njena prva zbirka poezije Ozbiljni razgovori (Lijepa riječ, Tuzla) podržana je od Fondacije za izdavaštvo Sarajevo i objavljena je 2020. godine, a druga Rastavljanje na faktore (JU Ratkovićeve večeri poezije) ove godine.
Bavi se upravljanjem lokalnim razvojem, te uspješno vodi Agenciju za marketing i PR „Conversa“.

PROZNI ZAPIS I TRI PJESME SEMEZDINA MEHMEDINOVIĆA

poezija

Kad se podvuče crta pod utorak, 2. novembra 2010. godine, evo šta mi se dogodilo:
Spremajući se za posao, doživio sam srčani udar.
Bio sam ispod tuša kad sam osjetio tupi, metalni pritisak na prsima i u grlu, a kad su, ubrzo potom, stigla kola hitne pomoći, djevojka koja me pregledala, otvoreno je i bez uvijanja rekla: “Vi imate srčani udar”. Ispod maske za kisik, gledao sam Sanju na sofi preko puta kreveta u kojem ležim okružen strancima. Njeno je lice bilo izobličeno od straha. U žurbi su me, skupa s pokrivačem na kojem sam ležao, iznijeli napolje, prevezli u bolnicu, a potom sam operiran. I nakon što su mi ugradili stentove u zakrčene arterije, smješten sam u bolesničku sobu. Sve je trajalo nešto više od tri sata, ali smo se za to vrijeme moj svijet, i ja u njemu, temeljito promijenili.
Nakon operacije, ljekar je tražio Sanju, ali nje nije bilo u čekaonici. Kad su me smjestili u bolesničku sobu, nazvao sam je telefonom. Javila se, dolazi. Ušla je u sobu, blijeda, lica natečena od plača. To lice pokazuje nekontroliranu radost i apsolutnu tugu koja ju je sasvim zarobila. Nešto je u njoj slomljeno. Ima nekontroliranu želju da me zagrli, a ne usudi se zbog straha da bi me zagrljajem mogla povrijediti. Zovem je da sjedne na krevet, do mene.
“Gdje si ti bila?”
“Ispred bolnice.”
“Hladno je napolju, a ti si tako obučena…” Jutros je – tek sad vidim – u žurbi obukla džemperak preko majice.
“Nisam se usudila čekati.”
“Kako misliš….?”
“Strah me je bilo da će ljekar doći da mi kaže…”
“Šta da ti kaže?”
“… da si umro.”
“Pa, nije baš dotle došlo.”
“Oni kad su od mene tražili dozvolu da te operišu, pitali su – želim li da dovedu pastora?”
“Šta si im ti rekla?”
“Rekla sam im da nema potrebe za to, i da ti nećeš umrijeti.”
“Nisi im rekla da mene pop ne može pomiriti s Bogom…?”
“Nisam.”
“Morala si im to reći!” kažem, šaleći se.
Ona se, kao ljuti (ovdje se umire, a njemu je do šale!), onda me otvorenim dlanom blago udari po prsima, istog trena se sjeti mog srca, i protrne, možda me je povrijedila uh hu hu hu maše rukama u zraku iznad mene uhhuuuuu. Onda se smijemo.
I ostatak dana osjećam se prilično dobro.
Sada sam ostao sam u sobi, i evo šta o svemu ovome mislim:
Naravno da sam razmišljao i sve ove godine gradio odnos prema svojoj smrti, ali nisam očekivao da bi ona mogla doći kao posljedica odustajanja srca. Svi drugi organi mogli su odustati, ali srce je bilo neupitno, ono je tu, mislio sam, da bi za mene kucalo, upravo onoliko dugo koliko treba.

– iz knjige “ME’MED, CRVENA BANDANA I PAHULJICA”, Fraktura, 2018.

***

KOSMIČKI INFARKT

Jeff jutros kaže da me je sanjao
“U snu si bio diler”
“Prodavao si heroin na cesti”
Navodno me je udario teški hammer
“Ali si u snu preživio” kaže
Ne znam. Godinama ne sanjam
Otkad sam došao u Ameriku: ne sanjam
Ali nakon srčanog udara
Opet sam počeo pamtiti snove
Mene je infarkt povezao s kosmosom
Jeff je, inače, satelitski inžinjer
Kad sam došao u Ameriku
U ono analogno doba
Njegovo zanimanje nije postojalo

– iz knjige “AUTOPORTRET S TORBOM”, Fraktura, 2012.

***

Sjedim u bašti kafea,

a dva radnika
s građevine preko puta
spuštaju
veliko ogledalo
uz ogradu,

tada ugledam
cijelog sebe,

i lijepo vidim:

starac

*

Novinar
postavlja pitanja,
ja odgovaram
i on sve zapisuje
u mali moleskine notes

kad spazi da gledam
u njegove zabilješke,
dlanom brzo pokrije stranicu
kao da smo u istoj klupi
i ja od njega prepisujem

– iz zbirke “KNJIGA PROZORA”, Fraktura, 2014.

______________________________________________________

SEMEZDIN MEHMEDINOVIĆ rođen je 1960. u Kiseljaku kod Tuzle. Studirao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Radio je kao urednik u novinama, tjednicima te na radiju i televiziji. Uređivao je više časopisa za kulturu i bavio se filmom. Godine 1994. nastaje njegov igrano-dokumentarni film Mizaldo, Kraj teatra, koji je izvan konkurencije prikazan na Berlinskom filmskom festivalu. Objavio je zbirke pjesama Modrac, 1984., Emigrant, 1990., i Devet Aleksandrija, 2002., knjigu zapisa, kratkih priča i pjesama Sarajevo Blues, 1995., dnevničku prozu Ruski kompjuter, 2011., knjigu pisama Transatlantic mail, 2009., Autoportret s torbom, 2012., Knjigu prozorâ, 2014., Me’med, crvena bandana i pahuljica, 2017., Ovo vrijeme sada, 2020. te knjigu Rat je i ništa se ne događa, 2022. Od 1996. do 2019. živio je u Sjedinjenim Američkim Državama, sada piše u Sarajevu.

Ninova nagrada za roman godine: “UNUTRAŠNJE MORE” DANICE VUKIĆEVIĆ, Futura publikacije, Edicija Nojzac, 2022.

proza

ŽENSKA STVAR
Arhetipsko bežanje u Kuću (od silovanja i nasilja).

NULA
Šta si bez kablovske, bez Interneta, šta si. Ništa si. Prah.

NEBOJŠA:
Čuo sam da je Gadžin Han Meka jeftinog života. Preseliću se. Nemoj da mi se javljaš i uznemiravaš me. Kada sam ga ipak pozvala: Oženio sam se crnkom koja ima mladež s dlakom.

VODVILJSKI
Uključila sam lampu, istog trenutka sijalica je eksplodirala, Volframova nit se zapalila, počeh da psujem tražeći gajtan da isključim lampu. Drugu lampu razbi kćerka iste večeri kada su joj drugarice došle u goste da pevaju i piju. Treću lampu odavno ne uključujem jer je olinjala uspomena, četvrta je osramoćena bez sijalice itd… Samo jedna lampa radi.

TAKO TO BUDE
Psaltir peva i bez tebe. David peva neprestano.

NAJČEŠĆE SU
Strano telo sopstvene kulture. Oni koji je jedini obnavljaju ili je samo čine naspram onih koji je naplaćuju.

ZASTRAŠUJUĆE NEZNANJE
Koliko monstruma smo sreli ili videli u svome životu.

MEĐU STRANIMA
Mainstream može da bude tako užasavajuć, tako ubitačan, gledano spolja, iznutra je verovatno toplo i udobno, zaslepljujuće slatko, u praznom srcu kandirane trešnje bez koštice.

SLUŠAJ
Formatirana na kosmičke antene koje rade non-stop, prema metafizičkim sferama okrenuta non-stop, alter alter non-stop, u osluškivanju non-stop, propustila je sopstveno razboljevanje. Jasna upozorenja, jasni nedvosmisleni signali, telesna patnja, na sve se oglušivala misleći: starim. I otrpeće, stoički. Njeno napaćeno telo nije prestajalo da moli za milost: Pogledaj me, saslušaj me, patim. Okrenula se prema njemu, najzad: Da čujem, u čemu je stvar…

IZMEĐU ILI ZDRAVLJE JE ROBA
Njena herojska borba odvijala se u sferama privatno/javnog jer sila medicine, sila društvene kontrole naših tela jeste i poništavajuća, smrtno opasna. Odolela je poput rođene surferke talasima velikim kao kuća, i smeštala se u bolnicu povremeno, prema potrebi. Tu bi upoznavala žene svih struktura i uzrasta. Na jednom od tih gostovanja susrela se sa ženom koja s mužem vodi tešku bitku preživljavanja i odgajanja dece u zemlji bez milosti. Kao da je to ništa ispričala je: Između dve hemioterapije ispekla sam 150 kilograma paprika (za buduću neizvesnu prodaju ajvara).

MORALNA TUPOST
Volim je iskreno, i ona mene, u čistom smo i dubokom odnosu. Nismo se dugo videle. Pričala sam bez daha tri sata, o sebi, samo o sebi. Pred rastanak, malo se dotakosmo i njenog života koji je bio u znaku revolucionarnih promena, ljubav, trudnoća, brak, preseljenje.

PO SRBIJI ZEMLJI DA PREVRNE
Nebojša mi se javio sa 18. Dolovačke štrudlijade prethodno u obilasku i ženidbi u Gadžinom Hanu.

VELIČINA MANJINE
Taj čudesni strah i zazor od manjina, mutno neprijateljstvo spram Drugog namesto ponosa i radosti što su blizu Šokci, Česi, Romi, Cincari, Jugosloveni, Mađari, Bošnjaci..

(….)

PADALA JE KIŠA…
Priča Mire Trailović…

NJENA PRIRODA
Moć je uvek skupljanje moći, uvećavanje, otimanje, sticanje, uzurpiranje, opijanje njome, gomilanje…

NE PRIMAMO PIČKE U KUĆU
Rekoh kćerci iznenada na samom početku nove godine. Ona se nasmejala i podržala me.

VIRE
Pljačka je kada ga ukradu, a nije ako ga prodaš, budzašto, srce.

SVE JE SAVRŠENO
Onako kako treba da bude, unutrašnjost postvarena, ogledalo u kome se suši farba ne-viđenog.

ZEN
Pored njih, okorelih veselih letnjih duvača trave, na odmoru u seoskoj vikendici, deda neki usputni, ispred lokalne radnje-barake zatraži: Dajte i meni tu vašu cigaretu što savijate. Smotaše mu čist hašiš. Pošto je popušio cigaretu posedeo je miran i ćutljiv, noge mu pri polasku malo zašlajfovaše i klecnuše pa reče: Triput sedam dvaesjedan i ode da li kući da li na neko tajno mesto, đavo bi ga znao. Sutradan, ponovo je tražio onu cigaretu.

ONA TRAGA BEZ TRAGA
Tražim svesku. Tražim olovku. Tražim motivaciju. Tražim samoću. Tražim.

PROPUŠTENI SMEH I ZABAVA
Nismo se viđali neko vreme i samo bih tu i tamo registrovala šta mu sve nisam ispričala, a čemu bi se sigurno smejao…

SCENARIJ
On je mnogo urlao na njih, na finu mirnu ženu i sina već sjebanog momčića. Robustan i krupan samo je urlao po nekoliko sati. Ona bi ga tankim glasom smirivala bezuspešno. Sin je ćutao kao zaliven preuzimajući na sebe svu tu glupost, sav taj kič nasilništva… umesto da s majkom ode, kao što su Elen Barkin i Leonardo di Kaprio u Dečakovom životu pobegli od očuha degenerika… al ovaj divljak nije očuh. Svejedno, volela bih da pobegnu.

ZNAK-OVI
Stojim na mostu, čekam autobus. Bilbord kaže Promenite život u 2018. Objava brojeva. Na banci: Verujte u sebe; na perionici kola: Bez kompromisa.

EKIPA, EKIPE
Primili su ga. Preko jedne od njih. U ekipi vlada salonski zakon, on to ne zna. Misli, sve je samo ta svetlucavost uz obilne obroke, ta laka ogovaranja i upućenosti u tajne određenih krugova, veliki francuski prozori, stanovi viška za izdavanje. Imao je ženu. Nju su takođe pripustili. Ona nije bila fascinirana, bila je druga rasa, druga kultura i nije joj se tu ništa podrazumevalo, videla ih je u drugom svetlu. Bila je iskrena, i na početku, to je bilo simpatično. Onda je zaigrala na rasno ludilo, ekipa se zgranula. Polako ga je odgurnula, jedan po jedan imendan preskočen, slavlja prećutana. Morao je da plati nepoznavanje salonskog zakonika. Jedna od stavki: prihvatanje je samo permanentni test, odbacivanje je konačno i neopozivo.

SNOB JE STUB SVETA
Snobizam je ozbiljan posao, traži celog čoveka. Jer, svet i postoji zbog snoba. Pa za koga je slikao Van Gog ako ne za snoba koji će tek doći… za koga se ubio ako ne za snoba… neće valjda snob sam… da slika, da se ubije…

OFICIR I DŽENTLMEN
Uvek smo se čudili, pitali se kako to da nije napravio veću, to jest pravu karijeru, s takvim talentom i stasom. I onda, polako, shvatiš, da on i nije želeo ništa drugo do da mu se dive ljudi poput nas, pitajući se isto što i mi. Upravo to pitanje bilo je najviše što je od sebe mogao dati.

SAMO ČETVRTKOM
Imam svoju Romkinju. Nije ni prva ni poslednja. Takva je tradicija moje porodice. Po dedu su dolazili da im bude kum, često. Četvrtkom pere ulaz. Ostavim kesu s garderobom ili nečim na ormariću ispred vrata stana. Danas, vidim čisti druga žena. Pitam, gde je Nena (skraćeno od muslimanskog imena koje krije). Ona više ne čisti ovde. Danas, čitav dan, pošto sam otvorila dušu, ili me neko zove ili neko zvoni na vratima, kad eto Nene. Kaže kako više ne radi ovde, ali će raditi za drugu firmu, drugi ulaz. Pita za kesu koja ju je čekala: Samo ovo?

ZAŠTO JE SVE VEĆE KOD VAS
Naši prijatelji su dosadni, vaši – genijalni. Naši su nedovoljno veliki intelektualci, vaši, istaknuti.

RAJ
Cirkus – obožavam. I dresere-krotitelje, i trapez i šljokice, i miris životinja, i klovnove cipele, i slamu i šatru, i slona i tigra, i rampu. I tanjire i čaše koji se vrte, i mađioničara i devojku s noževima, i obruče i pudlice, i bič i mrežu. I Moiru Orfei.

SPRAVA
Banalizator.

PRETILE OVCE
Pomišljam, iz nekog razloga, oni su tu, ljudi s problemom. A ja bi trebalo da nešto učinim za njih, ili, ne učinim…

_____________________________________________________

DANICA VUKIĆEVIĆ (Valjevo, 1959.) je završila Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije.
Objavila osam poetskih i četiri prozne zbirke.
Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“, „Milica Stojadinović Srpkinja“.
Živi i gradi u Beogradu.

*

“Laureatkinja NIN-ove nagrade za 2022. godinu je Danica Vukićević za roman Unutrašnje more (Nojzac).

Žiri za najbolji roman 2022. godine koji je radio u sastavu: Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić (predsjednik) birao je, podsjetimo, između šest knjiga iz najužeg izbora 69. NIN-ove nagrade.

Pored Unutrašnjeg mora, u izboru su bili i roman Klub istinskih stvaralaca Milana Tripkovića, Papir sa vodenim znakom Gorana Petrovića, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Mirjane Drljević, Koljka i Sašenjka Uglješe Šajtinca i Klara, Klarisa Marijane Čanak.

NIN-ova nagrada kritike za roman godine dodjeljuje se od 1954. godine, a prošlogodišnja dobitnica nagrade bila je Milena Marković za roman Deca.” – Nova.rs

Foto: Screenshot Yutube/RTS

POEZIJA BOGDANA MILANOVIĆA

poezija

CARSTVO OD NAJLONA U EKSPRES RESTORANU

Melanholija pucketa prilepljena uz kožu
dok armija pogleda vreba tvoje butine
ti si već odustao od mene

Krem brule zeleni somot i fuzija
saterani u ćošak zabavljamo kelnere
dok oštre zube o očaj i čekaju bakšiš
za sve je kriv moj poslednji san

Debele majke na talasu recesije
ne vole one što ne znaju šta bi
dok upiru prstom ka nama
nisam ovako zamišljala kraj

Carstvo od najlona u ekspres restoranu
puca pod mojim plavim prstima
dok odustajem od svega donose konjak
jedva čekam da stignemo kući

***

EKSPERTINO ZA PROMAŠAJE I ZIMSKI SAN

Iz plišane tamnice u hladno jutro
dok dahću kletve za mnom
šaljem im poljubac i marširam dalje

Postajem proziran
po navici lažiram odlučan hod
dirljiv si ti pokušaj, Mateo
maše mi devojčica sa terase

Srušila sam toteme šika
pepelom oprala kosu
zato beži odavde, Mateo

Izgradiću dom ispod tvoje bunde
ekspertino za promašaje i zimski san
dok stavljam sve na nulu čujem
rodi se već jednom
rodi se Mateo

***

RANO JUTRO U ČISTILIŠTU

Ližem sebi dlanove i mislim na doručak
lako serviran pri dnu tvojih ledja

Ljudi u pekari padaju od topline koju si mi dala
ispod mog sakoa ključaju jučerašnji svetovi

Čopor crnih mačaka prelazi mi put do tebe
dok ti zvonim na vrata šapućem

konačno znam gde ću, konačno znam gde ću

***

ESPRESO U POJASU GAZE

Kerovi iz Portofina grizu mi nogavice
dok svi najavljuju kraj igre
otkopčaj dugme više, Mateo

Spodobe u crnim gliserima voze mi kroz san
dok stampedo gazi preko kasirke
olabavi kragnu, Mateo

Usta puna čipke zovu me u reku
dok pečurke rastu po nebu
dođi mi, Mateo

Espreso u Pojasu Gaze
dok lete ka nama i drhti sto
možemo da počnemo ponovo, Mateo

__________________________________________

BOGDAN MILANOVIĆ rođen je 1998. u Kruševcu. Objavljivao je u časopisu “PPM Enklava” i u fanzinu “Librarion”. Voli bulevare i ponekad piše na svom blogu “Grof od Kamilije”.

ROMAN ZA DJECU I MLADE “MIKA” JELENE ANGELOVSKI, Službeni glasnik, 11/2022; odlomak

proza

Đ

Đoković je na Đ. Na televizoru na početku njegovog prezimena stoje dva slova, D i J, ali u našoj azbuci dovoljno je jedno, Đ. Moj deda ne zna da kaže Đ, uvek ga izgovara kao Dž, kao što i umesto Ć kaže Č. Kad igra njegov Džokovič, on ne gleda. Izadže da se prošeta, misli da mu tako donosi više sreče. Jednom je bio kod nas za vreme nekog turnira. Dok je trajao meč, obišao je celo naše mesto i još jedno susedno. Čuli smo ga s vrata:
– Nema džubreta! Kakva je to, bre, zemlja, nema nigde džubreta! Ej, sve sam gledao, ne prvi red, ovaj do ulice, zavlačio sam se skroz u neke čoškove, sve mislim negde su ga nabacali i sklonili da se ne vidi. Jok! Nema ga nigde, džavo ga odneo!
Deda je bio u pravu – ovde stvarno nema đubreta, čak ni u školskom dvorištu posle odmora. Onoga dana kada sam drugi put sreo Miku, u kupatilu, a prvi put seo pored Darje, naše odeljenje bilo je zaduženo da pokupi sve đubre oko škole. Ko skupi dvadeset otpadaka, slobodan je. Nas dvadeset, po dvadeset otpadaka – nema šanse da nađemo toliko smeća ni u celom gradu, a kamoli u dvorištu. Izjurili smo napolje, jer smo znali: ko prvi đubretu, naći će dvadeset komada i može na fudbal. Ostali će se patiti do kraja časa, pokušavajući da iščeprkaju nešto. Darja i ja razvili smo taktiku. Ona pronađe otpadak, ubaci u kesu, pa izbaci iz nje. Ja ga pokupim i ubacim ponovo u kesu. Računamo jedno đubre njoj, jedno meni.
Sledećeg časa, pričali smo o lektiri. Devojčica u knjizi je iz Afrike, pa je svako imao zadatak da ukratko predstavi svoju zemlju. Darja se javila prva. Otpevala nam je glasno jednu rusku pesmu o dečaku i suncu.
Na kraju se nasmejala tako da su se zidovi zatresli. Stefan i Nik su se gurkali laktovima i imitirali je kako zabacuje kiku. Ne znam da li ona to nije videla, ili se pravila da ne vidi, ali je delovala kao da se to uopšte ne dešava. Nije baš čitava. Znao sam da će uskoro mene prozvati, a nisam imao nikakvu ideju.
Hteo sam samo da nestanem. Bilo je kasno – učiteljica je već izgovorila moje ime. Trebalo je nešto brzo da smislim. Setio sam se. Tata i ja često pred spavanje gledamo Google Earth. Biramo mesta, pa se spuštamo u njih, šetamo se ulicama, gledamo da li ima plaža, kakvi su restorani, gde su stadioni. Pitao sam učiteljicu da uključi na svom kompjuteru Google Earth i da ga preko projektora prikaže ostalima na zidu. Pronaći ću svoju zemlju, svoj grad, svoju ulicu i kuću, i pokazaću im je. Radio sam to sto puta, ne treba mi mnogo vremena. Zavrteo sam kuglu, pronašao mesto, kliknuo, i bili smo iza ugla, nekoliko kuća daleko od moje.
– Evo je – jedva sam se čuo. Posle gromoglasne Darje, zvučao sam još jadnije nego inače. Pokušao sam da se malo pojačam.
– U ovoj kući živi moja baka, živeli su i moji mama i tata ranije, i ja sa njima kad sam se tek rodio – ohrabrio sam se i već sam razmišljao kako ću sad da im pokažem i park gde sam prohodao, i zgradu u kojoj živi tetka Svetlana, mamina sestra.
– Fuuuj! – začulo se iz drugog reda.
– Molim? – okrenula se učiteljica.
– Đubre! – Leandro je pokazivao prstom prema gomili kesa koja je isplivavala iz kontejnera pored puta, tačno ispred baba Ljubine kuće. Žute i plave zavezane kesice ležale su svuda okolo, mogao sam da prepoznam čak i roze tetrapake jogurta u kojem sam se davio svaki put kad odem tamo, virili su iz njih.
– Dobro, je l’ to zaista jedino što možeš da primetiš? Ne vidiš ovu lepu ogradu od kovanog gvožđa, ove petunije na prozoru, samo đubre? – uzdahnula je učiteljica, pokušavajući da primeti nešto dobro na Leandru.
– Ali, kad je odvratno! – Leandro se i dalje prenemagao.
Pogledao sam u Martina, kao što bih uvek uradio kad se nešto ovako desi. Crtao je nešto u svojoj svesci.
U dva klika izašao sam iz slike i pitao učiteljicu da sednem na mesto.
Te večeri, tata i ja smo tražili neka nevidljiva ostrva u Mikroneziji. To znači da je imao posebno naporan dan na poslu, da je opet sabirao koliko ima do penzije i da ćemo sad ponovo da sletimo na neko ostrvo veličine fudbalskog terena, pa će tu tata da nađe neku kolibu gde može da se naseli kao penzioner, da peca i ređa pasijans, i da onu đubrad s posla više nikad ne vidi.
– Tata, kad smo već kod đubreta…
– Ako si se sad setio da za sutra imaš da uradiš neki projekat od recikliranih flaša, zaboravi, nema šanse – razgledao je plaže.
– Nije to. Nego, đubre. Znaš šta sam danas shvatio? – pitao sam, spreman da odmah i dam odgovor.
– Nemam pojma, ali siguran sam da ću uskoro saznati – tata je sarađivao.
– Shvatio sam da je gore kad je neko đubre kao čovek, nego kad se baca đubre po ulici. Kese skloniš, pobacaš. A kad je čovek đubre, kad ima u sebi raznih prljavština, usmrdi ti život, a ne možeš mu ništa, ni da ga očistiš, ni da ga skloniš, ne možeš ni da ga recikliraš na handarbajtu, a ni da ga ignoriraš kad smrdi! – bio sam prosto zadivljen kako sam to smislio.
– Ručni rad, tako se kaže handarbajt. I ignorišeš. Bogami, ja sam za bacanje đubreta. Po kratkom postupku – uozbiljio se tata.
– A što ti onda ne počistiš tu tvoju đubrad s posla, nego tražiš kolibu u Mikroneziji? – logično se nadovezalo moje pitanje.
– Dobro pitanje. Stari ja bi to verovatno i uradio – zumirao je jedan bar na plaži.
– Stari ti, misliš kad si bio kao ja? – pretpostavio sam.
– I malo stariji – otpio je pivo iz konzerve.
– A ovaj novi? – vadio sam mu reči kleštima kao da je on moj sin.
– Ovaj novi ima tebe, a ti si navikao da jedeš svaki dan, i to više puta, ima kredit i kiriju, sve to mora sam da plati i ne sme da izgubi posao, pošto jedini radi u ovoj kući. Tako da novi ja pušta đubre da smrdi i bira čamac. Vidi ovaj! – uveličao je jedan crvenobeli brodić parkiran tačno pored plažnog bara.
Setio sam se roze tetrapaka, pa mi se malo plakalo. Srećom, mama je iznela piroške i sve me je ubrzo prošlo. Ne onako brzo kao kad sam bio manji, ali ipak – prošlo.

***

“Glavni junak romana decopoznavalice Jelene Angelovski je dečak Mika. Na početku, Mika je pri kraju. Pri kraju čega? Pri kraju svog solidno skrojenog detinjstva. Zatim se, sve gori od strašnijeg, ređaju dramatični trenuci. Zašto? Zato što Mika izrasta iz detinjstva, a ono se cepa i puca po krhkim pubertetskim šavovima. Objektivno, haos, jer čovek u tom trenutku lako može ostati ogoljen, da kažemo neodeven, zbog čega se, osim što mu može biti hladno, lako može izbrukati pred onima koji su, da kažemo, obučeni.
Na kraju, jasno, Mika je – na početku!
Na početku čega?
Na početku puta da postane neko i nešto.” – Službeni glasnik

***

“Jelena Angelovski izuzetno vešto spaja zadatak knjige (predstavljanje azbuke) sa glavnim junakom i događajima u njegovoj svakodnevici.
Osim inteligentno osmišljenog predstavljanja slova azbuke, ova knjiga donosi sliku života “naših preko”, njihove bitke u novom okruženju, traganja, nedoumica, sumnji.
Knjiga se bavi i socijalnom kritikom, multikulturalnošću, porodičnim odnosima, analizom društva “tamo i ovde”.
I sve to kroz priču dečaka Mike kojem Mika Antić svojim prisustvom i poezijom pomaže da razume svet i shvati probleme s kojima se sreće i koji ga tište.” – iz obrazloženja žirija nagrade “Rade Obrenović” knjizi “Mika”

ilustracije u knjizi: Luka Tilinger

_______________________________________________________

JELENA ANGELOVSKI završila je Filološki fakultet u Beogradu na Katedri za srpski jezik gde je i doktorirala. Dok je živela u Srbiji, bavila se svojom profesijom, ali i objavila više stručnih tekstova i eseja. Od 2018. godine živi u Ciriškom kantonu gde predaje srpski jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće beleške o svom iskustvu objavljuje na svom blogu. Na svom jutjub kanalu emituje kratke sadržaje namenjene dijaspori i matici – sa ciljem da ukaže na to kako lakše čitati i pisati.
Prošle godine je objavila roman “Mika” za decu i mlade.