Zovem se Želimir i pisac sam. U paleti identiteta kojima sam se mogao predstaviti naposljetku je prevladao onaj od kojeg sam u životu najmanje očekivao – pisac.
Dobar dio radnog vijeka proveo sam kao programer, projektirao i izrađivao raznorodne informacijske sustave što je bio proces za koji sam se veći dio života školovao, no koji je postao nepopravljivo beskorisnim onoga trenutka kad je nestalo struje. Vještina upravljanja i analiziranja velike količine podataka postala je gotovo karikaturalno suvišnom, da sam je svom silom prešućivao i predstavljao se svim ostalim skromnim iskustvima koje sam imao. A bio sam svašta. Uz studij sam jedno vrijeme radio kao operater u telefonskoj podršci, dobar dan, moje je ime Želimir i ovaj razgovor se snima. Jeste li probali isključiti pa uključiti računalo? Budžet sam popravljao držeći srednjoškolcima poduke iz elektrotehnike. Povremeno bih odradio koji tjedan u školi kao zamjenski profesor informatike. Dugo vremena penzionere poučavao osnovama korištenja računala u lokalnome pučkom učilištu. Sad mišem kliknite na gumb iks. Mišem. Mišem! To je ovaj uređaj na stolu pred vama. Ne to, to je tipkovnica! – Nisam bio uspješan predavač, a i da jesam ne bi igralo ulogu. Nijedno od tih iskustava nije imalo nikakvu praktičnu vrijednost kad je nastupilo Sranje. Nakon sveg truda, školovanja, specifična radnog iskustva, specijalizacije, godina staža, jedino je moj, gotovo slučajan, amaterski spisateljski angažman zaslužan što sam još uvijek živ. Živ pisac.
E sad, što je pisac u dobu bez knjiga, dopuštam si malo rastegnuti definicije pa nazivati stvari onako kako su se zvale nekad, jer je za smišljanje novih riječi ponestalo volje. Vokabular nam se jako reducirao, komuniciramo više mahanjem nego poezijom, kopnimo komunikacijski kao što smo civilizacijski i bez sumnje, jednog ćemo dana, i to vrlo uskoro, reterirati u iskonski oblik dvonožnih čovjekolikih majmuna, Lucy, Ardi, i ravno u kariku koja nikad nije nedostajala. Kao što čovjek pred smrt spadne na kognitivne i fiziološke sposobnosti bebe koja ne hoda, sere u gaće i komunicira samo bazičnim emocijama, danas je jasno: tako je i sudbina čovjeka vratiti se u one iskonske oblike, primalnu životinju, pa odbaciti sve što ga čini čovjekom, prvo mozak, potom noge, pa odgmizati natrag u more, deevoluirati u glistu, amebu, jednostanični organizam i na kraju ni u što. Iz ničega u ništa, savršeni krug.
E sad, da taj proces, ni od čega do ničega, bar malo odužimo, uloga je nas pisaca. Pisci su ti svjedoci civilizacije, bili smo tu kad su stvari započele – ruku na srce, s nama su i započele, nisu li? – pa, bit ćemo tu i kad stvari završe. A evo, samo što nisu.
Svake večeri, ako je sklonište dobro, ako su svi živi, a vatrica gori, dolazi mojih pola sata bez kojih ne može završiti dan. Ili može, ali to onda nije dobar dan. Mojih pola sata razlika su između dobrog i lošeg dana. Ajde, pišče, poziv je za mene, i tad otresem pepeo s odjeće, poravnam kosu pa im spašavam duše.
– iz zbirke priča “GRACIJA OD ČEMPRESA”, Naklada OceanMore, 10/2022.
Zovem se Želimir i pisac sam. Moja posljednja knjiga zove se Gracija od čempresa. U njoj sam ispisao priče o izmišljenim vremenima i prostorima. Naslovna heroina Gracija, djevojka je koja lažima želi donijeti dobrobit svima. Naoko, slično čine i pisci. Mojih prethodnih sedam objavljenih samostalnih knjiga zovu se: Mučenice, Mima i kvadratura duga, Mima i vaše kćeri, x, Straška postavlja teška pitanja, Straška izvrće neistine i Mladenka kostonoga, no pisao sam i druge knjige te radio druge stvari, lista postaje sve veća i veća i ta je lista izvor velikog zadovoljstva, kao što je i svaki kreativan rad zadovoljstvo, kao što je i svako dobro veselje, a na kraju te dobrote i veselja trebaju biti nečija biografija, više od neizmišljenih vremena i prostora.
Alkoholizam nije sramota Čak ni ukapljeni prahovi Čiju podzemnu distribuciju Nadzire Ministarstvo utjehe Nisu ono što predstavlja život Već njegova potvrda
Prirodno je iritirati uspavani Dio religije vinom Logično je patiti svakoga sumraka Jer nismo doznali Što je riječ bog Ali smo barem refleksom odbili Niži standard gašenja Posvetili očaj uguran u siguran Obrok, užarili opet čakru Očekivanja
U svakom licu vidim Kipara samoće, rad hladnih vjetrova Na ljetnim očima U svakom licu nešto se može sklupčati Dok bijes ponovno ne dobije oblik peći Gdje ćemo rastaliti političke poglede U naopake potkove Samo da više ne mislimo Na oblake
Pišemo i dalje jer osjećamo Da dolazi Ništa Koje treba oklop Ne zaustavljamo se jer stojimo na Heroinskim nogama Koje nose heroja
Jesi li već bila u hladnim predjelima Gdje broj misli nulu Tamo ćemo sutra bdjeti Nakon šetnje parkiralištem
Poljubit ću te ispod auspuha A ti ćeš mi dati sve što si besciljno čuvala Bez obzira na rizik suhog jezika
***
VOLJA ZA MOĆ
U tramvaju pored mene sjedi Djevojka u crnim visokim cipelama Crnim čarapama do koljena S crnim hulahopkama ispod U crnoj jakni s crnom kapom I crnom maskom
Razmišljam kako će se pile koje Sam ostavio na balkonu pokvariti Jer je granulo sunce
Nešto je privlačno u nemoći Kojom djevojka pored mene zrači Na njezinoj bijeloj ruci prsten Od malahita i rana
Morat ću se vratiti natrag I poduzeti nešto u vezi pileta
Život koristi sve opasnije strategije Protiv vladavine kontracepcije Mačje našminkane oči Dvije umjetne suze Dječje manga čarape I vrlo kratka suknja
Sve je spremno za orgazam Koji će preduhitriti kondom
Stižem kući, sjekirom komadam pile Režem krumpir, mrkvu i luk
“Rađajte se i množite! Napunite ormare vodama! I ptice neka se množe i kokodaču!” Čujem ga kako viče iz pećnice Na temperaturi kada i papir Konačno progovori
***
SUMMERTIME
Cvrčci vrište među zgradama Pretvaraju paniku dana U najfiniju prašinu Momci sa svastikom na prsima Pucaju penale, gutaju pive i Hvale se spolnim bolestima
Policajcima se ne da izaći iz Klimatiziranih fordova Samo kruže ignorirajući sve Što nije ubojstvo
Na grad se ponovno spustio vuneni pokrivač
Znojim se pred tipkovnicom U probušenim mudantama Um odbija teža filozofska pitanja
Govori mi da prihvatim stvari kakve jesu: Sjeti se Zenona, sjeti se psa vezanog Za Horusovu kočiju Svi smo robovi bezglavog boga
Slušaj kako se galebovi slatko smiju Ponoćnom suncu Isprati kapljicu koja se spušta niz leđa Izbroji dlačice na desnoj podlaktici Zatim uzmi palicu i siđi među ljude
Kada izvade lance objasni im Da se radi o japanskom instrumentu Koji može poslužiti i kao toljaga A onda odsviraj nešto što će ih ubiti
***
MULATU ASTATKE
Kada čujem etiopski vibrafon Ne mogu prihvatiti monetarne Institucije, izbore, dalmatinsku Muziku, kladionice
Kada čujem konga bubnjeve Znam da je električni čekič prevara I kada ponjušim mirise koje koriste Plastične osobe iz engleske Prepoznajem negaciju jazza I kukuruza
Moramo ponovno kolonizirati Ameriku
Još jedan krug nužan je da se saksofon Učvrsti u svijesti I da demencija Bijelom predsjedniku otme Zadnju kapljicu pustinje
Kada se uključi stroj nostalgije Cijeli svijet pomiče se prema jugu
Ovo je najnježniji rat koji vode note Podižu se kuće s lukovima i stepeništem Sve do obale bjelokosti
Poniremo u more, ulazimo u vratove Žirafa i tamo čujemo svemirsku kanalizaciju Zebre zarobljene linijama sunca
Egipat je sve bliže
U Europi nema faraona Veliki oprez tehnologije skratio je usne Jedna greška pretvara grad u prah Ali u ovoj glazbi nema tehnike Prsti češljaju tipke kao kosu Kokosi padaju po glupim glavama
Vojne hunte, nato kotači, kolačići Poništeni glatkom matematikom Akordom bez suvišne riječi
Jazz je pobjeda crnaca nad bijelcima
***
KRUDER & DORFMEISTER
Kruder hvata geste ljudi i Pretvara ih u šifre kostura Dorfmeister kuha kratke priče U vokalnim kotlovima sve dok Hijene ne počnu milovati Publiku žanrovima tišine Peter zatim postavlja g-kamenje U širokom trip hop krugu
Downtempo je Stonehange Za Pink Floyda u drogiranoj Gužvi
Richard publici dodaje prefiks re Jekom crne činele u zidovima U kosi je sada znoj minimalizma U nosu prah kapitalizma Kruder koordinira kretanje sjemena Dorfmeister dizajnira otpor Dozama udaha Izdaha najbližeg udaha
Smrt odustaje od pojedinca Kada ga ne može odvojiti Od zvuka Sporost je tajna izmjenične Struje sna i spavanja Brzina je trenutak rasta Srušenog teksta ostanka Na mjestu prestajanja svega
Dub raketa napušta orbitu poznatog Ponavljanjem nepoznatog Zaostajemo u pauzama kaosa Nitko više ne zna ugasiti svemir Na podij dolaze nježne životinje Komuniciraju notnim pepelom Elektromagnetski vjetrovi jutra Ritualno brišu objašnjenja Izdvajam neobjašnjivo lice Koračam očima po njezinim Usnama U bazenu radijacije svi Imamo nevidljive kostime Jer poznajemo geometriju Ljudskog mlijeka Uspoređujemo brojeve telefona U trbuhu nam klija zlatni grah Prema čakrama divova
_____________________________________________
ANTEJ JELENIĆ rođen je u Splitu 1983. Završio gimnaziju i fakultet elektrotehnike. Piše poeziju, kratke priče i mahnite eseje, a organizira i manifestaciju konceptualne umjetnosti Adria Art Annale u Splitu. Objavio do sada jednu zbirku poezije „Stalak za svijet“ (Sandorf, 2020.), ali ove godine izlazi nova po imenu „Ultrazvuk“ kao i zbirka priča „Kentaur u kvartu“. Svira shakuhachi, kenacho i bansuri. Briljira u bacanju žabica.
To što si mi pričao o sebi Sad tek shvaćam Nije značilo povjerljivost Trajnu ni jaku
Bile su to one tajne Koje ne govorimo nikome Osim ljubavnicima u bunilu I strancima u vlaku
***
RELJEF
Trajno se procesno dijelim. Na livade, brda, hridi. Brazde, uvale, goru. Imam taj ujed na ravnini. Imam tu rasjednu plohu. Nisu svi slojevi sjeli. Još mi se jako vidi.
***
UVOĐENJE U ZAVOĐENJE
Dobra ti večer. Pogledaj dobro, upoznaj ih. Ovo su prvi dani naše veze. Sigurno znaš otprije koji koraci slijede. Najprije idu ruke, njih se nježno preplete. Zatim ćemo kopati te neke duboke zdence. Osvajati ledene stijene, pripremi dereze. To je ono stanje, to je ono vrijeme Kad tražiš kompatibilne detalje i teme, Spremaš se dati mi svoju dušu i tijelo. Zapravo, ne, spremaš se ustvari Dati mi svoje tijelo i vrijeme. Duša se nekako neplanirano uplete.
***
SORTIRANJE
Danas sam malo pospremala. Nešto sam na police. Nešto u crnu vreću.
Rekoh si pametno: Ako se dosad nisi zaljubio u mene, Ni nećeš.
Onda me strefilo: Ako se dosad nisam odljubila od tebe, Ni neću.
***
TIJELA
Primijetila sam da su nam lica slična. Nešto oko očiju. Usta. Oblik ušiju. Način na koji nabiremo čelo. Možda boja kože. Valjalo bi ti opipati kosu. Proučiti prste. Doznati što možeš s jezikom. I svakako ti provjeriti miris.
Možda smo srodne duše. A možda smo baš i u rodu. No prije nego što se upustimo u obiteljska stabla, U genealogije, analize, krvne grupe, Isprobajmo prvo, stvarno želim znati, Znači li slično također i kompatibilno. Ipak se, naravno, nemojmo ploditi i množiti. To bi bilo posve izlišno i neodgovorno. Znam, uvijek pokvarim svaku romantiku. Možeš se vratiti pa čitati samo prvu strofu.
***
KRONOLOGIJA
Jednom ćeš se, dok me budeš držao u naručju Odjednom sjetiti detalja iz jedne moje pjesme I da si me dugo htio oko toga nešto pitati
Razmišljam: je li ta pjesma već nastala Ili da je idem brzo pisati
***
SLJUBLJENOST
O, bok, ma oprosti, jao. Nisam te prepoznala. Znaš kako je, dioptrija. A ni koncentracija mi Baš nije neka.
Zapravo, ako ćemo iskreno, Zaboravila sam potpuno Kako izgledaš izdaleka.
***
OBITELJ
Dan nam je bio otežan baš svima Oboljen tvojim raskopanim zubom Obrinjen mojom tajanstvenom sukrvicom Obesnažen roditeljskim neslušanjem I za kraj I za krah Obljuvan večernjim jogurtnim obrokom
Ovlaš splahnutu od bljuvotine našeg sina Potpuno uronjenu u sve naše brige Zaprimio si me kao neku stresnu pošiljku Kakve dolaze samo noću u krevet Dok već napola hrčeš i sve štambiljaš za sutra A ja sam uočila u laganom zaprepaštenju Da sam se na tvom jastuku odjednom umirila
____________________________________________
MARINA KUZMIĆ LASZLO rođena je u Zagrebu 1978. godine. Diplomirala je engleski i hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je i pohađala Klasičnu gimnaziju. Radi kao prevoditeljica i lektorica, specijalizacija plastični kirurg i psihoterapeut za sve vrste napaćenih tekstova. Odlično se razumije s djecom i mačkama, nešto ambivalentnije s bradatim muškarcima. Piše cijeli život, na hrvatskom i engleskom jeziku. Objavljivala je po školskim i studentskim časopisima te povremeno na književnim portalima (književna stranica Anna Lit te stranice DPHJ-a), a intenzivno na Facebooku. Opus joj je ocijenjen vrlo uspješnim i kvalitetnim (među prvih pet) na natječaju za književnu nagradu „Milivoj Cvetnić“ 2022. Pjesme su joj uvrštene u zbornik „Šaputanje lipe“ 2022.
Bez krajnje potrebe, ne upiri pogled u bunar. Budi sabran dok lijepiš marke na omotnicu, hodaš pločnikom, prinosiš ustima žlicu s juhom: sumrak bogova započinje iza prvog ugla, struji s rubova stranice koju tek što nisi otvorio. Ne poigravaj se usporedbama, ne umivaj lice glazbom. Jabuka čije cvjetove dotičeš širi svoj korijen u tlu drugog kraljevstva, lišće velikog jasena već se osipa plavom svjetlošću. Još večeras vrištat ćeš u košulji od vatre
***
VOKATIV
Lijeva ruka u vrtnog patuljka ljeto u ruševinu pored puta – Govori sa mnom!
Glava u uteg razjašnjavati u tamni glagol – Misli na mene!
Prozor u zid suton u uže leptir u lipovog sveca Govori sa mnom!
TAKE ME TO THE RIVER PUSH ME INTO WATER govori sa mnom govori sa mnom
***
POTRAGA
Otraga? U pokrajnjoj sobi? Na televizoru? U kupaoničkom ormariću? Na trećoj polici odozdo? Na stolu, na krevetu? Ali škarice koje uzimaš u ruku prije su nalik knjizi od mutnog stakla, umjesto japanskog novčanika, odakle se odjednom stvorio taj pas s odviše velikom glavom? Tražiš li još doista, ili samo promatraš sebe kako promatraš sebe kako promatraš, vlastiti trag, žbuku nevidljivog labirinta? Kao kada se, na izlasku iz kina, prostor s platna još neko vrijeme stapa s ulicom a znanica čije si lice jedva istrgnuo iz struje šarenih slika sažaljivo kaže: “Ti si sigurno vidio cijeli repertoar.”
HRVOJE PEJAKOVIĆ, hrvatski književnik (Zagreb, 14. I. 1960 – Zagreb, 9. VI. 1996). Kao pjesnik i kritičar javio se kao srednjoškolac u dubrovačkome Lausu. Nije pripadao ni jednoj naraštajnoj grupaciji, ali je u svojim kritikama redovito pratio recentnu književnu produkciju (mnogobrojni su tako tekstovi upravo o pjesnicima vezanima uz časopis Quorum), kao i onu starijih književnih naraštaja. Njegove književne i likovne kritike pripadaju vrhu suvremenoga hrvatskoga kritičarskog izričaja. Objavio je zbirke pjesama Na raskršću (1978), Zabranjeni grad (1987., prevedeno na francuski i objavljeno nakon autorove smrti pod naslovom Ville interdite, 2001), Sjeverni ugao (1992) te grafičko-poetske mape Drugačije, jednostavno (s Hamom Čavrkom, 1984), Nevjerica, nesanica (s D. Trogrlićem, 1991) i Razdjelnica (sa Z. Vrkljanom, 1991). Eseje i kritike objavio je u zbirkama Prostor pisanja (1988) i Prostor čitanja (1991). Suurednik je antologije hrvatskih pjesama u prozi Naša ljubavnica tlapnja (1992), a posmrtno mu je objavljena Antologija suvremene hrvatske poezije (1997). Pjesme su mu zastupljene u svim novijim antologijama hrvatskog pjesništva na hrvatskom jeziku i stranim jezicima, a književni eseji u antologijama i pregledima hrvatske književne esejistike druge polovice XX. st. – Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.
SPASOJE JOKSIMOVIĆ rođen je 1988. godine u Majdanpeku. Diplomirao i master studije završio na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Objavio zbirke pesama “Život, po suncu”, 2016, “Daleko od Johanesburga”, 2016, “Veče u Vitaniji”, 2016. godine, “Municipium S”, 2019. i “Melanholija homo sapiensa”, 2022.
Kad sam čula kucanje na vratima, iznervirala sam se. Danas mi je samoća toliko prijala da nisam ni pomislila na to gde mi je muž, šta radi i s kim me potencijalno vara. Nije mi nedostajalo njegovo prisustvo. Ništa. Odlučila sam da iskoristim svoj novootkriveni talenat za jelke u izolavanom univerzumu svoje prodavnice.
Međutim, lupanje se nastavilo.
„Zatvoreno!“, viknula sam iziritirano. Brzo sam shvatila da se moj urlik ne čuje od imbecilne, sladunjave pop pesme koja se vrtela u pozadini.
Kako kucanje nije prestajalo, otišla sam da otvorim vrata sva ulepljena šljokicama i čokoladom. Onda mi je verovatno malo ispala vilica. Tu je stajao dečko za kog sam mislila da je mnogo lep, lep kao vila. Pored njega je stajala jedna žena, podjednako lepa, samo starija dvadesetak godina. Shvatila sam da mu je majka, jer su ubitačno, jezivo ličili. I nju sam, takođe, odnekud znala.
Gledala sam ih, u njega pa u nju. Imala sam taj problem sa nestvarnom lepotom. Nikada u nju ne bih mogla do kraja da poverujem, pa bih je netremice posmatrala očekujući da će svakog trena nestati kao priviđenje.
„Izvolite?“, rekla sam pomalo pogubljena, čisto da bih nešto rekla.
Bilo mi je neverovatno da se ovaj dečko vratio u moj lokal. Pitala sam se da li je i on želeo mene da vidi ponovo kao ja njega. Lice mu je bilo hladno i mermerno.
„Pa, Nađa“, rekla je beskrajno lepa žena pored njega, „reko’ da svratimo, da te pozdravimo. Nismo se nikad lijepo upoznali. Samo ono malo na svadbi. Ja sam Sašina strina.“
Nisam mogla da se setim momenta kad sam ih upoznala na svadbi, jer sam tog dana upoznala trista Sašinih rođaka iz cele Bosne. U takvim okolnostima ne bih zapamtila čak ni beskrajno lepe ljude.
„Milutine, sjećaš se kako je Nađi bila lijepa haljina?“, opet je izgovorila žena.
Dečko je bio jako mlad. Rekao mi je da se zove Milutin polumutiranim glasom. Pretpostavila sam da je srednjoškolac, što ga je činilo još nevinijom i slađom pojavom. Lepota je malo izgubila na značaju kad se materijalizovao u obliku polukreštavog klinca, ali to mi nije smetalo. Žena pored njega bila je njegova majka koja se zove Neda. Pokušala sam da pohvatam rodbinske odnose, ali shvatila sam samo toliko da je Milutin Sašin bratić. Tog dana je Milutin spomenuo Nedi da je bio kod mene i da mu se jako dopao moj nakit, te je ona poželela da ga vidi. Nasmešila sam se kada je to rekao. Godinama mi niko nije ni rekao da mu se dopada moj nakit, pa mi je vremenom to postalo i nebitno. Kompliment mi je neočekivano mnogo prijao iz naizgled banalnog razloga – osim što je bio jako mlad i lep, nosio je i super jaknu. Otkad sam se preselila nisam videla skoro nikog za koga bih rekla da se dobro obukao. Očigledno je bio drugačiji od ljudi koje sam do sada sretala. Malo bliži meni, možda, pomislila sam dok sam ga posmatrala sa nekom vrstom prepoznavanja.
Jakna mi je bila bitna. Prekorevala sam sebe zbog toga, ali bilo mi je važno da ljudi imaju dobar ukus. Za razliku od njega, majka je bila, ništa posebno obučena. Ono što mi se sviđalo kod nje, pored toga što je bila lepa kao vila, bilo je to što je odavala utisak spokojne i mirne osobe. Osećala sam se kako me mučnina prolazi dok sam gledala u lepe, izglancane, crne čizme.
Znam da smo nešto malo pričali o nakitu. Milutin, prelepi dečko, uočio je detalje koji su meni promakli. Jedna od korisnih primedaba bila je ta da je sajlica na kojoj sam nizala perlice bila zapravo previše tanka da izdrži teret. Moj nakit je, zaista, pucao, ali ja na to nisam preterano obraćala pažnju.
Trebala mi je ta vrsta postojanosti. Preletali smo mnoge teme i uletali jedno drugom u rečenice, klateći se i smejući se. Jedina razlika je što sam ja ljuljala noge, a on ih je uporno držao mirno, pa ih je u nekom momentu digao na sto.
Videla sam par dlačica na njegovom članku od noge. Bile su i dalje prozračne i nežne.
Nastavili smo sa razgovorom dok je Milutinova majka nanosila slojeve crvenog karmina. Nije bila zainteresovana za našu priču.
„Nije ona meni toliko loša“, rekla sam iskreno, „ne znam što je ljudi toliko ne gotive.“
To se odnosilo na tadašnju kreativnu direktorku Diora koju su svi besomučno pljuvali. Istina je da se ni meni nisu toliko dopadale njene kolekcije jer su zaista bile skoro pa nepismene, ali imala sam jeftin sentiment prema ljudima koje svi ponižavaju.
„Pljuju je zato što je užasna“, kaže Milutin.
Dobro, to je bilo tačno. Ipak mi je bilo žao.
Izgledalo mi je neverovatno da jedna žena može da bude toliko moćna da uništi čitav jedan deo modnog sveta za koji su svi do tada mislili da je nedodirljiv. Da je Dior zaista bio toliko savršen pre njenog dolaska, bio bi u stanju da je i preživi.
Sa druge strane, volela sam da mislim da nisam ja upropastila svoj lokal u Beogradu, nego da je postojala neka viša sila zbog koje se sve tako odigralo.
„Dior je bio u problemu već dugo“, kažem samouvereno.
„Nije bio“, odgovorio je Milutin.
Činilo mi se da malo zna o životu, a da sa druge strane preispituje moje predstave o svetu na način svojstven deci, negirajući bez argumenta. Da nisam prezirala tu rečenicu rekla bih mu: još si ti mlad.
Ovako sam mu rekla samo: „Visoka moda je generalno u problemu.“
Bila je. Ja joj prva nisam videla poentu, osim što sam čežnjivo i bolno, posvećeno volela lepotu.
„A što vas dvoje ne biste otišli na kafu?“, Neda nas je podsetila na svoje prisustvo.
„Milutine, sine“, rekla je, „Nađa ti može pomoći oko prijemnog za dizajn…“
Nasmešila sam se i pogledala ga nežno. Želela sam da ga pomilujem po kosi. Naravno da je želeo da upiše dizajn. Još nije shvatao koliko je tužno i beznadežno voleti lepe stvari. Bio je previše mlad.
„Ma bjež’, mama, pa…“, pokušavao je on nešto da odbrusi.
„Želiš da se baviš dizajnom?“, ispitivala sam teren.
Lepota se voli na dva načina i želela sam da utvrdim koji je bio Milutinov. Prvi je bio eskapistički, sporadičan i najčešće je predstavljao beg od dokolice. Nagli pad seratonina odvede te na Pinterest ili, ukoliko imaš prefinjeniji ukus, neku enciklopediju istorije umetnosti. Telo kreće da luči hormone i tebi je najednom bolje. To je efekat spokoja i blagostanja – nešto što mnogi ljudi nazivaju srećom u malim stvarima. Njega imaju devojke koje odlaze u šoping posle posla i hipsterke koje kače slike sa katamarana Jadrolinije na Instagramu. Spokojan je, lep i blag. Ne boli i ne ushićuje, samo je tu kad misliš da je propalo sve.
Drugi način je bio destruktivan, dopaminski, ludački i njemu se posvećivao život. Nadala sam se da to nije bio Milutinov. Njega imaju ljudi koji izbacuju glave kroz prozor na auto-putu i koji se zaljubljuju na prvi pogled. Od njega se dobijaju vrtoglavice i u jeku tog osećanja može doći do toga da se poželi smrt, istovremeno smatrajući da nikad ništa više u životu ne može biti lepo kao odjek tog momenta ekstaze. I, onda, zaista i dođe do te simboličke smrti, kad taj vrhunac spadne i čovek ostane sam – osuđen na prosek i život. Nisam želela da ovaj dečak osudi sebe na večnu nesreću, jer posle mnogo dopamina uvek sledi spuštanje.
Milutin je prevrnuo očima na moje pitanje.
„Ne, hoću da se bavim ekonomijom“, odbrusio mi je sarkastično.
Setila sam se, ne znam zašto, da Anja koja se doselila kod mene ide na master iz ekonomije. O njoj nisam znala mnogo, ali sam predosećala da Milutinu ne bi bilo ni lepše ni ružnije u životu ni da je kao ona, recimo, da studira ekonomiju i da se ne bavi lepotom.
Blago sam ga lupila po glavi i prošla mu prstima kroz kosu. Njegov sarkazam mi je bio smešan i simpatičan.
„Ja u tvojim godinama nisam baš znala čime ću da se bavim“, rekla sam mu da bih pokazala svoje razumevanje, ali to je bila velika laž.
Čitav život sam znala da želim da budem dizajnerka, samo nikada nisam imala velike ambicije.
„Pa zašto si upisala dizajn?“, upitao me je on.
„Prvo sam studirala psihologiju godinu dana.“
To je bilo tačno. Nisam položila prijemni prve godine kad sam izlazila. Radila sam nešto da mi prođe vreme. Tada je trebalo da znam da ljubav prema lepoti, razorna i fatalna, nije dovoljna da se neko nazove talentovanim umetnikom. Mislila sam da sam netalentovana, ali me to nije pokolebalo. Želela sam svim srcem da posvetim život lepoti.
„Misliš da svima treba terapija?“, pitao je Milutin odmeravajući me.
„Hipotetički, da“, rekla sam mu kroz smešak.
I opet sam slagala. Setila sam se kad je Kiša krenula na psihoterapiju. Šest meseci je svima dosađivala pričama o partnerskim odnosima i o tome u kakve odnose treba da ulazimo, a onda se udala za Ivana – verovatno najgoreg muškarca u Beogradu. Tada sam prvi put pomislila da psihoterapija nema nikakvog efekta.
Dok smo razgovarali primetila sam da nas je Neda gledala začuđeno. Postalo mi je neprijatno kad sam shvatila da smo je potpuno izbacili iz razgovora, kao i da sam došla negde gde se na terapiju još uvek gledalo kao na tabu temu, nešto namenjeno ekstremnim slučajevima, a ne običnim ljudima. Nešto o čemu se ne razgovara tek tako, usput i otvoreno. Mlađi ljudi su živeli svoje dane ispunjene šoping centrima i odlascima u Zagreb sa Džibonijem pojačanim u kolima, ne zamarajući se mislima o mentalnom zdravlju. Njihovi roditelji su, pak, druga priča. To su bili svi ti rođaci na svadbi koji su pevali ratne pesme, neki od njih njišući svoja iskasapljena tela, sa sećanjima utopljenim u rakiji i beskonačnim slikama strave koje su pretvarali u anegdotske priče uz dodatak čuvenog „bosanskog humora“.
Pitala sam se da li uopšte postoji terapija na svetu koja može da sedatira takvu vrstu bola.
______________________________________________
VIDA DAVIDOVIĆ (1998) dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu. Odrasla je u Banjaluci. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima (FIST, 2021.režija Andreja Kargačin), Proslave (Gradsko pozorište Jazavac, Banjaluka, 2021., režija Nikola Bundalo) i Crna ovca (Kraljevačko pozorište, Kraljevo, 2022.,režija Snežana Trišič) i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović. Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Njene drame se izvode u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Autorka je romana “Mučnina: o neodrastanju” (Kontrast izdavaštvo). Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi.
“Dve devojke menjaju mesta i počinju da žive u za njih novom okruženju. Motiv zamene mesta u tradicionalnoj književnosti uvek podrazumeva komediografske elemente, ali junakinje Vide Davidović ovaj svet gledaju dvostrukim pogledom: očima globalnih milenijalki za koje je svet postao veoma komplikovano mesto i očima generacije lokalno obeležene rođenjem tokom traumatičnih 90-tih. Mučnina: o neodrastanju kao da sledi tragove Normalnih ljudi Sali Runi, gde se ljubavi i prijateljstva gase i pale kao novogodišnje svećice i poput Novogodišnjeg bala pod maskama, ispod privida normalnosti, pulsira čitav spektar skrivenih osećanja i trauma sa kojima će junakinje morati da se izbore da bi se do kraja odmotao proces odrastanja. Da li će ono za njih uopšte biti moguće?” – Kontrast
Roman Mučnina: o neodrastanju uvršten je u širi izbor beogradskog nedeljnika NIN za “Nagradu za najbolji roman godine” za 2022.
To što ti se sliva niz preplanule leđne mišiće su glečeri duše belih medveda koje nam nikad neće oprostiti plastične kese
Bela noć se rastače prisećaš se kako si me pitao da se bar malo povatamo nisam htela nadam se da si dobro upamtio jer su mi namere bile didaktičke te večeri sam razbila koleno uzeo si maramicu kleknuo da središ ranu priznajem, to je bio carski potez
Posećuješ Skagerak i Kategat tu dvojicu sam jedino zapamtila na časovima geografije dok na prezentaciji nismo videli slike zamišljala sam ih kao opasnu braću bildere more na fotografiji izgledalo je zloslutno nabreklo, previše blizu neba
Obilaziš Dramen tundre i tajge čija imena ne znam da pročitam iako si lokaciju uredno dodao
Sad je već i tebi hladno stavio si kapu, imaš novu jaknu u Beogradu se otvorila prodavnica zove se Cream of Scandinavia mislila sam da tamo kupim kaput jer su sigurno topliji od domaćih ali sam pomislila šta ako ovde šalju ono što što se na severu nosi na proleće
Unosiš se u lice foto-aparatu belina je prepredena da li zamišljaš smrt kao jetija severna svetlost leluja nad tvojom podignutom glavom i uključenom kamerom #travellover #erazmuslife
Što se tiče društvenih mreža oduvek sam konspirativna samo crno-bele mačke književnici, slikari i tuđe vagine neizbežno se ponekad zapitaš da li sam diplomirala da li i dalje pišem da nisam dobila vulvitis, kulpitis hlamidiju trahomatis sve je dobro setim se te samo zbog instagrama i tu te držim najviše iz kurtoazije
Tiho Brahe je za ljubimca imao losa los se jedne noći napio piva skotrljao niz stepenište i uginuo prepiješ se, promašiš stepenik survaš u bezdan i umreš to je slavan kraj za losa a bedan za čoveka
Ovde sve isto kašike duboko u medu bubrezi u loju s naftom smo kratki pijaće vode nemamo
OCD ili ko zna koja druga boleština me odvodi do tvog Vajn naloga menjaš svoje kulinarske sposobnosti za čašu vina i razgovor sve je jasno, dragi nemaš s kim da se napiješ
Tvoja majka ponosno pokazuje fotografije koje joj šalješ preko Vibera voziš se na žičari Ski-centra Ore dodatno si platio selfi štap Codanovia, zima upornija ali ne nepobediva
Ležiš u travi Vatern svetluca od mlakog sunca ako slučajno zažmuriš razmišljaš da li sam sve ono ozbiljno rekla ili se možda sad ipak stidim imala sam tek dvadeset godina
***
BUKOLIKA
Sunce u krošnjama vetar svež Namaži kremu sa zaštitnim faktorom, upozoravaš planinska klima ume da prevari ne znam ništa o tome odrasla sam među suncokretima i habzburškim zdanjima bosonoga ležim na ljuljaški između dve bukve nemam ništa ispod haljine smejem ti se zalivam pršut medenicom od koje trnu zubi, grlo gori rakija je u tvom kraju bolja smatraš da preterujem pominješ bolesti zavisnosti delirium tremens ulicu Teodora Drajzera broj četrdeset i četiri hipohondrija je najopasnija bolest inače jedem isključivo pileće meso, citrusno voće, orašaste plodove moji hepatociti su projektovani za najjače rakije jedino od čega sam zavisna je uzaludno nadanje pulsne tačke na tvom telu pronalazim brže nego što bi želeo iznova ti prebrojavam mladeže likujem dok odlažeš oružje dugoročne planove, sertifikate, čestitanja preseljenje u Glazgov strpala sam u fioku koja se najteže otvara rodna je godina skidaš pčelarsko odelo udišeš duboko zaranjaš među moje naježene butine
Ovako bi izgledao najbolji dan u mom životu
***
DVE HILJADE DVADESET PRVA
Prošlog decembra mi je momak iz Višegradske rekao kako u ovo doba godine želi da se ubije još više nego obično odrazi lampica s moje jelke su svetlucali u njegovim dužicama dok je govorio
Sad nisam mnogo mislila na to javili su se novi kandidati
Dani su bili topli i vedri sedela sam s Aleksom u bašti na sred ulice Kralja Petra jeli smo sladoled od marakuje napravili spisak ljudi koje u Novoj godini treba zavesti
Obukla sam polovnu plišanu suknju svaka čast onom ko je umro u njoj napila se prepredene, slatke rakije zaspala u jedan nisam uspela da skinem šminku Aleksa mi je uzeo prljavu vatu iz ruke i pokrio me
Sutradan dok smo u sumrak šetali od Kalemegdana do Glavne pošte naterao me je da obećam kako se zauvek odričem kratkih pića i pošaljem čestitku zbog koje ću se verovatno kajati
Taksi je stigao prebrzo nisam stigla da najboljeg prijatelja zagrlim kako priliči
Na stanici mi se plakalo i piškilo nije bilo uslova ni za jedno poželela sam da pogrešim autobus odem za Opovo preko Barande i Sakula mladić u rumunskoj trenerci i devojka s blatnjavim cipelama su razmenjivali francuske poljupce odjednom sam se setila kako mi je pre pet godina Vlada zadao da napišem priču o dvoje slepih koji se vole
***
NEPENTHES
Za melanholiju nema leka nije ni nužan od ove bolesti se ne umire odatle potreba za duvanom u kasnim satima kratkim pićima u podne problem ima fiziološko uporište ukleti pesnici prerano preminuli muzičari ne snose krivicu
Doktorka se vara lek postoji odavno prošli su milenijumi otkad je dvanaest brodova okrenulo rep zgarištu Troje besramno kao da su u pitanju izlomljene lego kocke zaputilo se prema Itaki diljem svetskog mora boginje nasrtljivo zadižu suknje junak dovitljivac nema kud zaranja, izranja, oblizuje usne slatki sirup zatire reči koje žuljaju um potomstvo, vernost, patriotizam
Tvoje oči su bile siguran znak suze koje ne napuštaju trepavice zenice Direrove gravure srce se okrunilo kao gerber od predugog stajanja na suncu
Kažeš da si u prolazu treba da pronađem nekog zdravog ko leže na vreme ima položen državni i vozački ispit spreman je da prehrani porodicu odmahujem glavom veltšmerc je najsigurniji afrodizijak
Obriši suze i nos hoću da se igramo Ti si Adam, ja Eva kad već imamo sve što je neophodno moj ten Tilde Svinton tvoju sklonost ka lošem društvu i skupim muzičkim instrumentima
Ovo što čuješ je kapris broj pet ne kič iz tuđeg stana s lošom zvučnom izolacijom otplešimo do sledećeg ugla iako te nervira što nemam osećaj za ritam tamo počinje bolja etapa večnosti
Možemo kao kod fon Trira ti si Džastin ja Kler dobro ću te sakriti ubojita siročad hara kroz mlečni put
Uzalud osmišljavaš pompezan kraj melanholija nije bolest od koje se umire u najgorem slučaju živiš zauvek
***
MEĐU NAMA
Dedina sestra uvek savetuje da ćutim što više Ne moraju svi da čuju koliko učiš pravi se kako ne znaš sve neka te kandidat nauči
Ne shvatam je ozbiljno razvela se šezdeset četvrte upotrebila žarač i krvarila šest meseci jer nije htela dete s budalom
Mamina sestra kaže da sam suviše evropeidna krivi za to seminare u istraživačkoj stanici Petnica preti kako će me vrbovati neradnik i peder
Tetka upozorava da ću je se setiti kad bude mrtva ili senilna sumnjam, nadživela je svog partnera dvadeset tri godine mlađeg
Od porodičnih bolesti prenosivih po ženskoj liniji nasledila sam sklonost prema muškarcima s dugom kosom i tankim prstima mama ne želi ovo da prizna nerado pokazuje fotografije iz mladosti po njoj gojaznost je posledica srećnog braka Ti misliš da je ljubav kad o nekome napišeš pesmu, ruga mi se
Baba nema milosti One najlepše nemoj ni da gledaš, kaže Baba, nego koga da gledam
Komšinica Mima objašnjava Momak mora da ima kuću i oko nje plac Dosta mi je gologuzije ostave me čim ih nahranim i uteram u modu
Kaću mama je naučila kako treba s muškarcima Moraš da budeš preplašena srna ili umiljata mačkica
U novinama psiholog deli savete Kad reči zakažu misionarska poza pomaže kad ne budemo imali kud molićemo se
***
MAMIHLAPINATAPAI
Noću mi greješ stopala ujutru mleko za kafu
Moji i tvoji prsti su nakratko prepleteni zajednička molitva Bože, daj nam hrabrosti
Zaboravio si se, ne puštaš moju ruku dok govoriš o onom što ti je najvažnije Molijer i Mišima dele rođendan
Podvrćem ti manžetne, smeješ se, moji predugi nokti se sapliću o prvo dugme na tvojoj košulji
Sklanjam ti kosu s čela pitam kako je nastao ožiljak iznad leve obrve
Poljubac slučajno spuštaš na mesto gde sam upravo nanela parfem cvet pomorandže i pačuli, pogađaš
Prilaziš mi činiš ono što nisam uspela sama do kraja zakopčavaš cibzar na mojoj haljini
Jedeš pršutu direktno s daske za sečenje pod tvojim jezikom upravo nestaje zalogaj u obliku srca
Imaš dve mrvice na džemperu brkove od crnog vina dopuštaš da uklonim jedno po jedno
Zaštitio si me od prehlade svojom jaknom proverio da li su vrata na taksiju dobro zatvorena
Dok se udaljavaš pomišljam kako je prijateljstvo precenjeno
Pronalaziš me ispred vikendice u Banatu sedim na prevrnutoj gajbi ispod trešnje koja cveta
Moje gaće su ružičaste pamučne, s vrlo malo čipke preko tuđa, iznošena majica
Pljusak niotkuda moje bradavice izdajnički krute
Poljupci klize kao neprskane trešnje iz zapuštenog voćnjaka za pola sata puna činija koštica
_________________________________________________
MILANA GRBIĆ rođena je 1996. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Kikindi. Između ostalih, dobitnica je književnih nagrada Vukašin Conić, Đura Đukanov i Sremčeve nagrade. Kratku prozu i poeziju objavila je u nekoliko književnih časopisa i zbornika – Naše stvaranje, Crte i reze, Rukopisi, Međaj, Zavrti točak, Tamo kud se misli sele, Ulaznica, Maksim, Enklava, Oblakoder, Beogradski književni časopis, Mokri(n) čvor i Cirkus Maximus, kao i na portalima Avlija, Eckermann i Strane. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde trenutno pohađa master studije. Bila je učesnica festivala Kikinda short 2018. godine, autorka je zbirke kratkih priča Oko nas more (2017), članica uredničkog tima PPM Enklave, i deo kolektiva C4.
Nijedna se kći nije spasila, spase se osobe, kćeri ostaju u kuhinjama u kojima uvijek gori svjetlo i kuhaju se izlike zašto ručak još nije gotov, a izašlo se na pijacu na vrijeme i zašto si dovraga upropastila život, a sve se desilo na vrijeme, bila si kćerka pa supruga pa majka, nekad se uloge izmiješaju i više ne znaš kome si što, iako nikada nisi bila svoja kćerka da se jednom pomiluješ i kažeš pa ne mora tako, može se život razvezati od sile u banci ste potpisali kuhinju u kojoj plačeš, znaš li da postoje kuhinje u kojima uvijek neko plače? samo on nikada ne plače, u njemu se plač skorio u bijes i sklanjaš kćeri iza zavjesa, lica im se znoje od pare tata je gladan pa je zato ljut, ali neće vam ništa, i učiš ih da postanu osobe iako ne znaš kako da ne drhte pred silom i ne pregovaraju s teroristima, dok ti pregovaraš i ulaziš u sram do zadnje skuhane koščice spase se osobe, supruge ostaju u modricama i učiš se kako prestati biti supruga iako nikad nisi prestala biti kćerka, a nisi sigurna ni da si postala majka jer vidiš im u očima da se boje da im neki bijednik ne uništi život na sto načina koji im se nude, dovoljno je da izađu iz kuće, dovoljno je da izađu iz kuhinje, dovoljno je da nekom pošalju golu sliku, dovoljno je da napišu pjesmu, dovoljno je da opsuju, dovoljno je da neko pomisli da nisu dame, dovoljno je da kupe kuhinju s nekim, dovoljno je da legnu u krevet s nekim dovoljno je da ne legnu u krevet s nekim, vidiš da ih nisi ništa naučila i da si još uvijek samo kćerka koja zatvara vrata i kuha sa sjenama i spasonosne otrove zamijenili su manje spasonosni zakoni tvojih su se predaka u tišini rješavale prve seoske feministkinje, a tebi ostaje da pred nekom uniformom budeš kćerka u kuhinji i kažeš oče, griješila sam, dok krišom otvaraš plin
***
JAKE ŽENE
Ja nisam poznavala jake žene Nije ih bilo u mom selu Ja i moje drugarice snalazile smo se same Instinktivno smo znale Da ne smijemo slušati svoje majke, A kamoli babe Da nam se ne primi miris žrtve Jednom kad ti se uhvati Taru te cijeli život, Poznavale smo samo žene koje su mirno Odsluživale život bez života Koje danas nazivaju jakima Jer nisu smjele plakati kad im dijete umre Nego su isti dan morale u polje, Koje su nas odgajale da budemo kao one Jer u životu ionako nećemo dobro proći Žensko smo, ali barem neka nas cijene, Djevojke, čuvajte dostojanstvo Poručivale su Kao da o tome nešto znaju, Nismo poznavale jake žene A jaki muškarci su nas htjeli samo jebati I onda nam prijetili da će nas reći očevima Ako kome kažemo za te ponude Koje smo ionako izmislile Jer nismo normalne, Tako je to bilo u našem selu, Danas one koje su se izvukle kažu Da kod nas nije bilo ni tuče ni silovanja, A naše su babe znale što je dostojanstvo I nema nikoga da im začepi usta, Naše babe su mrtve Možda se tek iz grobova usude progovoriti Da nas nisu odgajale uzalud Kakve da ne budemo
***
SVAKA KOJA ODE OTIŠLA JE NA VRIJEME
Šest puta Sam ostala Kažu da je prosjek sedam Sedam se puta žena vrati nasilniku Uvijek sam brže savladavala gradivo od prosjeka Svijet se zgrušavao oko mene I molbe su mi postajale sve pliće Kao da iz njih više ne ječi sve što jesam Nego neka verzija mene koja se prilagodila Svemu što mi čini, A činio je, Riječju, djelom, propuštao nije nikad, Odjednom sam se našla sama u Mraku bine svog života Ostao je samo kuhinjski stol i stolice Gdje se najčešće odvijala drama Susjedi, prijateljice, majka, otac, sestre Svi su nestali Umorili su se Ljudi se umore kad te netko dugo i sustavno lomi, A ti se iz spasa vratiš na šake I oni koji najduže razumiju Kad tad napuste tvoje pretučeno tijelo U kojem više ne stanuje osoba koju su voljeli, Ostala sam jer me više nije bilo u sebi Dovoljno da odem Prvi put je najlakši Svi se organiziraju ako imaš sreće Ako imaš takve ljude Prvi put zaista vjeruješ da ćeš se izvući I kad svi misle da si otišla na vrijeme Kad ti čestitaju na hrabrosti Ti se vratiš I svi šute Nitko više ne zna kako bi ti pristupio, Ali još te pozivaju na rođendane Još te pitaju kako si Negdje pred kraj se prave da te ne poznaju Kad ih netko priupita za tebe Čekaju da im zazvoni telefon Da im netko javi Pomalo čekaš i ti Već si kao pomirena da je to to Jednom će se i to desiti Zamahnut će i složit ćeš se na rub stola Kao marioneta Tišina u kojoj živiš nepodnošljiva je Paraju je samo psovke I čekaš da se desi čudo I kad se konačno desi Kad shvatiš da je sve prestalo Nema više ljubavi, ljepila koje te vezalo Za njega, gledaš ga kao neprijatelja bez grižnje savjesti, I govoriš svima koje ostaju danas i sutra Da razumiješ da čekaju čudo Iako se nekima ne desi Za neke bude kasno Kažeš im da se ne srame Jer ostala si Šest puta od sedam statističkih Možda bi te taj sedmi ubio Sram je najgora emocija jer paralizira žrtvu Sram što su te svi napustili Sram što si napustila sebe Sram što nisi dovoljno jaka Sram kad te pitaju zašto, A nemaš dovoljno dobar odgovor Kažeš ne znam Ja sam samo Ostala I sve se zgrušalo u mrak njegovih zjenica Izvan toga je bio svijet kojem više nisam pripadala I sada kada opet pokušam pripadati Svako malo netko pita Zašto nisi otišla I ja kažem Otišla sam Ne postavljajte pitanja Koja iznova pletu tamu oko nas Koje smo ostajale Ne govorite kako ti od svih, inteligentna si Ne govorite kako nisi znala I kad si znala zašto nisi… Ne budite produžena ruka njegova I ne zamahujte na one koje su otišle Koje su skupile u sebi dovoljno sebe da odu Ne pitajte zašto sedam puta Ni šest Ni tri Svaka koja ode Otišla je Na vrijeme
***
SNIJEG
Cijele noći sipio je snijeg Jedan od onih snjegova pod kojim umiru beskućnici Okrutan i tih, padao je po njegovom kaputu Na mojim ramenima, mi smo se upoznali u doba okrutnosti, Kada priroda ubija svoje najmilije, Mi smo se skućili kao dvije ptice bez djetinjstva Jer smo oboje zaboravili svjesno i namjerno Ozebline nanijete od onih koji nas nisu čuvali Iako su nas isporučili svijetu na nemilost, U početku smo si vidali rane i pazili na ožiljke Da ne prokrvarimo u ljubavi kako krvare neželjena djeca I trajalo je Dugo Kao taj snijeg beskonačno dugo Dovoljno da zaledi ljudskost I napuni mu oči prezirom Postala sam neprijatelj negdje usput Postala sam njegov otac i majka Bila sam otac koji mu lomi prste I govori ne plači pičko Bila sam majka koja ga je ostavila u domu Kad više nije znala biti majka Bila sam kurva koje se plašio da će doći Varati ga i poniziti Ali nikad više nisam bila žena u njegovom kaputu koju je štitio od smrzavanja Postao je moja prirodna sila Cijele noći po meni su dobovale njegove šake I dok sam se savijala kao breza pod teškim pokrovom crvenog snijega U meni je pucao inat Dok mi je govorio što ne plačeš pičko Stiskala sam usta i gledala kroz njega Dok je udarao glavom o zid plačući da je zbog mene postao svoj otac Gledala sam kroz njegova junačka prsa Kojima me zaštitio od vjetra I mislila ako odem po pištolj koji drži u ladici Dijete koje možda još nosim nikad neće imati oca Ali će imati živu majku Onda je naglo utihnuo Kao i svaka elementarna nepogoda prestao je u trenu Zora se pomaljala u bojama moje izmučene kože Kao nepristrani svjedok surovosti prirode Gdje nevoljena djeca ubijaju vlastitu djecu Jednom smo se sreli nakon sto snjegova Vodio je za ruku dijete I na tren je zastao Kao da želi nešto da kaže Kao da između nas ne stoji smrt i stotine bijelih snjegova Kao da nije tog jutra rekao ionako bi bila loša majka Kao da nismo šutjeli svu vožnju do bolnice Kao da nije zamolio nemoj im reći I nisam Moja je istina ostala nebitna Kao smrt beskućnika svake jače zime Ja sam spasila zvijer primjerene kazne I činilo mi se na tren da želi da kaže Hvala Na životu koji sam mu poklonila A onda se predomislio I povukao dijete za ruku A ja sam ostala stajati usred tog života U kojem i dalje ponekad kada iskrsne Ne vidim ništa Osim bijelog snijega Pokvarene slike na televizoru Kao da se svaki put uštekam u vlastitu smrt Koju sam kažu izbjegla Jedne zime Najjače zime u sto godina U kojoj je umro neznan broj beskućnika Jedna žena I dijete
***
DUŠO
Dušo, ne radi scenu Molim te nemoj opet, Ne pred našim prijateljima Oni me znaju kao dobrog čovjeka I sve tvoje prijateljice se slažu, U kostima ti puca njihova zavist Kad ti savijem ruku iza leđa i prošapćem Priznaj kurvo, da si ga sinoć gledala Dušo, ne budi moja majka Što me ostavila jednog jutra Dok su po nama dobovali pijani udarci Kad više nije mogao dohvatiti nju Dolazio je po mene, izvlačio me iz ormara I lomio mi ruke, a ja sam svima pričao Da padam na nezgodnim mjestima Kurvin sine, unosio mi se u lice I bacao me kao dječaka od kositra, A kurva je slala pisma još šest mjeseci I onda je prestala Udala se za dobrog čovjeka U nama je ostavila svoje slomljene kosti Zato dušo, ne budi kurva Ostani U mojim očima još si žena koja je vrijedna toga Da se promijenim Ja nisam on, samo nekad govorim kao on Samo nekad hodam kao on Samo nekad lomim kao on, Ali on nije znao što je Ja znam Ići ćemo na bračnu terapiju, dušo, Spreman sam priznati sve, Riješit ću se sačmarice na tavanu I jesti ću u tišini tvoje ručkove Kupit ću ti nove tanjure Kupit ću ti nove kosti, dušo I vjeru u muškarce Bit ćemo opet sretni, Znam da si plakala kad sam ti prvi put pričao Da mi je ubio zeca, zekana, malog uhatog Rekla si da ćeš me izliječiti Da me više nikad neće boljeti, A boli me, dušo Način na koji se krećeš među muškarcima Način na koji podigneš bradu kad mi se inatiš Boli me tvoj posao jer rekao sam ti Mogu raditi za oboje, Boli me što uvijek tražiš izlaz I ove scene me bole Zar ne vidiš da ti nitko ne vjeruje Zar ne vidiš da misle da si luda, dušo Brinu se za tebe, svi naši prijatelji I tvoji roditelji Ići ćemo doktoru, dušo Da te pregleda, da ti odredi terapiju Da se bolje odnosiš prema meni To tvoje ponašanje ima svoje ime I zaista ne znam što sam ti ikad uradio Ako sam zgriješio, ruku mi odreži Dušo, ne maši mi papirima za razvod Nisam ti nikad rekao Ali moju majku nikad nisu pronašli Mislila je da je sigurna na kraju svijeta S drugim čovjekom Nijedna od vas nije sigurna On se izvukao I ja ću se izvući Dečki se uvijek izvuku, dušo
***
JEBE MI SE ZA VAŠE MIŠLJENJE
Ja sam pretučena žena čiji je muž prenoćio u pritvoru I onda su ga vratili da me sastavi do kraja Nož sam mu vrtjela u trbuhu sve dok nisam bila sigurna Da ga više neće vraćati policija na moj prag Kažete da sam ubila oca svoje djece Da sam žena-monstrum Otvorili ste prozore Koje ste uvijek zatvarali Otvorili ste portale Na kojima oduvijek gnjilite Oplakujete oca moje mlaćene djece Jebe mi se za vaše mišljenje Ja sam silovana žena Koja je obukla trenirku i pustila poznanika u stan kao i puno puta prije Ovaj put mu je prekipjelo moje izazivanje Kad sam ga prijavila pitali su me da li sam te večeri bila pijana I jesam li sigurna da sam rekla ne Otvorili ste jame svojih duša I svoje prljave žvale S vaših se profilnih slika smiješe vaše malene kćeri A tipkovnica vam je puna mene kurve Jebe mi se za vaše mišljenje Ja sam bivša prostitutka Kod mene ste dolazili poskrivečki Ali ne želite da radim s vašom djecom Trebala sam ostati na cesti Uvaženi očevi bivši korisnici i gospođe psihologinje Jebe mi se za vaše mišljenje Ja sam ubijena žena S deset hitaca iz pištolja mog supruga Za kojeg nisam znala ni da ga posjeduje Navodno sam ga varala Kažete da me ubio iz strasti Da je to zločin iz ljubavi, iz ljubomore Jebe mi se za vaše mišljenje Ja sam žena Još niste izvadili ruke iz moje maternice Pljuvačku iz mojih životnih izbora Molitve iz mog morala Svaki ste dan na braniku moje slobode Bacate cigle i ostavljate komentare Koje bi pretvorili u zakone I kad vam se kaže odjebite Vi se branite da je to samo vaše mišljenje Jebe mi se za vaše mišljenje
***
TREBA NAM VIŠE LIJEPE POEZIJE
U svijetu u kojem svaki sat jedna žena strada od muškarca, ali statistika je kurva, a lijepa poezija je djevica, treba nam više djevica, kad ti kaže ubit ću te, on to ne misli, žene kvocaju i prirodno je da se obrani, treba nam više lijepih žena kao i stihova, nitko ne želi gledati vaše sijede, bore i celulit, sjašite stare islužene vještice s društvenih mreža, trebaju nam svježe žrtve koje ćemo žigosati svojom mržnjom, dok ostare odnosno navrše trideset, pričat će da smo ih tukli, da smo ih silovali, da smo ih vrijeđali, kao i svaka lažna feministkinja tražit će kurve pažnju, zato nam treba više lijepe poezije, da obratimo pažnju na mrtvu prirodu, a ne ženske leševe, treba nam više lijepog ophođenja, a manje ženskih psovki, u svijetu u kojem i roditelji ubijaju svoju djecu, problem su žene koje su sočno opsovale, treba nam više lijepe edukacije, o ulozi žene kao majke, o ulozi žene kao poslušne kćerke, o ulozi žene kao one koja nasilju može pobjeći jedino kao leš, muškarci će nam propisati lijepu poeziju kao penicilin da očistimo gnojne jezike, odrediti kako ćemo govoriti i što ćemo govoriti, ohrabreni vojskom žena koje govore začepi joj gubicu, mili, ja nisam ona, mene je majka lijepo odgajala, ja nisam ona, ja sam drvo, grana trešnje, moji su godovi neviniji od njenih, mene i ako udariš, ja ću to podnijeti kao dama
***
MOJE BABE NISU BILE FEMINISTKINJE
Bile su obične žene, iz kraja u koji feminizam Nikada nije pristigao Žene s dnevnim sobama u kojima se ugošćava i služi, A kad gosti odu, stavlja se lavor i ručnik za njegove noge, Žene s polja, pijace, žene s glasovima u glavi Koji im govore kako trebaju postupati i dok su same, A kamoli kad ih netko gleda, A uvijek netko gleda, Moje babe nisu imale privatnost, Nije bilo vlastite sobe u Dalmaciji I ti glasovi, stizali su od njihovih baba Koje su se borile kako su znale, A kad više nisu mogle, onda su šutjele Ne možeš ništa ženi koja šuti, A da joj ti nisi naredio, Žene koje su odlazile na put samo svojoj rodbini, A i tad bi se brzo vraćale jer on ne može dugo sam, Žene bez glasa, škole i putovanja Za koje se nitko nije izborio Pa ni one same, Tako su odgajale i kćeri Da budu pristojne jer kad si pristojna Od života ne očekuješ ništa I otvaraš usta samo za molim i hvala, Tu i tamo se pojavi netko pa kaže Kako je u njih baba bila prva feministkinja, A djed je kuhao i spremao, Nasljedstvo su naravno ostavljali kako sinovima tako i kćerima, Pa pomislim da su moje babe statistička greška, I da su u pravu frikovi koji kažu da patrijarhat nije ni postojao Da nam je svima bilo isto, Kad bi mogle progovoriti Moje babe bi svejedno odšutjele sve psovke i nijemo kršile ruke pred prozorima da makar netko vidi njihovu muku kad je već nitko ne priznaje, a mene bi zbog psovki prekorile i bile apsolutno zgrožene mojim pjesmama, možda bi samo tiho prošaptale da se spasim i u njihovo ime
TIHANA GAMBIRAŽA rođena je 1985. u Zadru gdje je završila studij komunikologije. Objavljivala je poeziju i prozu u brojnim tiskanim i elektronskim časopisima. Pod pseudonimom objavila je elektronsku zbirku To je od Balkana, ljubavi u izdanju BKG. Živi i radi u Zagrebu.
Moj otac imao je obrve iste kao Brežnjev. Svake noći pred spavanje mazao je lice kremom nivea iz velike limene kutije koju je kupio u Nemačkoj za 99 pfeninga, a potom obrve lepio selotejpom. Na pitanje zašto lepi obrve, odgovarao je: „Da se ne raščupaju“, što nije imalo nikakvog smisla, jer su već bile čupave i štrčale su – što uvis, što pravo napred. Istina je da su i pre spavanja i posle buđenja izgledale isto.
Kad je bio dečak, moj otac čuvao je ovce i dobijao nove cipele svake treće godine, ali to nije ono najgore.
Odrastao je u kući koja je bila i kuća i štala. Čuvao je ovce, a spavao sa kravama, zapravo iznad njih. Krave su preživale, prdele i disale, a toplota izduvnih gasova grejala je moga oca. Ni to, međutim, nije najgore.
Moj otac bio je partizan i komunista, što takođe nije ono najgore.
Bio je i ateista.
Jedne zime rešio je da pročita Novi zavet. Sedeo bi, nagnut nad niskim, a dugačkim stočićem na kome je ručno heklani milje bio priklješten uvek dobro prebrisanim staklom i kikotao se Bibliji u lice.
„Ako te neko udari, ti mu okreni i drugi obraz, kaže. Ništa gluplje u životu nisam pročitao.“ Skinuo bi naočare i pogledao me očima punim smeha. „Čuješi, ‘okreni i drugi obraz’“, nastavljao bi da se čudi. „Pa to nije prirodno. To je neprirodno za jednog čoveka, da ne vrati kad ga neko lupi. Gluposti, je l’ de?“ pitao bi me tražeći saučesnika u bogohuljenju. „Kad sam bio mali, u školi smo imali veronauku. I kaže nama pop: ’Bog je stvorio svet.’ A ja dignem dva prsta i pitam popa: ’A ko je stvorio Boga?’ A on ne zna. Bože, kako sam bio pametan.“
Ja sam htela da mu kažem da ga je sigurno stvorio drugi Bog koga je stvorio treći koga je stvorio četvrti i tako u beskraj. Moja ideja beskraja rodila se dok sam, boreći se da ne umrem od dosade, posmatrala poštara iz udžbenika za engleski. Taj poštar imao je brkove, torbu i kapu, a na kapi istog takvog samo manjeg poštara sa istom takvom kapom, na kojoj je bio još jedan još manji poštar na čijoj je kapi bio još jedan poštar veličine vrha igle i tako u beskraj. Moj otac nije imao dara za razmišljanje o beskraju, pa nisam rekla ništa.
Tu, nažalost, nije kraj njegovog nepoštovanja Boga i njegovih službenika. Moj otac je jednom prilikom sreo svog prijatelja muftiju beogradskog na ulici i javio mu se, ali mu ovaj, sigurno zaokupljen važnim pitanjima vere, nije otpozdravio. Kad su se posle toga ponovo sreli, moj otac mu je rekao: „E, moj muftija, ti prolaziš pored mene ko pored turskog groblja.“ Ne znam šta je muftija odgovorio, ali nije se naljutio, jer je bio dobar čovek. Moj otac je, dok je ovo prepričavao, bio crven u licu i umetao svoju omiljenu uzrečicu „Bog ti jadan.“ Nažalost, ni to nije najgore – ipak mu je bilo i malko neprijatno, a ne samo smešno.
Moj otac bio je i patološki škrt. Potanko mi je objašnjavao kako se dupe može obrisati samo jednim listom toalet-papira, samo treba dobro paziti da se papir ne probije prstom. Jeo je sve što je bilo u opasnosti da bude bačeno i to u istom obroku – bajati grašak, skorelu poparu i uskisli jogurt uz parče prekjučerašnjeg hleba. Imao je dobar stomak.
Jednom je naš voljeni ford taurus 1300 boje starog zlata ofarbao kod majstora koji je koristio inovativnu tehniku farbanja bez pečenja; sasvim slučajno, taj postupak bio je i upola jeftiniji. Kad smo stigli na more, moj otac je zlatni auto pokrio ceradom, jer se na moru pešači. Kad smo krenuli nazad kući, uhvatio je krajeve cerade da otkrije sveže ofarbanu haubu, ali pokrov nije ni mrdnuo. Ljubičast u licu, satima je odlepljivao ceradu s neosušene farbe kao flaster sa rane. Ford je zauvek ostao bez sjaja, oslikan tkanjem tkanine koja ga je prekrivala punih šesnaest i po dana. Ali ni to, sigurno, nije najgore.
Moj otac želeo je da ima sina, pa me je vodio na utakmice, kod auto-mehaničara i pokušavao sa mnom da igra fudbal. Kad god bih negde išla s njim, strašno sam se plašila da će me izgubiti. Tada sam verovala da bih, ako bih ga izgubila iz vida i ostala sama, jednostavno prestala da postojim. On je samo hodao, ne osvrćući se, a ja sam se probijala kroz gužvu tražeći pogledom njegov kaput ili šešir. Pratila sam ga uverena da se borim za goli život. Jednom sam tako, prateći ga, ušla u more, izgubila dno pod nogama i udavila se, a poslednje što sam videla bila je očeva glava koja pluta na površini kao bova. Verovatno je on doplivao do mene i izvadio me, ali toga se ne sećam. Te godine sam se plašila mora i letovanje sam provela ispod borova, na sigurnoj udaljenosti od vode.
Neke druge godine poveo me je na pecanje, iako nije umeo da peca niti je imao štap. Imao je samo najlon, udicu i sredinu hleba. Bilo je nesnosno vruće, zrikavci su zrikali, borovi su mirisali, a on je stajao na žutim stenama sa malom udicom u ogromnoj teget vodi. Sela sam na jednu žutu stenu, a moj otac je rekao: „Skloni se odatle.“ „Zašto?“ pitala sam jer su me bolele noge i jer sam oduvek volela da znam zašto. On je slegnuo ramenima i nastavio da peca, a mene su ujele četiri ose pre nego što me je otac bacio u more i skočio za mnom. Plivali smo bar pola sata dok nismo našli mesto gde je bilo moguće izaći iz vode. A trebalo je samo da mi kaže da sedim na osinjaku. Ni to, ako mi verujete, nije najgore.
Moj otac je bio čovek bez ambicije. Toliko je bio nezainteresovan za svoju karijeru činovnika u opštini Stari grad da je, kad sam ja krenula u školu, on otišao u penziju. Mogao je to da uradi kad god je hteo, jer je jednu penziju već stekao kad su ga sa nepunih trideset sedam godina iz JNA poslali kući sa činom majora. Bilo nas je previše – to je bilo njegovo objašnjenje.
Mene nije imao ko da čuva – kao da nije bilo školskog boravka ili žena koje bi me pripazile nekoliko sati dok se neko ne vrati s posla. Ne. Čuvao me je otac tako što mi je svakog jutra u limeno lonče sipao dobro pošećerenu vareniku po kojoj su plivali moji smrtni neprijatelji – ljigavi komadići kajmaka. Tutnuo bi mi vruće lonče u šaku skandirajući: „Nadušak, nadušak“, ne dozvoljavajući mi da lonče odvojim od usta dok ne bih sve popila. Poslednji gutljaj bio je najlepši, sa ostacima neotopljenog šećera. Pravio mi je debele sendviće sa margarinom, kuvanim jajetom i praškom šunkom i zamotavao ih u aluminijumsku foliju. Od njih mi je torba smrdela na jaja, pa sam ih bacala i gladovala do povratka kući. Za ručak je uvek bilo jedno te isto – pomfrit i krmenadla. Moj otac je stenjao dok je pržio hranu i postavljao sto i ja sam shvatila da je kuvanje naporno. Nikada pre nisam ga videla da kuva, pa je sigurno bio izašao iz štosa. Radio je sa mnom domaći i to na dva načina. Prvi je bio da se ne slaže s učiteljicom, a drugi da se ne slaže sa mnom. Matematika mu je naročito slabo išla. Uglavnom, sigurno je jedva čekao da uradi taj domaći i da sedne da čita „Politiku“. Sve to bilo je veoma loše, nikad nisam bila sama kod kuće, jer me je on čuvao, ali ne i najgore.
Moj otac bio je detinjast. Ponekad smo se igrali šuge jureći se oko zida koji je delio kuhinju i hodnik. On bi me pojurio, pa se pritajio s druge strane zida, ne bi se čulo ni njegovo disanje ni pucketanje parketa i ja bih se uplašila. Ipak je to bio čovek koji je kao dečak svojoj sestri slomio potkolenicu jednim udarcem potkovane cokule. Nisam znala ni šta je cokula ni zašto je potkovana, ali sam znala njegovu sestru koja je izgledala kao muškarac u suknji i mogla da zamislim kako se rvu i kako on ne može da joj dozvoli da pobedi, iako je starija. Bojala sam se da će, isto tako, zaboraviti da se samo igramo i toliko me uplašiti da ću se slomiti kao noga moje tetke. Na kraju bi izašao iz zaklona i pojurio me, iskolačenih očiju i raščupanih obrva, a ja bih vrištala i bežala i to je najveći strah koji sam u životu doživela, osim možda u snu. Ali, eto, ni to nije najgore.
Moj otac je nepravilno govorio.
„Zakovčaj se, napolju je hladno.“
„Porasla si za jedan prs od Nove godine.“
„Tebe ne treba otac.“
To je skoro najgore, ali ipak nije najgore.
Moj otac bio je lep. Kad je bio mlad, usne su mu bile crvene kao da ima karmin. Jednom su ga drugovi, a možda i drugarice, uhvatili, oborili i belom maramicom mu protrljali usne da se uvere da se ne šminka. Nije se šminkao, ali ni to nije najgore.
Da je bio pisac, moj bi otac bio Filip Rot. Da je bio glumac, bio bi Mišel Pikoli. Da je bio slikar, bio bi Dijego Rivera. Ali moj otac je čuvao ovce i spavao sa kravama, imao je ožiljak od metka na desnom listu, punu kutiju odlikovanja, kamen iz žučne kese u kutijici od filma za foto-aparat, mauzer i metke u noćnom stočiću i kotur selotejpa na njemu. Zbog svega toga, to što moj otac nije bio ni pisac, ni glumac, ni slikar uopšte nije najgore.
Moj otac se ženio dva puta. Prvi put je imao sedamnaest, a drugi put pedeset godina. Kad sam bila mala, svi su mislili da mi je on deda. Svoju prvu ženu ostavio je kad je upoznao moju majku i ona je ostala sasvim sama u stanu u kome su zajedno živeli otkad su osvojili Beograd. Umrla je dvadesetak godina kasnije, nekoliko meseci posle moje majke i nekoliko meseci pre mog oca. Njena smrt udenula se između smrti mojih roditelja. Na njenom grobu pisalo je njeno ime i prezime moga oca. To je i prezime moje majke, ali je najpre moje prezime jer sam od svih nas ja jedina živa.
Moj otac nije otišao na sahranu svoje prve žene. Ja sam mu rekla da treba da ide, a on je rekao da ne treba i onda smo se posvađali.
To možda ne bi bilo najgore da negde ne postoji još jedan grob. Taj grob je sasvim mali i na njemu piše žensko ime i moje prezime. To je grob moje male sestre, starije od mene oko trideset godina. To mi je jedina sestra i sigurno je neću nazivati polusestrom. Mora da je imala crnu kosu, moja mala sestra, kao moj otac i njena majka. Kad mi je jednom rekao njeno ime, mom ocu su se oči napunile suzama.
Najgore je, dakle, to, što moj otac nije otišao na sahranu majci moje male sestre.
Moja sestra bi sigurno imala iste obrve kao moj otac, samo ženske, iste kao moje, i možda ih, za razliku od mene, ne bi počupala, pa bi sada bila baba nalik na Brežnjeva. Ali rat je trajao duže od nje, a najgore je, zapravo, to što se nikada nisam setila da pitam gde joj je grob. Sad su svi već odavno mrtvi i nemam koga da pitam.
Kad bih je, nekim čudom, našla, ne bih joj ništa od ovoga ispričala.
Ispričala bih joj kako me je otac jednom odveo u luna-park gde je na vrhovima ogromnih prstiju stajala ogromna balerina i mi smo seli na njenu suknju, jedno preko puta drugog. Sedišta su bila metalna i plitka, a ograda niska. Ciganin nam je uzeo karte, muzika je zasvirala, a balerina se zavrtela. Otac i ja smo bili sigurni da ćemo ispasti, prepušteni što centrifugalnoj, što sili gravitacije, bačeni postrance na metalnu šipku, jedino što je stajalo između nas i zemlje ili neba. Šipka nas je žuljala i bilo nam je muka, a vožnja je bila beskrajna. Otac nije ni pokušao da mi pomogne – držao se za šipku i pravio se da mu nije ništa. Iz balerinine suknje izašli smo ugruvani i bledi, a kolena su nam klecala. Moj otac je svima prepričavao užas iz luna-parka, uvek počinjući sa „Bog ti jadan.“
A onda smo, godinu dana kasnije, otišli u isti luna-park i moj otac je rekao: „Ajmo opet“, i ja sam pošla za njim i sela u balerinine skute, preko puta njega, iako sam znala da će vožnja biti podjednako strašna kao i prethodna.
Eto kakav je bio naš otac, rekla bih svojoj sestri.
MIRJANA DRLJEVIĆ, rođena 1971. u Beogradu, autorka je drame San o Svetom Petru Cetinjskom igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu.
Njen debitantski roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo pobedio je na prvom konkursu za neobjavljeni roman izdavačke kuće Booka.
Pripovetkom Moj otac osvojila je prvu nagradu za prozu na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica.
Uvijek čekam posljednji mjesec da u džamiji uplatim članarinu. Sve danas ću – sutra ću, i projuri od zime do zime – ko na sankama. (Učlanio se u decembru i tako nastavio. A i volim da do zadnjeg držim pare u džepu, a Islamsku zajednicu u neizvjesnosti.)
Kada smo prije tri-četiri godine kupili stan na Grbavici i umorni stali na jednom mjestu, izvuklo mi se i do zadnjeg dana, pa sam čeljadi već poslije doručka nagovijestio da svi lijepo trebamo istu večer, ko normalni ljudi i pristojni muslimani, otići na akšam i platiti članirinu. Nešto mi je bilo stalo da odemo zajedno u tu našu novu džamiju, eto – radi nekakvog berićeta.
I krenemo navečer, „ko normalni ljudi i pristojni muslimani“, ali krenu i dječije naguravanje oko vrata i moje požurivanje: samo što nije ezan! I ne znam ni šta bi, ni šta se desi, samo se u tom obuvanju i izgurivanju i kijametu zatvoriše vrata za nama, a ključ ostade unutra. Vani nema šteke, nego samo nekakva kugla, bez funkcije i smisla. Ipak uhvatim za tu kuglu – ko za smrznuto konjsko mudo. I osjetim da u ruci držim otprilike nešto poput opisanog, pa brzo ispustim iz ruke. Nisu zaključana, samo „pritvorena“. Niko nema rezervni ključ. Za džep: i ključevi od auta ostali unutra. Preda mnom Hudinijeva grdosija koju je postavio bivši vlasnik. Za leđima prestrašena čeljad.
U vrhu vrata nekakav broj. Večeras momci u Hudiniju sigurno ne rade, ko će 31. decembra doći da otključava vrata! A i ako hoće, neće bez dobrih para. Pomisao na neplanirano izbijanje iz džepa dodatno me uzruja. Ne sjećam se jesmo li imali u planu poslije akšama negdje ići, ali to više nije bilo važno, jer smo, osim bez stana, ostali i bez auta. Analizirao sam velika masivna vrata kao neki neočekivani šah-mat. Onda sam analizirao pogledom djecu, sjetivši se njihovog nagurivanja. A onda sam analizirao i svoj život i sva ta vrata na koja sam pokucao (na ulazu, a ponekad, što reče profesor Bosto, i na izlazu), pa onda na sva ona što su mi pred nosom zalupljena i, na koncu, ona koja sam sam guzicom zauvijek zatvorio.
Onda sam briznuo plakati. A onda ridati.
Napolju je već treštalo i sijevalo, i niko nije mogao čuti ni vidjeti plač slomljenog muža, oca, odgovornog džematlije, pred zatvorenim vratima doma.
Žena je rekla: Stani, čovječe, saberi se, nemoj me brukati, a ja sam rekao: Ostasmo nepritvoreni na minusu. Na šta je ona odmahnula rukom: Eto te pričaš ko oni tvoji s Bjelašnice, nego ovako ćemo, zovi daidžu i Nedima, a mi hajmo u džamiju da platimo tu članarinu – kad te je već đavo navratio da nas sve podigneš.
Saberem se malo, zovnem daidžu i opišem mu šta se dogodilo, a on veli: Dabógda. Morat ćemo obiti, a ko je obijao, zna da se Hudini ne obija tek tako. Ponijet će on sav alat, pa ćemo vidjeti. Ali dabógda. „Haj sa ženom u džamiju“, veli daidža.
Puca napolju ko devedesettreće. Pred džamijom mi žena tiho dobaci: „Zamoli Allaha da se otvore.“ Bila je iskrena, nije me me provocirala. Ko da mi šamar opali! Ko će otvoriti onu grdosiju! Trebalo je, gospođo, izvaditi ključ, a ne sad „moliti Allaha.“ Ljuto zanijetim i slomljeno klanjam. Pred očima mi blokirane dveri. Na sedždi dođoh ipak u iskušenje da uputim neku poniznu dovicu za otvorenje. Ali nešto se u meni brzo naljuti i zaključa mi jezik. Ne moli, kad ne može! A kad ne može, ne brukaj se džaba. Čuvaj dove za ono što može.
Stojim nijem pred vratima.
Ljudi su znali tu stajati cijeli život čekajući da im se otvori. Ponekad bi se otvorilo. Ponekad bi se raspetljalo. Ponekad bi progulilo. Takve ljude Rumi zove psima ljubavi: oni ne cvile da bi se vrata otvorila. Oni čekaju radi čekanja. Njihova tuga koja vapi za pomoći – čisto je zlato. „Ima ljubavnih pasa kojima niko ne zna ime. Daj život da bi postao jedan od njih.“ Ali u mom slučaju se nije radilo ni o kakvim metafizičkim, eshatološkim ili štatijaznam kakvim vratašcima, nego o Hudinijevim.
Završilo, odem s mujezinom Halilom u neku sobicu da to platim, i pričam mu sluđen šta me snađe, a on pita na kojem sam spartu. Na drugom, velim. „O, pa imamo dobre merdevine ovdje u džamiji: uđi kroz prozor.“ Projašemo kroz nekakve nabacane serdžade i ćilime i ponjave i stanemo izvlačiti merdevine. Izložimo ih pred džamijom – duge! Niz njih se razlijevaju vatrometi. Gori grad, a mujezin Halil i ja balansiramo merdevinama, kao dva stara vatrogasca, kroz zaleđenu Grbavicu. To je, kada se s strane gleda jedan lijep i gotovo sentimentalan prizor, ali već hanuma i djeca, što nam pokušavaju pomoći, bacaju sumnju. Srećom, dosta je svijeta već pjano, nešto i nadrogirano, a nešto i ludo samo od sebe, pa i ne gledaju na nas.
Plan je da se popnem i uđem kroz prozor, koji ću prethodno razbiti. Što mi je, također, teško padalo, ali nema sad nazad. Prođosmo iza zgrade, uz određene akrobatske zahvate, i spustismo merdevine da odmorimo. Gledamo: visoko. Prizemlje ko nečija kuća. Mogu dostići – ne mogu. Hajd da ih podignemo. Teška. Uspravismo ih nekako: vrh im jedno pola metra ispod prozora. Neće moći, konstatiram. Veli Halil da ne treba unaprijed donositi zaključke, nego da stanem na vrh merdevina i odatle sagledam šta dalje. Vrhovi zato i služe. Opasno da se panjem, ali vidim da Halil insistira. Ipak sam podigao čovjeka. Ali visoko…
Idi, on će držati. Krenem da se penjem, a vidim da ću se slomiti. Tutnji nebo, gori zrak. Djeca cvokoću u pasažu. Žena nijednom nemoj. Pitam Halila da obavijestimo policiju, neko će misliti da pljačkamo. Kakva policija, penji se. Šta ću, krenem se penjati uz studeno gvožđe. S prozora me ciljaju koplja ledenica. Skoro sam do vrha, odakle treba da sagledam dalje korake, kad zvoni telefon. Stižu daidža i Nedim. Sletim niz stepenice kao s neba niz stablo graška. Hajte vi pred ljude, veli Halil, a ja ću pričuvati merdevine.
Eto ih s parkinga, nose kištru punu alata. Dočekujem ih ko mesije: spašavajte, ljudi, Bog vam dao. „Imam neku ideju, vidjet ćemo“, veli Nedim. Popesmo se do blindirane nemani. Nedim karticu iz džepa, blago je savi, pa je provuče lagano ali snažno između vrata i štoka. Vrata se otvoriše ko da ih vjetar odškrinu.
Nemoguće se učini ne samo mogućim, nego i banalnim. Lagao bih ako bih rekao da sam prvo osjetio stid pa radost. Djeca utrčavaju u stan. Nešto sveto prostruji haustorom. Utom stiže i badžo.
Nakon što vratismo merdevine u džamiju, napravismo lijepo neplanirano novogodišnje sijelo.
I danas sam ubijeđen da su mi vrata otvorena samo zato što nisam vjerovao da je to moguće. Da sam vjerovao, pitam se…
___________________________________________
SAMEDIN KADIĆ (rođen u 1982. godine u Sarajevu) završio Gazi Husrev-begovu medresu, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu filozofiju i sociologiju. Trenutno je zaposlen na Fakultetu islamskih nauka u Sarajevu u zvanju docenta. Za roman Paučina dobio nagradu “Hasan Kaimija”. 2021. objavio je roman Radio Piton.
