čovjek-časopis

Glava se sastoji od 28 odvojenih kostiju koje zajedno čine lobanju.

Kapetan Vojki

U to vreme i docnije, sirote žene na kraju sveta, negde u Crnoj Gori, nisu ni slutile požar koji će se neminovno dogoditi nekoliko godina kasnije, i da će on nositi ime Drugi svetski rat, a nekmoli o tome kako i kojom će brzinom zahvatiti ljudske živote, kao kada u vreme letnje žege požar uhvati prvu jelu za ruku, pa ih sve redom do poslednje u kolu spali.

No, o tom strašnom neprijatelju svakog svesnog čoveka neću vam govoriti jer, da bih vam ispripovedala povest ovih žena na međi dva crnogorska sela, a pre svih, povest jednog čoveka, moram se vratiti natrag u doba bezbrižnosti i rada, kada je ovim ženama mnogo, mnogo strašniji ali, mnogo važniji od kakvog rata, bio neki naizgled omanji i potpuno beznačajan događaj u selu, koga su one posle mogle prevrtati, menjati, doterivati i pripovedati kako je kojoj volja. Na primer, ako bi se kojoj od žena čovek napio pa prespavao negde na proplanku međ’ ovcama, ostale su imale, svaka svoju verziju i ideju o tom nesretniku, i svaka je sebi davala za pravo, poput kakvog božijeg glasnika, da govori i da bude saslušana. Tada nastupaju detalji koje vam pomenuh, sve je, dakle, bilo važno: gde je žrtveni jarac prespavao, kada se vratio kući, da li se osetio na stoku ili pak na žestinu, da li je u očima poneo kakav nesvakidašnji sjaj, onakav što ga, pretpostavljam, preljubnici nakon noći provedene u raljama čulnih nadražaja nose. Kakva mu je bila kosa, kakve su mu bile ruke, jesu li mu priglavci bili uredno namešteni, zna li uopšte gde mu je štap kojim stoku goni?

Pitanja je bilo toliko da je svaka od žena ispljunula bar po dva, a pretpostavke i potpitanja rađali su se iz njihovih glava kao gusenice što se u leptire preobražavaju. Kada bi proces metamorfoze nastavio nakon leptira, ni tada se ne bi dostigao razvojni put maštarija ovih dokonih seljanki.

Žena koja bi se našla na udaru, beše ta u čijoj koži ni jedna nije želela biti. Radije bi krenule put gole šume u susret vukovima, nego da se na reci nađu na udaru, kao ova nesretnica, što joj se glava od sramote pušila.

Molila se Bogu u mislima, jedna Stanka iz Borkovića, da se dogodi samo takvo čudo, kakvo bi moglo prekinuti laprdanje tih kokošaka oko nje, kako ih je, takođe u mislima zvala. Vapila je za nečim silnim, što bi svakoj moglo zariti glavu u zemlju, i što bi ih odvuklo u zaborav da više nikada o njezinoj sramoti ne progovore. Molila se Stanka a znala je, od toga ništa ne može biti.

A bila je to dobrodušna i povučena žena, blage naravi i piskavog glasa, nadaleko poznata po svom radu i golemoj fizičkoj snazi pri obavljanju muških poslova, i po svome suprugu koji je voleo popiti i prespavati međ’ ovcama.

Stanka je bila četvrta kćer u svojoj porodici, zbog toga joj i nadenuše takvo ime, jer u Crnoj Gori ni jedna kuća nije želela žensko dete i nije mu se znala obradovati. U Stankinom devojačkom domu kćeri su se nizale poput šumskih bobica na svadbeni venac, jedna za drugom, i ispadale svake godine iz majke kao zrele šljive. Običaj je bio takav, želi li ko zaustaviti rađanje ženske dece i konačno dobiti sina, da nadene kćerkama imena koja pozivaju na zaustavljanje ženske krvi. Tako i bi, Stanka beše prvo što joj je otac izgovorio kada su je golu i krvavu izvadili iz majke. Čim je ugledao smežuranu breskvu koja se otvorila poput usana umesto visuljka, on udari kao grom: „Stanka! Stani! Stanite više proklete kćeri!“

Sestre su joj imale vrlo slična imena, a tek nakon Stanke u toj kući se konačno i po prvi put začuo cijuk i plač koji se orio iz muškog grla. Brzo je otac sve svoje kćeri poudavao. Razdelio ih je po selu kao prezrelo i pomalo trulo voće koje je dobio džabe a nije ga baš nešto ni voleo jesti. Tako se Stanka kao vrlo mlada devojka našla u Borkovićima i počela deliti postelju sa mnogo starijim čovekom koji je mirisao na rakiju, ovce i sirovo meso.

Već se ova nesretna žena pomirila sa sudbinom i shvatila da dokle god rublje ne operu i ne kucne smiraj dana, žene neće prestati da analiziraju i ismevaju njenog supruga, kada je preseče i trže iz ponora stida glasan urlik “O viđeste li ovo?! O mili Bože crne moje druge! Šta nam je to ova prokleta reka donela!? Crni Ilija, jes li to ti? Jesi li to za Dubljeviće opet krenuo po šćer?!”

Sve žene poleteše kroz plitku vodu prema onoj jednoj što se poput petla napinjala i urlikala i napraviše takav stampedo da se međ’ njima voda dizala i prskala u vis, kao u kokošinjcu kad poleti perje nakon borbe petlova. Polete i Stanka, sva ozarena nekakvom svetlucavom iskrom iz očiju, kao da će tamo pronaći svoj spas i svoje iskupljenje. Nije nju, dabome, bilo briga šta je to reka donela, već oseti polet i neopisivu radost kako struji čitavim njenim telom jer je shvatila: konačno se više ne drži slovo o njenom čoveku. Ali, ne lezi vraže, nije to bio ma kakav rečji ispljuvak, jer ove su se žene svega nagledale provodivši pola veka do pasa umočene u reku, ovo je bilo nešto što je svakoj od njih zadalo oštar i hladan bol u grudima i svaka k’o u vojsci i k’o po naredbi zalepi hladni mokri dlan preko širom otvorenih usta.

I sve zaćutaše prvi i jedini put u Crnoj Gori na međi dva sela i ni jedna ne pusti ni dah.

To je bilo kao kada lelujavi sluzavi trag morske pene izvuče mesec i pomera kako mu volja, bilo je to kao kada mrtvu tišinu razbije jedan savim malen list breze koji pada na rečno lice. Bilo je to kao kada pokojniku još uvek trepere trepavice pa se svedoci skamene i razjape vilice.

Bila je to odsečena glava jednoga Ilije koga su ove žene vrlo dobro poznavale i kojem se pre nekoliko meseci gubi svaki trag iz sela. One su to znale, jer su pojedine, kada je nestao, čitavo jutro na reci držale slovo o mogućnostima koje bi u njegovom slučaju mogle biti prave. Raspravljale su o pokojnom Iliji dugo i žučno stoga se svaka od njih sećala toga dana i tih reči, te od sramote svi junaci nikom ponikoše i u crnu reku pogledaše. Htede Stanka da ublaži novonastalu situaciju i da je smiri, osećajući se pomilovanom i blagoslovenom što se incident dogodio baš danas kada su se sve žene naoštrile o njenom suprugu da besede, i osili se ona konačno pa reče ”nije to našega Ilije glava, jadne ne bile!”

Sve ju žene presekoše pogledom kao srpom kad se prekine trava i sve joj te raznobojne oči daju do znanja da razumeju njenu nameru ali da za poricanje ovde nema mesta. Glava jeste bila glava čika Ilije, u to nema sumnje, ali postavlja se pitanje odakle ona u reci i kada ju je i gde izgubio?

I o ovome će događaju žene s reke imati šta da kažu, ubeđene kako su vrlo pronicljive, ali ništa od toga, pretpostavićete, neće biti istina. A ja ću morati da se vratim još više unazad želim li doslovce i pravedno pripovedati o istoriji tih ljudi koji su živeli mnogo pre mene a koju su svakako ostavili dubok trag da u meni leluja i danas.

Borkovići su od Dubljevića udaljeni svega desetak do petnaest minuta hoda ili kako se tadašnjim meštanima činilo, čitavu večnost. U vreme poznog leta kada je sve u selu poprimalo boju kestena, cimeta i zemlje, i bivalo prekriveno prozirnom melanholičnom zavesom od magle, u oba sela se pričalo samo o jednom čoveku i njegovoj vrlo, vrlo, neobičnoj i nesretnoj sudbini. Bio je to Ilija Londrović.

Obrva gustih i svijenih u širok taman luk, očiju toplih a pronicljivih i zenica koje se nisu mogle sagledati, te su oči odavale čoveka koji je pored sve proste i nepismene glave bio duboko duhovno i intuitivno biće. Njegovo lice beše vazda ozareno i činilo se, iz kojeg god kuta posmatrano, veselim i sa svedenim smeškom, ili se to samo činilo smeškom jer je Ilija imao duge brkove usukane ka gore, a možda se ni takvim i tolikim brkovima nije mogla sakriti opojna struja koji se širila iz ovog čoveka kao miris proleća što se prvi put posle duge zime javlja. Kratku gustu kosu vazda je smirenim i sporim potezima prstiju spuštao i gurao u levu stranu, a znao je katkad polizati dlan pa sve lepiti kosu kao da su ga, što naš narod kaže, “krave polizale”. Bio je visok i neprirodno tanak a bolesnički mršav, ali veoma živahan, vitalan, spretan i brz i nikada nije uspevao da sedne i da se smiri.

Žene iz sela volele su ga, bez izuzetaka, i svaka koja je još uvek bila devojka, nadala se da bi baš ona mogla postati gospođa Londrović. Nije to bilo zbog kakvog Ilijinog imetka, jer ovaj beše rano ostao siroče i po cele dane provodio čuvajući ovce, već upravo zbog te i takve Ilijine prirode kojom je naprosto pozivao ljude na smeh, svojim vijugavim brkovima i grimasama koje su podsećale na dečju bezrezervnu ljupku šegu.

Kao srebrenjak, što kad se okrene pokaže sasvim jedno drugačije i suprotno lice, tako su i ovi meštani vrlo rano primili k znanju drugu stranu Ilijine ličnosti.

Ovaj mladić cenio je pravdu i držao je na visokim granama svoga sistema vrednosti i bio je spreman bez daha i bez duše umreti za datu reč. Meštani ova dva sela, primitivni i sujeverni, nisu se u životu za mnogo toga mogli uhvatiti i držati čvrsto, kao što je to bio slučaj sa Ilijinom rečju. Za Iliju je obećanje bilo isto što i dato srce. Čovek čoveku nije i ne sme biti vuk, već brat, smatrao je. Bratska ljubav, za ovog mladića koji je bio jedinac, nedostižna je sfera i najviši stepen darivanja sebe drugom čoveku, i on je ovu vrstu ljubavi podvlačio pod ljubav prema Bogu. Ilija Londrović nije bio od onih što hule Boga. Nije čak ni dolazio u iskušenje.

Koliko je bio pošten i častan pri davanju reči, toliko je bio sila i grom i razjarena aždaja onda, kada bi se neko usudio da mu učini nepravdu ili prekrši obećanje.

Sve u vezi sa ovim čovekom bilo je nesvakidašnje, zanimljivo i intrigantno u selu u kome se pod neuobičajenost podvlačila jedna odbegla ovca koja bi završila dole kod reke, ili smrt nekog od meštana, i to uglavnom bolešljivih i starijih.

Mogla bih vam o Iliji nadugo i naširoko govoriti, ali najvažniji će vam biti oni događaji u kojima se ogleda srž njegovog bića.

Naime, kao veoma malo dete, gajio je užasan, nejenjavajući strah koji je prevazilazio to nejako dečije telašce, strah od grmljevine i groma. Prvi put je meštanima zapao za oko još kao tanano dete izdužene građe, koje se bacalo na travu i pokrivalo kamenjem, svaki put kada bi grmelo, sve od kolena preko glave i lica ne bi li se, jadničak, skrio i zaštitio od groma. Neki ljudi su smatrali ovaj čin pomalo komičnim, a dečaka isuviše plašljivim, a on bi, posle svakog novog pljuska i groma, pomerao granice svoga straha i mere predostrožnosti. Nakon nekog vremena borbe, Ilija je prestao da izlazi iz kuće.

U neka doba puste i neuslišene molitve, kada su zvezde na samotnom nebu bile vrlo jasno vidljive i pobockane poput hiljaditih delića kristala, i kada su već svaku nadu u sinovljev boljitak pustili niz ‘ladnu reku, Ilijini roditelji odlučiše da se obrate jedinom u selu koji im je mogao pomoći. Vučije zavijanje ledilo je krv u telu strujeći ušnim školjkama, kada su Matija i Sava Londrović, Ilijini otac i majka, krenuli put šume sve do Pivskog manastira, u čijoj je okolini boravio hodža, jedini potencijalni iscelitelj nesretnog dečaka. Taj čovek natprirodnih veština i vidovnjačke intuicije prema kome su meštani osećali strahopoštovanje i uzimali ga za kakvo seosko božanstvo, uživao je nadaleko dobar glas i hvalospeve. Bilo je čudo što meštani nisu slavili njegov lik kao kakvu seosku slavu, ili držali njegovu fotografiju umesto slika svetaca. Recimo da je takvo građenje kulta od hodžinog lika i dela izostalo usled neimaštine i primitivizma meštana, ali verujte, u srcima i u glavama ovih ljudi, hodža je bio mnogo više od navedenog. Seljani su mu u svojim mislima, gotovo svakodnevno, prinosili žrtve, molitve i želje za njegov dug život i zdravlje kojim će nastaviti sve u selu da služi i spasava.

Tako je mislila i Sava, Ilijina majka, ona hodžu nije smela u oči pogledati, sva bi se stresla i nakostrešila i osetila bi duboko u svojoj ženskoj, osetljivoj utrobi potrebu da mu se preda, da se baci na kolena i da ga celiva, da mu se klanja, pa kako mu volja, neka joj sudi. Matija nije osećao baš takvo i toliko oduševljenje pred ovim čovekom, prirodno, muški princip u njemu osećao je potrebu za racionalizovanjem hvalospeva o hodži, a moguće i da ga je u očima svoje žene video kao svojevrsnog rivala, jedinstvenog i nadljudskog, kome se neće moći suprostaviti.

Ipak, i jedno i drugo predali su svoga sina jedinca hodžinim kandžama i uz nečujan, a bolan jecaj i snažan stisak ruke, stali po strani da strepe i da se mole.

Hodža je započeo svoj ritual salivanja olova ili još znan kao salivanje strave na osnovu pucanja olova u vodi, procenjuje on stepen jačine crne magije. Ilija je sedeo mirno ali u duši uznemiren, a preko glave mu je ležala crvena tkanina. Kroz to platno, nejasno je video crveno lice hodžino i brze pokrete ruke, potom je sklopio oči, nemir u njemu polako poče da jenjava i on se našao u stanju na međi sna i jave.

Kada je svršio ritual, hodža sede mirno i na oba dlana položi glavu. Činilo mu se da je u svoje telo upio sav Ilijin strah. Beše na tren bled i onemoćao, a nekoliko trenutaka kasnije pozva Ilijine roditelje i sve im potanko objasni.

Naime, neko od meštana urekao je Iliju kada je bio novorođenče, onako krupan i lep i okat, ali, pošto mu se majka retko od njega odvajala, ne stiže prokleta duša da smisli neku strašniju kletvu već tu, da ga strah od groma mori i da nikad ne preboli. Ilijini roditelji slušali su ove reči bez daha i bez duše.

“Ali ja sam to prekinuo!” nastavlja hodža, “više mu niko ništa neće moći, zaštićen je tako da bi se muva sa njega prelomila.”

Odahnuše Londrovići glasan izdah kojim su iz sebe višemesečne brige, strepnje i boli ispustili.

“Još jedna stvar”, nastavlja iscelitelj božanski, “kad izađete odavde, još na pragu mome, izgovorićete ove reči: beži stravo kao urok niz potok”.

Puče u Savi sva bol što se dugo krčkala i ona uzviknu: ”A ‘oćemo jadan ne bio, kako nećemo, crna ti ja, kako sam se napatila, o kako sam ti strijepela, kako sam ti grdna…” Hodža joj dade rukom znak da prestane s narikanjem, al’ ova udara kao grom, još silnije: “O kako sam ti se nadala, koliko sam te, jadna, dozivala, da oči jedne u majke spasiš!” S narikanjem u nedogled, pa su je pred svitanje Matija i Ilija izvukli na silu iz hodžinih odaja, a Matija joj prekim pogledom dade do znanja šta će biti s njom kada dođu kući. Na pragu, odakle se već videla zora kako se propinje i mrakove nežne napušta, i odakle se još video izbledeli mesec koji nije stigao da se spusti i da se sakrije, porodica Londrović naglas i u jedan glas reče: “Beži stravo kao urok niz potok!”

Godine su se propinjale uz planinske merdevine sve do Borkovića, i prolazile naizgled neprimetno i bez promena kraj meštana koji su se već bili pomirili sa svakodnevnicama sve jedna drugoj sličnim. Ali Ilija je i te kako prepoznavao godine minule, razlikovao ih je po upečatljivim događajima koji su se nizali ostavljajući duboke proreze po srcu, i neizbrisive tragove u duši.

Naš narod ima običaj, za onoga kome je rođendan, ukoliko proslavlja trianesti, odmah da kaže: uzeo četrnaestu ili: ma to je već ušao u četrnaestu znači dogodine puni petnaest. Kao da nisu dozvoljavali da dete s mirom i pošteno proživi tu godinu do koje je stiglo, vazda su stariji, rodbina i komšije, imali potrebu da brojeve krste, zaokružuju, prebacuju i dodaju, kao da ta jedna godina više, koju detetu odmah prilepe, zaista nešto znači ili menja.

Ilija nije bio uzeo četrnaestu, on je napunio trinaest godina kad mu je otac Matija preminuo.

Za pokojnikom su dečak i mati mu Sava patili silnije od sviju. Njihovoj patnji se nije nazirao kraj. Matija je tada još bio mlad ili kako imamo običaj reći: čovek u punoj snazi, a umro je od neke, za naše doba naivne i smešne bolesti, ukoliko postoji koja takva, ali koja bi se mogla sanirati kutijom lekova što se za sedam dana potroši, ili rutinskom intervencijom hirurga. Za ono vreme to su bile bolesti kojima se nisu znali ni uzrok ni poreklo, a koje su lečene vradžbinama, molitvama, biljem i hodžinim savetima, uglavnom bezuspešno.

Dečak je ostao da pati uz majku, da joj se prikloni i za nju veže, a za ocem tinjao je tihi žar vazda, i mnogo godina kasnije.

Tada je još uvek bio dete i sa svakim novim prolećem bivao viši, duži, lepši i ozbiljniji mladić. Nalazio je u selu na stotine načina za razonodu i ispunjenje dana. Polako se mirio sa tim da mu je ostala samo majka i trudio se da o tome ne misli i ne govori. Njegovi dani tekli su u igri, radu, bezbrižnoj istraživačkoj šetnji kroz sela, u upijanju pogleda devojčica iz komšijskih kuća, u uzvraćanju pozdrava meštanima koje je sav ponosan prenosio majci. Noći nije posebno pamtio jer bio je isuviše izmoren dnevnim aktivnostima da bi mogao ostati budan i misliti o ocu.

Sa Savom su stvari stajale na nešto klimavijim nogama. Ona sebi nije mogla da objasni zašto je izgubila muža. Imala je velike želje i namere za Ilijinu budućnost, i u svakoj toj maštariji videla je jasno svog velikog, nasmejanog supruga kako stoji kraj nje, a rukom joj gladi rame ili kosu. Noću ga je sanjala uvek u istim slikama. Bolesnog, golog i mnogo mršavijeg nego što je za života ikada bio. Pružao je ruke k njoj i govorio da požuri u njegov zagrljaj. Sava je uvek pokušavala da ostane u snu i da se ne probudi. Nije mogla podneti svetlost koja bi pri otvaranju očiju sekla prikazu njenog muža i kidala ga poput tanane paukove mreže. Najgore joj je bilo u tih nekoliko kratkih bljeskova dok ga je posmatrala kako nestaje i kako počinje novi dan, to je za nju bilo kao da svakog jutra posmatra kako joj suprug iznova umire, i svaki novi dan započela bi brisanjem teških okruglih suza i trljanjem očiju do crvenila. Na koži bi ostajale ružičaste tačke poput boginja, jer joj je koža bila ona nežna što se zna upaliti od plakanja i kao u devojčice nastavljati na suncu da bridi. Nije znala kako da preboli i da se smiri.

Običaj nije bio da se o duševnoj boli govori, a Sava je već bila zaista obolela od te prevelike tuge u srcu i u glavi. Gotovo raskrstila s razumom, ona je počela živeti za noći kada će videti svoga drgana. Još uvek se nije bila potpuno otrgla ulozi majčinstva koju je nekada tako ponosno nosila kao orden na grudima, i javljale su joj se more u vidu pitanja: kako i kome ostavlja svoga sina jedinca.

Jednog toplog predvečerja pripremi ona svome Iliji bogatu trpezu i sveže mleko, a kada se čuo njegov laki korak, ona već stane mrsiti prste, grebati dlanove, čupkati zanoktice i gladiti prstima nokatne ploče druge ruke. Stiže Ilija i zalupi drvena vratanca, u svemu nezgrapan ali tako mio i drag, kao da ga je kakva vila gorska dojila. Sava stane govoriti, dok je još znala šta mora reći:

”Sine moj, oči majkine!”

Ilija će zabrinuto:

”Šta ti je? Da nije što bilo? Ja vala nijesam nikakv belaj pravio!”

Savi se oči napuniše suzama i još bolnije nastavlja:

“ Ti znaš kako ti je otac mlad otišao, a ni ja ti nijesam baš dobro neko vreme već. Plaši se majka, oči moje, da bih i ja mogla za ocem poći. Vrijeme ti je da se ženiš Ilija!“

Dečak se na ove reči tako prepao, da je samo očima uspevao slati signale neverice i šoka, usne i jezik, i telo njegovo, nisu se uspeli pomaknuti.

“Ne boj se sine”, šećeri ona, “neće majka još, no ja to onako, što se brinem i što mislim o tebi. Dovešće ti majka ljepoticu i naučiti je kako da se brine o tebi, biće sve k’o majka kad te dočeka. Ono jes’, mlad si i za me’ ćeš vazda biti dijete, ali bolje sad no posle, biće dockan.”

Ilija je na ovu besedu ostao nem i očajan. Poštovao je majčinu reč ma šta o njoj mislio. Obuzeo ga je užasan strah zbog njenih slutnji o bliskoj smrti, a još više se bio uplašio te moguće i neznane devojke u kući koja bi trebalo da mu zameni majku i slobodno hodi kroz kuću u kojoj se sve ove godine tako brižno i religiozno čuva uspomena na pokojnog oca. U duši je znao da će sve biti onako kako je majka predvidela, ali je ipak gajio tanku i jalovu nadu da se stvari neće odvijati baš toliko brzo, kako je ona kazala.

Jesen u Borkovićima doša je naglo, odsečnim i drskim koracima. Bila je to surova boginja vatrene kose i sva u pustoš obavijena, a odnela je sa sobom Savinu još uvek mladu i izmorenu dušu, i zavila Iliju u crno.

Iliji se činilo da sve oko njega vene i nestaje u nepovrat. Silnu, mladu snagu nije uspevao prizvati, a majčinu poslednju želju u obliku mlade devojke za udaju nije uspevao da zavoli. Pa ipak, pošto se sve u Ilijinoj kući činilo spomenom na oca i majku, i pošto golemoj tuzi nije uspevao da se otrgne, na posletku je ipak oženio mladu Olgu devojački Tomović iz Bezulja sela rodom.

Olga beše obla i jedra i u dobu kada su svi sokovi i mirisi mladosti strujali njenim telom. Gotovo za glavu niža od Ilije, imala je široke kukove i velike grudi koje nije mogle sakriti ni slojevima krpa što ih je na sebe navlačila, ni maramom, ni stidljivom prirodom svojom koja joj nije dozvoljavala da pokaže golu kožu. A beše ta koža bela i prozirna kao prvi tanani sloj snega što se na promrzloj travi nastani. Na njoj su se crvenili samo nos i obrazi i dve debele ka spolja izvrnute usne, i plavila dva sitna, duboko u glavu smeštena i redom retkih, žutih trepavica obrasla, oka. Takav pogled odavao je ženu punu čudne i neobjašnjive zavisti, gledala bi uvek i uvek napregnuta, kroz polu spuštene kapke, kao da škilji i kao da pokušava nešto da prozre. O njoj se u selu znalo toliko koliko je o devojci pred udaju bilo važno da se zna, da je bila iz dobre kuće, vredna, vešta s rukama, jaka i zdrava. Ilija više od toga nije ni želeo da zna. Nije se, poput drugih mladića u selu, radovao devojci u kući. Nije očekivao da mu se poda, a ni sam joj se nije davao, i nikada, baš nikada nije poželeo da nasloni glavu na njene tople grudi i da potraži lek za svoju tugu u njenoj malenoj i hladnoj ruci.

Olga je od prvog dana osećala da njen suprug gaji izvesnu odbojnost, strepela je da možda nešto sa njim nije u redu, da je u pitanju kakva čudna i nepoznata bolest, jer on jedva da je postelju sa njom delio. Noću bi do kasno ili do pred zoru sedeo sam i posmatrao staro pokućstvo iz vremena njegovih roditelja. Zamišljen i izmoren tugom, on kao da se namerno mučio ne dozvoljavajući ženi da mu olakša. Na počinak bi odlazio toliko kasno, kada je Olga, iscrpljena dnevnim poslovima oko kuće, već uveliko spavala, a kada joj je prilazio da legne, činio je to veoma pažljivo i tiho, ne iz brige da ju ne probudi, već iz straha da će ga onda ona dugo gledati tim sitnim očima što računaju i ispituju. Plašio se da to neće moći podneti.

Olgi je ipak, i pored osećaja nepripadnosti sopstvenom suprugu koji ju je katkad štipao kao hladni mraz crven okrugao obraz, bilo važno samo jedno: sve žene u selu zavidele su joj na tome što je Ilija oženio baš nju. Kada je sa ženama na reci prala rublje, Olga im nikada nije dala do znanja da nešto u njenom domu nije kako treba i hvalila je svoga Iliju, njegovu lepotu i snagu i silno domaćinstvo koje su zajedno gradili.

Ilija i Olga nisu imali dece, jer nesretna je žena poginula samo dve godine nakon što se okitila njegovim prezimenom. Bilo je to jednog čudnog popodneva kada su oblaci nekako penušavi a iskidani, jurili od Borkovića prema Dubljevićima, i kada je sunce što zalazi tako bilo zapalilo nebo, da su meštani sve provirivali iz kuća da vide prekrasnu boju vatre i žara što je gorela na nebu. Ilija je sa Olgom još uvek bio u poslu, oni su uz pomoć Olgine rođake Mare i njenog Luke plastili seno. Muškarci su ručno kidali i sekli travu, a žene su je, nešto dalje, skupljale i plastile u obliku stogova. Nebo poče da zavija i začu se negde, još uvek daleko, prva grmljavina i pokaza se kratak bljesak munjevit i beo i siv. Ilija se nije plašio, mislio je kako posao treba do kraja izvesti, pa se tek onda skloniti od moguće kiše. Luka se bio već pred prvom munjom prepao i zastao, ali je poštovao reč Ilijinu.

Kako je to tačno bilo, niko posle nije umeo hronološki pripovedati, ali svi potvrđuju da je svaki zvuk već bio utihnuo kad niotkuda i iznenda udari grom tačno u stog sena i dve nesretne plastilje. Mara je od straha ispustila grablje i bacila se na zemlju. Olgu je grom pogodio i na mestu mrtva, pobola je glavu u ono seno i u nepovrat. Meštani su dugo i prestrašeno prepričavali kako je toga dana Luka vikao Iliji: ”Crni Ilija, ubi nam grom plastilje!” I kako su obojica trčali ka njima, ali beše kasno. Mara se još dugo vremena posle oporavljala od šoka, a Olgu su kako običaji nalažu, ispratili na onaj svet.

Ilija za ženom nije žalio onako kako to obično biva kada smrt razdvoji ljubavnike, ali osećao je tešku bol što stoji za vratom kao kakv šumski patuljak i kako svakim korakom sve teže izdržava. Osećao se krivim za smrt supruge. Danima je dolazio na Olgin grob i sedeo dugo, povijen i zamišljen. Njegov lik, produhovljen silnim tugama koje mu nisu dale predaha, iscrpljen i razočaran, dobi nekakvu drugu boju i drugačiju lepotu. Oči mu izgledaše još krupnije i sjajne, kao dva velika i zdrava kestena, obrazi uvučeni a brkovi još duži, još uvek su pozivali na šegu. Ilija je svakom novom tugom bivao plemenitiji, mada to tada nije razumeo. On se nikada nije žalio ljudima iz okoline, niti pričao o onome što mu se događalo. Ponosno je gutao, trpeo i bolovao u sebi, a nastavljao da živi i pleni oko sebe svakog ko je samo na tren imao priliku da pogleda u te njegove oči.

Nastupilo je vreme gladi za Iliju. Bio je gladan ljubavi, reči i razgovora, gladan dodira, tek zagrljaja. Upijao je oko sebe sve magijske prizore prirode, svež vazduh, mirise trave i zemlje. Upijao je poglede, pozdrave i osmehe meštana, al’ ništa nije moglo zavarati tu glad, kamoli utoliti. Svakodnevni odlasci na Olgin grob postali su rutina, kao i osećaj koji ga je u tome pratio, i pusta želja da preboli. Vraćajući se tako jednog predvečerja s groblja, Ilija opazi mladu devojku kako preskače visokom travom obrasle grobove, i pred tim prizorom ostade oboren. Kakva je pusta, kako je krasna bila ta čudna i zamišljena devojka, krakata i užurbana, bila je to Miluša Peković.

Imala je usko izduženo lice koje se završavalo zavrnutom malom bradom, i prsilo prćastim nosem. Visoko čelo a pod njim prozirne, gotovo bele oči koje se nisu mogle zaboraviti. Krajevi njenih usana bili su zasečeni daleko prema gore, kao u vazda nasmejanih ljudi, a usne su joj bile boje kajsije ili narandžastog ljiljana u cvatu. Visoko smeštene obrve, tanke i crne kao noć i kao ugalj. Sigurno je bilo da ni jedna devojka iz Dubljevića nije imala takve guste i duge kose kao Miluša. Iako se od obrva do ispod brade umotavala maramama, vazda joj se niz leđa razmotavala duga kosa kao potok kome magla krije kraj. Imala je nezgrapno velike uši, i mada nisu ružile njenu lepotu, nisu joj ni bile od koristi jer je Miluša bila gluva. Ne potpuno, ali su oni koji joj se obraćaju obično morali mnogo da se napinju i viču kako bi ona čula šta joj se govori, pa kad su već svi iz njenog okruženja spoznali tu malu manu, osta ona prilično usamljena i bez čestih sagovornika. Već se bila i navikla na samoću, još uvek na granici između devojčurka i mlade žene, a dečijeg, razdraganog duha, Miluša je vazda pronalazila neke zanimljivosti rezervisane samo za nju, i dani su joj se često činili kratikim za sve pustolovine i nestašluke kojima se nadala. Nije se mnogo mučila svojim nedostatkom i nije bila svesna svoje lepote. A beše toliko lepa da se u oba sela sve što je bilo izuzetne lepote, poredilo sa njom, i govorili su ljudi “a viđu miline k’o da je Miluša prošla kroz kuću!”

Ilija je o njoj mnogo puta slušao, znao je da u Dubljevićima postoji takva lepota koja se nije dala opisati, ali nije se mnogo o njoj zanimao, bio je neretko moren sopstvenim nedaćama. No, od tog prizora na groblju, koji više nije mogao izbrisati iz sećanja, Ilija se poče raspitivati o devojci i svakoj najtanjoj vezi sa njom.

U Milušinom domu u Dubljevićima niko se nije usudio suprostaviti staroj majci Radosavi Peković. Imala je ta žena šest sinova i jednu kćer. Od svoje tridesete godine udovica, nikada nije skinula crninu, niti je ikada pokazala da je žena od krvi i mesa. U njenom domu, sve je teklo prema izvesnim mehanizmima koji su bili bez izuzetaka poštovani iz dana u dan. Radosava bi poput kakve vladarke provodila dane sedeći uz svoju kćer koja ju je dvorila, dok su svi sinovi bili van kuće, svak o svome poslu. Pekovići su bili jedna od tek par imućnih porodica u selu. Jedini su iz Dubljevića posedovali konje. Poreklo njihove imovine nikada nije u potpunosti rasvetljeno, niti bi se ko usudio da misli ili govori o imovini Radosave Peković. Svoju kćer jedinicu nije planirala da udaje, ili makar ne tako rano, kako je to bio običaj u selu. Miluša je bila nežni biser svoga doma, jedinstven i neprocenjiv. Zbog svojih problema sa sluhom, posebno pažena, a zbog svoje lepote mažena i voljena. Braća njena, znali su i po nekoliko puta u danu obilaziti kuću kako bi se uverili da je njihova sestra obskrbljena.

Miluša dobi takvo ime jer je svima u kući bila mila, od miline stvorena i dugo iščekivana. Radosava je šest sinova rodila, sve pokušavajući da konačno dobije žensko dete.

Ilija je dobro razumeo o kakvoj je vili gorskoj reč i da se takav cvet iz tuđe bašte ne ubire olako, ali o njenim očima nije prestajao misliti. Osećao ih je kao nešto blisko i pomalo njegovo.

Češće prolazivši kroz šumu koja je delila Borkoviće od Dubljevića, ili čak, u blizini kuće Pekovića, Ilija je samo čekao dan kada će ponovo sresti Milušu. Kada je jednog hladnog prepodneva sreo gde bere listiće bokvice, on uzviknu:

”Oj Miluša đevojko!” Niti mu Miluša odgovara, niti pogled diže. Ovaj će ponovo, glasnije: ”Je li to Miluša Peković il’ me oči varaju!?”

Devojka opet ne daje znak da je čula. Ilija se doseti priče o njenim velikim ušima kojima ne čuje dobro, pa joj priđe bliže, ali od spreda, da je ne uplaši, nego da ga primeti. Vidi ga konačno vesela devojka i odmah mu se nasmeši. Kad Ilija priđe sasvim blizu, boreći se s prizorom pred sobom i treperavim srcem, reče joj:

”Znaš li ti da u meni srca nije?”

Miluša će začuđeno i veoma glasno, kao da viče: “Kako to jadan ne bio?!”

Nastavlja Ilija: ”Tako, kad si me onaj dan na groblju srela, tad si ga odnijela.”

-“A šta veliš, nijesam te dobro čula?!”

Ilija će pomalo nervozno i mnogo glasnije: ”Velim, odnijela si mi srce, pa sam došao da ga tražim nazad!”

Devojka se slatko nasmeje pa reče: ”A šta ako ne dam?”

Momak oseti kako će se pred njom takvom istopiti kao poslenji sneg pred oštrim zracima sunčevim i uzvrati nešto tiše, znajući da će ga čuti:

”Ako nećeš, daj mi svoje da ga čuvam kao oči u glavi.”

Miluša se zagledala i posmatrala ga kao kad ne čuje dobro pa pokušava sagovorniku čitati sa usana. Ilija nije uspevao da ju gleda bez užurbanog, neprirodnog treptanja i sklanjanja pogleda. Najzad će ona:

”Je li, da ja tebe nešto priupitam, bojiš li se ti mene?”

-“Bojim.”

Iznenađena odgovorom, ona će ponovo: ”A što me se jadan bojiš?”

Ilija joj se osmehnu, zamrznuvši svet oko sebe i fokusirajući njene oči da stanu, reče:

”Bojim te se, kako se neću bojati, najprije si mi srce odnijela, a sad me, evo, tim očima siječeš k’o mačem.”

Zatim se okrenuo i bez pozdrava pošao nazad, kad se javi Miluša ponovo:

”Oj momče, ne reče mi ime svoje!”

Okrenu se Ilija: ”A što će ti jadna!?”

-“Da znam koga tražim kad budem pošla u Borkoviće i ponesem ti svoje srce na dar.”

-“Ilija, Ilija Londrović!” Uzvrati mladić veselo.

U kuću Pekovića brzo je doputovala vest o mladiću iz Borkovića koji svakoga dana dolazi u šumu na međi dva sela kako bi video njihovu Milušu i još kako uvek nosi sa sobom buket cveća. Pričali su meštani kako ih često viđaju gde zalaze na osamljena mesta i počeli su se pitati ljudi šta to njih dvoje rade i kakve li su Ilijine namere. Još brže je Radosava doznala i ko je taj mladić i o čitavom nizu nesrećnih okolnosti koje se vezuju za njegov život. Bila je prestravljena i razjarena, ne zbog strašnih događaja položenih preko Ilijinih leđa, već zbog tolike njegove samouverenosti i drskosti, gde tako jalov i bez velikog imetka pomisli i poželi najlepšu devojku u dva sela, koja je iznad svega bila Peković. Jedini cvet u Pekovića, pa njoj nije ravan ni crnogorski kralj, mislila je. Pomalo se i čudila svojoj Miluši, nije razumela odakle devojci hrabrost da za jedno siroče i siromaha, a pre svega udovca pođe, ali je pravdala ishitrenost mladošću i naivnošću njenom. Radosava posta besna guja, okrutnija i surovija nego ikada ranije, ništa više nije bilo važno u njenoj kući osim iznalaženja načina za što brže i efikasnije u korenu sasecanje noćne more koja se obistinjavala.

Veliku je prepreku u svojoj nameri Radosava previdela, a bila bi to možda jedina istina ovozemaljskog sveta: ljubav je sila nezaustavljiva. Protivnik njen može nastupiti samo u obliku prepreke koju ona lakim korakom preskače i brzo zaboravlja, te na svome putu nastavlja sve pred sobom rušiti i živeti, istinski živeti. Tako je živela Milušina ljubav o Iliji, raskošna i divlja u svojoj mladosti i upornosti. Majčine reči i sitne pakosti previdela je kao daleka dozivanja nepoznatog sagovornika koja slab sluh ne registruje, i napustila je jedne večeri sudbonosne svoj dom i selo svoje, Dubljeviće, da bi otpočela život u dvoje u ljubavi s Ilijom, u Borkovićima.

Nastupa godina čitava u znaku proleća, za Iliju. Sve što je u životu izgubio, proleće u obliku Miluše vraćalo mu je i to sa ozbiljnim kamatama. U svitanje, kada bi zraci sunčevi zlatno narandžasti probijali prozorsko okno i lomili poslednji mračak, Ilija se budi i uspravlja pa onda neko vreme sedi i posmatra svoju usnulu dragu, njeno blaženo lice i još kako joj izlazeće sunce pada preko trepavica i obrva bojeći ih zlatno. Kasnije će prepričavati ovaj čin iznova istim rečima: nikada nije oči svoje otvorila pre njega i ništa mu nije bilo tako dragoceno kao lovljenje prvog pogleda njezinog jutrom, uvek praćenog pitomim osmejakom kada bi ga ugledala. Život s Milušom bio je kao san koji nije mogao trajati večno. San tokom koga se čovek od miline smeje i smehom se sopstvenim probudi. Ilija je osećao kako će se od ljubavi sav rastopiti i pretvoriti u morsku penu koja se večno razbija o stene nošena talasima, od sunca svetlucaće poput svitaca i ukazivati ljudima na beskrajnu svoju lepotu kakva se rađa iz te božanske ljubavi o Miluši. Osećao je kako nije dostojan žene sa kojom deli postelju i pitao se čime je to baš on zaslužio da mu meke njene usne noćivaju za vratom. Noću, nakon teškog rada pred kućnim pragom znao bi podići pogled zvezdanom nebu i zahvaljivati Bogu što mu je omogućio da voli i bude voljen za uzvrat. Godinu dana kasnije dobili su kćer i nadenuli joj ime Vojka. Žene u selu nikada ranije nisu prisustvovale takvom porođaju. Miluša je devojčicu u teškim mukama rađala. Porođaj je trajao nepodnošljivo dugo, a vižljava koščata devojka kupala se u sopstvenom znoju i daleko odjekujućim urlicima. Niz tanane ruke slepila joj se duga crna kosa poput mokrih pijavica što uporno sisaju, njena bela haljina, sva krvlju natopljena cedila se niz noge po senu i detetu koje su žene iz komšiluka krvnički čupale iz Miluše da se ne uguši. Iščupaše je najzad živu i zdravu u neka gluva doba noći, a prvo što su na njoj primetile beše gusta crna kosa kao u već odraslih ljudi. Iliji su se suze poput klikera mešale s graškama znoja i on je ljubio još uvek krvavo i uplakano dete a zatim svoju ženu, po rukama, licu i po glavi, sklanjao joj nežno mokru kosu s ramena i brisao čelo svojim obrazom. Pamti on da su četiri žene stale jedna do druge k’o u vrstu i u čudu posmatrale njegov odnos prema ženi, tek prema ženskom detetu, uopšte činjenicu da je sve ove časove proveo tu sa njima i nisu se mogle nagledati ovakve prirode muške. Ilija nije osećao da nogama dodiruje tlo, uzbuđen i obuzet srećom koja je prevazilazila čitavo telo njegovo.

Prva oluja nakon Vojkinog rođenja odnela je Milušu i za sobom ostavila crn, munjevit oblak da guši i isparava tugom nad kućom Londrovića. Nesrećna žena je izašla u susret oluji kako bi oprala dečije rublje i na sva Ilijina uporna upozorenja i brigu osta ona tvrdoglava, ili ga možda nije ni čula. Izašla je ostavivši muža da pričuva dete, zauvek. Grom udari desetak metara nadomak kuće pravo u Milušu, devojka ispusti rublje i osta na mestu mrtva, okupana kišom.

Danima bez kapi vode na usnama, bez mrve hrane, Ilija nije izdržavao fizičku bol što komada iznutra i pokušavao je izgladnjivanjem što pre za Milušom poći. Žene iz komšijskih kuća neko su vreme vodile brigu o novorođenčetu, a kako im svako čudo nakon tri dana dojadi, poče polako jenjavati njihova brižnost, empatija i sažaljenje.

Ilijino lice posta modro žućkasto, pod očima crne brazde svedoče o neprospavanim noćima i tihoj patnji bez kraja. Usne njegove, sasušene i beživotne, usukale su se ka unutra i grickao bi ih dugo, sedeći u mračnom ćošku kuće, širom razgoračenih očiju koje ne trepću a fokusiraju bilo šta jer ni u šta istinski ne gledaju. To su bile oči mrtvog čoveka koji, gle čuda, još uvek treperi nekakvim polu životom. Vojka se u slami budila mokra, gladna i uplakana. Uspavljivala bi se sirota iscrpljenošću nakon obilnog plača i okrutnom zapostavljenošću očevljevom.

U isto vreme u drugom selu Radosava Peković tugovala je na sebi svojstven način. Bol za Milušom preobrazila je u mržnju prema Iliji, bio je to odbrambeni mehanizam uz pomoć kojeg bi nekako preživela nesreću koja joj se poput noža po sred srca zarila, i na svaki njen pokušaj da si olakša, činilo se da sečivo zapada još dublje u srž mišića parajući ga na pola. Ilija je za sve kriv, shvatate već, od trenutka prvog svog pogleda što ga spusti na Milušu, do njene smrti.

Radosava je poput svakog mislećeg bića osećala nužnost davanja svrhe preostalom životu, nesvesno se rađala potreba za opstankom koju je oživela tvrdom namerom da Milušinu siroticu Vojku uzme pod svoje i o njoj se stara. Verovala je da u detetu ima nečeg Milušinog, na koncu, nečeg njenog što će s godinama izbiti na površinu i nadomestiti tragičan gubitak. Četrdeset dana nakon smrti kćerke, Radosava šalje najstarijeg sina u Borkoviće po Vojku.

Dolazak mladog plavokosog čoveka na konju pred Ilijina vrata biće sol na inficiranu ranu ali biće i spasonosni vihor u Ilijina pluća udahnut koji se posle njima nastavlja širiti i rascvetavati do u nedogled. Muškarci se na kućnom pragu zagrliše bratski naklonjeni, ali kad dozna mladićevu nameru Ilija se osvesti i shvata – pogrešio je. Zapostavio je biser svoj neprocenjivi, krv svoju. Poslao je mladića onamo odakle je i došao s porukom: niko ga nikada neće odvojiti od kćerke i uz obećanje da će brinuti o njoj onako kako bi to Miluša želela.

U svojoj nameri Ilija je bio bespomoćan, ali snalažljiv i uporan. Doživeo je i to da ga žene u selu izbegavaju, čemu se nekada nadao, a sada strepeo pred uzvišenošću svoga cilja i realnim mogućnostima meštanki. Nije bilo dojilje koju nije spopadao kao nerazumno dete ili kao komarci svežu krv, dole kraj reke. “Oli mi jadnu siroticu podojiti, Bog te blagoslovio”, molio je. Često bi se žene sažalile na Ilijino podvaljivanje malenog novorođenčeta krupnih očiju i milog lica, ali najčešće, na način na koji je to činio. Pružao je devojčicu kao toplu veknu hleba koju od srca poklanja a sve sa pitomim i privrženim pogledom, uz smešak na levoj strani lica, gde bi mu obrva u istom tempu s brkom zaigrala. Ravnodušna je ostala tek po neka žena, i to ona koju je u mladosti surovo iskreno odbio uz objašnjenje kako ne želi više da oženi onu koju istinski ne voli. Ilija je vrlo dobro znao razlog odbijanja ovih žena, odlazio bi od takvih sa gladnim, uplakanim detetom uz reči: ”Nesretnice crna, dabogda ti vime presušilo!” Nezadovoljan, plašeći se da neće uspeti da nahrani dete toga dana, približavao se sve više lajavoj ženskoj prirodi tih dokonih seljanki.

“Nijesmo ti mi krave mlekarke, neće valjda i tvoja i moja na istoj sisi ojačati?”

-“A što ne bi”, siktao je Ilija kroz zube, “da ti nije žao mlijeka, oću li je pustit’ da umre od gladi pored tolikih sisa?”

“Oženi se ponovo”, dobaci mu jedna od žena, podrugljivo, pa prasnu u smeh.

Ilija se sav zarumeneo od besa, “oli poći za me”, odogovori joj, “računam, neće puno proći prije no što te grom ubije, učinio bih svima ođe uslugu.”

-“Iš, đavole!”

“Jadna bila, i vime ti presušilo neljudsko!” Odlazio bi uz slične kletve i mislio se u sebi: odakle mu takva jezičina i kratak fitilj koji ga na palacanja jezikom nagoni.

Uz sve poteškoće, Vojka je kraj oca rasla zdrava i razvijala se u veoma mudro i osećajno dete. Devojčica je bila vezana za oca telepatski. Volela ga je na uzvišene, nepojmljive načine za to doba i taj mentalitet. Spavali su zajeno, pribijeni u zagrljaju, otac joj je ljubio kosu i tanke prstiće, Vojka bi mu milovala uši, brkove i nos sve dok ne zaspi, znalo je dete bdeti nad njim kao ni jedan odrastao čovek.

“Tajo, ne umijem više dočekati tvoj dolazak noću. Oli me povesti sa sobom u polje, ja ću ti, vala, pomoći.” Reče mu ona jedne večeri dok su pokušavali zaspati.

–“Spavaj, dijete, nije takav rad za tebe, otac te poželi jednako, al’ što se mora, mora se.”

Maznim će glasom malecka: ”Neću ti ja smijetati, samo me povedi da budem sa tobom cijeli dan, biću dobra, viđećeš.”

–“Viđeću”.

Najstariji sin Pekovića navraćao bi u posetu Londrovićima često, po naredbi da se sa Vojkom vrati kući, ali nije dugo trebalo plemenitom mladiću da shvati o kakvoj je ljubavi između oca i kćeri reč, i izvršenje majčine zapovesti posta njemu izgovor za odlazak u Borkoviće. Posećivao je Vojku i Iliju i u skladu s mogućnostima pomagao, u hrani. Dubljevićima se vraćao uvek s novim izgovorima koje bi usuput smišljao “nijesu bili kod kuće cijeli dan”, ili “Ilija me uz pomoć komšija oterao!” Ili ”poslao je malu kod rođaka, nijesam je mogao ‘naći.”

Vojka je volela ujaka i radovala se njegovim posetama silno, a mladić, on se nije mogao nagledati dragosti i topline dečije koju ona na razne načine prenosi ocu. Morila ga je samo majka Radosava i njena ljuta želja da se Vojka u Dubljeviće dovede što pre.

Jednog su sparnog i vrelog podneva, uz rakiju, zamišljeno posmatrali planinski vrh sav od sunca usijan i zlatno seno svud’ oko njih, kad mladić konačno tiho progovori:

“Ovo ‘vako neće još dugo moći, Ilija.”

Ovaj ga samo levim okom mrko glednu bez pomeranja iz prvobitnog položaja. Nastavlja mladić gladeći brke koje je puštao slične kao u Ilije, samo su njegovi bili svetliji, zlatni.

“Ti znaš kakva me ljuta guja čeka kod kuće i…”

-“Riješićemo.” Prekida ga Ilija spustivši dlan preko njegove nervozne ruke kojom je gladio koleno.

Planinska sela po pravilu kratko uživaju proleće i letnju žegu, a hladne jeseni i zime čine se, ponekad, bez kraja. I tek što se meštani okrepiše toplim zrakom letnjim, jesen iz prikrajka suši poljsko cveće i ustupa čistu stazu zimi, kojom gorda maršira iznova osvajajući planinski vrh.

Kroz gole grane što ravno upiru k nebu, mrtve u smeđoj boji koja više podseća na sivu beživotnost, pružao se beli nebeski beskraj, maglovit, i iz sebe prosipao je po planinskim vrhovima prve, sitne, okrugle pahulje. Ilija je već krenuo put šume prema selu, zaokupljen mislima o devojčici koja ga kod kuće čeka i mučio ga je dolazak nove zime u Borkoviće koju će sa detetom a bez žene u kući, teško podneti. Razmišljao je o toploj gozbi koja bi ga na stolu čekala a čiji je opojan miris pozivao na prekid igre i odlazak kući, njegova pokojna majka ga nikada nije ostavila gladnog. Nije praštao sebi što on sada čini to svojoj maloj Vojki, iz nužde, znao je, da obezbedi ogrev i potrebnosti, ali osećao je kao da se samome sebi pravda iznošenjem činjenica i iz takvog vrtloga sopstva nije se dalo istupiti, kamoli predahnuti. Gledajući put pod nogama na kome je utiskivao prve tragove u snegu nije primetio kada pred njim osvanu kućni prag, a kada primeti uli mu se nova osvežavajuća snaga i on potrča u kuću ne bi li što pre zagrlio svoju devojčicu, znao je, samo njen dodir ga može okrepiti. Otvorio je vrata kao da ih želi razvaliti i odmah primeti preko praga nanesen sneg a hladna i mračna prostorija stane da huči kao da u njoj stanuju vetrovi. Pred njim se razjapila praznina poput ogromne vučije čeljusti jer Ilija shvata – Vojke ovde nema. U grudima ludo lupajuće srce ne želi verovati prizoru što ga oči gledaju, a grlo bez duše probi snežni breg kada je viknuo: ”Vojka!” Kakve su samo suze Iliji niz lice crveno od straha, hladnoće i uzbuđenja, potekle. Hvatajući se za glavu i neprestano ponavljajući: “Vojka, Vojka”, on stoji sada već ispred kuće i preleće okućnicu pogledom davljenika. Žene koji su nakon nekog vremena bezuspešnog dozivanja istrčale da pomognu, pamte njegove bolne vapaje i posle su ih dugo prepričavale. Govorio je ovako: “Bože, samo mi nju ne uzimaj! Samo nemoj nju. Sve sam ti dao, nijesam žalio ni tren, duše mi! Bože, vjerovao sam ti! Ništa mi nije ostalo!” Na posletku je pao na kolena, ridajući poput malog deteta, pogledao je u nebo, sklopio dlanove kao da se moli i još dugo ponavljao:”Samo ne nju.” Meštani se nisu mogli načuditi ovakvome Iliji. Nikada ranije nisu čuli verbalizovane emocije, pogotovo iz usta muškarca, a nekmoli da odrastao čovek ovako plače za ženskim detetom. Nisu se čudu mogli načuditi, a potraga za devojčicom je jenjavala. Ilija se nakon dosta vremena uspravi, izgledao je kao da je svemu na ovome svetu otkrio uzrok i posledicu i kao da ga niti jedna ovozemaljska sila više ne može raniti. Zaputio se na kraj sela, prema groblju. Meštani to nisu mogli znati, ali on je ustvari pošao k svojoj Miluši s planom da pokraj njenog groba legne, zamoli za oprost zbog toga što nije bio dostojan njihove Vojke, te da pored nje svoju izmučenu dušu ispusti. Čudo neviđeno bilo je ono što je ugledao kraj Milušinog groba. Nadlanicama grubo trljao je oči od šoka nesiguran i nepoverljiv ali tamo u belini snega i jezovitoj grobnoj tišini igrala se Vojka. Opazi je gde se malena i tanka preko ograde previla i nagla licem k majčinom grobu pa oseti kako mu se strela strepnje u srcu prelomila i kako su ostale još samo naznake onog onolikog straha da struje i trepere. Pozva ju tiho i bez prekora da pođu kući.

“Tajo”, počinje ona.

-“Oj, dijete moje?” Najširi osmeh njegov natapao se suzama.

“Vazda mi svi govorite kako je majka ondije, pa sam išla u posijetu.”

-“Ako si, ako si.” Odgovori Ilija strepeći od njenih krupnih očiju i te dečije pameti koja bi još svašta nešto mogla smisliti.

Kada su stigli kući, prazna, ledena soba stane da huči. Iscrpljen, promrzao i zamišljen čovek seda na seno i dugo je gladio kosu unazad. Devojčica se baci na kolena ispred oca, s nogu mu čupa obema ručicama priglavke, pa mu nežno trlja hladna i smežurana stopala, i nejakim izdahom puše u njih, kako bi ih ugrejala. Otac podupire dlanom obraz i ponosno a i s nevericom, bez reči posmatra čudesno dete. Vojka potom pruža ruke ka ocu i pomera prstiće kao da poziva njegove ruke da se daju njenim, otac to i čini a onda ona svojim ručicama sklapa njegove u zajdničku nekakvu školjku i nastavlja, sada u ruke, duvati, kako bi ih raskravila i zagrejala. Sa sjajnom okruglom suzom na donjem rubu trepavica, što magli vid a nikako iz oka ne ispada, progovara otac:

“Dijete moje, nikada ovo više nemoj ponoviti. Otac je hteo za tobom umrijeti.”

-“A što jadan?” Šaljivo će dete.

“Jer nijesam znao gdije si i jesi li živa.”

-“Što ne bih bila živa, ne sluti mi, đavole!” Odgovora ona pa prasnu u smeh. Ilija se sav ozari.

“Na koga li si takva dijete moje?”

-“Na ćaću!” Dovikuje mu već iz daleka, omamljena nekim novim nestašlukom koji joj u toku razgovora sinu.

Narednog jutra kuća Londrovića beše sva snegom zatrpana. Prve tragove utisnuo je mladi Peković, koji je pred vrata stao nepomičan dugo gledajući ih. Izgledao je kao da ga mori teška bolest. Razočaran pogled čoveka koji je izgubio svu životnu krepkost, bio je jedino što se dalo primetiti na ovom licu vlažnom od probijanja kroz snežnu mećavu do Borkovića. Gledao je kao da gleda kratke bljeskove slika svoga života kako mu promiču munjevitom brzinom pred očima. Ilija slučajno opazi mušku figuru kroz prozor i pođe proveriti ko je, a kada je ugledao mladog Pekovića, još požuri obradovan licem što ga prepoznaje.

“Sretne oči koga vide! Ulazi!”

Mladić ga glednu tim očajnim pogledom iskravim od prvih nadolazećih suza. Ilija naginje glavu u levu stranu kao da će u tom položaju stvari bolje sagledati.

“Ulazi jadan ne bio, zima je grdna!”

Najzad, mladić se trže iz skamenjenog stanja i brzim ponavljajućim potezom ruke poziva Iliju da izađe, nadao se kako Vojka još uvek spava. Ilija začuđen ne skida pogled sa mladića tražeći odgovore u njegovom smrtno ozbiljnom licu, iza leđa proturi ruku kojom zatvara vrata i pođe preko kućnog praga bliže momku.

“Govori!”

-“Ja…Ilija, ja ne znam kako bih ti ovo rekao.”

“Lijepo i brzo ako može.”

-“Ilija, đavoli je odnijeli šta mi napravi!”

“Momče, gubim strpljenje.”

-“Radosava poluđe! I braća moja s njom! Dali mi riječ, svi kol’ko ih je, da ako te ne izazovem na dvoboj i ne uzmem malu, ne dolazim kući. Majka veli, braća će mi presuditi. Veli: sad se o mome životu radi. Crni Ilija, ubiće me, krsta mi!”

Hvata ga za ramena panično jecajući. Ilija mu zgrabi ruke, spusti ih sa svojih ramena pa drži čvrsto međ’ dlanovima svojim kao da ih želi ugrejati.

“Smiri se momče, riješićemo.”

-“Ma šta ćemo riješiti crni Ilija?! Oni me čekaju da me ubiju! Ubiće me!”

“Neće, jadan, smiri se!”

-“Hoće, ne razumiješ! Ja tebe ne mogu na dvoboj izazvat’ ne mogu se s tobom boriti, ne mogu ti malu otjeti! Ja nijesam taj čovjek Ilija! Zatim, nešto tiše dodaje: “a ne mogu ni za nepravdu umrijeti..”

Ilija ga gleda kao da mu dodeljuje pomilovanje i kao da gleda svoje, drago, dete.

-“Čuješ li me ti!?” Prasnu mladić.

“Čujem”, počinje Ilija, “dok si ti bogarao kao poslednja narikača seoska, ja sam razmišljao”, i nasmeja mu se jednim brkom i zaigra obrvama. Mladić konačno dobi boju i živost u licu na ovakvu gestu Ilijinu, i obojica prasnuše u smeh poput zaigranih dečaka.

-“I šta si namislio, mudrače?” Pita mladić kroz smeh.

“Ovako ćemo: čujem, govore ljudi, biće rata, dolazi i do nas, ti meni moraš dati riječ sad i ne smiješ je prekršiti ni po cijenu života.”

Mladić ga zbunjeno gleda bez reči.

“Malu vodi odavde. Bježite što dalje, u ravnicu, a čuvaj je životom svojim. Ti i ja, sad ćemo u šumu poći, tamo ću ja u dvoboju izgubiti – ti ćeš mi presuditi. Malu ne daj onoj guji! Zavaraj je pa bjež’te dok je još vrijeme. I nikad joj ne reci što se sa mnom dogodi, da te dijete ne zamrzi jer neće razumijeti. Kaži joj da me grom ubio jer sam proklet!

Nasmeja se samome sebi na ove reči gledajući u mladića koji je bio zelenkast i žut u licu na ovu Ilijinu besedu.

-“Crni Ilija…”

“Daješ li mi riječ? Mala te voli, čuvaj je kao oči u glavi, zaklinjem te ja.

Mladić iznenada kao letnji silni pljusak počne ridati.

-“Ti nijesi normalan, Ilija…”

“Možeš plakat’ sad k’o dijete, a možeš mi dati riječ k’o čovijek, što i jesi. Ja sam se naživeo, i umoran sam. A ne mislim odavde bježat’ ni od rata, jer ne mislim Milušu napustiti. Iskusio sam silne blagodeti i sreću od kakve bih još dva života mogao proživjeti moćan. Ti si mlad čovjek, treba da živiš, ja bih za te’ umro bez riječi, samo mi je do ove moje sirotice. Daješ li mi riječ?”

Mladić ponovo briznu u plač. Jecajući, kroz polu otvorena usta iz kojih mu je curila pljuvačka niz bradu i vrat, on u mukama proturi: “Dajem.”

Ilija se okrenuo i pošao u kuću, naumio je pozdraviti se s detetom ali je strepeo od rastanka i budućnosti Vojkine kojoj neće moći biti zaleđina.

Usnulo dete posmatrao je Ilija sa setom i nepodnošljivom ljubavlju koju je o njoj osećao. Ona ga glednu. Iz očiju pospanih i ulepljenih krmeljama bacala je strele po sred njegove duše, nesvesna. Namejala mu se obrvama polu meseca. Ilija se spusti na slamu pokraj deteta, moleći se u sebi da ovako pospana neće do kraja shvatiti šta joj želi reći te da je neće rastanak ni pola zaboleti ovako kako njega sada boli.

“Dijete moje, vrijeme mi je poći.”

-“Gde da pođeš, jadna ti ja!” Trže se devojčica i već se uspravila iz ležećeg položaja.

“Kod majke tvoje, ona me čeka.”

-“Čekam te i ja, evo me, ođe, đe čekam crna!” Uzviknu pa briznu u plač.

“Ne plači dijete moje, s tobom je otac uvijek, a ona je dugo sama. Ideš s ujakom u jedan lijep kraj, gdje će ti život biti lakši. Nijesam te tako učio, da budeš slaba i plačljiva, ti sada oca zastupaš i prezime naše, jedina.”

Ljubi je u čelo i u kosu, uz nadljudske napore da zadrži nadolazeće suze, uspravlja se i polako kreće prema vratima. Na prag kućni, odakle se vidi izlazeće sunce, i odakle se još vidi spušteni oblačak iz koga ispadaju snežne pahuje, devojčica istrča bosa za ocem i kroz suze dobacuje mu:

“Ja ću ti vala za tobom umrijeti!”

-“Viđeću.”

Uzvraća joj Ilija uz smešnu grimasu na koju se dete začudi pa se malo nasmeja. Zatim ponovo zaplače. Jecala je i urlikala za ocem i ujakom koji ni uz sve napore nisu u sebi nalazili snage da se još jednom okrenu i pogledaju u nju. Ilija je grizao donju usnu snažno, do krvi, koja mu se slivala niz bradu kao sočna unutrašnjost pregrižene višnje. Put do šume, čini se, biće zauvek obojen tim izvanzemaljskim bolom i patnjom koju su za sobom ostavljali kao crnu i mrtvu pustoš što se puši nakon požara. Još uvek se u daljini čulo Vojkino naricanje:

“Joj, ku-ku mene, joj jadna ti sam i grdna! Ostavi me moj tajo! Joooj!”

Mladić je osećao kako mu se rebra skupljaju od neviđenoga bola i kako će mu sve organe smrviti. U sred šume on konačno umiruje sopstvene jecaje i progovara:

“Ilija, znam što ćemo, aj ti bježi jadan! Bježi odavde, nađemo se nekad, negde dole, u ravnici, ja ću te pronaći s malom, kad – tad!”

-“Nijesam ti ja takav čovijek. Dali smo riječ jedan drugome. Ja ostajem ovde, uz Milušu, ti odlaziš s malom, je li tako?”

“Tako je.” Posramljen i očajan uzvraća mladić.

-“Vadi sečivo, i budi brz. Glavu mi pusti dole, niz rijeku, da putujem i da se smijem ovim našim ženetinama.”

“Tvoja jedna glava vrijedi više no sve naše u selu. Mala će dobro biti, kunem ti se.”

-“Mala će dobro biti.”

Srebrno sečivo pada preko nabrekle plave vene što se debelim belim vratom pružala poput puzavice srasle uz panj, prekida je na pola i beskrajno belim snegom širi se jarko crvena lokva, po njoj padaju još samo slane suze mladog Pekovića razređujući ju.

Žene na reci posmatraju u čudu Ilijinu glavu. Ne, nije to bio ma kakav rečji ispljuvak, jer ove su se žene svega nagledale provodivši pola veka do pasa umočene u reku. To je bilo kao kada lelujavi sluzavi trag morske pene izvuče mesec i pomera kako mu volja, bilo je to kao kada mrtvu tišinu razbije jedan savim malen list breze koji pada na rečno lice. Bilo je to kao kada se pokojniku još uvek smeši jedan brk a sa njim i obrva pa se svedoci skamene i razjape vilice.

I sve žene zaćutaše prvi i jedini put u Crnoj Gori na međi dva sela i ni jedna ne pusti ni dah.

***

UNA KAPETAN (1997) rođena u Kuli. U slobodno vreme piše prozu. Mapira nekoliko priznanja na svom kreativnom putu: dva puta osvojeno prvo mesto na literarnom konkursu “Mesec knjige” za vreme srednjoškolskih dana i, kasnije, osvojeno treće mesto na ovogodišnjem Bookstanu, u Sarajevu, za književnu kritiku.