proza – Page 3 – čovjek-časopis

ŠEST DANA ‘RUKOPISA’ (6/6): BELMA KURTALIJA, 2009, Jajce, Bosna i Hercegovina

SJEME OD KAMENA

Sjedim na pragu kuće koja miriše na vlagu i zaborav. Kažu da su naši stari ovdje klesali sudbinu u kamenu, a meni se čini da je kamen klesao njih. Gledam u dlanove – jesu li ovo moje linije života, ili samo ožiljci tuđih strahova koje nosim kao neplaćeni dug? U selu, gdje vjetar brije oštrije od britve mog djeda Jovana, tišina nije odsustvo zvuka. Ona je prisustvo svega onoga što se prešutjelo uz ognjište dok je rakija pekla grlo, a ponos gušio suzu. Ovdje se muškost mjerila trpljenjem, a ženskost nestajanjem. Pitam se, dok posmatram sjenke koje se izdužuju nad ponorom: Je li sloboda uistinu bijeg iz rodnog gnijezda, ili je sloboda moć da se u tom gnijezdu ne postane jeka tuđih grijeha?
Djed je govorio da se zemlja ne posjeduje, već da se njome biva opsjednut: „Vidiš ovaj krš, sinko?” – govorio bi, dok mu je glas zvučao kao drobni pijesak u presušenom vrelu – „To ti je ogledalo. Što god u njega baciš, vratiće ti se kao kletva ili kao blagoslov.” Šta smo mi bacali generacijama? Bacali smo inat umjesto sjemena, i sad se čudimo što nam niču samo trnovite žice oko srca. Zar nije paradoksalno da najviše volimo ono što nas najviše sputava? Ta mitska vezanost za tlo, taj balkanski usud gdje je svaki međaš svetinja, a bratoubistvo tradicija. Može li se voljeti domovina, a da se ne mrzi tuđi prag? Ili smo mi samo zatočenici geografije koja nas je naučila da je stranac vuk, a svaki vuk zapravo prerušeni predak koji traži žrtvu?
Čovjek nije stvoren da bude spomenik svojoj prošlosti, već arhitekta svoje budućnosti. Naslijeđe je dar samo ako ga možemo nositi bez grča u kičmi.

___________________________________

RUKOPISI 49, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Uroš Đorović, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija), Gorica Radmilović (Makedonija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović; Pančevo : Dom omladine 2026.

KRATKA PRIČA LAZARA VELJKOVIĆA: TROTOAROVA ZAGONETKA

proza

Trotoar je bio čovek širokih ramena i uskih shvatanja. Tako bi bar neki rekli. Ovo je priča o njemu i njegovom najvećem poduhvatu, koji nestudioznim čitanjem možda i ne deluje tako.

Morate koristiti logiku, umeo je da kaže zaposlenima dok se debelim kažiprstom lupkao po slepoočnici. To nije bio savet vezan isključivo za posao. Isto im je pričao i dok su popunjavali osmosmerke i rešavali rebuse, ali i kad su bili u pitanju njihovi svakodnevni problemi, kao i ljubavni, porodični, psihološki ili problemi sa bolesnim ljubimcima, pa i smrću najbližih. Kada je, primera radi, Mara, lektorka omalenog stasa i prodornog pogleda, jednog ponedeljka ušla u kancelariju sva ko pokisla zbog poraza Partizana, on joj je rekao Maro, nemojte tugovati. Morate koristiti logiku. Sport je de jure i de fakto besmislica. Nešto slično joj je rekao i kada joj je teču pregazio voz.

Smatrao je sebe bastionom racionalizma, a racionalizam suštinom čovečnosti. Otud i opsednutost logikom. Naučnim razmišljanjem. A pre svega detektivskim romanima. Džaba to što ga je majka, profesorka književnosti, od malena usmeravala na braću Grim i Edgara Alana Poa, pa kasnije na antičke drame i Šekspira, i što ga je otac vodio na izvedbe Musorgskog i predstave Ibsena — Trotoarova mašta bila je i ostala monaški posvećena ubistvima i hvatanjima fiktivnih ubica.

Kada su Joka i Lale, njegovi roditelji, poginuli po policijskom izveštaju u saobraćajnoj nesreći, on je utehu pronašao u nasledstvu. Mala izdavačka kuća i zapuštena antikvarnica postale su njegove. Uz njih i ušteđevina. Trotoar je odmah dao otkaz u apoteci, upregnuo sve lične kapacitete, rasprodao starinu i konačno krenuo u ostvarenje sna. Ime firme promenio je u “Zagonetka”, logo u Sfingu sa znakom pitanja na čelu, antikvarnicu pretvorio u knjižaru, te se dao u kupovinu prava za whodunit i krimi romane, kao i za po koji noar strip i zbirku pitalica i zagonetki. Sve dok je delo kao centralnu tačku imalo misteriju koju je bilo moguće rešiti vlastitim umnim naporima, moglo je da se štampa. Takva literatura je dobro išla pa je on, sav okuražen, pokušao i sam u par navrata da piše. Ono po čemu su se njegove priče razlikovale od klasičnih detektivskih misterija je to što su od čitaoca zahtevale ne samo da pronađe krivca nego da i pre toga pronađe ne baš očigledan zločin za čije je postojanje Trotoar ostavljao tragove u tekstu. Bilo je jasno da mu ne ide. Imao je relativno dobre ideje ali su mu stil i sintaksa izmicali. Tako mu je rečeno i on je to (teška srca ali trezveno) prihvatio. Od naleta očajanja se odbranio preduzetničkim i izdavačkim uspehom. Ceo svoj ugled i identitet bio mu je kao pupčanom vrpcom vezan za Zagonetku. Zarađivao je duplo više od roditelja. Kasnije i petostruko. Ako se sabere dva plus dva, njegovo poslovno dostignuće i toliko bolji ishod od roditelja je lako razumeti. Joka i Lale nisu bili zdravorazumski nastrojeni ljudi već iracionalni zanesenjaci opsednuti polovnim knjigama, prašnjavim i napornim za čitanje. Budale, mislio je.

U srednjoj školi je bio najkrupniji u odeljenju. Već je imao visinu i ramena, a onda je počeo i da se širi od neaktivnosti. Nije voleo da se druži, niti da poput kakvog zadihanog maloumnika trči za loptom. Svaki dan čim bi se vratio iz škole i završio domaći prešao bi sa stolice na krevet i do kasno u noć uživao u bezbrojnim romanesknim ubistvima i detektivskim istraživanjima. Odeljenski cirkuzanti i delikvetni (od kojih je jedan kasnije postao ni manje ni više nego inspektor, a još kasnije i njegov biznis partner) počeli su ga oslovljavati Trotoar jer je zauzimao više od pola trotoara dok bi se gegao. Trotoari njihovog grada jesu sami po sebi bili uski te i nije bilo teško zauzeti polovinu, no to nije ništa menjalo. Dečak je bio širi od ostalih i to im je bilo dovoljno za stavljanje na stub srama. I otac i majka su u nekoliko navrata na roditeljskim sastancima pokušali da apeluju na druge roditelje da se sa tim nadimkom prestane i ako im je sin jasno i glasno svaki put podvlačio da ga ne srame zauzimajući se za njega kao da je neki nesposobnjaković koji ne sme ništa da preuzme. Njemu se to kako su ga zvali čak i dopadalo. Prijao mu je nadimak. Zašto? Odgovor je jednostav. Razmislite, nije teško. Ali morate koristiti logiku. Sledi rešenje za manje pronicljive nakon dve tačke: u noar detektivskim romanima često su antiheroji i opasni, mračni momci odrasli na ulici i velika je verovatnoća da neki od tih promućurnih, nenadjebivih tipova mogao da se zove baš tako. Trotoar.

Nadimak ga je pratio i na farmaceutskom fakultetu i ako ga tamo nisu uzimali za širokog već za vrlo uskog čoveka, tačnije čoveka uskih shvatanja i još užih interesovanja (jer je čitao samo to što je čitao, zamislite kakvog li greha biti strastveni hobista, i nije bio željan socijalizacije i provoda, a i muziku jedva da je slušao) ali je nakon studija nadimak polako ali sigurno zamro i ostao u prošlosti. Tako je bilo dugo vremena. Možda deceniju i više. Sve do trenutka kada je iznenada, za neupućene bez razloga, odlučio da ga oživi, te da počne tako da se predstavlja. Ubrzo je počeo zahtevati i od onih koji su ga već zvali po imenu da to prestanu i da ga na dalje zovu po nadimku.

Da li možete pretpostavi kog trenutka je to počeo da radi? Ako se postupno razmisli i izvedu dosledni uzročno-poslednični zaključci, do odgovora nije teško doći. Nije potrebno ništa više od ovog teksta. Kog trenutka je Trotoar presekao i odlučio da će stari, zaboravljeni nadimak biti njegovo jedino ime? Zastanite sa čitanjem. Mućnite glavom. Jeste li? Pametniji među vama sigurno su već shvatili. Za one koji nisu dovoljno oštroumni sledi rešenje: Trotoar je odlučio da je isključivo Trotoar onog trenutka kada su mu roditelji izgubili živote. Da tog dana nisu uskočili u kola i žurili da stignu na predstavu, Zločin i Kaznu, već da su krenuli na vreme pešaka, trotoarom, bili bi živi. Trotoar je mesto sigurnosti. Na saobraćajnicama se gine. Trotoar je takođe deo prošlosti, deo života u kome je imao autentični nadimak i u kome su mu roditelji bili živi. A i dalje stoji da je Trotoar nadimak za nekog opasnog tipa. Nekog mišićavog kriminalca koga se svi u zatvoru plaše.

Polako ali sigurno dolazimo do najzanimljivijeg dela zagonetke, a ona glasi ne samo ko je ubica već i ko je ubijen? Da li možete da pretpostavite? Hoćete napraviti pauzu sa daljim čitanjem i još jednom proći kroz priču od početka? Pozivam vas da to de fakto uradite. Ali ozbiljno. Ovo nije narativni trik ili osobenost pripovedača koji se sprda sa datom idejom već je stvarno poziv da to i uradite. Ko ne reši ne treba sebe smatrati iole pametnom osobom. Sve je na izvolte i u redovima. Ne volim da pišem između redova. Ovde je dakle stvarno tačka bez povratka. Ili ćete odložiti dalje čitanje i pokušati da rešite zagonetku ili ćete nastaviti da čitate po automatizmu, bez radoznalosti i želje (hrabrosti?) da se isprobate u ulozi detektiva ili detektivke.

Jer šta je čovek ako ne biće koje rešava (doduše i pravi) probleme? To nas izdvaja od ostatka življa. Mi smo životinja koja rešava probleme. Želim da budem upamćen kao neko ko je tako gledao na ljudski rod. Pozitivno. Optimistično. Sa beskrajnim potencijalom za progres i ako je naša planeta samo jedan atom u jednoj zrnu u skoro beskrajnoj masi haosa.

Zato i znam da ko god bude čitao ovaj moj tekst, taj (ili ta) će rešiti zagonetku. Prosto jer je ljudsko biće. Moj poklon tebi čitateljko, tebi čitaoče, je da se osetiš sposobnim da rešavaš probleme i zagonetke života. Neka ovaj tekst bude moja labudova pesma.

Odavde na dalje ću računati da ste ili rešili zagonetku ili se prepustili inerciji i lenjosti uma te samo nastavili da čitate kao da čitanje nije angažovano razmišljanje nego skakanje na svaku sledeću reč.

Dakle. Vrlo jednostavno:

Rešenje prvog dela zagonetke je sledeće: Trotoarovi roditelji. Uz malo promišljanja je očigledno. Oni su ubijeni.

Rešenje drugog dela zagonetke je sledeće: ubio ih je njihov sin, Trotoar.

Vi ste to sami rešili, siguran sam. Vratili ste se kroz priču i sve shvatili, pa i njegovu motivaciju koja se čita u rečenici nakon rečenice o njihovoj smrti. A i ko bi propustio informaciju da mu je određeni inspektor bio i poslovni saradnik. Da vam ne crtam, sve se poklapa.

Verujem da su najpametniji od vas shvatili i to ko sam ja, narator ove priče (to je već viši nivo zaključivanja, nivo gospodina Poaroa ili cenjenog Šerloka). Imam beskonačnu veru u pamet ljudskog roda.

U svakom slučaju svima vam čestitam od sveg srca na rešavanju Trotoarove zagonetke i iskreno se radujem što ste malo mućnuli glavama i razradili mišiće uma. Vaša budućnost je blistava. Spokojan sam.

ZA MOG ADVOKATA:

Gospodine Zlatiću,

Ako čitate ovo to znači da sam uspeo. Ubio sam se i pored svih zatvorskih ograničenja. Molio bih vas da date sve od sebe ne bi li ovo pismo bilo objavljeno od strane nekog od većih izdavača u zemlji (spisak imate) i da im to i pošteno platite.

Hvala na saradnji.

U potpisu,

Mileta Atanasković Trotoar

__________________________________________

LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pored objavljenje zbirke priča „Dnevnik gledanja“ (Imperativ), napisao i nekoliko filmskih scenarija od kojih su dva u predprodukciji. Objavio je i četiri kratke priče za književnu panoramu Čovjek-časopis, dve kratke priče u časopisu Razvitak, jednu kratku priču u časopisu Buktinja i jednu kratku priču za internet portal Strane.ba.

LAPIS HISTRIAE 2026: ALENA BEGIĆ, “S PROZORA”, prvonagrađena priča

proza

Zvao se Soni. Takvo ime su mu dali roditelji pošto je u to vrijeme bio popularan telefon Sony Ericson. Kad su čuli naziv Sony, odmah su pomislili na nekog uglađenog, naočitog i pametnog gospodina. Njegovom mlađem bratu dali su ime Dario i tako su se obadvojica zbog svojih imena isticala iz sela. Među svim Rašidima, Đulagama, Ramizima i Hamdijama, njih dvojica istupala su kao lijepi zamak s dvjema zastavicama na brežuljku nekog feudalnog imanja. To im je jedino i priličilo, pošto su im i roditelji, mada starija generacija, istupali zbog svojih uglađenih imena: mami je bilo ime Elma (što je bilo nesvakidašnje za stariju ženu), a ocu je bilo ime Arif, što nije priličilo seljaku, već ponosnom vladaru. Arif je bio direktor seoske škole i to je bilo isto kao da je bio bankar, šef policije ili nešto slično. Zato su ga jednostavno zvali Direktor. Neki nisu znali izgovarati tu riječ, pa su govorili i Doktur, Doktor ili Diktator, ali sve je to bilo isto.

Bio je krupan, ćelav i zdrav čovjek, s obrazima što su mu se podbuhlo crvenjeli kao dva gnjila paradajza, posuta sunčevim flekama u obliku skorenih lišajeva. Bio je više samosvjestan i silan nego strog, a lice mu je uvijek bilo nasmiješeno. Ali to nije bio glupavi i dobrodušni osmijeh kakvog većinom imaju debeli ljudi, već osmijeh čovjeka koji je bio siguran u sebe i svijet koji je izgradio. Sav je bio tako jak i crven da se mogao raspuknuti kao krvavi balon, a kad bi ga se neko slučajno dotakao, mogao se ožeći ili ispržiti ruku od vreline.

Njegove žene su se isto bojali, ali iz potpuno drugih razloga. Bila je duga, mršava i stroga. Kad bi neko stao pred nju, odjednom bi ga obuzeo sram što postoji. Nije skrivala svoj prijezir i osmijeh na njenom licu bio je podsmijeh. Koža joj se sjajila i mirisala na kremu; prsa su joj bila dignuta, kao da je pod rebra stavila tacnu, a na izbačenim ključnim kostima sjajilo se zlato. Nije nosila ni maramu ni dimije; bila je u hlačama i kosa joj se mračila hladnocrveno, frizirana u lokne. Obrve su joj bile naoštrene i mogla je dugo gledati u čovjeka, a da ne trepne.

Radila je kao učiteljica u istoj školi gdje je Arif bio direktor. Otišla je u penziju godinu prije muža i isto tako godinu dana prije njega umrla.

U naše selo su se doselili zato što su znali da u njemu ne živi obrazovan narod: ako si učitelj među zaostalima, možeš živjeti kao lord. “Sve ovo su sagradili na leđima seljaka”, govorila je komšinica preko puta, dok je gledala u četverospratnu, žutu kuću oko koje se vila vinova loza; u veliku ostavu i lijepo izrađenu drvarnicu, koja je bila veličine obližnjih kuća. “Ovu drvarnicu je izgradio na leđima Memage, koji mu je tri mjeseca šljakao za džaba. Nisi mogao reći da nećeš. Al’ ima boga. Eto… pomriše svi”, govorila je i na njenom licu se ispisivao osjećaj zadovoljene pravde.

Elma je bila moja učiteljica u prvom, a Arif u drugom razredu osnovne škole. Nakon toga oboje su otišli u penziju i pomrli. Soni je bio doktor, a Dario inženjer. Završili su školovanje u Rijeci i nikad se nisu družili s ljudima iz sela. Nakon školovanja Dario se, iz neobjašnjivih razloga, vratio u selo i jednom je došao i na našu nastavu kad nas je učio Arif. Pojavio se baš u školi jer mu je, k’o fol, nešto nužno trebalo. Ali ja sam znala da je htio samo da se pokaže, naročito pred glupom djecom, koju si mogao brzo zadiviti.

“Znate li ko je ovo? Ajmo, ajmo, pogađajteee”, derao se Arif u učionici, sav ponosan i razdragan. Bojala sam se bilo šta reći, jer je pored Arifa stajala šiba kojom me jednom mlatnuo jer sam se nasmijala usred časa. Gledala sam u lice tog Daria i izgledao mi je kao Soni. Samo strašniji. Koža mu je bila voštano bijela i svijetlila se kao koža njegove mame kad bi se nališpala kremom. Kosa mu je bila crna kao ugarak, koji se već par dana hladio u šporetu, namazana gelom. “Tako to izgleda kad samo bulje u knjige i ne vide sunca”, ponavljala sam u sebi, ogorčeno. “Soni, Soni….”, šuškala su djeca tiho, gledajući tu prikazu, a onda je neko poviknuo: “Dario!” i svi su se trgnuli. Arif je rekao “bravo” i upisao peticu u dnevnik. Nije me to dirnulo, pošto meni ionako nije trebala petica koju nisam zaslužila svojim trudom i radom.

Mrzila sam i Elmu i Sonija. Zagorčala mi je život već u prvom razredu, kad mi je uvijek davala četvorku, pošto nisam znala razlikovati između “m” i “n”. Zato sam krivila nju, jer je govorila kao da ima začepljen nos. Ali me ipak hvalila da sam bistra. Mislila sam da laže. Svaki dan pred školu mi se povraćalo od nje. Jednom na diktatu mi je dala trojku, pošto sam zaboravila staviti tačku na kraju rečenice. I zato sam krivila nju, jer je govorila sporo i zastajala je nakon svake riječi. Izazivajući, zadirkujući.

Svaki dan bih tačno u podne, prije početka škole, povraćala. Stomak bi mi se odjednom stisnuo i mislila sam da moram ići kakiti. A kad se ne bih mogla pokakiti, onda bih povratila. Otac me onda vozio kod Sonija na pregled. Dok smo se vozili, već bih se opustila i stomak bi me prošao, ali onda bih se opet uznemirila prije ulaska u Sonijevu ordinaciju. Sramila sam se jer je bio mlad i lijep.

Nikad nisam smogla dovoljno snage da ga pogledam tačno u lice, pa sam ga pamtila samo po obrisima: široka ramena, lijepa građa, blijeda koža i crna kosa zalizana gelom. Zapamtila sam i njegov glas koji je bio visok, otegnut i išao mi je na živce. Soni nije volio kad sam dolazila i osjećala sam da mu smetam i da ga iritiram kao što sam iritirala i Elmu. Znala sam da o meni pričaju i prenose si informacije – kako se pretvaram da povraćam i lažem da me boli – pa mi onda nije ništa. Više nigdje nisam mogla otići da me neko spasi. Gdje god bih krenula, svuda su bili oni.

Tačno godinu dana nakon što su Elma i Arif otišli u penziju, Soni se oženio. Imao je trideset i jednu godinu i bio je star. Kad si već tako star, ljudima svadba i nije nešto bitna, pa gledaju samo da se riješe. Zato je dan svadbe bio u kasnom septembru, hladan i kišovit. Ni lijepu ženu ne mozeš više naći kada si jednom tako star. “Vidi, k’o sahrana”, govorili su komšije, dok su gledali svadbu sa prozora. Niko od komšija nije bio pozvan, kako je takvoj svadbi i priličilo. “To su ti samo dokturi i inžinjeri”, govorilo se, i svi su bili obučeni u crna odijela sa velikim, crnim kišobranima. Jedino se mlada bijeljela u nekoj jednostavnoj, geometrijskoj haljini i s parom pokislih ljiljana u rukama. “Vidi je, zamotala se k’o čavka u stolnjak” govorili se i zaključivali da staroj mladi ionako ne pristoje napuhane haljine.

Nakon okupljanja, nastavili su zabavu u seoskom kafiću koji su taj dan unajmili samo za sebe. Niko drugi nije smio ući; vrata su cijelo vrijeme bila zatvorena i iza njih se nije čula nikakva muzika. Mnogi su zamišljali da se unutra dešava kao u onim filmovima, kad se svi skinu i guze jedni druge. Pokušavali su proviriti, ali prozori su bili zaštićeni teškim, crvenim zastorima. Sutradan je vlasnik kafane rekao kako ništa nisu jeli, ali su sve popili. ”Jebo ti tak’u svadbu na kojoj nemaš janje”, rekli su komšije i prijezirno zaključili kako ionako nisu ništa propustili.

Mladu sam vidjela za Kurban-bajram. Oni nisu slavili nikakve seljačke praznike, ali Kurban– bajram su poštovali, pošto je to bio praznik kad su svima mogli pokazati da kod kuće imaju dobrog mesa. Hodali su okolo i dijelili meso iz velike kante. S prozora sam gledala njihovu kantu, koja je bila glatka, zelena i čista. Nije bila kao u drugih, koji su upotrebljavali kante od građevinskog materijala, i koje su bile uflekane od tragova žućkaste krvi i skorenog cementa. Dijeljenje mesa po selu preuzele su Elma i snaha, što je za Elmu bilo povoljno, pošto je mogla raskazati i meso i snahu istovremeno. Meso im, doduše, nije imalo loja, ali zato je bilo umotano u tako maloj vrećici da nisi mogao nahraniti ni mačku.

Tad sam prvi put vidjela snahu kroz prozor i bila je ružna. Kratke, plave kose u obliku šljema i usta nije mogla zatvoriti zbog zuba. Bila je i jedna od onih slabunjavih, što su k’o fol elegantne, ali su bile sama kost i koža. “Fina, al’ ne može zatvoriti usta”, rekla je mama, jer nijedna bogata žena nije smjela biti ružna. Načula sam da je neka učiteljica i da predaje ili historiju ili engleski. Zamislila sam je: ima trideset godina, kosu kao šljem, usta nije mogla zatvoriti, svadba joj je bila sahrana i radila je kao učiteljica među nekom dječurlijom, udžbenicima i vježbankama. Povraćalo mi se i bila sam ljuta što nije barem liječnica. Najgori su mi bili oni ljudi koji su imali sve pare ovog svijeta, a to nisu iskoristili i napravili nešto iz sebe.

Od tad je nismo baš puno viđali. Stalno smo virili iza zavjesa, ali samo ponekad se mogao vidjeti njen plavi šljem kako izlazi iza kućnih vrata i odmah zatim bi nestao. Razveli su se već sljedećeg ljeta.

Ništa od njih nisam neposredno čula niti sam ih vidjela. Mlada je otišla kako je i došla; kuća je i dalje izgledala tiha i prazna izvana. Ali je mlada ipak pazila da kaže istinu prije nego što ode, da ne bi sramota razvoda pala na nju i da ljudi ne bi počeli lagati da je mužu bila neprivlačna; da je jalova ili nešto slično tome.

Do razvoda je, uglavnom, došlo na njihovom medenom mjesecu augusta. Otišli su na more i svekrva se uzdigla da ide sa njima. “Šta ima ići sa sinom i snahom na more”, govorili su komšije, mada njihova odrasla djeca isto tako nisu nigdje mrdala bez njih. Iako to nije bila poenta njihovog razvoda, svi su zaključili da bi s takvom majkom do razvoda došlo u svakom slučaju.

Jednog dana je mlada došla s plaže i vidjela Sonija kako se jebe s nekim crncem i to je sve u detalje opisala. Kako ga je crnac držao za butine i pljuskao po guzovima; kako su se obojici pjenila usta i kako je Soni stenjao kao žensko. Svima su se sjajile oči dok su prepričavali taj medeni mjesec, pa bi svaki put procurio i neki novi detalj. Da su im se oči prevrtale da su se vidjele bjeloočnice; da je crnac Sonija držao za spolovilo i muzao ga kao kravu; da je Soni crnca stiskao za jaja i tako dalje. Onda se priča završavala time da niko od njih nije primijetio kad je snaha ušla u apartman, pa je baš u tom trenutku crnac izvadio svoju stvar i poprskao po Sonijevom licu, a Soni je izgledao kao kurvica u roza tangama.

Ljudi su prepričavali dugo, samo niko iz Sonijeve kuće nije imao nikakav komentar. Dugo ih se nije vidjelo u dvorištu ili bilo gdje u selu, samo su odlazili i dolazili dugi i sjajni, crni automobili. Jednom je Elma valjda rekla da je njen sin najbolji i da je sve ostalo laž.

Ubrzo nakon Sonijeve rastave umrli su i Arif i Elma. Arif je već neko vrijeme ležao kao biljka, u kućnoj opskrbi. “Blago se njemu, leži k’o lord. Jedan sin doktur, drugi inžinjer – to ima sve pare. Samo lezi i uživaj”, govorila je komšinica Saćime, od koju se Elma grebala cijeli život i uzimala joj pogaču, jer je bila previše lijena da napravi svoju. Samo bi doviknula: “Ooo Saćime, šta ima danas za ručak”, i Saćime bi morala nositi svoju pogaču, htjela – ne htjela.

Kad je Arifu bila dženaza, došlo je puno ljudi u crnom, što je bilo neobično, jer je to bila dženaza, a ne sahrana. Ali ipak su se mogle vidjeti šarene dimije i marame sa cvjetićima njegovih sestara, koje su bile pomalo siromašne i živjele su u nekim udaljenim selima. Nakon toga umrla je i Elma i dženaza je bila ista. Ličila je na sahranu sa svim ljudima u crnom, samo ponegdje su se šarenile kakve dimije ili crvenio cvjetić u marami s pijace.

Osam godina kasnije je Sonijeva dženaza bila slična njihovima, samo što je ljudi bilo mnogo više – kako onih u crnim odijelima, tako i onih u šarenilu. Svi su jednako tugovali – on je ipak bio liječnik, a liječnik povezuje sve ljude i liječnicima se može sve oprostiti.

Poslije smrti Arifa i Elme, u kući se moglo čuti samo lupanje, pa sam se zbog toga sjetila i Daria, za kojeg sam zaboravila da postoji. Po cijelu noć je razbijalo, udaralo, lomilo i odzvanjalo za vrijeme ljetnih noći u kojima se nije čulo ništa osim pseće tuče i mačijeg čaputanja, pa bi se čak i oni ukočili i osluškivali šta se dešava. Dario je već odavno povilenio, samo su Arif i Elma to vješto skrivali dok su još bili živi. Nakon što su umrli, sve se raspalo. Ja sam zaključavala vrata, pošto sam spavala u prizemlju i bojala sam se da bi pomahnitao čovjek mogao domjesečariti do mene i ubiti me. Ili silovati.

Govorilo se da Dariu nema spasa. Već dugo mu nisu bile sve čiste u glavi (otkad se vratio u selo i cijelo vrijeme provodio u kući). Nije radio u svojoj struci i svima je bilo žao njegove inženjerske diplome, a ja sam osjećala kako se ta diploma kvari i crva iznutra, kao neko bogato piće koje užegne kad ga pustiš da stoji predugo na otvorenom. “Jebem ti sve… jebem ti mater i boga… glavu ću ti odsjeći… jebem ti majkuuu”, ponavljao je svaku noć dok je lupao u ostavi. Za njega je ostao da brine Soni, što i nije bilo loše, pošto je bio liječnik i razumio se u takve stvari. Barem Dario neće završiti kao oni što nemaju nikog, mislila sam, pa ih doživotno zavežu lancima za neki smrdljivi krevet.

A onda je, jedne pljuskovite noći, dok se vraćao s posla i ulazio uz vanjske stepenice da odnese Dariu hranu, Soni poginuo. Okliznuo se, pao na pločnik i glava mu je puknula po pola, razlivši se po dvorištu. Saćimin muž preuzeo je odgovornost čišćenja ploče nakon nesreće i kleo nam se da je tamo našao komad mozga. Možda je to bio komad u kojem je najviše bio doktor, brinulo me, a Saćime mi se klela da su ga frljaknuli u njivu. Sumnjala sam da to nije bila istina i da ga je ukrala sebi i podmetala unuku pod jastuk, da mu pređe pamet.

Soni je u bolnici umro već sljedećeg dana. “Eto, kad si doktur, a ne možeš ni samom sebi pomoći”, uzdisali su ljudi. Govorilo se da je Soni umro pošto je, pijan k’o letva, uzlazio uz stepenice i okliznuo se. Ali to nije bila istina. Soni je bio fin čovjek i sigurno nije poginuo kao pijanica.

Daria je nakon Sonijeve dženaze odvezla hitna i otišao je na liječenje. Ljudi su govorili da ima shizofreniju. A onda se, nakon nepunih mjesec dana, ponovo vratio i zatvorio u kuću. Samo ponekad bi se čulo lupanje u ostavi, gdje se nastanio za stalno, preselivši se iz četverospratne, žute kuće.

Svaku noć sam željno osluškivala njegova ludovanja, koja su bila tiha, mnogo tiša nego prije. Kao da je bio na nekoj granici između ludila i stvarnosti koja se lomila, neprestano u borbi sa samim sobom. Ludovao je odmjereno i tiho, kao da je znao šta mu se dešava, ali nije si mogao pomoći. Kakav kulturan i pristojan čovjek – mislila sam osluškujući – mada je lud, pokušava ne biti preglasan. Vjerovala sam da čovjek može poludjeti tek onda kad je iznimno pametan, kad ima puno u glavi. Samo neko širokih pogleda i plemenite duše može tako poludjeti, kao kad polude tragični umjetnici, opsjednuti idejama koje drugi ne razumiju. Sve to mu se sigurno desilo pošto je živio u selu i među ljudima koji ga nisu shvatali, pa je sve morao držati u sebi. I na kraju je eksplodirao.

Zamišljala sam da, onako u agoniji, razapet između realnosti i ludosti, dotetura do moje kuće u gluho nedoba, pun očaja. Začudi se kad me ugleda na dovratku, kao kad ugledaš čašu vode u pustinji. Dočekam ga blagog pogleda i otvorenog zagrljaja, čekajući samo njega pred svojim dverima. A onda grlim njegovo voštano lice nalik mramoru i crnu kosu hladnu od znoja; gledam u njegove ojađene oči, a on prepoznaje sličnu dušu u selu gdje je mislio da je potpuno sam. Tu noć vodimo ljubav dok na vratu osjećam njegove hladne usne; njegovu sklisku kožu otmjenog mrtvaca i slušam njegova grozničava šaputanja, u kojima se miješaju njegova dva ludila: ono općenito i ludilo za mnom. Kaže mi da je cijelog života čekao nekog kao što sam ja i moli me da se preselim u njegovu kuću – da će mi sve dati, samo da me ima pokraj sebe. A ja ću cijeli život živjeti među masivnim namještajem od mahagonija. I imat ću pare da odem studirati u Rijeku. A kad završim, bit ću još dovoljno mlada da nosim napuhanu vjenčanicu.

Od svih tih zamisli mi je vrelina strujala tijelom i zamišljala sam da se njegova pametna glava trese od plača na mojim grudima.

Nije ni znao šta propušta, mislila sam shrvano, kad bih došla sebi. Rijetko je zapuštao kuću, a kamoli prag vlastitog dvorišta. Mogla sam samo zamisliti kako su mu se sve mogućnosti zatvorile (a i meni) jer nije znao da postojim i jer je još možda mislio – ako je i mislio – da sam dijete iz drugog osnovne.

Razmišljala sam da bi i Soni možda bio sretniji da me upoznao. Zadnji put sam ga vidjela oko mjesec dana prije njegove smrti. Svojim crnim i dugim mercedesom zavio je svom silinom u naše dvorište, toliko da se svuda okolo prašio pijesak sa šljunkovite ceste, kao ljuta para iz usta zvijeri. Svirao je luđački i izašao iz auta zalupivši vratima, a ja sam bila sama kod kuće. Ušao je u obući i unio mi se u lice. “Reci svom prokletom bratu da je zadnji put palio svoje smeće na mojoj njivi. Još jednom i dobit ćete policiju pred vrata”. Gledao me pun mržnje, a ja sam u njegovim očima uhvatila titrav sjaj koji ga je odjednom izdao. I zbunio. Je li se u tom trenutku sjetio Lele, male zlatokose djevojčice kojoj je liječio trbuščić dok je bila još mala? I je li se začudio što pred njim odjednom stoji mlada djevojka vitkog stasa i duge kose boje njegove zapaljene njive?

Da nismo živjeli u ograničenjima, sigurna sam da bi me u tom trenutku obljubio. Možda se ne bi petljao s crncima da je na medeni mjesec otišao sa mnom. I ne bi razbio glavu da nije pio od tuge, kad bi znao da postojim i ja – ja, koja bih ga mogla razumjeti. Zamišljala sam kako lelujam u njihovom žutom dvoru, kao procvjetala mladenka među njima dvojicom, ugljenim vampirima.

Ali realnost je bila drugačija. Kad se nakon triju dženaza sve smirilo, brigu za Daria preuzelo je selo, pa su večeru nosili najbliži komšije, a ambulantska kola donosila su lijekove. Nekad se znalo i desiti da ode u obližnju prodavnicu; blijed i sklizak kao puževa krema koju sam počela koristiti uvečer. Trunuo je u onoj kući kao balzamirana mumija, a ja sam sa boli u duši zamišljala kako trune njegova inženjerska diploma. Sva sreća da sam nakon raspusta odlazila iz sela. Planirala sam si naći posao u Rijeci i studirati psihijatriju. Htjela sam postati liječnica i preuzeti Daria kao neizlječivi slučaj. A onda bih došla do otkrića o kojem bi svi brujali i svuda bi se spominjalo moje ime.

A što se tiče njih četvero, svi su nekako propali. Komšiluk je smatrao da im se sve to ne bi desilo – niti bi svi tako rano umrli, niti bi Dario povilenio – da nisu uvijek i samo učili. Ne valja djeci davati samo knjigu, mislili su. Neko mora biti i glup. Bitno je da su djeca živa i zdrava, a za ostalo će se nekako i snaći. Niko nije ostao bez svoje nafake i svoga kruha. U selu su nakon svega toga uveli obaveznu školsku higijenu i dozvoljavali su djeci izostanke i do dva puta sedmično. Bolje biti glup nego vilen. Ili mrtav.

___________________________________

ALENA BEGIĆ rođena je 1997. godine u Njemačkoj, a odrasla u Tržačkim Raštelima (BiH). Magistrirala je filozofiju i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Ljubljani, gdje trenutno pohađa i doktorski studij. Njezin književni prvijenac, zbirka kratkih priča pod naslovom „Dan za ispravljanje“, objavila je zagrebačka izdavačka kuća Durieux 2022. godine. Na slovenskom jeziku zbirka je objavljena ove, 2026. godine pod naslovom „Dan za izboljšave“ u prijevodu Klarise Jovanović (izdanje Cankarjeva založba). Alena Begić dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču i prva je autorica koja je dva puta dobila nagradu Lapis Histriae (prvu nagradu dobila je 2023. godine). Književna je kritičarka ljubljanskog Radio Študenta te članica slovenskog PEN centra. Uz akademski i književni rad, dugi niz godina posvetila je izučavanju klasičnog orijentalnog plesa.

ROMAN DEJANA VUKMIROVIĆA “OFK POLJANČE”, Besani, Beograd, 2025; odlomak

proza

Kada je vreme lepše, sve postaje podnošljivije. Čak i trčati devedeset minuta na fudbalskom terenu. Ali nije stvar samo u trčanju. Lepo vreme podrazumeva i onaj deo nakon treninga, kad se svi pobacaju i zalegnu na travu, u blizini aut linije i ono malo hlada što još uvek neolistalo drveće daje. Nisu morali čak ni do obližnje kafane Ljubičin konak, kako su to mesecima ranije radili. Razbacani u travi uživali su u, možda ne baš prvim ali među prvim ove godine, sunčevim zracima. Goran je ležao tako da mu je fudbalska lopta glumila jastuk, Dare se klatio na plastičnoj stolici, Stiv je glumio šankera koji je iz velike sportske torbe prosleđivao flašice vode, soka ili piva…

— Proleće je stiglo u naš grad. I vrapci se deru kao konji. Sezona parenja počinje baš sad. A prvi vesnik su oni. — Goran odrecituje, očigledno inspirisan promenom vremenskih uslova koja mu je trebala.

— Šta to beše? Partibrejkersi? — Miki podiže glavu, tek da proveri.

— Svašta. Kakvi crni Brejkerski. U pitanju su Dža ili Bu. Sa kultnog albuma „Spremanje ribljeg gulaša zahteva visoku koncentraciju” iz… — Goran zažmuri na jedno oko, dok drugo uperi uvis, kao da se napinje da pretraži davno nekorišćene foldere u skladištu svog mozga. — Iz 1993. godine. Eventualno 1994.

— Kakva si ti enciklopedija nepotrebnih informacija. — sarkastično prokomentariše Luka, Goranov mlađi brat.

— Što, bre?

— Pa evo… — Luka se pridigne u sedeći položaj — Koje kalendarske godine je Dušan Tadić postavio rekord u ukupnom broju asistencija?

— Trideset i sedam komada, 2021. godine. Al’ to je malo kontraverzno pitanje, da znaš, jer su dve u prijateljskim utakmicama. Tako da na nekim listama mu to ne broje pa i dalje vodi Messi sa trideset pet asistencija.

— Koliko patuljastih planeta ima u Sunčevom sistemu?

— Pet.

— Kad nam je kevi rođendan?

— Dvadeset sedmog septembra. Ne! Dvadeset šestog. Ne, čekaj! Dvadeset sedmog.

— Dvadeset šestog. Debilu.

— Dobro, možda mi neke stvari, tako, malo proklizavaju… — Goranu se vidi da je blago neprijatno — Ali sam zato spreman za kvizove.

— Još samo nekad u životu da se prijaviš za kviz. Ali, ne, tebi je i to ispod časti. Smor.

— Dobro, bre, Luka. Što si navalio na čoveka? — umeša se Salence.

— A, brate, nervira me taj: „Ja znam najbolje, tačka kom” stav. Dok ovamo neke krucijalne stvari čovek brljavi.

— Pa dobro. — Salence u ulozi UNPROFOR-a između dva brata, očigledno — To je i normalno da te braća i sestre najviše nerviraju. Ko će drugi?

— Jeste. — i Bata Velja stavlja virtuelni plavi šlem — Zato su i većina ratova bratoubilački. Evo vidi nas, na primer. S kim smo se najviše klali kroz istoriju? Pa s bratskim hrvatskim narodom. Logično. Nećemo s Kamerunom valjda?

Na trenutak svi zaćute. Po terenu pretrči blagi, prolećni vetar, ni nalik onoj besnoj košavi kakvu su imali tokom zime, kad su dresovi lepršali kao polovne zavese, a lopta bežala u aut brže nego što se bilo ko snađe. Sada, Sunce blago pecka obraze, a vetar napravi ono prijatno strujanje vazduha koje ih samo osveži.

— I da se razumemo… — nastavi Velja — Ja Goksija moram da branim jer mnogo, brate, volim taj njegov visokointelektualni i nadrndani smisao za humor. — ćušne loptu na kojoj Goran i dalje leži — Goksi, ajd kaži nešto smešno.

Goran ga pogleda ne baš prijatnim pogledom, blago iznerviran što mora da troši energiju kako bi loptu ponovo namestio kako treba i što ga tretiraju kao aparat koji izbacuje fazone kad ubaciš žeton — Kad Sunce sija i na groblju je veselo. I? Je l’ valja?

— Gde ne valja!? Vrh! — Velja se prvo zaceni pa se onda okrene ka Luki — Vidiš? Ti bi eventualno mogao neku foru sa dupetom ili prdežom da ispričaš. Ili: „Tri debela Nemca”. Taj fazon.

— Inače, ta fora nije moja. To je citat Čehova. — dobaci Goran.

— Eto! — Velja se uspravi i raširi ruke kao da prikazuje remek-delo — Vidiš o čemu pričam?! Čovek studirao. Načitan.

— Veljo, brate, da se smiriš. Što ti je Čobi već lepo rekao, ti ovde nisi na ugovoru za stalno. Lako se problematično ponašanje reši otkazom. Ili, još bolje, pozajmicom drugom klubu u neko vlaško selo. — Luka kaže ljutito, al’ namigne za svaki slučaj da se zna da je šala u pitanju.

— Pozajmite mene u neko vlaško selo! — vikne Miki.

— Ne ide to baš tako kao što si ti zamislio. A i tebi, programeru, tačno samo fali još neka vlajna da ti baca mađije i da ti baja nešto, ostavlja mrtvačke vodice ispod kreveta. Nemoj to. Ko da nisi sam sebi dovoljno komplikovan i neispavan. — odgovori mu Stiv.

— Kad već spominjem Čobija… — javi se ponovo Luka — Hoću da kažem da je baš ispao faca sa ovim otkazivanjem utakmice sutra.

Grupa se kolektivno složi sa ovim, što klimanjem glavama, što uzvicima potvrde, što podizanjem flašica u pravcu Čobija koji je sedeo nešto dalje udubljen u svoju večito prisutnu sveščicu i nesvestan o čemu se priča. Osećajući gomilu pogleda na svom potiljku, on se okrene upitno ka njima.

— Dođi ovamo, da ti čestitamo! — Salence mu mahne rukom, i on krene ka grupi, preko volje, ali svejedno sa zainteresovanim pogledom.

— Šta je bilo, babe jedne? Šta sam sad zgrešio? — odmah je zatražio objašnjenje.

Seda pored Stiva, i ne gledajući u njegovom pravcu samo ispruži ruku. Stiv mu doda flašicu kisele vode, koju ovaj odmah gurne nazad. Zatim se isto ponovi sa uzanom limenkom Guarane. I tek kada se u njegovoj ruci stvori limeka piva on to prihvati i uputi zadovoljan pogled Stivu.

— Samo kažemo da si baš kralj što si pomerio utakmicu sutra. — objasni kratko Luka.

— Naravno da jesam. Kralj. Pa nećemo valjda na Borkovu svadbu pravo sa utakmice, onako znojavi i pocrkali? Tačno ne bi izdržali po dva pića, i odnosili bi nas kućama i pre torte. Ne ide da se tako sramotimo, i nas i mladoženju.

— Vidiš, to je već promišljenost. Godine. — Salence objašnjava — Stvarno skapiraš neke stvari kako si stariji. Evo ti ovo za momačko veče. Borko je to lepo organizovao prošli vikend. Ok, nije bilo neko momačko veče… — ovde namerno napravi grimasu nezadovoljstva — Sedeljka na gajbi uz Pro Evolution Soccer i ketering koji je buduća mlada organizovala…

— Pa šta si očekivao? Striptizetu da organizujemo?

— Vidi, to da pikam fudbal na Playstationu i jedem neki fensi ketering… Neke picarele, kanapeje, mocarele… Nije baš kako zamišljam pandemonijum pre bračne propasti. Al’ dobro, bilo je kulturiška i nije bilo noć pred svadbu kako smo nekad mislili da mora.

— Tad smo bili mladi i glupi.

— Jeste, sad smo samo glupi. Al’ valjda kad si tako mlad to te nešto štiti. Hormonski štit nekakav. Koža ti upija alkohol, pluća filtriraju dim, a srce ti prašta greške. I još imaš i snage da ko bik izneseš sve. Je l’ se sećaš, Čobi, tvoje momačke večeri? Ti si nam bio prvi u društvu koji se ženio.

Na Tulbi, brdu iznad Požarevca, odakle puca predivan pogled na čitav grad, i gde čak tvrde da je i Smederevo moguće videti kada je baš bistar dan, je Džijev otac imao kuću. Nezavršenu i neomalterisanu, ali ipak natkrivenu, dvospratnu kuću. I u tom periodu njihove mladosti, na kraju srednje škole i prvih godina studija, je ekipa često koristila tu kuću za kojekakve, pa nazovimo to zabavne, aktivnosti. Uglavnom su to bila okupljanja zarad roštiljanja i pića njihove manje grupe, dok su se u par navrata tu pravile i ogromne žurke gde je bilo i po preko stotinu ljudi.

Večeras su tu, na tom Olimpu njihove mladosti, u svojoj standardnoj postavi, njih desetak, peku roštilj i zalivaju alkoholom. Čobijevo je momačko veče, tako da je povod specijalan. Mada je izbor mesa i pića ostao standardan.

Kao i uvek, u ovim akcijama, veče bi počelo uz pažljivo slaganje mesa na roštiljske žice i, kako su to voleli da zovu, kvalitetan izbor muzike. Rage Against The Machine, Ritam Nereda, Sex Pistols, Pearl Jam… Veliki zvučnici su bili „odpanjeni” do kraja i kuća se tresla, a zvuk se odbijao od golih zidova i u solidnoj meri izlazio napolje gde bi se kao kakav talas lagano prelivao niz brdo ka gradu. Srećna okolnost po njih je bila da je prvo ispod kuće bio veliki voćnjak koji je upijao većinu buke, inače bi ih verovatno komšiluk redovno prijavljivao zbog uznemiravanja.

Kako bi veče odmicalo tako bi i kvalitet opadao. Skoro svega. Meso bi postajalo više živo ili pak potpuno zagorelo, zavisno od toga ko bi bio dežurni roštilj majstor, a često se dešavalo da i zadnje ruke budu takve da su ćevapi završavali kao komadi nečeg ugljenisanog sa živim mesom unutra (što je smatrano svojevrsnim dostignućem kulinarstva). A muzika bi se transformisala, i to bez nekih lepih prelaza, ka pesmama kao što su „Uvenuće narcis beli” Jašara Ahmedovskog, „Janičar” Cuneta Gojkovića, ili „ Whatta man” od benda Salt’n’Pepa.

Ono što bi s vremenom podizalo kvalitet bilo je njihovo pevanje. Alkohol ih je oslobađao limita od dohvatanja viših skala, kao i straha od nastupa pred publikom. Raspojasani, uglavnom goli do pojasa, zagrljeni na gomili, su radili na višeglasnom asimetričnom izvođenju tih pesama.

— ‘Ajmo onu Ruzmarin! Još nosim na reveru… — razdrao se Vlada prvi.

— …na stolu mi pisma da joj dam… — priključio se Dži.

— …slika da joj dam! — insistirao je Vlada

— O, sranje. Oooo… Sranje. Sranje! — Čobi se lupio po čelu, izdvojio iz kruga, i zamišljeno stao gledajući ka gradu kroz rupu u kojoj će se, valjda, nekada naći i prozor.

— Ide pismaaaa! — insistirao je i Dži.

— Ne izmišljaj, bre, molim te. Lepo kaže slika. Šta pisma!? Kao, puno pisama ima na stolu!? Hoće, bre, čovek sliku zajedničku da pokloni toj aspidi!

— Šta je aspida, aman!? — ova metafora je očigledno zbunila Stiva.

— Žena-zmija.

— Aaa… Nisam znao.

— Sranje! — Čobi je viknuo i poskočio u mestu, u očajanju i besu.

— Dobro, ‘de, Čobi, ženiš se sutra i sad ti je malo kasno da shvatiš u šta si se uvalio.

— Ma, nije, bre, to…

Onda je Čobi objasnio kako je obećao majki svoje buduće da će kada krene u grad, na momačko, svratiti u neku od cvećara, koje su tad još uvek radile, i kupiti ruzmarin za sutrašnje kićenje svatova. Naravno, zaboravio je.

— Gde sad da nadjem ruzmarin, aman!?

— A, da probamo kod baka Kate u dvorištu?

Miroslav je, u to vreme, igrao ulogu jednog od onih karaktera koje svako društvo ima. Isti onaj lik iz serije „Black Adder”, onaj što nije ni Crni Guja, ni Boldrick, nego je onaj treći buljavi (što kasnije postane Doktor Haus u potpuno drugoj seriji). Pogubljen u vremenu i prostoru, što nije bila prepreka da ga društvo koristi kao izaslanika kad nešto treba da se vidi ili kupi. Uglavnom ćuti, ali povremeno bi izlazio sa nekom genijalnom idejom nakon koje, po pravilu, bi društvo završavalo u još većim govnima nego što su bila ona iz kojih su krenuli.

Ispostavilo se da je izvesna baka Kata prijateljica Miroslavove bake. Jedna od onih sa subotnjeg bridža. Ta ekipa bakica je subotom, umesto da poput regularnih baka gleda nedeljnu retrospektivu latino serija, kartala bridža. Prilično neobično za grad kakav je Požarevac. I ispostavilo se da je jednom prilikom Miroslavova baka rekla:„Kod Kate u dvorištu je tako divno procvetao ruzmarin.” Bar Miroslav je sve to tvrdio.

Odabrali su eltinu petorku koja je krenula u gerilsku akciju po ruzmarin. Dare je bio vozač. Jer on kad popije ne prelazi 30km/h. I ne ubacuje menjač u treću brzinu. To je delom jer nije siguran da bi mogao posle da pogodi i vrati u drugu, no sreća da time i nije u problemu jer njegova Lada može da krene i iz druge pa ni ne mora da koristi menjač. A delom je jer periodično je dobijao napade panike (“Aaa, put mi se sužava! Sužava mi se put!”). Osim što je Dare najbezbedniji vozač koga poznaju, dodatni razlog što su ga odabrali da vozi večeras je jer su procenili da nije dovoljno pijan da bi pevao s ostalima. To je vrsta kazne u društvu.

Prikrali su se dvorištu i preskočili ogradu bez problema. Svi osim Salenceta, koji je zakačio za onaj šiljak na vrhu i aterirao u žbun.

— Bedak, čoveče, a mislio sam da obučem ove pantalone sutra za svadbu.

Nakon minut-dva…

— Je li, braćo, zna li iko kako izgleda ruzmarin uopšte!? El’ to raste na drvetu ili je kao žbun?

— Ma, ćuti bre i čupaj šta stigneš!

Čobi je gledao zamišljeno u limenku u svojoj ruci. Zatim povukao gutalj i odmahnuo glavom.

— Bože, koje smo budale bili.

— Znaš šta? — Dare se takođe trgnuo iz sećanja — Ja nikada nisam video kako zaista izgleda neki kraj nakon što tornado prođe tuda. Te detalje nisam video, na TV-u uvek daju neke snimke sa visine odakle sve deluje samo kao gomila nabacanih sivih boja. Ali, ja pretpostavljam da to prilično liči na baka Katino dvorište, nakon što smo mi završili s njim.

— Ali ipak je najjače jutro sutradan. — Stiv ustaje, kako bi svima jasno dočarao šta se dešavalo — Mi stižemo tamo pred Martinu kuću. Neotrežnjeni i dalje. Al’ svi fino skockani. — pokazuje rukom kao da i sad ima kravatu, preko dresa.

— I žena nas oslovljava: „Stigli labudovi moji”. — Dare dobaci uz glasno cerekanje.

— A mi, labudovi, komirani. Goran, budući kum, jedva stoji. Ovako se pridržava za mene, podlaktio me. — nastavlja Stiv — I onda Dare otvori gepek da uzmemo taj ruzmarin. A, unutra… Tri paradajza. Nekoliko onih cvetova što rastu u grozdu. Đul valjda, ili zumbul, šta li je. Dve grane pune trešanja.

— Brate, nije bio paradajz. Nemoj sad da preteruješ. — Dare pokušava da se probije kroz smeh ostalih, od kojih se neki prevrću po travi.

— Brate, bio je. Dakle. Paradajiz, đul… Šta sam još rekao? Da, trešnje. Pa onda desetak belih ruža. Pa onaj neki ljubičasti smrdljevak sa sve saksijicom. Ladno je neko ubrao, ponavljam „ubrao”, saksiju. A nisam ja, majke mi. I gomila raznorazne trave tu onako razbacana, koja sigurno nije ruzmarin.

Stiv se zaustavi, da se i on pošteno ismeje sa ostalima. Pa nakon par trenutaka nastavi.

— I… — napravi pauzu da bi bio siguran da ga svi gledaju — I taštu je napala pčela koja je izletela iz gepeka.

***

Ležali su poslednji put kao par sa potpuno različitim prezimenima. Od sutra će nositi isto prezime. Ili će možda Lana samo dodati Borkovo na svoje. Držala ga je u neizvesnosti oko toga, iako je njemu zapravo bilo svejedno, ali joj je pustio to sitno zadovoljstvo da misli da ga muči. Jedino ju je pecnuo da ako spoji prezimena, i doda crticu između, onda obzirom na dužinu njihovih prezimena će imati problema u budućnosti da se upiše u one formulare gde imaš određeni broj kućica, jednu po slovu, kada upisuješ svoje lične podatke.

Provešće noć zajedno, a onda će je Borko ujutru odvesti u kuću njenih roditelja, odakle će je posle pokupiti kada dođe sa svatovima i muzikom. Cela ta vožnja, ta koreografija po običajima, delovala je kao pozorište apsurda. Ali nisu imali snage da se tome odupru, odlučili su da urade u skladu sa očekivanjima porodica. Ono u čemu jesu ostali tvrdi, je u nameri da se ne razdvoje veče ranije. Njih dvoje su bili presrećni u stanu koji su nedavno počeli samostalno da iznajmljuju. Razdvajanje nije bila opcija. Bili su presrećni, ali i preumorni od svih priprema za dan venčanja, pa im se ova poslednja noć činila kao mali luksuz u moru obaveza.

Lana je stavila Borkovu ruku na svoj stomak, nežno, kao da želi da ga podseti da se sve menja.

— Jesi li zadovoljan što je dečak?

Pomazio joj je stomak. Bio je jedva primetno zaobljen, tek je nagoveštavao nešto. Pogledao ju je, s blagim čuđenjem.

— Zašto bi time bio zadovoljan? Pobogu. Meni je stvarno to nebitno. Naše dete. Samo da bude zdravo.

— Pa meni je bitno da je prvo dečak… — ona uperi kažiprst preteći ka Borku — Jer imaćemo još dece, naravno. Bar dvoje ukupno. I onda će devojčica… — ponovo kažiprst ka njegovom licu — Imaćemo i devojčicu, naravno. Onda će ona imati starijeg brata da je štiti. Da zna da ako joj neki momak povredi osećanja da će imati posla s njenim velikim bratom.

— Valjda je to tako kad su brat i sestra. Mene je ovaj moj stariji gurao na silu u mračnu sobu ispred sebe, da ja se izborim tamo sa mrakom i upalim svetlo.

— I znaš šta još maštam? — Lana kao nije čula ovaj poslednji komentar — Da kad ona šeta gradom, on ide iza nje i udara čvrge ovima što dobacuju za njom. Mislim da je to jako bitno.

— Čuj čvrge? Macole. Kokavce.

— Šta je kokavac?

— Pff… — Borko stegne šaku u pesnicu i nesigurno napravi par gore-dole poteza — Ovako, kao da ga samo očešeš pesnicom po glavudži.

— Dobro, nisam baš mislila da mi dete bude siledžija neki koji će da bije narod po ulici. Ne moraju baš svi dečaci da se tuku.

— Pa… Ono…

— Šta?

— U nekom trenutku odrastanja… Verovatno će morati. Mislim, nije to ništa strašno. Prosto… Ne daš na sebe u nekom trenutku. Ili uskočiš da braniš nekog. Ili, brate, prosto nemaš izlaza.

— Ja se nadam, da ako dođe u takvu situaciju da nema izlaza, da će nam odnos biti izgrađen tako da će moći da nam se obrati za pomoć.

Borko skupljenih ustiju klima glavom, al’ to nije potvrdno klimanje, iako se glava kreće gore-dole. To je više bilo ono kontra bugarsko klimanje, gde njihovo gore-dole znači „ne” a levo-desno okretanje je „da”.

— Ne slažeš se? A jesi se ti potukao nekad dok si bio mlađi?

— Par puta. Da.

— I što se nisi obratio ocu za pomoć tad?

— Da l stvarno misliš da sam mogao da odem kod Časlava i da mu kažem da imam problem sa nekom budalom u školi?

— Ne vidim što ne bi mogao. Časlav je čovek koji ima razumevanja…

— Ti ne razumeš. Prvo, što bi Časlav našao tog lika i verovatno ga polomio kao čačkalicu, i ko zna šta bi to sve dalje prouzrokovalo. Policija, roditelji tog lika, pičvajz… Drugo, što ja ne bi mogao da živim od sramote u školi, jer sam zvao tatu da me brani.

— Srećom, nisu više takva vremena.

Borko ne odgovori ništa. Nasloni glavu na njen stomak, kako bi probao da čuje prve zvuke odatle. Lana ga pomazi po kosi.

— Je l’ si možda nervozan? Zbog sutrašnjeg dana?

— Ne. Svašta.

— Nisi zabrinut da možda nešto neće biti kako treba?

— Ma, ne. Šta? Sve smo organizovali kako treba. Ovi u restoranu su uigrani za te stvari. Torta stiže iz Pančeva sutra. Imamo rezervnu garderobu oboje…

Podigne glavu sa njenog stomaka i pogleda je pravo u oči. Video je da ona jeste nervozna, iako mu je pokušala podvaliti da je ovo „onako” i usput rečeno. Zato je probao da je smiri.

— Čak i da nešto pođe naopako… Mislim, šta je najgore što može da se desi?

***

Sve se odvijalo u savršenom redu. Lana, u nežnoj beloj haljini, sijala je srećom. Njen Borko bio je u odelu koje mu je savršeno stajalo, što je bilo iznenađenje s obzirom na to da on i svečane prilike uglavnom ne idu ruku pod ruku, otprilike ko Zlatan Ibrahimović i klupa za rezervne igrače. Ni on, ni ona, nisu su se zbunili ni zamuckivali kada je trebalo reći „Da” ili „Uzimam”. I prvi ples, za koji su vežbali, tačnije za koji je Lana vežbala a Borko gledao da je ne gazi ako je moguće, je prošao gotovo bez greške. Čak je Lana bila zadovoljna i kada joj je tetka, sa sela, koju ne viđa često, prišla i šapnula „Ćero, dobra udaja ti vredi dva fakulteta”, pa potom pogledala u Borka i klimnula sa odobravanjem.

Ali onda, negde na pola puta između matičara i iznošenja torte, bend je iznenada prestao da svira. Lana je uputila Borku pogled koji je govorio „Da li ti znaš nešto o ovome?” A on je samo odmahivao, delom da stavi do znanja da je i on zaista iznenađen, a delom i jer jeste bio u šoku zbog onoga čemu prisustvuje.

Čobi se popeo na binu i preuzeo mikrofon.

— Draga porodico, uvaženi prijatelji, kume… Molimo vas za malo pažnje.

Nakon što se masa utišala i fokusirala na Čobija, on je nastavio, uživajući u trenutku. Nikad nije imao problem sa nastupom pred drugima, osećao se kao da je to najprirodnija stvar.

— Ono što je jako bitno da shvatite je da ne možete sve da imate u životu. Ne može i lepa mlada, i kvalitetno pečenje, i ovaj sjajni ambijent. Sve da vam bude potaman? Ne može, mora nešto da žulja. I zato smo mi tu večeras da vam bar muziku pokvarimo. — napravio je pauzu dok su se ljudi već komešali — Samo za vas večeras! A posebno za našu predivnu i predragu nevestu. Grupa Svarog!

Borko je prebledeo.

Lana je u oduševljenju poskakivala i aplaudirala. Stiv je dreknuo: „Tako je, bre!”, Miroslav je viknuo: „Uaa, čupavci!” Salence je već skidao sako u trenutku kada je video da se Čobi penje na binu, sada je zavrtao rukave.

Iako mu je Čobi mahao da se priključi, Borko je i dalje stajao ukopan. Pokrenuo se tek kada mu je Lana prišla i gurnula ga ka bini.

— Ti, Čobi, nisi normalan, kunem ti se. — progovorio je kada se popeo i on na binu

— Lagano. Samo se opusti, mladoženja.

Iza njegovih leđa Dare je uzdahnuo. Čobi se okrenuo i raširio ruke u „Šta je sad bilo?” pozu.

— A, brate, vidi kako su im monitrani bunjevi. Svadbarski. Pola stvari je kontra postavljeno.

— Dare, molim te, godinama kukaš kako moraš da montiraš bubnjeve. I sad kad ti neko drugi najzad montira onda opet kuknjava? Prava si baba.

— Kad ste, bre, vi ovo dogovorili?

— Brate, ti si stvarno na tom sedmom nebu. Čobi ceo dan ne pušta mučenog pevača ovog benda. I ti ništa nisi video?

Borko je vrteo glavom i istovremeno nameštao bas gitaru. Dare je pokušavao da ubaci u memoriju mišića gde mu je koji element bubnjeva. Jedino je Toške, sa gitarom, bio potpuno miran i nasmejan.

— Jesmo spremni!? Idemooo! — razdrao se Čobi u mikrofon.

Na prvoj pesmi, „Zlatni ratnik“, gosti su gledali zbunjeno, mada je jedan deo, pre svega društvo koje je godinama pratilo svaki Svarogov klupski koncert, odmah skočilo na noge i počelo da đuska. Sredovečne tetke i stričevi od mlade i mladoženje posmatrali su sve to sa izrazom koji je varirao od šoka do blage zabave. Deci je bilo super, jer su ovi novi svirači delovali poput nekakvih crtanih superheroja, tako bučni, razbarušeni, glasni.

Kad su prešli na „Raspad sistema” činilo se da će svadba skrenuti u nepoznatom i čudnom pravcu. Salence se, iskreno ushićen, popeo na binu i oteo Čobiju mikrofon, a zatim doviknuo gostima: „Ajmo, ruke gore! Još! Vi tamo, nemojte sedeti, ovo nije sahrana, ovo je prokleti punk-rock!” Neki su se nasmejali i ustali, neki su se mrštili, a tri bake iz Borkove familije stajale su postrojene u uglu potpuno preplašene. Salence se bacio s bine, raširenih ruku, srećom tačno tamo gde su Stiv i Miroslav stajali pa su ga iskusno uhvatili i prizemljili.

U pauzi između druge i treće pesme, dok je Dare polutiho psovao bubnjeve, desilo se nešto još čudnije. Časlav, Borkov otac, koji je do tada sedeo diskretno neprimetan, naglo je ustao, prišao bini i… U trenutku kada je Borko pomislio da će iščupati kablove… On je izvadio iz džepa crvenu novčanicu od hiljadu dinara i zalepio je Čobiju za čelo. Čobi je zagrlio Časlava, koliko je to moguće kad si podignut skoro pola metra iznad nekog, a zatim teatralno protrljao hiljadarkom svoje znojavo čelo i gurno je u džep košulje, tako da joj jedan ćošak viri.

Kada su završili i svoju treću pesmu skupili su se zagrljeni i poklonili publici, svatovima, koja im je skandirala. Kao da je restoran sa keramičkim pločicama njihovo prirodno okruženje, a ne zadimljeni klupski polumrak.

Lana je bila presrećna. Uletela je Borku u zagrljaj čim je dotakao pod, i počela da ga ljubi.

— Bilo je fantastično!

Borku je bilo neprijatno. Kao da je i dalje bio zbunjen i zatečen svime što se upravo desilo. Pokušao je da pronađe reč za ono što je upravo preživeo. Nije uspeo. Pa se nasmejao.

— Pa, ako je ovo to „najgore što može da se desi” onda smo super prošli.

— Mislim, dragi… — Lana ga je pogledala značajno i sa saosećajnim osmehom — Da moja prabaka želi jedan ples sa tobom.

_______________________________________________

DEJAN VUKMIROVIĆ rođen je 1981. godine u Nišu, ali je odrastao u Prištini i Požarevcu. Tokom škole dobijao je nagrade na raznim konkursima i smotrama za kratke priče. Kasnije prestaje sa pisanjem, jer su ga povukli kompjuteri i sport. Početkom 2000ih pisao je blog, koji je neplanirano naslovio po svom online gaming aliasu “napušanović”, a koji je imao i solidnu popularnost. Nakon završetka studija na Elektrotehničkom fakultetu započinje svoju karijeru kao softverski inženjer a kasnije i menadžer. Godine 2024. se vraća pisanju i 2025. objavljuje svoj prvi roman “OFK Poljanče”, koji je lokalpatriotski smešten u Požarevac gde je proveo svoje tinejdžerske dane. Roman se na površini bavi fudbalom a zapravo je o drugarstvu koje ne stari, o entuzijazmu koji se uvek iznova vraća, o pivu posle utakmice, cigareti na aut-liniji i muzici koja nikad ne prestaje da svira.

ADAM RANĐELOVIĆ: CAPUT MORTUUM, Red Box, 2025; odlomak

proza

Nekog subotnjeg jutra, u nadolazećoj žegi što je obećavala jedan od uobičajenih nesnosnih letnjih dana, nekakav komarac je, čas se penjući, čas se spuštajući, sleteo na obraz gospodina Muliša, i ubo ga svojom izopačenom nosinom. I beše takov, jer ga je odmah zatim dočekao munjeviti pljesak – ceterum silentium est. Gospodin Muliš, koga je ubod krvoločne zveri prenuo iz sna, u potpunosti se rasanio nakon dobrog šamara, te mu nije preostajalo ništa drugo doli da ustane iz kreveta, uprkos tome što je za tako nešto možda bilo isuviše rano.
U kupatilu je pogledao svoj obraz, video bedne ostatke komarca, uprljane neuobičajenom količinom krvi, što je gospodina Muliša navelo na pomisao da je naporno stvorenje možda ispilo i iz grimiznog vrela njegove mile supruge, gospođe Gnus. Naježio se. „Uistinu smo ranjivi u samozaboravu, sa glavom na jastuku, kao na pladnju“, pomislio je, užurbano se umivajući. Nažalost, nije bio dovoljno brz u svojoj jutarnjoj toaleti, pa mu tako rečenica u potpunosti ispari dok je stigao do stola, na kome ga je već čekao doručak. Bio je prinuđen da prepriča svoje nedaće bez poetske vrpce, ali je sa zadovoljstvom primetio da su i gospođa Gnus i gospođica Hlamidija, njihova kći, pažljivo saslušale priču od početka do kraja, pohvalile pribranost i reflekse gospodina Muliša.
Ostatak dana proveo je izrazito samozadovoljno i bezdogađajno, osim što ga je nekih pola sata pred večeru spopala nepojmljiva štucnjava. Posle se život neukrotivo spoticao dalje, u svoj svojoj gluposti i letnjoj dosadi.

Muliš se rano budio jedino za misu i osmog dana u svakom mesecu – kad se ubirala renta. Rentijer – to je, poput pesnika, kompozitora i sličnih finih zanimanja, nešto kao vokacija, samo profitabilna. Muliš je bio rentijer. Posedovao je izvesni broj stanova u svome rodnom gradu. Koliki? A šta vas to zanima? To je pitanje za poresku ili katastar, ne za književnost. Uglavnom, Muliš je dobro živeo od izdavanja nasleđenih nekretnina, i jedina trenutačna briga bio mu je stan u širem centru, koji je već izvesno vreme čamio prazan. Malo je reći da su mu prizori beskućnika tih dana izazivali blagu nedoumicu: otkud toliki klošari pored onako lepog, prostranog i nadasve nenastanjenog stana? (Zarad pouzdanosti našeg pripovedanja, naglasimo da je tamo ipak živeo jedan nenametljiv štakor starinskih manira, koji se isključivo hranio knjigama. Nažalost, preminuo je još na samom početku ove pripovijesti.) Ali Muliš je odavno odustao od kopanja u tuđim dušama, tek povremeno, u potpunoj samoći, čačkajući svoju sopstvenu, baš u tom nerentabilnom prostoru, iz kojeg se otvarao raskošan pogled na široko, ravno dvorište nekadašnje klanice, a danas neke vrste zadnjeg dvorišta Ministarstva zdravlja, u kojem su smešni mladi činovnici pušili cigarete nakon lagane gimnastike, povremeno se prepuštajući sodomskim razonodama, koje će im zasigurno kasnije ogaditi više aspekata bračnog života.
Muliša je to sve vraćalo u bezbrižne dane momaštva, pa je stan redovno napuštao u i više nego melanholičnom raspoloženju. Obično bi se pre toga doveo u red, umivši se ispod jedva odvrnute slavine. Tako i ovog puta, samo što je sada stajao sa peškirom u rukama, razgledajući u ogledalu nešto nalik na malo bezbojno ispupčenje, reklo bi se, baš tamo gde ga je onomad ubo komarac. Muliš ga pažljivo opipa, ali ne oseti nikakav bol, ništa. Kako je već bio obavio sav posao predviđen za taj mesec, odluči da na putu do kuće navrati kod svog prijatelja i porodičnog lekara privatne prakse, doktora Metzgera.
Čekaonica je bila prazna, i Muliš je u pratnji neuobičajeno uzbuđene medicinske sestre, koja je teško disala, češkala se po celom telu i neumereno žalila na opstipaciju, ušao u doktorovu ordinaciju. Metzger, očito udubljen u svoje papire, reagovao je tek nakon što se sestra dobrano izbrektala. Tada je doktor srdačno pozdravio svog prijatelja, i brižno uzeo mladu ženu pod ruku.
– Gospođice Cadere, kako vaš kašalj? Bolje? Pijete li laudanum koji sam vam dao?
Sestra ga je pogledala svojim skupljenim zenicama i razdragano klimnula glavom. Kako ju je tu spopao još jači spazmatični val, Metzger iskoristi priliku da je iscedi iz sobe kroz jedva odškrinuta vrata, kap po kap. Nakon što se gospođica Cadere pretvorila u benzinsku lokvu s one strane jave, tuga se nepristojnom flekom razlila po nogavici doktorovog lica, vrela poput sunca ili sveže rane.
– Sirotica. Reklo bi se, eklatantan slučaj tussis difficilis. Šta sve nisam pokušao! Prvo sam joj puštao krv, onda sam joj dao heroin, pa laudanum… I znate li, dragi Muliše, zašto ništa od toga nije pomoglo? (Rentijer se nelagodno smeškao – uvek se osećao intelektualno inferiorno u društvu Metzgera.) Jer korenje bolesti raste iz glave, jelte, iz neke mračne klice u duhu. Ili, drukčije rečeno, u krvi leži ludilo…
Doktor je izvozao čitav govor (njegovi pokojni roditelji bili su loši glumci u popularnoj putujućoj vodviljskoj predstavi pod naslovom Ovo cveće liči na prikaz veneroloških oboljenja iz medicinskog atlasa), povremeno namerno mucajući, katkad ne izgovarajući samoglasnike, žonglirao rečima poput „trepanacija lobanje“, nakratko je naizgled zaspao, pa je stenjao, a onda, napokon, uzdahnuo i približio jednu od stolica onoj na kojoj je sedeo Muliš, kome osmejak nije silazio sa plavih plavih usana.
– Recite, prijatelju, kako su vaše uvažene kućne dame – reče doktor nežno, nežnije.
– Hvala bogu, dobro, blagodarim što pitate.
Metzger dodatno privuče svoju stolicu Muliševoj.
– A vi, kako vaše samočuvstvije?
Metzger beše poznat po svojim ljubavničkim podvizima i apetitima, tako da je njegov blag pogled u sebi uvek sadržao i nešto nalik na spretne prste na klizavom terenu. To se smatralo doktorovom privlačnom stranom, ali ih je taj učeni čovek posedovao u ikosaedarskim količinama, zbog čega su mnoge među njima morale ispasti poprilično gadne. Muliš pak po prirodi sramežljiv i plašljiv, nije mogao izbaciti iz glave ono Metzgerovo o krvi u kojoj leži ludilo, uprkos tome što u porodici nije imao slučajeve oboljenja uma, ako izuzmemo dedinog brata, koji je zapatio giht ližući tanjire pri dvoru kralja Norca od Totrljana.
Strah od toga da će pred doktorom ispasti ludast, budalast i neprimereno paranoičan ipak je popustio pred strahom od duge i teške bolesti, koja bi kulminirala nedostojanstvenom smrću u punom jeku sredovečnosti. Uostalom, šta je Muliš imao da skriva od čoveka koji je povremeno spavao sa njegovom ženom, pokatkad aludirao na to kako ima najozbiljnije namere u pogledu mlade gospođice Hlamidije, i zabrinjavajuće regularno nudio menice koje su za njega proizvodila slepa deca u sirotištu, gde je zauzvrat obavljao besplatne preglede? Ohrabren duhom njihovog čvrstog prijateljstva, rentijer se izokola požalio na čudnovatu belu tačku, kojoj tobože nije pridavao nikakav poseban značaj, nego je uvodeći u razgovor kao kakov kuriozitet. Očekivao je snishodljivost i eventualnu dozu laudanuma, za svaki slučaj prećutavši priču o komarcu (koje se možda zbog stresnosti situacije nije ni setio).
Međutim, Metzger je približio lampu Muliševom obrazu, teško dišući kroz nos. Lampa je zujala nekako poznato. Nakon vizuelnog pregleda, doktor stade kažiprstom milovati ispupčenje, onda je pokušavao da ga iscedi, a zatim, ćutke, ustao i otišao do belog kredenca, odakle je izvukao kutiju sa sitnim iglama.
– Uvaženi prijatelju, gotovo sam siguran da se radi o običnoj alergijskoj reakciji. Sad ćemo to ispitati uz pomoć ovih iglica. No ništa se vi ne brinite, neće boleti.
Naravno, bolelo je. Metzger je zabo preko trideset igala u Mulišev obraz, jednu po jednu, sporo, trapavo, blago isplazivši jezik usled silne koncentrisanosti i puštajući vetrove od kojih se soba ubrzo pretvorila u sumporno izvorište bez ikakvog lekovitog učinka. Lampa je sada ne samo zujala nego i grejala. Rentijerove oči bile su pune vode, ali nije ni pisnuo. Nakon što je medicina iscrpela svoj radoznali sadizam, Metzger je, klateći glavom (pokušavao je da odagna misli nepristojne prirode, koje su uključivale sapun u tečnom stanju), prepisao Mulišu kremu od mlevenih miševa, inače sjajnu za desni, koju bi trebalo da maže po unutrašnjoj strani napaćenog obraza. Naravno, dogovorili su se da doktor pod obavezno i čim pre navrati na večeru. Obojici su bili vlažni dlanovi, pa su cmokotali za vreme srdačnog i dugog rukovanja na rastanku.

***

“Caput Mortuum opisuje nastanak i kraj i ponovni nastanak sveta, smešten između uboda komarca i hipertrofije malograđanske stvarnosti. I to čini u jezičkom zanosu razigranom do tačke halucinacije. Ali, ispod te razigranosti krije se hladan uvid u to koliko smo i sami duboko ogrezli u logiku rentijerske stvarnosti.”

“Iznenadnim preuveličavanjem detalja i ironijskim umanjivanjem ambicioznosti i varljivosti likova, razotkrivaju se najopasnije posljedice dogovorene svetosti privatne svojine. Dapače, Caput Mortuum nas suočava s vodviljem u kojem i sami nastupamo kao supotpisnici pogodbe kojom otuđujemo osnivačka i druga svojstva elementarnih čestica (koje još uvijek dijelimo s početkom svemira) za sigurnost i solventnost onih katastarskih.”
— Aneta

“Oktobar je 2025. Gnusovi i Metzgeri ovoga svijeta ubrzano grabe svaki kvadrat životnog i prirodnog prostora. daveći se međusobno dok se iza ugla pomalja još jedna svjetska klanica. Caput Mortuum — to je ono što ostaje nakon što je svijet izgorio.”
– Lujo

“Buržujski Pandemonijum. Psihodelija svojinsko-vlasničkih odnosa. Loš trip rentijerskog uma. Odličnost. Ova je knjiga delirični micelijum koji pupi, grana se i širi sve dok u potpunosti ne
zapremi totalitet malograđanske stvarnosti.”
– Uroš

“U rablezijanskom zanosu Caput Mortuum nas veštim i bravuroznim pripovedanjem uvlači u svoj živopisni svet, stvoren prefinjenim jezičkim eksperimentom koji obiluje britkim humorom, jakom ironijom i zaboravljenom lepotom. Apsurdno postajanje čoveka, načisto zavisno od Slučaja, ovde se razumeva kao umiranje koje nema kraja, već u ključu ruskih avangardista postaje neizostavni deo kružnog kosmogonijskog procesa stalnog preobražaja.”
— Vasilisa

___________________________________

ADAM RANĐELOVIĆ, rođen 1994. u Moskvi, SSSR.

KRATKA PRIČA TIHANE PETRAC MATIJEVIĆ IZ ZBIRKE “KUĆA ZA LUTKE”, Galerija Kranjčar, Zagreb, 2026.

proza

BAŠ KAO STARA LADA S POKVARENIM KOČNICAMA

Dani su mi svi jednaki, doktore, isti prizori dok hodam prema poslu, lik u plavom radnom odijelu čeka prijevoz, stari se šeće sa psom, bucko kasni u školu, ali ipak bulji u mobitel. Jesam li se probudila opet u jučer?

Nikoga više ne mogu podnijeti. Ivan mi je rekao da sam kao stara Lada s pokvarenim kočnicama – svakom kažem što ga ide i ne mogu se zaustaviti na vrijeme. Svi su već na rubu da me ubiju. On smatra da kad bi svi cijelo vrijeme govorili ono što misle, za tjedan dana više ne bi bilo ni jednog živog stvora. Ali koji je smisao sveg tog glumatanja? To je tako zamorno. Samo želim u Gorski kotar, doktore, tamo je sve bolje, na klupi ispod bora. Da me samoća obavije tiho, debelim slojem kao vatom. Ma kupit ću si tu kolibu u Gorskom kotaru, pa makar mi to bilo zadnje.

Na poslu se smijem glupim šalama, slušam žalopojke o raznim boleštinama i čajevima za probavu, savjete o održavanju kućanstva i dobre probave, vijesti iz crne kronike i nove političke afere koje mi odmah potaknu probavu.

Glas kolegice Irene iz ureda ne probija samo bubnjiće – probija zvučni zid! Danima prepričava sve detalje s ljetovanja, što su jeli, tko je kuhao, je l’ se pile prepeklo na dvjesto stupnjeva, je l’ strina s rozacejom išla na sunce, da od ujnine tetke bivšeg muža sestra ima varikozne vene, a nećak je baš nezgodno stao na ježa. Kako se to zgodno stane na ježa, pitala sam je peti dan i rekla joj da napokon ušuti. Koga briga za povijest kožnih bolesti tvoje bliže i dalje rodbine i što ste jeli!? Svi u uredu gledali su me preneraženo. Irena me gledala zabezeknuto, ali je barem ušutjela. I iako je svima laknulo, ja sam na kraju završila na razgovoru u Ljudskim resursima zbog ispada. A što je s Irenom, pitam ja. Njoj svašta ispada iz usta pa nikom ništa.

Kad sam došla kući, rekla sam Ivanu da jednostavno trebam tu brvnaru u Gorskom kotaru, ali je odmah počela petnaestominutna kuknjava o kreditu, o plaći koja kasni, gaćama kojih nema čistih i ručku koji nikako da završim jer gledam kuće na Googleu. Rekla sam mu: samo se žališ i kukaš. I ja se svakako osjećam, ali trudim se da ne ubijem u pojam svakoga u radijusu od tristo metara. Ko neka kratkodometna atomska bomba. Kad me netko pita kako sam, kažem dobro i odmah se isključim na dvije minute jer znam da oko mene baš nitko nije dobro i da mu je život teško sranje.

Svi su mi tako naporni. Ti nisi, doktore. Malen je krug takvih ljudi. Nije to čak ni krug, to je više kao točka. Točka koju zapravo činiš ti i ne znam… Nitko više? Bože, sad ćeš pomisliti da ti se uvaljujem i počet ćeš suptilno vrtjeti vjenčani prsten, ali ne moraš, stvarno. Ja samo volim doći k tebi, malo porazgovarati i čuditi se načinu na koji me gledaš dok me slušaš. Jer gledaš me kao da me čuješ! I onda ti platim i odem i sve pet. Čuješ li me zato što ti platim, je li u tome stvar?

Beba se opet budila svakih sat vremena. I sjednem tako jutros za komp i počnem razmišljati o vremenu i onda zaprijetim samoj sebi, kao, samo probaj započeti s nečim kao kiša je rominjala ili sunce je sjalo. Samo probaj i klepit ću te po ustima. Jesi li ti pisac ili jebeni meteorolog? Nikome, ako je radnja dobra, neće biti važno kakvo je za to vrijeme bilo vrijeme. Saberi se i počni, samo počni, ponavljam si cijelo jutro, ali beba se tada zadere i ja počnem. Počnem živčaniti.

I onda me on pita, zamisli sad ovo, pita me kakva mi je to potreba da baš moram pisati, da neću umrijeti ako ne pišem. Pa vidiš, meni se baš čini da bih mogla, kažem mu. Nije da me ubije na licu mjesta kao da me strefi grom, ali to me ubija polako, baš kao tebe tvoja kuknjava. I što on napravi? Znaš li što on tada napravi, doktore? Gurne mi bebu i kaže: mislim da se usrala. Pa došlo mi je da ga prikoljem. Ne zapisuješ ovo valjda, doktore?

Nosila sam nakrcanu pelenu van da ne zasmrdi sve živo, kad vidim njega izvaljenog na kauču kako gleda reprizu neke debilne utakmice. Reprizu! Meni se samo zacrnilo pa sam mu bacila tu pelenu ravno u glavu. I goooool, izderala sam se, dok je on nekoliko sekundi sjedio u šoku, i znaš šta mi je tada rekao, doktore? Da bi mi na čelo trebalo nalijepiti handle with care, jer se nikad ne zna kad ću puknuti. Rekao je: kvragu više s tobom, luđakinjo! Nosi se više sa životom kao svi ostali smrtnici i prestani se ponašati kao jebena princeza! Ja? Jebena? Pa nismo se seksali šest mjeseci, napomenem. Kao da smo svi mi, kaže, cijeli ovaj svijet, tu zbog tebe. Splasni više s tim svojim očekivanjima i promotri se malo tuđim očima. I pazi da te ne iznenadi nova perspektiva! Lakše je zabiti glavu u šupak i vjerovati kako si baš ti ono zadnje savršeno što je ostalo nakon izumiranja jednoroga. Zamisli, doktore! To mi je rekao. Kaže još da je nemoguće pratiti moja raspoloženja, a iz nečeg je i zaključio da skačem s teme na temu. Jednostavno ne mogu podnijeti činjenicu da moj sin nema psa. Ugrize me ta stvar kao pravi osobni neuspjeh. I sad sam opet tu. Uvjeren je da mi treba pomoć. I ja se slažem, pomoć oko čišćenja, kuhanja i oko djece dobro bi mi došla.

Dok sam bila mala, govorili su mi da sam preosjetljiva, ali bila sam optimistična i sigurna u sretan kraj. I glupa. Tako predivno glupa! Vidjela sam čaroliju svuda, kao da živim u jebenoj cirkuskoj karavani, a ne u onom drogeraškom getu. Onda sam se godinama polako prosipala kao prašina u vjetar, ostavljajući se malo-pomalo po profesorskim kabinetima, preosvijetljenim rađaonicama, na bučnim obiteljskim okupljanjima i nad kuhinjskim štednjakom. Trošila sam se misleći da je to samo nekoliko zrnaca koja se neće primijetiti, koja me neće promijeniti. I kad se potrošim na sve ono što moram, bit će me još dovoljno za ono što želim. Ali nema.

Iako, još ponekad mogu glumiti. To je obično kad izujem udobne papuče i obujem skupe cipele s visokom potpeticom i pretvaram se da mi je prirodno u njima hodati. Tih nekoliko trenutaka pred ogledalom ja sam netko drugi, ali onda nespretno i krajnje nedamski zarujem po parketu, uganem nogu i fantazija nestane. Istini za volju, mojim stopalima sada bolje pristaju razgažene gumene čizme i krdo svinja.

Cijelo sam vrijeme umorna. Djeca su tako nepodnošljivo vesela, a veselje je uvijek bučno. A ja želim malo mira, makar i po cijenu njihova veselja. Što upravo tako i završi; cijena je plaćena, a ono što uslijedi je njihova tuga, ljutnja i frustracija. Sve jedno bučnije od drugog. A kad svi napokon zaspe i sve se smiri, u glavu mi se uvuče The Sound of Silence, ona gruba verzija grupe Disturbed, i zvuk tišine počne urlati u mojoj glavi, a ja iz pjesme izvlačim svoju poruku, pogrešnu poruku, doktore. U mojoj glavi on je taj – David, pjevač, David je taj kojega ten thousand people naganja, maybe more. Ganjaju ga da ga preobrate da i on već jednom zašuti i klanja se zajedno s njima neonskom bogu. U tišini. U prekrasnoj tišini u kojoj svi samo šute i bulje. Što bi Paul Simon na to rekao? Bože, nadam se da nikad neće saznati. Samo da Paul ne sazna. Ubilo bi ga to, u slučaju da je još živ.

Doktore, je l’ ja previše govorim? Ali kad mi se čini kao da mi se babilonska kula srušila na glavu i nitko me ne razumije. A onda me ti pogledaš i tebi je sve jasno. Ja sam ti jasna. Pa kako to da od svih ljudi samo tebi to uspijeva? Da nije to zato što si mi onaj dan prije tri godine kad sam pala u nesvijest pa su me prikapčali na one uređaje vidio cice i trbuh? Tad sam još trenirala – više ni jedno ni drugo ne izgleda tako. Možda i ti, gledajući me u oči, zamišljaš te cice i taj čvrsti trbuh i samo dobro glumiš da me slušaš. Kad bolje razmislim, idi i ti kvragu, sve ću prodati, sve ostaviti, dajem otkaz i selim se u Gorski kotar.

Odlazim; so long, farewell, Auf Wiedersehen, goodbye. Medvjedi i vukovi, vjeverice i glodavci, evo i mene, dolazim k vama, vi nedvolični, predivno predvidivi stvorovi!

_________________________________

TIHANA PETRAC MATIJEVIĆ rođena je 1. ožujka 1977. godine u Sisku. Diplomirala je Tisak i Odnose s javnošću na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Novinarsko iskustvo stekla je kao članica redakcije županijskog radija gdje je izvještavala o književnim aktualnostima i pisala kolumnu za radio portal.
Njezin roman o bipolarnom poremećaju Identitet osvojio je dvije književne nagrade i preveden je na španjolski jezik. Objavila je dvije slikovnice: Šime zvani Mrak, i Jaaako dobra šalša (Recept za prijateljstvo) te zbirku priča Kuća za lutke.
Piše prozu, poeziju, problemske slikovnice i priče za djecu. Članica je Društva hrvatskih književnika i Matice hrvatske.
Glavna zanimacija joj je anatomija tame; pokušava shvatiti zašto ljudi rade strašne stvari i vjeruje u to da je ljudski mozak najuzbudljiviji a ujedno i najopasniji teren za istraživanje – mjesto gdje započinje svaka dobra priča.

KRATKA PRIČA NATAŠE MILIĆ IZ ZBIRKE “ČEMU NERVOZA, LEPA?”, Književni ESNAF, Beograd, 2026.

proza

SVE JE KAO NEKAD, PJEVAJU SLAVUJI

Rasplakao sam se na njenoj sahrani i plakao kao kiša… A mislio sam da to neću moći nikako sa ovim lekovima koje pijem jer, navodno, blokiraju jače emocije, pa se vremenom udrveniš i pretvoriš u pravog psihića, samo ćutiš i kuliraš. Sve znaš i shvataš, ali te ništa ne dotiče. Spremio sam kratki govor, ona nije želela popa, niti da se sahranjuje po bilo kakvom obredu. Ali ja nisam hteo da je samo spuste u zemlju, zatrpaju sanduk, pa kući, kao da je, eto, sve gotovo, iako verujem da smrt jeste kraj. Verujem, ali mi se ne rastaje, zato odugovlačim… Izmumlao sam tih nekoliko rečenica, progutao knedlu i čekao da puste pesmu koju je volela – „U lijepom starom gradu Višegradu“.

Nikad nisam bio u tom Višegradu. Drinu znam samo sa mape, kao naš usud i muku, zamišljenu liniju razdora, pukotinu za koju ti se čini da je možeš prekoračiti, sve dok te ne dohvati i povuče u bezdan. Ja čak ni Andrićev roman nisam pročitao do kraja. Preskočio sam ga u školi, imao sam tad preča posla valjda, a kasnije nije išlo, razvalili su me opijati. Mesec dana studiram jedno poglavlje, a na kraju nisam siguran šta piše, i jesam li nešto sanjao.

A nju sam voleo da slušam kada se seća… Familija joj je bila iz okoline Dobruna, kog nazvaju starim gradom, mada je sad samo lepa i zelena selendra sa porušenim zidinama, malo stanovnika i mnogo uspomena. Njeni su u Višegrad došli pre nego što se rodila. Potegli su do čaršije na volovskim kolima, jer bila je neka trideset peta-šesta, prešli su čuvenu ćupriju i pravo među zanatlije, da steknu imanje koje će im posle otimati – prvo okupatori i zavidne komšije, pa posle rata oslobodioci.

O svom životu nije mi pričala. Držala se višegradskih sličica, tako da ne znam ima li koga na svetu, ni kako se u dubokoj starosti zatekla sama usred Beograda. Tek u težim fazama bolesti, onda kada se presamiti od bola i makne iz stvarnosti, otkrivao sam da je prošla drame. Događalo se, naime, da me uopšte ne pozna, te da mi se obraća kao Dženanu ili Draganu. Ne mogu da se zakunem, ali zvučalo mi je kao da joj je Dženan muž ili momak iz mladosti, a Dragan dete, možda baš njen sin ili unuk. Gde su ti ljudi, jesu li su živi i da li su uopšte postajali – nemam pojma. Zazirao sam da je, kada bi došla k՚ sebi, bilo šta o njima upitam. Kratko smo se poznavali i do zbližavanja je došlo silom prilika, pa mi nije bilo umesno, osećao sam da nije red da zabadam nos… Ipak joj nisam niko i ništa, samo živimo u istom soliteru. Tridesetak godina prolazimo jedno kraj drugog bez reči, a verovatno bi tako i ostalo da prošlog leta nije polomila kuk.

Sedeo sam za kompom tog jutra, probudio se kao i svi udarnici pre pet… Ha, ha, kad bismo se zezali! Nisam ni išao na spavanje, blenuo sam u ekran od polovine noći, kuckao nešto, lajkovao nebuloze, da bi i meni lajkovali, komentarisao curama fotke, jer nikad ne znaš, možda se neka zajebe i sve tako… Činio sam što i drugi zlorabitelji društvenih mreža, i to u najdubljoj tišini, rasterećeno. Za tastaturom nisam bio sitni lopov i lečeni narkoman (ne gospodin čovek na pajdu kao Barouz, na primer, već lepkadžija i ološ tabletoman), od roditelja izdržavani ljudski odron, dno dna. Postajao sam bloger, pametnjaković-tekstopisac, a mogao sam se predstavljati i kao Spajdermen ili Zagor Te-Nej, funkcionisalo je dok ne moram van, preko praga svoje sobe.

Nerado izlazim. Zato sam i oklevao kada se iz haustora čuo čudan zvuk. Tresak i nekoliko tupih udaraca, kao da se niz stepenice kotrlja – nisam mogao ni da zamislim šta. Nakon kotrljanja usledio je jauk. I tišina.

Ležala je u dnu stepeništa, svesna i pribrana. Jednom rukom grčevito je stezala gvozdenu ogradu, nastojeći da pridigne nepokretni deo tela, u drugoj je gužvala šarenu hartiju. Nije više jaukala, niti plakala, ali joj se na licu videlo da trpi bol. Odmah sam ukapirao da se polomila. Prihvatio sam je, zahvalan precima na krupnoći i medveđoj snazi, i na rukama odneo u stan. Keva je pozvala Hitnu. I to je bio početak jednog divnog prijateljstva.

Obilazio sam je na Banjici, išao čak u Mladenovac, dok je bila na rehabilitaciji, a, inače, dobrih pet godina nisam sa Brda sišao, osim na preglede, ili po lek. Ulazio sam u gužve, stajao u autobusu, bez trunke nelagode, i potpuno zaboravio na strah. Posle smo, kad se vratila iz banje, zajedno kafenisali i motali pljuge. Ona priča, seća se detinjstva, potpuno me je uvukla u taj svoj svet. Predao sam se, pustio da me njene reči vode kroz staru čaršiju, u tople noći kraj reke, preko brda i kroz kukuruze.

Pripoveda baba kao da čita neku mnogo dobru knjigu za predškolsko i ja, dete debil, sve zamišljam u najtoplijim bojama. Skoro zaboravim da sam propalitet sa beogradske kaldrme, a ne rođeni Višegrađanin. Njoj suze samo kaplju, ali mene to ne žalosti, nego osećam život još lepše i jače. Ma, kao da smo oboje odlepili.

Poslednji put kada smo tako sedeli, izvadila je crno-bele fotografije i pokazala mi kuću u kojoj je odrasla, očevu radnju, kao i ćupriju, neizostavno. Među tim fotografijama bila je jedna baš izlizana, a na njoj mlad čovek u uniformi JNA. Njegovo lice bilo je veoma nalik pedesetogodišnjem licu sa jedine fotke u boji, koju je čuvala, izgužvane fotke, za koju sam, možda bez ikakvog razloga, pomislio da joj je bila u rukama onog jutra kada se polomila.

Sad, dok stojim nad njenim grobom i pokušavam da se obuzdam, slušam kako Himzo Polovina peva:

„Evo sam ti doš’o, sjedim na Bikavcu

slušam Drina huči, novi dan se sprema

sve je kao nekad, pjevaju slavuji

samo tebe, draga, na Bikavcu nema“.

Umirio sam se, u kamen se pretvorio, ali kad Himzo otpeva – „samo tebe, draga, na Bikavcu nema“ – a keva mi stegnu lakat, provališe iz mene suze, silno i nezadrživo.

Nisam toliko plakao za pokojnom komšinicom, pa ni za svojim uništenim životom, čak ni zbog roditelja, sestre i svih koji su se oko mene zlopatili. Plakao sam, jer nisam znao drugo, onako kako se plače kad stisnutih očiju dođeš na svet. Jedino što sam ja već sve video i znao. Bio sam živ.

_____________________________________________________

NATAŠA MILIĆ je rođena u Beogradu, gde živi i radi. Autor je zbirke kratkih priča ’’Zaustavljeni sat’’, koja je izašla 2021. godine.
Pesme i priče, uglavnom iz oblasti fantastike, objavljivala je u mnogim zajedničkim zbirkama i časopisima. Priče su joj prevođene na engleski, poljski i rumunski i španski jezik.

ROMAN IGORA ČOKA “MOJOM STRANOM ULICE”, Jesenski i Turk, Zagreb, 2026; odlomak

proza

PRVI DIO: KNIN (1991–1995)

I

NA DOČEKU Nove hiljadu devetsto devedeset i prve godine, ostao sam kod kuće. Zbog nepromišljenog faula u napadu, Mater me izvela iz igre i poslala na hlađenje. Jebi ga. Prvi srednje, hormoni, vruća glava, pizdarije, pet kečeva na polugodištu… I nema žurke kod Sida! Sjedim na krevetu u svojoj sobi. Smaram se. Osluškujem dosadnu novogodišnju žurku roditelja i njihovog društva iz onog drugog plemena koje isto živi u mom gradu. Kažu oni svi skupa uglas da na plemenske podjele niko ne obraća pažnju, ali zakleo bih se u Johnnyja Rottena i Jella Biafru zajedno, da jedu govna. Eno ih u dnevnoj sobi, mudruju o politici i aktuelnim dešavanjima. O čemu bi drugo? Zabavlja ih Mišo Kovač sa zvučnika i „Dalmacija u mom oku”. Ne bih ja slušao njihova sranja, ali tanki su zidovi. Glasovi ih probijaju s lakoćom. Nadaju se kako će sve izaći na dobro. Kako slatko lažu jedni druge, pa to je šou!
     Mater često pominje kako sam ljetos na povratku sa Risovca mahnuo ka proplanku i izvalio nešto tipa: „Zbogom, planino, vidimo se opet za dvadeset godina!” Iskreno, ne sjećam se tog trenutka. Mater kaže da su prisutni ostali zatečeni mojom naivnom izjavom. Partibrejker? Ili vizionar? Pretvorio sam tom rečenicom veseli žamor u neprijatnu tišinu. Pratila nas je do kuće. Ekipa iz oba plemena, sabijeni u prikolici jedni do drugih, ćutke su zagledali pejzaže Crvene zemlje i okolnih brda. Izgleda kao da sam rekao nešto proročansko. A samo sam veselo mahnuo proplanku. Misao je nekontrolisano izletjela iz glave sama od sebe. Ništa nisam imao s njom. Otkud meni takve misli? Ista ta ekipa večeras, na dočeku Nove godine, pretvara se da im je dobro. Kao.
     Pored mene na klupi za hlađenje sjede Braća Blizanci. Izbačeni su iz igre zbog nepromišljene greške u koracima. Zaustavljeni su u taktički razrađenoj eskivaži na žurku kod njihove prave ekipe. Odao ih je nesmotreni korak viška. Roditelji su ih priveli kod nas na doček, poput robijaša. Posmatram ih krajičkom oka. Sve bi dali samo da nisu tu. Možda bi prekratili dosadu da postoji neko zajedničko interesovanje, ali odavno su prošla klinačka vremena kad smo maltretirali vršnjake trkajući se kome će prije iscuriti zmijino mlijeko, ko će od nas duže držati petardu u ruci prije eksplozije i slične gluposti. Tinejdžerski hormoni rade nas na različitim frekvencijama. Jednostavno, nismo ekipa. Njih lože zastave i grbovi, mene puca pank.
     Mater sažaljivo posmatra Blizance. Neprestano gunđaju svojim roditeljima. Uporni su. Njihovoj materi je neprijatno. Onda je mojoj pukao film. Zamolila je da im skine lisice i vrati ih u igru. Nova je godina, može im progledati kroz prste. Njihova mater predlaže da povedu i mene tamo gdje su krenuli u provod. Nekoliko minuta mlađi Blizanac usplahireno kaže da to baš i nije dobra ideja. Bolje je da ostanem kući. Sigurno mi se neće svidjeti pjesme koje se slušaju i pjevaju tamo gdje oni idu. Ne brini, druže, neću ja nigdje. Ali malo sam zbunjen. Kakve to pjesme Blizanac pominje? Nema teorije da je pank, Blizanci nemaju pojma šta je to. Koliko ih poznajem, oni uopšte ne slušaju muziku. Odlično, oni će se maknuti iz sobe i ostaću sam među svojim kasetama. Na žurci posvećenoj sebi lično. Takve žurke su najbolje. Nema smarača koji spopadaju di-džeja tražeći pjesme preko reda. Večeras ne ispunjavam muzičke želje. Ovdje, večeras, u svojoj sobi ja sam moćni di-džej koji upravlja atmosferom. Mater se dere iz kuhinje da smanjim doživljaj. Ne fermam je dva posto. Dvokasetaš vozi svoje, ne obazirem se na negodovanja sa susjedne žurke… Cane iz Partibrejkersa svečano sječe vrpcu ispraćaja hiljadu devetsto devedesete.

„Hej, ti, dole u mraku / Što sad stojiš sam / Čega ima da se plašiš / Priđi, opusti se / Priđi grupi ispred sebe / I radi isto što i oni / To je kompromisna igra / Za mene I za tebe / U ovom gradu kompromisna / Igra za mene i za tebe.”

U iznenadnom novogodišnjem trileru, Blizanci su ispali pozitivci. Nisu me htjeli izlagati neprijatnostima. Tamo gdje su pošli zaista nije bilo mjesta za mene. I one poput mene. Uskoro će mi sve postati jasno. Po običaju, kasno palim kad su u pitanju stvari koje me ne zanimaju, a mož-
da bi trebale. Grupa seljačina iz Prometne presrela me u školskom dvorištu. Okružili su me. Ispitivanje je mirisalo na batine u najavi. Šta ja to mutim sa Blizancima? Znam li ko su oni? Da li sam svjestan šta rade i na šta su spremni? Ta Prometna je leglo usijanih glava lišenih dubokih misli. Ne treba se s njima kačiti. Sjetio sam se kako su onog malog Žohara držali za noge kroz prozor učionice na drugom spratu, prijeteći mu da će ga baciti jer nije njihov. Oni ogromni kao međedi, a Žohar sitan kao poljski miš, živ se usrao. Manijaci.

– Znam ko su oni. Porodični smo prijatelji i poznajemo se čitav život!

– Oni su, budalo, Hrvati, a ti si Srbin!

Tako znači… Pazi kad nisam imao pojma! Seljačine iz Prometne znaju na osnovu mog imena i prezimena bolje od mene ko sam i šta sam! Nemam blage veze ko su oni, u životu me ne zanimaju. Pa i Blizanci, male hulje, tek oni dobro znaju bolje od mene sve ovo vrijeme ko sam i šta sam. Kako to vješto kriju! Namazaniji su od ovih sirovina koje udaraju odmah u glavu. Svi, jebote, bolje od mene znaju ko sam! A ja sam bio ubjeđen da sam panker…
Tjerajte se u pičku materinu, mislim se dok gledam sirovine iz Prometne u oči, ali zadržavam misao za sebe. Prebili bi me kao pseto. Posebno Lisac, glavni među njima. On je najluđi. Kurči se kako ima kravu za kućnog ljubimca. Jebeno. A Braću Blizance ionako rijetko viđam u posljednje vrijeme. Samo u školi i to usput, na zdravo – zdravo. Primjećujem da se nakon one novogodišnje optimistične žurke roditelji više ne druže intenzivno kao ranije. Zbog čega su se udaljili, to morate pitati njih.
Vraćam se iz škole. Razmišljam o novonastaloj spoznaji ko sam i šta sam u očima drugih. Razmišljam koji je kurac ljudima kad se tako nekontrolisano ponašaju. I onda me pukne fleš. Sjetim se lanjskog masovnog početka ložione na “Srbe” i “Hrvate”. Pa da, to je taj virus! Spoznaju gdje je moje mjesto u podjeli uloga potpuno sam prespavao. Nije me bilo briga za takve teme. Kad je Milan Zubar Babić proglasio ratno stanje i zasadio balvane po cestama, zatekao sam se, kao i svake godine u isto vrijeme, na Prviću. Lokalna ekipa sa otoka zapitkivala me šta se dešava u Kninu. Prethodnih godina nisu postavljali takva pitanja. Mislim da im je moja provincija oduvijek bila odvratna. Sad ih odjednom sve živo interesuje. A ja se raspametio! Krenuo da kenjam kako ima puno dobrih bendova, da su Machine Gun svirali u Beogradu i Zagrebu, da su izdali samostalni album „Put za Nakovo” i pojavili se na kompilaciji „Bombardiranje New Yorka”, kad bi samo znali kako je to moćan album, Messerschmitt i Majke rasturaju, kakav je Satan Panonski luđak, eto – proljetos su nam gostovali Partibrejkersi, a ja sam se ugurao u prve redove i Cane mi je sa bine pružio ruku, bacio petaka, nisam tu ruku prao danima… Mislim da nisu razumjeli o čemu pričam, jer to nisu bili odgovori koji ih interesuju. Zaista ne znam šta bih im drugo rekao.

Naivni mali papak…

„PROLJEĆE JE OTPOČELO S KIŠOM”, pjevao je Arsen Dedić. Samo što je ovo naše kninsko proljeće devedes’prve otpočelo pjesmom noćnih eksplozija. Spavao sam dubokim snom kad me jedna takva prilično glasna zamalo zbacila s kreveta. Osjećam kao da mi je pukla ispod dupeta. Mater je panično utrčala u sobu. Vidjevši da smo brat i ja dobro, odahnula je. Bunovan iz naglo prekinutog sna, upitao sam je šta se to upravo dogodilo.

– Sve je u redu, nastavi spavati. Sigurno si nešto ružno sanjao – rekla je.

Laveži pasa isprovociranih eksplozijom parali su mrak. I ne, čini mi se da ništa više nije u redu. Možda jesam naivan, ali ne dam se zbuniti. Osjećam da se nešto dešava. Nedavno su minirali kiosk na raskrsnici. Tu sam kao tinejdžer prvi put u životu ugledao naslovnicu Vrućeg kaja. Ovog puta stradala je radnja urara u prizemlju zgrade baš ispod našeg stana. Primjećujem da ta radnja stalno priziva nevolju, pošto je često razbijaju. Prvo su koristili štangle i kamenje, sad su prešli na dinamit. Za tu urarsku radnju kažu da je ustaška. Zbog toga je rasturaju. Noću sve češće
odjekuju eksplozije po gradu. Ako nije kod urara, bacamo opklade gdje je puklo.

Dobro došli na pucanje. Po šavovima.

U TRENUTKU KAD JE Klaus Augenthaler, nogometaš Bayerna iz Münchena, lobovao vlastitog golmana u grotlu beogradske Marakane, počastivši Crvenu zvezdu finalom Kupa šampiona, arsenal dugih i kratkih cijevi izmilio je kroz prozore zgrada i kuća. Nekontrolisani rafali demolirali su tišinu aprilske večeri. Sve nakupljene frustracije tokom prethodnih mjeseci kao da su Augenthalerovim auto golom naglo popustile i prosule se u zrak kao konfete različitih kalibara. Mater je duboko uzdahnula. Pomirila se sa činjenicom da je te večeri konačno počeo rat. Stari je zeza. Kaže joj da navijači Crvene zvezde slave pobjedu. Daju ljudi sebi malo oduška. Ako nastave s pucnjavom, neće im ostati ništa municije za finale protiv Olympiquea iz Marseilla, a kamoli za neki pravi rat. Tetka iz Zagreba javlja telefonom da se i kod njih pucalo, ali samo kad Bayern postigne gol.
Čitav grad, mislim na etnički većinsko pleme naloženo na frku, živi za uspjehe Crvene zvezde. Posebno su nabrijane Delije iz Knina. Prati ih glas da su jedna od najnezgodnijih formacija Zvezdinih navijača. To što dolaze iz Knina samo im pumpa ego. U slavljeničkom stampedu mase na travnjaku Marakane, luđaci iz Knina uspjeli su prvi stići do prečke ispod koje je Augenthaler lobovao svog golmana. Odvalili su je od stativa i dovukli u grad kao trofej. Svečano su je posadili uz stub ulične rasvjete na parkiralištu ispred zgrade Željezničke stanice i
zavezali bakarnom žicom. Knin je dobio novi moderni spomenik. Mene ta odvaljena prečka podsjeća na totem kojem se klanjaju Indijanci.
Nakon Zvezdine pobjede nad Olympiquem u Bariju, slavljenička pucnjava u gradu zaista je bila slabijeg intenziteta nego one večeri kad su zveknuli Bayern. Možda je Stari bio u pravu kad je rekao da su pretjerali s pucnjavom. A možda su, opet, štedjeli metke za prave okršaje.

Koji uskoro slijede.

ĐURĐEVDAN JE. Stari sa balkona posmatra masu na ulici, divljaju i prave haos. U ruci stiska lovačku pušku. Za svaki slučaj. Stari je iskusan lovac, majstor mimikrije. Balkon je ušuškan, pa Stari posmatra situaciju iz sjenke. Dobacuje Materi da se odmaknemo od prozora dnevne sobe što gleda na glavnu ulicu. Nije bezbjedno. Svakog trenutka može doletjeti neki kamen. Vjerovatno ima i naoružanih u toj razularenoj masi. Nalazimo se u grotlu frke. Mater spušta roletne. Ostavlja mali procijep kako bi povremeno osmotrili razvoj situacije. Po gradu se pljačka
i razbija sve što nije u vlasništvu Srba. U toku je revanš za Zadar i pljačkanje svega srpskog u tom gradu. Nekoliko dana ranije, Srbi su u okolini Obrovca iz zasjede ubili hrvatskog policajca. Onda su Zadrani popizdili i servirali osvetu. Rasturili su svu gradsku imovinu u vlasništvu Srba. Sad Srbi uzvraćaju rušenjem i pljačkom po Kninu svega u vlasništvu Hrvata.

Majske „kristalne noći”…

Virim kroz procijep na roletnama. Zaustavljam pogled na raskupusanom izlogu trgovine Odjevni dom. Hipnotisana gomila prebira po razbacanim policama. Kradu ostatke asortimana nakon udarnog stampeda pljačkaša. Posmatram kako se ispred ulaza u trgovinu zaustavlja freza sa prikolicom. Utonula je pod teretom ukradene tehničke robe. Vozač freze ulazi u Odjevni dom. Iznenada iz mraka izranja nepoznata osoba, startuje frezu i odlazi zajedno s plijenom. Lopovi otimaju od lopova. Na fasadi ležećeg nebodera JŽ 9 te večeri neko je ispisao repliku grafita „Uživaj opštu nemoć” koji je svojevremeno krasio zid pored stepeništa ka gimnaziji.

Idealan opis stanja na terenu.

JEDAN OD GLAVNIH „krivaca” za muzički odgoj bio je Ujak. U osnovnoj školi ubacio mi je crva zvanog U2. Čitav sedmi i osmi razred ložio sam se na Bona i ekipu. Njihovim posterom iz magazina Bravo upropastio sam odvratne konfekcijske tapete bratove i moje sobe u novom stanu. Ljubav prema U2 pukla je polaskom u srednju školu. Nanjušio sam The Doors, prepisujući sve što je slušala tadašnja simpatija Antonela. Podozrivo me posmatrala kako je kopiram. Smatrala je da sam glup za The Doors i da nema teorije da ih shvatim. Ona ih je kapirala jer je bila hipik. A ja nisam. Duvala je vutru. Ja nisam. Bar ne još tada. Bio sam u tom trenutku pogubljeni tinejdžer, koji je tražio svoj muzički ukus. Kod Sida sam zavolio Sex Pistols i The Ramones. Nanjušio sam pank, međutim, bio sam daleko od pank ekipe. Kolokvijum, super drugar iz škole, sreo me jednog dana pored robne kuće. Osnivao je bend Pubertet mladih žaba. Ponudio mi je mjesto basiste, jer slušam dobru muziku. Pristao sam bez razmišljanja iako nikad u životu nisam držao bas gitaru u ruci. Ali, snaći ću se već. Mislim da kod Dida u konobici ima neka stara Tetkina akustična gitara, poslužiće za vježbanje.
Odlazim na prvu probu, u prostoriju na spratu nedovršene kuće ispod brda Spas u kojoj živi Džile. U postavi smo Kolokvijum, Zdrave, Boban i ja. Nevješto petljamo prstima po instrumentima. Bas gitara mi nezgrapno visi o ramenu. Mršav sam, pa me preteže. Ne znam šta ću s rukama. Uvježbavamo Ramones, pjesmu „Boyfriend”, za Gitarijadu krajem maja. Bas dionica sastavljena je od tri najjednostavnija moguća tona. Kolokvijum me podsjeća na koje pragove da stavim prste i kako da držim trzalicu. Prije probe, nabadao sam najdeblju žicu, kao bas, na onoj Tetkinoj akustičnoj gitari kod Dida u konobici. Dida je pleo svoju ribarsku mrežu i nemoćno vrtio glavom dok sam mu – upirući po žici poluisplaženog jezika, lupao po živcima kao da čekićam.
Ali, džaba sav trud, džaba Kolokvijumova smirenost da me strpljivo nauči ta tri prosta tona kad nisam uspio pogoditi nijedan! Karijera basiste u Pubertetu mladih žaba trajala je čitavu jednu probu. Nikad nisam shvatio da li sam izbačen iz benda ili sam se jednostavno prepao svirke i nestao.

TOG 25. MAJA 1991. godine na Tvrđavi se održavala tradicionalna Gitarijada lokalnih bendova povodom praznika “Dana mladosti”. Svi bendovi su na okupu, osim Machine Gun, oni su prerasli lokalne grupne svirke. “Dan mladosti” odavno je izgubio smisao, zamjenili su ga
neplanirani i iznenadni odlasci iz grada i dolasci u grad. Dešavala se posljednja Gitarijada održana u miru. Trudili smo se da ne primjećujemo frku koja se valjala iza brda. U publici sam. Na binu izlaze Rodžer, Džile, Tule i Bule. Zovu se Midnight Porno Band. Reski rif Džiletove gitare u pjesmi „Dim”, natjerao je Rodžera da promjeni stvarnost zauvijek. Držeći mikrofon u ruci, razdrao se glasno: „Gizi!!!!” Tog dana, u dimu i paklu reskih rifova rođeno je božanstvo Gizi. U godinama koje dolaze, on će postati čuvar posrnulih duša pankera i neprilagođenih od pada u prokletstvo etničkih identiteta.
Nedugo nakon te svirke sve je otišlo u kurac. Doslovno. Tvrđavu su zauzeli ljudi u maskirnim uniformama, zaigrala je mečka Knindža, dok su u lokalnom restoranu žrtvovane nebrojene jagnjeće brigade. Jedini gosti na Tvrđavi bili su vojnici i civili pogrešnih krvnih zrnaca, imali su
fore nekoliko stotina koraka s rukama na leđima do Barutane, njihovog mučilišta. Gizi je dugo pritajeno ćutao, kao i svi pametni, čekajući pogodan trenutak. On se dogodio jedne hladne zimske večeri u kući na obodu grada kad su The Noisemakers na privatnoj žurci opalili prvi rif nakon duge zvučne pauze. Rokenrol je opet oživio u Hermetički zatvorenom Getu.

SJEDIM NA PRAGU ispred ulaznih vrata u Babinu i Didovu kuću. Posmatram visoki čempres kako se šepuri po dvorištu. Nervozno cupkam nogama. Pizdim. More je nedostižno, a nalazi mi se bukvalno ispred nosa. Kad zvizdan upekne i polude zrikavci, hvatam mu mirise u zraku. Mater se muva po kući. Kaže da ovog ljeta ne možemo na Prvić. Barikade od prošle godine evoluirale su u minska polja i rovove. Zubar Babić što je preko radija prosuo paranoju o ratnom stanju, uopšte se nije zezao. Ko nam je kriv što smo naivni hedonisti. Što shvatamo život kao uživanciju, a ne frustraciju temama zbog kojih su se mnogi dohvatili oružja kako bi riješili međusobna neslaganja. Društvo sa dočeka nove godine se raspalo. A bili su tako optimistični. Stari je u međuvremenu dobio poziv za mobilizaciju. Mater je prije nekoliko dana na ulici otresla prvog komšiju iz zgrade. Zdepasti bradonja, novopečeni četnik, cinično ju je upitao zašto je još uvijek u gradu, zar ne vidi da njeni bježe. Reternirala mu je poput Martine Navratilove. Kad si toliki mudonja zašto nisi na frontu, nego spopadaš žene po ulici. As udarac! Čedo se povukao u svoju skučenu Ravnu goru od tridesetak metara kvadratnih. Izbjegavao je Mater u širokom luku.
Braću Blizance tog ljeta sreo sam sasvim slučajno ispred srednjoškolskog centra, posljednji put u životu. Rekli su mi da se sele u grad na moru. Blago njima, sad će imati kuću pored plaže.

A ti se, moj Igore, zezaj po šumama i gorama svog zavičaja.

DIDA U GLUVIM NOĆIMA tog dosadnog ljeta sluša Radio Split. Voli emisiju za pomorce u kojoj porodice šalju pozdrave mornarima dok krstare dalekim morima. Zamišlja kako mu se javljaju njegovi sa Prvića. Zaboravili su ga. Kao prtljag ostavljen na krivoj strani minskog polja. Dida je samo htio ostati sa svojima. A njegovi sa otoka su mu rekli da ti njegovi više nisu njihovi. Dida zbog toga pati. Znam po zamišljenom pogledu dok se gubi u pravcu mora. Kad ga upitam zašto su mu tako crvene oči, Dida laže da je od promaje. Dida je visoko iznad lobanja koje se pošto – poto žele svađati na nacionalnoj osnovi. Nije to njegov film. Ne razumije kako
smo se do juče voljeli do smrti, a sad se odjednom do te iste smrti mrzimo. Dida voli klape. Onda je sretan. Kad je Stari muvao Mater, banuo joj je usred noći pijan pod prozor i doveo klapu. Dida se raspametio više nego ona. Odmah je probudio Babu da postavi stol, iznese piće i hranu; našao je idealnog zeta.

Fali mi to usrano more, jebem mu mater, razmišljam na pragu Babine i Didove kuće. Izvinjavam se na psovkama. Na nebu proleti poneki zalutali galeb i pusti krik kao da me podjebava. U tom trenutku poželim praćku, da začepim gubicu prokletom pernatom provokatoru. Ove godine zato prvi put u životu hladim noge u Brzici! To je jedna od sedam rijeka i potoka koje izviru u okolini Knina. Brzica je zamjena za more. Spuštamo se niz njene brzake i krotimo divlje virove. Rizikujemo prelome kostiju dok skačemo u plićake sa krhkih grana vrba. Vrištimo od bola pri dodiru tijela sa mrzlom vodom. Kakav vestern.

Tom Sawyer i Huckleberry Finn susreću Tarzana u Hermetički zatvorenom Getu, okruženi minskim poljima.

Sve je tog ljeta hiljadu devetsto devedeset i prve godine mirisalo na netom svršeni mir.

II

MOJ NAJBOLJI PRIJATELJ poznatiji je u gradu po nadimku Sid nego po sopstvenom imenu. On je panker. Zapravo, on je Pankerčina. Isto smo godište. Za razliku od ekipe koja se samo fura na pank, Sid ga živi. Ošišan je na čirokanu i ne odvaja se od debelog lanca kojim vitla
na svirkama. Rado ga upotrijebi kad naleti na budale što ga sprdaju zbog frizure. Razumijemo se bez izgovorene riječi. Provodimo vrijeme kod njega u stanu. Slušamo muziku. Prilično je dosadno u ovom ratnom zatvoru.

– Da ti pustim nešto. Svidjet će ti se! – kaže mi dok rovari po kasetama na polici.

Čekam.

Kreće…

Jebote!

Nokaut.

Sudija u ringu odavno je odbrojao do deset, a ja i dalje ležim na podu širom otvorenih očiju, patosiran od iznenadnog udara zvučne čizme u glavu.

GBH – „City baby attacked by rats”!

Uvodni rif i doboš koji priziva na šutku udarili su me nemilosrdno. Prouzrokovali krvarenje u mozgu. GBH sviraju pojačani na maksimum dok se stvarnost oko nas nepovratno urušava. A nas doslovno boli kurac za sve. To je to! GBH su mi uletjeli klizeći i polomili obe noge. Sid se baca po sobi u ritmu rifova, nasumično šutira stvari. Ja nepomično zurim u tačku na plafonu, izuven iz cipela. Popio sam sudbonosni metak u nejake tinejdžerske grudi. GBH su mi spasili život. Moj život više nije bio isti.

NAPOLJU JE STVARNO SRANJE. Rat se baš razigrao. „Orkani”, te glupe rakete u obliku masivnih vibratora polijeću sa Crvene zemlje po ustaljenom redu letenja. Sirene za zračnu opasnost urlaju poput fanfara. Javljaju da naši napadaju more. Zbog toga se sklanjamo u kuće
ako s druge strane vrate istom mjerom. Kod Sida u sobi je najbolje. Sid, Kolokvijum, Trip, Rista i ja. Trip prelazi prstom po rđi na simsu. Sims je spržen od ostataka Rokijevog vina. Rista ga je isporučio iz utrobe kroz prozor na ulicu, a ostaci su jednostavno spržili lim. Sid prepričava

doživljaj sa šišanja.

– Kažem ja frizerki, hoću da me ošiša na čirokanu. Ona neće ni da čuje. Na kraju sam uz raspravu uspio dobiti što sam htio, pa je frizerka rekla da mi baš dobro stoji.

Mogu zamisliti Sidovu metodu ubjeđivanja.

– Kad sam tako ošišan došao kući, starci su popizdili i zaprijetili da će me ošišati na spavanju. Te noći stavio sam ormar na vrata i zaspao na miru – priča Sid kroz smijeh.

Svi se smijemo.

Na gramofonu se vrti ploča „Never Mind the Bollocks, Here’s the Sex Pistols”. Sid i Kolokvijum idu u isti razred. Sa njima je u razredu i neki mali šaner seljačina. Krade sa ocem stvari iz napuštenih hrvatskih kuća nakon pada Drniša u zagrljaj Hermetički zatvorenog Geta. Te ukradene stvari su sada in. Ispod žita može se pronaći svašta, od igle do lokomotive. Među bogatim plijenom našao se i super očuvani vinil žutog omota koji upravo svira sa gramofona. Mali šaner sjetio se da bi Kolokvijum mogao znati o čemu se radi i koliko ploča vrijedi. Djeluje
mu kao da je njegov đir. Kolokvijum se usrao od frke. Znao je odlično kakav neočekivani dragulj drži u rukama, ali sivom masom između ušiju odzvanjale su riječi muškog roditelja:

– Ako uzmeš nešto iz opljačkanih hrvatskih kuća, polomiću ti obje ruke i noge!

Ko bi, ajde molim te budi pametan, očekivao Sveti gral panka na vinilu maznut iz napuštene hrvatske kuće u tamo nekim Baljcima?! Sela u pripizdini dalmatinskog zaleđa gdje ni vukovi ne zalaze. Sid je posmatrao iskušavanje đavola. Kad mu je dopizdila napetost, rekao je malom
šaneru da je ploča bez veze, teško sranje i ne vrijedi ništa. Uzeće je on za siću. Tako je ploča na kraju završila kod njega. Sad je vrtimo dok pijemo ostatke otrovnog Rokijevog vina. Lomimo tinejdžerske misli. U trenutku depresivnog ništavila, pada nam na pamet jedina logična stvar. Da i mi osnujemo bend! A šta bi drugo? Svi u gradu imaju bend! Najmanje deset postava i kombinacija trenutno se vrti po garažama i prostorijama za vježbanje! Nema veze što ne znamo svirati, boli nas kurac, nas dvojica, Sid i ja bićemo vokali! Niko u gradu nema bend sa dva muška vokala. Sidu se cakle oči. Biće ovo do jaja!

Zvaćemo se…. Muda labuda!

KOLOKVIJUM JE VAŽNO SAOPŠTIO da će se uskoro u Partizanu održati svirka po uzoru na prijeratne Gitarijade. Sid je bio oduševljen. Rekao je da to ne može proći bez Muda labuda. Kolokvijum je obećao da će nam srediti mjesto na bini. Nekoliko dana pred svirku, grad je osvanuo ručno dekorisanim plakatima sa rasporedom bendova koji će se popeti na drvenu binu. Gledamo jedan takav dok se klati prikačen lošim selotejpom na fasadi raspalog hotela Dinara. Prstom prelazimo preko imena posloženih na spisku i čitamo ih sebi u bradu.

– Evo nas! Zadnji smo na listi! – uzbuđeno je uzviknuo Sid.

Prelazimo pogledom preko imena našeg benda. Više puta. Ne zovemo se Muda labudova, majku mu jebem, kako piše na plakatu, nego Mu – Da La – Bu – Da! Eto koliko nas ozbiljno shvataju. Ne znaju nam ni ime benda! Ali, nije bitno, ponosni smo na istorijski trenutak u našim malim životima. Dobro će nas zapamtiti.

Konačno je došao i taj dan, napunjen je Partizan! Tenzija pred početak svirke provijava zadimljenom dvoranom. Svi su tu, ekipa iz škole, gradski blejači, pozeri, momci u uniformama pristigli sa prvih linija fronta, policajci u civilu i kamerman TV Knin koji snima svirku za potrebe lokalne televizije. Opet neka radost kvari mračno raspoloženje u Getu.
Izlazim na binu. Puca me trema. Reflektor mi zasljepljuje oči, ne vidim publiku. Držim mikrofon u ruci. Prema dogovoru pred svirku, služim kao zagrijavanje za Sidov perfomans. On je glavno oružje benda. Pjevam obrade, a Sid naše autorske pjesme. Kakav divan osjećaj u utrobi. Urlam „Anarchy In The UK”, skačem po bini kao zec, u bijeloj majici na kojoj je flomasterima nevješto iscrtano u raznim bojama „I was a punk hero before you”, na glavi mi Sidova pilotska kapica. Raštimovani smo totalno, zvučimo katastrofalno, ali to je zaista nevažno. Nama je dobro. Moj performans traje kratko, da ne ubijem publiku u pojam. Nakon „Blitzkrieg Bop”, predajem Sidu mikrofon, on ne gubi vrijeme. Izlazi na binu gol do pojasa u kožnom mantilu. Na glavi mu probušeni, zarđali Naci šljem iz Drugog svijetskog rata. Oko prsa je zavezao tanku ljubičastu traku za umotavanje poklona. Na prvi udar bas-bubnja, Sid se pretvara u razgoropađenu zvijer. Stalkom od mikrofona čisti klince oslonjene o rub bine. Primjećuje snimatelja TV Knin kako ga sa podsmjehom, posprdno fokusira, kao: „Hej, mali paćeniče, smiješan si, pogledaj se na šta ličiš!” Sid ga pozdravlja srednjim prstom. Potom mu svom silinom zabija stalak od mikrofona u objektiv kamere. BAM! Oprema je nokautirana! Kamerman ne zna šta ga je snašlo. Sidov srednji prst kruži ka masi. Sa ruba bine očišćene od klinaca, urla „Mrtva ležiš na asfaltu”, hitčinu na koju smo jako ponosni i koju smo do tada čuli samo mi iz benda. Masa reaguje, ali sa distance. Oko njega je brisani prostor zbog mlataranja stalkom od mikrofona. Frka ljudima da priđu bliže. Momci u uniformama zbijeni su u masi. Djeluju uznemireno. Niko nije očekivao ovakav šou. Uzbuđeno posmatram Sidov performans. Dok urla: „O da, o baš vam hvala!”, pozdravlja uniformisane momke nacističkim pozdravom Sieg Heil. Uniforme sa fronta pizde. Konačno im je pukao film. Razgrću masu. Kreću se prema bini riješeni da nas prebiju ili šta god već imaju na umu da nam urade. Ne piše nam se dobro. Sid i dalje prkosno stoji na bini. Čeka uniforme sa stalkom od mikrofona u ruci. Riješen je da ih počisti. Sam protiv svih. Do kraja. Kako samo on to zna. Odvlačimo ga na silu u backstage. Ljuti se zašto ga prekidamo kad nije još uvijek rekao sve. Alo, druže, ode glava! Svirka se završava u haosu. Bježimo iz Partizana kroz zadnji izlaz negdje u noć. Razbijeni u male grupe, nestajemo svako svojim putem. Zatiremo tragove. Ali, to je to! Uradili smo ono što smo htjeli! Dali smo publici surovu pankersku šamarčinu. Sad smo bezvezni autsajderi koje posmatraju sa strahopoštovanjem. Muda jebena labuda!!!

NAKON TE SVIRKE u Partizanu, nijedna više nije prošla bez nas. A svirke su se baš bile zaredale. U uskoj prostoriji “Tombole”, sa podrškom agregata u nedostatku struje, svirke se održavaju svakodnevno. Sid neprekidno izvodi iste akrobacije. Naravno, zvučimo katastrofalno.
Svirke su toliko česte, da su ljudi na kraju prestali dolaziti. Iskreno, i nama se smučilo. Bend je sagorio u svom ludilu. Trebali smo se raspasti odmah nakon one prve svirke, kad su nas lovili po gradu da nas prebiju.

Klinci lutaju gradom, pjevaju „Mrtva ležiš na asfaltu”.

Često razgovaram o tim stvarima sa Ristom, drugom iz klupe. Rista je genijalac. Obožava crtati stripove u školskim sveskama. Mnogi talenti poput njega nikad nisu izronili iz mulja. Tvrđava sve češće predstavlja naše sklonište. Kažem mu kako imam osjećaj da smo se Sid i ja malo udaljili nakon raspada Muda labuda. Ležim na kamenom zidu vrha Tvrđave. Gledam na planine ka sjeveru. Ispod mene je ponor i grad koji ne sija u mraku. Zato što nema struje. Cirkamo Rokijevo vino. Ono što prži sims kad povraćaš. Samo alhemičar Roki zna tajne sastojke napitka koje smuti za dvadesetak minuta i uvali ga kao prvoklasni božji nektar. Rista kaže da ne brinem za Sida, proći će ga. Nego, njemu nisu jasni likovi iz škole koji se prijavljuju u Kepov vojni kamp. Ne može da shvati, tek im je šesnaest, nisu ni jebali a hoće u rat, dobacuje dok zapišava jarbol sa kojeg landara velika zastava slobode. Odgovaram mu da će ih proći kad poginu ili popiju metak za uspomenu. Povlačim veliki gutljaj Rokijevog vina. Nagon za povraćanjem je intenzivan. Izručujem u ambis ostatke današnjeg ručka. Paštašuta. Brišem usta rukavom jakne. Odlazimo kući. Treba se spustiti s vrha Tvrđave pijan. Rista usput priča kako je juče bila neka žurka u gradu. Mali Zdrave se toliko napio da je pao sa balkona, nije mu bilo ništa, odmah je ustao, samo je malo sjebao nogu. Bio je toliko razvaljen da nije ni provalio da je pao.

_____________________________________

IGOR ČOKO rođen je u Kninu 1975. godine. Još mu nije jasno da li ga je začeće u toj pripizdini nagradilo ili ukanalilo. Dokumentarni je i ulični fotograf u koži diplomiranog etnologa – antropologa. Do sada je objavio šest knjiga fotografija. Ovo mu je prvi rukopis. Kaže da ga treba čitati očima tinejdžera, ako niste ubili klinca u sebi od života. Oglašava se na društvenim mrežama i sajtu http://www.igorcoko.net

ROMAN DARKA TUŠEVLJAKOVIĆA “KAROTA”, Laguna, Beograd, 2025; odlomak

proza

Ovekovečeni

Bili smo njena poslednja generacija i želela je da nas ovekoveči. Na časovima likovnog bi nas uporno proglašavala posebnim đacima, talentovanijim od prethodnih generacija. Isticala je kako treba da se držimo zajedno i međusobno pomažemo jer darovitost moramo negovati u sebi, ali i između sebe. Zato je i osmislila godišnje izlete na Pašman, kao i nedeljne posete ateljeu, u kom je, te poslednje godine, postavila drveni podijum na kom joj je nas nekoliko poziralo posle nastave. Nikome od nas, osim možda Karoti, nije bilo milo da sat ili dva nepomično sedi i zuri uprazno, ali nismo želeli da odustanemo jer smo se potajno ponosili time što će nas razredna pretvoriti u umetničko delo. Znali smo da želi da skulpture krase dvorište njene pašmanske kuće kada ode u penziju, ali smo se nadali da će, pre nego što pronađu svoj dom tamo, makar nakratko ukrasiti i neku gradsku galeriju.
Iako je po svim merilima, a posebno po dečjim, spadala u starije gospođe, Lucija nam se nije činila dovoljno starom za penziju. Lice joj nije bilo izborano, glas joj nije bio prozukao, držanje joj je bilo stameno, karakter živ, i umela je, posle nastave, satima da se zadrži u ateljeu i radi na skulpturama i slikama koje su posle završavale po dnevnim sobama Zadrana. Završila je Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu i nameravala je da tamo izgradi umetničku, pa i akademsku karijeru, jer su joj nudili mesto asistenta na fakultetu, ali desilo se da je tokom studija upoznala Krešimira Lozjaka, veslača iz nekog sela u Ravnim Kotarima, koji se nakon povrede ramena vratio u zavičaj da u Zadru radi kao trener. Ljubav ju je, tako, vratila tamo odakle je krenula, samo što je sada držala diplomu koja će joj u rodnom gradu doneti status i poštovanje. Oboje su postali istaknuti građani, tako da posedovati Lucijinu sliku ili skulpturu nije bila samo stvar ukusa već i prestiža. A onda se, nekoliko godina pre nego što će moja generacija sesti u klupe, Krešimir, nakon fiskulture koju je praktikovao odmah po ustajanju, zgrčio na podu spavaće sobe i umro. Lucija se sasvim povukla iz javnog života, ali je nastavila da predaje u školi i nije prestala da slika i vaja. Sasvim se okrenula nama đacima, pošto dece nije imala, tako da nije ni čudno što je osećala da ćemo joj nedostajati.
Sećam se da mi je Karota prvi rekao za njenu zamisao da nas izvaja. Sedeli smo kod njega i radili domaći zadatak, na koji nije uspevao da se usredsredi. „Igraju mi riči prid očima“, žalio se, i kada je to čula majka, dotrčala je da mu vid izleči poljupcima. Karotinu glavu je, kao i obično, krasila modrica, ili dve, a sada joj je bila pridodata čvoruga koja je na čelu izgledala kao rog. Znao sam da je prethodnih dana nije zaradio ni u školi ni u dvorištu, tako da mu je beleg morao ostaviti otac. Majka je posebno ljubila baš to mesto i Karotino lice se krivilo od bola, na šta je ona nastavila da ga ljubi po ostatku lica, tako da sam zabio nos u svesku i sačekao da se neprijatnost okonča.
Kada se povukla u kuhinju, on me je pogledao postiđeno i, valjda da načne drugu temu, kazao kako sutra posle škole treba da se pojavimo u ateljeu. Pitao sam ga zašto i odgovorio mi je, kao da recituje pesmicu, da bi nas Lucija ovekovečila u glini. Nasmejao sam se, ali zapravo me je prošla jeza. U večitoj senci borika, Lucijin atelje je mirisao na vlagu i zemlju, i zamislio sam kako nas razredna vaja od te crvenice nalik na zgrušanu krv.
Ostali su tog popodneva različito reagovali na vest. Ante je kolutao očima i pitao se koliko ćemo vremena morati da provedemo zureći u jednu tačku. On je bio najnestrpljiviji od nas, iz njega je adrenalin izbijao na kožu sa znojem. Videlo se to u izrazu njegovih svetlih očiju, u pogledu koji je imao nešto divlje u sebi, što je zaključak koji, ispostaviće se decenijama kasnije, nisam stekao samo ja. Na svu sreću, Saša je umirujuće delovao na njega, a često i na Tončija i mene, tako da ga je i tada zauzdao, rekavši da jedva čeka da skulpturu smeste u neku galeriju u starom gradu. Na to su nam se oči zacaklile, a Tonči je, samo kako bi u svom maniru ugroženog vođe nadjačao Sašinu priču svojom, dodao kako će nas Lucija pretvoriti u goleme, o kojima je čitao u knjizi o mitološkim bićima. Ljudi od blata, rekao je, čudovišta oživljena rečju „istina“ utisnutom u čelo.
„A kad bi se izbrisalo jedno slovo, ostala bi rič koja znači smrt. I onda bi golem posta zemlja.“
Neko vreme smo ćutali zamišljajući glinena čudovišta kako se izdižu iz tla vođena snagom reči, a onda je Saša opet progovorio o slavi koja nas čeka u galeriji i sve je bilo u redu. Proglasili smo se za ključne gradske ličnosti, za gradske oce i policijske načelnike, generale, komesare, direktore i, generalno, šefove svega i svačega. Tek kada je sunce zašlo, ophrvale su nas teže misli, i neko je, dok smo se rastajali u dvorištu, pomenuo Tončijeve goleme.
„Ali ako bi na našem napisali istina na njegovom čelu“, rekao je Ante ili možda baš Karota, „nikako ne bi mogli izbrisat jedno slovo i dobit smrt.“
Tonči je razmislio. „Je tako… Alʾ ako izbrišeš jedno i, dobićeš stinu A to ti je ka da si mrtav.“

„Tako je počeo naš dobrovoljni angažman u Lucijinom ateljeu“, rekao sam Nini dok smo stajali ispred fontane i gledali u segment prošlosti izliven u metalu. Bronzana lica pred nama su zevala, očarana nečim nevidljivim. Plašio sam se da trepnem pred njima jer su mogla izaći iz ukočenosti i dovršiti započete kretnje, poleteti sa tog malog trga ka moru i otocima. Nina tu priču nije slušala prvi put, ali je svako ponavljanje obogaćivalo sadržaj onoga o čemu se govorilo i donekle ga menjalo, čineći priču novom, tako da sam primetio kako znatiželjno diže obrve na pomen golema i naše sanjarije o izložbenim prostorima. To je nešto čega se ne bih setio da nismo stajali upravo ispred ostvarenja dečačkoj sna, koje je došlo godinama prekasno.
„Vreme provedeno tamo, poslepodneva ispunjena tišinom u kojoj se čuje samo šuštanje uglja i četkica na papiru… mislim da je to bio najspokojniji period u mom životu. Kroz svašta smo tih godina prolazili i bila nam je potrebna pauza od uzbuđenja. Čak i Anti, koji bi bio najmanje spreman da to prizna. Lucija nam ju je dala, ne sluteći šta nam je omogućila. Pogotovo ako pomisliš na sve što će tek doći.“
Zagledao sam se u Tončijevo nepomično lice. Sve mudre teorije i opasni planovi ostali su zauvek zarobljeni na vrhu zlatnih usana i krivih, konjskih zuba.
„I sve je to divno i krasno“, rekao sam. „Stvar je samo u tome što te skulpture ne bi trebalo da postoje.“
Okrenuo sam leđa fontani, osetivši da više nismo sami. Na ulazu u dom stajala je devojka u tamnoplavim pantalonama i beloj košulji koji su ličili na uniformu. „Lucijine skulpture, one u glini od kojih su morale nastati ove“, uspeo sam da kažem pre nego što nam je devojka prišla, „uništene su. Video sam ih kako leže na podu ateljea, izlomljene kao tanjiri i čaše posle svadbene žurke. Onog dana kada sam u ateljeu zaradio ožiljak, prvo što sam ugledao kada sam se osvestio bile su te krhotine. Ošamućen, pomislio sam da su to delovi moje glave. Učinilo mi se da sam se nekako izmestio iz tela i da gledam u ono što je od njega ostalo, raspuklu posudu iz koje je iscureo sadržaj.“
Devojka, kojoj je na pločici zakačenoj na majicu pisalo „Ana“, pitala nas je da li nam treba pomoć.
Nameravao sam da joj kažem da je sve u redu i da smo samo turisti u obilasku grada, ali Nina me je preduhitrila, očito zahvalna što se pojavio neko ko će ponuditi objašnjenje. Pitala ju je zna li kada je podignuta fontana, kao i ko je to uradio. Je li upoznata s time ko je autor skulpture i zna li zašto je postavljena baš tu?
„A nemam vam ja pojma“, odgovorila je Ana. „To vam je tu godinama. Možda je fontana dignuta kad i dom.“
„Nije“, rekao sam. „Morala je biti sagrađena posle devedeset prve. Dom je tu bio i pre.“
„A more bit… Ja vam se tad nisam ni rodila.“
Nina se osmehnula i pitala da li bi nam, možda, neko od njenih kolega mogao pomoći. Ana je gledala u mene, Nina u nju, a ja u podnožje skulpture, na kom su se poprsja spajala u zajednički torzo.
„Ne biʾ vam znala reć.“ Slegnula je ramenima. „U stvari, ima jedna koja bi mogla pomoć.“ Pokazala nam je da pođemo za njom. „Ona čisti latrine i podove, ali kad ne radi, često se mota oko fontane ili u parku, oko stare sfinge. Jednom ju je neko u šali pita zna li ko su ta dica. Rekla je da zna. Idem vidit je li u domu il je ope’ o’šla u park.“
Prošavši kroz staklena vrata, našli smo se u holu koji je mirisao na kuhinju i dezinfekciono sredstvo. Bio je pristojno uređen; iz velikih saksija dizali su se fikusi i stabla života, a između njih su za stolovima sedeli korisnici doma i igrali društvene igre ili ćaskali sa posetiocima. Iz hola su se zrakasto pružali hodnici u kojima su se videla vrata soba, neka zatvorena, neka otvorena, i osoblje u plavo-belim odelima ulazilo je i izlazilo iz tih prostorija uvežbanim korakom. Nekoliko staraca šepalo je po hodnicima pomažući se hodalicama i štapovima i, u poređenju sa radnicima doma, oni kao da su pripadali sporijem vremenu.
„Morete me tu sačekat.“ Ana je pokazala prazan sto uz zatamnjeno staklo francuskog prozora. „Vidiću di je Ines i hoće li govorit s vama. Jedva govori i s nama.“
Nekoliko minuta kasnije, ugledavši njihove odraze u staklu, Nina je ustala i popravila nabore na odeći. Istim profesionalnim korakom kao njene kolege, Ana je prelazila preko brisanog prostora hola, dok se iza nje gegala devojka odevena u uniformu broj ili dva veću nego što je trebalo, vukući za sobom džoger.
„Ovo je Ines.“ Ana se izmakla da bolje osmotrimo čistačicu.
Čim je podigla glavu, dotad oborenu ka pilećim prsima, shvatio sam da ćemo od Ines teško nešto saznati. Godine joj je bilo teško odrediti jer njena nerazvijena figura i bezizražajno lice nisu nudili uobičajene znake po kojima bi se to procenilo. Takođe, naoko se teško moglo reći u kojoj je meri ometena u razvoju, tako da nije bilo jednostavno odabrati prvu rečenicu. Pretpostavio sam da je neko sporazumevanje moguće, čim je uspevala da obavlja poslove u staračkom domu, ali Ana nas je već upozorila da je Ines stidljiva.
„Ines“, rekla je Ana, tonom kojim bi se, pretpostavio sam, obratila detetu. „Ovi ljudi su te tili nešto pitat.“
„Zdravo, Ines.“ Nina je pružila ruku, ali devojka kao da nije znala kako da uzvrati. „Nećemo te zadržavati, ne brini, samo smo hteli da te pitamo znaš li otkud ona skulptura tamo, u fontani.“
Devojka je ćutala, zagledana u nešto mimo nas. Zatim je pogledala u Anu, kao da se pita da li sada, pošto je pitanje izgovoreno, sme da se udalji.
„Ines“, nastavila je Nina. „Sigurno si videla fontanu. Eno je tamo, ispred ulaza. U njoj ima jedna skulptura…“
„Kip“, rekla je Ana, uz osmeh.
„Kip, jedan kip, sa glava… kip na kom su deca.“ Nina je prišla devojci, nežno je uhvativši za zglob ruke kojom je držala džoger. „Hajde da izađemo“, predložila je.
„Tribali ste joj nešto donit“, rekla je Ana, zadržavši osmeh na licu. „Često joj starci daju sitnice, jabuku od marende ili nešto slatko. Navikla se ona na darove. Možda bi tad ʾtila progovorit.“
„Evo na ovo mislimo“, rekla je Nina kada smo se okupili oko instalacije. Blago otvorenih usta, Ines je ispratila pogledom nevidljivu liniju koja je ispružen Ninin prst spajala sa skulpturom. Trepnula je. „Tvoja drugarica Ana misli da bi mogla znati ko je postavio tu skulp… taj kip tu.“
„Ines“, rekao sam. Devojka je skrenula pogled ka meni. „Gledaj ovamo… Ovo tu, to sam ja. Razumeš?“
Umesto da na moje priznanje reaguje Ines, u čudu je ostala Ana.
„Ma je li to istina?“
„Da. Ines, pogledaj. Vidiš ovog dečaka? Evo, staću i ja isto tako. Pogledaću uvis, ovako, i nasmešiću se.“
Okrenuo sam se tako da bronzana i moja glava stoje jedna do druge.
„Pogledaj“, rekao sam. „To sam ja.“
Na Inesinom oblom licu javile su se dublje crte, useci kojih ranije nije bilo, dok su joj se mišići grčili u grimasu koju nisam odmah uspeo da odgonetnem. Da li ju je moja predstava zabavila? Je li pokušavala da se nasmeje ili da kaže nešto?
„Polako“, kazala je tiho Ana. „Neće ti ovi ljudi ništa, samo su te ʾtili…“
Ali Ines nas nije slušala. Okruglim očima je prešla preko mene, pa preko skulpture, a onda je počela da odmahuje glavom, isprva lagano, ispuštajući zvuk koji je mogao biti jedno dugačko „ta-ta-ta-ta“ ili „ti-ti-ti-ti“.
Okrenuvši nam leđa, ciknula je tako da je jato galebova uzletelo sa čamaca u zalivu, pa otrčala u dom.
„Ines!“, viknula je Ana, ali devojka se izgubila s druge strane vrata.
Ana je neko vreme ostala s nama.
„Ma, jeste li to stvarno vi?“
Učinilo mi se da se to pitanje ne odnosi na izvajanu glavu, već na mene.
„Nadam se da još uvek jesam“, rekao sam, odmahnuvši rukom, koju je, u silaznoj putanji, uhvatila Nina i odvela me odatle.

___________________________________

DARKO TUŠEVLJAKOVIĆ (Zenica, 1978) srpski je pisac, urednik i prevodilac. Od 2002. objavljuje prozu u zemlji i regionu, i dosad je objavio pet romana (Senka naše želje, Jaz, Jegermajster, Uzvišenost, Karota) i tri zbirke priča (Ljudske vibracije, Naknadne istine, Hangar za snove). Dobitnik je više priznanja za svoj rad: Nagrade Evropske unije za književnost (za roman Jaz), Andrićeve nagrade (za zbirku pripovedaka Hangar za snove), nagrade Beskrajni plavi krug i NIN-ove nagradu za roman godine (za roman Karota). Dela su mu prevedena na više evropskih jezika. Živi i radi u Beogradu.

KRATKA PRIČA EDIJA MATIĆA: ZICA

proza

Dok vije vihor bijesni i strašna siječe stud,

On dijete svoje grli, o toplu grije grud

(J. W. Goethe)

Moj sin ne govori. Kad je imao godinu dana, baš za prvi rođendan, svi smo okupljeni za stolom čekali da progovori. Gugutao je, ispuštao jednosložne praskove kao: ba, gu, pa, čak i bum, ali progovorio nije. Zaključili smo da je to možda od straha koji je osjećao još u trbuhu svaki put kada bi majka čučnula u svom strahu od eksplozije ili rafala. Ne znam. Kada je imao osamnaest mjeseci, zabrinuli smo se. Ustvari, skoro smo se zabrinuli. U vremenu kad je osnovna briga spašavanje žive glave, sve je ostalo sporedno i nebitno. Takva briga jednostavno utopi sve ostale. One su sitan šum koji se ne čuje od bujice straha. Jedna je raketa pala na našu kuću. Druge su rakete padale po drugim kućama. Moja supruga je rekla kako naš sin možda ima onaj Einsteinov sindrom, da će malo kasnije progovoriti, ali će zato biti genij. Ja sam rekao da ne možemo više živjeti u strahu od eksplozija i metaka.

Moja je supruga krhka i boležljiva, ali jaka. Volim je od trenutka kada sam je ugledao. Bez njene odlučne ženske snage u kući ne bismo imali ništa. Ne bismo imali ni tu kuću na koju se sručila ona raketa. Uzeo sam sav ušteđeni novac i naslijeđeno zlato, umotao u maramu i vezao oko pasa. A imali smo, nije da nismo. Pronašli smo autobus koji će nas odvesti daleko od kuće, daleko od bombe. Tu počinje naše putovanje prema nekamo gdje nisam nikada imao namjeru putovati. Ali sada je drugačije. Treba otići što dalje od dometa raketa i njihovog smrtonosnog zvižduka. Naš rođak, stric moje supruge, davno je odselio u Švicarsku. Poslao nam je nekoliko lijepih razglednica. Na njima su se gusto poslagane planine bljeskale pod suncem. Tada je ta zemlja izgledala lijepa i daleka, sada izgleda kao gola nužda. Nekako ćemo ga već pronaći tamo. Nije to velika zemlja. Neko vrijeme putovali smo sa stotinama drugih, sličnih nama. Sličnih po izrazu straha na licima, neurednoj odjeći i prljavoj kosi, umornim nogama i slabim tijelima. Plemena naših predaka bila su lutalačka. Tražili smo u sebi tu krv nomada koji prelaze pustinje i planine do novih utočišta, ali duboko u svojim prošlostima i sjećanjima pronalazili smo samo šetnje uz parkove i jezerca u našem gradu, bogate dućane i škole, restorane i trgovce na bijelim ulicama. U nekim smo gradovima ostajali duže, pokušavali pronaći iste one ulice i ljude kao kod kuće, ili se samo odmoriti za nastavak putovanja bez onih stotina nama sličnih pa onda s nekim drugim tisućama opet istih dok napokon nismo ostali sami.

Moj sin još uvijek ne govori. U pauzama između hodanja, truckanja autobusima, kamionetima i vlakovima mi mu pričamo o svemu i svačemu, a najviše o Švicarskoj. Onoliko koliko znamo. Tamo je život ljepši, mirniji, bez pucnjave i razrušenih bolnica, tamo se možda može živjeti kako se nekad davno živjelo i u našem gradu. Svizzera, Svizzera, ponavljamo kao da zna gdje je to, kao da zna odakle dolazimo. A on nas gleda onim crnim okicama, smije se i guguće. Ponekad i plače. Voli sve što ima čokoladni okus, to smo otkrili u Italiji, gdje smo se predugo zadržali. Zlato smo potrošili u posljednja dva mjeseca, koliko nam je trebalo da ilegalnim putevima stignemo dovde dok smo izbjegavali granične zavrzlame izbjegličkih ruta. Ostalo je još dovoljno dolara potrebnih za dovršetak putovanja, po svemu sudeći najtežeg dijela, baš tamo gdje smo bili sigurni da ćemo lako proći. Za nas su ceste zatvorene. U vlakovima su kontrole, Švicarska je zatvorila svaku mogućnost ulaska za emigrante, azilante i izbjeglice. Čudno je to kako moga sina i moju suprugu nazivaju emigrantima, dok su njihovi sinovi samo sinovi, majke su majke, a očevi su očevi.

Na milanskom kolodvoru upoznao sam tu dvojicu, jednog našeg i jednog njihovog. Bilo je hladno jutro, jesen se već pošteno razmahala pokazujući prve oštre zube i baš sam kupovao debelu zimsku jaknu za suprugu i vreću od paperja za sina, kad sam ih ugledao ispred dućana. Onaj stariji imao je kapu nataknutu do očiju i pohabane planinarske cokule na tankim nogama, pa je izgledao poput nekakve čudne ptice nalik rodi. A mlađi, omanjeg rasta, gotovo se izgubio u jakni predugačkih rukava koji su mu smetali dok je palio cigaretu. Iskusni su. Prepoznaju stranca u meni i odmah započinju razgovor, nudeći uslugu za koju nisam ni slutio da će mi biti potrebna. Stariji je govorio cijelo vrijeme, osvrćući se prema onom manjem, a ponuda je bila sasvim jasna. Oni znaju da ja želim u Švicarsku, znaju da je to nemoguće legalnim putem, ali znaju i put preko planine kojim se bez problema može prijeći granica. Navikli smo se na ovom putovanju od kuće u koju je doletjela raketa, pa do prodavaonice pred kojom sam ih upoznao, da se za uslugu izbjeglicama traži novac. Nitko od nas se ne čudi, a cijena je fiksna. Četiri tisuće eura po osobi za prelazak u Svizzeru preko planine s vodičem. Dogovaram šest za nas troje, to je sve što nam je ostalo. Manji nezadovoljno vrti glavom i odustaje, onaj dugonja nabija kapu dublje prema očima, pruža ruku i smije se. Posao je sklopljen, prvi dio puta idemo njihovim kombijem, a dalje pješke uz ceste i staze koliko se može, a kasnije kako nam Bog da. Za četiri dana smo na drugoj strani, ako požurimo. Moramo žuriti, to je najvažnije. Zima tek što nije.

U šumarku pokraj sela Santa Maria Maggiore po stoti put provjeravam sadržaje naših ruksaka. Voda, hrana, čokolada, upaljač, svjetiljke, malo benzina, rukavice, džemperi, šalovi. Sve je tu. Pušimo na pustoj cesti dok mi pokazuju mapu, veliku turističku s pravcima docrtanim crvenim flomasterom. Zid planina rastegnuo se pred nama, a onaj mlađi upire prstom prema šumovitom prijevoju u daljini kao našem cilju. Supruga me zove natrag u kombi. Kaže da naš sin govori. On se smije, valja po podu i ispusti iz grla nešto poput: „Zica“. Njegova prva riječ nije mama, nije tata, njegova je prva riječ zemlja koja nas čeka. Svizzera. Jedna hladna suza curi mi obrazom do vrata dok majka dječaka čvrsto stišće u naručju i plače u radosti pomiješanoj sa strahom, strepnjom i uzbuđenjem. Bog je velik. Zagrljeni naslanjamo glave jednu do druge, do treće, drhtimo u jecajima i krećemo van u pogranično jutro.

Prvog dana prešli smo velik dio puta. Asfaltom, pa preko pašnjaka do šume, zatim kamenjarom do planinarske staze označene crvenim krugovima. Pred niskom brvnarom u kojoj ćemo prespavati vodiči mi još jednom pokazuju onaj prijevoj preko kojeg se sunce upravo prevrnulo na drugu stranu, prepuštajući nebo galopu mračnih oblaka. Kao pred oluju, sabijaju strah u golemu gvozdenu kuglu na plećima. Vatra je brzo ugrijala malenu prostoriju. Šćućurili smo se u jednom kutu dok su se naši vodiči šaptom prepirali u drugom.

Ujutro sam na drvenom stolu pronašao rastvorenu kartu s putokazima i označenim selom u Švicarskoj koje je trebalo biti naš sljedeći susret s civilizacijom. Negdje na sredini puta ucrtana je još jedna ovakva koliba kao mjesto odmora. Pred vratima su tragovi čizama u prvom dubokom snijegu pokazivali smjer povratka naših vodiča prema Santa Mariji Maggiore. Gamad švercerska! Naplatili su svoju neodrađenu uslugu i pobjegli dočekivati sljedeće naivce na milanskom kolodvoru. Moja supruga se budi, umata sina u vreću pa pred brvnarom i ona shvaća da smo ostali sami. Ti joj se tipovi nisu sviđali od početka. Možda je bolje da ih nema, ionako nam ne bi olakšali pješačenje. Dok gledamo preko vrhova stabala prekrivenih snijegom, strah se još dublje uvlači u nas. Čekaju nas još dva dana teškog hoda. Gaziti po snijegu isto je kao gaziti po pijesku i dobro znam kako pri svakom koraku stopalo utone u mekanu površinu. Kako je potreban napor da ga se ponovo izvuče i kako se ti napori zbrajaju pa prema kraju dana postaju sve veći, a koraci sve teži. Kod kuće sam pregazio desetke, možda i stotine kilometara po pješčanim dinama i prašnjavim cestama koje spajaju rodno selo mog oca i grad. Znam kako izgledaju vruće ljetne večeri nakon toliko koraka i kako lice mrzne dok ga zimi šiba hladni sjeverac koji se uvlači u kosti. Znam i kakvo je trčanje između kiše metaka. To daje snagu za korake između pahulja, dok u naručju nosim svog sina i na leđima ruksak prema nekoj drugoj zemlji u kojoj nema metaka i raketa. Moja supruga ide po stopama iza nas. Teško joj je, ali ne da se. Grabi dalje drhtavim koracima i dovikuje mi riječi koje dodaju novu snagu. Samo naprijed, naprijed. Nisam je nikada udario. Ni onda kada su stariji u selu preporučivali kada se, zašto i kako žena može i treba tući. Jedno sveto lice učilo nas je kakav se prut koristi za kažnjavanje, a kakav za odgajanje žene. Sve je bilo jasno u tim lekcijama, sve smo to kao mladići vidjeli u svijetu oko sebe i drukčiji život nismo ni zamišljali. Onda sam se oženio i shvatio da na to lijepo i krhko stvorenje ne mogu podići ruku, čak ni uz odobrenje sa samog neba, pa makar za svu rodbinu i znance postao mekušcem, pa čak i pod sumnjama da zanemarujem pravila vjere.

Koraci su sve teži. Vjetar je mokar i uvlači se pod rukave do znojnih pazuha. Staze ni ne postoje, a pravac ucrtan na mapi odavno je postao nejasan, gotovo nestvaran. Onaj šumoviti prijevoj preko planine još uvijek vidim, ali čini se sve daljim. Moj sin plače pod kaputom, ne vidim mu lice prekriveno vunenim šalom, samo povremeno naslanjam usne na njegove pa mu šapućem još malo, još malo. Niz ruku mi se cijedi krv od sudara s oštrom stijenom, a kroz poderanu jaknu hladnoća izvlači snagu. Glavno da sam sina zaštitio u tom padu, lako je za ruku, bio sam već ranjavan kad se pod granatom rušila susjedova kuća. Kamene gromade rastu pred nama sve klizavije i oštrije, grublje i nemilosrdnije, pa svaki korak treba isplanirati kao na šahovskoj ploči. Bez skakača, samo pijuni oprezno migolje u kratkim potezima prema još jednoj, sve hladnijoj noći. Tamne obrise litica uspoređujem s onima na karti, dok užas sve više steže grlo prepoznajući da smo skrenuli s ucrtanog pravca prema onoj planinskoj kolibi do koje je noćas nemoguće stići. Gomilamo granje pod nakošenu stijenu na vlažni pod, pa okomito kao zid kojim ćemo se odvojiti od zime. Moja je supruga promrzla, trese se, ritmički ljulja i izgovara molitvu za molitvom, uvijek istu. Sin cucla čokoladu, ja ponavljam onu istu molitvu, benzin je uspio zapaliti smrdljivu vatru od zelenog granja koja tjera na kašalj i povraćanje. Stišćemo se zajedno u hrpicu još uvijek živog mesa što pulsira pod stijenom i čekamo jutro.

Ovdje ne postoje ni sumrak ni zora. Postoje samo svjetlo i tama. Dan je dok sunce na upadne u procijep na zapadu. Noć je dok sunce ne izviri iza visokog vrha. Baš kao ovog jutra kad se naglo uvuklo među granje našeg skloništa. Nisam ni spavao. Čuvao sam svoje dvije grudvice dašćući im za vrat, grijući im krv. Novi koraci, saplitanja, bolovi, metar po metar probijamo se na uzbrdici koja kao da se pretvara u okomicu, sve strmija i klizavija, sve odbojnija i neprohodnija. Prošli smo skoro polovicu puta, nema više odustajanja, postoji samo naprijed. Moj sin plače u naručju, više i ne pokušava izgovoriti ono svoje „zica!“ Gladan je, hladno mu je, umoran je, zašto smo krenuli na ovaj put, umrijeti smo mogli i kod kuće. Umjesto lavine koja prijeti da se sruči po nama, mogla je i raketa sletjeti u krilo, Bog bi nas jednako obgrlio, utješio i počastio.

Bliži se sredina dana. Sunce je odustalo i ponovo prepustilo nebo snježnim oblacima da se istresaju po planini. Hladnoća postaje nesnosna, grize za kožu, grči mišiće, ledi pogled. Posrćem po tko zna koji put, pridižem se po tko zna koji put. Čujem suprugu iza svojih leđa kako moli i moli, sve u krug, sve ispočetka, dok ne začujem prigušeni krik, kao od stida utišan. Stid, jer joj je cokula zapela između dva kamena, umor umrtvio reflekse i sad sjedi u snijegu izvrnute potkoljenice koja na hladnoći sve više natiče dok se ne pretvori u napuhani modri balon.

Ne smijem je ni dirnuti, sad već jauče glasnije od vukova u daljini, ne može se pomaknuti, a kamoli ustati. Klečim pored nje, ona miluje sina i plače. Plačem i ja. Vrijeme prolazi dok tražim novu snagu u sebi, u Bogu, u bilo čemu, samo da je pronađem. Odvajam nekoliko čokolada i nož, navlačim na sina još jednu kabanicu, njoj oblačim sve što imamo u rezervi, odbacujem ruksak i nosim je. Nosim ih oboje. Sina na prsima u vreći, suprugu na leđima vučem više nego nosim. Ona jauče i grize usne do krvi, moli se glasno, dovikuje prema nebu. Koraci su kraći, ali ne prestaju. Samo naprijed, do Švicarske, do Zice. Planina me pritišće, nisam stvoren da nosim troje, čak ni uz Božju pomoć. Odmori su sada sve češći, gotovo spojeni s nekoliko tragova stopa u snijegu. Kao mladić slušao sam priču o nekim brdskim narodima dalekih svjetova, gdje surova priroda stvara surove zakone. A zakon kaže da treba spasiti majku i po cijenu žrtvovanja života djeteta. Strah od izumiranja veći je od straha umiranja. Pleme je spremno žrtvovati dijete i spašavati majku. Grlim svoga sina čvršće, ljubim mu promrzli vrat, on više ne izgovara ni one svoje kratke slogove, samo gleda pred sebe zaleđenim i odsutnim pogledom, crnim okicama koje izviruju iz vunenog šala. U divljini su se ljudi naučili na gubitke, surovost je svakodnevica koja se davno pretvorila u normalu, o smrti se priča isto kao o rođenju, sve je dio procesa i borbe s prirodom. Spašavanje majke osigurava nastavak roda, djeca se rađaju dalje, pleme opstaje. Stišćem jedinca još jače uz grudi. Luđački udarci mog srca pomažu otkucajima njegovog malenog i slabašnog. Moja supruga visi na mojim leđima skoro bez svijesti dok ja u opravdanoj ljutnji prema Bogu i svim njegovim melecima pronalazim novu snagu koja nas sve troje vuče naprijed prema prijelazu. S druge strane, nepunih dva kilometra niže, na karti je označena još jedna koliba. Dovući se do nje značio bi spas. Tu bih mogao uz upaljenu vatru pronaći načina kako ćemo dalje. Ali sunce tone prema onom prijelazu brže od nas. Kad se prevrne na drugu stranu, nastat će potpuni mrak u kojem ni divlje zvijeri ne izviruju iz zaklona. Gradim još jedno sklonište. Granja je sve manje, ali ipak dovoljno da moja supruga legne na mekano. Da upalimo još jednu vatru pored koje će moj sin cuclati ostatke čokolade. Pored koje ćemo se stisnuti čvršće no ikad. Sanjam plamene tragove projektila koji prže nebo i zemlju.

Moj sin cijele noći tiho plače, a supruga ujutro jedva otvara oči. Ona nije spavala, mislim da je bila u nesvijesti od bolova. Blijeda je kao snijeg, noga joj je krupnija, platno na hlačama nateglo se do pucanja, cipelu smo morali skinuti još jučer. Podižem ih i krećem dalje. Prvi put, drugi put, treći. Opsujem onog Boga kojem se supruga u bunilu moli, želim stići do druge strane samo njemu u inat. Ali ne ide. Ne ide. Puzimo četveronoške po rubu litice koja se strmo obrušava u svoje sivilo. Neka brdska plemena dalekih svjetova žrtvuju svoje potomke da bi porodica preživjela. Kao nemoćno mladunče u krdu za kojim juri lav. Odmatam vuneni šal s lica mog sina da mu poljubim hladne usne. Sliči na mog oca. Njegova majka snažno zabija nokte u moj dlan, gleda me onim svojim prelijepim očima, pomiluje najdražu glavicu pod šalom, pusti kroz dah jedno kratko: „Bismillah!“ i baci se u provaliju. Njeno se tijelo odbija o vlažne stijene gotovo bez zvuka, samo stravično krckanje prati svaku polomljenu kost.

Ne znam kad sam uhvatio prvi dah. Ponekad se čini da još uvijek ne dišem. Samo se pogled ruši za njom u dubinu, kao da je može izvući natrag, do nas, na snijeg, prema onom prijevoju na vrhu planine iza kojeg je Švicarska. Ostajemo sami moj sin i ja. Kao Ibrahim i Ismail. Veliki Bog više nije s nama. U divljini su ljudi naučili na gubitke, surovost je naša stvarnost. Vjetar je sve jači i uspon je sve strmiji, držim taj zavežljaj na svojim grudima i pjevam iz prkosa. Doći ćemo u tu prokletu zemlju vođeni voljom, nošeni ljubavlju žene s dna provalije. Moj sin ne govori, ne plače i ne guguće. Spava i sanja onu sliku s razglednice koju je stric poslao davno, koja je ostala među ruševinama kuće tamo daleko. Rjeđe zastajkujem, noge se jedva odvajaju od tla, ali ipak idem naprijed. Danas ću prijeći preko i doći do kolibe gdje ćemo se konačno ugrijati. Stopala su mi ranjena i potpuno smrznuta. Ne usuđujem se pogledati, bol je dovoljan da znam kako bi noge mogle izgledati. O tome ću brinuti kasnije, samo da nas dovedu s druge strane. Pahulje su iglice od leda koje se kroz tkaninu rukavica i kape zabijaju duboko u kožu.

Drugu stranu planine dohvatili smo pred noć. Sunce se sada nije prevrnulo preko ruba, samo je provirilo kroz debele oblake dočekavši nas na vrhu. Padat će još neko vrijeme dok ne utone u neku švicarsku dolinu. Niz brijeg je na trenutke lakše dok klizim na stražnjici, a na trenutke teže jer noge otkazuju. Ucrtane kolibe nema, a noć se spušta. Moj sin spava, a ja idem dalje. Ako stanem, više se neću pomaknuti. Snijeg je mekši, oblaci su pustili mjesec da zapleše nebom dok se zatrpanim usjekom kližem prema dolje. Naprijed. Do jutra se možda dočepamo šume, pobjegnemo od vjetra što siječe uši. Svizzera. Moj će sin izgovoriti svoje prve riječi u ovoj prokletoj zemlji bez majke. Kad se probudi, ugledat će sunce i zelene pašnjake o kojima mu je pričala. Čupam snagu iz sjećanja na nju. Nisam je nikada udario. Udarala ju je ona oštra stijena za sve udarce svim ženama svijeta. Jutro je sve bliže, hodamo već dvadeset sati. Ako se to može nazvati hodanjem.

Pucanj upozorenja zvuči potpuno isto kao pucanj smrti. Svi su isti kad dolaziš iz zemlje u kojoj se oružje nosi u školu, na tržnicu, u bolnicu. Iz šume prema nama trči veliki pas i grupica ljudi u bijelim uniformama. Svi imaju puške, baš kao na tržnici pored naše kuće. Podižem ruke pokazujući prema smotuljku na grudima i vičem: „Sin, sin!“ Moj sin spava pod vunenim šalom, ne vidi iskešene pseće očnjake i dugačke cijevi uperene prema nama.

Kao onaj dugonja i šeprtljavi na milanskom kolodvoru, i ovi su mladići u bijelim uniformama iskusni. Znaju da želimo u Švicarsku, ali to im se baš ne sviđa. Iskusni su, prepoznaju da pod kaputom na grudima ne držim bombu, već svog malenog jedinca. Prekrivaju me toplim ogrtačem, posjednu na dugačke skije i polagano spuštaju prema šumi. Jedan od njih priča radiostanicom s nekim u daljini, drugi me pridržavaju i sve se čini lakim u toj Švicarskoj. Za neko vrijeme iz doline nam se približavaju motorne sanjke. Čovjek na njima ima žarko crveno odijelo. Kaže da je doktor i želi uzeti moga sina. Ne, ne mogu ga sada pustiti dok spava. Kad stignemo u grad, kad se probudi, kad mu napravim doručak s čokoladnim mlijekom, da ne propitkuje gladnim pogledom gdje mu je mama, onda može i kod čovjeka u crvenom odijelu pa neka tim sanjkama jurcaju po snježnim padinama. Doktor kaže da je moj sin mrtav. Ne može to švicarski doktor znati, nije baš sve u toj zemlji tako dobro kako je stric opisivao na razglednicama. Ne može on, u tom crvenom odijelu ni približno znati kako je moj sin jučer slatko cuclao čokoladu i jednom umalo izgovorio “Zica“ Moj sin spava. Moj sin ne govori.

iz zbirke “SREĆA S ROKOM TRAJANJA”, Naklada Fragment, Split, 2025.

________________________________

EDI MATIĆ (1962.), književnik i fotograf

Za vrijeme rata vodio njemačku mirovnu organizaciju na području HR i BiH; pokretač i koproducent mjuzikla „Sarajevski krug“; Do 2011. vodi agenciju za grafički dizajn i glazbenu i video produkciju.
Jedan je od pokretača prvog projekta Writers in residence, udruge SpLitera i međunarodnog književnog festivala Split Lit Int.
Sudjelovao u organizaciji međunarodnih nastupa na sajmovima knjiga u Leipzigu, Frankfurtu, Beču, Tirani i Sofiji.
Kao autor sudjeluje na domaćim i stranim književnim festivalima i rezidencijalnim programima. Kratke priče i poezija prevedene su mu i objavljivane u desetak zemalja.
Kao fotograf imao je samostalne izložbe u Beču, Grazu, Leipzigu i Splitu.

– 2025. zbirka priča „Sreća s rokom trajanja“ / Naklada Fragment
– 2024. zbirka poezije Neke riječi ne stanu u pjesmu / Naklada Fragment
– 2020. roman „Pop“ / Hena-com (u Njemačkoj Edition Converso; u Crnoj Gori Fokalizator)
– 2016. roman „Regija stranaca“ / Hena-com
– 2012. roman „Grimalda“ / Naklada Ljevak (u Austriji Leykam – austrijska književne nagrada Steiermärkische Bank; u Srbiji KR Rašić, a u Makedoniji Goten publishing.)
– 2008. roman „Ovdje fali ženska ruka“ / Naklada Ljevak
– 2023. dramski tekst „Vulnera urbis, vulnera orbis“ – nagrada MKRH „Marin Držić“,

Član je Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika, Hrvatskog društva pisaca (predsjednik Društva od 2023.) i počasni član PEN Centra BiH.

fotografija autora: Miroslav Lelas