u mom korovu i šipražju sumnjaju da se nalaziš svakim danom nestaje deo žene zdrave kose i potomstva
iza sebe ne ostavlja seme žena postaje starica u samonikloj biljci
***
LETOVANJA ZA RONIOCE
Ujeda za glasne žice ugrizao je imala bi pravo da psuje ne i snage
Leto je peščani predeo kojim se trči okrenem se tražeći stope da vidim ideš li za mnom ili bar gledaš
Mogla bih da zaronim duboko izgovorim tvoje ime negde blizu dna biće važnije od lepote šarenih korala
Ako mi ostane vazduha za psovku progutala bih je
Možda bi me posle bilo strah ali ne i sramota izaći pred ljude sa školjkama u kosi
Taj mali nevešti salto mortale trijumf za pokušaj isplivavanja
***
BACAMO SRCA NA STO
Nemoj da se čudis što ti pišem pesme ionako pesmu dobije onaj koji ne sme treba biti taktičan mislim da ti to znaš u ljubavi je uvek neki poker pik nikad herc jer onda propadaš
***
KRC
osetila sam plamen u stomaku sakrio si se u misao do koje žar nije stigao
brzi voz u glavi je tutnjao iscrpljujuce precizno kroz tunele moje otpornosti
kucam prstima po prozoru vagona čaša u mojoj ruci slomila se o vazduh
___________________________________________
JELENA BOŠNJAKOVIĆ, rođena 1996., apsolventkinja na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Pohađala radionicu kreativnog pisanja, volontirala na festivalu poezije ,,Trgni se, poezija’’ bila uvrštena u zbornik poezije Fanzin Šrafa, povremeno objavljuje poeziju na portalima za književnost. Često koristi hešteg ’’ UDOMI, NE KUPUJ ’’- životinje smatra prijateljima čoveka, a prijatelji se ne kupuju. Veruje da svako može makar malo pomoći napuštenim životinjama i o tome rado priča.
ne puštaš me dok spavam misliš da ću da se iskradem ostavim ključ u saksiji javim se iz druge države
pobegnem iz mira u ratno stanje
***
GRBA NA TVOJIM LEĐIMA
stavila sam ti ruku preko kičme ispod zakrivljenog brega otkrila deponiju odbačenih stvari
hrpu pečata bivših šefova na neplaćenom radu posle pet rešenja, račune, plave koverte
na vrhu nabacanog brega između rastavljenih veš mašina sliku tvog oca i bokserske rukavice.
***
SMENA GENERACIJA
sećam se babe u dvorištu seoske kuće sa rupcem na glavi, trči za kokoškama nakon što im sekirom odseče glave udata tek što je naučila da čita rodila te je sa šesnaest
radila si u smenama na traci imala još jedan posao kod kuće iste cipele za četiri godine srednje škole sestri i meni nisi dala da pomažemo rekla si da čeka naše prljavo suđe
danas cipele traju šest meseci saklupljamo diplome za zidove kupujemo meso u supermarketu zaglavljujemo se u gužvi svakog dana kod kuće nas čeka jedan prljav tanjir
***
SMRT TANATOSA
Ubijeni otac ponovo vaskrsava. Ubrizgava botoks i vežba jogu.
Besmrtnost je dostupna kokainom. Pričest nove religije čija semenkama.
Frojde, ne plašimo se smrti. Postala je poluvirtualna.
Večitog protivnika Erosa, Nema među nama.
***
SELIDBA U STOKHOLM
kad si prvi put došao kod mene imala sam krevet i rešo ispod njega
sunđer za sudove u kupatilu letnje i zimske stvari u koferima
tvoj glas između golih zidova je odzvanjao i ispunjavao prostor
možda je krpa u tvojoj ruci više od grada gde me niko ne čeka.
***
ZBOG TEBE SAM JEBENO NAUČILA DA LETIM
bio si perjani most preko kog sam mesečarila sa injem na bosim stopalima
u zoru kad se snovi krune perje se razletelo i spustilo na reku
probudila sam se mokrih rukava okačena o bledi srp Meseca iznad smeđe vode Dunava
________________________________________
INES VUKMIROVIĆ rođena je 1991. godine u Beogradu. Prve godine života je provela u Hrvatskoj odakle je izbegla sa porodicom po završetku rata. Osnovnu i srednju školu je završila u Vršcu, diplomirala je na osnovnim studijama novinarstva i master studijama kulture na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Objavljivani su joj radovi iz oblasti kulturologije u specijalizovanim magazinima. Pohađa radionicu pisanja Zvonka Karanovića i rado učestvuje na književnim večerima. U međuvremenu, sakuplja pesme za svoju prvu zbirku.
Živim u bivšoj kasarni na oko 300 metara nadmorske visine. U opisu rezidencije stoji da nemamo cimere Ali svaki put kad se vratim sa predavanja Stvari su ispremještane. Vjetar je prilično jak na ovoj visini Pa proizvodi jezivu muziku u kontaktu sa Starim prozorima, kapijama I vratima koja ne mogu da se zatvore do kraja. Poprilično je teško zaspati ovdje. Svaku noć me bude hodnici. Odjekuju, i po kricima znam: Neko umire u najgorim mukama. Ovo je mnogo drugačije mjesto noću. Struja nerijetko nestane Pa se očekuje da napipamo put do svojih vrata. Svaki put idem istom putanjom Svaki put reljef je drugačiji. Ponekad dodirnem goli kamen Ponekad nešto što se brzo izmakne. Osoblje rezidencije je tu samo po danu I ne vjeruje u priče o duhovima. Osim starog portira. On se jednom zapio i zaspao na poslu. U neko doba, probudilo ga zvonce na šalteru. Mladić u uniformi tražio je zavoj. “Sve se zagnojilo, došlo do lakta” Pričao je poslije. Ali on je pijanica Oni svaki vikend vide novu utvaru. Moji prijatelji ne mogu da se načude svemu tome I pitaju zašto se još nisam odselila Ali ja u svemu tome ne vidim ništa sporno: Kirija je jeftina, pogled nenadmašiv A ako već moram da dijelim wc, tuš i kuhinju Bolje da to bude sa mrtvima Mnogo su uredniji od živih.
– iz zbornika konkursa za pjesničku nagradu “Milo Bošković”, Kolašin, Crna Gora, 2023; drugonagrađena pjesma
___________________________________________
VLADANA PERLIĆ rođena je u Banjaluci 1995. Objavila je dvije zbirke poezije: Kucanje na vrata kule (Zaprokul, 2020.) i Isus među dojkama (LOM, 2020.). Dobitnica je brojnih književnih nagrada. Poezija joj je prevođena na engleski, francuski, njemački, poljski, mađarski, italijanski i hindi. Živi u Francuskoj.
Ostavih pola jezika tamo gde ne treba. Unutra me golica – izvezan lancima snop Nepoznatih reči. Bulazniš, draga, u umetničkom solipsizmu. Ili potpuna diskonekcija ili sliti ulja U zjapeće praznine. Psihoterapija ili prostitucija? Biram ovo drugo – jeftinije je. Razmnožene stomačne misli. Dijeta protiv invazivnog jezika. Toksificirana si, u tržištu vena. Suzbiti na pravu meru ili se do krvi Pročešljati. Koliko je tableta potrebno da se sve smrvi? Očišćenje. Očišćena. Ali prazna. Trbuh više ne boli. Radije ću се naduvati, Nego pravom linijom да zujim. (da li da li da li)
***
LOV NA SRNE
I dok je razmišljao, U koju li zver treba da se preobrati, Čime li će je zaseniti, Zevs, nije ni primetio, Njen hod srne i dodir travke, Samovoljno preuzimanje.
Zbunjen, Jedino je još umeo, Da razbije glavu, O njeno kamenje.
Crevima ga priveza o stomak.
***
RAZB(L)UĐENJE
Da je razbije o panj, I uz granje razvuče, Novo nebo zaseje u utrobi.
Premesti zver iz razuma, U podnožje dugonoge večeri. Satera vetar mramorni.
Jedno nabubrelo drvo, Od sažaljivih dodira. Suncem je zajahala, Janus-lastavica poniženja.
***
KOSMATA, HAJDUČKA TRAVA
Ponoć. Utrčava u krevet, oči joj na jastuku. Rastoči noge. Ruke – obamrla horizontala. Čeka.
Polako, na obraz joj, Spori priliv – Naježi se od nepoznatih dlaka.
***
PREPLAVLJANJA
Odbegli procepi vremena Oblacima jahani. Sparina je prekrila oči, Jedino telo od tada govori. Ruku podaj strancu Plavom će bojom sastaviti. Raženi impulsi U pripremnom položaju.
Takni me uspomeno Pčelama zasuto i znojavim medom.
MARINA SRNKA rođena je 1996. u Novom Sadu. Završila je Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dupli master Erasmus Mundus CLE završila je na univerzitetima u Italiji (Bolonja) i Francuskoj (Strazburg). Trenutno je na master studijama iz kulturologije u Belgiji (Leuven). Objavljuje u relevantnoj domaćoj i inostranoj periodici i naučnim zbornicima. Piše poeziju, eseje, pozorišnu i plesnu kritiku. Pored toga bavi se i fotografijom.
Bog je izvezen I veliki skulptor, on čeka sa 20 posto više problema, mene iza cvećare I njegove kamene statue su rađene u najfinijem mermeru, on je sulud i temeljan tako da se Survava pored pumpe i odvlači me u senku objašnjava mi Donosi poklon koji nije želeo da donese gleda me u oči pritom i tvrdi mi Nekoliko njegovih kipova cakće svojim delovima u sobi na suncu okreće se točak Velike zgrade, brzi gradovi, njihov posramljeni ostatak Bog koji pumpa četrdeseti put u moje srce i na neki način mi govori Ispod glasa, tihi jezik od kog se skuplja inje
Inje i veliki dolazak, inje i veliki promet nećeš umreti ali ćeš se neosetno posvetiti previše inje, poljubim neuživljeno, u usta ostani u najvećoj kući navike i, njena vrata su zatvorena
Bog je izvezen i sa 20 posto više problema sklizava na teren koji je u ledu U žbunju se krijem sa drugaricom iz osnovne škole, ona priča, trebalo bi da ćuti
****
DALEKOVODI
Nećeš se roditi dok se ne zaboraviš 67, Nakon zaborava
Kreće struja
Na kraju terapije ću da izvučem nekoliko ešarpi potpuno osramoćena Posle sunca i prolaska glavnom ulicom ću osetiti da bolje razumem nasilje Bolje razumem nasilje od vozila koje ima odgovarajuće dimenzije i dosta nam je To što smo jednom odabrali svoj automobil Dinamizovan je za tebe: želim da umrem Dinamizovan je za tebe: želim da umrem
Ešarpe su u stvari od babe, zaboravljeni stari svet Podržava ga sa druge strane stola i nasmejano gleda u prijateljicu Gornji deo slike je crn, u donjem su skromne tri nijanse: od ovoga možemo da počnemo I to nije samo iskustvo i nije zato što si to video i nije zato što su te tako naučili Kreće struja mi ćemo se survati a tebi će da curi iz svih rupa stana Kreće struja varaš zbog mene čitavu familiju a i ja svoju a i oni su Ali opet ne ubadamo rupu Ešarpe su u stvari od babe, plačem
Da se osamiš a treba, i to nije zato što ljudi hodaju i prazne se, pune se i prazne se I to nije zato što su dalekovodi ružni, ružan je i čovek koji je o njima pričao Zato što se sasvim prijatno dao iako mi je pričao Ne mogu da im pomognem, ne mogu sebi da pomognem, ne mogu da poreknem želje Ne mogu da poreknem želje Ešarpe su ružne ali su i dalekovodi ružni ako ih zamisliš kako pobeđuju Ako ih ne zamisliš samo kako večno rade Cilinka njihov sjaj povremeno na žicama, one se prostiru beskonačno Svet je beskonačno širok ja se plašim da ćemo se razdvojiti Napustio si me hiljadu puta smeješ se na telefonu Ne ljutim se na tebe nikada, razumem tvoj plan Napustio si me milion puta Ešarpe su od babe sve na svetu ima zadah Sve na svetu ima zadah kada je na kraju života
****
Sada vrišti žena koja se ne porađa Na sred puta i na sred kreveta Postavlja se sto za jednu novu uputnost Postavlja se rebro iz usta kroz koje se putuje, ali nismo životinje nimalo U zemljotresima je ispod zemlje sredina koja se sporo preliva Žena se zakucava u kamen dok su pored redovi ljudi na suncu, ona kreše u mraku ispod nivoa zgrada Njen je sistem kanalizacija ispod parkova, njen je udeo u padu deonica posle zimskih dana Njeno bacanje koske se radi pojedinačno, ona će te razapeti i posle te sačekati Postaješ njena deca, seče se staklo po ivicama, brusi se na finije, tvoji uspesi su ogromni Tvoji ciljevi su sve veći, pitaš se da li postoji naplata Pipaš lice da vidiš da li si ružniji Dah odlazi, reka je tiha i ogromna Žena vrišti zato što će to izneti Tarabe su postavljene, šume su daleko od livada Njena glava pada pored lišća dok uči, njene kosti su lepe u tišini mahovine Kada ramena budu zabačena unazad, drvene daske tavana će na svetlosti otvoriti novi bokal Kaplje će biti na staklu i na keramici Dok voda teče postoji deljanje trajnih dasaka Kada bude isparila imaćemo novu ženu, sa lepšim očima, bližu i stariju
MAŠA TOMANOVIĆ (1995) rođena je u Beogradu. Završila je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radila je kao urednica u IK Darma Books, trenutno je izvršna urednica u FMK knjige. Vodi jutjub podkast „Autoput i noć”. Objavila je zbirku poezije „Mogu da imam”, u Kontrast izdavaštvu, 2023. godine.
Ispod zategnutih maski I trikoa Njihova tela su skupljena Sav eros je u pokretu Izvan pokreta One su hladne statue
U publici je i Nikola Tesla Udubljen i opušten U svom ramu Sa zida On ih posmatra
Sasvim siguran Da je dobro bilo Žena se kloniti
Ali može… Može sada…. Kada je bezbedno Iz udaljenosti Od stotinak godina U jednoj maloj igri Da se uživa.
***
RAZBIJANJE STRAHA
Kada je moj deda Pošao u školu Iz koje se Kroz gustu šumu U sumrak Vraćao kući
Rekla mu je majka Ja ću tebe zvati Svetoliče, Svetoliče A ti se ne odazivaj
Kako je glas Mirosandin Preleteo vek Reke i planine Ne znam
Čujem majku kako kaže Eno opet one ptice Lepo viče Svetoliče, Svetoliče
Majko Ne odazivaj se.
***
NISU LAKE ZASTAVE
I
Sloboda u zamahu Silazi sa platna Ežena Delakroa Da ti doda zastavu A ti bežiš glavom bez obzira Jer tvoja najveća hrabrost je Sunčanje u toplesu Na Kraljičinoj plaži
Ali tu je i sećanje na dodavanje
Kada te školski drug na nekom mitingu Zamoli da pridržiš zastavu Dok on zaveže pertle (to je onaj kome nisi uzvratila osmeh) Tu si prevaru na vreme uočila
Nisu lake zastave
Niti je strah za sve kriv.
II
Jer sloboda je velika kukavica Ona pobegne kad se pojave prvi problemi Kao čovek koji te je dugo osvajao
Ona je iluzija okeanskog osećaja Verovanje dobrih đaka socijalizma Džonijev osmeh na jugu Afrike
Tvoje naivno čuđenje Kada komšiji pokazuješ fotografiju A on kaže Znaš kad bi Engleskinja Držala crnče u naručju.
***
SLOBODA LETI U NEBO
Te vatre se čuvaj
Jer sloboda je Lepa Ciganka Koja zamahuje Šarenom maramom Obećava raspusan život
Rado bi u njenu čergu
Pogledom varniči Zaustavlja konje u trku Otima bič Kojim su šibani
Pred let u nebo Zaigra oko vatre Ni stida Ni straha nema
Kada poleti
Nebo se spušta
Da je lakše dohvati
Da mu bude zastava.
***
POMEN
Išli smo na Kosovo Na sahranu
Kad smo stigli Lazar je već bio sahranjen
Kasnili smo 56 godina
Do groblja smo se peli Ulicom imena ŽIVOT
Pratio nas je Mali izgladneli pas Iz Lazareve pesme
Selo je bilo Gornjee Život je bio crnjei
Život je žuti pas.
***
PRED ZIMU
Sve češće me prate Napušteni psi
Živim daleko Izvan grada
Ne obećavam im ništa Osim straha
I oni se vraćaju U kartonske kutije Iza marketa.
Ujutru me dugo prati Pogled žutog psa na kratkom lancu
Zlatna čežnja da postane napušten.
***
SLATKO OD BELIH TREŠANJA
U ovo mesto Neobičnog imena Oluja ih je iz donela iz Krajine Neka ovde bude naša h(umka)* Odlučila je starica
Nije presudila niska cena Ni blizina velikog grada Niti umor od života
Već veliko stablo Bele trešnje Ispred krive kuće
Nasred (H)Umke** Svili su starci Svoje poslednje gnezdo
Mesto je odavno poznato Po svojoj samoubilačkoj nameri Da sklizne u Savu
Obilaze ga razni stručnjaci Studenti geologije uče Kako zemlja ume da bude divlja
A kad dođe profesor iz Japana (zemlje ljubaznih osmeha u kojoj je nepristojno pokazivati osećanja)
I starica iznese Slatko od belih trešanja I čašu hladne vode Na poslužavniku koji drhti
Profesor plače
Plače.
*humka-grob **Umka-mesto u blizini Beograda
_______________________________________________
GORDANA SIMEUNOVIĆ rođena je 1963. godine u Beogradu. Objavila je zbirke poezije: Moja haljina i ja (Slobodna knjiga, Beograd. 2000), Narukvica od slonovače (Slobodna knjiga, Beograd. 2002), Pobuna krpenih lutaka (Narodna knjiga, Beograd. 2005), Podno mirnog sna (Književna akademija & autor, Beograd.2008), Vreme hlebova (Književna zajednica Jugoslavije, Beograd. 2009), Buka života (Književno društvo ,,Sveti Sava“, Beograd. 2015), Put do moje kuće – izabrane pesme (Gramatik, Beograd. 2018), Vitki plamen (Presing, Mladenovac. 2021). Matična biblioteka Istočno Sarajevo objavila je zvučnu verziju zbirke ,,Podno mirnog sna“, namenjenu bibliotekama za slepe i slabovide u regionu. Priredila je panorame poezije: Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (Gramatik, Beograd. 2013) i Jabuka u srpskoj poeziji (autorsko izdanje, Beograd. 2019). Po uputstvima Kulturno-prosvetne zajednice Srbije uradila je Hroniku Umke (izašla iz štampe 2022. godine kao autorsko izdanje). Njena poezija je prevedena na više stranih jezika (švedski, španski, francuski, engleski, nemački, rumunski, makedonski). Zastupljena je u književnoj periodici, zbornicima i antologijama, kao i nekoliko stranih časopisa. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi na Umci, nedaleko od Beograda.
Ne pušim. Ipak, otišla sam do trafike po cigarete. Vratila se u stan i nasula čašu vode. Nisam imala ništa jače. Zapalila sam cigaretu i krenula prvom rečenicom.
***
BALZAK
da nisi čitao Balzaka, tata ne bih tražila drugog oca, u kritičaru ne bih našla brata, prijatelja i ljubavnika.
***
RAŠIVANJE KOŽE
pravim novo telo za sebe utiskujem korenje u zemlju
nežno se vraćam na mesto gde je počelo moje vreme.
***
NAJSTROŽE ČUVANA PORODIČNA TAJNA
bilo je žileta upotrebljenih, blistavih i sivih
dlake tatine brade plutaju u kadi mutna nit seže do obala.
***
LJULJAM SE
Vratile smo se. Sve smo se vratile: mama, sestre i ja. Vratio si nas. Dozvolio si da se vratimo. Na žici, na jednoj nozi stojim kao roda. Umiruje me ritmično ljuljanje. Na žici nedovršene ograde, kao roda na jednoj nozi čekam. Neko pita: Šta radiš na toj žici? Odgovaram: Čekam da nam tata donese hranu. Ljutite se na mene i učite me da lažem.
***
VERESIJA
prodavnica u blizini otac nije kod kuće majka nema dovoljno novca
jedan krem i jedne grisine a nas je tri.
***
OKLOPNIK
njega ne interesuje psihologija ne čitamo iste knjige za poeziju koja se ne rimuje kaže nije poezija
mene ne zanima broj obrtaja motora vozačku imam, sredili su da dobijem za kacigu i bajkerku nekad sam prevrtala očima
ne interesuje me njegova muzika koju ne razumem od buke njega ne zanima moj gramofon ni šuštanje starih ploča
ipak sedimo jedno do drugog sa zanimanjem biologa koji gleda vilinskog oklopnika.
***
S NJENOG JASTUKA
čekam da preboliš radost.
_______________________________________________
IRENA JEKIĆ rođena je 1983. godine u Čačku. Diplomirala je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Debitantski roman Veliki eksperiment bio je u užem izboru za književnu nagradu za najbolji novi, originalni roman na srpskom jeziku izdavačke kuće Booka 2022. godine.
ANDRIJA RADOVIĆ rođen je 29. maja 1998. godine u Podgorici. Novinar je dnevnog lista Pobjede u redakciji kulture i profesor crnogorskog jezika i književnosti. Pjesme je objavljivao u književnim časopisima Fokalizator, Ars, Trag, Fantom slobode i Panache, a poezija mu je uvrštena i u mnogobrojne regionalne zbornike. Nagrađen je na festivalu Dani Radovana Zogovića 2020. godine u Kolašinu za pjesmu Da li je Orvel bio prorok. Finalista je i dobitnik treće nagrade na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 2022. godine, i finalista festivala Dani poezije u Zaječaru. Poezija mu je prevođena na makedonski, njemački i francuski jezik. Krajem prošle godine objavio je zbirku poezije Metrički savršen tromb čiji je izdavač Fokalizator.
Putujemo već dugo. Svijet se naginje lijevo pa desno. Tako i mi.
U obilju namjera tanjimo linije otpora: lakše je biti u nečijem tijelu, nego u nečijem životu.
Da nas tko pita, sigurno bismo spomenuli čaroliju – iščekujemo samo malo čarolije.
Ali mirimo se sa izvanjskim svijetom: bogove potkupljujemo ustrašenom molitvom, vladare sjajnim pridjevima.
Kada se dovoljno smrači, krećemo opet od najstarijih knjiga. Učeći jezik u nevjerici da se na njemu može i voljeti.
***
ŽIVOT JEDNE TEORIJE
Odjednom sve se čini lako i slatko. Jezik sastavljen od vina i svjetla, od svega što se još nije dogodilo. U nama – puca led! Komad noći kičma je dana. Pobijeđene riječi umiru od smijeha, ubrzavaju život. Za njim će i kajanje. (Ovo poznajem!) Stihovi se ponavljaju. Želja je starovremena, slučajnost beskrajna. Sretno otkriće možda i kasni, ali – vidite, dolazi ljubav.
***
KAKVO ĆE VRIJEME BITI SUTRA?
Rekla je da pogledam prognozu.
Dnevna, tjedna, mjesečna.
Sati puni sunca razgrabili su budućnost uspostavljajući vrijeme, opet i opet.
Bez štete za njegovo kruženje, umjesto neba u sobu ulaze nebesa –
utiha kojoj sve odjednom pripada:
bolnička posteljina i zagledanost u neviđeno, izmaknuta zaštita sljedećeg jutra.
***
ONO ŠTO OVDJE NAUČIMO
Ono što ovdje naučimo na kraju će ionako zamijeniti nježnost.
Svjetlo će se provlačiti kroz lišće nagovještavajući vrijeme koje će se tek
pretvoriti u nas.
***
KABASTI ORMARI
Kreće od onog trenutka kada u osakaćenosti misli i osjećaja prstom upireš po mrvici na stolu, voziš je po iverici, oslobađaš tamu trpeze od njezine neuklopljenosti. Tupu prazninu činiš još besmislenije glatkom, raščišćenom. Odsutna zagledanost u nevidljivu točku kao da ipak prepoznaje makar suvišno. Između kože i riječi godine su ugurale razum. Ali tupilo je često potajno hvatanje zaleta, odustajanje od žaljenja.
Toliko smo toga vidjeli!
A sve što bi trebali zaboraviti ukonačit će se u skrivenoj želji. Vrijeme je, kažu, može razvodniti, ako ne već ispuniti.
Na vrata, sasvim sigurno, nagurat ćemo najteže riječi, nezgrapne i strašne kao kabaste starinske ormare. A nakon toga muk će učvrstit crne kutije u nama. Zarasli u ravnodušnost zaboravljamo da nam u pojednostavnjivanju najviše pomaže strast: nedovoljno sveta, ali spremna zgrabiti sreću. Svaki raspusni trenutak odvojit će nas od kalendara: svih jučer, danas, sutra!
Vrijeme povremeno treba izbaciti iz igre, ali ostaje: lice koje isijava nemir, pušačko kašljucanje, opetovani sentimentalni protokol – odron osjećaja, zastoj misli. Želja iščupana iz svake misaonosti ponekad traži veliku pogibelj.
Posrnimo, kažeš, i ja znam da će dalje sve biti stvarno kao gubitak.
_________________________________________
NIVES FRANIĆ (1975.) živi i radi u Puli. Povremeno piše.
da istisne iz mene naslage sala i tuge da me uhvati za vrat i podigne u ravan sa svojim očima i pogledom kaže da želi samo mene
***
OŽILJCI
Svuda okolo oštre ivice predmeta o koje se sečem
ostavljaju tanke crvene linije pa kraste ispod kojih se krije bledi tatoo za nas što ne volimo dizajnirane
iznutra svi ožiljci imaju jasne oblike onih o koje smo se posekli i koje smo posekli oštrim ivicama sujete i dobrih namera
***
U MEĐUVREMENU
I jednom samo tako isplivaće moje telo sa belim stomakom okenutim nagore i ostaće da lebdi na granici svetova dok ga neka nežna ruka ne prenese u vlažnu i toplu zemlju da ponovo postane klica i vlat što se lomi pod vetrom i stopalom i krišom ponovo izvija i stoji glumeći da je stablo što drži krošnju od oblaka
***
BEZ STRAHA
Nesvesna ravnodušnosti koja preti njenoj granici od sna
Bez straha gleda u vreme krupnim očima
Kaže da ne boji smrti I smeška se
Kao da zna nešto što joj je prijatelj šapnuo usput da je zabavi i oraspoloži
Dok ne stigne tamo gde je čekaju
***
SA KIM JE NAJTEŽE
Najteže je sa onima što su nam nekad bili bliski pa proziru kroz paravane izdržljivosti i snage koje smo postavili okolo
A nema više bliskosti sa njima pa da se prepustimo slabostima i kukavičluku i pustimo tu poplavu samosažaljenja i beznađa da se razbuja i odnese svo umršeno granje i leševe sujete što smo pokopali duboko
Znam ostao bi na kraju mulj i blato izneverenih očekivanja ali bi bar brana izdržala do sledećeg kišnog perioda
_________________________________________________
ALEKSANDRA LEKOVIĆ rođena je 1971. godine, u Kosovskoj Mitrovici. Završila je Pravni fakultet u Beogradu, gde živi i radi od 1991. godine. Bavi se umetničkom fotografijom od 2009. godine i član je Fotografske sekcije ULUPUDS-a od 2017. godine. Poeziju piše dugi niz godina, a ponekad je i objavljuje na internet portalima posvećenim kulturi i umetnosti.
čovjek-časopis 