Author: Željko Belinić

USPOMENA IZ SOKOBANJE

kancer. Šta rade ljudi kad shvate da umiru, kad nestane i ona poslednja nada da će se nešto rešiti, da će operacija pomoći, da će se pojaviti neki novi lek ili neki novi doktor, specijalista, koji zna nešto više od ostalih, neka lekovita travka od koje će praviti čaj za imunitet, antioksidans… dobra je borovnica, još je bolja aronija, ali je gorka pa teško ide niz grlo… Kad postane jasno da više neće ni da vas zadrže u bolnici jer samo zauzimate krevet, za takve kao što ste vi više nema mesta, za beznadežne slučajeve, iako vi i dalje gajite nadu, zalivate je kao cveće na terasi u vreme letnje suše, dva puta na dan, i ujutru i uveče, ne sme u podne jer sunce svu vodu odmah ispije. Sunce. Nada najbolje greje dušu, ljudi bez nade sede na terasi i greju se suncem, samo kad nije oblačno, kad ne pada sneg i ne duva vetar. Onda ni Sunce ne može da zagreje bolno telo…

Kuća je konačno prazna. Otkako su saznali da imam rak materice, muž i deca me nikada ne ostavljaju samu. Možda se plaše da ću u takvim trenucima pročitati svoju medicinsku dokumentaciju i otkriti da mi se bliži skora smrt, da ću prerezati sebi vene ne bih li sprečila nadolazeću bol i završiti sve mnogo ranije. Kao da već ne znam da umirem. Operacijom su mi izvadili matericu, ali kancer se proširio; osećam ga u sebi, izjeda druge organe, kreće se po mom stomaku kao mračna sena i odbrojava dane, sate i minute, dok me ne bude zaposeo celu. Nije mi potrebna nikakva lekarska dijagnoza da bih bila svesna da, ko zna koliko već dugo, nešto opasno živi u meni i polako me ubija, iznutra. Možda se stvarno samo brinu da će mi se nešto dogoditi, da ću se iscrpljena i premorena onesvestiti, da neće biti nikog tu pored mene da mi pomogne ako nezgodno padnem i povredim se. Videla sam im strah na licima, svakog dana postaje sve dominantniji u njihovim grimasama. Plaše se moje smrti, čak i više od mene.
S mukom sam ubedila muža da ode do prodavnice, dok su nam sinovi na poslu. Obećala sam mu da neću ustajati. Pa ipak, čim je izašao na vrata, krenula sam iz kreveta. Vučem nogu pred nogom, držeći se za stomak i laganim koracima stižem do kuhinje. Uzimam prljavu emajliranu džezvu iz sudopere prepune neopranog posuđa, ovlaš je plaknem i napunim toplom vodom, a zatim je stavljam na šporet. Umorna od tolikog napora, sedam za trpezarijski sto. Teško je ustajati nakon operacije, ali poželela sam da popijem jednu kafu na terasi. S tom namerom sam krenula u ovaj poduhvat, da sedim na svežem jutarnjem vazduhu od koga se povremeno naježim i protresem, da ne razmišljam ni o čemu već da praznog pogleda piljim ka dvorištu dok mi se u nozdrvama mešaju miris kafe i dim cigarete.
Zavlačim ruku u džep bademantila i vadim paklu monte carlo red. Jednim prstom lupam kartonski omot s donje strane kao da igram klikere, a zatim noktima izvlačim cigaretu koja je iskočila zahvaljujući ovom laganom pokretu. Cigarete spuštam na sto pa rukama tapkam po džepovima tražeći upaljač. Na drugoj strani stola nalazi se pepeljara. Prepuna je pikavaca. Mrzim aljkavost. Neko bi se do sada već navikao na takve stvari: prljave čarape, mokre peškire razbacane po kući, smrad u kupatilu, smeće oko kante za đubre… Kad živiš sa tri muškarca, moraš da se pomiriš s tim da ćeš im zauvek biti kućna pomoćnica. Ja nisam nikada.
Uzimam prepunu pikslu i ustajem. Pravim dva koraka do korpe za otpatke, a zatim još tri do sudopere. Voda u džezvi struji. Dok tresem mokru pepeljaru, kapljice nehotice završavaju na vrućoj ringli. Gledam kako se vrte ukrug, dok nestaju u toploti. Tako ću i ja, tiho šišteći, ispariti u vazduhu.
Voda počinje da vri. Uzimam kutiju s kafom i prvu čistu šolju iz kredenca. Na njoj piše – Uspomena iz Sokobanje. Dobila sam je od muža kada je pre sigurno šest-sedam godina bio tamo. Povredio je nogu na poslu, pa su ga preko socijalnog poslali na lečenje. Na kiosku preko puta hotela, sinovima je kupio po loptu sa crveno-plavo-belim prugama i natpisom Srbija, a meni šolju za kafu.
U staroj limenoj kutiji, od nekog uvoznog keksa koga već odavno nema po marketima, crni prah postoji tek u tragovima. Nema dovoljno ni za jednu jedinu kašičicu. Ne smem da se savijam i tražim po fiokama novu, neotvorenu kesu. Rana me i suviše boli za tako nešto. Odlivam malo vode iz džezve i stružem ostatke, u želji da od toga napravim barem nešto više od mutne vode. Volim vrelu gorčinu jake kafe. Onu od koje ostaješ budan po celu noć. Takvu sam kuvala samo za sebe. Goran pije srednju – slabiju i slađu, pa bih za njega dodavala malo vode i šećera čim odlijem svoj napitak u šolju. On za mene to nikada nije radio. Obično bi mi se posle izvinjavao, kada bi po izrazu mog lica nakon prvog gutljaja, shvatio da je zaboravio. Videlo bi se po njemu da mu je zaista bilo žao. Nikada to nije činio namerno. Jednostavno je bio od onih ljudi koji ne pridaju značaj takvim stvarima. Ni važni događaji u životu nisu mogli da ga iznerviraju, a kamoli takve sitnice. Da sam ja njemu kojim slučajem sipala so umesto šećera ili skuvala čaj umesto kafe, ne bi reč progovorio. Nastavio bi da pije kao da je u tom trenutku baš to poželeo za sebe.
Kafa počinje da ključa praveći brdašca po džezvi. Sipam je u šolju, pa sa njom u jednoj ruci, a pepeljarom u drugoj, krećem. Ipak, nakon dva koraka zastajem i spuštam se na stolicu za trpezarijskim stolom. Ne mogu da odem do terase čija vrata gledaju pravo u mene. Stomak me boli sve jače. Čini mi se da ću pasti. Ostajem tu gde sam se zatekla. Možda zaista nije trebalo da ustajem iz kreveta.
Pogled ka dvorištu kvari musavo okno. Mrlje od tragova masnih prstiju ne dozvoljavaju mi da gledam dalje od granica kuhinje, čak ni ka cveću. Možda je i bolje da ne vidim kako ne zalivaju muškatle. Ove godine bile su posebno lepe, prepune cvetova. Hoće li se krajem jeseni setiti da ih ubace u podrum?
Ispijam gutaj kafe. Mrštim se. Jedva da ima ikakvog ukusa. Izgleda da ništa ne ide po planu. Uzimam cigaretu sa stola i palim je. Dok uvlačim dim duboko u pluća, osećam kako me nikotin polako smiruje. Nehotice gledam ka frižideru. Na vratima se nalazi desetak magneta sa raznih putovanja. Zavidim ljudima čiji se frižideri ne razaznaju od uspomena iz raznih delova sveta.
Pariz. Magnet je doneo mlađi sin sa maturske ekskurzije. Grad svetlosti koji su preplavili turisti, imigranti im prodaju suvenire – žičani Ajfelov toranj, minijaturna crvena vetrenjača Mulan Ruža ili Trijumfalna kapija… Nešto od toga kupuje i Stefan. Figuricu koju je napravila nežna ruka nekog deteta u Kini ili Bangladešu predaje mu Somalijac ili Šrilančanin. Upakovao je u recikliranu kesicu. For your girlfriend, izgovara sa grubim engleskim naglaskom. Yes, yes, uzvraća Stefan, posramljen. Teško mu je da kaže da poklon kupuje za bolesnu majku koja će ga gnjaviti ako joj ništa ne donese iz tog grada koji nikada nije posetila. Polupijan gega se preko Jelisejskih polja. U jednoj ruci mu je vrećica, u drugoj prazna limenka piva, ne sme da je baci na cestu, grad je prepun policije. Vredni plavi mravi mašu pendrecima, prete, čini mi se da ih vidim na tom kamenom predmetu koji emituje bol ka mom telu. Bol od policijskog pendreka, puške neprijateljske vojske, udarca suparničke bande, tremor vrednih malih prstiju azijske dece, drhtavicu pijanog, neiživljenog i uplašenog dečaka… sve je skriveno u tom kvadratiću plave boje na kome je iscrtan i Notr Dam i Sakre Ker, Sveto Srce, Srce Isusovo, u krilu Djevice Majke od Duha Svetoga sazdano.
Pariz. Ja sam u njegovim godinama najdalje išla do Dubrovnika, kod tetke. Do rata sam je redovno posećivala, ali nemam magnet da to i dokažem, samo sećanje, miris slane vode u nosu i sliku Stipa pred očima. Njegovo mokro telo izdiže se i spušta iznad mene dok me grli i ljubi. Nepomično ležim na tvrdoj i klizavoj steni, pazeći da ne padnem, a kasnije šminkom skrivam modrice po telu, nastale od trenja kože o oštre ivice. Da tetka ne sazna. Voda zna da čuva tajne, odnese ih u dubinu kao kamenje. Talasi ih pokrivaju kao grobari mrtvo telo u kovčegu.
Nakon rata more i odmori postali su Sutomore ili Morinj, gde god je najjeftiniji smeštaj, i džakovi krompira i paradajza, zamrznute pečene paprike, ležaljke, suncobrani, gumeni čamci, vruć šporet pored koga provodim pola dana kao i kod kuće, dok se njih trojica premeštaju sa plaže u vodu i obrnuto. Ali popodne plivam dok ne postanem obična tačkica na horizontu, zbog čega me uplašeno dozivaju da se vratim. Nisam sigurna da li to rade zato što me vole ili zato što ne znaju kako da žive bez mene, čak ni na letovanju.
Kako bi bilo lepo sada plivati, kupati se dok se koža na šakama i stopalima ne smežura, a onda leći na pesak slana i mokra. Ne skrivati se od Sunca koje prži, upijati njegovu toplotu, dok se koža steže, svrbi i gori, ležati tu nepomična, dok ne zaboli, postati crvena, kao muškatle, a posle se kod kuće ljuštiti kao krompir, sećajući se mirisa mora, i Stipa.
Osećam bol između prstiju poput uboda ose. Zaboravila sam da držim cigaretu u ruci. Izgorela je do filtera. Ostatke pepela pažljivo prenosim u pikslu da se ne rasprše po celoj kuhinji i ne unište stolnjak, koji je već prepun fleka. Ko zna kada su ga poslednji put promenili.
Vrnjačka Banja. Magnet je letos doneo stariji sin. Išao je tamo zajedno sa svojom devojkom. Ostavili su katanac na mostu ljubavi, napisali su na njemu svoja imena i zakačili ga o metalnu ogradu. Ključ su bacili niz reku, kao i svoje stare živote koje su složili u istrošeni kofer i zaboravili u nekom udaljenom gradu. Sad se vole čisti kao nakon pričesti.
Dubai. Poklon od koleginice iz fabrike. Njena ćerka se pre nekoliko godine udala i odselila u tu arapsku zemlju, a ona ih posećuje kad joj kupe kartu. Pustinja i arapske noći, milioneri sa tigrovima i leopardima umesto maca i kuca, umesto zlatnih ribica, sa srebrnim okovratnicima i kožnim uzicama. Novac ne raste na granama već se krije ispod peščane prašine, samo ga treba iskopati, onda pljušti kao crna kiša, svakog okvasi, čak i nju, nesrećnicu.
Palić. Izlet sa koleginicama iz fabrike. Išle smo preko sindikata. Bilo je to nekih mesec dana pre operacije, dok sam u sebi još uvek imala matericu koja se stezala i opuštala, puštala krv kao ozleđeno srce, Sakre Ker. Ljudi umiru od slomljenog srca.
Srčem kafu. Hladnoća joj je samo pogoršala ukus.
Sokobanja. Te godine dok je Goran bio na lečenju, s decom sam sama otišla na more. Bili su već dovoljno veliki da nisam morala opsesivno da motrim na njih. Gubili bi se u daljini upoznajući nove, bezimene drugare. Tražili su sopstvenu slobodu, baš kao i ja. Moji prijatelji smenjivali su se preda mnom kao glumci u bioskopu, osunčane kože i sa peškirom prebačenim preko ramena, debeli, mršavi, stariji, mlađi, lepi, ružni, neki slobodni, a neki možda i ne. Burme su skrivali ispod kamenčića šljunkovite plaže ili po džepovima šorceva jarkih boja, kao da bih ja zbog toga ustuknula pred tom igrom zavođenja. Govorili su da su mornari, da se spremaju na novo putovanje, da su stranci u novom gradu, na odmoru daleko od svoje porodice, da su starosedeoci koji će mi otkriti sva tajna mesta skrivena od gungule turista. Govorili su da sam lepa kao Kalipsa, magična kao Kirka, zavodljiva kao sirena… da će me povesti sa sobom gde god poželim. Kao da sam slušala šta pričaju. Ukus duvana mešao se sa njihovim poljupcima, teret tela sa težinom talasa. Mešaju mi se njihovi likovi kao sokovi među nogama.
Palić. Prljavi ve-ce i još prljaviji konobar, naterala sam ga da opere svoju stvar pre nego što je ušao u mene. Otkako sam se razbolela nisam mogla da privolim Gorana da mi priđe. Previše se plašio da će me povrediti pa nije uspevao da ga održi u funkciji dovoljno dugo. Biće da me je prljavi konobar poslednji doveo do orgazma. One for the road.
Čudno. Čini mi se da se i on zvao Stipe, ili sam ja bar to tako zapamtila. Stipe. Njegov frižider je sigurno prepun magneta, ako je preživeo rat.
Palim još jednu cigaretu. I prethodna je izgorela, a da nisam povukla ni dva dima.
Bol se širi izvan stomaka. Prati je hladan znoj od teskobe. Meškoljim se u svojoj stolici i rukama grlim kućnu haljinu stežući je uz sebe kako bih se malo ugrejala. Pre nego što se sasvim umirim, na licu mi se nehotice širi osmeh. Gledam kroz prljavi prozor i u daljini, iznad crvenih muškatli, vidim mirno more. Plavetnilo se prostire u beskraj. Struja ljuljka jedan brod. Na palubi stoji Stipe u kapetanovoj uniformi, sa belo-plavom šapkom na glavi. Nešto govori. Pomeraju mu se usne, ali nisam sigurna šta iz njih izlazi. Čini mi se da doziva moje ime…
Da. Kažem hoću. Da.

_____________________________________________________

MARIJA KRTINIĆ VECKOV (1986, Smederevska Palanka) diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novinarka je rubrike za kulturu dnevnog lista Danas. Dobitnica je nagrade Vip Iskorak za novinarsku izuzetnost i popularizaciju umetničke igre u Srbiji.
Prozu i poeziju objavljivala je u književnim časopisima, zbornicima i na portalima. Rukopis zbirke pesama Zazidana našao se u užem izboru nagrada za mlade pesnike „Novica Tadić“ i „Mak Dizdar“. Dobitnica je nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju savremenu pripovetku u 2021. godini, a po motivima nagrađene priče „Uspomena iz Sokobanje“ snimljen je i istoimeni kratki film u režiji Dušana Popovića i produkciji Kulturnog centra Šabac.
Za priču „Poziv“ dobila je prvu nagradu na književnom konkursu „Trenutak kada je meni počeo rat“.
Rukopis zbirke kratkih priča Materice izabran je kao pobednički na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac za 20. kolo edicije Prvenac.