SEĆANJE IZ ZMIJSKOG ŽIVOTA Taj hram se ne vidi za dana, samo se u noći otvara u trouglu od stabala. Vrata su mu tmina, vrata su mu rupa gde merdevine od konjskih kostiju naći ćeš i na njima izrezbarena slova jezika vetrova. A na dnu rupe klupa i na klupi grana – rascvetana tama - telo monaha na čijem je čelu trn progledao. *** NA TRAGU SVETLA Mesečina zaranja u pukotinu. Svetlost tvori stazu, put izranjanja Insekta na obronke grada. Insekti vuku kočiju po ivicama zgrada. Kada se kočija na zemlju spustila, otvorio sam vrata. Po licu mi se razli sjaj ogledala zakačenih za oči slepog putnika. *** VEČNA KUĆA Iza žutog oblaka je moja večna kuća. Tamo je drveće crno, crno mu je lišće. Šuma sva crna je, a opet sjajna. Svaki cvet plam je sam i krzna leoparda sjajnija su od zvezda. Šare na zverima upile su svu svetlost kosmosa. U mojoj večnoj kući noći nema. U njenom središtu je bezvremeni hram Od krilatih lica sazdan što šire se leptirasto kao plameni jezici anđela, kao lepeze od oštrica u šakama mnogorukog Boga. Stojim na prozoru svoje smrtne kuće. Žuti oblak sve mi je bliži. Prsti vetra mi dodiruju obraze. Selidba može da počne. *** VIZIJA NA RECI LUG Uz vrbovo pruće iz tamnog vira uspinje se vetar. Iz daljine odjekuju urlici prestonice bezumlja. Po čeličnom mostu škripe nokti nevidljivog, bezimenog. Tu đavo spava, pokriven belim ušima Tatule izdiše kletve za svet. Iz poljubaca zmije i zemlje niče crna magla, njome smrt piše ime zgaženog cveta i čoveka u knjigu neprestano dopisivanog kraja. *** POVRATAK U ZAVIČAJ Na krovovima napuštenih kuća vrane u gnezdima greju izdanke zlosluta. Između rešetaka prozora bez stakla čuče mačke, iz očiju im pokojnici gvire. Kiša zaliva crne barjake iz otpalih oblaka proklijale. *** SLEPI ANĐEO Ležim na dnu kule. Sa raspukle tavanice na usne mi kaplje umirući oblak. Osluškujem reči proroka, neprestani govor zidova. Utamničen, već opevam smrt onih koji će se tek roditi. *** BUĐENJE VETRA Lice u ogledalu duboka je tmina. Siđi na dno odraza – crnokrilog vrtloga, do kipa sazdanog od snova koje nikome nisi ispričao. Obriši prašinu sa očiju skamenjenog orla. Probudi vetar. Nek kapije u nebo polete. *** TMINA, ZVER I PESNIK Iz šešira pesnika raste suton. Iz oblaka svira crna truba, sovi i lavu prekida dnevni san, i tigar iz pećine riče da pozdravi Mesec sa kojim na trag lovine stupa. Oh, noći moja, nema u tebi mesta za anđeoskih krila prečisti sjaj, usud je tvoj da ogrćeš ubicu, i svaki vidljiv i nevidljiv očnjak. Niz koru drveća koje s večeri zlokobno postaje sliva se mesečina i šuma se u crni raj otvara kao pupoljak otrovnog cveta, kao zečije grudi pod kandžom risa. Raznim grobištima pokrov je tmina. U okeanu njenom sjaje lobanje – biserja tame. U planini njenoj nad trupcima srna zadušni plam vučjeg oka sja. Al’ nema tu anđela belih niti sveca kakvog. Samo je pesnik njen iskupljenik. ____________________________________________ ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi, zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm..kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u Zbornicima i Antologijama u Srbiji i regioni.
čovjek-časopis 