književna premijera: ZBIRKA PJESAMA EMINE ELEZOVIĆ “SRCE ZAPUŠTENO KAO MALINJAK”, Imprimatur, 8/2022; pet pjesama

poezija

LJETO

Ljeto je kao roditelj
Uvijek nekako tu
Ponekad preblizu i previše
Ponekad daleko kao Australija i nedostaje kao koža na kostima
A kad sve prođe i odeš da počupaš korov
uvijek misliš kako biste
Da se vrijeme vrati
Ovaj put sve drugačije

***

UMJETNIČKA POSTAVKA

Kako li ćemo izgledati u muzejima
Za pet hiljada godina
Kakve će knjige biti iza stakla
I hoće li svi opet biti golih sisa
Slomljeni bokali i zdjele iz kojih smo jeli
Ljuti za stolom
Stisnutih vilica
Odmah pored uvrnute viljuške iz Ikee i užasnog robot-lustera
koji se otvara
Možda će tad prestati biti muzeja
Možda će nas posrkati pobjesnjela Andromeda
Možda ćemo potonuti polako grcajući
Ne možeš plivati do kraja vremena
I šta će u takvom muzeju biti ljubav kao naša
Ni malo dugme pored kojeg stoji kratki opis i godina
Ljubavnici i dangube, 2022.
Koje i ne pogledaš nego samo prođeš
Baš kao što smo mi prošli pored nas

***

RUDNIK NADE

Česma je sama od sebe preko noći prestala da kapa
I cvijeće poslije pljuska nije više zgrčeno
Beba koja plače se utišala
dala sam joj ime Suzana ali sad moram naći novo
komšija je prestao da renovira svoju garsonjeru veličine
Ermitaža
Konačno sam uspjela da sklopim oči i da ne sanjam našu
bivšu kuću
Nakon toliko dugo vremena
Da li sam to kopajući po dnu najzad udarila na rudnik nade

***

U LUDILU

U ludilu nekad skidaš ukosnice s orhideja
Stavljaš ih na kosu iza uha
Pređeš cijelih 55 kvadrata stotinu puta
Kao da su dine pustinje Gobi
Pobjegneš u bilo šta što će te prihvatiti
pogotovo ono što ne može da progovori
Otključavaš skidaš kaput pereš ruke
Vijesti melju želudac bilo koga ko ih sluša
Prihvataš se spreja s vodom biljke se naginju ka tebi da zahvale
Je li ovo ta kutija iz koje se ne može
Samo da znate
van nje je druga kutija
Kojoj pužeš uz zidove dok se ne sjetiš gravitacije
Sjećaš se praznika sjećaš se slane kose i kako spavaš na ležaljci
Bezbrižnost iščezne čim roditelji prestanu da ti kupuju
futrovane čizme
Sakriješ se iza posla iza gosta iza dosta
Sakriješ se iza svega što bi te primilo
Iza svega što bi te zatupilo
Iza svih koji daju barem minimum
Samo da ne uhvatiš jedan trenutak tišine
Koji će otkriti da si danas zaista loše
To se ne radi ni u ludilu

***

U OVOJ KUĆI TOGA NEMA

Možda vas nekad zagrlim za praznike i rođendan
zašto da vas stiskam nepotrebno
da neko misli da ste slabići
pa vi ste moji sinovi djeco
Volim te
To se govori u američkim filmovima
oni svi redom idu i leže kod psihijatra i govore volim te
bespotrebno
Istroši se to
kao Kupi toalet-papir i Donesi mi vode
Izlizano i nečujno
Volim te
U ovoj kući toga nema
Ni vama ni vašoj majci
Kao da vi ne znate da vas volim
Sve vam plaćam i sve sam vam dao
Zar to nije i previše voljenja
U ovoj kući nema zagrljaja
Pa nisam ni ja vješalica
Treba da vas odgojim a ne da vas tetošim
Kao da ste dva psa bez prednjih nogu
Da li ste čuli da nekome otac govori da ga voli
E pa eto
U ovoj kući nema zagrljaja
Osim kad se odlazi
Osim kad vam tiho šapuću saučešće
A i tad se nasloni na pola ramena
Jer je bespotrebno da se cijelom težinom oslanjaš na nekoga
U ovoj kući nema ničega

__________________________________________________

EMINA ELEZOVIĆ rođena je u Sarajevu, a živi, radi i odmara u Helsinkiju. Uvijek ima goste i uvijek je u potrazi za razlozima za slavlje. Piše usput, na telefonu, na poleđini računa, u sveskama za recepte i tako su nastale obje njena zbirke poezije “Iza vrata” (Imprimatur, 2020.) i “Srce zapušteno kao malinjak” (Imprimatur, 2022.)
Voljela bi da jednog dana pravi sjajne filmove. Da je biljka, bila bi drača (paliurus spina-christi).

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA ŽARKA MILENKOVIĆA “SVAKODNEVNO UBIJANJE ŽIVOTA”, Arhipelag, 8/2022; pet pjesama

poezija
BERAT, PROZORI SEĆANJA

Postoje mesta na kojima nikada ranije nismo bili
A živa su u našem sećanju
Predeli, arhitektura, ljudi
Muzika sa starog kasetofona u starom taksiju
I glas koji kaže „Hvala“ na tvom jeziku
Sve je poznato

Kupuješ suvenir kao uspomenu na mesto iz sećanja 
Iako od sećanja nema većeg suvenira 
(Pa ipak na frižider se nešto mora zalepiti)
Kao potvrdu da smo tamo zaista bili
Da je naše malo
Zaista bilo deo grada
Da su naše oči gledale kroz hiljadu prozora
U sebe i svoje sećanje

***

SVETLOST U AVGUSTU
	Da podseća na Foknera

U avgustovsko veče
Obasjano svetlošću
Koja se ne može videti ostalih meseci
Jer je položaj sunca takav 
Da dugo nakon zalaženja 
Ostavlja blešteću svetlost
Koja sluti skori kraj leta
I žudnju sunca da nas što duže zagreva

U jedno takvo veče
Bliži se kraj letu
I izbeglice započinju svoj put 
Od nemila do nedraga
U potrazi za svojim bivšim životima
I ubijenom srećom

A ja u sopstvenom egzilu
Pripremam se za još jedno preživljavanje
Za noći kada jedino lišće 
Bude svraćalo na moj kućni prag

***

BEZ POSLEDICA

Ponekad me obuzme
Ničim izazvana radost

Srećom kratko traje
I ne ostavlja posledice

***

TRENUTAK

Život je prepun ponavljanja
Ono što se u ovom trenutku dešava
Desilo se već
Deja vu snimka sa televizije
Na kome je prikazana rupa u zidu
Nečije spavaće sobe
Jasno vidim
Taj zamrznut trenutak
Kao usporeni snimak
Granata koja probija zid
Uleće u sobu
Rasprskava se u hiljade minikomada
Baš kao i naši životi

***

MALO SVETLOSTI

Tako je malo svetlosti u našim životima
U našem sećanju
Jer ono što je dobro kratkotrajno je
I bez uticaja na naš život
Izbledi kao boja ostavljena na suncu
Sasuši se i uvene kao trava u sušnom periodu jula
Naša su sećanja crne rupe nestalih svetova
Prazni i razrušeni hramovi u kojima obitava
Jedino napušteni Bog
I naše molitve su sećanja
Na ljude koje volimo
One koje ne volimo ali ih ne mrzimo
Sećanje na nas same u budućem veku

_____________________________________________________

ŽARKO MILENKOVIĆ (1988. Priština) pesnik, književni kritičar i proučavalac književnosti. Objavio knjige pesama Kenotaf (2014), Krhotine leta (2019) i knjigu eseja Tmina i praznina, Horror vacui u srpskoj poeziji XX i XXI veka (2021).
Dobitnik je Godišnje književne nagrade Književnog društva Kosova i Metohije “Grigorije Božović” za najbolju knjigu objavljenu 2019. godine.
Objavljivao u gotovo svim reprezentativnim književnim časopisima, kao i portalima, između ostalih nekoliko puta na “Čovjek-časopis”.

NOVE PJESME BORISA JOVANOVIĆA KASTELA

poezija
TOPLES ILI FATAMORGANA

Jedriličar pijan
od bocuna ruma 
u podrum palate uplovljava.
Jedriličar mi je gost
na slavi i u vino mu
sipam otrov
da uzjašem jedrilicu
i mastilom južnih mora
poprskam mape
gdje niko plovio nije.
Jedriličar sam
i pletilja ribarskih mreža
hrani me otrovanim škampima.
Sama se u toplesu
sunča na jedrilici
a bogovi, dok sade marihuanu
u školskoj bašti,
misle da je fatamorgana.

***

KAP PO KAP

Otplivaj sa ove ponte do Perasta!
Imaš oko tri nautičke milje, požuri...
Ako mi do večeras doneseš
perašku tortu,
bocun vranca
i mapu zakopanih zlatnika
mletačke udovice
iz riznice Zavičajnog muzeja -
udaću se za tebe
bez svjedoka.
Kad je doplivao
i u ribarskoj mreži donio sve,
sručila se u more
bez svjedoka
a on je, kap po kap,
po njenim grudima svjetlucao...

***

KAPITULACIJA

Uzeo je čeličnu četku
naoštrenu maestralom
i glancanu sirćetom
sa skala da očisti morsku travu
da se statue bez bikinija
ne okliznu
kad odu valovima
previjati čireve.
Blistale su
a on se od morske trave,
izrasle iz torza, nije naslućivao.
Izašle iz mora,
skale su o njega kačile bikinije
i sijale
duže od lica vlastelinke
na koktelu
u čast kapitulacije.

***

TROJAC

Doplivao je iz daljina
i na obali sreo
sveštenicu pogleda harpije -
kaže da mu je supruga?
Djevojčicu meduzinih vlasi
spremnu da ga zagrli -
kaže da mu je kći?
Golog do pojasa momčića
sa štitom kralja Leonide -
kaže da mu je sin?
Kad ih je izgrlio
i poželio s trojcem da otpliva,
talasi su odjezdili u mit.
Izujedan, skamenjen i na štitu,
čeka da se talasi raskamene
i šamarima ga probude iz jave.

Ljuta kod Kotora, ljeto 2022.

__________________________________________________________


BORIS JOVANOVIĆ KASTEL (1971)

Kritika ga smatra najznačajnijim crnogorskim pjesnikom mediteranske orijentacije i uglednim imenom mediteranskog pjesništva i književnosti bivše Jugoslavije.
Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i eseja.
O poeziji Borisa Jovanovića Kastela objavljene su knjige izabranih eseja domaćih i stranih pisaca Mediteranski gospar (Media link, Podgorica, 2009) i Konzul i juvelir Mediterana (JU Narodna biblioteka Stevan Samardžić, Pljevlja, 2022).
Uređivao je časopis za književnost Ovdje (2000-2003).
Kastelovu knjigu poezije na slovenačkom jeziku Ručak na hridini (Kosilo na čeri, 2014.) objavila je slovenačka izdavačka kuća Hiša poezije u antologijskoj ediciji evropskih pjesnika Poetikonove lire kao dio programa Evropske komisije. Izbor iz Kastelove poezije na makedonskom jeziku Čekaju li nas brodovi (Чекаат ли бродовите) objavilo je renomirano Udruženje za nauku i kulturu НОВА iz  Bitole 2018. godine.
Knjiga poezije Pozivno pismo suncu (2016), objavljena u prestižnoj biblioteci savremene crnogorske poezije Savremenik Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice, ovjenčana je nagradom Književno pero Hrvatskog književnog društva za knjigu godine van idanja HKD-a. Knjigu poezije More u naručju (2017) objavio je Kulturni centar Novog Sada u poznatoj ediciji Anagram koja obuhvata savremene regionalne i evropske autore. Na Struškim književnim susretima 2017. godine u Strugi i Ohridu, Kastel je za poeziju dobio nagradu Kniževni branovi. Beogradski Institut za razvoj humanističkih disciplina Belko, Kastelu je u martu 2018. godine dodijelio specijalnu nagradu Balkanski juvelir za nemjerljiv doprinos baštinjenju, očuvanju i razvoju duha poezije i muzike Mediterana u književnom opusu. Iste godine, Borisu Kastelu je za doprinos mediteranskoj poeziji i povezivanju mediteranskih naroda i kultura uručena hrvatska književna nagrada Goran Bujić koju dodjeljuje zadarski Ogranak Hrvatskog književnog društva u Zadru. Za izuzetan književni opus i doprinos evropskoj poeziji, Kastelu je uručena prestižna poljska nagrada za književnost Klemens Janicki za 2021. godinu.

Poezija mu je prevođena na italijanski, engleski, češki, mađarski, albanski, poljski, makedonski, slovački, ukrajinski, slovenački, azerbejdžanski i druge jezike. Zastupljen je u antologijama crnogorske, ex-Yu, slovenske i evropske poezije. Živi u Podgorici.

Nagrada “Mak Dizdar” za prvu neobjavljenu zbirku poezije mladom pjesniku/mladoj pjesnikinji u 2022. godini: GALA ODANOVIĆ, “ZAMRZIVAČ”, trećenagrađeni rukopis

poezija
NAVIKA

Budi me lupanje srca
Neka pesma hoće napolje
Treba mi novo telo
Neko koje ume da spava
Koje nema uspomene na tebe
Kupila sam piling da te sastružem 
Voleo si moju mekanu kožu
Kupila sam novi bojler
Stari je menjao temperature
Kako mu kvrcne
Na koga li me to podseća
Kupila sam šampon za volumen
Da mi bar kosa izgleda srećno i podignuto
Pre nego što oči pokažu pravo stanje
Kupila sam novi lanac za bicikl
Da mogu da nastavim da se kotrljam
Telo je na autopilotu
Ne znam kad ću njim da ovladam

Kad ću da ti zaboravim glas

Koliko beše godina treba da prođe
Da se sve ćelije u telu promene
I da li toliko dugo može da se ne spava

Voće te i dalje čeka na stolu
Predugo ne kupujem nove zalihe

***

BORBA 

Ne idem na depilaciju
Da ne bih otišla kod tebe.
Prsti kreću ka telefonu 
Upošljavam ih -
Pletem pletenice oko nogu,
Vezujem u čvor
Da ne krenu.
Meditiram.
Ali misli se lakše odvežu
Opsesivno težeći lepom,
Prošlost osvaja grlo
Utapam se u morskim slikama.

Mačke se deru gladne,
Autopilot se uključuje.
Izgurala sam još jednu noć.

***

MOŽDA UTORAK

Onog dana kad je umrla tvoja ljubav 
mačka je spavala na meni,
čuvala me od tog saznanja.
Bio si na poslu.
Onog dana kad je umrla tvoja ljubav 
psi su došli da se maze,
grlili su me pogledom.
Radio si do kasno.
Onog dana kad je umrla tvoja ljubav 
Prijatelji su me zvali,
slali mi srca i smešne klipove.
Nisi stigao da pišeš.
Onog dana kad je umrla tvoja ljubav 
Ja to nisam ni primetila
Jer bio je dan kao i svaki drugi.

***

GLAD

Došao mi je na posao posle bazena
Tu glad razumem
Vodim te na večeru u kineski restoran
Tu rečenicu sam mislila da razumem
Poručili smo pivo, a onda je prelistao meni
I odložio ga sa strane.
Sad više ništa ne razumem
I kelner me je ignorisao
Pitala sam se da li postojim
Možda sam u nekom filmu
Samo statista
Ne znam da li oni dobijaju obrok
Tražila sam pogledom skrivenu kameru
Nisam sigurna da li me niko ne vidi
Ili svi zure u odsustvo mog tanjira, 
Ali rešila sam da odigram do kraja
Da vidim da li ću biti primećena
Za neku bolju ulogu
Nešto si ćutljiva večeras
Umorna sam. (Care, snaga na usta ulazi..)
Da, mogla sam da improvizujem
Ubacim neku duhovitu repliku
Kojom bih zaradila topli obrok
Ali to ne bi bio ovaj film
Ovaj kratki horor film
Koji je oborio sve rekorde
Nepristojnosti.

***

ODGOVOR JE “NE”

Ova samouverena i razigrana zbirka
Neće se igrati na našem književnom polju
Tu teku med i mleko
Krava koje bolje muču,
Bliže našem senzibilitetu.
One donose pare, 
Njihov sir i meso vrede,
One imaju mnogo pratilaca,
A ti ni društvene mreže.
Pokucaj na druga vrata
Da nađeš izlaz iz svoje pećine.
Naša trava neće golicati tvoje prste.

Pa, šta da vam kažem.
Daleko vam lepa (izdavačka) kuća, 
Široko vam (književno bojno) polje.
Zbirka je preskočila samu sebe,
Otključala zazidana tajna vrata
I pretvorila “nikad” u nešto bolje.

A sve to čak i bez korica.

_________________________________________________

GALA ODANOVIĆ rođena je 1987. u Beogradu.
Diplomirala je književnost. Voli životinje, more, knjige i heklanje. 
Pesničkim rukopisom “Zamrzivač” osvojila je treću nagradu na festivalu Slovo Gorčina 2022. godine.

POEZIJA DARIJA HAJRIĆA

poezija

SLUŠAJ KOROV

Možda smo oduvijek imali
Pogrešne ideje
Slali jedno drugom poruke u kojima je valjalo
Dopisati još jedan red gladak na jeziku
Možda smo odlazili sa žurki u krivo vrijeme
Birali hrđave trenutke da donesemo odluke
Razmjera Kubanske raketne krize
Pili tačno jednu čašu premalo
Zastajali tik prije skoka u prazninu
Brojeći sopstveno perje
Kao da ne bi naraslo ispod lopatica
Na putu prema dolje

Možda smo trebali držati šljunak pod jezikom
Kao Grci skriveni bronzanim šljemovima
Dok ne naučimo izgovoriti ono malo slova
Koja su nam trebala
Ili barem izbiti si zube pokušavajući

Možda su baršunaste revolucije u nama ipak
Trebale proliti i poneku kap krvi
Prije nego što su vojske spalile usjeve
Prije Orfejeva pogleda preko ramena
Možda smo se trebali značajno nakašljati
I prenuti sjene u oknima prozora

Možda bi bilo dovoljno

Ali smo barem nepogrješivo
Nalazili jedno drugo na dnu svakog
Tišinom iskopanog ambisa
Iza svakih vulgarno zaključanih vrata
Susretali se na svakom samotnom vrhu s kojeg
Puca pogled na podijeljeni grad
I sezali kao prkosan korov
Koji ne zna za pogrešne riječi
Kriva imena
Idealne momente
Niti za sječivo kòse

***

ISPRIKA TIJELU

izranjaš iz katrana pod
očnim kapcima
ukatančeno zavjerom istine i savjesti koja
žulja u amigdali
ustaješ boreći se za zrak
ispiraš iz sebe čestice mraka ledenom vodom
zazirući od sijalica
časovnika
ogledala i
neotvorenih koverti na ekranu telefona
misli ti bježe poput slijepih riba
valja biti zahvalan na toj
vražjoj milosti
iz utrobe ti rastu bokori gorkog bilja tražeći svjetlost
i govoriš mi da im se uzalud opireš

oprosti što si plavičast vitraž koji noću
razbijam flašom
i svjedok čistačima koji narednog dana
ne znaju odakle bi krenuli
čistiti stajalište

***

NE SMEŠ BITI GOLA U TRAVI

Ne smeš biti gola u travi
Kaže njena baka usred
Čupanja korova
Zelenilo grebe, svet je pun
Oštrih ivica
Pogledaj potkolenice
Brazgotine samo niču
A ja se mislim:
Ona sme da bude gola u šibljaku
Vodi
Jedinicama i ništicama
Ogledalu onog stana
U tvrdom naglasku
Ravnodnevici
U nafti večerašnje nesanice
U odsustvu pravih reči
Pampi
Stepi
Preriji
Bašti iza kuće ili
Dok leđa izvija ka meni
Sme biti gola bez obzira na to šta je
Morala da svuče da to ostvari
Bez obzira na nebrušene karakteristike
Reljefa, hortikulture i ljudi
Vi, bako, možda mislite na
Njene gole listove ali ovde su
Temeljnije stvari posredi
Uz svo poštovanje
Sme biti gola i kada je –
Bez obzira na kroj haljine i
Razgovor koji vodi na drugom kraju
Prostorije –
Pogledam a samo ona to
Primeti

Kakva trava, bako
Ne zna nju trava

_____________________________________________________________

DARIO HAJRIĆ rođen je u Foči, živi tamo gde se zatekne. Učesnik “Word Literary Forum”-a 2019, u organizaciji Krokodil festivala, POLIP festivala i švajcarskog kolektiva “Bern ist überall”, kao i “Wrong Language Tour”-a 2020.
Pohađa radionice Ognjenke Lakićević.

NOVE PJESME EMINE ĐELILOVIĆ-KEVRIĆ

poezija
BILJEŠKE O STRAHU

Glave poput čvrstih pupoljaka 
Bezbolnih na dodir 
Kotrljaju se niz noćne makadame
I govore da ne ide na Sjever, da ne ide nigdje 
da će krv njena plakati bez prestanka
da će izroditi kopilad i uništiti sveti dom
da će njen otac zamišljati sve one koji su 
svojom kišom oplodili njenu srž 
Ako počne da cvate užitak umjesto straha 

Uveče krišom izlazi i posmatra kišu
I pada, pada, pada unedogled 
Tajanstveni muž sjeverac ima lice kiše

***

KIŠNI ČOVJEK

Kišni čovjek ima dubok časovnik
U kuhinji moja majka otkida smireno pileće glave
Zagrijavam vodu do ključanja
U kojoj ćemo čupati perje
Nabrajat ću volim te, ne volim te dok kidam
Dok mislim o kišnom čovjeku
Kroz odškrinut prozor ulazi miris svježe smrti
Kišni čovjek beskonačno ponavlja da je kiša kod kuće 
Spreman da skoči u ledeno more
Negdje u mašti susrećemo se
Želim da mu kažem da ga volim

***

SJAJ OCA NA KIŠI

Želim da vjerujem da postoje očevi
Nevini očevi zlatnih osmijeha
Razvučenih između dvije obale
One ne čuju tajne 
One vole kada ih zapljuskuju žive kiše
Otac stoji pokraj bašte i uživa u mirisu 
Ovo će baš goditi biljkama, kaže otac
Biljke ga gledaju u čudu
Biljke ga gledaju sa žudnjom 
Biljke se pitaju da li će se ikada ostvariti do kraja
To što otac voli sve što je krhko 
Bez glasa, bezoblično, rodno 
I puno strahopoštovanja
Otac odlazi na kapljicama kiše
Obale su prekrivene maglom
Magla kaže da kiše koje probiju njene opne
Padaju unatoč vjerovanju
Biljke se utapaju 
Majka nikada nije spoznala sjaj oca na kiši

***

POZLAĆENA KOSA

Kako ćemo znati jesu li živi ovi prvaci olovnih riječi
Što se spuštaju niz pozlaćenu kosu
Visoke zgrade,minijaturna stubišta
Apel za bijeg, penjem se čitajući kuda trebam da idem
S kesama punih života
Danas ću da spremim najukusniju smrt
Rat je u selu do mene
Rat nije pred mojim vratima
Ne gledam ga pred očima,
Ponekad pomislim da su slike koje čujem samo sumnja u to da je život lijep
Preskačem mjesece u godini, dane, sate
Živim podmuklo, samo želim da živim
Da se borim, da mi balkon miriše 
Nikad nisam željela da od balkona napravim ostavu za hranu
Ja sam  dobra žena
Prave žene umiju uzgojiti krastavice na balkonu, gađati svijet
Koji pluta u balonima i planira eksplodirati  par ulica niže, a zatim bliže
Za svaki slučaj planiram svoje oči ponijeti u posebnoj duši za oči, 
Planiram utrpati u odjeću sve što mi može poslužiti da preživim jedan dan
Pustiti kosu da leprša onako bez imalo iznenađenja
Niz prozor, pozvati svu krešteću djecu, prvake svijeta da se pokušaju spasiti
Jer meni je preteško objasniti da se sve vrijeme okrećem oko sunca
Da je svejedno kuda ide svijet
Dok pripremam najbolju smrt za ručak
U borbi protiv paranoičnog ludila, gladi, rata, straha, smrti
Sve ću da ih spustim niz svoju pozlaćenu kosu

***

NE POSTOJI SUNCE KOJE MOŽEŠ PRIGRLITI

Draga Alisa, kroz prozor  život mijenja oblike
Kraljice ispijaju kafu, zmije mijenjaju kožu
Miris vrućih pogačica opija, neka djeca su razigrana
Neka blažena u kolijevkama traže tvoju ideju majčinstva
Kraj tebe ljudi žure i brzopleto trpaju časovnike u džepove
Za sat će sve biti gotovo
Sve će se pretvoriti u mrtvo hladno sjeme
Osjetit ćeš svako grebanje i istezanje svoje utrobe
Čuda se neće desiti 
Hladno ti je, potireš ruku o ruku 
I moliš da dođe kraj ovog putovanja
I ovoga što treba da umre u tvojoj utrobi
Poslije ćeš se obračunati sa par nespretnih sjećanja
Izaći ćeš kao neko novo obličje novih želja
Noge će drhtati
Izdat će te tvoja koža
Ne postoji sunce koje možeš prigrliti

_______________________________________________________


EMINA ĐELILOVIĆ-KEVRIĆ, rođena 8.12.1989. g. u Travniku, živi u Vitezu. Nakon studija b/h/s jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Zenici, na istom odsjeku je magistrirala na temu “Konstrukcija pamćenja u južnoslavenskoj interliterarnoj zajednici: reprezentativni modeli logorskog iskustva u književnosti”. Objavljivala je u regionalnim časopisima i internetskim portalima (Strane, Afirmator, Život, Astronaut, Čovjek-Časopis, Vavilonska biblioteka). Autorica je zbirke poezije “Ovaj put bez historije” (Dobra knjiga, 2016) i zbirke kratkih priča “Izbrisani životi” (Dobra knjiga, 2021).  Njena zbirka pjesama “Moj sin i ja” nagrađena je od strane Fondacije za izdavaštvo BiH 2021.g.

Nagrada “Mak Dizdar” za prvu neobjavljenu zbirku poezije mladom pjesniku/mladoj pjesnikinji u 2022. godini: SOFIJA DRAKULOVIĆ, “OVO MORA DA JE DEŽA VU”, drugonagrađeni rukopis

poezija
BOWIE ME JE SHVATIO

5 godina
zapelo mi na očima
5 godina
prišlo mi sa leđa
i kožu mi odralo
biti željan
nije bolesno
ali svi slute na
pohlepu
sujetu
manjak života
pola hleba i kašiku meda

niko nije vidio
ono malo
duše
što se sliva
svako jutro posle umivanja.

***

DOBRI NAJGORE PROĐU

Ima na selu jedna livada
napolju ima trideset stepeni
livada puna svega
dođe neka krava
i posra se pored cvijeta
baš je lijep ovaj svijet.

***

TAMO NEGDJE DAVNO

Bješe jednom 
jedna djevojka
dobra
mirna
i finih manira
i tako kako ide život
svi joj
odoše
umriješe
napustiše je
izvaraše
zeznuše
prešli je i u suze njene uskočiše
i onda život i dalje ide
ide sa njim i ona isto
ali je malo pukla.

***

KAD ĆE KRAJ

Brate
preloše je stanje
crnim se kao flaša piva
ne znam koliko dugo ću
još da budem živa
sviđa mi se ova svirka
volim gužvu
samo me nervira
što u očima nosim
sliku ružnu
ružna je kao lopov
onaj lopov što mi je ukrao
radost
još samo tri četiri pjesme
i ja odoh
uživala sam i bilo je lijepo
ali baš mi se ide
stanje je očajno.

***

OTVARAM DUŠU NA POLA

Došla sam da kažem
da apsolutno
ne znam gdje sam
i šta sam
i da mi se mnogo ljudi dopada
i da bih mnogo ljudi ubila
i da jako volim da pušim cigare
i da bi mi sad prijalo jedno pivo

učim i svađam se
radim na sebi
i širim rupu u mozgu
i vidike
i vidjela sam te jednom
kod pozorišta u prolazu
pomislih nema veze
moram da nastavim
da širim vidike
upoznala sam previše ljudi
i to je previše novih stvari

volim nove stvari
koje su dobre
a šta je dobro
to znam samo ja.

_______________________________________________________

SOFIJA DRAKULOVIĆ (2002) je iz Podgorice. Završila je JU Gimnaziju ,,Slobodan Škerović“. Studentkinja je Filološkog fakulteta u Nikšiću, na odsjeku za Srpski jezik i južnoslovenske književnosti. Dobitnica je druge nagrade za zbirku poezije ,,Ovo mora da je deža vu“ na festivalu kulture ,,Slovo Gorčina“. U slobodno vrijeme bavi se filmovima i muzikom.

PJESMA VUKAŠINA ŠTREKERA: KRITIKA

poezija
Kad objaviš knjigu
izlažeš se kritici
i to je u redu -
to se zove publika -
a publika ima pravo da sudi
onome na šta je utrošila
vreme i novac

Osim toga
umetnik mora biti
dovoljno hrabar
da ponudi publici
ono što joj se možda
neće dopasti -
samo takvih je sve manje
pa nam je i umetnost takva -
dopadljiva i dosadna

Kritike mojih knjiga
uglavnom su negativne;
ima ih više nego
što možete da pretpostavite:
časopisi
portali
forumi
društvene mreže

Mali je to krug ljudi -
sve manje ljudi čita -
pa su to uglavnom profesionalci:
pisci
novinari
kritičari
urednici
knjižari
bibliotekari
i ponajviše studenti
koji streme da postanu 
nešto od toga

Ponekad ne shvatam
o čemu govore
ali je jasno da im se mišljenja
uglavnom podudaraju:
pominju formu
jezik
vokabular
građenje likova
tok svesti
sve mi je to manjkavo
slažu se
i opšti zaključak je 
da se ne razumem ja
u tu književnost

Priznajem
potucao sam se po belom svetu
i radio fizičke poslove
dok su oni slušali predavanja
i krckali mamin džeparac
i babinu penziju

Čitao sam knjige
koje nisu bile deo nastavnog programa
koje sam iskopavao po kontejnerima 
Vojske Spasa
i držao pod glavom umesto jastuka

Dok su oni diskutovali
po knjižarama i bibliotekama
amfiteatrima
ja sam čitao sam sa sobom
u kamionima i na dokovima
po fabrikama i magacinima

Dok su oni zapisivali stihove
na salvetama kafića i 
integralnih pekara
ja sam ih žvrljao po 
zakrvavljenim hartijama klanica

Dok su oni tračali i flertovali 
po književnim večerima
ja sam nosio pijanih 100 kila
Džima Herisona
od limuzine do njegovog stana;
svalio se na krevet uz napomenu
da se držim tog šoferskog posla
i okanim pisanja -
nisam ga poslušao
ali je bio u pravu

Dok su se oni delili po 
ulizivačkim književnim klanovima
ja sam prao sudove Kod Malakija
Frenk Mek Kortovog brata -
Frenk bi povremeno navratio
i udelio po koju ohrabrujuću reč;
pre nego što je umro
doneo mi je potpisan primerak
Anđelinog Pepela
i rekao
to pranje čaša će te pripremiti
za pisanje
bolje od bilo koje škole -
nisam mu poverovao 
ali je i on bio u pravu

Dok su oni putovali
na skijanje ili primorje
ja sam se kešao na teretne vozove
stopirao
od istočne do zapadne obale
sve dok se nisam dovukao
do Ferlingetijeve
Siti Lajts knjižare -
bilo je to pravo
pravcato hodočašće -
stajao sam ispred nje
kao ispred katedrale

Dok su se oni žalili na domaće zadatke
brinuli za rokove i ocene
dok su vukli za rukav
kojekakve izdavače i urednike
ja sam u knjigama nalazio spasenje
držao ih uz sebe kao oružje 
i kao lekove
pomogale su mi da ublažim košmare
i otklonim pomisli
na omče i žilete

Uglavnom,
kad objavim svoju 
petu zbirku poezije 
i deseti roman
i petnaestu zbirku kratkih priča
molim one koji nisu napisali nijednu
da uzmu u obzir
kako se ja ne razumem 
u književnost.

_______________________________________________________

VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu.  Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je četiri zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008), „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013), "Američki Košmar"(LOM, Beograd, 2015)- koja se našla u užem izboru za Oktobarsku nagradu grada Beograda- i "Izdah odrubljene glave" (Književna radionica Rašić, Beograd, 2019).
Njegov debitantski, samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u užem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Drugi roman, "Zabrana upotrebe vatre i vode" (Književna radionica Rašić, Beograd, 2014) bio je u užem izboru za Ninovu nagradu. Svoj treći roman "Srčanost"(Književna radionica Rašić, Beograd), objavio je 2016. U prevodu na engleski (Dead Game), ovaj roman se našao u širem izboru za nagradu Vilijem Fokner za najbolji neobjavljeni roman na engleskom jeziku.
Krajem 2019 objavio je prvu zbirku kratkih priča - "Daleko od Menhetna". "Američka Java", jedna od priča iz ove zbirke, nagrađena je na Festivalu Evropske Kratke Priče (FEKP). Priča "Ratni zločinci", koja se takođe nalazi u zbirci, objavljena je u engleskom prevodu (War Dogs), u najstarijem književnom časopisu u Americi - Reed - kao finalista nagrade Džon Stajnbek za kratku priču.

PET PJESAMA DRAGICE REINHOLZ IZ ZBIRKE “DRŽIM SE ZA ZRAK”, CeKaPe, Zagreb, 4/2022.

poezija
KONOPAC

Konopac me oduvijek privlačio
Crta je njegov genom
Pletem crte
U riječi
A one mi govore
Daj nam snagu,
Veži nas da ne pobjegnemo
Od kuće
Na ulicu
U noć
Crna će nas progutati
Vezat ću vas labavo
Konopcem
Da osjetite sigurnost naslona
I slobodu pravca u beskraju
Na kraju dana
Objesit ću konopac o klin
Naučile ste
Vratiti se doma
Poslušne izdresirane
Umiljate kujice

***

NOFTI

Kak kerv črljene nofte imaš
na špice su zafrknjeni
a da bi bili liepi furt ih gelieraš
i na nouve da get lakieraš.

Obed bi deci skuhati morala
su lačni z pučke škole došli
nofti dougi ti smetaju
dok črlenoga krumpereka guljiju.

Štruklje domače bi spekla
mlinec tienki treba razvlieči
nofti špičasti se zapikavaju
i ljuknje veljike dielaju.

I mouža si snočka fdrapila
dok te je snenu kušuval
nisi štela, dobre je prešel
bez oka je mogel ostati.

Jedne jutre si se zbudila
drobnu dečicu k sebi pribrala
i sama sebi poviedala
nebu stoga vraga nič
nofte bum odriezala.

Deca z škole sad kad dojdeju
berže za stol bežiju
teniere vadiju, čušpajza si mečeju
i fine štruklje z roukicama grabiju.

Da sonce zahaja
i noč črna za njim dohaja
ti strahu niečemu niesi
mouž te f postelje čaka.

Bez straha da ga buš
z nofti fpičila sikoud te gladi
a ti mu h vuhe srečna šepčeš
još jednuga dečeca bum rodila.

***

ČAVAO 

Ne vidim svoje podneblje
A pod nebom kažu
Ima sunca
I grije
I daje život

Moja moć je u glavi
Koju znaju jedino udarati
I ona to podnosi
To očekuje
Kao vrhunac
U boli
Nema očiju da plaču
Ni usta da se napune
Piljevinom koju ne mogu progutati
Slušati pjesmu u mirisno proljeće
Bilo bi previše za jednu tvrdu glavu
Mogla bi omekšati
I razliti
Misli u vijuge

Nasipi nisu izdržali podivljalu rijeku
A samo što nije svanulo
Mrak je progutao sve čavle
Daske slobodno odnosi bujica

***

DRŽIM SE ZA ZRAK

Iznenada je pukao konac,
Konopac i lanac
Sasvim lagano
Sasvim neočekivano
Sve se razletjelo
Vjetar je raspršio dijelove
Po svodu
A meni treba spoj
Za disanje
Ne znam letjeti
Ne mogu produžiti prste
Orao ne dolazi po mene
Jastreb se spušta
Da bi kljucao moju tanku kožu
I kako da ja sad
Sakupim dijelove
Koji lete daleko
Iznad moje glave
A meni treba spoj
Za disanje
Hitno mi treba

***

F NOUVI DAN F ČISTIM ŠLAPAMA BUM ZAKORAČILA

Kad zmoučene tiele počinek
Poišče
Danu teri je oči zaprl
Opravu bum sliekla
Zgoužvala ju i f kout hitila
Zmazanu z blatem zatafljanu
F kmice ju nišči nebu videl
Noč ima svoju moč
Skrila bu
Nemoč
Predaju
I kalnu vodu
F lavuru kre vanjkuša
F proširenom sercu
I f spuštenom mehuru

V noči mučeći
Jotkanje zimice bum zbavila
Do zorje
Do sonca

A onda bum
Opravu oprala
Kalnu vodu hitila
Na štriku ju prestrla
Skup z smiehem
I raširenim roukami
Zaprla ljesu

Za gnjile duše
I za se koj ne vidim
Zate koj je male
A praf za praf
Fejst je velike i jake
I močne

Rane f jutre
Ljesu bum odtvržnula
I f novi dan
F čistim šlapama
Zakoračila

________________________________________________________

DRAGICA REINHOLZ (1955), djevojački Spevec, odrastala je u Vukancima, općina Mače. Srednju školu i studij za bacc. med. lab. diag. završila je u Zagrebu gdje je radila i živjela. Danas živi s obitelji u gradu Zlataru u kojem je odradila najveći dio radnog staža u zdravstvu i provela najveći dio života.
Piše poeziju i kratke priče na standardu i kajkavskom dijalektu koje je objavila u zajedničkim zbornicima, među kojima je „Na početku novog kruga“ i na zajedničkoj izložbi u HDLUu u Meštrovićevom paviljonu.
Voli fotografiju i slikanje akrilom i uljem na platnu.

PET PJESAMA ALEKSANDRE JOVIČIĆ ĐINOVIĆ IZ ZBIRKE “TRIDESETE NISU ONO ŠTO SMO ZAMIŠLJALI”, Biblioteka “Milutin Bojić”, Beograd, 5/2022.

poezija

PUKOTINE

u vreme pre prostornog planiranja
rađale su se kuće gde su htele
i raznobojne kapije pozdravljale su
zalutale prolaznike iz neobičnih ćoškova
zidići i stepenice, bez reda i smisla
pravili su prostor za ples
nemirnim malim stopalima
što su rasla u lavirintima od kamena,
gubeći strah, a nalazeći igru

kuće su skrivale svoje oči
čipkanim uštirkanim zavesama
iza kojih su se gnezdile saksije
ljubičica raznih boja
šarene kapije čuvale su strma dvorišta
u dvorištima su dozrevale trešnje
i grožđe
i mladi luk
i deca

zmije su im bile prijatelji,
lenji smukovi i opasne šarke,
a zelenkastosivi gušteri
otkrivali su im tajne pukotine
u kojima se možeš sakriti,
ako prigusti

kuće su nicale gde im se prohte
priljubljene jedna uz drugu
nizale su se duž cele ulice
ne mareći za red
sve dok se nisu, kao domine,
porušile bez ikakvog reda

zmije su pobegle pod zemlju,
gušteri su nestali u svojim pukotinama,
a deca su kasno shvatila
da su preuske gušterske pukotine
za njihova vižljava drhtava tela

***

PLUSKVAMPERFEKAT

crveno-žuta drvena ljuljaška
nosi me u nebo
nebo je moja bela suknja
sa crvenim tufnama
kosa mi je duga,
uredno očešljana,
uši probušene,
jer devojčice nose minđuše

moja tetka kaže:
koža ti je od šećera
i ja verujem u to
moja baba kaže:
nema pametnije od tebe
i ja verujem u to

***

SNOVI

ti sanjaš talase
kako lupaju o stene
ćutiš u slušalicu
i slušaš moje ćutanje

ti veruješ u svaku reč
koju izgovoriš
i misliš da se može ostvariti
baš svaki san

ti sanjaš fudbalsku loptu
sveže pokošenu travu
nemirne prste i čelo čoveka
što stoji kraj gol-linije i navija

šaljem ti beli maslačak
pismo izdaleka
iskradeš se iz jave
i završiš u mom snu

***

SLOBODA

slutim iza šume je more
sloboda me čeka na pučini
da li je sloboda moguća
imamo li pravo na svetlost
ako negde još vlada mrak

moje misli stanuju na kamenim plažama
nažuljane belucima besomučno pletu mreže
u mrežama zapletena je moja svest
i dani od paučine
u kojima nema ni sreće, ni slobode

***

BURA

Prospero je rasprodao knjige
i zametnuo tragove
ovaj svet u kom nas je ostavio
nema vrline i nije nov

Prospero je odvezao čamce
i pustio ih da besciljno plove
po uzburkanoj vodi,
tamnom prostranstvu bez dna

___________________________________________________

ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je u Prištini, odrasla u Orahovcu.
Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku. (Stolac, 2017).
Na literarnom konkursu u čast Rada Drainca 2018. godine dobila je prvu nagradu sa esej.
Dobitnica je druge nagrade na konkursu “Ulaznica 2020”.
Druga zbirka pesama „Naše male smrti“ objavljena je u martu 2020. godine u izdanju Književne radionice Rašić.
Dobitnica nagrade „Milutin Bojić“ za 2021. godinu, za neobjavljeni rukopis.
Treća zbirka pesama “tridesete nisu ono što smo zamišljali” objavljena je 2022. u izdanju Biblioteke “Milutin Bojić”.
Uređuje elektronski časopis Libartes.