regionalna književna panorama
Uvek ima neka kutija
gde odlažeš vlažne snove,
prljave maramice,
ključeve tajnih soba
i ulaznice za kupleraje.
Nakupilo se toga
i hoće da iskoči
pa kvari kutiju
i napada poklopac.
Ipak
Postojana je ona
i čvrsta.
Trajaće
sve dok ima u nju
šta da se meće.
Uvek ima kutija
na čijem dnu
dremaju
mrzovoljne žene
i čekaju
da ih ubiješ.
ĐORĐE KUBURIĆ (Bačko Petrovo Selo, 1958.), iz novog rukopisa
KRIŽALJKA
Nagradna igra na radiju
marcipan na karijesu
udovica na ljetovanju
bogohuli, mljacka, hrče
plovi bez pomoći sirena
na obješenim jedrima sraslim ispod ruku.
Kad bi mogla, probudila bi se kao brod
pun ispeglanih muškaraca ispod kože
i nahranila cijelo selo narančama
veličine slonovskog srca.
Da je malo više dana i
malo manje godina
ispod ruba stoljnjaka suhim prstima
slagala bi hostije iz kućne radinosti.
Sada zna:
sveticama južina ide niz mokru dlaku.
***
OLIMP
Zemlja iguana,
mjesečevih krivudavih staza
i niskih svodova
zaobljenih kao obrazi kuće
ne da se osvojiti
krupnim kadrom bez ključa.
Zemlja je rahla, a zrak suh kao kruh.
Podstanarka je uho ohladila
telefonskom slušalicom
i umorno pomilovala sram
otvorenih očiju
bez punog prepuštanja
čekajući sljedeći val topline.
Bez poziva, pitanja i potrebe
zakašnjeli gost
mogao bi je probuditi
praznih ruku
nožem joj rasplesti kosu.
***
MRTVA PRIRODA
Spavam, lovim, čistim
lijenim divovima sa šest prstiju na svakoj ruci
žilave puževe padače
bez krila i padobrana
prosute u crne vreće bez dna.
Budim se, perem, omatam
u novu pamućnu kožu
u stanu bez vrta
i kući bez kućica na mokroj zemlji.
Nove žuljeve
prebrojavam do podneva,
na kaktus ih naslanjam
do pucanja svakog malog vodenjaka.
_____________________________________________
BEATRICA KURBEL (1989.) je rođena u Osijeku. Završila je dramaturgiju. Poeziju piše u slobodno vrijeme, s mačkom na nogama. Živi i radi kao freelancerica u Zagrebu.
Voda je bila vrela. Odvrnuo je još malo tople. Mahnito je dohvatio sapun i natrljao grudi. Malje su brzo zapenile.
Da, izgledalo je kao običan izlazak, iako dugo nije izlazio. Tu je bio Jocke, znaju se sto godina, on zna ovog drugog sto godina. Bleja na pivu i hvatanje poslednjeg dnevnog se pretvorilo u zatvaranje kafane i cimanje lerdija posle još pet piva na trafici.
Prešao je na ruke. Para ga je gušila, ali otežano bi disao i bez toga. Pena je zahvatila ceo gornji deo tela i slivala se niz noge. Sapun se izdeformisao od stiska.
Kao da je uopšte znao šta će im lerdi, nikad se ničim nije radio, pa nije planirao ni sad. Pokupili šta su imali, onda je Jocketov ortak, mali buljavi, rekao da treba da iznajme sobu tu u motelu, neće valjda da se gudraju na trafici.
Trgnuo se iz misli i skapirao da je i dalje neefikasan, pa jače upro po nogama i jajima, ipak malo nežnije po jajima, ispravio se i duboko udahnuo, pa ispočetka.
Na recepciji je radila vidno raspala riba, uzeli su ključ od sobe, buljavi je pokušao da flertuje s njom, ona ga je iskulirala, pa je buljavi glasno dobacio da nije ni za kurac i zalupio vrata. Na sred sobe ih je dočekao đakuzi, užegle fleke i ustajao vazduh. Imao je utisak da će da pokupi neko sranje i samim disanjem.
Opet se ispravio i duboko udahnuo. Vrtelo mu se u glavi i bolele su ga ruke od sapunjanja. Nastavio je.
U frižideru su bili plastični čokančići rakije i pelinkovca. Jocke je odvalio muziku, izvukli su konzerve iz kese, eksirali sve što im je došlo pod ruku.
Tu je već tok događaja postao mutniji, sve duplirano (minimum), pa su izvukli i lajne na stočiću, vukli su svi redom. Da, i on. Nije više lik koji nikad nije probao ništa osim alkohola, jedini od cele ekipe. Bio je dobar osećaj, 5 minuta.
Prešao je tušem preko celog tela, svaki udar vode ga je boleo. Naziralo se nekoliko modrica od pritiskanja. Prsti su mu bili skvrčeni. Vratio se sapunjanju, još pedantnije.
Jocke se ubrzo posle toga izvrnuo i zahrkao, mali buljavi nije usta zatvarao. Rekao je da je šteta da ne iskoristi đakuzi. Skinuo se, dohvatio pivo, uvalio dupe unutra i pustio vodu. Rekao mu je da ne bude pička, ima mesta i za njega, i dobar je trip. Nikad nije blejao ni u đakuziju, pa je rešio što da ne, ionako mu se slošilo, voda će da ga resetuje.
Voda je postala hladnija, očigledno je potrošio ceo bojler. Sapun je takođe bio poprilično istrošen, ali nije mu padalo na pamet da prestane.
Nije mu se izbistrio mozak, sve je odzvanjalo, buljavi nije zatvarao usta i dalje, lupetao je nešto o ribi na recepciji, koliko je popio, pitao zašto samo on priča sve vreme, je l’ to neko tvrdi pazar, smejao se.
Jocke i dalje nije mrdao, vreme je usporilo. Mali je skočio na noge. Kliberio se i rekao da se ionako niko neće ničeg sećati. Okrenuo se ka njegovom licu.
Otvorio je usta što je jače mogao, isplazio jezik koliko je bilo moguće, trljao. Sapun je imao odvratan ukus, ali ne toliko odvratan.
_______________________________________________
KATARINA FIAMENGO rođena je 10.3.1984. u Kladovu. Piše poeziju, haiku i kratke priče. Učesnica regionalnih književnih festivala, dobitnica više regionalnih nagrada za poeziju i prozu. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu.
Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015), ,,Razglednice’’ (zbirka haiku poezije, ,,Bogojevićeva izdanja’’, ,,Presing’’, Mladenovac, Srbija, 2020), ,,Putopisi’’ (zbirka poezije, nagrada na Presingovom konkursu za najbolji neobjavljeni rukopis poezije za 2020. godinu, ,,Presing’’, Mladenovac, Srbija, 2021.).
Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).
Organizuje i vodi književne večeri ,,Poezija u bloku” i ,,Književni slet”.
„Majku mu…“, kaže Robert Njuška, budeći se na podu svojeg oskudno uređenog stana, pored prevrnute pepeljare i nekoliko praznih boca. „Isuse Kriste“, kaže on, držeći se za glavu. Htio je popiti aspirin, ali nije mogao smoći snage da došeće do zahoda, puna dva metra udaljenog od njegove trenutne pozicije. Robert Njuška, odmetnuti detektiv, nastojeći slučajno se ne prisjetiti u što se sve sinoć uvalio, odluči ostati na podu poput katatonične žabe, apatično udišući. Telefon zazvoni. Robert odbija ustati. Telefon zazvoni opet. Robert se sjeti da je potpuno švorc te da sutra mora platiti stanarinu. Telefon zazvoni opet. Robert, previše oduzet da se digne, pokušava lamaćućom rukom uhvatiti žicu kojom je telefon spojen u zid. Telefon zazvoni predzadnji put. Robert, sada upogonjen motivacijom da možda otplati svu zakašnjelu alimentaciju koju duguje svim svojim bivšim ženama, sada navlači telefon prema sebi. Telefon zazvoni posljednji put… ali Robert ga je preduhitrio: „Halo“, kaže on u slušalicu slavodobitno…
Nataša Stranputić, feš vlasnica galerije, sjedi u pripijenoj baršunastoj haljini ogorčeno pušeći cigaretu: „Nož u leđa, usred noći“, kaže ona, promatrajući mjesto gdje je pred dva dana našla truplo svog osamdesetogodišnjeg muža. „…Svinje, a policija mi nije nimalo pomogla.“ „Da oni rade svoj posao, zločin ne bi bio isplativ“, odvrati joj Robert Njuška, odmetnuti detektiv, potpuno profesionalno odmjeravajući njene poluotkrivene noge prekrižene na kožnom naslonjaču. Imala je 45 godina, neprimjereno mlada da se uda za ostarijeg bogatuna… Ili možda točno prave dobi, mislio si je Robert – on otegne papke i svo nasljedstvo ide njoj. Da su moje bivše žene imale toliko ukusa, sada im alimentacija ne bi kasnila tri mjeseca, nastavi on misao. „Detektive, uhvatite gada koji je ovo učinio!“ tragičnim tonom kaže Nataša. „Potrudit ću se, gospođo Stranputić.“ „Ne plaćam trud, nego rezultate“, prijekorno mu odgovori ona. „…Onda ću se potruditi malo više“, dobaci joj Robert preko ramena dok mu dugi frak prati drčan okret ka vratima. Kroz dim cigarete vrata se zalupe i zvuk udarca odzvoni mahagonijem obloženim predvorjem.
„Stari Stranputić ode na poslovni sastanak u Kinu, nema ga tri mjeseca“, govori Mladen Lupiga, odvjetnik obitelji Stranputić, „nakon pripajanja firmi, pozove me na večeru, da popeglamo ikakve financije koje su ‘previdjeli’, a ona tamo, kao salivena u toj kući, s vjenčanim prstenom na ruci i bisernom ogrlicom njegove pokojne majke oko vrata.“ „Ona je sada vlasnik galerije, zar ne?“, obrati se Robert postarijem ćelavom odvjetniku ispred sebe – nadasve dostojanstvenom, ali pokret kojime je hvatao papire, točio alkohol i dodavao čašu Roberta je strašno podsjećao na lešinara. „NJEGOVE galerije… ali najbolji dio je – ona to radi iz ljubavi! Zaboga, da se ja bavim onime što volim, sada bih bio na prosjačkom štapu učeći djecu kako da slikaju prstima… stari Stranputić je zaista bio maher…“ „Ne zvuči kao da žalite njegovu smrt.“ Neometano, Lupiga mu odgovori, gledajući poslovne višekatnice kroz prozor svog vrlo, vrlo skupog ureda: „Kada radite s nekime već 30 godina, poznajete ga bolje od njegove rođene majke, a mene moja majka nije previše voljela.“ Lupiga se grohotom nasmije. „Hvala Vam na vašem vremenu“, potiho zgađeno mu kaže Robert i ispruži mu ruku – u koju mu Lupiga uvali svoju vizitku. „Gospodine Lupiga, uz svo dužno poštovanje, imam dojam da bih si Vas mogao priuštiti tek kad bih zaprljao ruke.“ „Detektive, ako netko ima dovoljno petlje zaprljati ruke, platiti mene mu je najmanji problem.“
„Ništa vam ja ne znam, ja samo čistim bazen“, kaže Juan, nakvarcani Portorikanac u kupaćim gaćama koji je micao nakupine lišća s površine bazena Vile Stranputić. S vremena na vrijeme bi obrisao znoj s lica i teatralno protresao svoju dugu kosu. Robert zakoluta očima. „Deda bi dolazio samo da se malo posvađa s gospođom.“ Robert ga odmjerava – ljubavni ugrizi na vratu, svježi tragovi ženskih kandži na leđima. Upita ga: „Frajer poput tebe, sigurno imaš nekoga?“ Juan se sjetno, makar malo priglupo zabulji u bazen: „Joj, znate, detektive, desi se tu i tamo, ali nije to to…“ „Dakle, netko specifičan?“ Juan sramežljivo šuti. „Pretpostavljam da te njegova žena plaćala?“ „Da, Nataša to sredi…“ „Nataša?“, upita ga Robert, a Juan, sada razotkriven, lecne se: „Šit… joj, kvragu… nemojte nikom reći, ona ima dovoljno problema i bez mene.“ „Sigurno nije lako pretvarati se.“ Juan si sjetno dodirne ljubavni ugriz na vratu: „Nataša… je meni sve, ali za finu gospođu poput nje ja sam samo igračka…“ Robert dobaci: „Nešto za popuniti vrijeme.“ Juan se nadoveže: „Usputni hobi.“ „Potrošna guzica.“ Juan tužno utone. Robert ga pokuša oraspoložiti: „Ne brini, dečko,“ potapša ga on i odmah požali jer mu se Juanov losion za sunčanje razlijepio po ruci, „ova tajna je između mene, tebe, gospođe Stranputić i vašeg kreveta.” „I ležaljke kod bazena“, dobaci Juan. „…I ležaljke kod bazena“, doda Robert. „I kuhinjskog otoka.“ „I to isto“, već s nelagodom odgovori Robert. „I kućice kod bazena, i svake kupaonice u kući, i ponekad radnog stola…“ „Doviđenja, Juan“, i Robert brže-bolje otrči.
„Bili smo u poslu s Kinezima“, kaže Tvrtko Etaža, najuspješniji diler nekretninama u okrugu, u polumraku ureda svoje kockarnice. „Uspjeli smo im oduzeti hektar industrijske zone u primopredaji firme“, pohlepno trlja Etaža dlanove. „Što ste namjeravali s tim parcelama?“ pita Robert Etažu, čije su se oči, kao kod gladne životinje, frenetično micale amo-tamo. „Hoteli za migrante – nema bolje mušterije od one koja nema izbora“, odgovori mu Etaža, omeđen dvama nabildanim zaštitarima u neprimjereno uskim majicama kratkih rukava. Pozom potpune ležernosti, Robert izvuče cigaretu iz džepa. Etaža ju refleksno zapali. Uvijek spreman, pomisli si Robert, i s prstima u svemu. Znakovitim pogledom Etaža mu signalizira da bi pitanjima polako mogao biti kraj; podmuklo, Robert ga pokuša kopkati: „…Stari Stranputić je bio, po svemu sudeći, vrlo zauzet čovjek… Pretpostavit ću da vi imate prilično popunjen raspored. Je li moguće da niste imali previše interesa upravljati tim hotelom, već ste ga htjeli prodati… Ne znam… Možda Mirovinskom fondu?“ Etažin pogled se zamrači: „Previše pitanja može biti vrlo opasna stvar, detektive.” Robert se s nelagodom naceri: „Bolje da odem, čeka me još perspektivnih osumnjičenika poput vas.“ „Pazite da vas vrata ne udare na izlasku!“ Na izlasku, Roberta vrata udare.
Hladni jesenji vjetar obasipa Roberta dok se smuca po ulici iza kockarnice, tražeći svoj auto. Situacija je ispala zamršenijom od očekivanog. Svatko blizak sa starim Stranputićem profitirao bi od njegove smrti – Nataša bi dobila svu imovinu, a Etaža bi dobio osiguranje da nitko neće saznati za mutne poslove koje je, uz Stranputića, radio s državom. Na pola puta do svoje Golf dvojke, Roberta presretnu obje Etažine lijeve ruke – prvi ćelavi izbacivač ga opali desnom šakom o lijevu sljepoočnicu, a Robert, uz vid koji mu se iskrio, padne na pod, gdje ga je čekalo 15 sekundi cipelarenja. Druga Etažina lijeva ruka na odlasku mu dobaci: „Šef vam poručuje da ste uvijek dobrodošli“, kroz krivudavi ton nekoga tko u djetinjstvu nije obavio sve seanse s logopedom. „Curice, udarate dobro, ali slabije od mojih bivših žena“, promrmlja si Robert kroz zube dok se polufunkcionalno uvlačio u svoj auto. Paleći motor, Robert shvati da bi trebao prestati tražiti žene u obližnjoj kickbox dvorani.
Pred vratima svog derutnog stana, kroz tamu hodnika i mutan vid šljive na oku, Robert kaže: „Daj, kvragu…“, posežući za ključevima koji su mu taman ispali. Kada slučajno lupi glavom o vrata, ona se otvore, otključana. On se začudi – u intimnom polumraku njegove garsonijere, skladna silueta Nataše osamljeno ispuhuje oblake plavog dima. „Uzmi me, Roberte“, kaže mu ona, kroz šapat.
Zvukovi kasnonoćnog prometa i tek pokojeg vriska popraćenog pucnjem čine pozadinu poslijesnošajne atmosfere. Robert leži na leđima dijeleći cigaretu s Natašom koja je prisno naslonjena tik do ponosnog tepiha dlaka na njegovim prsima. „Nataša… Nije li Stranputić bio malkice prestar za tebe?“ „Nije to što misliš, Roberte…“ „A što ja to mislim?“ „Naš odnos je bio… Transakcijski. Kad sam ga upoznala, otišla sam preduboko s kineskom mafijom, on mi je pomogao otići kada je vidio da trgovanje opijumom nije za mene.“ „Nisam znao da si bila u zanatu…?“ „Bilo je to davno, bila sam naivnija tada…“, Nataša se zagleda u daljinu, sjetnim pogledom koji je mogla imati samo nedužna žena, „…on je bio puno stvari, ali prema meni je uvijek bio pošten.“ „A Etaža?“ „Nikada ga nisam voljela. Kada su se derali u vezi nekog posla u Kini, načula sam da su trebali podijeliti parcelu, ali da ju je moj muž prodao svom rođaku, Hercegovcu… Tri dana kasnije bio je mrtav… Oh, moj Bože!“, Nataša brizne u plač. Robert, utješno joj mrseći kosu, sada shvati – Stranputić je preveslao Etažu te ga se ovaj odlučio riješiti. Svi dokazi su bili ovdje, kao i motiv.
U policijskoj postaji vrata ćelije se zatvaraju. Etaža, nekoć imućni građanin, sada se u prugastoj odori drži za šarke i kroz zube reži detektivu: „Ovo ti neće proć’, Njuška, nedužan sam!“ Robert, tiho likujući, nagne se do njih i ispuše mu oblak dima u lice: „Znam.“
Kroz tihi povjetarac jesenjeg jutra, Juan redundantno čisti lišće s bazena koji nitko neće koristiti još pola godine. Robert, odmjeravajući Vilu Stranputić posljednji put, došeće do njega. Juan protrese svoju surfersku kosu: „Detektive, jeste li uhvatili krivca?“ „On sunca neće vidjeti barem deset godina.“ Juan nastavi hvatati lišće: „Valjda je to i zaslužio… Barem će Nataša sada imati mira.“ Sugestivno, Robert mu dobaci: „TI i Nataša ćete sada imati mira.“ „Dobro sam to obavio…“, kaže si Juan, u bradu. „Molim?“ upita ga Robert, afektirano glumeći zbunjenost. „Detektive, mislite da ste svakoga nasamarili, ali dim vaših odurnih cigareta zamaglio vam je percepciju.“ „Prosvijetli me.“ „Stranputić je stajao između mene i Nataše… Morao sam tome stati na kraj… JA sam to učinio, detektive! I sada kada je slučaj zatvoren, nitko me neće moći uhvatiti!“ „Blizu, Juan, ali ne dovoljno blizu“, dobaci mu Robert. „Vidiš, bilo je izgledno da Nataša ima motiv, tko ne bi ubio Stranputića radi novca… Ali problem je u ovome – nju nije briga za novac“, Robert odmjereno hoda amo-tamo. „A što se tiče Etaže, da, Stranputić ga je nasamario, ali ljudima poput njih prevara je poput sporta. Stranputić je bio Etažina zlatna koka. Bilo bi nepraktično ubiti ga.“ Robert se približi Juanu, sada mu šapćući: „Znaš što sam naučio svih ovih godina kopajući po zločinu? Naučio sam da je ljubomora toliko jači motivator od pohlepe“, Robert raskopča košulju pokazujući mikrofon koji mu je zalijepljen za prsa. „A ti, Juan, bio si najljubomorniji od svih njih.“ Robert se prodere: „UHVATITE GA, DEČKI!“, i hrpa policajaca počne izlijetati iz svih anala posjeda – jedan izroni iz bazena, dva iskoče iz grmlja. Posljednji, do sada prerušen u vrtnog patuljka, potrči do Juana. Kroz zvuk policijskih sirena Juan se dere Robertu: „Izvukao bih se da nije bilo Vas, Njuška!“
Samozadovoljno, Robert pali cigaretu, u bradu si govoreći: „Svi misle da mrzim policiju, ali jedna stvar koju policija mrzi više nego što ja mrzim njih, to je zločin.“ Vrata njegove Golf dvojke se zalupe i Robert upali motor, pobjedonosno se uputivši prema birtiji, sada kad zna da će bivšim ženama moći platiti alimentaciju.
____________________________________________
LEON BLAŽINOVIĆ (Zagreb, 1997.) završio je V. gimnaziju u Zagrebu te je trenutno uporan student arheologije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu sa kojeg ga, uslijed raznorodnih birokratskih vratolomija, još uvijek nisu uspjeli izbaciti. Od mladih dana piše poeziju u prozi, a tek nedavno se (hvala bogu) prebacio na pisanje kratkih priča. Ustrajno prijavljuje svoje priče na natječaje. Na nijednom još nije prošao. Boji se visine. Životni san mu je pronaći lektora*.
*priču lektorirala Marina Kuzmić Laszlo
KOMIČAN SPROVOD PRVE REČENICE
Pritisnut rokovima vrpoljio se na stolici ispred svog prastarog računala naizmjenice igrajući Solitaire, Hearts i Minesweeper ili mijenjajući muziku koja je sitno šuštala iz zvučnika (preferirao je cool jazz s naglaskom na ranog Cheta Bakera, no ni afro beat mu nije bio stran, ako je bio iskren i autentičan). Svakih desetak minuta bi provjeravao e-mail samo da ustvrdi da mu nije stigla ničija poruka nego tek tu i tamo neka reklama za najjeftinije moguće komponente za računalo, najjeftinije moguće ljetovanje ili sigurnu zaradu koju bi ostvario samo ležernim surfanjem po webu uz uobičajene ponude od nigerijskog princa da prebaci svoje milione na njegov žiro račun ako mu pošalje lozinku. Svakih sat vremena bi prošetao do kuhinje gdje bi složio babilonski sendvič od sira, povrća i sojinih popržaka koji bi za pola minute zgrijao u mikrovalnoj, a zatim njegovu unutrašnjost utopio u majonezi i kečapu pa ga u slast pojeo do zadnje mrve, zalijevajući sve prirodnim sokom od bazge koji je napravio po receptu susjede čiji je pasionirani hobi bio skupljanje recepata za zdravu hranu i pića. Uglavnom, činio je sve i svašta samo da skrene misli s onoga što je zapravo trebao činiti.
Naime, obećao je uredniku da će preko vikenda napisati tvrdu erotsku priču (pod pseudonimom, naravno) od 3-4 kartice za erotski magazin koji je izdavala urednikova izdavačka kuća. Naravno da to nije bio posao dostojan nekoga njegova umjetničkog kalibra no dugovao je izdavaču već više od jedne usluge, a obzirom na to da je njegova kreativna muza nekamo odlutala posljednjih par mjeseci računao je s time da je bolje da se malo potrudi i naštanca taj šunderaj nego da i dalje meditira pred praznim ekranom pokušavajući ubosti inspiraciju za vrijednije literarno djelo. Na ovaj način si je mogao kupiti malo vremena, ali i odobrovoljiti urednika i pokazati mu da je ova stvaralačka kriza samo prolazna. Uostalom, mnoga su se svjetski značajna pera okušala u erotskoj priči pa nije vidio zašto bi se on libio toga da iza sebe ostavi i takvu vrst kreacije. Možda onda i odustane od unaprijed smišljenog pseudonima Tvrtko Komadina (hm, mogao bi neki lik nazvati tako) pa hrabro pokaže svoju nekonvencionalnost stavljanjem svog pravog imena i prezimena pod priču u šunderskom časopisu za drkadžije.
Od svih ljudi koje je poznavao, upravo je on sam najmanje robovao predrasudama bilo koje vrste. Pogotovo obzirom na činjenicu da je početak priče puno obećavao. Naime, do sada je napisao samo prvu rečenicu no i ona je bila tako puna, sočna i tako je odisala erudicijom da je dala naslutiti kako će to biti puno više od štiva koje bi služilo tek ispunjavanju prostora između lascivnih fotografija.
“Dok su se penjali uskom stazom planinskom do zabačene plaže na drugom kraju otoka, Krešo nije hodao zadnji u grupici zbog toga što je nosio najveći ruksak, već zbog činjenice da je tako bio neposredno iza Jelene koja je hodala na jedva metar ispred njega, a donji dio žutog, dvodijelnog kupaćeg kostima joj se bio uvukao među guzove i omogućio mu fantastičan pogled na dvije pravilne, okrugle polutke crvenkasto opečene suncem sa strane, a bijele poput sira prema želatinasto drmusavoj unutrašnjosti.”
Hm, možda su imena Krešo i Jelena previše nesofisticirana za njegove velike aspiracije, no ovo je ionako bila radna verzija, a i urednik je inzistirao da se čitatelji moraju moći poistovjetiti s likovima. Lako će kasnije preurediti priču, sada je potrebno naći dostojnu sljednicu ovom bisernom otvaranju priče. Trebalo bi sada i Krešu i Jelenu dovesti do situacije u kojoj se mogu bezrezervno prepustiti strastima no nije htio da to bude prostački jednostavno, već je ovu priču trebalo pretvoriti u metaforu o… pa, već nečemu što je dovoljno važno da se o tome piše priča-metafora. Za sada, imao je nenadjebivu prvu rečenicu i par nabacanih fraza (od nje su se otkidali grozdovi orgazma otvarajući Pandorinu kutiju strasti koja je godinama bila zatomljena u njenom privlačnom tijelu… njegova muškost prodirala je u njenu putenu ružičastu mekoću elastično kao što su jedan u drugog sjedali komadići puzzlea drevne prašnjave slagalice s bakina tavana… njen vižljasti, gipki prst u njegovom anusu budio je atavističke žudnje za potpunim sjedinjenjem dvaju tijela u nekad skladnu cjelinu iz planetarno poznatog Platonova mita…) koje je tek trebao upotrebiti na vrhuncu priče.
*
Par sati kasnije, nije baš napisao mnogo više, no zaključio je da bi se partneri trebali zvati Salvador i Semela te da bi se njihovo vođenje ljubavi trebalo odvijati u plićaku biserno čiste pješčane plaže. On bi trebao u njenu Id položiti sjeme svog Ega i na taj način simulirati veliki prasak, prapočetak Svega (sa velikim S). Samo se nije mogao odlučiti da li će njen Id biti “vruća i mokra pećina iz koje je čovjek ispuzao u Svjetlost Svijeta” ili “gladna pukotina koja u svoju toplinu usisava svaki centimetar njegovog Stabla Spoznaje”.
*
Još nekoliko sati kasnije, njegov Nebeski Jebač nataknuo je na svoj Svoj Supersenzualni Simulator Savršenstva čitave legije pohotnih nimfi i muza koje su crpile Svaku kap Svemoćnog Sjemena kojim ih je oblijevao u potocima.
*
Kako se opasno približavalo jutro (tj. krajnji rok za slanje priče uredniku) tako se i glavni junak pretvarao u Sveobuhvatni Ud koji je Samim Sobom natapao beskonačna prostranstva Svemira plodeći ih i tim činom postajao Sunčani Simbol Stvaratelja.
*
Jutarnje zrake zatekle su neobičan prizor u njegovoj radnoj sobi. Ležao je na ispranom tepisonu potpuno gol i skvrčen u položaju fetusa, čvrsto u svojoj desnici držeći mlohavi kurac, a u lijevoj ruci spermom (sa malim s) slijepljene listove Nietzscheovog “Zarathustre”. Na sredini monitora treperio je mali natpis “Message sent” koji je označavao da će uskoro vjerni čitatelji “Grijeha strasti” uz tekstove o jebežljivim domaćicama, pohotnim srednjoškolkama i napaljenim trgovačkim putnicima čitati i priču o nespretnom studentu Kreši koji je htio pojebati najzgodniju curu na faksu Jelenu, ali je, ohrabren i dezorijentiran povelikim količinama alkohola, ušao u krivi šator i skinuo junf prištavoj štreberici Vesni.
_____________________________________________
MARIO KOVAČ rođen je 1975. u Zagrebu. Posljednjih četvrt stoljeća uglavnom radi kao vrlo aktivan kazališni redatelj koji se približava brojci od stotinu profesionalnih režija. Režirao je i desetak dokumentarnih filmova te glazbenih video spotova a povremeno radi i na raznim televizijskim emisijama i formatima. Šira javnost ga poznaje kao vrsnog kvizaša koji redovito nastupa, a ponekad i osvaja medalje, na europskih, svjetskim i nacionalnim kviznim prvenstvima iako mu najveći gušt predstavljaju pub kvizovi.
Svoju prvu zbirku priča naslovljenu “Baršunasto podzemlje” objavio je 2001. za Studentski Centar. Kroz iduća dva desetljeća je izdao dvije zbirke poezije i nekoliko knjiga esejističkog profila ali je uredno nastavio pisati i kratke priče te ih se, polako ali sigurno, nakupilo dovoljno i za drugu zbirku. Praktično, nastavio je njegovati “rubne” žanrove poput horora i znanstvene fantastike a njegovi antijunaci i antijunakinje su uglavnom likovi u različitim stadijima doslovnog ili metaforičnog propadanja. Da vas poštedimo guglanja, otkrijmo kako pojam “monogatare” na japanskom jednostavno znači “kratke priče” a znak plusa (+) je u naslovu zato što su na zbirku neprirodno nakalemljeni jedan dnevnički zapis i jedan dramski tekst koje autor nije mogao ugurati u druge knjige. Ova zbirka je, tehnički gledano, samizdat jer iskustvo dosadašnjeg izdavanja pokazuje kako se izdavači slabo brinu za promociju autora koji nisu bestseleri a iz punk dana je naučen „D.I.Y.“ filozofiji pa je aktivno primjenjuje i danas. No, treba naglasiti kako je sav tehnički dio posla (prijelom, dizajn, lektura, tisak) oko zbirke na sebe preuzeo Marko Strpić iz izdavačkog kolektiva „Što čitaš“ u čijoj knjižari možete i kupiti svoj primjerak ove zbirke.
Pisao je kazališne kritike, recenzije i teoretske eseje za “Frakciju”, “Nomad”, “Kazalište”, “Godine”, “Vrisak” i inozemne periodike.
2001. godine je izdao zbirku priča “Baršunasto podzemlje” (izdavač: SC),
2004. godine esej u knjizi čije autorstvo supotpisuje s dvojicom pisaca “Big Brother – 100 dana ispred ekrana” (izdavač: AGM),
2007. godine zbirku poezije “Jesmo li se za to borili” (AGM),
2016. znanstveni rad temeljen na vlastitom doktoratu “Udahnuti svjetla pozornice” (HC ITI),
2019. drugu zbirku poezije “Metamorfoze iliti pretvorbe” (Što čitaš?)
2023. biografsku knjigu “Mance – tajna starog hrasta” (URK – Dan, mrak).
PROMENE.
Sve je to bilo polako. To naše skidanje. Na svakih sedam dana po jedan komad odeće. Kao da smo pili antibiotike. U isto vreme, padne maska, sa tela. Bol nije jak. Lep je i mekan. Pucanje kožice, kao jedan mali balon od žvake. Promene su došle s vremenom.
Jednom mi je mama rekla:
Ti misliš da ja ne znam, koliko si ih promenila.
***
OSAMNAEST STANICA, OSAMNAEST GODINA.
Vozila sam se trideset trojkom. Imala sam tačno 18 stanica do tvoje sobe. Prvo ide stari deo, a onda novi deo grada. Prolazim pored pijace, tamo nekad kupujemo odela. Onda pređem most, ispod ide mutna reka. Jedva čekam da stignem. Znam da ćemo ležati na tvom krevetu i pričati o tome da li me boli ili ne. Blago me maziš ispod pupka, nekad i lizneš, kažeš da mirišem na smokvu. Bio je letnji dan, zvala sam te da ti kažem, nećemo biti roditelji, a ti si rekao:
Ne ide da deca prave decu, mada sam mislio o jednoj smokvici.
***
PLANINA.
Zima je, svi stojimo. Čekamo da se kutija povede tamo gde se kopaju tela, posle duša ode. Gde ode, niko ne zna. Muka mi je, hladno i puši mi se. Malo plačem, ne puno. Ti me samo treseš. Dopire mi zvuk tvog mumlanja.
– Martina probudi se, opet sanjaš pokop.
Malo se okrenem na bok, ti uđeš, pokopaš me do kraja. Izađeš, otreseš po meni sve šta imaš. Nastavim da plačem, kad me pitaš čemu opet uplakano lice. Kažem na planini smo, ona me rastužuje.
***
TUŠIRANJE.
Završimo vođenje ljubavi. Ono se svodi da ti vodiš. Guraš mi glavu na dole, ja neću. Kad kažem neću, ti se ljutiš. Kad kažem hoću, pljujem na sve strane, delove tebe. Pričaš:
Zar nije ovo što mi radimo jebena ludnica?
Gledam te, zaboravila sam ko si, izgubila sam te. Pokušavam da te nađem. Ti bi ponovo da pljuješ po meni, a ja bih samo da se istuširam.
***
KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO.
Sedim za crnim šankom, crtam zvezde po masnom drvetu. Pitam se ko pravi uglancane šankove. Pitam se ko ih kupuje. Ti se motaš oko mene, tražiš otvarač za vino. Mumlaš kako si zaboravan. Prešla sam na crtanje srca. Dignem glavu i pitam:
Misliš da je Milica kurva?
Mislim da je kurva, ide i jebe se na svakom koraku, a ima i decu.
Otvarač je našao.
Mene je on jebao na tom šanku, kasnije ostavio.
Kao da se ništa nije dogodilo.
_________________________________________________
ZORANA MARAVIĆ rođena je 1985.godine u Beogradu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kroz posao je aktivno učestvovala u promenama društva, podizanju svesti o važnosti demokratije i ljudskih prava. Držala je edukacije na temu prava građana u lokalnim sredinama. Završila je Muzičku gimnaziju Dr Vojislav Vučković, na smeru violončelo. Bila je član različitih kamernih grupa i orkestara. Piše fragmentarnu prozu i poeziju. Delovi romana objavljeni su na različitim regionalnim književnim portalima. Njen roman prvenac “Ne može Sunce da čeka” bio je u širem izboru za NIN-ovu nagradu za 2022. godinu.
*
“Prva knjiga Zorane Maravić, Ne može Sunce da čeka, govori o Martini, njenom detinjstvu, odrastanju, porodici, izazovima ljubavi, iskušenjima koje okruženje svakodnevno stavlja pred nju, ali i pred nas. Kroz devedesetak proznih fragmenata, često poetski intoniranih, plete se priča u kojoj glavna junakinja konstantno propituje sve(t) oko sebe, ne mireći se s takozvanim datostima, koje servira patrijarhat. Martina je nekad u velikom kontinentalnom gradu, a nekad na moru. U oba ambijenta ona pokušava da osmisli i posloži život tako da u njemu ne pobede tradicionalne uloge i odnosi među ljudima. U tom smislu se ona, suptilno ali promišljeno, bori protiv normi koje zadaju patrijarhalna kultura, kapitalizam, nacionalizam i drugi zlonamerni -izmi. Ne može Sunce da čeka je velika priča, kratka proza, poetsko-prozni mozaik o Martini, ali i o nama ovde i sada. I o tome da borba, iako često toliko iscrpljujuća da deluje beskrajno i besciljno, itekako ima smisla. Zorana Maravić je napisala knjigu koja se čita na trenutke s knedlom u grlu, na trenutke s osmehom od uha do uha, a nekad i sa stisnutom pesnicom, ali koja nas već nakon prvih nekoliko stranica prigrli – kako to samo dobra, nežna i britka književnost može. Ne može Sunce da čeka je knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati.” – Bojan Krivokapić
****
Pošto je prvo doživeo mnogo toga i slomio se nekoliko puta
Osetio je kako mu iz nosa i usta curi
Poželeo je da ga nema i da postoji nekakav kraj
Ali tek tada je noć pala
I u njoj su hiljade ljudi, oni dolaze sa svojim darovima i
Šetaju po šumi
Razležu se po njegovom snu i uzimaju mu usta i grlo
Leže na njegovom telu i pritiskaju ga ritmično
pa je
poželeo da ima volju
Nakon čudnog mira koji uvek deluje kao da bi bio večan
Urednog stola, urednog zida
Osetio je kako divlja pošto nije mogao da prati
Naterao ih je da hoće pošto je toliko tu
I počeo da pokreće nešto što više nije bilo ni točak
I gledao ih je u oči pa su potpisali
I sam je zamajao kanap pa se ovaj zakačio pa su se popeli
Kada ih je već doveo što ne bi i jeli
užasno mnogo su patili kada je pripao drugima na kratko
i kada nešto nabode nema uopšte ikakvog izbora zato što je to
to je ono što pobeđuje lepotu i pobeđuje zanos i pobeđuje čak i sreću dok gura
lice majke u reku lice oca u drvo
i nemarno obrće spomenike
****
Tuga je iznad tebe
Kopno stoji u vodi
Tako da su njegovi delovi
Porozni
Ništa ne škljoca, ne drma, ne zavija
Ne drma, ne sastavlja, ne broji
Kopno stoji u vodi
Mislim jednom a kažem više puta u raznim varijacijama
Mislim kasnije, lepa je obala daleka je i svetla
Zaronim kao da sam se rodila za to
Logika je snimak, gde je polako lanac sve duži
Ima svaku alku, ima sve delove
***
RASLOJILI
Čarobnjak je sam
Njegova davnašnja gospodska lepota
Ostaje kao miris u kući
dok sa obe ruke drži bure
on je skinuo donji deo
sada je sasvim go i leži
dok po nebu ptice kriče i varaju
____________________________________________
MAŠA TOMANOVIĆ (1995) rođena je u Beogradu. Završila je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radila je kao urednica u IK Darma Books, trenutno je izvršna urednica u FMK knjige. Jedna je od moderatora u književnom društvu „Orfisti“ i vodi jutjub podkast „Autoput i noć“. Objavljivala je poeziju u regionalnim časopisima (Tema, Polja) i na portalima (Čovjek-časopis, Strane.ba…). Bavi se književnom teorijom i kritikom.
Bilo je to pravilo naše škole stranih jezika – kad završi semestar za odrasle polaznike, ide se ili na piće ili na palačinke ili na pizzu, da se proslavi kraj, osigura nastavak tečaja i što bolji odnosi sa svojim učenicima. Nešto što bih opisala sladunjavo manipulativnim, u ovom slučaju mi nije smetalo – na svašta bih pristajala samo da odagnam nezadovoljstvo.
Upravo sam iz nezadovoljstva oduvijek svaštarila: trenirala sportove, učila jezike; ali i spavala s momkom dobre prijateljice, tetovirala ime bivšeg dečka na podlakticu, bila nagrađena za kratke priče o sramotnoj obiteljskoj povijesti. Proslaviti kraj semestra barem nije bilo negativno; nažalost, nije bilo ni zadovoljavajuće. Našla sam se u periodu u kojem sam se gubila u količini posla, koji nije ostavljao dovoljno prostora za hobije ni druženje, a time ni za pisanje. Bez pisanja sam bila kandidatkinja za psihijatriju; već sam obojala kosu u zeleno i pušila kutiju dnevno. A kad su cijene otišle u nebo, morala sam raskrstiti i s nikotinom. Što reći? Južina me mlatila danima i – uz sve ove ostale preduvjete – mogla sam i ubiti nekog.
Čini se suvišno istaknuti da – kad je došlo vrijeme za druženje s mojom grupom odraslih polaznika – nisam bila od volje, padala je kiša, nas trinaestoro smo zbunjeno sjedili na stolicama s pićem u rukama, sramežljivi, van učionice na koju smo bili naviknuti. Planirala sam zadržati se nekih pola sata i potom se udaljiti, ali onda smo se opustili, zapili, kući me nitko nije čekao, zar nije bilo bolje ostati?
„Ja pijem da ljude učinim zanimljivim“, rekao je Hemingway, i mada ja nisam bila Hemingway, mogla sam postati. Sinulo mi je to dok sam ih slušala, pila i slušala i postavljala pitanja, a moja čaša se punila, priča granala. To da je Kristinu prevario muž, Marko je sumnjao da mu se sin drogira. Margiti je najljepše sjećanje bilo buđenje u Grand Canyonu, kad je prije dvije godine proputovala Ameriku. „A San Francisco tek – Life is beautiful, teacher!“
Meni život u to doba nikako nije bio lijep; uglavnom tmuran, s primjesama anksioznosti i pritajenog ludila. Nije tu bilo velikih novosti ni događanja. Po danu bih se pripremala za nastavu, a u popodnevnim i večernjim satima držala predavanja. Plaća je bila mizerna za današnje uvjete, pa sam živjela kao podstanarka u malom suterenu jedne obiteljske kuće i čeznula za suncem. Ustajala sam rano, išla na trčanje, potom na kavu u obližnji kafić. Moj život je gubio na sadržaju, što me činilo nervoznom, a nervoza me bez pisanja činila nefokusiranijom.
Možda sam se upravo iz te želje za novim temama koje će me centrirati počela dopisivati s tipom kojeg sam upoznala na Matejušci. Dogodilo se to mjesec dana prije mog izlaska u kafić s grupom odraslih, kad mi je jednu večer iz čista mira poslao poruku preko Instagrama: „Hey, what’s up?“
Već sam bila popila dva piva kad je mobitel zasvijetlio. Bila je to jedna od onih noći kad se ne može zaspati unatoč umoru. Serija na Netflixu je bila začuđujuće dosadna, zima je opustošila ulice, ja sam propadala pod težinom vlastite nesvrhovitosti. Ležala sam na krevetu i gledala u mobitel. Pomislila sam – zašto ne?
Zvao se Mark i radio je u dućanu autoopreme. Imala sam trideset godina, on dvadeset i sedam, i živio je s roditeljima. Kad sam ga upoznala prošlo ljeto, bio je prijatelj jednog mog poznanika, kojeg je upoznao u Londonu u sklopu Erasmus razmjene studenata. Tog ljeta mi je Mark rekao da studira ekonomiju i da svira u punk bendu. I didn’t give him a second thought, bio je posve nezanimljiv. Te večeri sam ga pitala što se događa s faksom i bendom, a on je rekao da je od faksa odustao, bend se raspao. Time to move on, rekla sam mu.
Mark i ja smo stupili u vezu na daljinu, pa smo se ševili gledajući jedno drugoga u ekran. Jednom sam nakon orgazma povikala: „I fucking love you!“ – Mark nije rekao ništa. Nakon toga se nismo čuli par dana, što mi je odgovaralo, jer nakon tako awkward situacije nisam znala kako bih ga uopće pogledala, a kamoli se pred njim skinula.
Svojim polaznicima sam tijekom našeg druženja jedva dočekala obznaniti da sam u vezi s jednim Britancem, a oni nisu skrivali oduševljenje – Ooooooh, teacher! Nije mi trebao alkohol da o njemu izmislim sve ono što on nije mogao postati. Najsmješnije je bilo to što nisam uopće htjela biti u vezi, pogotovo ne s tipom čija je soba još uvijek bila oblijepljena posterima iz njegove adolescencije. Svejedno, pričala sam im o njemu; mi smo bili ozbiljni; bila je to istinska povezanost, koja će opstati unatoč udaljenosti. Istodobno nisam bila sigurna ni koje su mu boje bile oči.
Nekoliko godina sam provela u toj školi, ali ovo je bio prvi put da je odlazak u kafić postao naša navika. Zašto bismo slavili samo kraj semestra, ako možemo slaviti kraj svakog tjedna? Dobro smo se složili, ja i moja grupa B2. Zajedno smo tražili neki drugačiji stil postojanja, odmak od zamora i mrcvarenja. Nisam znala je li to bilo povezano, ali u tom periodu sam opet počela pisati. Stalno sam čekala kad će među mojim đacima izviriti neki serijski ubojica, mazohist, neka nasilna baraba. Njihove su bile obične priče s povremenim čudaljivim detaljima, koje bih ja razradila do ozbiljnih poremećaja ličnosti.
Kad se Filip predstavio kao novi đak, jedino o čemu sam razmišljala je bilo kako ću nas napiti i odvesti doma. Bio je visok, mršav, istetoviran. Imao je predivne ruke ukrašene tintom, predivan vrat, predivan osmijeh. Onako opušten, ležeran, karizmatičan, izgledao je kao glumac iz Hollywooda. I ispalo je da je neko vrijeme uistinu proveo na studiju glume, ali kad sam ga upitala zašto ga nije završio, izjavio je da je to previše osobno. Jednako kao što je previše osobno bilo pričati što bi napravio na prvome dejtu, kakve partnerice voli, što planira raditi u budućnosti. Pitanja iz udžbenika su mi išla na ruku, ali ne i Filip. Čak i kad bismo otišli na piće, bio je suzdržan oko pojedinih tema. Nema veze, bila sam strpljiva – takvi kad padnu, trusnu bez mogućnosti povratka. Uvijek sam pazila da ne sjedne kraj dvije mlade cure, da se kojim slučajem u njih ne zaljubi. Stavila bih ga da radi u paru s dvije starije gospođe, ili s jednim od dva tipa. Kad bismo pričali, znao bi me dotaknuti rukom ili mi namignuti. Govorila sam sebi da je to dobar znak, da nas nečemu vodi ta naša dječja igrica.
Jednom sam se pravila da slušam kako Filip i Dora održavaju razgovor u paru. Nekako sam uspjela ubaciti komentar da mi se auto pokvario pa ću do stana morati pješice po pljusku. Filip se nije ponudio da me poveze, a njegov kvart je bio malo udaljeniji od mog. Njegova ulica je pisala u imeniku, moja ulica mu je bila usput.
Na Skypeu je te večeri Mark rekao da bi htio doći u Split da se napokon vidimo, ja sam samo rekla: Whatever.
Par dana nakon toga smo Filip i ja ostali sami u kafiću. Mazio me po ruci, brljao o tome kako sam najbolja profesorica koju je ikad imao u životu. Bila sam mu spremna sve oprostiti. Pričao je kako je u mladosti radio svašta; krao po dućanima, tukao se, drogirao, palio baklje na Poljudu. Sad se smirio. Sad svako jutro meditira, radi jogu, ide na trčanje.
„Sve to redom?“
Nekad mi je teško padalo ne biti podrugljiva u njegovome društvu, ali on nije primijećivao moj sarkazam. Filip je volio izmišljati, ali nisam marila. Laži me, Filipe, samo me već jednom poljubi.
„Šta znače sve ove tetovaže?“, pitala sam tada, dirajući ga po ruci.
„Šta misliš o Kseniji?“, pitao je on.
Isprva se nisam ni sjetila tko je Ksenija, a onda mi je sinulo da je to žena s kojom bih ga često povezala da rade u paru.
„Šta s njom?“, upitala sam.
„Ništa“, rekao je Filip, „uvik sa mnom flerta. Voli Daniel Day Lewisa i Al Pacina ko i ja.“
„Ksenija je udana“, rekla sam.
„Ali misliš li da bi možda pristala?“, pitao je on.„Stalno nosi one prozirne majice. S tim sisama se budim svako jutro.“
Skoro sam mu povratila u krilo.
„Sorry“, promrmljala sam tada, pokupila torbu i otišla. Teturala sam cestom pitajući se što radim, koji kurac radim.
Par dana kasnije sam pitala Marka kad će doći, ali on je stalno mijenjao temu. Shvatila sam da sam s njime počela razgovarati onako usputno, dok bih kuhala ili spremala nastavu; bio je nešto kao radio, kao televizija, konstantni šum. Što mi je Mark uopće trebao u životu? Kad god bih vidjela njegov poziv na laptopu, pomislila bih: Bože, koja tlaka! Čemu sve to? Naši razgovori? Naš small talk?
Mark i ja smo pričali samo o glupostima. Znala sam više o svojim đacima nego o njemu. Nikad ga nisam upitala: imaš li ti cilj? Imaš li snove, strahove, noćne more? Zašto ga te stvari nikad nisam pitala?
Sjetila sam se tada svog bivšeg učenika Tonija. Jednom mije rekao: „Ne mogu vam ne odgovorit – znate o meni više nego moji prijatelji i familija.“
Nedostajao mi je Toni.
Toni je jednog prosinca prodavao boriće na raskrižju kod Solina. Nekad bih tuda kao slučajno prošla i onda bismo pričali o knjigama. Imao je dvadeset i dvije godine. Nosio je veliki križ oko vrata i križ je imao istetoviran na ramenu. Izgledao je kao glavni glumac iz Corpus Christija. Volio je rap i trap i jednom mi je donio autogram Kreše Bengalke. Ja sam mu poklonila knjigu Netko, nešto, ništa Ivana Zrinušića, kojeg sam upoznala na jednome eventu u Močvari. „Lik je skroz opaljen“, rekao je Toni nakon što je pročitao knjigu. Popušili bismo joint i on bi mi čitao pjesme iz te zbirke ili one koje je sam pisao. A onda je otišao raditi sezonu i čuli smo se rijetko. Nekako sam se uvijek čula rijetko s onima koji su me zanimali.
I na našim kafanskim sastancima se društvo polako rasipalo, sve je opet postajalo rutinsko. Žalili su se na umor, na rano ustajanje, na obaveze. Fuck them, rekla bih ja i nas par hrabrih bismo otišli. Sve smo jedni drugima već rekli – pjevali smo karaoke, igrali na karte, ispričali su mi svoje priče iz djetinjstva, iz mladosti, s posla, o ljubavnim vezama, lošim mislima, svojim uspjesima. Euforija se pretvorila u depresiju. Na poslu bih se teško koncentrirala i sve manje sam se pripremala za nastavu. Moja majka je često znala reći: sklona si pretjerivanju. Svejedno, djeca su me i dalje voljela. Gledali smo filmove, slušali glazbu, razgovarali o osjećajima. Jedni drugima smo postali psihoterapijska grupa. Ili se meni samo tako činilo jer me jedan dan direktor škole pozvao u ured, rekao mi je da se roditelji i odrasli polaznici na mene tuže. Što mi je, mogu li mu objasniti?
Nisam znala što reći.
Sjela sam na rub stola, rekla da ću se popraviti.
Direktor je bio mlad i nabildan. Uvijek mi se sviđao, ali sam ga za vlastito dobro izbjegavala.
„Šta ti se događa, Sonja?“
Sonja se zvala i jedna moja dvadesetogodišnja učenica, koja me neko vrijeme neodoljivo privlačila. Podsjećala me na Zendayu u koju sam se zaljubila nakon što sam odgledala seriju „Euphoria“. Nerijetko sam zamišljala kako zadovoljavam Sonju prstima i kako joj ljubim bradavice. Uvijek je bila u tuti jer je obožavala sport, savršeno je igrala košarku. Htjela sam i ja s njom igrati košarku. Imala je predivne zube, oči tople poput meda. Bila je naivna, slatka; voljela je sva godišnja doba jer svako nosi nešto posebno, toliko je bila nevina.
„Jesi li bi?“, pitao me Mark kad sam mu priznala svoju maštariju.
U neko doba sam na nju skroz zaboravila.
„Sonja“, nastavio je direktor. „Ja znam da si ti umjetnica.“
Kad god je postojao neki problem sa mnom, on bi mi rekao da zna da sam umjetnica.
Bila sam uvjerena da je pročitao moje priče; bio je previše znatiželjan da ne potraži dijelove mene u tim riječima. Bile su na mnogim portalima; dobivala sam komentare u inbox, friend requestove, nikad to nisam razumjela niti me ikad zanimalo… nikad prije nisam imala dovoljno ni hrabrosti ni vremena napisati zbirku, odvažiti se na ukoričenost.
Direktor me zaključao svojim pogledom: „Sonja. Takve luđakinje ko ti su me uvijek privlačile… uvijek bi ih stavio na mjesto.“
„Nisam sigurna da bi smili tako pričat, direktore“, rekla sam približavajući mu se. „Govorit zaposlenicama da su luđakinje.“
Obgrlio mi je leđa, počeo mi ljubiti vrat.
„Stavite me na mjesto“, šaptala sam.
Bilo je brzo i nisam svršila. Rekla sam da dajem otkaz.
Kad sam se nakon toga vratila u stan, pokupila sam prazne i pune boce, bacila ih u veliku crnu vreću i odnijela u smeće. Usisala sam tepihe, prozračila sobu, oprala prozore. Iscijedila sam sok od naranče. Znači, tu smo, rekla sam sebi samoj. Stavila sam točku na rečenicu zadnje priče, poslala zbirku nekoliko urednika.
Navečer me nazvao Mark preko Skypea. Pitala sam ga je li kupio kartu za Split. Tad mi je sinulo da s njime radim to što radim – a što ni sama nisam znala kako nazvati – više od pola godine. On se izmotavao da nema novaca, ne može tražiti slobodno, majka mu je bolesna. Odglumila sam da sam ljuta, baš sam se pjenila.
„Hoćeš li doći ili nećeš?“, ponovila sam.
„Neću“, rekao je on, na što sam ja odvratila da ga nikad više ne želim vidjeti.
„Sonja“, ponovio je on par puta, ali poprilično mlohavo.
„Fuck you, Mark“, dodala sam za dramatičnost. „Have a nice life.“
Fuck it, Sonja.
Došlo je vrijeme da se rodi iznova.
– s natječaja ZA najbolju GORKU priču “Marija Jurić Zagorka” 2023, uži izbor –
_________________________________________________
MIRA PETROVIĆ rođena je 1989. u Splitu, gdje je na Filozofskom fakultetu diplomirala engleski i talijanski jezik i književnost. Predaje engleski jezik, sudjeluje u izradi europskih projekata, drži edukacije za nastavnike. Piše prozu i ponekad poeziju. Dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču (“Vranac” 2015., “Ulaznica” 2016. i 2021., “Kritična masa” 2019.). Objavila je roman “Divljakuše”. Živi u Splitu s najzahtjevnijom psicom u gradu i šire.
Uskoro ću riknuti. I nemam drugog posla nego da mislim na soj spodoba i protuva koje su sjebale moj život.
Hrana mi je odvratna, voda ogavna.
Sa mnom je gotovo.
Ovo je zemlja okota.
Očeva spodoba i majki protuva.
Šta, uostalom, imam i da tražim tu.
***
Dok je moj pas mokrio, posmatrao sam u parku kržljavi žbun zove, davno ostao bez lišća. Nekoliko skvrčenih grana i među njima samo jedan narogušeni vrabac.
Slika i prilika mene, sadašnjeg.
***
Kraj prozora astmatičnog voza – sad samo u sećanju, prolazim zemljom Srbijom.
Nigde lepog pejzaža, ubogost, jednoličje, i ružne, crne ptičurine po njivama.
Ružnoća tih predela razbolestila me na smrt. Đavao ružnoće na me je prdno.
Što ne zbrisah odatle – pomišljam – na Island žbunasto mahovinast, a prolećast cele godine?
***
Jedan mistik veli da smo mi samo hrana za neka nevidljiva bića.
Jedini spas od toga je da sebe učinimo bezukusnim za njih.
***
Umirem sam, kao šugavi pas.
Kao da nemam braće. Ni sestru.
Nekoliko polu-prijatelja svraćali su isprva, jedared, onda su prestali.
Razumem ih: nesvesni zazor od umirućih. Njih guramo u neki ćošak svakodnevice.
Svako umire samom sebi.
***
Bio sam očajan… Nisam znao kuda idem… Prolaznici su me zagledali…
Da se malo saberem ušao sam u pusto zapušteno dvorište iza Kožarske škole…
Vetar je u dvorištu pravio kovitlac od krupnog platanovog lišća, zgužvanih papirića, čaša za jogurt, plastičnih kesa i limenki od piva.
Kovitlac se premeštao dva-tri metra prema mestu na kom sam stajao, onda se vraćao na polazište.
Sve je ličilo na čudni ples. Tri aluminijumske limenke od piva su, udarajući o iskrzani beton, celom plesu dodavale zvučnu, ritmičku pratnju…
Kovitlac je opet promenio smer i došao mi do nogu. Jedna limenka udarila u vrh moje cipele.
Ušao sam u krug i počeo da plešem. Sa suvim lišćem, zgužvanim papirićima, plastičnim čašama i praznim limenkama…
***
Grad ovaj ostavljam vam u lečno.
Belim ga zovu, ako je belo sinonim za prljavštinu, hrđu, sigu?
Beo je do kurca od lipovca i laporca.
Okovratnik mi se – piše svojoj ženi jedan konzul – isprlja za jedan dan.
***
Pokušavam da se setim nečeg iz bilog življenja.
Kratka treperenja pa gašenje.
Kao sijalica kad se sprema da crkne.
Tamo je sve dovršeno.
Isprazniti sebe od sećanja.
Stati prazan pred lice praznine.
KOTA PYRO-ČELIK
neke mostove bi trebalo zapaliti gvozdenom šibicom
stare sa iskrivljenim šipkama
sa kricima iz vode
davno skucanim
iz školjke polovnog automobila
lelujavo, levo desno
radijske antene
proizvode vetar u leđima
veliki teretni voz prolazi u jedan ujutru
na toj strani reke, bezbožnici su čuvali
delove protiv vazdušne odbrane
za svaki slučaj. bog je postao snajperista
nišan se tetura
reka daje kristalni odraz
neke mostove bi trebalo zapaliti gvozdenom šibicom
ne volim mostove
oni nekada samo podsećaju na rat i počinju jednu daljinu
***
TRISTA GODINA SAMOĆE
sedim na krevetu samo u gaćama
zapisujem:
kreativna blokada
zapušen slivnik
podsetnik
zvati majstora
prirodna svetla su dim što guši
mesec je postavljen kao šator
on čeka
u šumi zvezda ne vidim vukove;
zapravo ne vidim ništa
materije se komešaju
***
NIJE LOŠE
nije loše što si nekada sam
razmišljaš o gejzirima
razbacanim rolkama u sobi
o tome kako će se to jednom
rešiti
nimalo nije loše
što pronalazim izgovore
kada moje šake postaju mehanizam ruleta
posle viskija
kada se ekran odsijava tražeći
posetioce sa znojavim šakama
što ucrtavaju krug na pakovanje
kondoma
bilo je sedam sati
snežna nedeljna noć
uveli su tog dana
radnu nedelju za
skeledžije
došao je sa zvučnom značkom
neke pank grupe koja je visila
na iznošenom austrijskom kaputu
posle kafe pustila sam muziku
ispričala sam mu nekoliko događaja
od prošlog leta
smejao se
oko je igralo pred najezdom zagušenog
svetla
ponekada sam se pitala da li su postupci
koje sam činila
doneli nekoliko mirnih trenutaka
nisu
sve su to bile iluzije na
brodskim šetalištima
luka je bila gažena od strane prekih
ljudi
bila sam sama
trebao mi je odmor
došla je prijateljica
došao je njen momak
na postolju se skupljala
trava
prosipala se uz sitne pokrete
kao ovaj prokleti sneg
koji ne da
da bele majice
izbacim napolje
na terasu
oterali su on i taj neki tip
neku babu
što je slučajno došla
bilo nas je šestoro
sve mi se pomutilo
u jednom trenutku
zasijala je lampica
ista ona kao u Filipovom automobilu
ljubila sam ovog detektiva
on se davio kao istražitelj u mornarici
mislim da sam tada izvuknula da ništa
nije toliko loše
sve je tako dobro
napolju sneg nije znao ništa
***
DŽEKOJB HAL UPOZNAJE GOSPODINA SLISKASA SASVIM SLUČAJNO DOK OVAJ STOJI U GAĆAMA NA VRATIMA
idemo
poneo sam električne instalacije
korenje, šume, cipele od cimeta
bočice od narandžastog stakla
da voda uvek bude mlaka
isplači svoje suze Sliskas
venčane suze lovora
latice crkve isplači
ramena su mi sada čelična pa ne smeju zarđati
idemo da prošlost zarotiramo rikošetom
idemo jer za tebe ove zgrade,
ova brda ne mare
alergija na lešnike
oduzela je polovinu tvoje noge
izašli smo
gaba gaba hej
***
MAJN KAMP
otelo se
na kraju sam morao da ga ubijem
na ovoj fonetskoj traci
ovo je poslednji užas
Sliskas se klatio kao mornar
bilo je teško nanišaniti ali je stao
pucao sam
dva dana pre tog nemilog događaja
toliko Beketovskog
u majici pank benda
kupio sam prvi pištolj u životu
dva dana prolaze
autobusi vode glave svuda
dan je došao
bljesak
dva dana posle tog nemilog događaja
toliko Beketovskog
seo sam na mokru zemlju domovine
na domovinu samog sebe
jer svaki čovek jeste država
u njemu je građanski rat
papir je isticao sledeću ozbiljnu poruku upozorenja:
“Majn kamp za sve.
Ponesite vina, papuče, strahove.
Sedećemo.
Gutaćemo metkove prošlosti.
U Majn kampu nema skrivene istine.
Pobogu, smejte se malo.”
najgora fašistička zabava ikada
nikad nisam umeo sa ljudima
gledam u pukotine plafona
kao Rajhstag 1944.
kao ruševine
hej ho, idemo
šta oni hoće ja ne znam
trgovac pucama je rekao:
lepa Ramones majica
_____________________________________________
DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine. com, zbornik ljubavne poezije bludnistih. com.
2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.
Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.)
Sledeće godine biva uvršten u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)
Organizator je književnih večeri “Tiho u tu blagu noć” koje se održavaju jednom mesečno u Beogradu.
Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.
Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 