KRATKA PRIČA PETRA LUČIĆA

proza

DALEKOVODI

Gledaš trku mrava. Tepih je crven, parket žut. Visiš po navici s nedavno lakiranih vrata.
„Što si majmun?“
Skidaju ti ruke sa štokova. Zabrana pentranja na vrata i gledanja iz ptičje perspektive do daljnjeg.

*

Pogledom pratiš uznemirenu muhu. Dok uzimaš mlatilicu, muha raste i raste i pretvara se u olinjalu staricu pokrivenu poderanom tamnom spavaćicom. Brat jede grah, mama briše stol, ne vide čudnog gosta i kao zarobljenici ponavljaju iste radnje. Starica-muha pristavlja kafu i priprema doručak uz nevjerovatno poznavanje kuhinjskog rasporeda. Neusklađenim pokretima drhtavo potkiva tvoj strah.

„Ko, ko ste vi? Jeste li o..ovdje već bili?“
„Sinko, zar me ne poznaješ, ja, ja sam tvoja vjerna pratnja, Savjest.“

Starica širi ruke da te zagrli, bježiš prema vratima koja su zaključana, penješ se na njih, ali ne možeš pobjeći. Kao upozorenje, pred kraj klonulo ispuhuje tri rečenice i nestaje:

Sakrit ću ti lopte.
Ne jedi masno.
Neka ti međunožje uvijek bude u vidnom polju.

**

Budiš se, noćna mora je gotova, misliš da si sedmogodišnjak, diviš se svojim dugim rukama. Tijelo tvoje supruge pored ruši iluziju, budan si. Ustaješ, pločice ljepljivo i vitko hlade tvoje noge, penju se iznad koljena. Kroz pospanu glavu ti baulja otučena tepsija na tufne s blago narandžastom ružom. Tom tepsijom te tukla mati kad si u padu s vrata razbio tri porculanska tanjira i lijevu ruku. Nakon što si slomio ruku, sanjao si istu nejasni košmar do petog osnovne. Toliko godina poslije opet dolazi taj uvrnuti san, pun čudnih prijetnji.

Sakrit ću ti lopte.

Imao si više lopti nego cijeli komšiluk zajedno. Identičan san, lud kao i onda davno, uz dvije nove rečenice koje te brinu i najavljuju čudan dan.

Ne jedi masno.
Neka ti međunožje uvijek bude u vidnom polju.

***

Naglo okrećeš volan, kasniš, nisi ni doručkovao. Onaj iza pominje ti majku Džemilu, sve bliže i dalje rođake. Iz telefonskih zvučnika odzvanja smrtna presuda, zovu te s posla.

„Gdje si do sad, sranje na Ciljugama, neki djed bacio bombu na trafo. Hajde požuri, biće i šef centrale.“

Pjegavi hamburger pleše po rukama i u okretu pušta sos koji rekreativno pada na stomak. Psuješ, promašio si skretanje i planiraš kako da se što prije ispališ s posla.

Monotoni glas prekida ti misli: „U ranim jutarnjim satima na području mjesne zajednice Ciljuge osoba starije životne dobi je aktivirala ručnu bombu ispred trafostanice. Osumnjičeni za izazivanje eksplozije R. P. nakon toga je uhapšen i trenutno se nalazi u prostorijama policijske uprave, a o slučaju je obaviješten i tužilac. Osumnjičeni je imao spor s Elektroprijenosom.“

Pa čovječe, to je ona ljudeskara, ludi djed Ramiz kojem si donio nalog za rušenje njegovih hrastova zbog „sigurnosti dalekovoda“. Prijetio je da će svima koske polomiti. Hvata te prpa. Ti si napisao taj nalog iako je njegova šuma udaljena pola kilometra od dalekovoda. Trebao si srediti i prijevoz daski do šefove vikendice. Neće valjda vrtjeti tvoje ime po novinama zbog dvije pišljive stoje. Još ulica te dijeli do cilja. Gomila te gura i guta. Desetci poštenih i savjesnih građana poput tebe čeka i izvršava svoju dužnost. Vječiti posmatrači. Kreativne i pismene novinarke. Odgovorni policajci. Izlaziš iz auta i ne vjeruješ. Biće posla čitavu sedmicu. Dočekuju te istopljeni čelik i metalni zid poškropljen gelerima. Nervoza drijema nad glavama. Poznate ruke šefa stanice te grle i guraju u stranu. Hej, grli te direktor svemira. Čak i razgovora s tobom.

„Gledaj šta nam uradi ona budala.“

Blago sliježeš ramenima i potvrdno klimaš glavom. Navikao si na njegove monologe.

„Poslat ću kamione s daskama do tvoje vikendice. Probaj shvatit, moramo sačekat, znaš i sam da vole povezivati.“

„Mogu li još kako pomoći?“, pitaš srdačno kao da ne postojiš.

„Hajde odleti začas do dalekovoda, već su trebali završiti s onim daskama. Isprati to. Ne treba nam tamo neko novo sranje.“

Snažan stisak ruke, guranje u stranu i odlaziš kako si i došao.. Silaziš na makadam, nisi daleko. Evo i šumskog puta, neprohodni kolotrazi grle gume. Iza Ramizove šupe sve je mirno, dolaze prvi radnici.

Dok otvaraš prozor ulazi muha.

„Hoće li momci, do kad ste ovdje?“

„Treba nam još najmanje satak, imamo još kubik, dremni ti gazda malo. Kucnut ćemo kad završimo.“

Zatvaraš prozor i istog trena si zaspao.

****

Stara muha iz starih snova. Sjeda na suvozačevo sjedište i stišava radio.

„Kako si dušo, divno izgledaš. Dugo se nismo vidjeli.“

Samo ti je još ona trebala. Može i gore, ne brini. Dok je govorila oboreni hrast pored dalekovoda je ustao. U san ti se uvukao još jedan hrđav tip. Hrast, neobrijani dementni div, kad pomiješa lijekove i rakiju ruši sve pred sobom. Jedno od mnogih imena mu je Grižnja.

Grčevito je uzeo tvoj džip i kao da se igra autića vozao ga po dalekovodima. I vozao, vozao, dok mu nije dosadilo.

Na kraju ponovio je iste kobne riječi. Dubljim i opasnijim glasom:

Sakrit ću ti lopte.
Ne jedi masno.
Neka ti međunožje uvijek bude u vidnom polju.

Muha naslonjena na Ramizovu ogradu pjevuši i maše tebi i hrastu.

*****

„Halo?“, progovaraš u bunilu.

„Halo kretenu, opet spavaš. Zvala sam te tri puta. Tri puta.“

„Šta je bilo?“

„Šta šta je bilo, opet zovu iz vrtića, treba neko otić po malog.“

„Ne mogu sad nikako, frka je na poslu pravo.“

„Kakva frka, koji ti je? Bukvalno sam te probudila. Idi po dijete dok ti ja nisam tamo došla.“

„Dobro, dobro, smiri malo. Šta kažu, zbog čega zovu?“

„Požutila mu kaka, hajde požuri.“

Izvinjavaš se radnicima, objašnjavaš da moraš za nekim drugim bitnijim poslovima i prebacuješ u treću. Svjestan da pretjeruje kao na vodilicama dolaziš do vrtića. Sin te čeka ispred ulaza, ukrkio si ga na ramena i udruženo skakućete do auta na proširenju.

„Boli li te pupo?“

„Ma nije mi ništa, pojeo sam malo više mandarina.“

„Hajde, ulazi u auto.“

„Hoćeš mi vratit papirnu loptu da igramo guze, nećemo po dnevnoj, samo u hodniku.“

„Bacili smo u smeće sve lopte kad si razbio onu kinesku vazu.“

Lupio je vratima. Izdao si ga. Dugo se durio, dok nije revoltno uzviknuo neku čarobnu riječ koju je danas prvi put čuo od drugova. Svi su se smijali, a učiteljice ih ljutito šutkale.

„Muda, muda, muda, šta su muda?“

Na spomen muda, baš kao da je to čarobna riječ, ponovo dolaze u tvoj auto ludi hrast i stara muha. Ali sada nije san. To dvoje bolesnika tebi drži prodike.

„Sakrili smo ti lopte, eheheh, bacili u smeće“, propištala je luda starica, penje se na šajbu, plazi jezik i vratolomno se uvija. Uz grmljavinu razbijene flaše rakije progovara prljavi čekinjasti alkoholičar: „Jeo si masno i pohlepno, meo sve pred sobom. Stomak ti je toliko narasto, da ne vidiš vlastita muda. Nemaš međunožje u vidnom polju, eheheheh.“

I odvali se hrast smijati neugodno glasno i dugo. Od smijeha je povratio. U bunilu opet ponavlja.

Sakrit ću ti lopte.
Ne jedi masno.
Neka ti međunožje uvijek bude u vidnom polju.

Tvoj sin zaboravio je na pitanje, na čarobnu riječ, kao da ne vidi hladni znoj na tvom čelu. Ne vidi čak ni likove tvojih noćnih mora.

Likovi iz tvoje podsvijesti, tvojih snova, do vijeka bi ostali sami s tobom, bauljali prljavi tvojom stvarnošću i mislima, da mali nije pitao:

„Kad se popneš na dalekovode, koliko daleko i gdje te odvedu?“

Nemaš odgovora. Pitaš se gdje sam ideš i kao malo dijete shvataš da bi se trebali zvati doklevodi. Jer niko ne zna dokle sve ovo vodi.

___________________________________________________________________

PETAR LUČIĆ učenik je 4. razreda Gimnazije Živinice. Rođen 17.11.2000. godine u Tuzli. Živi u Živinicama (BiH). Piše poeziju i kratke priče od 15. godine. Na umjetničkom putu još uvijek ga vjerno prate nastavnica Marica Ferhatbegović i prof. Alma Šahbegović. Učestvovao je na mnogim književnim konkursima i festivalima za poeziju i prozu, te njihovim zbornicima. Dobitnik je brojnih nagrada, a neke od dražih su: Gran Pri „Golubić“ na 10. Veljkovim danima Sombor 2016, 1. nagrada Tabla Niš 2016, finale 3. Šantićevog festivala djece pjesnika Mostar 2016 i nagrada Najemotivnija pjesma, 2. nagrada Udruženje pesnika Srbije-Poezija SRB, Konkurs za Valentinovo, Kruševac 2018, 1. nagrada Europsko nasljeđe 2017 Federalno ministarstvo BiH.

priča je preuzeta s web stranice braće Lučić (Mijo i Petar), na kojoj možete čitati njihovu poeziju i prozu https://lucic-poezija.net/index.html

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA EMINE SELIMOVIĆ “ZEMBILJ”, Planjax Komerc, 2020, tri pjesme

poezija

ŽIVOTNA PUNINA

Trenutak je jedina realnost
koju mogu podnijeti
a da je ne želim promijeniti.
Kao onaj
u kojem sjediš u prvom redu,
a ja vidim svoje biće
kako se odvaja od mene,
prilazi ti iza leđa i grli te.
Ili onaj u kojem pružaš ruku
pa kažeš:
I meni je drago što sam te vidio.

Trenutak je stanje koje osjećam
dok gledam kako hodaš između ljudi,
sjediš u restoranu,
stojiš iza govornice.
Ne mogu čuti niti vidjeti ništa drugo
jer jedino o čemu mislim
su riječi pjesnika
Nemjerivo je važno
što se upravo sada
nalazim na ovom mjestu.

***

SAN

Kada su u dolini procvjetali
svi plavičasti cvjetovi,
i činilo se da je nebo pod mojim nosem,
usnila sam san
o čovjeku koji je nabavio
jato bijelih golubova.
Rekla sam:
Oni su vjesnici loše sreće, uzmi sive.
Ali čovjek je samo odmahnuo glavom
i pomislio:
Ja volim bijele.
Dok je neba nada mnom, uzimaću bijele.
Od tad, stalno gledam u nebo
i čekam tugu i smrt
ne bih li ponovo susrela
čovjeka iz sna
koji je mirisao na bergamot.

***

LICE KOJE ĆE ME SPASITI

/Abdulahu/

Sin moje drugarice
mnogo voli proljetne mace
tako da u danima proljeća
sjedimo na livadi i pušemo.
Zamišljam da sa svakim puhanjem
vjetar odnosi
ono što je na mojim plećima
i sve sam bliže suncu.
Istina,
vjetar nema lice,
ali moj Spasitelj ima,
i to najnevinije.

EMINA SELIMOVIĆ (Zenica, 1991.)

KRATKA PRIČA DIMITRIJA BUKVIĆA: DRUGI DAVIDOV DOLAZAK

proza

Na javi, stvari su bitno drugačije. Vrata nisu automatska, ni (sasvim) neprozirna. Zastanem. Pritisnem taster utisnut u limenu pločicu. Nevidljivi mehanizam zakrklja; čangrljanje čekrka odjekuje hodnikom. Pocupkujem u mestu. Besomučno iščitavam podatke o proizvođaču i nosivosti. David Pajić Daka – 4 osobe (320 kilograma);kao specijalitet kuće u restoranu za ajkule. Kroz mutno staklo na vratima, armirano žicom, pokulja prigušena svetlost. Otvorim, uz škripu. Decenijama taložena ustajalost prodire kroz glatke tunele nozdrva. Zakoračim desnom, kao položajnik, na gumeni pod s krupnim, tačkastim ispupčenjima. Skučeni zidovi od masivnog drveta su ižvrljani nečitkim slovima. Na ogledalu su pocepotine nalepnica. S plafona se spušta gola sijalica. Osvetljava tablu s numerisanim dugmićima i upozorenjima. Premišljam se nekoliko sekundi, procenim da je zagušljivo i siđem peške. I uvek tako, pa i predveče, u povratku s fakulteta, kad komšije čekaju u prizemlju i ponude da uđemo zajedno. A ja krenem stepenicama. Vadim se na fizičku aktivnost. Bravo! Eh, šta je studentarija. Na višim spratovima predahnem. Najzad stignem do sedmog. Umor me obara. Večeram, odmorim, izvalim se i zažmurim.

S nailaskom REM faze, situacije postaju krizne. Vrata su automatska, neprozirna, neprobojna; zatvaraju se uz prigušeno, podmuklo „klak”. U metalnom kućištu najčešće sam sam. Krećem se isključivo naviše. Kabina bešumno klizi uz etaže; kao kad te polažu u grob, samo ideš iznad zemlje. Urlam da nisam kriv; otac mi je pronašao stan. Spratovi promiču. Nabujali želudačni sokovi prete da se proliju kroz zgrčena prsa. Hvatam se tamo gde je srce, da se ne otkotrlja po podu kad grudi puknu na dvoje. Svu snagu sabiram u odsudno prenuće iz bestežinskog stanja. S naporom podignem tek jedan očni kapak. Nesvesna stvarnosti, zenica sumanuto kruži u svim pravcima. Zidovi kabine se na mah pretvore u enterijer moje sobe, pa opet postanu sivi, aluminijumski bedemi. I sve tako, naizmenično. Trzam se postojano. Udovi nepomični, kao okovani. Tek iz trećeg pokušaja uspem da otvorim oči. Pore su zakrčene ledenim znojem; višak se izliva unutar tela. Koža impregnirana hladnoćom. Cvokot, drhtanje, isprekidani uzdisaji. Katkad organizam popusti pred naletom izlučevina, pa se desi i prehlada; telo proglašava kapitulaciju kijanjem i kašljanjem.

Jedan takav nazeb me je pet dana vezao za krevet. Rešio sam da preokrenem situaciju. Za početak sam na laptopu guglao konstrukciju, izradu i materijale. Nacrti su nalikovali mapi neprijateljske teritorije. Toponimi su užasavali: okno, jama, vakuum. Pretražio sam i Davida Pajića. Ništa epohalno. Učio bravarski zanat, organizovao radničke štrajkove, robijao ovde, hapšen onde, devet meseci proveo u istražnom zatvoru, mučen pri isleđivanju, organizovao ilegalnu štampariju, ubijen u Todora Dukina 88 – tu, u komšiluku! – postao Narodni heroj. Superheroj, pomislih. Super-Daka, spasilac zaglavljenih. Odobrovoljila me ta misao. Zatekao sam sebe kako se osmehujem.

Na te proplamsaje razuma, podsvest je uzvratila širenjem palete zapleta s one strane noći. Jednom sam tako po ulasku u automatsku kabinu zatekao sajlu s glomaznom trokrakom udicom na kraju. Spuštala se s plafona, spremna za krivolov. Disao sam teško, kao na škrge. Čovečja ribica – čovečja udica. Kad sam pritisnuo sprat, sajla se uz zujanje povukla nagore, zarivši tri čelične kandže u plafon, pokrenuvši kabinu. Prošavši mezanin, naglo sam se zaustavio između etaža. Neka nevidljiva ruka je spustila sajlu, vitlajući njome ukrug ne bi li me upecala. Drugom prilikom mi se javio inicijalni događaj: moja rodna varoš, bombardovanje, 1999. godina, zgrada opštine, idem kod oca na posao, onog istog oca koji će mi iznajmiti sadašnji luksuzni stan pošto pređem u Beograd na studije (luks komfor, centralno grejanje, videćeš, živečeš ko beg, kad privedeš pičetinu ima da šljisne), mehaničkom spravom se penjem u njegovu kancelariju, kad, detonacija u daljini, mrkli mrak, kabina staje, sam sam, iz hodnika se čuje opet grafitne bombe, hermetička zatvorenost, majstor postoji tek u susednom mestu, kažem: otvarajte, kažu: čekaj, sad će majstor, čim prođe vazdušna opasnost…

Presudnu podršku mom naumu su pružili forumi. Po tim džepovima Interneta se govorilo da su stariji modeli, s manuelnim vratima, pouzdaniji. Prelomio sam: ulazim, pa šta bude. Ovako ne može doveka. Autosugestija je sve. Zbog nje sam i upisao psihologiju. Čim sam se odglavio iz postelje i najzad pošao na predavanja, zastao sam u hodniku, odlučnije nego ikada. Ali, pritiskanje tastera nije proizvelo zvuk. Sa stepeništa je dopro bat. Komšija s osmog, sav natmuren. Sad našli da majstorišu, jebo ih otac. Produžio je nizbrdo. Slegnuo sam ramenima i pošao za njim, držeći distancu. Na trećem sam zatekao predsednika kućnog saveta – penzionisanog oficira iz ratova devedesetih – i dva čoveka u istovetnim, sivim kombinezonima. Vrata s mutnim staklom su bila otvorena. Umesto kabine, zjapio je uzani, klaustrofobični, vertikalni koridor nagaravljen nataloženom vlagom. Iz njega je izronila treća uniforma, s kutijom za alat. Sajla je spremna. Ona dvojica su klimnuli glavom i prionuli na odvrtanje table s dugmetom.

Spazivši me, predsednik je krenuo da raportira:

– Modernizacija, komšija! Menjamo krntiju… čudo tehnike… izglasao kućni savet… stambeno pokriva trošak…

Sad našli da majstorišu, jebo ih otac.

Ona trojica su ćutke radili, ne zarezujući nas. Bujica oficirovih reči je nastavila da plavi prema meni:

– …novi… beloruski… automatska vrata… anti-vandal zidovi… nerđajući čelik… video-nadzor… nema mangupi da žvrljaju…

Značajno je zakoračio prema meni i fiksirao me pogledom. Znao sam šta sledi: popovanje zbog toga što nisam bio na sednici kućnog saveta. Obožavao je da pridikuje odsutnima s tih zasedanja, koja su za njega očito imala epohalnu važnost. Zaustio sam da mu odgovorim, ali on je opsenarski zborio, mlatarajući kažiprstom:

– …navratite… treba… interesujte se, druže… inicijativa…

Razjapljenih usana, osetio sam prijatno golicanje u nosu koje se sve dublje zavlačilo pod sluzokožu. Uzdahnuo sam iz sve snage. Vazduh se zadržao na pola puta ka plućima, kao da mu se isprečila neka klapna. Iz mene je gromoglasno grunulo. Nije to bilo obično apćiha već više eeeuuuhuuuuuu, otegnuto u beskraj, s dekrešendom na kraju. Alergija, valjda. Refleks, kažu.

Oficir se uzvrpoljio, okrenuo glavu od mene. Strateški se povukao hitrim hodom. Više nije zborio, već se brecao: te ju, te odstupite, te virusi opasni, te bacili žive, te zaraza preti…

Nekoliko dana kasnije sam dobio nov kanal na TV-u. Nepomičan fisheye kadar je prikazivao utrobu čeličnog kućišta. Tri zida, komandna tabla na sredini jednog od njih, iznad nje je četvrtasto ogledalo veličine plakata, sterilna bela svetla su ugrađena u plafon – sve onako kako mi se otprilike i javljalo. Vrata nisu bila u vidokrugu, ali njih sam opažao spolja, uživo, na svakom spratu. Zbog tog sivog monolita, koji je izgledao kao da se nikad ne otvara, odložio sam na neodređeno moje premijerno putovanje. Nastojao sam da se u međuvremenu okuražim posmatranjem putnika na ekranu. Kamera je odavala sliku, ne i ton. To je dovodilo do zabavnih situacija, kao pri ulasku predsednika kućnog saveta sa porodicom. Ratni veteran i njegova žena su nosili maske protiv virusa; čak i njihova deca, nešto manje brojeve. Okreću se jedni prema drugima, gestikuliraju, a ne vide im se usta i ne čuje zvuk; kao gluvonemi roboti. Onaj komšija s osmog je često putovao s devojkom. Čim krenu, on bi je spopao, a ona se snebivala, upirući prstom u mene. Na kraju bi ga zamajavala da naprave selfi pred ogledalom. Bio je tu i neki pican iz teretane, koji se takođe svaki put slikao, isturenih bicepsa. Ni neznanci nisu bili retka pojava; dolazili su mojim susedima u goste, često s poklonima pod miškom. Jednom sam spazio i poštara kako prebira po torbi, vadi pljosku, halapljivo ispija, pa nečujno štuca.

Reč-dve o zidovima. Primetio sam da su presvučeni nekom emulzijom po kojoj se pod svetlošću ocrtava zamućeni obris svakog putnika. Jedan klinja, ušavši s roditeljima, spazio je to i počeo da se okreće u krug, ozaren svojom nejasnom utrostručenošću. Bešumno se smejao. Majka i otac su ga zbunjeno gledali.

Svi ti stanari i gosti koji su danima promicali nisu iskazivali ni nagoveštaj strepnje. To je sitnim zalogajima pothranjivalo i moju rešenost. Duh je jačao. Činilo se da se podsvest primirila. Zapravo se samo pritajila, da bi one presudne večeri opet osvetoljubivo upregla svoje noćne emisare.

Te noći, sklopivši oči, ponovo sam se obreo na poznatom mestu. Imao sam čak i saputnika: grmalja nezgrapnih udova, maskotu akromegalije s crvenim plaštom do poda, odevenog u plavu majicu s ogromnom petokrakom na grudima i zanatlijskom tašnom. Oćutao je na moje „dobardan” i ne pogledavši me. Krenuli smo uvis. Počeo je da govori:

– Ne valja ovo… Beton i čelik. U niskogradnji, ljudi se druže u širinu. Svi se poznaju. Sad zidaju zgradurine, da se odlepe od tla, pa se druže u visinu. Ne znaju nikog iz susedne zgrade. A i u svojim stanovima su se otuđili…

Govorio je razgovetno, glasno, uverljivo; stamenim glasom. Sve sam ga razumeo. Osetio sam neko čudno blaženstvo. Ipak ima ljudi s kojima se može pričati. Tek kad smo se zaglavili između četvrtog i petog obuzela me usplahirenost, ali sam je obuzdavao iz neke nedokučive učtivosti. Saputnik me je odmerio, osmehnuo se i kazao:

– Ne bojte se. Nije ovo ništa strašno. Ja sam devet meseci proveo na ovakvom mestu i to bez društva.

Izvadio je iz torbe nečitke, šapirografisane spise.

– Pridržite, molim vas, dok ne nađem bravu.

Naglo sam se pridigao, preduhitrivši praskozorje. Posteljina se nagužvala pod teretom telesnih tečnosti. Poskočio sam, izronivši iz lokve znoja. Nisam se ni presvukao. Izlazeći u pidžami, zalupio sam vratima stana. Automatsko svetlo u hodniku se upalilo kao reflektor na pozornici i obasjalo kabinu. Bila je širom otvorena. Shvatio sam to kao poziv. Zastao sam i pročitao natpis: Мінскі завод ліфтавага машынабудавання (Ліфтмаш) – 4 пасажыраў (320 кг). Zakoračio sam desnom, pa levom. Na javi su stvari, ipak, bitno drugačije.

Ušavši, ustremio sam se na komandnu tablu i pritisnuo prizemlje. Oko tastera je zasvetleo crveni prsten. Sivi monolit je skliznuo unutar aluminijumskog ragastova. Nije se čulo ni „klak”. Duboko sam uzdahnuo i pogledao u ogledalo. Nisam video svoj lik; kao da je bilo zamagljeno. Najednom, pod je za jotu potonuo. Spuštanje niz jamu je otpočelo. Stegao sam zube i mahinalno se okrenuo prema zidovima.

U nejasnom odrazu, sa svih strana, posmatrali su me saputnici: tri istovetna ribolika stvorenja su stajala uspravno, na repovima koji su im izigravali krhke noge. Zurili su, svako sa svog zida, u mene. Pokušao sam s gestovima. Namigivanje, otvaranje usta, odmahivanje glavom. Sve su to ribe oponašale u realnom vremenu, čak i pokrete ruku, koristeći peraja; sinhrono, složno i uvežbano, kao vojska na smotri.

Srčani ritam se oglašavao u sve glasnijim sinkopama. Pad je bio neizbežan. Za mnom su se stropoštala i sva tri saputnika. Mahnito smo skupa otvarali usta. Previše škrga, premalo vazduha. A i na suvom smo: 4 osobe (320 kilograma). Kabina je usporila, a meni se patos nabio u grudi. Pogledao sam prema plafonu iz žablje perspektive i spazio okruglu, plastičnu izraslinu. Zagledavši se u fisheye, zaustio sam da zavapim, ali tona nije bilo, kao na TV-u. Zenice su krenule da se nekontrolisano kreću u svim pravcima, prizori su se smenjivali kao na ringišpilu. Batrgao sam se, uposlivši sve ekstremitete ne bih li se prenuo. Tek iz trećeg pokušaja sam uspeo; umesto očiju, otvorila su se vrata.

_________________________________________________________________________

DIMITRIJE BUKVIĆ (Beograd, 1985), sociolog, novinar i pisac. Priče objavljivao u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Pobednik festivala Srpsko pero, konkursa Narodne biblioteke Bor i konkursa Miodrag Borisavljević. Autor zbirke priča Svaka dobija (Partizanska knjiga, 2017) i publicističkih dela Kafanološki astal / Karirani stolnjak (sa Dragoljubom B. Đorđevićem, 2014) i Šezdeset osma – pedeset godina posle (2018). Priča Drugi Davidov dolazak biće u martu 2020. objavljena u zborniku Crte i reze zajedno s dvadeset proznih ostvarenja različitih autora odabranih na konkursu Andra Gavrilović Resavske biblioteke u Svilajncu.

PET PJESAMA ROMANE BROLIH IZ ZBIRKE “ZAPINJEMO”, Hena com, 2019.

poezija

SAD

Ovdje sjedni i proučavaj larve,
negdje na putu ih zaustave ptice,
namoče kljun u njihovo tijelo
i spuste u svoje tamno grlo.
Ovdje sjedni i izađi iz sebe,
nije to nešto, rad je odavno ukinut.
Ovo je test o iscrpljivanju tijela.
Lako za metak, metak krene čim daju znak.
Samo stisni riječ i otkaži poslušnost.
Zakopaj imena koja još pamtiš.
Izdaja je monstrum koji vodi u slobodu.

***

POŠALJI MI SVOJU DRAMU

„nisam ja iznad tih tema, nego izvan“
Ognjenka Lakićević

Jednom mjesečno prepuštam se umiranju.
Stavljam glavu u ruke i zauzimam mjesto
nekome komu su vrhovi ovdje.
I onda se pravim da se sjećam boljih vremena,
uglazbljujem nostalgiju i izmišljam idilu.
Slike obiteljskih ručkova u prirodi.
Pas koji slobodno šeće,
dijete,
možda neka kuća na osami.
Smijeh harmonije, zvuk harmonike.
Ili trube.
Na toj sam slici biljka.
Dive se mom talentu rasta bez vode.
Da li je moguće otići tako u visinu
bez zalijevanja?
I kako taj pas rijetko izlazi van,
a ne mokri unutra?
I kako to dijete trpi toliku bol,
A nema suza?
Sve su suze i sva mokraća u meni.
Ja sam njihova Zemlja, oni moj su Svemir.
Jednom mjesečno malo sam više mrtva.

***

DA JE BAREM OVO MOJA SOBA

Kroz nju bih prolazila glasno
Hodajući na rukama
Bez stisnutih šaka u kojima vrište
Slova stradala od pokušaja prilagodbe
Da sam barem svoja soba
i da poznajem te zvukove
Koje ispuštam kad se predstavljam
Moja soba da je ovo
Klupa u predzadnjem vagonu
Ljubičasti zidovi napunjeni glazbom
Prozor kroz koji prolazi
isto lice u različitim smjerovima.

***

PREDNOST

Sitost nas zaustavlja u razvoju.
Na istoj stolici provedeno vrijeme,
radost hodanja po magli.
Progledala sam malo prije
i prvo što sam vidjela bila je
paučina.
Na vrhovima tupih olovaka
skriva se neizgovoreno.
Nema ništa tužnije
od ambicioznog činovnika.
I ništa mrtvije od onog koji to nije.

***

ZAHVALNOST

Uvijek su negdje ta lica
čije priče skrivamo u utrobama.
Zahvalni što nismo živjeli njihove živote.
A svoj smo uredno prešutjeli.
U strahu od slika koje ožive
svaki put kad misliš da
je gotovo.

_______________________________________________________________

ROMANA BROLIH rođena je u Zagrebu 1972. Poeziju je objavljivala u časopisima „Poezija“, „Zarez“, „Vijenac“, „Re“, „Balkanski književni glasnik“, „Treći Trg“, „Autsajderski fragmenti“, „Knjigomat“, „Strane“, „Metafora“, „Radio Gornji grad“, te www. pipschipsvideoclips. com (rubrika Almost Famous). Kratke priče su joj objavljene u časopisu „Re“, u zborniku „Ekran priča 03“, u zbirci kratkih priča “Lift” Monitorovog natječaja, časopisu „Libra Libera“ i u „Večernjem listu“, gdje je za priču Ko je to došel Cilika? dobila treću nagradu, a dvije godine kasnije ušla u uži izbor s pričom Mjesec dana prije danas. Neke je tekstove prilagođavala glazbi, a neki su uglazbljeni. Prva zbirka poezije Svemir u prahu objavljena je 2011. Na 16. međunarodnom susretu izdavača “Put u središte Europe” za zbirku je nagrađena s mjesec dana stipendijskog boravka u Bosanskoj kući u Vranduku kraj Zenice. Druga zbirka poezije, Tvoja mama ima dečka, objavljena je 2016. Živi i radi u Zagrebu.

KRATKA PRIČA ZORANA BARA

proza

MERMERNI ZIDOVI

Bilo je tačno 14 časova kada se Gavrilova silueta u trenu ocrtala po hladnim zidovima ispunjene, ali neobično tihe, prostorije u koju je ušao, jedva izbegavši zakašnjenje.
Nakon letimičnog osmatranja poznatih i nepoznatih lica sa kojima je delilo skučeni prostor između mermernih zidova, nasmejao se pri pomisli kako je, po izlasku iz kancelarije, nedostajao jedino pucanj za označavanje početka trke do odredišta u kom se, uprkos zakasnelom startu, pojavio na vreme. Osmeh sa lica ubrzo je nestao pred prizorima starih prijatelja, rasutih po prostoriji, sa kojima je davno drugovao pre no što su odnosi sadistički sasečeni od strane nezaustavljive oštrice vremena.
Dok je polako dolazio do daha, a srce do prosečnih šezdeset otkucaja u minutu, pokušavao je da odredi period u kom je došlo do udaljavanja od svih tih, nekada značajnih, ljudi, koji su, makar na unapred odbegli časak, ponovo stajali jedni kraj drugih, ali su misaoni tok prekidali snažni odjeci sadašnjeg vremena, kada se sve činilo važnijim od prepuštanja neproduktivnim sentimentima prošlosti.
Još neko vreme, kao reči izgovorene kroz megafon, Gavrilovim mislima odzvanjale su obaveze koje je tog dana morao hitno da obavi, te je ubrzo odustao od bilo kakvog pokušaja bavljenja davno prohujalim vremenima i izbledelim maskama onih prema kojima je nekada gajio osećanja nalik na ljubav. Razmišljao je o ugovorima na kancelarijskom stolu, o odvoženju deteta iz škole na drugom kraju grada, o mogućnostima podizanja kredita i odlasku kod ortopeda ne bi li konačno utvrdio zbog čega ga već mesecima, pri hodu, podmuklo boli levo stopalo. Takođe, pitao se da li su, uzevši u obzir važnost onoga što im se pred očima dešavalo, drugi imali fokusiranije misli ili su bili jednako odsutni kao on. Pogledavši u pravcu njihovih lica, prepoznao je svoje i bol u predelu noge postao je neznatan u odnosu na onaj koji mu se brzinom strele pojavio u grudima.
Uprkos nadi da će, nakon izlaska iz mermerne prostorije, rasejanost ustupiti mesto smislenim razgovorima i ponovno uspostavljenoj povezanosti, dok su koračali popločanom stazom smeštenom između dva drvoreda čije je krošnje odneo vetar, daljina je bila ista kao i ranije. Pored telesnog stava i pretežne tišine, ovakvom utisku doprinosile su i međusobno izgovorene reči, čiji je prizvuk odgovarao čitanju stavki iz rokovnika, koji će, pre ili kasnije, završiti na đubrištu, a škrabotine što su gordo i banalno ispunjavale njegovu površinu biti stopljene sa zaboravom.
Na samom kraju okupljanja, kada je došlo vreme da svako od prisutnih ode u pravcu aktuelnih obaveza, usledila je zbrzana razmena uobičajenih fraza o neophodnosti češćih susreta, kao i poneko nespretno evociranje uspomena. Nakon razilaženja, Gavrilo je još nekoliko minuta stajao kraj automobila, pre nego što je i sam napustio otužni predeo na periferiji grada. Da je imao malo više vremena za razmišljanje, verovatno bi pomislio kako je temperatura januarskog poslepodneva bila jednaka njegovoj užurbanoj hladnokrvnosti, kao i hladnokrvnosti onih sa kojima je do malopre stajao u tišini, a koji nisu delovali kao neko pred čijim se očima upravo odigravala sahrana nekadašnjeg prijatelja.

________________________________________________________________________

ZORAN BAR rođen 06.XI 1987. godine, po formalnom zanimanju je psiholog, a po neformalnom (koje se valjda najviše i računa), zaljubljenik u književnost i kinematografiju. Živi i stvara u Beogradu, dok ga rana mladost vezuje za Belu Crkvu, u kojoj je odrastao i napisao veći deo svog početnog književnog opusa. Nakon više godina povremenog bavljenja kratkom pričom, početkom 2017. postao je znatno aktivniji, te je svoje radove objavljivao u zbornicima “Rukopisi 40”, “Najbolja kratka priča Pirota 2017.”, “Pesnik i zemljotres 2017.”, “Vrt umetnosti”, “Pjesme i priče 2017.”, “Sloboda”, “Bez kormila”, “357: kratke priče”, “Izvornik 8”, “Mladi dolaze”, “Priče iz komšiluka 3”, kao i na portalima za kulturu i umetnost “Avlija”, “Strane”, “Stereo Art”, “Književnost. org”, “Mondo” i “čovjek-časopis” (stranica Željka Belinića). Osvajač je prve nagrade na 2. Festivalu literarnog stvaralaštva “FELIS”, kao i druge nagrade na 11. Međunarodnom festivalu poezije i kratke priče “Duško Trifunović”. U oktobru 2017. objavio je zbirku kratkih priča “Valovi uzaludnosti”, koja je iste godine, na Sajmu knjiga u Beogradu, osvojila prvo mesto na IX konkursu za književnu nagradu “Pegaz”. Trenutno je u polu-pasivnoj potrazi za izdavačem svoje druge zbirke kratkih priča, nazvane “Svirepi pisci”.

DVIJE PJESME NIKOLINE ANDOVE ŠOPOVE

poezija

NA DAN KAD SAM SE RODILA

Na dan kаd sаm se rodilа
nаpаdаlo je toliko snegа dа se jedvа stizаlo do bolnice
Jednа ženа otplitаlа je lаnаc stаrog čаsovnikа
negde se nekа ribа trzаlа nа ribаrevom dlаnu
širom otvorenih očiju mesečаrilа je nаdа
Nа dаn kаd sаm se rodilа
neki zаdihаni putnik gledаo je kаko voz zanosi u daljinu
jednа devojkа sаtimа je plelа kosu
oblаk iznаd plаnine sporo se delio nа dvа
Sve sаm čulа tog dаnа kаd sаm se rodilа
vreme je nepovezаno izgovаrаlo minute
jedаn stаrаc pričаo je
zаborаvljene priče o siročićimа i vilama
dаjući pаrčiće oljuštene jаbuke svetu
I sve sаm izdаlekа videlа
oluje koje su nosile nemir brodovimа
jing i jаng koji su se prelivаli u eurokremu
i bogа sаm videlа, koji je bio dete koje mi se plаzilo kroz prozor

Nа dаn kаd sаm se rodilа
počelа sаm dа učim dа dišem, dа osećаm miris, dа verujem dа mogu
dа zаplivаm u morimа nа nepotpisаnim rаzglednicаmа
nikаdа divljim, nikаdа nаmerno zlim

Tiho je bilo nа dаn mog rođenjа
kаo nа njihovom dnu gde se utаpа svetlost

***

HAJDE DA POBEGNEMO VREMENU

Hаjde dа pobegnemo vremenu
koje nаm preti zаtegnutim lukom
i nišаni nаs mаlom strelom
Ovo sаm htelа dа ti kаžem
– аko rukom prođem preko neke geogrаfske kаrte
neću nаpipаti ni plаnine ni vrhove
neću se pokvаsiti niti nаpuniti ruke zemljom
tаko i noću kаdа rukom prelаziš po mom telu
nećeš nаći ni prаh ni vetаr, ni ostаtke
mog imenа koje se svаki put ponovo rаđа
Zаto ne znаm koliko je večerаs prošlo vremenа
minut, sаt, godinа, ceo život
moždа
Ponekаd kаdа pogledаm gore i dole
ne znаm koji mi se trаg čini duži
onаj od mlаzа аvionа nа nebu
ili onаj koji je puž ostаvio izа sebe

__________________________________________________________________

NIKOLINA ANDOVA ŠOPOVA (Skopje, 1978.), iz zbirke pjesama “Poveži tačkice”, Treći trg, 2018. (izvorno izdanje: Поврзи ги точките, 2014.)

s makedonskog prevela Milena Ilić

ROMAN NADEŽDE PURIĆ JOVANOVIĆ “ANTINOJ 24”, Presing, 2019; ulomak

proza

NISMO ZATOČENI SAMO U SVOM TELU

Marija je ušla u sobu kod Tijane i lepo se i prijatno iznenadila kada je videla da joj se vratio život u obrve. Preko telefona Tijana je molila da joj donese elektronsku cigaretu, za koju je pare mogla da uzme iz druge fioke, ali je Marija odbila da joj na pulmološko odeljenje, i tek što je infekcija malo splasnula, donosi elektronske ili bilo koje druge cigarete. (Sutra će, čim malo stane na noge, poslati gospođu iz druge sobe sa kojom je pušila na terasici, posle povečerja, da kupi dve paklice cigareta, od novca koji joj je donela.)

„Jesi živa?“, pitala je Marija, a Tijana je odgovorila da je ipak uspela da preživi jučerašnji dan. „A ti? Da li si ti živa?“

Marija joj sa osmehom koji je trebalo da sakrije blato iza očnih kapaka, (u celoj svojoj unutrašnjoj duplji, punjenoj gnjecavom glinom i slamom, kao kad prepariraš životinju), odgovori da je dobro, da ima malu tremu i da će sve to proći koliko – u nedelju, u sedam sati…

„Žao mi je što nećeš biti na otvaranju.“

„Nema veze, ionako ću doći za par dana, da napišem prikaz… Samo da stanem na noge.“

Žene su slušale njihov oskudni dijalog. Kako je bio prošao termin za posete, a to vreme za Vasiće nije važilo pa je Marija mogla da dođe kad je htela, bile su u svojim krevetima u poluležećem položaju, i iz čiste dosade slušale šta dve devojke pričaju. Poslužile su se pralinama sa lešnikom koje je donela posetiteljka i zahvalile se pristojno. Gledale su ih sa dozom zainteresovanosti, i osluškivale da čuju nešto njima poznato, pa da se nadovežu. Svet Marije i Tijane bio im je udaljen, i nisu baš najbolje razumele to sa tremom to sa izložbom i to sa depresijom, ali su bile voljne da učestvuju ako ih sagovornice išta priupitaju.

Za njih je „isleđivanje u podrumu“ bilo čisto gubljenje vremena, ali doktor Ismaili nije hteo da ih izostavi iz protokola, pa su one išle tamo bez ikakvih predrasuda, kao i bez ikakvih verovatnoća da će razgovor u donjim sobama popraviti išta od njihovih života, a kamoli od pluća oštećenih 40 i 30 posto, odnosno nedostatka tri četvrtine plućnog krila, u slučaju treće pacijentkinje.

Jedna je bila tekstilna radnica u invalidskoj penziji, u koju je poslata jer je radni vek provela u farbari; druga je radila prvo u hemijskoj čistionici, pa je posle otišla u trafiku, i to ni manje ni više nego u Ulici 29. novembra, gde joj je oštećenje poraslo na celih 40 posto; i treća je žena koja je preživela, a bolje da nije, kako je sama rekla, tri uboda nožem od svog jedinog sina.

Slušajući priče koje su se valjale u ta četiri zida, Tijana je bila veoma iznenađena i tužna, a žene su, u želji da je što više ojačaju, tražile sve nove i nove primere za pouku kakav je život u stvari i šta sve postoji na svetu. Pominjale su i obrađivale širok spektar svojih rođaka, prijatelja, poznanika, komšija koji su na ovaj ili onaj način prošli još gore od njih. Držale su Tijanu njih tri kao rođenu ćerku i bdile nad njenim isplakanim 24-časovnim snom. Još kad su videle da joj u posetu dolazi doktorka Vasić sa reumatologije, više su stegle svoj obruč, kolo srpskih majki.

Ali, kako Tijani nije bila dovoljna njihova sveopšta majčinska nežnost, i kako je sestrinstvo ostalo bez poklona u vidu elektronske cigarete, morala je da potraži srodnu dušu u drugim sobama, pa će se, skoro odmah nakon vraćanja u život, Tijana svim silama svoga bića prilepiti gospođi Simoni, da tako – Simoni, koja joj je doturala cigarete i u gluvo doba noći.

Od nje je prvi put čula za sarkoidozu i još je više zavolela tu ženu kada joj je ova rekla da za godinu-dve ona neće više biti među živima i da je baš zabole dupe da li će za mesec ili dva ubrzati raspadanje koje je njeno telo udvostručavalo. Pokazivala joj je slike svoje mladosti koje je sačuvala slikajući mobilnim telefonom albume iz šezdesetih,sedamdesetih i osamdesetih; pričala joj o hotelu „Belvedere“ na slovenačkoj obali u koji je posle dvadeset pet godina opet kročila svojom nogom, a mislila je da više nikada neće; pričala joj o šefu iz banke čija je ljubavnica bila pa ju je u tom smislu savetovala da nikada ne postane ljubavnica; i što je možda najvažnije, da nikad ne zaboravi da ima urednu frizuru i karmin. Ona nema nikome da se požali, nju su svi zaboravili i svi su je napustili, i cigarete, a sada i Tijana, jedini su njen razgovor.

Ispočetka je Tijani smetala tolika prisnost „na prvu loptu“, jer Simona je bila napadna, sa svom tom šminkom, blago razmazanom po licu, sa svim tim estetskim i kulturološkim kriterijumima iz prošlog veka, ali je ubrzo shvatila samo jedno – da je ona jedna obična usamljena i potpuno bezazlena žena.

Kada sve ovo prođe, planirala je, napisaće novelu o njoj. Napisaće roman o svom boravku u bolnici. Objaviće zbirku pesama „Sestrinstvo i majčinstvo“. Organizovaće posete pozorištima za sve svoje sapatnice sa odeljenja. Otići će na ženske studije. Napisaće prikaz Marijine izložbe, ali na poseban način. Osnovaće umetničku koloniju. Samo kad izađe odavde.

„To pušenje nije nikakvo veliko prestupništvo“, rekla je Mariji dok ju je pratila duž vinas-hodnika, u lažnim kroksi-papučama. „Jesi li videla pored ulaza onu kantu sa peskom?“

„Videla sam“, reče Marija, „i videla sam sve one ljude koji stoje pored i puše, ali ti treba da se oporaviš, bar za neko vreme, a posle navali na tri kutije odjednom“.

„Mari, trebalo je da mi doneseš elektronsku cigaretu…“, reče i zatvori vrata lifta, a zatim se odgega nazad, u krevet.

Bila je pritisnuta masno okrečenim zidovima, odjecima glasova, plastičnim pločama hodnika, pričama o srećnim i nesrećnim krajevima, boravcima u bolnici… Želela je da se vrati životu napolju, kao da to od nje zavisi, i kao da je provela godine a ne tek nekoliko dana u bolnici, i to još sa povlasticama kakve nemaju baš svi pacijenti.

U ležećem položaju smišljala je tajni i buntovni plan: da sa parama iznajmi taksi i da odsustvuje iz bolnice dva sata, to niko neće ni primetiti, pogotovo u nedelju od pola šest do pola osam; da prisustvuje otvaranju, a zatim da se vrati u sobu 23, i da se vrati u podzemnu sobu, i da se vrati u ve-ce 23 u kome sa Simonom vodi kratke i sadržajne razgovore, i da se vrati kanti 23 ispred klinike, i da se vrati u ovaj miris, i da se vrati Mirki bez plućnog krila koje joj je oštetio njen pokojni sin narkoman, a koga je pokušala da vrati na pravi put (koji je to pravi put i šta bi to bilo), da se vrati svim tim praljama, tkaljama, tim dobrim ženama daleko od roze hipstera, daleko od svih tih upišulja sa primenjene, sa više, sa akademije, sa klinike, sa pomorandžama, sa fotografijama i sa sveg tog lažnog i nameštenog prijateljstva i uzdignutih obrva; da se vrati Simoni koja za dve godine neće biti tu niti igde više na svetu.

To je jedan plan. A drugi mora da stavi na papir. Niko ne sme saznati šta joj se desilo. Možda im stvarno turaju nešto u čaj, ali ona će uspeti i to da savlada i da ispriča u sobi priču koja njoj odgovara. Koja svima odgovara. Potrebno je samo da bude strogo koncentrisana i pribrana. Već je pribrana. Sutra će biti još pribranija. Penicilin leči i dušu, a ne samo telo.

______________________________________________________________________

NADEŽDA PURIĆ JOVANOVIĆ rođena je 1974. u Beogradu. Prosvetna i književna radnica. Završila studije na grupi za Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu. Magistrirala 2007. sa temom „Slika žene u autobiografskoj prozi XVIII i XIX veka“. U naučnoistraživačkim radovima bavi se srpskom dokumentarnom prozom. Poeziju, prozu i književnu kritiku objavljivala u časopisima i zbornicima u Srbiji i regionu. Nagrađivana za mentorski rad na domaćim i međunarodnim festivalima dečjeg literarnog stvaralaštva. Saradnica kulturnih centara i institucija. Urednica više zbirki poezije u ediciji Prisustva i priređivačica Sabranih dela Rastka Petrovića i Radoja Domanovića u IK Presing. Objavila knjige pesama Vode, Matica srpska, 2006. (edicija Prva knjiga), Haljine iz muzeja, Presing, 2017. (Pobednička zbirka na konkursu), Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva, 2018, Presing. Njen prvi (objavljeni) roman Antinoj 24 bio je u najužem izboru za Zlatnu sovu 2019.

STAN PROPUŠTA

poezija

Stan ima rupice i to nije baš dobro
To nije baš najbolje
Ženu su rastegli
Ženu mi hvataju štipaljkama i razvlače
Djecu mi pritišću
Djeci stišću stomake
To je grozno
Za urlanje
Djeca mi urlaju
Oni im stišću stomačiće da bi dobili Kenov struk
Grozno
Ženu mi rastežu štipaljkama i ona viče
Ja tu ne mogu ništa
Meni su stavili ogledalo
I meni su izobličili glavu
Meni glava izgleda izobličeno
I meni torzo izgleda izobličeno
Trokutasto
I ja tu ne mogu ništa
Ženu i djecu stišću i rastežu
Imamo stan i u stanu su rupice
Imamo male rupice i kroz njih ulaze žohari
Grozno
Imamo velike rupice i kroz njih
I ženu razvlače prema tome i ja tu ne mogu ništa
Grozno
Meni su izobličili glavu mene su stavili pred ta ogledala
i ja tu ne mogu ništa
Grozno
Meni je i torzo neproporcionalno velik
djeci je struk neproporcionalno malen
Grozno
Ona plaču jer ih boli
Ja tu od glavobolje ne mogu ništa
Imamo velike rupice i kroz njih provlače Idu prema ženi
Fuj
Fuj odvratno
Ja tu skoro pa ne mogu ništa osim uzeti sjekiru pa to sjeći
Pa to i radim, ali mi glava izgleda grozno pa to gledam
U ogledalu mi i torzo izgleda ružno
Imamo male rupice kroz koje ulaze žohari,
a imamo i te velike kroz koje ulaze
i dlakavost
I to guraju prema ženi koju razvlače štipaljkama
Fuj
Ona viče jer ju boli
Ja takav ružan i izobličen mlatim sjekirama
I to režem
Odvratno
Ružan sam jako i neefikasan

BRANIMIR DROPULJIĆ (1983, Varaždin; Zagreb)

– druga nagrada za poeziju na natječaju/konkursu Ulaznica 2019 –

NOVE PJESME MERIME HANDANOVIĆ

poezija

PROKLETSTVO BOŽICE LJUBAVI

Pradavna pramajka roda moga
opći sa Hipolitom
i izrodi u prokletstvu generacije kćeri
osuđene na rađanje nesretnica.
Od potonjeg Hipolitovog roda,
u noći kada je Nebo rosom ljubilo Zemlju,
dok sam izlazila iz utrobe,
kap rose mi dodijeli neplodnost,
prekinuvši prokletstvo nesretnih kćeri.
Odjeknu kratki život u prvom smijehu.

***

SPASITELJ IZ SULEJMANOVE VOJSKE

U historiji jedne mahale, s konja pade
bezglavi spasitelj nad čijim mezarom
kamen nađe počivalište, pa motri
sve kojima je zapisano da zanoće
u nekoj od bližnjih kuća.
Nad Musalom počivališta nadlijeću
stoljećima Sulejmanove ptice
i određuju dan kad će novom stanovniku
spustiti dar.
Dan Kadra je bio kad sam darovana,
od tad sa svake ruže skidam trnje.

***

POCINIČNI LABUD

Pored imena koje nam daju kao usud,
uz prvi dah nam nebesa dodijele jezik
životne ljubavi,
koju nosimo na lijevoj strani poput
labuđeg broša.
Moj jezik bi o srcima koja se
nikad ne rastaju ako se jednom sretnu.
Nesreća je što je broš sačinjen od metala
kojem je nedostajala bogda cinka
da ne budem alergična.

______________________________________________________________________

MERIMA HANDANOVIĆ rođena je 1991. godine u Zenici. Magistrirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na Odsjeku za bosanski, hrvatski, srpski jezik i književnosti naroda BiH. Doktorantica je na na Odsjeku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Potpisuje lekture deset predstava u produkciji Bosanskog narodnog pozorišta Zenica od 2016. godine, gdje je zaposlena na lektorskim poslovima i poslovima za odnose s javnošću. Urednica je, lektorica i recenzentkinja brojnih književnih studija, knjiga poezije i proze. Tokom svog profesionalnog i pedagoškog rada, učestvovala je na 16. Šopovim danima na Plivi kao i na Festivalu Radio Activa u Gradskoj biblioteci Zenica kao voditeljica radionica kreativnog pisanja. Objavljivala je poeziju u međunarodnim zbornicima. Književne osvrte objavljuje u u Časopisu za književnost i kulturu Društva pisaca BiH “Život”, u Časopisu za kulturu, znanost i društvena pitanja „Motrišta“ iz Mostara, te u Časopisu za vaspitanje i obrazovanje dece i odraslih „Blagodarje“ iz Novog Sada. Od 2017. godine je angažovana kao stručnjakinja iz prakse na predmetu Odnosi s javnošću u kulturi na Odsjeku za kulturalne studije Univerziteta u Zenici. Autorica je dvije zbirke poezije “Kihoteske” (2016) i “Sančopanteske” (2018) i jedne naučne studije “Jezik i stil Arsena Dedića” (2019). Živi i radi u Zenici.

književna premijera: ZBIRKA KRATKIH PROZA ANTE ZLATKA STOLICE “BLIZINA SVEGA”, Fraktura, 1/2020.

proza

* * *

Medvednica je svaki dan s naše terase drugačija. Nekad je plava, nekad siva, zelena, crvena, nekad uzme sunca samo koliko joj treba; nekad je u daljini, a nekad je sasvim pristojna, pa je nema (tada Zagreb izgleda kao kazališna scena). Nekad je kao izgorena, crna. Nekad oblaci po njoj leže ko pijanci oko pet i trideset. Nekad je iza nje Europa, nekad ko da je naslikao Vaništa, nekad ko da su je loši slikari naslikali, nekad joj je vrh Medvedgrad. Nekad je mutna, makar je nebo sasvim bistro. Nekad je lijepa, ali ne znam reći kako, pa je Zlatarini, kad se vrati, prešutim.

* * *

Neobično nisko leti avion, dio putnika naslonio je glavu na prozor, gledaju, još se mogu razaznati kuće, vide se čak i ljudi kao male točkice. Neki čovjek šmrkom pere terasu ispred kuće, tipična scena prigradskih naselja i sela kojima nitko ne zna ime, tko je čovjek-točkica iz kojeg izbija mlaz vode dok pere terasu ispred svoje kuće, pita se netko svisoka, a možda se nitko i ne pita, možda nitko ne gleda, nego to ja tako mislim jer obično tako gledam iz aviona, u svakom slučaju, ne mogu znati, ne mogu provjeriti, perem terasu.

***

DRAGI

Pokraj najistočnijeg tuša na splitskoj plaži Trstenik nasukala se neka velika školjka. Ne znam je li bila školjka, čak mislim da nije, ali tako je zovem kada govorim o tome. Zapravo, nikad ne govorim o tome, tako je zovem u mislima. Izgledala je otprilike kao priljepak kad mu okrenete mesnatu stranu, samo što je bila veća, velika kao tanjur, narančasta ili smeđa. Dva metra od tuša počinjala je borova šumica, a odmah na početku šumice bilo je kamenja. Uzeo sam najveći kamen, otprilike velik kao školjka, i bacio ga na nju.

Otada često mislim o njoj, skoro trideset godina. Tada sam mogao imati šest ili sedam. Ubio sam je zato što mi je bila ljigava, zato što se to činilo jednostavno i bilo je strašno privlačno zbog jednostavnosti. U istom trenutku sam požalio, prošli su me trnci preko rebara i zaplakao sam u sebi. Plač nije bio u tolikoj mjeri znak sućuti i kajanja koliko gola fizička reakcija – kao da sam tim kamenom prignječio sebi bubrege.

Kakvo je to bilo biće? I što je značio njegov boravak u plićaku? Često zamišljam da je već to nasukavanje značilo jednu vrstu smrti. To bi me možda dijelom iskupilo, jer sam ga tada samo eutanazirao. Ne mogu se zakleti da sam imao taj poriv. Ipak, pomoglo bi mi da znam da je bilo već napola mrtvo, da je došlo tu da umre.

Reci mi… na Trsteniku, početkom devedesetih, u plićaku je bila ko neka školjka, ali ko okrenuta naopako i velika… onako ko pijat.

Da nije periska?

Nije, za perisku znan, ona je lepezasta.

A možda petrovo uvo… to je onako ko pijatić.

Koliki?

Ko pijatić za kavu.

Ne, ovo je bilo ko pijat… pravi pijat.

Ma to se tebi činilo veće jer si bija mali.

Možda, ali sigurno nije bilo ko pijat za kavu, sigurno je bilo barem duplo veće.

Ne znan da to postoji. Nema toga. To si ti krivo zapantija.

Daj mi Srećka, njega ću pitat.

…

Na Trsteniku san vidija, kad san bija mal, kad san ima pet, šest godina, u plićaku nešto ko priljepak, ali okrenut s druge strane i velik – ko, recimo, pijat veći.

To ti je neki puž možda bija.

Ali bilo je okruglo.

Je, imaš tih okruglih puževa.

I veliko ko pravi pijat?

Ima, ima, ali nema toga baš više – to je rijetko. Toga je još bilo početkon devedesetih, al više nema. Izlovilo se. Meso ti je onako ukusno, ali gorkasto.

I bilo bi tako u plićaku?

A ne bi. To je more okrenilo ili je neko bacija, to je sigurno mrtvo bilo.

Znači, nije toga bilo u plićaku?

A ne znan, oni znaju doć u pliće kad je baš jako zima da se ugriju, ali liti ih nema u plićaku, oni ti se boje ljudi. Ne znan, pitaj ove na Oceanografskom institutu, oni će ti najbolje znat.

Nakon telefonskog razgovora Srećko mi je poslao mejlom neki video i napisao da je to možda ono što tražim. Prije nego što sam ga otvorio, vidio sam u kadru djevojčicu od pet, šest godina, stoji u plićaku u kupaćem kostimu. Kad pustim video, djevojčica čučne i približi se morskom pužu koji lagano plovi plićakom. Digne ga, on joj se razlije preko cijele lijeve ruke, a desnom rukom ga nasmijana mazi. Dragi, dragi. Onda ga vrati natrag.

https://fraktura.hr/blizina-svega.html

_______________________________________________________________________

ANTE ZLATKO STOLICA rođen je 1985. u Splitu, odrastao na Sućidru; živi u Bistri, radi u Zagrebu. Diplomirao je hrvatski jezik i filozofiju. Autor je nekoliko kratkih dokumentarnih i igranih filmova; koscenarist je Kratkog izleta, dobitnika Zlatne arene za najbolji film 2017.