NESTAJANJA
„Neeeeeeeeeeee! Samo ne šoker! Samo ne šokeeer!!!“, vrištao je plavokosi dječak, isuviše mali da zna šta je to šoker.
Sa druge strane sobe čuli su se očevi duboki tonovi: „A đe je puška? Sada ćeš da vidiš koliko sam ozbiljan! Progovori, đe je puška?“
„Ne“, uporno je ponavljao uplašeni dječak. „Ne, ne, nemoj, molim te, nemoj.“ Pri izgovoru poslednjeg „nemoj“, tijelo je počelo da mu se grči, tresao se, na šta je majka visokim tonom izgovorila: „Prestani!“
Odjednom je prestao i udario čelom o štok od vrata – otriježnjenje. Drvo je puklo – loša šperploča. Majka je preneraženo gledala čas u njegovo čelo, čas u štok i počela da plače. Sestra je prošla hodnikom, stiskala šake, hrapavo disala i ponavljala za sebe: „Ludi, svi ste ludi, ludi.“
Htio je da krene za sestrom, da napusti tu prokletu sobu, ali pri drugom koraku se sjetio – šoker, napravio je dva koraka unazad i počeo manično da ga sastavlja natapajući ga suzama i naričući za njim kao majka za mrtvim djetetom.
„Zašto nisi razbio mene, zašto si mi dirao šoker?“ – bolno i tiho se čulo kroz plač. „Neću u školu! E, neću u školu!“
*
Drama počinje kad plavi dječak odbije toga jutra da ide u školu.
„Moja strašna naprava, kako ću je sada sastaviti?“
Majka je sa lažnom smirenošću otvorila žuti ormar, izbacivala sve iz njega dok nije pronašla šta je tražila – pet prekrasnih noževa! I to ne bilo kakvih! Ah, ne bilo kakvih…
Uzela ih je i rekla: „ Hoćeš noževe, a u školu nećeš? Hoćeš noževe?“, glas joj je drhtao, ali se trudila da istjera svoje. „Nećeš, e nećeš više ni proklete noževe!“
Mali je zaplakao, cijepao je zrak urlikom, bacio se na krevet, uzeo krišom nešto što je bilo ispod dušeka, stisnuo pesnicu jako i posle deset minuta zaspao. Tvrdim snom zaspao, stegnute šake.
**
Ime mog oca, rušitelja stvari, je Mikael. To je lijepo ime, makar ja tako mislim. Dobio ga je jer se njegov đed zvao tako, a on je umro u ratu prije osamdeset godina, baš te godine kada se otac mog oca rodio. Ponekad poželim da je i moj otac umro kada sam ja imao jednu godinu – tako bih ga više volio.
Moje ime je Nikolaj, nisam ga dobio po đedu, on je bio živ do skoro. Kada je umro pomislio sam da se smrt može prevariti ako zaustaviš vrijeme i tada sam prvi put zadržao vazduh u plućima – da spriječim nestajanja. Ništa se nije desilo, đed je bio mrtav, vrijeme nije stalo, trideset i šest sekundi bez zraka nijesu uradile ništa, i ja sam morao uzeti praćku i uraditi nešto! Bio sam jak – razrušio sam gnijezdo prve lastavice što je došla tog proljeća u naše dvorište. Kada su jaja pala na beton vrištali smo zajedno, jako – lastavica i ja. Znao sam da osjeća bol. imao sam druga koji ne umije zaustaviti vrijeme i koji dijeli sa mnom ovo nešto što ne znam kako da objasnim. Baš smo dugo vrištali.
Đed je moj omiljeni lik. Bio je visok – i ja ću biti visok. Sijedi gospodin koji je bez zuba ostao prije mog rođenja. I nogu su mu otkinuli kada sam imao pet godina, baba ga je psovala: „Jebale te cigare i alkohol, sam si od sebe bogalja napravio.“ Taj bogalj je postao moj superheroj – jednonogi đed koji vozi auto i precizno nišani patke u letu.
Imao je najduže prste, požutjele nokte i tabakeru. Pričao je o ruskim zimama i njihovim damama sa šubarama. Vozio je plavi auto u kojem je mirisao bor. Krvnički je psovao boga koji je bio kriv za rat, dva rata, tri rata, koja su mu ubila sve.
Đeda zamislite kao sijedog superčovjeka bez ijednog zuba, koji liže sladoled i kaže mi: „Kad naučiš disati, tada ćeš živjeti, i ova karamela je tako dobra, jebem joj boga!“
Umro je, a ja sam uzeo praćku i prestao uzimati zrak.
„Želim da budem kao on!“
„Šta želiš?“
„Želim da budem kao đed.“
„Neću u školu, boli me glava“, rekao sam tog jutra.
„Mooolim?“ izduženo izgovara majka i u istom dahu doziva oca.
Mutno mi je pred očima, spava mi se i danas imam pismeni iz maternjeg. Ja ne umijem da pišem.
„Boli me glava“, ponavljam još jednom dok otac ulazi u sobu i čujem: Paaaaaf – šoker se razlio po podu, „Neeeeee! Ne šoker, samo ne šoker!“ u jednom koraku ustajem.
Otac je zajapureno vikao, bijesno i zlo. I ja sam vikao, nemoćno.
Gurnuo me je i pao sam na krevet, razbio sam se u sebi, kao jednom jaje jedne lastavice, što je bila moj saveznik.
U tom trenu mi je prošlo kroz glavu, ovako je gurao I đeda – gospodina sa drvenom štakom, koji je volio rusiju i rusku hladnu vodku. Ponekad i rakiju. Otac nije volio vodku. Još manje rakiju. Zvao ga pijanicom. To je bilo tužno.
„Đe je puška?“
„Ne znam“, rekao sam i bio srećan što mogu da ga lažem.
Tu pušku sam našao ispod kreveta, kada su ga sahranjivali. Lovačka puška, ona kojom je nišanio patke u letu stojeći na jednoj nozi, šoker, pet noževa i bordo ishabana britva koju je meni obećao, davno. Rekao je: „Našli su je u kući mojeg oca ispod njegovog dušeka, majka je sačuvala i dala meni, trebalo je da je dam sinu, ali on ne shvata, zato ti – ti si onaj koji će je jednog dana proslijediti dalje. Dok još malo ne porasteš, čuvaću ti je.“
Po njemu su prosuli zemlju, zakopali ga, a ja sam otkopao njegovo blago i zakleo se: čuvaću ga od vremena.
Onda je došao prokleti Mikael i slomio ga, moje obećanje! Zadržao sam dah i osjetio kako gubim dio moći.
Plačući sam izvukao nož ispod dušeka, stegao ga jako, pušku neće naći, šapnuo sam sebi i tad mislim da sam zaspao.
__________________________________________________________________________
DUŠANKA LOJPUR rođena je 1993. godine u Podgorici. Studira Opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njene priče našle su se u izboru art festivala PAF – konkurs za kratku priču, a ova je objavljena u zborniku “Kolažiranje” Foruma mladih pisaca i književne radionice Kulturno-informativnog centra “Budo Tomović”.
čovjek-časopis 