Kad je umirao Verdi konjska su se kopita oblagala slamom da se priguši topot i ne ometa smrt koja je uredno obavljala redovni obilazak gradom. A upravo je počinjalo 20. stoljeće i sobom donosilo još mnogo odlazaka, ljutih ratova, bolesti, gladi, nedaća – svega što se poput prohladnih noći spuštalo na grad, ne jedan već njih mnogo, isuviše, jednako uznemirenih prolazećim kočijama i još koječim u, kako netko reče, kakofoniji nevjerojatne lakoće ničega, dok nas je sjedobradi maestro dah po dah napuštao potiho odlazeći iz jednog siromaštva u drugo a u magli se gubili uzvici preprodavača dnevnih gluposti, mijene koje ni zarad kakve sućuti nisu promijenile rasporede svojih nevažnih obreda. Napuštala nas je slava svijeta, praznile se kajdanke i zastori spuštali nakon odigranih arija koje smo poput vlastitih sudbina doživljavali prikovani za stolice gledališta, koja su se nevoljko praznila u mješavini ushićenja i nelagode, uvertira punih slutnji i utihlih finala. Odlazio je maestro, a u dnu njegova ležaja, pod plahtom nad onemoćalim tijelom u duhu su se oslonile sve ustreptale primadone i briljantni tenori čija slava ne prolazi i nikad neće.
***
POTAMNJELI TAMARISI
Mjesta na kojima se najbrže gasi dan svakako su ljudska lica, neka pobijele, neka posive, svako se na neki svoj način smrači i pogubi značajke prirodnih svojstava; svako zadrhti, siđe do na dno nas kao na zadnji pozdrav i utone u svoj pepeo u kojem zaiskri tek poneki san, kakav prizor prema konačnom i nespoznatom; u svakom se ide k završnoj igri koja izgara gdje je nitko ne vidi, gdje nas još samo potamnjeli tamarisi podsjećaju na neodoljiva protjecanja, na sva ta treperenja kroz koja smo prošli poput oluje koju nitko ne želi ni razumjeti ni spominjati i koja nam je svima onaj neotkriveni vir, riječi koje nas uče da svaki naš pojedinačni život nije ništa drugo nego jedan nedovršeni posao, stvor bez srca i iluzija, vrijeme u čijoj će stupici svatko od nas nekako završiti, točno onako kako nam se dopusti.
Između ptice u tebi i zmije oko tebe nežna je ljubav
Mlado crno perje ponosom blista Žuti kljun, a u glavi vrelina
Sirova snaga traži surovu notu Pesma lomi čeljust o krljušt pesma slabi ujed i zub dubi
Iz stare zmije nova iziđe I košuljica bačena zasja
Između četrdeset hajduka u tebi nađe se i kukavica između četrdeset bandita u tebi bude i pošten Između četrdeset dana i noći I jedan dobar dan zaluta.
2. O DRVETU
Dve zveri u tebi žive Noćna ptica na vrhu grane popodnevna zmija na kamu Iz kojeg misliš da rasteš
Dve zveri na tebi pevaju Jedna podzemnu predačku mračnu Druga nadzemnu poletnu svetlu
Od natpevavanja kora ti gori I smeje ti se lug Koga primaš kod sebe i ko sve neće Biti ti drug
3. KADA JE GNEZDO PUKLO
Kada je gnezdo puklo, Zmija je pitala šta ćemo gde ćemo Siđi od kamena dom da dignemo Ptica je rekla nećemo nećemo
Siđi od kamena da pravimo dom U gustom korenju svićemo gnezdo ne vole bogovi što je visoko ni pusto drsko i izloženo
Tu kišu i grom najpre puste Tu munjom šalju opomenu Spusti se dole dom da gradimo Od kamena nikom ni kamena Ptica je rekla nećemo nećemo
Šta pukne – to se ne da spojiti, Šta padne – možda je bolje baciti Kad klone kljun biće bolje otperjati
Tako je zmija dozivala A ptica već beše odletela
4. SVAĐA MEĐU GRANAMA
Zmijinji li ti jezik i rod Seme i pleme Grom da te spali
Pogani kljun će ti glave doći A hranu ne psuj Kreštava nakazo tebi govorim
Jezik nek ti se osuši muko Da valjaš ne bi se zemljom valjala
Krilo ti dabogda u trn zapelo Đavo nek te pokusa
Idi ti đavolu on te i poslao Vrane ti oči pokljucale Zbor te zmijski osudio
Siđi dole ne laj ptičurino Vrane će i tebe stići
5. POČECI
Zmija okruži gnezdo Telom nazida utvrdu Ptica nežnim paperjem veže Ukrasi listom zlatnim
Tako žive u istom domu Zmija brani pticu od drugih zmija Ptica greje modru joj krljušt
U početku bude dovoljan Topli dom. Posle, zmija traži temelje drveta Da se zavuče. Ptica počne da skita, Nerado se vraća, sa pesmom u kljunu Stisnutom između jauka i kletve.
O siva goro, o goro kriva, o prokletnice među gorama I lelek taj zmija sve teže nosi.
Krilo se pada boji i stresa Života prokletog među korenjem.
Svaka ptica košulju rado menja, Svaka zmija se isprsi novim perjem. Tako žive i grizu se, bez zuba, bez kljuna, Tako sunce izađe do trista puta.
Siđi do mene o nesrećnice Popni se da mi krov popraviš
6. VREME LJUBAVI
Samo pisni i ja ću sići Budi me nedeljom u pet
Lepo ti stoji novo perje I tebi košulja, draga Evo stare, zavese skroji
Danas kod mene na ručak. Ne zaboravi, gledamo mesec pun Vodiš me sutra u dub
Reko bi čovek, evo dobar i lud Reko bi čovek, braća.
7. ŠTA JE NA KRAJU BILO
Raspuklo gnezdo ko dozreo nar. Po njemu haraju grdni mravi, Raznose zavese od stare kože I garniture od suve trave
Paperje leti Niko ga neće
Među korenjem bandit pacov Progrizo hol. Bio par dana i pobego Smrdi mu kaže na zmije.
Grana se lagano suši. Da li jesen Il neka teža boljka. Lug ćuti, Sve se vratilo miru, zna se ko je kome drug, Ko kome hrana i sve ukrug.
Sunce izlazi kasno, a rano leže. Prošeta lovac, tih, na orozu prst. Dođe i šumar, drvu nacrta krst. I sve teško boluje – od ravnoteže.
SANJA DAČIĆ rođena je 1974. godine u Gradačcu. Živi i radi u Beogradu, gde je i završila studije srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu. Bavi se poezijom, prozom, prevođenjem i esejistikom. Objavila je zbirku pesama Pitanja smrti i pitanja večnosti 1994. godine i zbirku priča Godine učenja 2017. godine. Član je Udruženja književnika Srbije.
prekinuću jednom svoj zavet neodlaženja na venčanja i možda te sresti na nekom od njih knedle u grlu potiskivaću hranom poređanom na ukrasnim tanjirićima ta jadna naivnost nade za srećan život koji će mutirati u teskobu uvek me rastuži ti i ja, utrnuli od nesnađenosti, imuni na proslave, gledamo u utrnulo nebo koje stoji nad nama
sledeće čega ćemo se oboje sećati ti i ja skriveni ispod belog stolnjaka koji dodiruje pod krijumčarimo flaše vina počelo je opipavanje moje rasparčane duše koja još uvek ima nepomirljive želje sve spakovane u jednom telu od kojih se tetura otmenost se najlakše skida s mene
habani bukom proslave ležimo u polumraku ispod stola dok naše prazne stolice svečano obasjava sunce već godinama se nalazimo u međuprostorima koje ne razumemo planiramo kako da izbegnemo propadanje ta će buka prestati jednom ostaću ja i možda ti
ne dam te entropiji, kažem ti ne dam te entropiji pohraniću svu ljubav u udubljenje kod tvojih lopatica i obećavam ti kada prođu godine, neće biti lakše i previše puta poželećeš da me nisi nikad upoznao ipak nećeš otići možda nećeš naći mir ali ko je ikad našao spokoj u ovoj mučnoj prolaznosti našoj ne dam te entropiji krajevi tvoje kose pripadaju korenu moje ne dam te entropiji iako ćemo često biti užasnuti jedno drugim ali šta si ti očekivao
niko ne može da popije toliko vina kao ja i da nas svaki put nepogrešivo odvede kući
OGNJENKA LAKIĆEVIĆ (Beograd, 1975.), iz zbirke pjesama “LJUBAVNA PISMA GUGLU”, Književna radionica Rašić, 2017.
Miholjsko ljeto je na izmaku. Tek se poneke krnje sunčeve zrake razapinju na obroncima Morina. Zrak je prohladan i fijuci šibaju svačije obraze, pogotovo onima koji jašu. Niz Ljutu i pšenica i natruhli kukuruzi. Hamza zategnu povodac i zaustavi dorata. Kao pacovi kad ti prokidaju stropove, tako se danas prokida i ljućanska tišina: osluhnu jednim uhom i jasno čuje udaranje ašova u zavaljene stjenčuge skoro opustjelih bašta i kuršumski zračni kovitlaj. Miris zapečenih i rastočenih paprika za ajvara, tek obranih šljiva i krušaka pune mu požudne nozdrve, a dimne zavjese s vidika ispred mu se pružaju pred bistrim očima. Na samar je natovario njene haljine u platnene vreće i oprezno ih skida. Još ih ne otvara. Iz tabakere vadi cigaru i pripaljuje šibicom. U Ljutoj je trava u pečatima; miris joj ni nakon rijetke kiše ne isparava, ali uvijek ti se učini da ti se njeno bljedilo preslikava i na opancima, pa ti koraci bivaju beživotni i na trenutak poželiš da joj se utkaš u te kratke stabljike i da veneš s njom – sporo i s teškom mukom. Pogleda lijevo-desno i približi se onim platnenim vrećama kao da prilazi kolopletu svih svojih djetinjih sjećanja koji će hitro ispariti, kao da će ih zrak časkom pojesti ili kao da će ih vjetar nanijeti pred svačija vrata samo ne pred njegova, a on stoga vreće polako dira. Haljinke joj se od krvi sasušile i sve mu ruka žuri da ih nasilu razdvaja, ali se konci kidaju. Pamti onaj prvi zakrpljeni šav, eto tu, kod pećne lugare, i pucketanje suhih bukovih drva, i teškom mukom donesenih patrljaka, i svoje krvave naramke i zaguljenu kožu duže od sedmicu dana. Zna da mu odsad sjećanje truhne, raspršava se kao pepelna kula i miri se s tim ovog časa. Sad bi spriječio svu njenu bol, bio bi nasilu jak, samo nek se ne muči, nek se ne desi ni jauk jer je nehotice načinio nagli pokret… ne bi joj sad bile ni mokre oči u kojima joj se sravnavaju svi orkani bola, ali istrpi – vidio je da se svladala – jer je evlad gleda. Od bijesa mu se sada stiskaju čeljusti, a očne jabučice mu nagriza kolut suza koje začas nakapaše nadlanice. Plam je zasuo onaj najveći krvavi trag njene spavaćice, a on je čekao obujmljenih nogu da je najveći žar zahvati, da je proždrljivo sagori, da se zemlja nahrani… Krenuo je prema kući, u sumrak. Po blatnjavom ljućanskom putu još samo poneka kopita cjelivaju. Utihnuo je danjski žamor. Fenjeri su palčevima ugašeni. U kući Ibrage Tarahije fenjer još uvijek neumorno gori. Dok se približava i veže onog nesretnog konja u staju, čuje i krhotine stakla. Izuva čizme polako, guli ih dlanovima s izranjavanih peta i pokušava neprimjetno leći u krevet i čekati da svane.
„Majku ti Božiju, đe si dosad?“, zagalami Ibraga odmah s vrata. „Brrrzo ssse sssmrrrklo“, odgovori, a pogled mu zakovan za pod. „Sutra da si skov’o tabut da ne bi narod prič’o kakvog sam ja jolpaza u ovoj kući zadojio“, doda Ibraga.
Kad bi neko iz prikrajka po prvi put posmatrao Hamzu Tarahiju, na očne zjenice bi mu se prvo privikao njegov čakarasti razjapljeni pogled koji uvijek i u mjestu žuri. Hamzine ruke su ruke nejači – slabašni i tromi spletovi krvnih žila. Bljedunjav i onizak mladić, s godinama tek stasalim, prerano je odvojen od majčine posteljice i naprasno otkinut od svog kamena temeljca. Ujutro je Hamza spremao tabut za svoju majku. Dženaza je sutra, poslije ikindije, a majku će mu danas gasuliti bule. Dok ukiva i posljednji ekser, naumpade mu da stavi ćebe preko sirovih dasaka, ali mu se misao brzo pokori; na Onaj svijet ideš bez džepova i bez vještačke topline, ogoljen.
Na dženazi se skupilo svijeta. Svi prilaze Ibragi, izgovaraju mu saučešće, njemu, dželatu od čije je ruke stradala, a u prikrajku stoji Hamza. Na njega se niko i ne obazire, niko mu ne prilazi, niko ga ne blagosilja, niko s njim i ne suosjeća. Odmalena bi Hamza trčao u krugove gdje su okupljena ljućanska djeca, da se poigra, ali platnena lopta do kraja Hamzinog vremena osta neukaljana blatom rodnog mu sela. Kad bi u ljućanskim krugovima dobio riječ, trudio bi se da što manje zamuckuje, ali zalud; ne bi uspijevao dovršiti ni rečenicu, a već bi odnekud prasnuo gromki smijeh. Svim njegovim vršnjacima je uveliko iznikla brada, samo je Hamzino lice nježno i golobrado. Ta priprosta svjetina ga je odbacila, mučila i ranjavala jezikom i on u narodu ostade Hamza Muco. Hamza Muco bi navečer, kad se ugase svi seoski fenjeri i kad stoka opazi da čobani spavaju, hodao po selu i zatvarao tuđe kokošinjce, utjerivao pomahnitala stada nazad u torove, zatvarao vrata pčelinjih košnica ili poturao pod konjske glave čistu vodu. Onim iznemoćalim, koji su na pragovima grobnih jama, bi okopavao bašte, ali oni mu nikad ne bi zapamtili ni lice, ni soj, ni rod, niti bi ga ikad spominjali.
Kad je Safetu Pijuku planula kuća krajem te godine, a vatra prijetila da sažme čitavo selo, Hamza Muco, onim svojim blijedim koštunjavim rukama, suzbi plam da ne pređe na Ramizovu staju. Stade tada ispred svih seljana kao čelni vojskovođa, zgasnu stihiju i spasi siromašne usjeve, mršavu stoku i kuće. Klicala je tada svjetina pred Hamzom, blagosiljala mu ime, a do nove godine u Ljutoj je iščezao Muco. Taj bi mladić i dalje gledao samo preda se, ne progovorivši ništa, vječito čekajući noć da opet pritvara tuđa vrata.
***
Od Hamzinog jala prošlo je skoro četiri decenije. Stoji na ruševinama svoje nekadašnje kuće. Ni on ni njegova sjećanja danas ne mucaju; danas su tako razgovijetna, penju mu se uz noge, uz ruke, ulaze i izlaze iz cipela, kaputa i glave i štipaju ga za grlo. Pod cipelama mu zgarište iz kojeg vihori miris neveselog mu djetinjstva. Pred čakarastim očima uvijek mu i neprestano bljeska majčin lik.
Hamza ni u sebi ne progovori ništa. Ošinu sve mrtvim pogledom, upivši posljednji put očima svaki ugao Ljute i kad shvati da mu taj bol više ne udara po plećima i ne odvaljuje mu one već srasle terete, bez glasa se oprosti s palankom koja mu je razbijala melodiju i ne bi mu žao što u njoj nikad nije zasvirao.
DŽENETA ROVČANIN rođena je u Sarajevu 1994. godine. Nakon završetka gimnazije upisuje studij bosanskog, hrvatskog i srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je trenutno apsolventica. Njena prva objavljena pjesma jeste u međunarodnoj pjesničkoj zbirci „More na dlanu – tijelo od soli“, a slijedi pjesnička zbirka deset mladih autora „Poezijom mijenjam svijet“, potom „Perom ispisujem dušu 3“ – zajednička zbirka mladih autora iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u okrilju „Kulture snova“ – udruge za promicanje kulture iz Zagreba. Njena priča „Čiko Zav“ drugonagrađena je na „Biber 2“ konkursu, prevedena je na albanski, makedonski, srpski, hrvatski i crnogorski jezik i objavljena je u istoimenoj zbirci.
Dok mi pogled šibaju galaktički radijski valovi Kroz žilicama izbrazdanu ionosferu mozga Duboko u čudesni prostor planetarne maglice Zavučem desnu ruku, i protegnem se Lijevom škakljam luckaste ostatke supernove Desnom nogom zagazim ravno u roj meteora Lijevom propadam u neutronsku zvijezdu Pulsari mi rotiraju oko međunožja Raspet tako grčim se u dubokom svemiru Želje su mi velike Sjene izdužene, sive Čekam ozdravljenje titrajući Nadam se vječnom gravitacijskom urušavanju Ne mogu se svesti ni sažeti Beznačajno, beskorisno, bezvremenski Natrag na točku besmisla Nebula, nebula, nebula, ljubim te nježno Ližem tvoju svetu obojanu prašinu Pretapam se u boje plinova Okovan kao Prometej na hladnom Kavkazu
***
CRNA MAČKA, BIJELA ŠAPA
Kreneš na putovanje, odrješito Potrčiš za ciljem, usredotočeno Suze ti se crne zjenice, odlučno Napneš mišiće i tijelo izviješ u luk Odapneš ga, gotovo se čuje fijuk Frk, odjednom šum u ušima, udarac Lome se kosti, puknu ligamenti Odbačeno tijelo leži u travi, nemoćno Bol započinje, a i suze od boli cure Koža je rasparana, krv lipti U ritmu udaraca uplašenog srca Smogneš snagu životinjskim naporom Vučeš težinu slomljenog tijela Zamućenog vida, bol sve snažnija Pokupe te neke ruke, gubiš uvid Nestaje oblika i mirisa, boje se stapaju Nepregledno postaje polje boli Na rubu života i smrti guraju ti Gorke lijekove u usta, bodu mišiće Putovanje je prekinuto, nema svijesti Kad se probudiš odrezanih kostiju Zašite gole kože na mjestu dlaka Slijepljenih rana koje se suše Vidiš ruke koje ti nježno uzimaju Glavu koja je bila zamalo izgubljena Obujme ju i masiraju sporim pokretima Ležiš na boku, mekan je ležaj Sporo prolaze dani u spavanju Ljudi tek povremeno dođu i govore Ohrabriš se i podigneš, vučeš se Vježbaš u dugim satima dosade Jednog dana otvore se vrata Prostruji zrak i – kreneš, polako U šetnji zelenom travom spaziš miša Tijelo ne sluša, ne možeš ga zapeti u luk Zapinju ostaci kosti, nema zglobova Umjesto kukova imaš loše surogate Shvatiš – ne možeš miša uloviti Možeš samo s njim razgovarati O vremenu, sudbinama i ljudima Težak je život mačke koja se odlučno Zaputila u avanturu bez dobrog plana, Mape, osiguranja i pametne pripreme
***
ODMOR SAMSONA U TRANZICIJSKOJ DOLINI
Baš te briga ako ti Dalila odreže kosu Poslije dugog i napornog puta Danas su ćelave glave u trendu Mirno usni uvečer, čupavi Samsone Ne boj se, Filistejci bauljaju pijani Amonci se međusobno ubijaju Obećana zemlja obrasla je dračem Šikara se veseli po plodnim poljima Pusti dugu neurednu bradu Samsone Danas su takve brade u trendu Da se bolje uklopiš u dolinu tranzicije Od tvoje snage važniji je novac Od tvoje pameti važniji je novac Od tvoje vjere važniji je novac Od tvoje etike važniji je novac Prokleti je novac najvažniji, Samsone Zato pazi na svoje konje i bisage Zamoli Daliline sestre da ih čuvaju Moraš se odmoriti, glib je dubok Strani su gospodari u skupim hotelima Okruženi kvarnim plemenskim vođama Koji lažno tuže i krivo presuđuju Njih ne zanimaju lijepe mlade žene Ni moderne frizerke s velikim škarama Utoni u dug i dubok san, Samsone Navuci tamnu noćnu masku na oči Danas je sljepoća poželjna, čuj Duga je noć pred tobom, pij, pjevaj Ljubi Dalilu u zanosu zaborava Moli se i tuguj, odmori noge Čuvaj snagu ruku i oštrinu misli Još nije vrijeme da se probudiš
IVAN KOPRIĆ rođen je 6. siječnja 1965. u Vrbovcu. Završio je studij prava u Zagrebu, gdje je i doktorirao 1999. Zaposlen je na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu od 1990. U zvanje redovitog profesora upravne znanosti izabran je 2008., a u trajno zvanje potvrđen 2013. godine. Obavljao je niz sveučilišnih i javnih dužnosti, objavio je mnoge znanstveno-stručne knjige i radove te sudjelovao u mnogim znanstvenim i stručnim projektima u zemlji i inozemstvu. Hologrami nade, njegova prva zbirka poezije, sadrži sto pjesama napisanih uglavnom tijekom nekoliko posljednjih godina.
Sećam se, bila je to crna noć, baš kao i boja moje kože. Da, sećam se dobro, stajao sam preko puta jedne birtije u kojoj se uveliko bančilo. Kiša je lila kao da joj je to poslednji put. Kiša je padala i kvasila moju dugu, kovrdžavu i neočešljanu kosu. Prišao sam blizu te male, skromne i neuredne kafane i kroz zamagljeni prozor video kako neka, meni nepoznata lica, jedu neobičnu hranu i ispijaju poluprazne čaše. Po flašama, mislim da je to bila loza. Poželeo sam da budem unutra, da se malo ugrejem, drpim neku odeću i usput zamastim neki od njihovih tanjira. Ali ubrzo sam se predomislio, jer sam dobro znao kako ću proći ako uđem. Prethodne sam večeri ušao u istu kafanu kako bih isprosio koji dinar. Iste noći popio sam šamarčine više nego vode tog dana.
Ušao sam u kafanu, zatražio koji dinar od sredovečne žene koja je imala bore na licu i oči boje lešnika. I cigaretu u ustima, skoro ispušenu. Da, toliko sam joj blizu prišao da sam mogao osetiti miris njene kose, nalik poljima punim lavande. Uzela je opušak cigarete i ugasila u pepeljari. ,,Teto, možeš li mi dati koj dinar? Jako sam gladan”, izustio sam. Pogledala me je krajičkom oka, a zatim pozvala konobara i rekla mu: ,,Konobar, izbaci ovog Ciganina! Umesto što prosjači po kafanama, trebalo bi da bude kod kuće u ovo doba noći.” Čuo sam to i pošao ka vratima, hteo sam pobeći kako bih izbegao nevolju. Konobar se našao ispred mene, bilo je kasno za bežanje. Prišao mi je, išamarao me tako jako da mi se leva strana obraza nadula i poplavela kao plavi patlidžan. ,,Pička ti materina ciganska, marš napolje, nemoj da sam te više video blizu ove kafane! Budem li te video, zapamtićes dan kada te je zadnji put sunce ogrejalo”, rekao je pingvin u crno-belom odelu. ,,Ali gospodine, nisam imao loše namere.” ,,Nema gospodine, marš napolje’’, mrmljao je sebi u bradu, dok mi je leva ruka pokrivala obraz, a glava bila oborena ka podu. Kiša je polako prestajala. Povukao sam se nazad, nisam hteo gledati kroz prozor kako lome čaše i flaše. Ali nije mi mogla promaći pesma koja je tekla u tom trenutku. Bila je to pesma Šabana Bajramovića – Sajbija. Nije mi bilo jasno zašto su Srbi toliko slušali njegove ciganske pesme. Često mi je majka govorila o njemu. Šaban Bajramović je imao nadimak Šabi, živeo je u drugom kraju cigan male. Bio je strastveni kockar i imao je četvoro dece. Kažu da je zbog ljubavi pobegao iz vojske, bio osuđen na tri ili četri godine zatvora, ne sećam se tačno. Bio je prihvaćen kao dobar čovek, mada, kako mi je majka govorila, bio je bolji drug nego suprug i otac. Nije vodio računa o deci, bio je siromah. Šta znam, valjda su ga slušali iz poštovanja, stvarao je i pevao pesme koje će trajati, nadam se. Pevao je iz duše. Kafana se zatvarala, ubrzo su počeli da izlaze ljudi, neki betonirani od alkohola. Taksisti su strpljivo čekali mušterije. Sedeo sam na nekoj klupi preko puta i posmatrao lica ljudi, dok mi se odeća cedila od kiše. Bilo mi je hladno. Ubrzo je izašao još jedan par, činilo se da su se baš lepo proveli. Bili su srećni i ne baš toliko pijani. Sećam se, bio je to stariji par, ali skroz detinjast. Dok je njen partner bio kod taksiste da kaže adresu do koje treba da ih odveze, prišla mi je žena. Da, to sam i očekivao, imala je na sebi velur braon jaknu, crnu rolku, crnu kao kafa i ogrlicu, žensku ogrlicu koja je bila izbačena, te se moglo primetiti da je taj modni detalj baš super fora. Čini mi se, petsto kec farmerice a na levom ramenu obešena kožna torbica. Nisam mogao da ne zapazim nebo plave oči i ravnu, kratku kosu. ,,Šta radis, crno dete, zašto si u dva i četvrt na ulici? Gde ti je mama, je li ti hladno?” Nisam odgovarao na postavljenja pitanja, postideo sam se. ,,A kako se zoveš, hoćeš li mi reći koliko imaš godina?” To mi je teško palo, stideo sam se svog imena i prezimena, ali ne i svojih godina. ,,Zovem se Amiraga i imam osam godina”, odgovorio sam, ubrzo videvši njen blistavi osmeh na licu. ,,A ti, kako se ti teto zoveš?”, upitao sam odvažno. Muškarac ju je dozivao: ,,Ajde idemo, opet će kiša, bilo bi dobro da odmah krenemo.’’ Govorio je to čovek u godinama, niže visine, nisam mogao videti crte njegovog lica, jer mi daljina na kojoj se nalazio nije to dozvoljavala. ,Ne bih da kisnem, a ni tebi se to ne bi svidelo, kreni ženo božija, pobogu.’’ Okrenula mi je leđa i krenula ka taksisti. Ubzo su svi otišli. A ja, ja sam opet ostao sam na ulici, bosonog. Prijala mi je vlažnost betona, jer sam ceo dan proveo šetajući ulicom bos, dok je sunce pržilo moje lice, a užareni beton i kaldrma pekli moje tabane. Celog dana sam hodao vrelim ulicama, u kojima su se nalazili mali kiosci i po neka pekara na uglu, gde sam često svraćao da uzmem peciva. Jedna dobra pekarka davala mi je svakog dana pogačice, đevreke, kiflice, sve ono što je ostalo neprodato istog dana. Sećam se, bilo je tu i nekolko velikih izloga sa slikama, a unutra su šetali ljudi moderno obučeni. Imao sam utisak da skakućem i trčkaram po žaru jer se beton usijavao od toplote. Mnogo kasnije, drugovi iz doma su me zezali kako imam velike noge, jer sam kao mali uvek šetao bos.
Kaldrma na kojoj sam stajao presijavala se, jer su ulična svetla i kiša koja je do nedavno padala, odigrale svoju ulogu. Tako je ulica u gradu Emilmetu, u kom sam inače i živeo, došla do izražaja i bila još lepša. Voleo sam taj grad, ulice i sokake, voleli su i oni mene. Voleo sam ljude u tom gradu, ljude koji baš i nisu bili naklonjeni Ciganima. Ah, ti prokleti ljudi, voleo sam ih, uprkos oštrom jeziku kojim su sekli moj stomak i svaki organ moga tela, no duši mi nisu mogli ništa – ostala je netaknuta i čista.
METI KAMBERI rođen je 29. novembra 2000. godine u Nišu, u siromašnoj porodici. Tužno i nesrećno detinjstvo proizvelo je problematičnog dečaka, koji je promenio pet osnovnih škola. Od 2012. do septembra 2019. godine, život je proveo u domu za nezbrinutu decu bez roditeljskog staranja. U domu je pročitao dosta knjiga, a sa osamnaest godina je, kao izuzetno talentovan, počeo i da piše. U tome je pronašao sebe i svoj smisao. Završio je srednju dizajnersku školu. Namerava da sledeće godine upiše Filozofski fakultet u Nišu, gde i živi. “Grad bola“ je njegov prvi roman.
SPASOJE JOKSIMOVIĆ rođen 1988. godine u Majdanpeku. Diplomirao i master studije završio na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Objavio zbirke pesama “Život, po suncu”, 2016, “Daleko od Johanesburga”, 2016, “Veče u Vitaniji”, 2016. godine i “Municipium S”, 2019.
Posle svih uobičajenih imigrantskih poslova kojima sam se bavio u prvim godinama svog boravka u Njujorku – pranje sudova, ribanje podova, rušenje i zidanje, nošenje džakova i nameštaja – proveo sam čitavu deceniju kao vozač limuzina. Posao je bio lak, čist i pristojno plaćen. Nosio sam odela, mirisao na skupe parfeme i vozio dobra kola. Najveći deo dana svodio se na čekanje; bogataši su iznajmljivali limuzine za prevoz do određene lokacije, koji je retko trajao duže od pola sata, a zatim bi ih čekao i po nekoliko sati ispred restorana, noćnog kluba, pozorišta ili stadiona, kako bi ih vratio odakle su došli. Ti dugi periodi čekanja presudno su uticali na moju odluku da se u limo biznisu zadržim tolike godine. U to vreme sam još uvek o sebi razmišljao kao o neotkrivenom geniju pisane reči. Nije to bilo ništa neobično. Njujork je bio pun mladih ljudi koji su se bavili bedno plaćenim poslovima maštajući o glamuroznim karijerama, pa se nisam osećao naročito otrcano. Vožnja limuzina mi je dopuštala da svakodnevno čitam i pišem, i to satima, istovremeno zarađujući novac. Bila je to win-win situacija za pisca u pokušaju. Radio sam za renomiranu firmu. Više od polovine mojih mušterija činile su poznate ličnosti – ljudi iz sveta filma, muzike, sporta i politike. Nikada nisam vozio nekog kome sam se posebno divio, a o mnogima od njih nisam znao baš ništa. Pevači boj bendova, reperi, glumci iz televizijskih serija, voditelji i učesnici rijaliti programa, zvezde bejzbola ili američkog fudbala… Neretko se dešavalo da pokupim neke meni nepoznate osobe na aerodromu, a da nas ispred njihovog hotela dočeka armija vrištećih obožavalaca. Mislim da su me baš zato i zadržavali kao vozača. Dopadalo im se to što ne buljim u njih, ne tražim autograme ili zajedničku fotografiju. Smatrali su me ozbiljnim, iskusnim profesionalcem, a ustvari, u većini slučajeva, jednostavno nisam znao koga imam pred sobom. Čini mi se da sam tek tada shvatio kolika je moć selebriti kulture u Americi. Sedeo bih u svom udobnom, toplom kadilaku i s nevericom posmatrao goluždrave tinejdžerke kako po ciči zimi, satima, čekaju nekog drugorazrednog glumca ili plejbek pevača, ne bi li ga uslikale i uzele autogram. Ili tupoglave klince u sportskim dresovima kako kampuju po čitavu noć ispred hotela u kom je odseo izvesni ragbista ili kečer. Najlepše sam se osećao kada predmet tog obožavanja na kraju projuri pored njih uz pomoć telohranitelja i uskoči u auto ne udostojivši ih ni pogleda. Brzo sam razvio najdublji prezir prema takozvanim superzvezdama i njihovi fanovima. Skrenuo bih pogled i pokušao da se udubim u Balzaka ili Tolstoja, u najudaljeniju moguću svest od njihove. Razmišljao sam o sebi kao o uzvišenom autsajderu, čije će vreme tek doći. Priželjkivao krvavu revoluciju koja će im zadati preča posla. Maštao o drugačijem svetu, dostojanstvenijem. Poistovećivao sam se s Trevisom Biklom, usamljenim taksistom-osvetnikom, koji će jednog dana uzeti pravdu u svoje ruke. U stvarnosti, verovatno sam bio bliži Alfiju, nalickanom šoferu-švaleru. Glatko izbrijan, sveže ošišan, akcentovan svilenom kravatom i skupocenim satom, neretko sam završavao u krevetu svojih mušterija – dobrodržećih udovica, bogatih raspuštenica, maminih i tatinih studentkinja sa Kolumbije i En Vaj Jua, kao i raznoraznih članica anturaža pomenutih zvezdica. Nisam imao ni jedan razlog da budem nezadovoljan. Ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o jednoj nedelji mog života koju sam proveo vozeći dva čoveka pred kojima sam i sam osećao tu vrstu idolopoklonstva. Posao sam dobio na uobičajen način – koordinator jedne od agencija koje su se bavile organizacijom prevoza, smeštaja i obezbeđenja poznatih ličnosti pozvao me je telefonom i ponudio pozamašnu sumu za sedmodnevni transport dva „starija gospodina“. Prihvatio sam bez razmišljanja, ne samo zbog novca, vec i zbog njihovih godina. To je obično značilo da neću morati da se nosim s noćnim klubovima i žurkama, povraćanjem i urlanjem, pijancima, narkomanima i prostitukama. Gospodin Snajder i gospodin Herison. Napisao sam to flomasterom na plastificiranom papiru i čekao pored njihovog karusela za prtljag na “Kenediju”. Selebritije nije lako prepoznati. Uvek su niži nego što ih zamišljamo, najčešće nose kape i naočare za sunce, lažne brkove ili perike. Pisci retko imaju potrebu za tako smešnom kamuflažom, što ne znači da ih je lakše primetiti. Po pravilu, oni se nerado pojavljuju u javnosti i medijima, i obično ih znamo samo s fotografija na poleđini knjige – neretko uslikanih u davnoj prošlosti. Ipak, čim sam ih ugledao, imena su se prilepila uz prezimena, prezimena uz likove, likovi uz knjige, i znao sam koga imam pred sobom. Izgledali su kao da ne putuju zajedno, kao da uopšte ne bi trebalo da se poznaju. Stariji od njih je bio niži i mršaviji, ali je izgledao vitalnije i zdravije. Hodao je uspravno i sigurno, dostojanstveno. Odisao je misterioznim mirom, nekakvim nedostižnim strpljenjem, kakvo se skoro nikada ne viđa u Njujorku, a pogotovo ne na Džej Ef Keju. Uredna, seda brada isticala je lepotu njegovog lica. Gledao je ispred sebe sitnim, suznim očima i blago se smešio. Nosio je trodelno, staromodno odelo, dva broja veće nego što mu je pristajalo. Onaj mlađi bio je krupan i pripit. Nosio je gumene, ribarske čizme i nešto što je izgledalo kao svojeručno pravljeni kožuh od bizonovog ili medveđeg krzna. Bio je proćelav, raščupan i neobrijan. Velika, okrugla glava, bačvast trup, debele, krive noge, kaubojske. Oči su mu varničile. Delovao je ljutito. Geri Snajder i Džim Herison, sinulo mi je. Geri Snajder, originalni bitnik, dobitnik Pulicerove nagrade, ovekovečen u Keruakovim romanima i Ginzbergovim pesmama, opunomoćeni zen budista, borac za zaštitu životne sredine još od vremena pre nego što je taj pojam uopšte postojao. Džim Herison, poslednji mačomen literature, moderni Hemingvej, lovac, pecaroš i ženskaroš, kopač zlata, revolveraš i odmetnik, kavgadžija i pijanac, ruralni, samouki majstor pripovedanja, autor mnogih romana koji su ekranizovani u Holivudu, i koji se, uprkos tome, nikada nije prodao, otvoreno odbivši sve ponude da se preseli u Los Anđeles i svoj ranč u Montani prepusti korovu i lešinarima. – Dobrodošli, gospodo – promucao sam. – Ja moram da zapalim cigaretu! – zarežao je Džim. – Geri, pokaži dečku koja je moja torba, ljubim te… – Nema problema, Džim… Ali razmisli još jednom o tome da ostaviš pušenje. Džim je prevrnuo očima i izašao napolje. – Dobar dan – obratio mi se Geri, pruživši ruku. – Velika mi je čast da vas upoznam – rekao sam. – Oh, vi ste upoznati s našim radom? – Kako da ne. I ja se, pomalo, bavim pisanjem. – Zaista?! Kakva slučajnost… Proza, poezija? – I proza i poezija. – Drži se proze. Torbe su se brzo pojavile i Geri je insistirao da sam ponese svoj prastari, kožni kofer, ispečatiran turističkim nalepnicama s egzotičnih destinacija. Ja sam preuzeo Džimov vojnički ruksak, prošaran skorenim blatom, i rekao Geriju da me prati. Izašli smo napolje. – Ah, tu ste – rekao je Džim, ispustivši ogroman oblak duvanskog dima iz svojih bezubih usta. – Sine, aj prenesi mi tu torbu do kola, ljubim te… Ja sam stariji čovek. Lako je Geriju, on je u najboljim godinama. Namignuo mi je, i odmah sam ga zavoleo. – Naravno, gospodine Herison – rekao sam, blago se naklonivši. – Bez tih sranja, molim te. Ja sam Džim. Kako se ti zoveš? – Volf. – Vuk?!Zajebavaš me?! Ja sam napisao roman pod tim imenom. Snimljen je čak i film, s Džek Nikolsonom! – Znam, gledao sam… I čitao… Pogledao me iskosa, u neverici. Geri se nakašljao. – Vuk je ne samo upoznat s našim radovima, već je i jedan od nas. – Kako to misliš „jedan od nas“ – upitao je Džim. – Vuk je takođe pisac. Džim me je odmerio od glave do pete. – O, neeeee… – zaurlao je teatralno, lupivši se dlanom po čelu. Nasmejali smo se, sva trojica. Čekala me je zabavna nedelja.
***
Geri je odseo u Gremersi Park Hotelu, ispred kojeg nas je sačekala lepa, sredovečna žena po imenu Džudi – predstavnica izdavačke kuće Vajnstin. Nosila je poslovni komplet, štikle i gotovo neprimetnu šminku. Kosa joj je bila isfenirana, sveže ofarbana u tamnu mahagoni nijansu. Geri joj je poljubio ruku i gotovo šapatom udelio kompliment na račun njenog izgleda. Džim nije mnogo taktizirao. – Ah, Džudi, Džudi, zašto moraš da izgledaš tako neodoljivo kad god se sretnemo? Zar ne znaš da mi to slama srce?! Džudi ga je zagrlila i poljubila u obraz. Smejala se, srdačno. – Zašto se ne udaš za mene i preseliš u Montanu? Šta možeš da izgubiš? Golubarnik od stana i neiskrene ljubavnike? Ispravljanje tekstova loših pisaca? – Smučila bih ti se za mesec dana. – Bah… Toga se i ja plašim. – Zašto ne želiš da odsedneš u hotelu s Gerijem? – Geri je dosadan. Zamaraju me njegove zen replike. Ja sam jednostavan čovek – volim hranu, piće i žene. Nemam živaca za religiju, politiku i fiilozofiju. – I to je filozofija. – Ti si pametna žena, Džudi. – Ne, ozbiljno, gde ćeš biti smešten? – Kod mog poznanika, čuvenog kuvara- Marija Batalija! Tip obožava moje knjige! Ima prazan stan iznad Baboa, svog restorana. Ostavio mi je ključeve kod šankera. Rekao mi je da mogu da jedem besplatno. Imam doručak, ručak i večeru dok god sam tu! Ko bi odbio takvu ponudu! A osim toga, znaš da sam ja amaterski kuvar. Možda maznem neke fore od njega. – Vidi ti njega – rekla je Džudi, obraćajući se Geriju. – On se već snašao u Njujorku! A kao fol traper, kauboj iz Montane. – Džim je kao voda, zauzima formu u kojoj se nalazi – zaključio je Geri. – Na ovakve zen replike sam mislio – procedio je Džim, uzdišući. Džudi ga je ponovo poljubila. – Okej, ja ću da popijem piće s Gerijem u lobiju, a mi se vidimo sutra. – Pazi se ti Gerija, stari je to švaler. – Ajde polazi, zar ne vidiš kako jedva čekamo da ti vidimo leđa – uzjogunio se Geri. – Gospodin Herison ide do…– obratila mi se Džudi. – Baboa – rekao sam. – Tako je. Hvala. – Ništa ne brini, Džud. U dobrim sam rukama. Vuk je pisac, jedan od nas. – Stvarno? Sta pišeš? – Poeziju i prozu. – Pošalji mi prozu – rekla je i uručila mi vizitku.
***
Babo se nalazio pored Vašington Skver Parka, u Grinič Vilidžu. Vožnja je bila kratka, ali se Džim raspričao, pa sam uspeo da saznam razlog njihovog boravka u Njujorku. Vil Herst, čuveni milijarder i filantrop, bio je veliki zaljubljenik u literaturu. Izdvojio je određenu sumu novca za pravljenje dokumentarca o „živim legendama američke književnosti“. Geri i Džim su tako proveli nekoliko dana na njegovom imanju u Kaliforniji, šetajući po proplancima, degustirajući vina i razgovarajući jedan s drugim. Filmska ekipa ih je pratila u stopu i beležila njihov dijalog. Desetine sati razgovora su kasnije svedene na sat i po zanimljivog, obostranog intervjua koji se odvijao pred prelepim pejzažima Herstovog ranča. Premijera filma bila je zakazana za kraj te nedelje, u Njujorku. Kada smo stigli ispred Baboa, Džim je izašao iz kola i rekao da ga sačekam. Ušao je u restoran i ubrzo se vratio noseći svežanj ključeva. – Jel možeš da mi poneseš torbu do gore, ljubim te? Popeli smo se uz stepenice predratnog taunhausa i Džim je otključao jedina vrata na prvom spratu. Ušli smo u mali, ali ukusno namešten stan. – Sasvim dovoljno – promrmljao je. – Odlična lokacija, srce Vilidža – rekao sam. – Jel En Vaj Ju, još tu? – Tu je. – Možda ošacujem neke studentkinje sa požarnih stepenica, kad izađem da popušim… – Šacovanje još nije zabranjeno – rekao sam, slegnuvši ramenima. Nasmejao se, grohotom,, a onda se zakašljao do te mere da sam morao da ga lupam po leđima. – Šacovanje još nije zabranjeno…– ponovio je kad se primirio. – Drago mi je što ću uskoro biti mrtav.
***
Narednog jutra dobio sam imejl od Džudi, s rasporedom za taj dan. Geri je imao nekakav sastanak u Udruženju Azijata Njujorka, u podne. Trebalo je da ga iz hotela odvezem do tamo, sačekam, i vratim. Posle toga sam bio slobodan do devet uveče, kada je trebalo pokupiti Džima ispred Baboa. As directed, pisalo je. Matori nije hteo da se zna gde ide, pomislio sam. Dovezao sam se ispred Gremersija u pola dvanaest i rekao uniformisanom vrataru da obavesti gospodina Snajdera o mom dolasku. Geri se pojavio posle pet minuta, u staromodnom, prevelikom odelu, ali drugačijem od onog u kojem je doputovao. – Dobar dan, Mister Volf. – Dobar dan, gospodine Snajder. – Idemo u… – …Ejža Sosajeti? – Tako je. – Tamo smo za petnestak minuta. – Savršeno. – Još uvek dobro govorite japanski? – O, da. Dugo sam živeo tamo. – Znam. Znam i da ste proveli nekoliko godina u budističkom manastiru. Za vas to nije bila instant filozofija, kao za druge bitnike i hipike? – Eh, da… Bio sam posvećen. I dalje sam. – Jel istina kako novajlije moraju da pokažu poverenje tako što ih monasi drže za noge iznad litice? – Živa istina. – Prošli ste kroz to? – Prošao sam i kroz mnogo teže lekcije. Zanima te zen filozofija, budizam? – Ne baš… – Koje ste vi vere, ako smem da pitam? – Ja sam ateista, odrastao sam u Istočnom bloku, to je bio standard, Ali i da sam odrastao na nekom drugom mestu, verovatno bih izabrao ateizam. – Ah, moji roditelji su bili ateisti, levičari. Kad sam im saopštio da ću se preseliti u Japan ne bih li se posvetio budizmu, prvo što su me pitali bilo je: „A šta su oni ikad učinili za narod?!“ – Haha, famozni „narod“! Levičarima su uvek puna usta te reči! – Baš tako. U tom trenutku stigli smo ispred Udruženja. Geri je izašao iz auta i zastao pored još uvek otvorenih vrata. –Jel misliš da bi ikad mogao pustiti neku veru u svoj život? – pitao me je. Odmahnuo sam glavom. – Ne. – E sad bih voleo da razmisliš o tome šta je to „Ne“ – rekao je i zatvorio vrata. Ne znam zašto, ali oteo mi se osmeh.
***
U devet uveče bio sam ispred Baboa. Oko pola deset, Džim je izašao iz restorana, mahnuo mi i zapalio cigaretu. – Samo da popušim jednu! – doviknuo mi je. Bio je obučen isto kao i prethodnog dana, samo je ispod kožuha nosio čistu, belu, platnenu košulju. Оbrijao se i začešljao ono što mu je preostalo od kose. Delovao je pripito. Završio je čitavu cigaretu u dva ili tri dima i seo u auto. – Imam dejt – rekao je. – Peta avenija i jedanesta ulica. – Opa! Bićemo tamo za desetak minuta. – Moja velika ljubav, iz davne prošlosti, iz praistorije… Brodvejska glumica. Ali neće biti nikakve akcije, suviše smo matori za to. – I emocije su akcija, još intenzivnija. – Ma jok, nema više ni toga. Previše je vremena prošlo. – Ali vam je ipak trebalo nekoliko pića pre nego što ste krenuli? – Namazan si ti, mali – procedio je. Ostavio sam ga ispred njene zgrade, oborio sedište i zaspao. Probudilo me je kucanje na prozor. Ispravio sam se i pogledao na sat. Ponoć. Džim je stajao pored kola i pantomimom tražio upaljač. Primetio sam i njegovu prijateljicu u pozadini. Starija žena, doterana i lepa. Smešila se. Izašao sam iz kola, poželeo joj dobro veče i pripalio Džimu cigaretu. Prebacio mi je ruku preko ramena. – Ovo je moj vozač, Vuk! I kolega, pisac! A ovo je gospođa Vivijen, moja neprežaljena ljubav! – Džim, opet preteruješ… – Drago mi je – rekao sam. – Takođe… Molim te, odvezi ga kući i pomozi mu da se popne u stan. Mnogo je popio. – Ne treba meni pomoć… Mogu da popijem još toliko! – mrmljao je Džim. – Nema problema, gospođo. Bez brige. Vivijen je zagrlila Džima, a onda smo ga zajedno smestili na zadnje sedište. Čim smo krenuli, Džim je delovao svežije. – Malo sam se pravio da sam pijaniji nego što jesam. – Što? Sudar se nije odvijao po planu? – Kao što sam ti rekao, mnogo je vremena prošlo. Promenili smo se, oboje. Kad god provedem neko vreme među umetnicama, brže-bolje se vratim konobaricama. One bar mirišu na klopu! Vozi me u neki bar! – Kakav? – Prljav, mračan i jeftin! Sa zagorelim hamburgerima, viskijem, džuboksom i sredovečnim osobljem! Zaputio sam se ka Ir Inu, najstarijem baru u Njujorku. Ir In je otvoren 1817, u taunhausu sazidanom 1770. Originalni vlasnik je bio crnac Džejms Braun, jedan od prvih oslobođenih robova, heroj Građanskog rata i bliski saradnik Džordža Vašingtona. Obojica se nalaze na čuvenoj slici Prelaženje reke Delaver, Imanuela Luca, čija je replika visila iznad šanka. Prepričao sam Džimu tu skraćenu verziju istorije Ir Ina, pre nego što smo stigli. Bio je uzbuđen. Insistirao je da mu se pridružim. – Parkiraj se! Vodim te na piće! – Nema smisla… ipak sam na dužnosti… – snebivao sam se. – E, pa i ovo je tvoja dužnost! Ovo je tvoja dužnost kao pisca! Našli smo parking mesto ispred samog bara i ušli. Dočekala su nas prigušena svetla, miris prženog mesa i točenog piva, bučan žagor. Bila je gužva, ali smo uspeli da se probijemo do šanka. Džim je naručio viski, a ja pivo. Neki klinci su nam ustupili dve visoke, barske stolice. Seo sam i podvio noge na prečagu između nogara. Džim je ostao na nogama i odmerio me. – Nemoj nikad tako da sediš u kafani. – Što?! – zbunjeno sam upitao. – Ako te neko udari, sigurno padaš – rekao je ozbiljno. Spustio sam stopala na pod, nasmejao se i podigao čašu u njegovom pravcu. – I? Kakvu poeziju pišeš – pitao me je iznenada. – Uglavnom narativnu, kao neke kratke priče u stihu. Mrzim rimu. Kako to da me pitaš baš za poeziju? Svi odmah pitaju za prozu. Poezija kao da nikoga ne zanima… Džim se udubio u svoju čašu, kao da razmišlja o nečemu važnom. – To je zato što ne razumeju poeziju – rekao je. – Svaka budala može da piše polupristojnu prozu. To se uči. Za poeziju treba dar, talenat, božanska intervencija… Pesnik se rađa, prozni pisac se pravi. Meni je proza donela slavu i novac, ali su moje pesme najintegralniji deo mog bića. One mi najviše znače u onom najdubljem, najintimnijem smislu, jedino njima se istinski ponosim kad stanem ispred ogledala. Naježio sam se dok je to govorio. Klimao sam glavom, ali ništa nisam rekao. Plašio sam se da bi mi reči zastale u grlu.
***
Primakla se i premijera filma „Upotreba prirode“. Subota uveče, osam sati, udarni termin. Bioskop Pariz, pored hotela Plaza i Central Parka. Nije to bila premijera na kakve sam navikao. Nije bilo crvenog tepiha i paparaca. Okupio se fini svet, učtiv. Džim me je pozvao da im se pridružim. Pristao sam. Sedeli smo u prvom redu, Džim, Geri, Džudi, Vil Herst i još neki ljudi koji su radili na filmu. Džim i Geri su razgovarali o umetnosti, religiji i filozofiji, prirodi i ekologiji. Razgovarali su odmereno, promišljeno, pažljivo, uvažavajući sagovornika. Imalo je šta da se čuje. Herstov plan je uspeo. Bio je to važan, istorijski zapis. Svetla su se popalila i publika ih je pozdravila aplauzom, ustajući sa svojih sedišta. Usledila je mini konferencija za štampu. Džim je zabavljao novinare, vodio glavnu reč, prijala mu je pažnja. A onda je neki golobradi novinar je rešio da upropasti atmosferu. Radio je za jedan od onih hipsterskih časopisa, Vilidž Vojs ili Tajm Aut. Obratio se Geriju, po imenu. – Geri, opšte je stanovište da Bit generacija, kojoj, iako to ponekad negirate, i sami pripadate, nije izdržala sud vremena. Sleng i način izražavanja Bit literature je potpuno prevaziđen i nerazumljiv današnjim čitaocima. Stavovi i vrednosti za koje ste se vi borili milenijalcima, kojima i ja pripadam, ne znače ništa. Kako danas gledate na bitnike i šta biste poručili mojoj generaciji? Nastao je muk. Džim je žvakao duvan i zurio u klinca. Videlo mu se na licu da misli isto što i ja. Kako bi slatko nalupao šamare tom klipanu. Vil Herst je pocrveneo. Džudi se smešila, ukočeno. Geri nije trepnuo. – Mnoge stvari za koje su se bitnici zalagali su do te mere prodrle u opštu kulturu da ti to, mladiću, možda i ne primećuješ. One su jednostavno deo svakodnevnice. Ti mi se na primer ne obraćaš sa „gospodine“, imaš dugu kosu, nosiš džins, ne nosiš kravatu na radnom mestu. Prepostavljam da si protiv ratova, veruješ u jednakost polova i rasa, imaš prijatelje homoseksualce, znaš da nam opstanak zavisi od zaštite životne sredine… Ti si bitnik, iako si milenijalac. A na vama je da pronađete nove izazove. Počeo sam da tapšem, jako, navijački. Džim mi se pridružio, a zatim i svi ostali. Klinac se pokunjio i ubrzo je napustio salu. Posle toga smo se potrpali u auto i krenuli u Babo. Mario Batali je insistirao da ugosti ekipu posle premijere i Džim je ubedio ostale da prihvate poziv. Dok smo se vozili, neko je započeo razgovor o literaturi. Pominjali su Frenzena i Letema, Judženidesa i Foster Volasa. Pomalo su ih hvalili, pomalo osporavali. Na kraju su se složili da je najveći živi američki pisac Tomas Pinčon, a najveći pisac „srednje generacije“ Džonatan Frenzen. – Ne bih se složio – rekao sam, iako me niko ništa nije pitao. – Ah, pa da – reče Džudi. – Vuk je takođe čovek od pera… Da čujemo šta misli mlada generacija? – Najveći živi pisac je Heri Kruz, a najveći pisac srednje generacije, doduše već pokojni, je Leri Braun. Muk. Niko nije imao pojma o kome pričam. – Leri Braun… Heri Kruz… – šaputali su. Gledao sam ih u retrovizoru kako sležu ramenima. Odlučio sam da prekinem neprijatnu tišinu. – Zavidim vam. Pred vam je mnogo nezaboravnih noći uz njihove knjige, ako me poslušate. Večera je trajala do duboko u noć. Ovoga puta im se nisam pridružio. Džim je nekoliko puta izašao da popuši cigaretu, i jednom da mi donese tanjir klope. Biftek i krompiriće. – Moraš da mi daš tvoju adresu, hoću da ti pošaljem „Vuka“, s posvetom. – Hvala, baš bih voleo. U tom nam se pridružila i Džudi. – Džimi, dragi, odlazim, moram da radim sutra. Zagrlili su se i zahvalili jedno drugom na svemu. Onda se okrenula prema meni. Pružila mi je ruku. – Bila sam ozbiljna za ono. Pošalji mi prozu. – A poeziju – rekao sam, gledajući u Džima. – Poeziju ne objavljujemo.
***
Džim mi nikada nije poslao obećanu knjigu. Verovatno se napio i izgubio papirić na kom sam mu napisao svoju adresu. Nedugo nakon toga je umro. Bio sam potresen, istinski. Gerija sam jednom video na televiziji. Pričao je globalnom otopljavanju i planovima Vlade za eksploataciju nafte i gasa na Indijanskim rezervatima. Rekao je da se tome mora stati na put. Stari, dobri Geri. „Ratnik svetlosti“. Tog dana sam otišao na posao u farmerkama, i bez kravate. Džudi mi je poslala mlak, neutralan komentar na prozu koju sam joj poslao. Nisam se ljutio, znao sam da ću jednog dana biti mnogo bolji. Zahvalio sam se, misleći da je to naš poslednji kontakt. Ali, nekoliko nedelja posle toga, stigao mi je paket od nje. Knjiga razgovora Džima Herisona i Geri Snajdera i DVD istoimenog filma. U knjizi se nalazila cedulja, ispisana penkalom: “Pročitala sam celokupan opus Heri Kruza i Leri Brauna. Uživala sam. Hvala ti. Džudi.” Nasmejao sam se. Imala je lep rukopis, ta Džudi.
VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.
postojano otporan, tvrdim: moje tijelo čini mi se kao jedna dekorativna laž; nimalo herojsko, pobjedničko niti revolucionarno, ono je više estetska nego epistemološka kategorija, narativna kategorija više nego koncept; dokaz da mogu samog sebe klasificirati; ono je prividno zapleteno rasulo, fokusirano uznemirujuća površina mase riječi, svedenih na shemu samog zadatka. stoga u njemu ne tražim savršenstvo: pretpostavljam ga na njegovoj vlastitoj propasti, odlučan na parketu ustanoviti što moje tijelo čini. uostalom, potpuno sam svjestan: bolan, razminutih kostiju – trunem.
***
san nam mijenja obličja. mogao sam biti neljudsko barokno popravljene fizionomije. mogao sam biti konstantno budan, strašno nasilan, biti onaj koji gleda, ne biti podložan pogledima. mogao sam stoga divljati, bludjeti. a mogao sam biti samo nezgrapne ali provokativne forme, lak i elegantan, razigran kroz mirovanje, ono za čime, promatrajući, žudiš.
***
noć je pa sam izvučen na krevet kao na obalu, spori po spori metar, potez po potez, kao i uvijek, naime mogu biti samo objekt da bih bio prisutan, kako bih mogao uopće ostati na površini. niz leđa mi se lije gorki sirup. u zatišju, gredu po gredu – ponovno mi sazdaju prsni koš. pod zakrpan trup, pod još uvijek navoštano platno umeću mi rebro po rebro od izdjeljane borovine, pa istom konstrukcijom pokrivaju tjeme. prepoznaješ građu dok smola kapa po zaliscima, po načinu kako spoj greda čuva sljepoočnicu, kako rub palube izbija nad očima u vidu obrva. niti jedno tijelo u prostoru nije ustaljeno niti učvršćeno, odgovorim, pa tako preduhitrim pitanje jesam li to ja. jesam li isti?
***
pokušam li, namjerno ili nenamjerno, učiniti od usana ikakav drugi izraz, hraniti ili govoriti – učinim sebe cijelog u jedan urez, posjekotinu u jednom dovoljno hitrom grču. drugim riječima, ukrutim kralježnicu u strog zarez, a održavajući taj oblik, odvajajući mogućnost da preduhitrim nekim slučajem isrcpljujuću bol od stvarnosti: bol teče niz meku krivulju između slabina prije nego se ukrute, a jednako kruto postanem blijed od pasa do koljena, pa potom još niže. u iscrpnoj šutnji tog napora, odozdo, dok prikujem tjeme uz tlo a trbuh uz zrak, naime, ovako razrogačen i bez treptaja, jasnijeg sam pogleda. potpuno sam ovisan o svjetlosti. potpuno sam obuzet. naime, grč je sveprisutan, i otkloniš li grč, otklonit ćeš i mene; sve će se urušiti, čitav ovaj stisak od peta do ramena, napetost straga, zarez u koji se pretvaram, osušit će se pjena u očima i ušima u nešto trajno. naime, ako i nisam uporna napetost tetiva, neugodna i nemoguća sila, a ako ništa drugo, štogod da proizašlo iz onog nedefiniranog pokušaja, ona sam najgora sklonost: podjednako aktivan i pasivan, odvažan i bezvrijedan, posvećen dokazati neku odanost.
TOMISLAV AUGUSTINČIĆ (1992., Karlovac), etnolog i kulturni antropolog, pjesnik i kritičar. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studij etnologije i kulturne antropologije te studij antropologije. Bavi se kulturnim radom. Vodio je seriju tribinu Krnja književnost u sklopu programa Književni budoar u klubu Booksa u Zagrebu, te seriju književnih događanja u Karlovcu, poput karlovačkog izdanja međunarodnog no-budget festivala 50 poems for snow. Kulturni je radnik. Piše književni kritiku za portal Booksa.hr, te neprofitne portale PLAN.et magazin i Aktiviraj Karlovac, te elektronički časopis Enklava. Objavljivao je također i plesnu kritiku (blog Plesna kritika) i društvene komentare. Piše poeziju i prozu. Rukopis „Ipak, zora“ nagrađen mu je 2020. godine nagradom Goran za mlade pjesnike pjesničkog festivala Goranovo proljeće.
Ima u lešniku tvojih zenica bliske, tople ikonografije u koju bi se svaki hudi monah besmrtno zaljubio. Ali ima i čaranja pre Hrista, duboko polegnutog u pamćenje kolena. Poput boginje koja upravlja elementima prirode, pokrećeš molekule moje telesnosti svojom vanljudskom lepotom.
Tako te vidim. A nevremeno biće koje stanuje u tvom telu, po meri neke seljenske šale, ništa o toj raskoši ne zna. Krasota nesvesna sebe, najvrednija je i najbolnija onome koji ume da posmatra.
Znam da obnoć odlaziš krišom u svoj tajni manastir. Da ležeš na kameni krevet, pretvaraš se u snežnost i zaštitnom belinom pokrivaš snove dece koja su ti dodeljena na čuvanje. Znam da se posle vraćaš u svoju biografiju, neposredno pred svitanje. I da niko u tvojoj kući ne sluti gde si to bila. Moja naklonost prema tebi nije od ovoga sveta, jer te nisam u njemu prvi put zavoleo. Ali te u ovom svetu uvek prepoznajem. Kao što poznajem tvoju zavetnu potrebu da dušu jednog malog naroda koji odavno ne zna ni kuda ni kako, zatajenu poput čardaka na dnu mora, svojim novim prinošenjima probudiš.
***
TELEFONSKI BROJ
U mom nedavnom snu, otac ima jedan broj na koji može da pozove Miroslava Antića. On se odaziva na poziv u predratnom Mostaru, u hotelu „Ruža” kroz koji promiče mali potok. Iako je i u tom snu odavno mrtav, Antić se na ovaj broj uvek javlja. Otac ga ponekad zove i priča s njim. Miroslav bi stalno nekud da krene, a moj stari mu uz osmeh govori – sedi tu, gde ćeš tako pijan. Kažem ocu: ostavi mi taj broj, kada umreš da mogu ponekad pozvati Antića. Da ne bude usamljen. Stari blago odgovara – hoću.
***
SLABLJENJE
Zatvaraš se u neku od zamišljenih utočišnih odaja svoje pretpostavljene suštine svog strpljivo dizanog hrama sumnjajući sada i u odaju i u objektivnost rama za njen prostor i u sebe koji se zatvara i u svoje prvo lice singulara i saobražavaš toj sumnji sasvim opipljiv kvalitet oproštajnog bola koji nervima još primaš u nepoverenju za kakvo je kadar samo čovek hronično odat poverenju uznemiren zato što u odaji nema upravo nikoga ko bi mogao da nasloni glavu i podeli s kamenom zamor na jednake časti kao što se deli hleb pa se teško prepuštaš i pomireno čekaš dok se odaja preobražava u trbuh a ceo svet za koji si mislio da ga poznaješ postaje končić jedne iskrzane uspomene
***
EKLIPSE
Ispred nas je pomračeni mesec, iza nas zatamnjeno sunce. Filter pod nebom menja dnevnu svetlost tako da posmatraš svoje telo iznutra. Primirićemo se. Izmirićemo se. Odbolovati što je naše. Vidoviti su uvek poboljevali između dve eklipse. Potom ćemo se preobraziti.
***
POVRATNICI
Onaj sam kojeg ne zanima da ćutanjem stekne bilo kakvo preimućstvo, niti snagu nad tobom. Želim samo da te ponovo upoznam kao meni rođenu. Ako prisloniš dlan na bubanj u mojim prsima, osetićeš da je to tvoj maternji ritam. Ako spustim uho na damar u tvojim grudima, biće jednako.
Sastaviti mnoge krajeve i početke, u jednom klupku života, veština je onih koji odano vole. Zagristi bez računa u gorko jezgro divljine u drugome. Pitomina se sama otkrije kada uzajamno prihvatimo širenje neukroćene vegetacije duše.
Onaj sam kojeg nećeš videti u drugoj doslednosti osim u istrajnom vraćanju tebi i radosnom prepoznavanju svake tople vidre u bujici tvoje najdublje prirode.
Naša su tela popis prilagođenih priča koje smo pripovedali javno i onih željenih, koje smo bezglasno izgovarali u molitvenom tajanstvu srca. Naša su tela sabir doživljenog, dostupnog i nedohvatnog, a ništa naše zaista nije osim mogućnosti da opet načinimo zajedničke ureze u zlatnom linoleumu postojanja.
Ti i ja smo povratnici u ljubav. Negde posred karlice univerzuma nalazi se mesto s kojeg još nerođena sunca sanjaju naše nepočinjene greške.
Potrošiće se večnost ovog leta. Potrošiće se i prilike za moja upoznavanja s tobom. Ali voljenja kao zamajci koji neprekidno pokreću mlade svetove, ostaće i onda kada ni tvoja ni moja snaga ne budu više u službi održavanja ove stvarnosti koju cela čovečanstva drže za jedinu.
MILOŠ ZUBAC rođen je 10. februara 1976. godine u Novom Sadu. Književnik je i muzičar. Magistralno pesnik i esejista, a pobočno – prozaist. S godinama sve više nastupa kao kantautor i scenski pripovedač. Sebe vidi kao Pesnika s muzikom. Esejističke priloge i poeziju objavljivao u književnoj periodici: Krovovi (Sremski Karlovci), Rukovet (Subotica), Luča (Subotica), Stanje stvari (Novi Sad), Letopis Matice srpske (Novi Sad), Akt (Valjevo), Bosanska vila (Sarajevo). Objavio zbirke poezije: „Vilindar” (Bistrica, Novi Sad, 2001), „Poezika” (Stylos, Novi Sad, 2003), „Flor Y Canto” (Beogradska knjiga, Beograd, 2008), „Sigurnost vatre” (Kulturni centar Novog Sada, 2013), „Kralj na kiši” (Rabic Art, Sarajevo, 2017). S Danilom Vuksanovićem objavio knjigu „Duali” (Futura, Petrovaradin, 2007). Objavio dokumentarnu muzičku hroniku „Rezervna kultura” (Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2016). Objavio književne studije: „Molitve Desanke Maksimović” (Srpska knjiga, Ruma, 2008; izmenjena i dopunjena verzija magistarskog rada); „Poetika Duška Trifunovića” (Besjeda, Banja Luka, 2013; doktorska disertacija). Priredio knjige: Duško Trifunović „Teška industrija”, Rabic Art, Sarajevo, 2019; Pero Zubac „Mostarske kiše i neka druga zemlja”, Rabic Art, Sarajevo, 2020. Po njegovoj zbirci pesama POEZIKA danas se zove internacionalni muzički festival u Novom Sadu i Kotoru. Od početka stoleća predvodi muzičku družinu Prkos Drumski. Poezija i proza prevođene su mu na engleski, francuski, nemački i slovački jezik. Prvi je dobitnik nagrade „Strune od svetla”, za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u bluz i rok muzici.
čovjek-časopis 