čovjek-časopis

ZEMNI PRTLJAG RADMILE LAZIĆ

Kao dobitnica dve značajne pesničke nagrade koje nose imena pesnikinja lirske, (neo)romantičarske provenijencije, najpre „Desanke Maksimović“, a prošle godine i „Milice Stojadinović Srpkinje“, Radmila Lazić bi svakako, bar u nekom aspektu svoje poetike i poezije, morala biti i deo te tradicije. Pogotovo one koja se oslanja na kreativno preoblikovanje usmenog nasleđa srpske lirike, njenih motiva, toposa, formuličnih situacija, retoričkih figura, svojevrsnog građenja pesničkog sveta lirske junakinje, dominantnih emocija, raspoloženja i atmosfere koji prožimaju upečatljive pesničke slike što se prelivaju iz zbirke u zbirku naše autorke.
Ovo posebno naglašavam jer izbor pesama za koji sam se ovom prilikom opredelili nastoji da prati baš tu, zašto ne reći, lirsko-metafizičku liniju ove poetike koja je, iako oduvek prisutna u pesništvu Radmile Lazić (sa izuzetkom njene prve tri zbirke To je to, 1974; Pravo stanje stvari, 1978. i Podela uloga, 1981), nekako bivala nedovoljno uočena i skrajnuta. Prednost je otpočetka, a posebno od zbirke Priče i druge pesme (1998) i zatim Doroti Parker bluz (2003), kao i uticajne antologije savremene ženske poezije Mačke ne idu u raj (1999), dobila njena poezija kolikvijalnog, urbanog izraza i radikalno feminističke orijentacije, što je rezultovalo i zapaženom recepcijom izbora na engleskom i nemačkom govornom području poslednje decenije.
To je, po mom mišljenju, unekoliko dovelo do neke vrste nepotpunog sagledavanja i tumačenja, a potom i vrednovanja poezije Radmile Lazić u celini, kao i njenog često redukcionističkog svođenja na „savremeno uputstvo“ za emancipaciju žena i njihove nesputane seksualnosti, dok su je pojedini kritičari po radikalnom avangardizmu poredili i sa Rastkom Petrovićem. Mišljenja sam da se ovaj tip buntovničkog i polemičko-političkog diskursa u rodnom smislu ne može razumeti ukoliko se ne osvetli i bar u glavnim crtama ne protumači taj, nazovimo ga, lirski, “tradicionalniji”, ispovedniji tok pesništva Radmile Lazić. A on otpočinje danas pomalo već zaboravljenom zbirkom pisanom na početku ratova na prostoru bivše Jugoslavije Istorija melanholije (1993), preko zbirki koje su uzete za ovaj izbor u okviru strukturisanih pet ciklusa: Iz anamneze (2000), Zimogrozica (2002), In Vivo (2005), Magnolija nam cveta itd. (2009), sve do poslednje pod nazivom Crna knjiga (2014), u kojoj se na nov način variraju i dodatno značenjski osnažuju karakteristični aspekti iz prvopomenute zbirke.
U tom smislu postavlja se pitanje da li su i kako su ta dva pesnička i dvojnička glasa kompatibilna, idu li ona naporedo, jedan za drugim, prekrivajući se i kamuflirajući, ili se međusobno nužno isključuju? Pri tome pod (neo)romantizmom ne podrazumevam spomenarsko-dnevnički intimizam poveravanja čitaocu, već temeljnu, egzistencijalnu koliziju između pojedinca i ravnodušnog, a izvorno neprijateljskog civilizacijskog, socijalnog, političkog, nacionalnog, porodičnog, kulturološkog i svakako rodnog okruženja. Uz to, romantičari su prvi poeziju podigli na pijadestal autonomnog univerzuma koji je u potpunoj saglasnosti sa njihovom idealnom poetskom nutriom, sa elitističkom etikom srca, služeći toj istoj poeziji kao idealnoj dragoj, kao kobnoj nužnosti.
Ispovedno-introspektivni modus predstavlja glavni oblik izražavanja savremenog senzibiliteta romantičarske pesnikinje kroz njen dijalog sa sobom i svetom, i stoga često obraćanje samoj sebi kao „onoj drugoj.“ Takav vid samogovora u poeziji Radmile Lazić nužno je povezan i sa elementima vlastite i ntuđe biografije (osobito pojedinih pesnikinja i pesnika: Emili Dikinson, Ane Ahmatove, Marine Cvetajeve, Silvije Plat, Gvendolin Bruks, Teda Hjuza, Josifa Brodskog, V, B. Jejtsa, itd.). Ujedno, pesničke posvete i intertekstualne reference u mnogim pesmama funkcionišu kao forme eksplicitnog citata, naročito u zbirci Iz anamneze. Medijum prirode u kom se najčešće odigrava suočavanje lirske junakinje sa ozledama i duševnim, ali i telesnim bolom – takođe nas dovodi u vezu sa modernizovanim poetskim romantizmom, ali se otklon od njega upravo vidi u svojevrsnom literarizovanju, artizmu i pastiširanju pojedinih karakterističnih toposa koji su krasili (neo)romantičarske autore i autorke, uprkos spontanom, neposrednom i naoko prisnom pesničkom jeziku i iskazu naše pesnikinje.
Konstatovala sam da je ovakav tip poetskog diskursa artikulisan u svojim najbitinijim aspektima u zbirci Istorija melanholije, koja nosi mnoge autentične poteze pevanja Radmile Lazić. Kasnije, tokom ostalih ciklusa, oni se razvijaju i formalno i motivski, prelaskom na narativni, dugi stih, ili na pojedine groteskno-magijske postupke, da bi se u poslednjoj zbirci Crna knjiga ponovo vratili izvorištu Istorije melanholije. Zanimljivo je da se ovde ne pojavljuju deklarativni i angažovani iskazi pesnikinje povodom tragične ratne situacije, već naprotiv, melanholnična i gotovo asketska svet o „životu bez života“ i „smrti bez smrti“, kako stoji u motu iz Tereze Akvilske. Određivanje vlastite subjektivnosti kroz unutrašnji bol, elegično sećanje na bivši život i aktuelna situacija beznađa čini lirsku junakinju veoma ranjivom, krhkom, udaljenom od spoljnjeg sveta. Međutim, to joj ujedno ostavlja prostor da pažljivo osmatra sebe i detalje koji za nju imaju posebno značenje, lica koja vidi kao snoviđenje, kao ljude-sablasti. Ova naglašeno introspektivna dimenzija podseća nas na molitvene prozaide i crtice Isidore Sekulić i njen izbor samoće kao egzistencijalnog opredeljenja. I povrh svega, na složeni doživljaj ljubavi prema muškarcu koji se kreće od nežnosti i nemosti, preko ozarenja i strasti, idealizacije – do stradalništva i rastanaka.

Smiraj dana i osvajanje noći,
ukus usne, ukus voća,
pev kosa, istezanje mačke…

I još hiljade zvukova i pokreta,
i hiljade drugih znakova
činiće ti se poznatim,
kao da si ovde već bila
a sada se samo sećaš.
(„Ponavljanje“)

Na moj bivši život pepeo pada,
sve manje nazirem kuće, stabla.
Kroz gustu maglu hodim,
nigde dima iz dimnjaka,
dušu da sklonim.

Kroz mrtav grad koračam.
(„Elegija“ II)

Da je već sve za mnom;
i osmeh onog mladića
tada tako drag
i ničim zamenjiv.
(„Žensko pismo“)

Lirska junakinja intuitivno oseća proticanje vremena i svoga sopstva u njemu, registruje ograničenost ljudskog postojanja u telesnim okovima, iako je ljubav podvaja iznutra, kroz stalno žrtvovanje i gubitak, muke požude i bola, kroz uzmicanje i strah, svesno odricanje i potpuno predavanje osećanju trajnog gubitka. Ujedno se, međutim, u tako koncipiranoj lirskoj svesti postepeno rađa otpor i bunt, mogućnost da se takva egzistencijalna situacija prevlada drugačijim tipom pesničke figure koja objektivizuje dominaciju i oštru kritiku tako postavljenih rodnih uloga, bez obzira da li je u pitanju žena, ljubavnica, supruga, majka ili pesnikinja. Sve ove figuracije objedinjene su upravo u nekim pesmama iz kojih će se kasnije izroditi zbirka Priče i druge pesme u kojima žena svojom drugačije postavljenom, emancipanovom ulogom predstavlja opasnost za muškarca, izazov i provokaciju za zajednicu u kojoj živi, gordost kojoj se teško može suprotstaviti.
Takođe je bitno naglasiti da se pored najčešće simboličke relacije ja/kuća/priroda često pojavljuje stalno obraćanje zamišljenom/stvarnom ti adresatu (kao kod Isidore ili Danice Marković), kroz uvođenje simboličkih instanci transcendentnog slušaoca/slušateljke (Gospod, Otac, Gospa, pominjanje biblijskih junakinja Marte i Marije), npr. u pesmama „Zemaljska dobra,“ „Drugo carstvo“, „Istorija melanholije“, a kasnije i u pojedinim pesmama poznih zbirki, osobito frekventno u Crnoj knjizi. Skupljajući reči „kao pečurke“ u pesmi „Kućni radovi“ posvećenoj Emili Dikinson, autorka ocrtava specifičan prostor pripadnosti, hronotop svojevrsne „sopstvene sobe“ (kasnije će to biti i različiti urbani ambijenti), u kojoj, odeljena od sveta, ali ga pažljivo osluškujući, transformiše svoju osetljivost u satirični govor i cinizam, menjajući vlastiti odnos prema nekadašnjem iskustvu. U Pričama i drugim pesmama povređena žena progovara o svojim frustracijama i sazrevanju, o zamrzavanju emocija, raskidajući u najvećem broju pesama sa romantičarski intoniranim govorom. Oblikovanje dvopolne ili dvostruke naracije iz muške i ženske perspektive, koja je ujedno oporija i bliža muškom modusu, redak je primer u savremenoj srpskoj poeziji novijeg doba, jer se izmeštanje tradicionalnih, patrijarhalnih uloga odigrava simultano, iz pesme u pesmu (poznate pesme „Brak, „Preljuba“, „Žensko pismo“).
Ipak, ona vrsta senzibiliteta koju sam odredila kao ispovedno-introspektivni modus sa težnjom ka lirskoj objetivizaciji, uvek je čini se prisutan kao neka vrsta podteksta i duplog dna i u ovim pesmama. Sve više, naša pesnikinja artikuliše topos ars poeticae, koji sada ženu, a ne više muškarca vezuje za stvaralački čin, da bi na oltar toj i takvoj ljubavi položila sve što ima ili je mogla imati u stvarnom životu. Zato smatram da je taj asketsko-molitveni tok poezije Radmile Lazić jednako moćan kao i onaj feministički, te da ovog drugog bez onog prvog ne bi ni bilo:

Uzaludan posao, Tvorče.
Vrt u cvatu, vrt pod injem.
Leptiri i pčele,
Ptice i zveri.
I sve što gmiže.
Kontinenti, arhipelazi.
Duboke vode tvoje imperije.

………………………………………….
Koja, koja je cena da umuknem ?
(*** Iz anamneze)

Ironično pitanje s kraja upućeno Gospodu jeste molitva za „žeđi njegovog mastila“, ali ujedno i vapaj za prestankom govora, koji je određuje kao biće blisko Stvoritelju. A on ima samo jedno ishodište – prisustvovanje vlastitoj smrti, kako se kaže na drugom mestu. Ogoljavanje vlastite samoće i nepripadanja sebi i drugom u zbirci Iz anamneze („Moj nije niko i ničija nisam ja“) nagoveštava pesme iz Crne knjige u kojoj je gotovo dominantna nihilistička projekcija vlastitog subjekta i bivstvovanja, čak i u prostorima transcendencije, u raju, u nekoj iznenada iznikloj Atlantidi, mestu željenom i skrivenom prema kom se putuje čitav vek, kao prema Itaci.
Jedna od najlepših pesama u ovoj zbirci je svakako „Dirni me“, koja, kao i mnoge druge pesme počinje direktnim citatom, stihom iz Brodskog „Dirni me – i dirnućeš čičak suvi“, dok se pesma oblikuje kao samostalna poetska replika iz ženske perspektive. Duša je beskrajna, ali je isto takvo i telo koje je ujedno i granica i mesto prelaska na drugu stranu, tačka razmene identiteta u drugom biću, vremenu ili prostoru, pa ipak sačuvano:

Istina, duša nema ograničenja.
Ali ni ono što zovemo telo,
Ne završava se kožom
Da bi žudelo za milovanjem bez pokrića.
I ono bi da se izlije iz sebe samog.
Možda u drugo telo ili vreme,
Ne gubeći sebe –

Prividno nežna i melanholnična intonacija ove pesme svedoči u prilog lirske percepcije sebe i odnosa sa muškarcem. Pa ipak, to je samo prividni, trenutni utisak, da bi se ironičnim senčenjem ukazalo na već pomenutu gordost lirske junakinje i njeno istrajavanje na drugačijem obliku ponašanja od očekivanog i poželjnog („Pokorna kao zrno pirinča u tanjiru / Nikada nisam bila, /Pa zašto bih sada, / Kada nisi više u meni ni plamen ni ugarak“).
„Naše su oči sada udžbenici, leksikoni, katalozi, albumi./Ne više, durbini, dvogledi, kamere i foto aparati“, konstatuje Radmila Lazić u uvodnoj pesmi „Sve viđeno“ svoje dvanaeste po redu pesničke zbirke „Zimogrozica“ (2002), odnosno u ciklusu „Zimski rukopis“. Ovim stihovima negira se veristička i fotografska osnova pesničkog doživljaja, a naglašava dubinsko svojstvo sećanja i temporalnosti, raznolikih bivstvovanja subjekta u vremenu i prostoru. Jer fenomen „već viđenog“ preokreće se u metaforu „svega viđenog“, što prouzrukuje svojevrsno zasićenje i umor od iskustava ženskih, ljudskih, pa i pesničkih. Posle naglašeno feminističke zbirke Doroti Parker bluz, pesnikinja donekle menja kako pesničku perspektivu permanentnog, dinamičnog sukobljavanja sa konvencijama koji oblikuju žensku personalnost, tako i osnovno raspoloženje prema vlastitom pesničkom jastvu.
To ne znači da u tri ciklusa ove relativno obimne zbirke „Sve viđeno“, „Zimogrozica“ i „Ništa više ne moram“ nema polemičkog, provokativnog, proklinjućeg i buntovničkog tona sa kojim smo se srodili osobito posle zbirke Istorija melanholije. U njoj se svakako nalaze zameci i ovakvog pesništva drugačije autopercepcije lirske junakinje. On je sada, međutim, umekšan posebnim melanholničnim štimungom koji se graniči sa osećanjem egzistencijalne dosade i slutnje smrti, tog temeljnog osećanja modernog čoveka, a upravo potiče od gubitka romantičarske koncepcije sveta ispunjenog smislom.Njegova okrnjenost i odsustvo, zazivanje slika nezaborava upravo su u vezi sa temom onemogućenog i ironizovanog, pa i karikiranog Erosa, koji lirskoj junakinji preti svojom zastrašujućom snagom umrtvljavanja i potištenosti: „Ništa više ne moram. /Na ruševinama mogu da sedim/Kao vrana na gumnu./A mogu i da zidam /Novu kulu u vazduhu – /Ne stajući stopalom na žar“. Pesnikinjin životni rezime ne svedoči dakle samo o „zimogrožljivoj“ rezignaciji („Sve za čim žudim“, „O, biti sama“, „Veče“, „Mesečeva sonata“), već joj donosi taj novi kvalitet trezvenosti, opreznosti, racionalnosti i izbegavanja podređene rodne uloge.
Možda upravo postupkom polemičke tematizacije poezije naspram iluzije života Radmila Lazić pokušava da usaglasi dva prisutna glasa svog prvog lica: patničkog vapaja vazda željnog ljubavi i figure prividno žestoke i tvrde, opore, samosvesne manipulantkinje vlastitim i tuđim osećanjima, koja svoju duhovnu ali i rodnu nadmoć nadmoć upravo vidi u izazovu pesničke reči, čak i kada se osipa, izneverava je: „Opadanje muzine kose, draže mi je, /Od rimovanja sa samom sobom“ („Stvaranje“). To ne znači da pesnikinja i njena muza prestaju da nadahnjuju i stvaraju, već da se bitno promenio njihov odnos prema nekadašnjem objektu želje. Sada je on privlačan više kao rekapitulacija pređenog egzistencijalnog puta, kao simbolično „mačje oko“, na nezaustavljivom putu prema kapiji na koju svako ulazi samo jednom, i svako na svoj način.
Pesme četvrtog ciklusa „Uzimanje mere“ najvećim delom potiču iz zbirke In vivo koja, na veoma originilan i začudan način priziva u svest čitalaca i mitsko-folklornu grotesku karakterističnu za poetiku Novice Tadića. Motivski, ona je okrenuta ispitivanju osetljivog i kulturno moćnog modela odnosa između majke i ćerke, sa svim složenim psihološkim posledicama naročito po ovu drugu. Ujedno ta tema preispitivanja i sameravanja različitih ženskih identiteta, po cenu obožavanja ali i obostrane destrukcije omiljena je upravo u ženskoj postmodernoj književnosti (npr. u pesmama „Tragetkinje“, „Rađanje“, „Vedrila i oblačila“). Na leskičkom planu, Radmila Lazić se leksički približava ironizovanoj i fantastičko-oniričkoj usmenoj tradiciji u kojoj su, kao i kod Rastka Petrovića ili Novice Tadića, ovi ključni odnosi za razvoj ženske ličnosti, kćeri, dati u vidu sukobljenih sila animoziteta i borbe za dominacijom i prevlašću:

Baji mi, baji !
Kroz sito me svoje prosej,
Muzo, grbava majko.

Kao mesečinu.

Na polje,
Na njivu belu.

Da niknem u reč,
U viljušku i nož.
(„Prizivanje“)

Peti ciklus „Očajni psalam“ simbolički rezimira osnovne motivsko-emocionalne registre i semantičke smernice poslednje zbirke Crna knjiga. Slično čuvenoj zbirci Desanke Maksimović Nemam više vremena, u potpunosti se artikuliše promenjen položaj lirske junakinje zbog neumitnog osipanja vremena. Svet je ostao isti, zatvoren i nepodeljen, i u nekoj zaustavljenoj, večnoj vremenskoj tački celovit. A opet se, zbog drastične izmene u njenoj svesti i osećanjima sve promenilo, i kao da se i ono bivše, i sadašnje, pomerilo i izmestilo u neku udaljenu, izdvojenu ravan sećanja, koja je istovremeno i prisutna i odsutna, i koja samo stihovima može delimično biti dosegnuta iz perspektive tzv. negativnog totala ( pesme „Očajni psalam“, „Nigde“, Niko“, „Neko je umro“, „Rekvijem“, „Dođi noći“).

Nigde u koje ću stići
Beščulna – neranjiva,
Nigde, neznano Nigde,
Moja obećana zemljo!
Na mom kraju.–––
Na mom početku.
(„Nigde“)

Taj prelazak preko praga u nedohvatni svet, predsmrtno osećanje i osama, sumnja u boga, pesnikinjine konvulzije između bunta i skrušenosti, između vere u čoveka i želje da više nikad ne bude stvoren, metaforizacija pesme sa „crnom rakom“ – prisutni su, kako smo videli, u pesništvu Radmile Lazić već od samih početaka. I u ovoj zbirci pojavljuje se niz tipoloških srodnosti, reminiscencija i eksplicitnih citatnih upućivanja na srpski i evropski (neo) romantizam, pre svega na Zmaja, Branka Radičevića ili Đuru Jakšića. Tu se pre svega misli na autopoetički sloj pevanja oličenom u majčinskom odnosu prema pesmama, odnosno doživljaj tragičnog konflikta između lirskog subjekta i sveta, kao i na pokušaj da se poetski identitet utemelji u nečemu drugom izvan jastva: „Da uzletim iz sebe / Da se napustim!“ Zbog toga žensko i pesničko učešće u kulturi i istoriji, opterećeno zemnim prtljagom svega navedenog, u trenutku izdvajanja subjekta iz negdašnje idealne celine, još tragičnije pokazuje udes pesničke egzistencije i konačnost gole istine, „jada mog“.

______________________________________________________________________

BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ rođena je 1960. u Beogradu. Predaje na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književnoistorijske, teorijske i komparativne studije, kritiku, poeziju i lirsku prozu, prevodi sa slovenačkog i engleskog. Priredila više knjiga srpskih pisaca. Objavljene stručne i naučne knjige: Poetika Mirana Jarca, 1987; Linija dodira, 1995; Nasleđe sumatraizma, 1998; Srpski ekspresionizam, 1998; Kritička pisma, 2002; Raskršće metafore, 2004; Pobuna protiv središta, 2006; Oštar ugao, 2008; Rasponi modernizma, 2011; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (koautor i priređivač sa M. Radovićem i V. Gvozdenom), 2011; Pesma u prozi ili prozaida, 2012; Čist oblik ekstaze, 2019. Antologije: Srpske prozaide – antologija pesama u prozi, 2001; Nebolomstvo – panorama srpskog pesništva kraja 20. veka, Zagreb, 2006.
Poezija i lirska proza: Beskrajna, 2005; Zaručnici vatre, 2008; Isijavanje, 2009; Lekcije o smrti, 2013; U obruču, 2017. Dobitnica je nagrada: „Milan Bogdanović‟, „Isidorijana‟, „Gordana Todorović‟, Zlatna značka KPZ Srbije, „Đura Jakšić‟, „Vasko Popa‟.