čovjek-časopis

POZOVITE Д SLUŽBU

Nisam mogao dugo da te nađem, ni u dnevnoj sobi, ni u Gradskoj bolnici na hematologiji, ni u igralištu kod Mrše, ni na Medaku, ispred Super Vera, u prodavnici zdrave hrane, kod frizerke, kod Koste, ispred Tabora, Olimpa, ni u Kupatilu, na svim mestima koja su sadržala tačke i boje bledih uspomena spremne da se u njima iscrta tvoje loptastovaljkasto telo. Nosorog sam, ukršten sa slonom da bi bolje mogao da tuguje, biće što voli i mrzi to arhinaricanje koje traje sekundu, a oseća se posle čitavog dana. Ridanje u snu sastavljeno je od radne akcije usta, grudi, ruku, crvenila grla, napora žica, slabopečenih očiju, ždrela, temena glave, rasprave, molbe za pomoć, odrona u grudima, tkanine jastuka, povijenog repa, sigurnosnog omotača kreveta, na tri polovine rastavljenog jezika, noćnih strija i rezova po koži, odrona u nutrini, ispečena pa raskucana, izmrvljena i smrznuta, gusto koncentrisana stvar. Dolazim do šatronepoznate, debele prilike koja se smeje, čim shvatim da sam to ja počinje udvojena kukanjava, ja Ja u niskim, debeljak iz sna u višim jecajevima. U novčiću sa dve glave, u kocki leda zarobljen osećam i posmatram to osećanje, prozor probijen u meni tamo gde ga nikada nije bilo, prozor što gleda na dvorište u kojem se deca tuku po ćoškovima do krvi. Govorim – lepi moj tatice.
Navire lucidnost, sa njom uvek letenje, ispresecano, jadljivo puzanje figurice u Monopolu, od mesta do mesta, koja prazna polja overava jedno po jedno u vazduhu pre nego što se negde jednom zaista zadrži da plati ili se skući. Bedna vertikalnost i imitacija leta ptica vredna sitkom laugh tracka. U praznom nebu usred otpatkastih šuma u okolini Beograda želim da te pozovem, hoću da bude jedan sat popodne. Uzimam mobilni, ruka kratka i bela, telefon iz GTA V. Završi mi ideju za priču – mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak, čim je napunila osamnaest godina; mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak, čim je napunila osamnaest godina; mladić se vraća u selo da pozove devojku na sastanak, čim je napunila osamnaest godina. Odlagao sam da te pitam o kraju i detaljima, početak razgovora je postajao refren, magijski sam verovao da odmicanjem produžavam naše vreme. Okrećem broj 06tatatatatata i tri tona, deca nepostojećeg broja mi ulaze u susret. Katkad i malo zvonjave, delić rifa iz Hotel California, pesme prizivanja i izazivanja demona. Pojavi se i stari znak izostanka slike sa malih ekrana preda mnom, krug sa prugama svih mogućih boja, uzdužnih i poprečnih, verski znak prvih milenijalaca, izrepak, ledeni breg koji danas lako pobeđujemo hiljadama ekrana na javi, forom koja često zariba u snu.

– Pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo pokušajte kasnije. –

– Pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo pokušajte kasnije. –

Probijam inadžijski granicu, nastavljam dalje i dublje, započinjem dvoboj.

– Ali želim da pozovem svog oca, on je mrtav. –

– Ako je, i treba da bude –

Kako taj glas Дemonovati, a ne biti sasvim Д pred njim? Iščupan i raznesen дmnski mirnom čistoćom, frekvencijom šmirglom odsviranom na дebeloj žici za gitaru, frekvencijom monske дemoničnosti, probijen дeburgijom, glasom rogova na okupu, glasom ispeglanih crnih zastava i skorelog mraka, u isprskanom srcu, дubokoj, дobroj staroj iskopanoj Д rupetini sa balvanima podupiračima, zaćutim pred snagom дema i дugi, дuboki vokali probijaju teme vašarskim meračima snage, Д se ne da monski prepričati, iskusi se дeugroženom kožom istetoviranom sitnim tačkicama iznutra, Д se čuva u kanalićima uha, u do vrha napunjenim rupicama za strah u pršljenovima za koje дoktori ne znaju čemu služe, takvi glasovi napune ДmNski Nitro, ubrizgani u srž koja bljesne i sasvim se ugasi – tajni, noćni, crni vatromet. Budim se okupan znojem, a to više ništa ne znači, toliko su svi ljudi na svetu istom tom vodom okupani.

______________________________________________________________________

MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.