ASIZI MILOŠA CRNJANSKOG: APSOLUTNI PROSTOR IMAGINACIJE
Asizi je grad u Italiji koji se opisuje u istoimenom eseju Crnjanskog. Na početku teksta diskretno se skreće pažnja putniku na dva puta koja vode u Asizi, odnosno u dva Asizija u koja se može stići. Crnjanski ovde pravi razliku između stvarnog prostora grada i umetnog prostora njegovog komercijalizovanog odraza.
Priče vezane za grad svakako učestvuju u stvaranju njegovog konačnog opisa. U izvesnom smislu, današnji Petrograd i nije kompletan bez onog značenjskog sloja koje su mu podarili Gogolj, Dostojevski, ili, čak Harms. Ili kako Svetlana Bojm primećuje, u Petrogradu su česte podudarnosti između čitanja i hodanja, i veoma je teško razlikovati stvarni Petrograd i gradski mit. S druge strane, prateći turističke brošure ne krećemo se u parametrima grada čiji se prostori otvaraju ka daljinama, niti se u njima stvarnost na neki način širi kroz bogatu fikciju kao u Petrogradu klasične ruske književnosti. U ovom slučaju pre će biti da se nalazimo stešnjeni u komercijalizovanim prostirima kartonske turističke zemlje. To je prostor udešen tako da predstavlja najprezentabilniju, veštački konstruisanu sliku onoga što turista očekuje, a priče vezane za grad pripremljene su kao gotov proizvod kojim se može trgovati. Kao što ocenjuje Živan Filippi, „turistička zemlja je dvodimenzionalna, poput stranica bedekera i geografskih karata”. Savremeni turista ostaje udobno zarobljen između simplifikovane fikcije i zašećerene i komercijalizovane stvarnosti, nikada ni ne pokušavajući da razluči granicu između jednog ili drugog.
Nasuprot kretanju kroz zadate koordinate ‘kartonske turističke zemlje’, moguće je Asiziju prići ‘pravim putem’, koji vodi iz Rima. Slično kao u opisu Pariza u Pismima iz Pariza (1921), vrt se može razumeti kao ključno mesto poetike ovog grada. Ali, za razliku od pariskih vrtova koji u svojim nizovima i igri ogledala invociraju lavirint i beskraj njegovih puteva, trg nalik vrtu koji se nalazi u centru Asizija odgovara samom mističnom centru lavirinta, odnosno mističnom zatvorenom centru moći ili tajnog znanja. Trg je izdvojen i zatvoren, u njemu se nalazi zatvoreni hram. U centru trga se nalazi kamena ruža koja posmatrača asocira na spiralu i znak zodijaka.
Ovako opisan trg-vrt poetski i deskriptivno odgovara unutrašnjem trgu u Veneciji u vizuelnoj noveli Huga Prata Priča o Veneciji ili Sirat al Bunduqiyyah (1976). Prat koji je odrastao u Lidu di Jezolu kraj Venecije, u noveli opisuje skriveni trg u čijem centru je bunar koji omogućuje putovanje između različitih stvarnosti. Tajni trg u Starom getu postaje mesto na kom je moguće da se susretnu svi likovi priče, pa čak i oni koji su umrli.
U hramu u srcu grada Asizija izobličava se prostor – u njegovu unutrašnjost zatvorena je beskonačna spoljašnjost, ili bar njen privid – u kamernom prostoru nazire se beskraj noćnog zvezdanog neba. U skladu s poetikom sumatraizma, neki od prisutnih predmeta u hramu pretvaraju se u isto vreme u znak odsutnog, pa tako latinske skulpture prizivaju sećanje na egipatske, mada među njima nema nikakve jasne ni neposredne veze.
Metafora vrta širi se odatle na čitav svet, čak i izvan grada. Sva zemlja koja se može sagledati iz Asizija, iz te fokusne tačke, preobražena je u vrt. U još jednoj ključnoj tački grada (odnosno njegove okoline) nalazi se vrt. U pitanju je dvorište manastira koji je još jedan prostor povišene valentnosti. Da prostor manastira treba čitati u svetlu apsolutnog prostora imaginacije kakav nagoveštava vrt ili lavirint, dokazuje i znak lavirinta koji se nalazi iznad njegovog ulaza.
Manastir u Asiziju i bukvalno i metaforički predstavlja dvostruki prostor, odnosno prostore različitog kvaliteta koji se prelivaju jedan kroz drugi. Manastir se sastoji iz dve crkve sazidane jedna preko druge. Donja je povezana sa htonskim, i sa simbolikom Meseca. Gornja crkva, ona koja se nalazi nad zemljom, povezana je sa solarnim aspektima, ili kako je Crnjanski opisuje: „Posle modre grobnice, na koju liči donja crkva, gornja, visoka, gotska, čini se kao da je sva od rumenog i žutog stakla, kad Sunce zalazi”. Donja crkva spušta se u zemlju i većim delom prati simboliku Bašlarovog podruma, odnosno ‘prostora iskopane zemlje gde vladaju snovi’, dok gornja sa svojom gotskom arhitekturom stremi nebu, i bliža je simbolici tavana, odnosno viših delova kuće. (Sam grad kome pripada manastir povezan je sa oba ova aspekta, i u širem kontekstu opisa grada spominju se Sunce i Mesec koji izlaze nad Asizijem.)
Svetlost je bitan element poetizacije i senzifikacije prostora obe crkve. U donjoj crkvi kroz tamu prosijavaju svetla fresaka i prelamaju se jarke boje kroz staklo, nagoveštavajući skriveni čudesni tajni vrt pod zemljom. U njegovom centru se nalazi usnula mrtva kraljica, i taj prizor potvrđuje da se pod zemljom krećemo kroz prostor bogat izvornim arhetipskim slikama gotovo sasvim očišćenim od suvišnih ukrasa.
U gornjoj crkvi, svetlost čini prostor toliko prozračnim, da delom poništava njegovu materijalnost, prolazeći kroz zidove koji postaju difuzni i propusni. Nasuprot zatvorenog prostora donje crkve obeleženog htonskim, tamnog prostora koji silazi u zemlju, prostor gornje crkve otvara se u spoljašnjost, kroz prozračne zidove. Kao što je donja crkva vezana za zemlju, gornja, obeležena solarnim principom, vezuje se s nebom i o njoj Crnjanski piše ovako: „U visini, sedam stotina godina stara, iznad bezmerne asiške ravni ona plovi u nebesa zvezdana sa svojim rujnim pročeljem, kao jedrom”. Gornja crkva slika je pragmatičnog, jasnog i savršenog ljudskog razuma, donja, komplikovanih linija i oblika nesagledivih u tami, odgovara iracionalnim dubinama imaginacije, snova i podsvesti. Ovo sasvim odgovara i Bašlarovom doživljaju poetike prostora, gde donja crkva odgovara podrumu, a gornja tavanu: „Sa snovima u svetloj visini, mi se (…) nalazimo u racionalnoj zoni intelektualizovanih projekata. Ali kad je reč o podrumu, strasni stanar ga dubi, kopa ga sve dublje, čineći njegovu dubinu aktivnom. Činjenica nije dovoljna, sanjarenje je dopunjava, u oblasti iskopane zemlje snovi nemaju granice. (…) U podrumu se kreću sporija, tajanstvenija bića (…) Na tavanu se strah lakše ‘racionalizuje’. U podrumu, (…) ‘racionalizacija’ je sporija i manje jasna: ona tu nikad nije definitivna.
Unutrašnji prostor obe crkve je difuzan, nagoveštavajući otvoren prostor u zatvorenom, odnosno stvarajući iluziju širenja prostora izvan sopstvenih fizičkih granica. U oba slučaja jedan od glavnih činilaca koji utiču na ovaj efekat je svetlost koja se u gornjoj crkvi preliva kroz zidove, stvarajući iluziju da je oni ne zaustavljaju, dok se u donjoj crkvi ono malo svetlosti što stiže razliva u bezbrojne dugine boje koje prskaju zidove. Freske, naročito u donjoj crkvi, postaju pre tragovi nego jasne slike, negde između prisutnosti i odsutnosti, relativizujući dodatno celu materijalnost same crkve.
Kroz centralnu ikonu Svete Klare prelivaju se oba prostora crkve, tako da ona postaje fokusna tačka i gornje i donje crkve. Freska je ambivalentna kao prostor obe crkve – ona je i jedva vidna, ponovo na prelasku iz prisutnosti u odsutnost, ali ipak tu. Obeležena je i Suncem i Mesecom, odnosno i solarnim principom, ali i iracionalnim svetom noći. (Nad njenim licem sija oreol koji se poredi sa Suncem, dok je njeno lice poput Meseca.) Ambivalentna slika Svete Klare produžava se dalje, pa se ona opisuje i kao svetica, ali i kao strasna sirijska igračica.
Kao i u drugim delima proze Crnjanskog, pisac pokazuje osetljivost prema protoku vremena, i napuklinama koje ono ostavlja, što je naročito blisko istočnjačkoj poetici. Oronulost freske čini je dragocenijom, i bližoj priviđenju. Njena propadljivost je vidna, i samo još dublje otkriva opštu prolaznost svih stvari koje su u svojoj konačnosti dragocenije, i Crnjanski je opisuje ovako: „Baš kroz lik na fresci, provlači se pukotina lepka, pa se glava čini kao jedna divna, tek malo pukla, vaza”. U japanskoj kulturi, pojava u kojoj napukline starosti čine predmete dragocenijim zove se vabisabi i odgovara poetici mono no awarea. U knjizi Ceremonija čaja, Kakuzo Okakura pojam vabisabi ovako objašnjava: „Zen, s budističkom teorijom prolaznosti i zahtevima za prevlašću duha nad materijom, gledao je u kući samo privremeno pribežište za tijelo. Samo telo bilo je tek kolibica u pustinji, krhko skrovište načinjeno od svezane trave (…). U čajnoj sobi kratkotrajnost se sugerira slamnatim krovom, krhkošću vitkih stubova, laganošću bambusovog potpornja, prividnom nemarnošću u izboru običnoga građevnog materijala”. Dalju vezu sa istokom podvlači i poređenje Svetog Franje Asiškog sa budističkim monahom pustinjakom.
NASTASJA PISAREV (Novi Sad, 1986) doktorirala je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na temi Poetika kamernih prostora u prozi Miloša Crnjanskog. Objavila je dve knjigu književne teorije Poslednja staza heroja (Mali Nemo, 2013) i Poetika kamernih prostora u prozi Miloša Crnjanskog (Mali Nemo, 2020). Objavljivala je teoriju i prozu u više književnih časopisa (Letopis Matice srpske, Kultura, Sveske, Polja, Ulaznica, Hid, Zlatna Greda, Povelja), njena proza uvršćena je u više antologija i izbora (Apokalipsa juče, danas, sutra, Šekspirijens, Nova priča Novog Sada, Almahah priča DNK, Novosadska ženska proza).
Radi kao web urednik, književni kritičar i novinar u dnevnom listu Dnevnik (Novi Sad) i piše autorske tekstove o kulturi, popularnoj kulturi i internetu. Radila ilustracije za knjige i časopise. Stipendista Fonda za mlade talente republike Srbije, EFG Eurobanke, stipendije za studente doktorskih akademskih studija Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja, kao i poljske vlade. Govori engleski, ruski i poljski, služi se japanskim.
Danas je utorak, prokleti utorak, mrzeo sam ga u ovoj i svakoj pređašnjoj proznoj formi. Želim da izbegnem opšta mesta jednog pisca i grčevito se borim protiv nagona da pišem o nedostatku nagona za pisanjem.
Misao sam zabeležio na beloj salveti, osamljen, potapajući kocku šećera u kantarionov čaj. Srebrnom kašičicom kovitlam po dnu šolje i uzimam gutljaj. Mrzim kantarionov čaj, kantarionov čaj utorkom, naročto kantarionov čaj u koji potapam kocke šećera, poput kakvog secesionističkog poriva da nemerljivu materiju odvajamo u kompaktna i merljiva zadovoljstva. Čitam Milera i sladostrasno mekećem ploveći nakaznim frivolnostima literature.
Posmatram stariju gospođu, njene oči, dva plutajuća lokvanja na površini kožne močvare. Izgleda umorno, kranje prosto i svedeno, koračajući u beskraj.
Čitam Milera, skrajnut njenim hodom u beskraj i razmišljam o utorku, danu koji najbrže prolazi i postaje samo još jedno nedosanjano juče.
MARKO GALIĆ rođen je u Novom Sadu. Završio je gimnaziju „Svetozar Marković“, a trenutno je u završnici studija medicine na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Rukopis „Fuga idearum“, objavljuje pod pokroviteljstvom izdavačke kuće NORules publishing, krajem oktobra 2020. godine. Zastupljen je u antologijama i književnoj periodici, ujedno prevođen na makedonski i nemački jezik.
Živi i stvara u rodnom gradu, a nakon zbirke kratkih priča bavi se pisanjem romana.
Ulazimo u 24. sat onoga što Rusi zovu snegopad, Kanađani ono bijelo govno, a Švajcarci mu se raduju jer konačno ulaze u svoje prirodno stanje. Mi ćutimo i integrišemo se, šta ćemo. Ćerka mi saopštava da će posle škole ići kod drugarice na sankanje. Posle škole je ovde pola 5, u pola 5 je mrak, drugarica na drugom kraju sela, ali nisam ja valjda neka nenormalna helikopter roditeljka. Idi, dete, opušteno. Kako ćeš da se vratiš? Videću. Opušteno, priroda sve radi sama. Krene ona nazad, drugarica će je pratiti do iza šume. Znači mrak, metar snega, nigde nikog. Čule su da je nešto šušnulo u šumi. Onda su vrištale i istrčale iz šume. Ova moja je brzo stigla kući, ali drugarica sirota nije smela nazad istim putem. Piše mi posle njena mama, posle pola sata shvatili su da je nema (jer telefon će dobiti oko 18. godine) i našli je iza šume kako ih čeka da dođu po nju. Ne znam da l’ sad da pristavim neku puru za večeru, mi evo živimo u Branku Ćopiću, šta da vam kažem.
***
DOPPELGÄNGER
Kurs na koji idem već neko vreme okuplja simpatičnu družinu ljudi palih sa svih strana sveta u ovo naše selo, sličnih godina, obrazovanja, interesovanja, i što je najbitnije, nivoa nemanja pojma nemačkog. Učiteljica nam je zadala da za danas spremimo neku neverovatnu priču. Može iz novina, može iz života. Ustanem jutros i samo mi jedna neverovatna priča stoji u glavi, o čoveku kome su poklonili tortu u obliku bolnice. Ali, shvatate, ta priča izmiče i mom srpskom vokabularu, kako i odakle da krenem njima da je objašnjavam na nemačkom? Ne ide. Nađem neku lepu čudnu vest sa dojče vele o ženi koja je plela šal svaki put kad joj je voz zakasnio i na kraju metar i po šala prodala na onlajn aukciji za 7 soma evra. Sehr schön. Počne čas, ovi moji kamaradi krenu da istresaju svoja ludila, švajcarska učiteljica trepće u onaj zum, unezverila se. Indijka priča da je svojim očima videla kako statua boginje Ganeš 21. septembra 1995. pije mleko kroz surlu iz kašike. Japanka se seća kako je kao stjuardesa kompanije FlyDubai pomogla putniku da smesti izuzetno mali, a težak kofer, da bi se posle ispostavilo da su u njemu bile zlatne poluge. Poljak je, mukica, fasciniran time da je u centru Ciriha dva meseca parkirao auto sa nevažećom mesečnom kartom, bez kazne. Vidim ja, moj šal će biti propast. A onda mi sine – pa meni se prekjuče desila neverovatna priča. Znam već neko vreme da u mom rodnom gradu postoji žena koja se zove isto kao ja i preziva slično kao ja. Ali to nije sve. Njene dve ćerke zovu se isto kao moje dve ćerke, a i muževi nam se slično zovu. I ni to nije sve. U nedelju se nađemo na ovom fejzbuku i tu saznam da se i ona odselila negde gde se priča nemački, da se bavimo sličnim poslovima. Vidim na njenom profilu i devojačko prezime. Ne moram da vam kažem koje je. Ispričam ja svoju priču, ekipa uzbuđeno klikne: Doppelgänger! a ja odahnem, shvativši da ipak imam i neku normalnu nenormalnu priču.
***
ŠALOVANJE
Stigao je raspust, kakav-takav, drugi trenutno nemamo. Osim zahvalnosti na opuštenom dnevnom ritmu bez budilnika, duša mi oseća ogromno olakšanje zbog toga što ne mora da radi domaći sa srednjim detetom. Taj nivo bazične nezainteresovanosti za sve što se u školi zbiva dostojan je divljenja, pod uslovom da niste u ulozi roditelja. U tom slučaju, dostojan je frasa. Evo ilustracije iz poslednjih dana pred raspust. Učimo prirodu i društvo, lekcija čula. U jednoj od milion reminiscencija na doživljaje sa časa, odmora, tiktoka, jutjuba, razgovora s drugaricama, serija i života poznatih, ćerka me izveštava o tome da njene učiteljice umeju baš dobro da opišu kako se oni u školi ponašaju, da imaju baš dobre metafore. Na primer, nastavlja, pričala nam je kako nama to što ona govori kao šal ulazi u uvo. S tim što u mom slučaju kao šal prolazi kroz glavu i izlazi na drugo uvo. Nakon što smo se zabavile vizualizacijom ove alegorije, dolazimo do sledeće lekcije, gde učimo o zvuku. Koji se na nemačkom kaže Schall. Der Schall.
***
SKANDALOZNO
Moj vid je vrlo slab, toliko da u jednom kratkom delu dana ujutru čim ustanem i uveče pre nego što legnem, ja zaista bauljam po kući onako, na osećaj. Ustanem tako juče ujutru da pošaljem decu u školu, a ono napolju oktobar, magla, mrak, hladno i ja tako rešim da iskoristim svoje ljudsko pravo da kad ih šutnem u školu uskočim pravo nazad pod jorgan. Što dalje znači da nisam htela da stavljam sočiva za džabe, što dalje znači da sam decu spremila za školu bauljajući, onako na osećaj. Tako pružim ne sasvim razbuđenom sinu gomilicu odeće, i on krene automatski da oblači redom to što je na njoj bilo. Shvatite, bila sam ja pored njega, ali ćorava. Uveče, sprema se sin za spavanje i skida tu istu odeću, a ja sad, opremljena sokolovim očima, uočim – bez gaća je! Dete je ceo dan tako išlo, ja mu ih ujutru nisam dala, on nije obraćao pažnju na nebitne detalje i tako se to desilo. Srećom fizičko nisu imali, to bi već bila dalekosežna trauma. Ovako, osim što ovu poučnu priču mogu da priložim uz prijavu za majku meseca, ona nas uči još nečem važnom. Može nam se dešavati nešto što je vrlo neprijatno, nezdravo, pa čak i sramotno, ali ako to potraje dovoljno dugo – mi i zaboravimo da smo bez gaća.
***
UMOČIĆU!
Ovde su učitelji jako zainteresovani za detetov privatni život. Ja nemam ništa protiv da mi se neko meša u roditeljstvo, no, shvatićete, nije prijatno. Postavljaju se pitanja, moja deca nisu baš vešta u kreiranju društveno prihvatljivog imidža i dok trepneš, ode ti u fasciklu. Srećom, male drukare gledale su dovoljno puta kako Eni mlati onom drvenom četkom dok peva o teškom životu, pa su mi argumenti pri ruci. Ali, ni učitelji nisu vrane, znaju slabe tačke. Na primer, jedna ćerka ne jede. Pojede ponekad neki smoki i tako uglavnom opstojava na ovom svetu. Ima dozvoljenu listu od pet povrćki koje sme da odbije, ali je ta lista daleko od konačne. Naprotiv, ona se revidira na dnevnom nivou, te se na njoj dozvoljava recimo sveža, ali ne i pečena paprika, što je pola mesta, na koje se onda može ugurati presna, ali ne i kuvana šargarepa. Prirodno, ta moja ćerka, nedavno je, oko svoje desete godine, utrostručila težinu s rođenja i oprostila se od nekih stvari koje su u struku veličine 2-3 godine, te to malo brine jednu njenu učiteljicu, koja ju je upitala da li redovno jede kod kuće i šta je na primer danas ručala. Hvala dragom Bogu, tog dana nije obedovala plazmu s nutelom, nego supu, batak i ono malo zeleno što jede tako često da mu je i ime zaboravila, te se frau lererin umirila u saznanju da ipak eto ponekad i nahranimo to dete. Ali, tu je i druga ćerka. Ona jede. Ali ne spava. Njena učiteljica mi piše da bi bilo dobro da je odvedemo lekaru jer celo pre podne zeva i, citiram, ,,oči joj se skoro sklapaju”. To mi pismo prizove mile školske uspomene skorosklapanja, a bogami i sklapanja očiju u prohladna jesenja jutra kad krenu da se nose monterice, pa ih okače na čiviluk tačno na zidu do mene. No, ne odvedoše me kod lekara, te eto u istom stilu podižem nove generacije skorosklapača očiju u jednoj zemlji gde se štedi struja i leže s prvim sumrakom. Okrenula sam novi list, ovu kljukam, onoj gasim svetlo u 10, izdržaćemo valjda do petka. It’s the hard knock life.
***
ŠTA STE RADILI U ŠKOLI?
Ovih dana pohađala sam seminar Uvod u švajcarski školski sistem, na kojem nisam ama baš ništa naučila, dočim me nekoliko priključenija četvrte nedelje naše treće školske jeseni ovde uvelo ako ne u švajcarski školski sistem, a ono makar u sokratovsku pomirenost s padom s Marsa koji izgleda još traje.
Kaže najstarija ćerka radili su nešto iz matematike što ne razume. Pa je l’ ste pitali? Pa nismo. A kako ste uradili zadatke onda? Videla sam da svi na tabletima gledaju na jutjubu instrukcije nekog čikice, ima sve lepo po lekcijama objašnjeno, i onda sam pustila i ja i znala sam da uradim. A nastavnik? Šta nastavnik? Je l’ znao šta radite pored njega živog? Pa on nam je dao link. Shvatam ja da je đacima potrebno razvijati zakržljale jutjub kompetencije, ali, brate.
Srednja ćerka uglavnom ne zna šta su radili u školi. Sve je počelo kad je u drugom razredu konstatovala da je krajnje čudno što već dve godine uče istu lekciju, koja se zove “školski rad”. Tako i ovde, uglavnom joj izmiče smisao vremena provedenog u školi. Srećom, švajcarska škola veliku pažnju posvećuje ručnom radu. Daju ti parče drveta, pa kad ga delješ četiri meseca, o i te kako znaš šta ste radili u školi.
Sin, ništa novo, upada u tuče praćene novim momentom selektivne amnezije koja deluje tako da pamti samo udarce koje je primio, dok se svojih ne seća. Posle napornih nedelju dana raspetljavanja ko je kome skočio na leđa a ko koga davio, kaže mi večeras da je opet u školi bio problem. Već se vidim kod školskog psihologa i bojažljivo pitam: sa kim? Sa drvetom. Mlatili ste se drvetom? Ne, nego smo se svi popeli na drvo. A znaš da drvo to jako boli. I onda smo se svi dogovorili da siđemo i da ga mazimo da se staro drvo oporavi. Sad, ne znam, da li da ga pitam je l’ su neke pečurke rasle ispod tog drveta ili bolje da potražim neki jutjub tutorijal.
***
ŠTA PIJU…
Postoji uvek onaj jedan trenutak u toku porodičnog izleta kad svi krenu da se brecaju, da kukaju, i generalno da se ponašaju neuračunljivije nego inače. Iskusni roditelj zna – gladni su. Roditeljski život naučio me je, ako ičemu, a ono da je za porodičnu sreću presudno da šećer ne padne svima istovremeno. E, mi smo se danas našli u takvoj situaciji, ko za baksuz u nekom mestašcu gde je Bog rekao gute Nacht. Jedna gostionica, nigde žive duše, ali piše: otvoreno. Uđemo, kelner stoji na sred hodnika, s rukama na bokovima. Ćuti. Mi pitamo je li slobodno, on nam pokaže omanju, opet praznu trpezariju i pita nas šta ćemo da popijemo. Stigne piće, jelovnik jok. Pijuckamo mi tako, slušajući zvuke svojih creva i koraka u hodniku. Svaki zvuk probudi nadu, no avaj, taško načić prođe hodnikom, proviri, vrati se. Pa neki drugi čovek isto tako. Mi sad razmišljamo – da li su poslali po babu da zgotovi nešto na brzinu, da li je mali trknuo do pijace, da li se kuvar zapio. Deca su ipak imala kreativnije ideje. Videla su rupicu na zidu, kao špijunku. Odatle su čekali da nas ledeni čaj ošamuti pa da nas, ovako gladne, skuvaju i pojedu. Pogledam u telefon, nema dometa. Tu već nervozan smeh krene da nadglasava nervozna creva i mi pošaljemo najmlađeg po konobara. Kad ga je doveo, i kad smo tražili račun,dete se rasplače od surovog saznanja da je ručao ajs ti. Sestre krenu da se smeju, sve očekujući da će im uskoro zatražiti da gurnu prste kroz onu špijunku, a grančica nemamo. I sad sledi mala komedija zabune. Konobar misli da sestre ismevaju brata jer nije znao šta da kaže kad je došao da ga pozove. Konobar ne zna da je brat znao ali nije hteo da mu traži račun jer je bio još uvek gladan, kao i da plače jer je i dalje gladan, a ne zbog sestara. Ja ne mogu da otvorim vrata, otac porodice pritisne kvaku, svi izletimo, kad iza sebe začujemo: čekajte! Izjuri taško za nama i dâ najmlađem šaku najfinijih čokoladnih bombona, da se uteši. Utešili smo se i mi, sve gledajući ga kako sebi diže šećer.
***
DENTALNA TRAGEDIJA S ELEMENTIMA FARSE
Juče je mom sinu zub ispao u čorbu, te ga je on zatim sa istom progutao. Šta to govori o mojoj čorbi ne znam, i ne zanima me. Odmah su se za našim stolom okupili Eshil, Sofokle i Euripid i tu je nastalo jedno teško, srcedrapateljno pozorje o izgubljenoj šansi da se profitira od Zubić Vile. Jer, kako da mu veruje, kad je pojeo dokaz. Tu uskače sestra, deus ex machina, sa reminiscencijama na svoja 4 pojedena zuba (plus 1 u slivniku), koja su svi bili ispoštovani od strane narečene nagraditeljke bezubih.
Umiri se patnik, reši — napisaće objašnjenje u nadi da će Zubić Vila poverovati i bez dokaza. Credo quia absurdum, bar njoj to nije teško, ona je iz te branše.
Napiše dečko pismo, sestra iz mašine drugi put božanski interveniše, ispravljajući ć i č, proguto u progutao i ceduljica beše smotana ispod jastuka, a mladac pun nadežde usni sanak.
Dođe jutro, slatkiši i novčić behu pronađeni pod jastukom, a sestra se, kao i svaki bajkoviti pomoćnik i treći put pomoli iz mašine, pokazavši mu slike vila koje je noćas lično u sobi napravila. Bez obzira na divnu nameru, to je bio momenat u kojem je dečko izrazio tračak sumnje. Realno, one mu i nisu bile potrebne. Credo quia absurdum.
Tragedija o pojedenom zubu završava se farsičnim antiklimaksom. Dečko koji je koliko sinoć pisao ispovedna pisma Zubić Vili, ujutru seda da igra fortnajt sa ekipom raznolikog uzrasta, o kojima nam je dovoljno znati da sebi daju nadimke poput “điđa sa vračara”. Dok mlate svojim snajperima, on im ustreptalo priča kako mu je Zubić Vila ostavila kesu gumenih meda pod jastukom.
***
IZVAN KOORDINATA
Omiljeni poriv kome se ne trudim da se oduprem bio bi prisluškivanje nepoznatih ljudi u čijoj se blizini nađem. Ovde je to na početku bio veliki problem, budući da sam mnogo vremena provodila u prevozu, razgovora onoliko, ali avaj, svi na švajcarskom dijalektu, džaba. Tek što je počelo malčice da mi se razdanjuje o čemu, kog đavola, krkljaju, odmah sam i izgubila interesovanje. To su, pretpostavljate, sve neki restlovi scenarija za Trumanov šou. A ja sam, kao što znate, navikla na Dom za vešanje, baš me zabole ko koji prašak koristi i da li će popodne biti blage kišice. Daj nešto sočnije, majku mu. Srećom, čujem ponekad i milozvučnu maternju melodiju. Tu se napnem, u uvo pretvorim, i nikad ne zažalim. Znaš onaj, e taj, polomio ključnu kost ovde desno. Šta kako, popio sedam piva, pa vozio onaj električni trotinet. Pa nije im rekao, kazao da je pao niz stepenice. Jeste, bila jedna, sad treba i druga operacija. Da, na bolovanju. Ali radi nešto malo, na crno. Pa farba. Kako, pa levom. Sad ja zamišljam, da nešto neki od ovih što razmatraju kretanje cirusa i stratusa mogu ovo da razumeju, da li bi razumeli, da li bi pojmili uopšte. Ili je to potpuno izvan bilo kojih koordinata u kojima se kreću.
I sad dolazimo do mog drugog poriva kome se teško odupirem. Priča o školi. Ovde su učitelji detaljno trenirani za samu pedagošku profesiju, dakle ne za pojedinačne predmete. Zamišljam opet, taj trening — ako ovo, onda ovo, input autput, iks ipsilon, pa etape, pa ishodi, pa ciljevi, sve fino, lepo i koordinatno. Kad ono, dođu ti živa nekoordinatna deca. Imaju neke inpute za koje ti nemaš autput, tvoji inputi kod njih zabasaju u neke ćorsokake, i vi tako tumarate po onom finom sistemu kao magarci u maglovitom španskom selu. E to se desilo učiteljici u razredu moje ćerke. Pa se ponovilo još par puta. Peta učiteljica ove godine juče ju je u očajanju zamolila da pita mene za savet. I kako sad ja njoj da objasnim da improvizuje malo, i da ako ne može desnom, proba da farba levom?
***
ZNAM ZA JADAC
Nedeljom pečemo pile. Gde je pile, tu je i jadac. Gde je jadac, brat i sestra, tu je i opklada koja će se razviti u krvavi porodični sukob i pri tom otkriti onoj koja ovo piše da su joj deca rodno stereotipna ko da su išla u jaslice pri Dverima, u najmanju ruku. Ona: odjednom pokazuje brigu za brata i njegovu ishranu prefrigano mu nudeći kolač, sok, sladoled uz usrdne molbe da proba makar malo. On: zaboravio je opkladu u sedmoj sekundi, ali budale i Bog čuva pa u prvi mah odbija sve ponude. Ona je strpljiva, čeka svoj čas i dok on igra igricu i već mu je malo pao šećer, bezglasno mu dodaje čokoladicu preko ramena. On: mozak i dalje nije prisutan, uzima čokoladicu, ne znajući za jadac. Ona: likuje, skače po kući, naslaždava se ne toliko svojom pobedom koliko njegovim porazom. On: plače i očajava jer je previše uložio u opkladu, onda malo treska po kući, na kraju fasuje i kaznu jer joj je oteo opkladu u besu. Najzad, obriše suze i ode da vozi bajs.
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.
Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com
BILJANA STOJANOVSKA rođena je 1984. Diplomirala je na Odsjeku za makedonski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu „Blaže Koneseki“ u Skopju. Izdavačka kuća „Antolog“ iz Skopja objavila je 2015. njezinu prvu pjesničku zbirku „Riječi nemaju značenje“.
Dobitnica je književne nagrade „Todor Čalovski“ za 2017. za zbirku „Stan koji se raspada“, koju je 2018. objavio izdavač Galikul.
Zbirka „Stan koji se raspada“ ušla je u najužu konkurenciju za nagradu „Braća Miladinovi“ koja se dodjeljuje na „Struškim večerima poezije“.
Njezina poezija je prevedena na engleski, njemački, kineski, srpski, slovenski jezik, a zastupljena je u većini makedonskih časopisa za književnost i više antologija.
TOMISLAV MARINKOVIĆ rođen je 1949. godine u Lipolistu. Knjige pesama: Dvojnik, 1983, Izvesno vreme, 1985, Stihovi, 1991, Sumnja u ogledalo, 1996, Škola trajanja, 2003, Svet na koži, 2007, Običan život, 2011, Putovanja kroz blizine (izabrane pesme), 2013, Nevidljiva mesta, 2015, Izdvojene tišine (izabrane pesme), 2016, Večito sada, 2018, Izabrane pesme (111Kolo SKZ), 2019.
Objavio je knjigu priča Putovanje u orahovoj ljusci, 2017. Priredio je knjigu Pisac u vrtu (najlepše priče o biljkama i prijateljstvu), 2016.
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika.
Za svoj kniževni rad nagrađen je nagradama: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Disovom nagradom za ukupno pesničko delo i Nagradom Desanka Maksimović za doprinos srpskoj poeziji.
VANDA PETANJEK rođena je 1978. godine u Čakovcu. Diplomirala je hrvatski i engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Piše na hrvatskom i engleskom jeziku. Pjesme su joj objavljene u časopisu Poezija, Polja, Fantom slobode, Tema, Riječi, Balkanski književni glasnik, Književna revija i Mogućnosti, na književnim internetskim portalima te na Trećem programu Hrvatskog radija. Pjesme prevedene na engleski jezik objavljene su u časopisu Live Encounters. Živi i radi u Zagrebu.
Bar jednom sedmično išli smo u koprive, ako im je sezona.
Nije birala, brala je i krupnije.
Poslije sam saznao od oca da on voli čorbu samo od mladih.
Čorba se cijedila niz naš sto i padala na pod, a meni je u glavi bio ljigavac s kojim sam se tih dana igrao. Nisam bio siguran da li je otac zaista prevrnuo tu čorbu ili je zgazio mog ljigavca.
Sjedio sam u ćošku i gutao nešto što mi zapelo u grlu. Poslije mi je mati pravila knedle od šljiva i objašnjavala da nam nekad nešto zastane u grlu iako nismo ništa jeli. To ljudi zovu „knedla“. Dok smo moja knedla i ja rvali u ćošku, otac je pesnicama krenuo prema njoj, ali je nije dotakao. Nisam volio knedle. Ni one prave, što se jedu, ni ove što mi stoje u grlu pa kao da one mene jedu. Grizu. Puštaju sok, sličan onom od nezrelih šljiva, ljutkast, nagrizaju grlo. Zaboli me, ali brzo prođe. Nije to grlobolja od koje se dobije temperatura pa piješ neke sirupe i guraju ti kašike usta da kažeš: A. Jednom je doktor rekao mami da grlobolja nikad nije bezazlena, mora da se liječi, neke čak ugroze i srce. To je od ovih knedli, pomislio sam. Ove što me jedu. Od njih grlo zaboli. Spuste se i do srca. Ujedu ga.
Probao sam čorbu prvo ližući tu očevu i meni je bila lijepa, uopšte mi nije bilo jasno kako prepozna koprive koje nisu bile mlade.
Jebeš ljigavca – pomislio sam.
Da sam to izgovorio naglas, mati bi se ljutila, nije voljela kad psujem. On bi se smijao. Tresao bi se njegov ogromni stomak. Ne volim kad je ljuta, ali volim kad je on nasmijan. Nikada se ne poklopi da su oboje nasmijani. Valjda tako ljudi ne budu jedni za druge, ako se zajedno ne smiju. Tako mi je objasnila kad smo noću jednom otišli.
Rekla je: „Nismo bili jedno za drugo“. Nije znala da sam to i sam zaključio jer se nikada nisu zajedno smijali.
Čorbu je prosipala kao da se ništa nije desilo. Opet smo išli da ih beremo. Njene ruke uzimale su mlade koprive i one su ostavljale tragove na njoj. Sve ostavljaju tragove i ti tragovi nikada ne blijede.
Samo mi se ponekad činilo da je prošlo.
Da su joj ruke ozdravile.
Da su zacijelile.
Da su izvidane.
Da je ponovo mlada.
Da može ispočetka.
Da je njen osmijeh zato što je srećna.
Zaista srećna. Moja mati znala je da odživi jedan život za mene. Uporedo s tim živjela je drugi život. Naši roditelji žive po ćoškovima domova i mi o njihovim životima ne znamo ništa. A ja sam sve vidio i pravio se baš kao i ona da živim samo u ovom životu, u ovoj paralelnoj stvarnosti u kojoj zajedno beremo koprive, u kojoj mi pravi krpenog lutka s kojim se tako vješto pretvara pa sve pršti od njene glume i srećnih uzvika koje tada ispušta.
Sjećam se njene cvjetne haljine na kopčanje. Njenih bijelih listova. Nekoliko otkopčanih dugmića koji otkrivaju koljena. Crvene isprane kose i uzdignutih jagodica. Sjećam se kako se smijala. Niko se više tako ne smije. Krpeni lutak letio bi u njenim rukama skroz do plafona pa bi se spuštao do mene glumeći pilota, a ona je mijenjala glasove i smijalala se glasno. Glasno. Tresla se cijela od tolikog smijeha. Znam sigurno, tad je bila srećna. I ja. Nikada više u životu nisam bio tako srećan. Postoje ti trenuci istinske sreće. Zauvijek se pamte. Njen osmijeh putovao je kroz moje ušne resice i prolazio kroz glavu. Spuštao se do stomaka i tu mi je bilo toplo i treperavo. Bio sam već prerastao ovu igru ali nipošto je nisam htio prekidati. Sve je igralo po sobi zajedno s njom i krpenim lutkom. Bili su savršen par. Želio sam da mi je on otac. Da je pilot i da nas svojim avionom odvede daleko. Daleko. Krpeni lutak.
Igrao sam se napolju kad je on zamišljao da je ona krpeni lutak. Vukao je za kosu i brisao s njom pod. Po podu je bilo puno crvene. Sigurno je pravila sos od pardajza. Zamišljao sam da jedem špagete, a crvena gusta tečnost cijedi se niz bradu. Brišem je rukom. Skroz do lakta. Prala mi je ruke i smijala se. Nikada nije plakala. Osim jednom u ćošku svog skrivenog života kad je mislila da je ne gledam. Takav je bio naš pod. Crven. Vukao je po njemu i brisao ga. Sad se igraju da je mama krpa. Briše pod. Ili krpeni lutak koji se vješto savija. Lice joj je bilo crveno. Ja ne želim da je ona krpeni lutak. Poslije je otišla u kupatilo, a otac me uzeo za ruku i odveo na ringišpil. Tamo je bilo puno buke i smijeha koji nisu prolazili do mog stomaka da me ugriju. Knedla u grlu sve je zaustavila. Osim grlobolje. Štipala me za srce. Tresao sam se, a nisam se smijao. Čovjek ponekad izgleda isto i kad se smije i kad je tužan. Pomislio sam se tako malo treba da se smijeh pretvori u plač. I konj kojeg sam jahao je bio tužan. Nije mi se sviđao. Čovjek koji prodaje žetone rekao je ocu da je taj pokvaren, ne svira i ne svijetli. Njemu je to bilo svejedno. Stavio me na tužnog konja i otišao u mrak da puši. To nije onaj moj otac, krpeni lutak. On me nikada ne bi stavio na tužnog konja.
Sutradan smo nabrali puno mladih kopriva. Njeno lice i ruke bili su potpuno crveni.
„Mama nemoj koprive te žare“ – vukao sam je za ruke i vikao.
Opet se osmijehivala.
„Nije to ništa, proći će, sve će proći mili moj“.
Sjedio sam na podu i posmatrao kako pere koprive. Žarile su njene ruke. Ona se i dalje osmijehivala i pogledavala u mene. Htio sam joj reći da prestane, da ne mora to raditi, da niko od nas ne voli previše tu čorbu. Ništa nisam radio. Držao sam krpenog lutka i stezao ga. Žarile su je. Pravile crvene tačkice po njenim mladim rukama i crvene masnice oko očiju, po bedrima i stomaku.
One su mijenjale boju u plavo, pa u ljubičasto. Od ujaka smo ponekad dobijali borovnice. On ih je uzgajao ali stalno je govorio da su skupe. Nije jela, čuvala je za mene. Mislio sam da to ljubičasto ispod oka u stvari poprima boju borovnice. Teško se pere i ruke joj budu ljubičaste. Bojao sam se da će pozelenit od tih kopriva ili da će je obliti neka narandžasta od mrkve. Zato je nikada nisam jeo.
Najviše pamtim njene ruke. Takve, ožarene.
Trpila je, rekla je:
„Hrani nas.“
„Ukusna je. Ništa me ne boli. Ništa“.
Borovnice su se cijedile niz moja usta, sok je kapnuo na bijelu majicu koju je potapala u deterdžent za suđe.
“Vidiš, sve se opere“ – govorila je. Sve.
Iako sam bio odrastao i svijet shvatao realno, vjerovao sam da je povraćao krv zbog tih kopriva. U bolnici je bio sam. Niko ga nije obilazio. Ja sam došao kad je bilo kasno. Tih dana ona je plakala, onako kao nekad po ćoškovima života. I meni se plakalo. Ruke su mi se tresle kao nekad od stiskanja lutka. U grlu je stajala jedna knedla, a njen ljutkast sok izazvao je grlobolju. Onu koja za srce ujeda.
Ta krv koja je izlazila iz njega bila je od njih. Od onih kopriva. Svetile su se. Sve je bilo crveno. Kao njene ruke kad ih je brala. Kao ona soba kad je vukao kao krpenog lutka. One stare koje je prosipao. Sve ih je povratio. Sve.
MILANKA BLAGOJEVIĆ rođena je u Banjaluci 1982. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Piše kratke priče, koje je objavljivala u više zajedničkih zbirki mladih autora, književnim časopisima i internet portalima. Majka Andrije, Arsena i Aljoše. 2018. godine objavila je svoju prvu zbirku priča, “Mandarinske patke“ (Imprimatur), za koju je dobila nagradu Branko Čučak za najbolju debitantsku knjigu. 2020. objavila je drugu proznu zbirku, “Nervus vagus i druge priče” (Imprimatur).
SMILJA SAVIN rođena je 1955. godine u Ogorju, živi u Kaštel Lukšiću. Djetinjstvo, mladost i cijeli radni vijek provela u Splitu.
Kratke priče objavljivala u časopisima, zbornicima i portalima: Beogradski Književni Glasnik (BKG), The Split Mind, Fantom slobode, Arteist, West Herzegovina Fest, Radio Gornji grad, Književnost uživo, Info zona.
ROMAN KICE KOLBE “VITEZ I BIZANTINKA” / Витезот и Византијката, Izdavačka kuća Ili-Ili, Skopje, 2020; odlomci (2/2)
Sjećao se vremena svojeg studija. Kako to da ga je pogled na mlade nepoznate ljude na ulici izazvao da ih doživi kao glumce na sceni? A sam ih je pratio iz gledališta trudeći se da shvati odgovore. Je li ih je dozvala u priviđenje njegova nenadana želja da vidi sebe onakvim kakav je bio prije krize i tragedije s Bizantinkom?
„O čemu misliš?“ upita ga za ručkom Vitorrio dok je Daniel odsutno i dugo gledao u Koloseum.
„Ma ništa, onako.“
„Što je? Je li se nešto dogodilo?“ nastavio je Vitorrio. Daniel je šutio. Otpio gutljaj vina i nastavio polako pijuckati kapučino. Ponovo se zagleda u Koloseum.
„Vitorrio, je li ti se ikad dogodilo da sebe vidiš u nepoznatim ljudima?“
„Ne razumijem te!?“
„ Na primjer, vidiš neki prizor na ulici i među prolaznicima prepoznaš ljude iz svoje prošlosti. Ili samog sebe. Onakav kakav si bio nekad. Kao da dolaze iz tvoje prošlosti da bi te podsjetili na samog sebe. Na ono što si zaboravio. Na vlastite osjećaje krivnje. I da za tren nisi svjestan vremena ni prostora u kojem se nalaziš?“
„Daniel, pa što ti je? Zar si počeo pisati romane?“
„Ah, ništa, zaboravi! Znao sam da me nećeš razumjeti. Možda mi se samo pričinilo.
„Što se dogodilo?
„Dok sam te čekao u tvojem uredu, s prozora sam na ulici vidio troje mladića. Studenata. I jednu čarobnu djevojku!“
„Pa tako mi reci! Ne brini! Za muškarca u tvojim godinama to je normalno. Takva priviđenja čarobnih djevojaka događaju mi se svaki dan. Vjeruj mi, Viteže moj! Konačno se vraćaš u život!“
„Ma, nije djevojka bila bitna! Ne trčim ja za svakom…“
„Niti ja! Ja im samo pristojno prilazim i predstavljam se!“
„Daj, molim te, bar jednom budi ozbiljan!“
„Dobro. Pažljivo te slušam.“
„Bitno je koga sam vidio u toj nepoznatoj djevojci.“
„I, koga?“
„Sjećaš li se Bizantinke“ prošapuće Daniel, zazirući izustiti glasno njezino ime.
„Ej, ne spominji mi je! Molim te!“
„Nisam je spomenuo godinama!“
„Neka tako i ostane. Balkanska guska!“
„ E, sada si pretjerao!“
„Da i što onda?! Zaslužila je.“
„Nije bila ni guska, ni Balkanska. Vittorio , pa ona nikada nije živjela na Balkanu!
„Pa gdje onda?“
„U Njemačkoj, cijeli život provela je u Njemačkoj.“
„Pa nije li bila iz Jugoslavije?“
„Ne ona, njezini roditelji.“
„Pa što je onda bila po nacionalnosti?“
„Ništa drugačije od tebe i mene. Njemica!“
„Ne razumijem. Zašto ste je onda zvali Bizantinkom?“
„A zašto si ti mene zvao Vitezom?“
„Ja znam zašto. Ali zašto si ti nju zvao Bizantinka?“
„Duga je to priča, Vitorrio. Najvjerojatnije ona uopće i nije znala da je tako zovemo?!“
„Ma, morala je znati što je, tko je ?“
„Morala je znati?“ Zar moram i ja znati što sam? Pitaš li se ti što si i tko si?“
„Ja?“
„Da. Ti.“
„Ne pitam se.“
„Aha, ti se to ne pitaš. I nitko te i ne pita da objašnjavaš svoje podrijetlo. Za ne? Moje je pitanje svakako bilo retoričko. Tvoje je podrijetlo njemačko-talijansko. Njezino je bilo hrvatsko-srpsko. Ti si rođen u Aachenu. Ona, u Kölnu. Oduvijek se smatrala Njemicom. Uostalom kao i ti! Nakon razvoda njezinih roditelja, nije se mogla svrstati ni u jednu ladicu. Baš kao ni ti! O tebi nitko ne pomišlja da nisi Nijemac. A nju su uvijek svi o tome ispitivali. Odakle potječe. Bila je rođena u Njemačkoj, njemački joj je bio prvi jezik! Govorila ga je od rođenja, bez ikakvog akcenta. Kao ti i ja. Pa ipak su je mnogi, uostalom kao ti i ja doživljavali po tom klišeu.“
„Kojem?“
„Balkankom. Guskom balkanskom.“
Vittorio u trenu zašutje. Zamisli se. Vjerojatno mu je postalo neugodno što ga je prijatelj upravo u svezi te žene osudio da misli stereotipno.
„A što je loše u tome što su je ispitivali odakle je?“
„Na prvi pogled nema ništa loše. Ali tebe nitko ne ispituje odakle si kako bi ti suptilno sugerirao da ti nije mjesto u Njemačkoj. A i sam si iz miješanog braka.“
„Slušaj! Ovdje ima mnogo takvih poput mene. Talijana iz miješanih brakova. Zato sebe i ne moram objašnjavati i nitko me ne pita za podrijetlo.
„Pa, i u Njemačkoj ima mnogo ljudi poput tebe i nje!“
„Naime, ne vidim nikakav problem.“
„Znaš li zašto nitko ne pita o tvome podrijetlu, Vittorio? Vrlo jednostavno! Zato jer za svakog zapadnog Europljanina, osobito za Nijemca, Italija nije Balkan!“
„I nema razloga to biti! Italija je Europa. Rimska kultura“, branio se Vittorio.
„Ali i Balkan je nekada bio dio Rimskoga Carstva! Zapadnog ili Istočnog. Koji prosječni Europljanin zna to danas? Za nas Balkan nije Europa. Kao da nikada ni nije pripadao „našoj kulturi“. Balkan je za nas nešto strano, tuđe. Orijent ali ne Europa.“
„I sjeverni Europljani često kažu da Italija nije Europa!“
„Ti se šališ, Vittorio, zar ne? Pa Italija je za njemačke intelektualce zemlja čežnje! Sjeti se koliko je mladih Nijemaca nakon 1968. došlo studirati u Italiju. I moja majka je bila jedna od njih! I dan danas viđam oko mene njemačke intelektualce u mirovini u svojim vilama u Toskani. Toskana je za njih simbol Juga, Mediterana, lakoće postojanja, kultivirane kuhinje. A što nama predstavlja Balkan? Ćevapčiće i šljivovicu. Ništa mi drugo ne pada na pamet.“
„Ja znam! Macedonia di frutta. Miješana voćna salata. Makedonija. To je Balkan za prosječnog Talijana. Mješavina naroda koji ni sami ne znaju tko su.“
„Odličan primjer, Vittorio! Možeš li sada tu sliku povezati s visokom kulturom? Iskreno, baš bih volio živjeti u zemlji koja se uspoređuje s voćnom salatom. Samo što se ovdje misli da je za nas zapadne Europljane, Makedonija posvemašnja egzotika. Svejedno, kako bilo! Ti si izdavač. Zanima li te saznati nešto više o balkanskoj književnosti?“
„Iskreno? Ne“, odgovori Vittorio.
„Ni mene ne zanima! Ali druga je stvar s Italijom. Italija je zemlja njemačke čežnje za kulturom i povijesti. Ti znaš da su s italomanijom kultiviranih i produhovljenih Nijemaca započeli pisci poput Goethea u 18. st. I ja sam italoman! I za mene kao i za Goethea Italija je „zemlja gdje limun cvate“1. I to je bila prije nego sam pročitao njegovo „Putovanje Italijom!“.
„A tko je kriv da o Balkanu nije pisao Goethe, već Karl May? Jesi li čitao njegov roman „U balkanskim gudurama“? upita Vittorio. Daniel je zanijekao. „Nisam ni ja. A Goetheovo „Putovanje Italijom“ sam čitao nekoliko puta! Zadnji put, prošlog ljeta.“
„I ja sam ponovo čitao Goethea prije osam godina. Želio sam provjeriti priču Bizantinke da je u „Putovanju Italijom“ Goethe pisao o posjetu pravoslavnoj liturgiji u nekoj crkvi u Veneciji. Bizantinka je smatrala da je to bila crkva San Giorgio dei Greci, koju su izgradili bizantske izbjeglice u 16. st.“
„Da, poznata mi je ta crkva, ali nikad nisam bio u njoj. Nije daleko od San Marca, dodao je Vittorio.
„Goethe je od Italije napravio mit, idealnu zemlju. Bogatim Nijemaca je ponudio profinjenu hranu kako bi nahranio njihovu čežnju za kulturom. A Karl May još u naslovu nudi stereotipe. „U balkanskim gudurama“. Kakav kič! Tko bi normalan čitao takvu knjigu?“
„Možda je to balkanska realnost“, zaključi Vittorio.
„A, ne, dragi moj“ To je mašta Karla Maya. Naslov sugerira da je Balkan surova, zaostala divljina. Takvu sliku nitko ne povezuje s visokom kulturom. A i na Balkanu je nekad bilo visoke kulture!“
„Pa što? I da je tada bilo visoke kulture? Ali danas je nema, Daniel.“
„Možda i ima ali nas to ne zanima. Mi se i danas prije divimo Tabbuchiju, Viscontiju ili Felliniju.
„To si ti. Ja više volim Bertoluccija. Ili Pasolinija. I svakako, Umberta Ecca koji mi je bio profesor!“
„Znam, ali što to mi znamo o Balkanu?“
„Ništa. Jednom sam s roditeljima putovao na ferije u Grčku. Brodom! Iz Barija do Korinta. Nikad nisam bio na Balkanu!“
„Pa čuješ li sebe, Vittorio? Kako nisi bio na Balkanu?! Pa bio si u Grčkoj. Evo, i ti profinjeni intelektualac, potvrđuješ stereotip. Za Nijemce Grčka nije Balkan, govorila je Bizantinka. Tada je nisam razumio. Sada znam da je bila u pravu. Nijemcima Grčka nije strana. Prepoznaju se u njezinoj povijesti i kulturi. Ne samo zbog čežnje romantičara i filhelena za „kolijevkom europske kulture i znanosti“. Grčka je Platon, Aristotel, Homer. Ona je „domesticirana“ u zapadnu kulturu kao poticaj talijanskoj renesansi, humanizmu koji ne bi bili mogući bez antike, kao što bez renesanse ne bi bila moguća moderna Europa.“
„Da! Moj je otac uvijek govorio da se Rim ne može zamisliti bez Atene“, usklikne Vittorio.
„Vidiš? U tvojoj percepciji Grčka nije difuzan i nedefiniran prostor kao Balkan!“
„Priznajem, nije mi blizak!“
„I meni je Balkan tuđ. A upravo je to bilo pogubno za moj odnos s Bizantinkom.“
„Da sam bio na tvom mjestu i ja bih reagirao isto na tu uobraženu gusku!“
„Vittorio, je li bi ikada rekao za neku Grkinju da je balkanska guska?“
„Vjerojatno ne! Zna se, ona je Grkinja, zna se njeno podrijetlo, odgovori Vittorio.
„Pa nije li i Grčka na Balkanskom poluotoku?!“
„Pa neka je! O Grcima je sve jasno! A ovi ostali Balkanci ni sami ne znaju tko su i što su. Vjerojatno zato stalno i vode ratove. Zamisli, ratovi u dvadesetom stoljeću u Europi! Na Balkanu je sve izmiješano, govorio je moj profesor povijesti u Rimu.“
„Ah, ne, dragi moj. Samo je tako u našem klišeju o Balkancima. Ona naša Bizantinka je itekako bila svjesna tko je, a tko nije! Govorila je da oni drugi to ne znaju.“
„Ako je znala, zašto je tada sebe nazivala Bizantinkom? Zamisli da se danas neka Talijanka naziva Etrurkom? Svi bi mislili da je luda!“
„Nije ona sebe tako nazivala, mi smo je tako nazivali i to u njenom odsustvu. Bila je opsjednuta Bizantom. To je bila njezina trauma.“
„Baš me briga za njezinu traumu! Samo znam da si ti zbog nje mogao platiti glavom. Jesi li zaboravio koliko si bio bolestan. To tvojoj Bizantinki nikada neću oprostiti!“
„Vittorio, pa ti ne znaš ništa o njoj!“
„Dovoljno mi je to što znam!“
„A što ako ni to nije istina? Što ako je ni ja nisam poznavao?“
„Oh, molim te! Alergičan sam na muškarce u našoj dobi koji tako filozofiraju. Tebi treba žena, čovječe! Žena od krvi i mesa. A ne neka otkačena Bizantinka koja sanja o propalim carstvima. Tada ne bi buljio kao starac u mlade cure.“
„Kakav kič, Vittorio! I ti mi to kažeš?! Ti mi daješ savjete kakve mi se ni vlastita majka ne usuđuje dati. Znaš, malo mi je dosta tvoje brige! Niti si stariji od mene, niti…“
„Što? Reci! Niti sam pametniji od tebe? To si htio reći?“
Daniela je začudila spoznaja da se svađa sa svojim najboljim prijateljem oko žene koju je zapravo prezirao kada ju je tek upoznao. A nije ni znao je li ona uopće živa. Ona je za njega bila daleka prošlost. Možda je Vittorio bio u pravu. Trebao je tu priču zaboraviti jednom za uvijek. Ali je znao i to da neće zaboraviti svoju krivicu.
„Ne! Mislio sam reći da nisi iskusniji od mene“, pokušao je Daniel smiriti situaciju. “Bar kad se radi o ženama! Uostalom, kada se o njima radi, nema pametnog muškarca. Možda si ti u pravu i za Nataliju.“
„Ne znam baš“, odgovori pomirljivo Vittorio. „Brinem se za tebe i za tvoj duševni mir. Zapravo, sada si je prvi puta nazvao pravim imenom. Nisam znao da se tako zvala. Natalija.“
„Kako? Nisam ti rekao da se zvala Natalija Polenak?“
„Ne! Ti si uvijek govorio samo o Bizantinki. Ponekad sam mislio da je neki vampir. Natalija zvuči normalno. Ljudski. I lijepo!“
„Pa i bila je lijepa! Čak i vrlo lijepa“, nasmije se zagonetno Daniel.
„Da ste prohodali prije nego ste počeli filozofirati, možda biste danas imali već troje djece?!“
Daniel se zamisli.
„Znaš, jednom mi je Johannes ispričao nešto neobično. Mislim da je to bilo one večeri kada sam stigao u Veneciju. Ostali smo sami do kasno u noć. Na terasi studentskog hostela. Imali smo nestvarno lijep pogled na jedan od kanala. Čula se glazba i vreva sretnih ljudi iz restorana oko nas. A ja sam bio bolestan, sav sam sam gorio u groznici. I izgubljen, tužan i razočaran. Stigao sam tamo sav izbezumljen od srdžbe i mržnje prema Bizantinki. Te sam noći bio nekako sentimentalan. A popili smo i dosta vina. I ta čarobna Venecija. A i Johannes je imao rijedak dar govoriti pjesnički i o najbanalnijim stvarima. Koliko mi to ponekad nedostaje“, izdao se Daniel.
Da, znam kakav je Johannes. I što ti je rekao?“
„Johannes mi je spričao što mu je profesor rekao o Nataliji i meni.“
„I?“
„Nešto neobično. Tada, za mene nezamislivo! Da smo se nas dvoje sreli u nekoj drugoj konstelaciji, a ne na postdiplomskom studiju gdje često vlada konkurencija, jal, i borba za pozicije, mi bismo bili idealan ljubavni par.“
„Možda je i bio u pravu“, nasmijao se Vittorio.
„Mene je tada to šokiralo. Pitao sam se kako je mogao upravo on, koji me je poznavao poput vlastitog oca, misliti da bih se ja ikada mogao zaljubiti u takvu ženu?!“
„Kakvu, Daniel?“
„Gusku balkansku. Uostalom, kad je riječ o ženama u koje smo se do sada zaljubljivali i njihovom izboru, nas dvojca imamo gotovo identičan ukus?“
Vittorio je razumio poruku. Jednog ljeta Daniel je prvi upoznao Liviju, koja će kasnije postati Vittorijeva žena. U studentskom disko klubu u Firenci. Ni Daniel ni Livija nikada ništa nisu rekli je li se između njih te večeri nešto dogodilo. Kako bilo, nekoliko dana kasnije, Danijel je upoznao Johannesa s Livijom kao sa svojom dobrom prijateljicom. Vittoria je iznenadila Danielova primjedba od koje se moglo naslutiti da je te večeri između Daniela i Livije bilo nešto više od prijateljske simpatije. Zamislio se i nije više znao kako nastaviti razgovor. To je primijetio i njegov prijatelj.
„Samo da bude jasno, Vittorio! Čim sam upoznao Liviju, znao sam da je ona tvoj tip. Toga ljeta ti si bio kod svoga oca u Njemačkoj. A ja sam bio kod tvoje mame u Firenci. Pričao sam Liviji o tebi. Poželjela je upoznati te. I čim se to dogodilo, shvatio sam da ja više nemam više nikakve šanse. Vidio sam kako te je gledala već te prve večeri u disko klubu. Mene nikad tako nije gledala. Znam koliko te voli. I usprkos svim tvojim šalama i tobožnjom žeđi za ženama. Tipični Ničeanac!“
„Da, doista je tako. I danas mi teško pada odvojiti se i dan od nje. Livija tebe jako voli kao prijatelja. Što misliš koga osim mene najviše boli tvoja osama u Toskani?“
„Znam, Vittorio! Istina je da mi nije baš lako. S vama dvoje je drugačije. Ja nikada nisam bio zaljubljen u ženu kao ti u Liviju. Do sad su sve moje veze bile površne.“
„A Katrin?“
„Ona je jako draga! Bili smo prijatelji još u gimnaziji u Aachenu. Poslije smo postali i par. Onako, iz navike. Među nama nikada nije bilo vatre kao između tebe i Livije. Katrin me je posjećivala i ostajala bi po nekoliko tjedana. Za vrijeme ferija. Prije šest godina je prestala dolaziti. Nakon što sam joj rekao.“
„A što si joj rekao?“
„Da je ne volim! Da možemo ostati i dalje prijatelji i da može doći kad hoće, ali ne više od toga. Ona je željela više.“
„A Bizantinka?”, namignuo mu je šeretski Vittorio.
„Ma, pusti je! S njom je bilo i previše vatre. Ali vatra koja ubija! Dosta mi je toga! Oboje smo umalo poginuli. S druge strane, ne možeš se zaljubiti u kliše! Bizantinka je bila upravo to. A Nataliju zapravo nikad nisam ni upoznao.“
„A da si je upoznao?“, Vittorio se nasmije.
„Prezirao sam njezinu balkansku patetiku!“
„Ah, nisu patetični samo Balkanci. I Talijani su patetični! To i mene živcira.“
Daniel ne odgovori ništa. Promatrao je rijeke turista koji su prolazili trotoarom pokraj restoranskog vrta.
„Bilo je nečeg proturječnog u mom odnosu spram nje, Vittorio.“
„Pa bili ste u ratu!“
„U ratu smo bili samo u nazočnosti drugih. Nikad to nismo bili nasamo. Samo sam je jednom ispratio do kuće. Zamolio me je profesor. Ja se sam ne bih ponudio.“
„I, je li se nešto dogodilo?“
„Ništa. I da sam ja htio, nije išlo. Bila je hladna, zatvorena. Ili sam je ja takvom doživio? Ne znam. Putem od Weberstraße do Gabelsbergerstraße gdje je živjela pričala je neprestano orazvodu svojih roditelja. A ja sam joj nosio tešku torbu s knjigama“, nasmije se Daniel.
„Zar ovo govoriš ti? Daniel Kluge, Vitez, koji je mogao zbariti bilo koju curu za pet minuta, a kamo li neku balkansku šmizlu? A ti si joj samo nosio tešku torbu? E, drago dijete, ovo je baš kič!“
„Jednom sam je slijedio“ nastavi Daniel svoju priču. Pri tom se non- stop smijao, što je radovalo Vittorija. „Zapravo dvaput! Hodao sam iza nje i mirisao njezin parfem. Još ga osjećam! A nisam mogao ni zucnuti, a kamoli dotaći je. Nezamislivo!“
„I ti onda kažeš da te nije privlačila?“
„Ne nije me privlačila. Ili? Možda rijetko. Samo na trenutak! Doživljavao sam je kao na filmu. Jednom sam je slijedio na putu do kuće nakon fakulteta. Sve dok nije ušla u neku kuću u Kaiserstrasse. A ja sam se sakrio sam se iza jednog grma u susjednom dvorištu. I čekao je da izađe,“, reče Daniel i zamisli se.
„Ej, čovječe, pa ovo je ludo. To mi nikad nisi ispričao.“
„Nije mi bilo ugodno, Vittorio. Koji bi dvadesetdevetogodišnjak prijatelju pričao takve stvari?“
„A zašto si je čekao?“
„Htio sam saznati što je ondje radila. Dok sam je čekao, zamišljao sam si svemoguće stvari. Ne pitaj me kakve! Evo samo jedne od mojih maštarija. Zamišljao sam si da ona u toj kući, dok je ja špiuniram pod prozorom, vodi ljubav s nekim krupnim tamnoputim Balkancem. Sa zlatnim lancem oko vrata. Netko poput automehaničara moje mame.
„Miroslav! Iz Srbije. Ili je možda bio iz Makedonije?“ Vittorio se glasno smijao i vrtio glavom u nevjerici.
„Zašto se smiješ, Vittorio? Taj Miroslav je bio jedini Balkanac kojeg sam poznavao!“
„Čovječe, ovo je genijalno!“
„Priznajem, kriv sam. Stid me je!“ Danijel prekri lice dlanovima i počne se glasno smijati. Vittorio mu se pridruži.
„Čekaj! A zašto profesor Von Blumental nije doživljavao i Bizantinku kroz stereotip glupe Balkanke?“, upita Vittorio.
„Ne znam. Možda ju je on gledao kroz neki vlastiti stereotip. Jako ga je ganulo rusko ime Natalija. Dali su joj ime po baki, Ruskinji iz Sankt Peterburga. Profesor je rođen u Königsbergu, gradu koji se sada nalazi u Rusiji. Sigurno mu nije bio stran slavenski, ruski svijet. Možda ga je kod nje zadivila upravo ta činjenica.“
„Zar ona tebe doista nije zadivila?“
1 Johann Wolfgang von Goethe, „Kennst du das Land, wo die Zitronen blühn“, 1782.
KICA KOLBE je renomirana makedonska spisateljica koja živi u Njemačkoj, a piše prozu i esejistiku na materinskom, makedonskom jeziku.
Rođena je 1951. u Makedoniji u obitelji egejskih izbjeglica koji su u doba Grčkog građanskog rata prebjegli iz Grčke u Jugoslaviju. Studirala je filozofiju na sveučilištima u Skopju i Beogradu. Magistrirala je na estetici Theodora Adorna, a doktorirala na njemačkoj estetici 18. st. U razdoblju od 1976.-1984. radila je kao asistentica, a kasnije i docentica estetike na katedri za filozofiju na Filotofskom fakultetu u Skopju. Sudjelovala je na svim projektima Estetičkog laboratorija, u osnivanju festivala „Mladi otvoreni teatar“ i časopisa „Filozofska tribina“. S njemačkog je prevela djela Immanuela Kanta, Paula Kleea, Martina Heideggera, kao i eseje Theodorna Adorna.
Od 1884. živi u Njemačkoj gdje se intenzivno posvećuje slikarstvu, pisanju proze i prevođenju. Već je nekoliko godina kolumnistica online redakcije na makedonskom jeziku za Deutsche Welle. Sudjelovala je na mnogim znanstvenim konferencijama, debatama i književnim čitanjima.
Objavila je pet romana: „Egejci“, 1999., „Snijeg u Kazablanci“ 2005. (dobitnik nagrade Roman godine), „Žene Gavrilove“ (nominiran za nagradu Balkanika) 2008., „Zemlja izbjeglica“ 2018. i najnoviji roman „Vitez i Bizantinka“ 2020.
Objavila je i zbirku priča „Rijeka u naslijeđe. Ein Fluss als Erbe“ na makedonskom i njemačkom u Skopju i Langenfeldu 2009.
čovjek-časopis 