Kese sa đubretom istresi do kraja unutra je tačan broj cipela
odeća bačena s balkona
odeća, dva metra pod zemljom visi u izlogu za dvesta dinara
Isusova karirana košulja kaiš i pantalone
dok stoji legitimisan ispred knjižare dok leži u dvorištu osnovne škole i diktira matični broj
Isusova pljoska je prazna
2. To u flaši nije rakija to u žbunju nije mokraća
jod i nitroglicerin bivše i buduće ljubavi crne drlje betonski jastuci bilbordi bez lica
na svakih sto selfija, sretne me po jedna čitulja
na svakih sto čitulja zagrlim po jednog deda mraza ispred biroa za zapošljavanje
naiskap prebolećemo najbliže kako najbrže umemo…
3. Reči izbacuju kolutove dima brada govori više od krvavih očiju
dok čekamo podgrejano pecivo
kamioni za hleb presvlače se u kamione za đubre
akademici navlače čizme za pranje ulica
(ogledala noći blindirana stakla interventne)
pozajmi od nekog lice za koricu svoje zbirke
dok šlep služba utovaruje olupine porodičnih albuma
večeras oblačimo ono što nismo prodali jutros.
***
TRI BOJE PONOĆI
1. Dva ujutru, kafa sa taksistima
Ubaciš 35 dinara dodaš šećer, pritisneš dugme
smeđa ptica napravi metalni vertigo
spušta se plastika čista hemija osmeh od uva do uva
posle ponoći kafe sa taksistima, tuče sa marksistima
automat s kalorijama izbacuje stihove umesto doručka: Mostovi se zidaju da razdvoje ljude…
Džaba ste bombardovali biblioteku najbolji romani se izležavaju na dnu reke…
2. Iza kreveta
Zaleđeni trotoari, opljačkane kasarne na periferiji prazne poetske večeri
ukus pokidanih usana “Rapsodija u plavom” Geršvina ženski tabani umesto jastuka
sanacija snova
na vratima beskućnik vraća krila iz kontejnera
iz podruma se čuje nova religija
usna harmonika obešenog laureata
rođendanska torta repetitora plač ozonske rupe.
3. Dok ne proradi zvono/epileptičar
Pun mesec na plafonu dušek na dnu reke
slavina opet izbacuje penu dok ne proradi zvono/epileptičar u pola tri ujutru
nečija muzika nepomično leži na sred iznajmljene sobe izbacuje kolutove dima
šezdeset oblaka pepela gutaju zidove svih spavaćih soba
po kojima ćeš tražiti svoj unihop večeras…
***
PERSONA
1. Raširi noge ispred ikone liže voditelja drugog dnevnika
ulazi u kadu pali cigaretu tušira se u mraku izbacuje đubre u bade mantilu
hrče preko računa objedinjene naplate
na poleđini Narodnih novina portret naslikan žiletom i umrlica s izgrebanim datumom smrti
Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar
i dva načina da je oteraš u pičku materinu
ušivanje kože slovima Unisove giljotine
ili platiš već jednom taksi do manastira.
2. Kurs za gubljenje ličnih dokumenata
Odsekla je uvo slučajnom prolazniku koji liči na mene
moraš zgnječiti, progutati nešto da bi dobilo ukus
skinula je matursku haljinu obukla je naopako
izula se krenula niz šine (kurs za gubljenje ličnih dokumenata)
pravo gde putnici spavaju u prevrnutim vagonima
tamo gde mrtvi plešu sa tuđim povratnim kartama
na krovu napuštene lokomotive vetar lista moj neobjavljeni roman
u mraku previjališta sasvim obična poternica za šankom restorana železničke stanice…
3. Prvo što mi padne na pamet dok razmišljam o tebi
Kontejner pun bidermajera neregistrovano pogrebno vozilo večera sa forenzičarem ofingeri zaboravljeni u frižideru
slomljene štikle ispod jastuka
noževi dugački 9 dolara
vaučer za nagradnu igru „sanduk sa jednim krilom“
crna detelina svadbena torta prazna kao psihijatrija
u sobi gde sveće neće da se ugase
Glory box od Portishead-a
raspeće Vorhola i Hidrogenski đuboks zakucan na plafonu disco ball sa razmazanom šminkom
osmeh hostese i pitanje koje visi kao nevidljiva omča
J.
šta te tera svake ponoći da hodaš ka rotacionim svetlima…
***
TVOJA I MOJA SAMICA
Napravi bend u Niškom zatvoru hiljadu sklekova hiljadu rifova dnevno dve knjige nedeljno
potrudi se bez masturbiranja večeras
zalepi ogledalo ne obraćaj pažnju na otvorene prelome
napolju 33 godine na ekseru
zakačene vise između sisa nevažećeg kalendara
još jedna noć u previjalištu apostola
još jedna Nova godina u kuhinji mrtvih roditelja…
***
GORAN ŽIVKOVIĆ (1984, Niš) jedan od urednika zbornika poezije Tortu kroz prozor (Sven, 2010). Objavio zbirke pesama Spalipačitaj (Niški kulturni centar, 2012) koja iste godine osvaja Brankovu nagradu, i Psihoslajdovi (Treći Trg, 2017) nagrada na Beogradskom festivalu poezije i knjige “Trgni se! Poezija”. Objavljivao poeziju u raznim književnim časopisima i zbornicima socijalne tematike. Učestvovao je na brojnim pesničkim susretima, književnim kolonijama i festivalima širom Srbije i Evrope. Na Međunarodnom književnom festivalu u Novom Sadu, tri puta osvajao nagradu publike za najboljeg slem pesnika Srbije. Predstavnik i osnivač neformalne grupe “Radio/bluz/mašina”. Član Društva književnika Niša.
Noćas na stepeništu ispred zgrade dok je pušio svoju cigaretu konačno sam ubio najboljeg čoveka u gradu. Ni krik nije pustio, nije se opirao kao da je bio spreman.
Brojke koje označavaju apstraktno čoveka su dovele na apstrakciju. Napravile od njega sistem zadale funkciju, oduzele život dale mu vrednost, etiketu i cenu. Za takve stvari i društvo bio je nezainteresovani pojedinac. I ne samo to – plašio se.
Bio je najbolji čovek u gradu učtiv koliko su mu dozvolili neprijatan koliko su zaslužili. Pomogao bi ne bi očekivao ništa zauzvrat. Bio je glup čovek.
Sposoban da razmazi nečiju ćerku sestru, ponekad i nečiju devojku. Zaboravljao je nisu svi nastali iz ljubavi nisu svi hranjeni ljubavlju. Većina je hranjena majčinim mlekom proteinskom hranom, plodovima ostalim životinjama. Kao ostale żivotinje, svi sisari kao čimpanze, orangutani. U ostatku života svi žude za onim od čega su nastali. Čime su na početku života hranjeni. Bio je nezreo čovek.
Prekratio sam mu muke na stepeništu ubio sam najboljeg čoveka u gradu. Danima ga davio noćas konačno zadavio.
Ušao sam nakon toga u njegov stan obukao njegovu pidžamu i zaspao. U njegovom krevetu.
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo), iz zbirke pjesama “NAPAD PANIKE”, Edicija Najbolja, Pančevo, 2020.
Danas u školi imam predstavljanje svog projekta o slonovima. Malo me trta, ali jučer navečer sam zadnji put sve pokazao prvo mami, pa onda tati i na kraju sestri. Ako mi je pred njima sve štimalo, bit će OK i pred razredom.
Čekam tramvaj i razmišljam što ću i kako ću. Prvo moram do učionice i tamo ću doći malo ranije kako bih s nastavnikom provjerio tehnički dio. Radi li projektor, rade li zvučnici i kako, hoće li funkcionirati veza između kompjutera i projektora, radi li pametna ploča, ima toga još. Svatko od nas u razredu, dobio je sličan zadatak, a super mi je to što nisam bio prvi. Tako sam vidio od drugih što treba izbjegavati, a što dodati. Žarku, na primjer, kad je stavio prvi slajd i počeo govoriti, sve se odjednom ugasilo. Trebalo im je desetak minuta da shvate u čemu je bio problem. Marini se na pola projekcije zaledio kompjuter. Zato ja za sve imam plan B. U tramvaju vrtim u glavi sve te priče i istovremeno se zamišljam kako stojim pred svima njima i pokazujem na slona i njegove dijelove tijela. Naravno, digitalnim pokazivačem.
Neki dan, dok sam tražio osnovne podatke, iznenadilo me koliko su slonovi zapravo veliki. Mislim, znam koliki su otprilike, ali kad sam vidio brojke, tek tad mi je došlo do mozga sve to. Evo, na primjer, mladunče čim se rodi, ima sto kilograma! Znači da je teško kao moj ujak, a on je zbilja velik i jak. A kad odraste, slon obično teži oko 4500 kg. Kažem obično, jer je najveći kojeg su naravno, ubili, bio težak čak 12000 kg! To sam sve zapamtio i mislim da neću morati čitati s podsjetnika. Osim toga, neke sam dijelove i sam nasnimio. Glumim spikera.
Dok ulazim u školu, prvo susrećem nastavnika informatike koji mi je obećao pomoći. Dogovorili smo se da ću za vrijeme velikog odmora doći kako bi sve pripremili, a taj moj sat je ionako šesti, pa imamo vremena.
– Važno je da si fajl poslao na naš info-mejl, s kojeg vam šaljem zadatke – govori nastavnik.
– Naravno da jesam – govorim dok istovremeno osjećam kako me počinje oblijevati hladan znoj.
Prčkao sam po fajlu, uređivao ga, montirao, pokazivao svima doma i pokušavam se sjetiti trenutka kad sam bio potpuno siguran da je to to i kad sam ga poslao. Kolikogod razmišljao, taj trenutak nije postojao, jer sam to jednostavno zaboravio napraviti. Zaboravio sam najvažniju stvar na svijetu! Koji sam ja kreten! Ovo je kraj! A nemam plan C!
Dok sam na satu biologije, ne mogu ništa poduzeti u vezi spašavanja, jer je nastavnica stroga i tipkanje po mobitelu ne dolazi u obzir. Osim toga, samo mi još na ovo fali da zaradim neku kaznu. Kao za peh, ona ispituje i proziva svakog učenika i postavlja mu po jedno pitanje. Tek toliko. To je njezin običaj. Nikad ne rešeta jednog pred pločom, nego si male odgovore bilježi u notes. Valjda tamo imamo tonu pluseva i minuseva, tko zna? Zato i ne mogu ništa drugo nego biti prisutan, jer što ako me pita nešto što ne znam. Iako, biologija mi je jača strana. Slonovi se tu uklapaju, iako je sam projekt iz multimedije. Trebali smo koristiti sve što nam informatička učionica pruža.
Evo je, naravno da me pita.
– Davore, što znaš o zelenim algama?
Malo me zatekla. Nisam stigao pogledati tu lekciju. Znam jedino o jadranskom klobučiću jer sam ga ovo ljeto vidio dok sam malo ronio. Pa sam poslije guglao. Izvući ću se ako budem govorio o njemu, pa i on je alga.
– Ima ih mnogo vrsta, evo na primjer, jadranski klobučić. To je vrsta zelene alge koja se sastoji od jedne jedine stanice. Može narasti i do pet centimetara, pa je zbog te veličine pogodan za proučavanje…
Govorim sve što mi pada na pamet o njemu, ispada da puno znam. Sjednem i nastavljam misliti o slonovima. Moram nešto napraviti da dođem do fajla, moram! Nadam se da mi je nastavnica upisala u tu svoju teku nešto dobro. Jedva čekam zvono, jedva čekam kraj sata, jer onda mogu razmišljati i djelovati. Nema mi druge. Doma ne mogu, predaleko je, a i što bih rekao? Da moram doma ići sam sebi poslati mejl? Nemoguća isprika. Moram doći do toga na neki drugi način.
Inače, koliko sam toga pročitao, sjetim se da bih možda mogao i sve napamet ispričati. Ali to nije fora. Pripremio sam animacije, kratke filmiće, fotografije, dijagrame, čak i mali kviz na kraju. Uz neke animacije stavio sam i muziku, nešto sam i sam crtao. To ne smije ostati neviđeno! Pa slon je toliko fascinantan, treba znati više o njima, jer zaista izumire. Sada slonovi žive samo u nekoliko nacionalnih parkova i zaštićenih fondova gdje se o njima brinu ljudi. Lovili su ih zbog kljova, ali su se i sami morali povući jer nemaju gdje živjeti. Ljudi im oduzimaju i stanište! Vjerojatno se osjećaju živčano kao i ja sada, bez poslanog fajla.
Zvoni kraj sata i ja se spremam sa sata biologije brzinom kakvu se kod mene inače ne može vidjeti. Izlazim u školski hodnik i uključujem mobitel. Zovem prvo sestru. Ne javlja se. Tko zna što sad radi? Možda je u kupaonici, možda je isključila zvuk. Zvat ću je još nekoliko puta, mora mi se javiti. Ona mi je jedina šansa da dođem do tog fajla. Znam da će mi se rugati, jer ne samo što sam zaboravio, nego ću joj morati otkriti password. To će biti totalni poraz. Ali pretrpjet ću, šutjet ću, samo da mi pošalje fajl. Zovem mamu i tatu, reda radi. Znam da nisu doma, ali ipak. Zovem ponovo sestru. Ništa. Valjda će u jednom trenu vidjeti ‘5 missed calls’.
Odmor traje prekratkih pet minuta, i opet moram na sat, imat ću četrdeset i pet minuta zastoja. Za to vrijeme ću se samo živcirati. Do sata prezentacije, imam još četiri različita sata, pa iako sam se s nastavnikom informatike dogovorio za veliki odmor, sumnjam da ću do tada imati fajl.
Sad imam hrvatski. Učimo nekakve apozicije, a kad se uči novo gradivo, imam dosta vremena da budem živčan. Jer ništa drugo niti ne mogu. Ne mogu nikoga zvati, slati poruke, ne mogu otići doma poslati mejl. Mogu samo smišljati. Krišom pogledam na mobitel i vidim da me mama zvala dva puta. Valjda je vidjela da sam je zvao. Sad opet jedva čekam kraj sata da je nazovem. Tko zna?
Apozicije su gotove, shvatio sam o čemu se radi, zapisao što je za zadaću, čak sam i točno odgovorio kad smo vježbali to na nekim besmislenim rečenicama. Još tri minute do zvona. Sad više ni ne čekam da izađem iz razreda. Dok zvoni, ja već vadim mobitel i zovem mamu.
– Halo? Dušo ti si? Što se dogodilo da me zoveš? – javlja mi se mama.
Toliko sam sretan da jedva izgovaram što trebam.
– Htio sam samo pitati gdje si – govorim.
– Joj, da znaš što sam sve doživjela! Nakon što sam krenula na posao, stuštila se kiša, ali srećom nisam daleko odmakla tako da sam se vratila doma po kišobran.
– Čekaj, ti si se vratila doma? – sretan sam da sretniji ne mogu biti.
– Jesam, uzela sam kišobran i ponovo otišla – odgovara mi ona, ni ne znajući što to meni znači.
Znači nije više doma.
– Aha, ok.
– I zamisli. Jučer sam nešto doma radila i kad sam došla do tramvajske stanice, shvatila sam da sam cijeli taj spis ostavila doma, pa sam se morala ponovo vratiti po njega – govori ona ono što želim čuti.
– Šta? Divno! I sad si opet doma?
– Bila sam do pred dvadeset minuta. Sad sam već na poslu. Nego, što si ti mene zvao?
– Ja… ma ništa posebno. Htio sam da mi nešto napraviš. Sad ne možeš? Na primjer, da se vratiš još jednom.
– Joj, da si me bar nazvao prije pola sata! Sad stvarno ne mogu. Jel jako važno?
– Ma, nema veze. Sve je ok.
Dakle, da sam je zvao za vrijeme dosadnih apozicija, imao bih dvije prilike da se spasim. Sad mi je gore nego da je nisam dobio. Na mobitelu vidim i da me tata zvao. Vjerojatno i on hoće znati zašto sam ga zvao. Ali već zvoni za sljedeći sat. Matematika. To će biti još četrdeset i pet minuta muke. Koga da sad zovem?
Na satu ponavljamo gradivo jer sljedeći put pišemo nekakvi ispitić, kako ga nastavnik zove. Sustav dviju jednadžbi s dvije nepoznanice. Tek sam se sad sjetio da mogu tražiti da me puste na zahod i da onda mogu opet zvati. Od nervoze se ne mogu sjetiti niti najjednostavnijih rješenja. Da sam to pitao na biologiji ili hrvatskom, svaki put po jednom, možda bih potrefio trenutak da je mama došla po kišobran ili spis. I sad ću pitati da me pusti, samo koga da zovem?
U jednom trenu, pitam.
– Profesore, mogu na wc?
– Aha, možeš, samo prije toga riješi ovaj sustav, dođi pred ploču.
Sustav znam riješiti samo na jedan način.
Nažvrljao sam to u najkraćem mogućem roku i upitno ga pogledao.
– Hm, znači znaš! Idi i brzo se vraćaj!
Jedva sam to dočekao. U hodniku odmah vadim mobitel i taj čas me zove tata.
– Zvao si me? Vidio sam poziv. Nije valjda da se nešto dogodilo.
– Ne, samo sam mislio da si još doma, rano sam te zvao.
– Jel ti znaš što je to telepatija? – pita me tata veselo, pojma nemajući o mojim mukama. Strpljivo čekam da kaže što misli s tom telepatijom.
– Pa, ono, znam.
– E to ti je ovo: upravo sam bio doma.
Stvarno ću poludjeti. Sad je i on bio doma, a ja ni ovaj put nisam iskoristio priliku!
– Mislim, nisam ušao u stan, nego mi je mama javila da moram staviti ključ ispod otirača. Danas dolazi teta Sofija.
– Stvarno?! Kad točno dolazi?
– Mislim u podne.
– Diivnoo!!
Kriknuo sam tako glasno da je jedan nastavnik izašao na hodnik da vidi što se zbiva.
– A ti nemaš sat? – pita me on strogo.
– Ma imam, oprostite, evo idem.
– Bilo bi pametno – govori i vraća se u razred.
Tata je još na liniji, a ja mu se vraćam.
– Znači ona dolazi u dvanaest? I bit će u stanu barem dva sata?
– Da, pa znaš da ona obično bude par sati, treba joj vremena da pospremi. Samo, nikad te to baš nije zanimalo, zašto pitaš?
– Ma, ništa, nazvat ću je, ajde bok.
Prekinem liniju i krećem prema razredu. Uhvatim kvaku i sjetim se nečeg nevjerojatno važnog. Ja nemam Sofijin broj. Ima li ona uopće mobitel? Kako još nisam ušao u razred, vraćam se i odlazim do wc-a, jer sad stvarno ne želim da me opet netko čuje. Ponovo zovem tatu. Kako sam do sada bio baš pehist, molim sve sile svemira da ona ima mobitel. Ima. Tata mi šalje njezin broj sms-om. Pažljivo ga spremam u memoriju. I opet molim iste one sile da Sofija baš danas nije ostavila mobitel kod kuće. Sad se stvarno vraćam na matematiku.
– Imao si problema? – pita me profesor.
– Da, ali mislim da će biti sve u redu.
Razred se nasmije. Oni misle da se radi o probavnim problemima. Iako, ako ne uspijem, imat ću i njih.
Nakon matematike, veliki odmor. Odlazim do informatičke učionice. Nastavnik i ja provjeravamo sve, a ja izbjegavam odgovoriti na njegov upitni pogled. Još nemam fajl, govorim mu svojim bespomoćnim pogledom. Kad Sofija dođe do našeg stana, to će biti taman peti sat. Negdje pri kraju ću morati tražiti da me pusti na wc, i onda ću je nazvati. Nadam se da ćemo to ona i ja uspjeti riješiti. Sve smo provjerili, nastavnik i ja, projektor radi, ploča radi, ma sve radi, ako se što ugasi, imamo rezervni plan, samo sam ja na rubu živčanog sloma.
Četvrti sat je tjelesni. Tresu mi se noge, ne znam više ni trčati, ni uloviti loptu, a kamoli pogoditi koš. Pitaju me jesam li bolestan.
– Ako i nisam, možda se razbolim uskoro. Znat ću kad završi peti sat.
Nikom nije jasno što govorim, ali ova košarka, kakva god loša bila, malo me udaljila od problema. Negdje pri kraju sam čak nakratko zaboravio fajl, slonove i tetu Sofiju. U svlačionici sam tupo buljio u zid dok su se drugi oblačili. Razmišljao sam o tome kako mi sada svakako treba slonovsko suosjećanje. Oni razumiju kad je netko ranjen ili ugrožen. Spremni su pomoći. Tamo u mojem projektu imam kratki film gdje se vidi kako nekoliko slonova izvlači jednog mladog iz rupe u koju je upao. Bacali su zemlju u rupu, sve dok rupa nije postala dovoljno plitka da ovaj može izaći. U drugom imam primjer kako jedan viši slon spušta granu punu lišća i dodaje je surlom nižem slonu. I nisu majka i dijete, samo su prijatelji. Mogao bi sad jedan slon otrčati do moje kuće, srušiti ulazna vrata i donijeti mi bar usb-stik na kojem je predzadnja verzija mojeg projekta. Njihove surle su velike i snažne, oni mogu njima iščupati drvo, ali mogu primiti i jednu jedinu vlat trave! Zato znam da bi mi donio tu stvarčicu, iako mi je jedini spas teta Sofija.
Sad više nisam nervozan, smlavila me tuga jer se sat bliži, a ja još nemam ništa. Vučem se prema zadnjem satu prije onog najvažnijeg. Za vrijeme ovog sata, a to je engleski jezik, moram doći do tete Sofije i onda je korak po korak voditi i učiti da pošalje fajl. Ulazim u razred, blijed sam, što mi i učiteljica govori i kažem da mi je loše. Vjerojatno djelujem iskreno i istinito, pa me ona postavlja u prvu klupu i kaže:
– Ako ti bude slabo, ti samo izađi, ne moraš pitati.
– Hvala vam, stvarno mi je loše – odgovaram i počinjem se u glavi pripremati za zadnji pokušaj.
Prvih petnaest minuta naoko sudjelujem u nastavi zato jer još nije podne i nema smisla da izađem iz razreda bezveze. Tik-tak, prolazi vrijeme sporo, najsporije do sada u mojem životu. Minutu do dvanaest još ne dižem ruku. Čekam još tri minute poslije dvanaest i onda krećem. Rekla je da ne moram pitati, ipak mi je neugodno samo tako izaći. Polako se dižem, ona me pogleda i daje znak rukom da samo neka idem. Ja joj zahvalno kimnem glavom i izlazim. Oprezno idem do wc-a. Trebam mir, a ne da me neki profesor opet vidi i na primjer, prekine u najvažnijem trenutku. Konačno! Tipkam broj. Dugo tuli. Ja sam sve nervozniji.
– Halo? Ko je?
– Teta Sofija? Vi ste?
– Jesam, tko je to?
– Ja sam, Davor! Nešto vas jako važno trebam. Jako jako jako važno!
– A kaj me trebaš?
– Jeste u stanu?
– Nisam, sad ću ući. Ali možeš reći.
– Pa, evo, gledajte, morat ćemo polako. Znam da vam kompjuter nije blizak, zato prvo trebate otići do moje sobe i upaliti moj laptop.
– Joj, mali, kaj ti misliš da sam ja retardirana, kak vi mladi velite. Evo, otvorila sam ga, kaj trebaš? Aha, moram ukucati lozinku, daj.
To sam zaboravio načas. Mislio sam da ću je morati dati sestri. Ovo mi se čini kao manja katastrofa.
– DeltaxPapa – izgovorim joj slovo po slovo.
– OK, jesam, kaj sad?
– Morate naći fajl koji se zove Elephant, trebat ćete mi ga poslati na mejl.
– Elephant, Elephant.. Evo ga, tu je! To je multimedija, oš da ti ga komprimiram? Ne bu išlo ovak, to je velki fajl.
Ako sam ikad čuo nešto čudnije. Ona govori kao da je programerka.
– Paaa, ako znate, može.
– Evo, daj sad na koju adresu da ti to pošaljem? Žuri mi se, moram speglat veš.
Izdiktiram joj.
– Daj još jednu adresu za svaki slučaj, neku koju buš mogel poslat sa svog mobitela, tak da budeš ziher.
Izdiktiram joj. Da je ovo strip, imao bih upitnike nad glavom. Zašto se ja toga nisam sjetio?
– Super, jesam i to. Još nekaj?
– Pa, ništa.
– Aj provjeri jel ti stiglo na mobu, ja bum tu čekala, pa si barem siguran da imaš tu, al mora bit i na ovoj prvoj kaj si mi dal. Sad bum prekinula, a ti mi javi jel stiglo.
Od sad je zovem Carica Sofija. Prekidam liniju, provjeravam svoju yahoo adresu. Slonovi su stigli. Dakle, ako i nisu stigli na školski mejl, imam ih tu. Zovem je.
– Sve je OK.
– Si videl? Ak me više niš ne trebaš, idem delat.
– Ne, to je sve što sam trebao. Teta Sofija?
– Kaj je sad?
– Spasili ste me. Ni ne znate koliko mi je to važno.
– Sve bu OK, ajd bok.
– Bok.
Vraćam se na engleski. Ulazim.
– O, pa ti si došao k sebi, nisi više blijed. Dapače, rumen si u obrazima – govori profesorica.
– Je, bolje mi je – odgovaram dok u džepu nježno držim mobitel, svjestan da je fajl, ako nigdje drugdje, barem na njemu. Ostatak sata sam razmišljao o tome kako treba imati i plan C i da ga je upravo teta Sofija odradila.
A mislio sam da ćemo ići korak po korak i da ćemo već na uključivanju laptopa imati problema. Kako ljudi mogu iznenaditi!
Naravno da je Carica uspješno poslala fajl i na školsku adresu. Profa i ja smo ga ‘otpakirali’, a ja sam svoje slonove uspješno pokazao razredu.
Sve je prošlo u najboljem redu, učenici su pratili, bilo im je fora, tražili su da ponovim jedan filmić, a za kviz je bio pun pogodak. Profesor mi je rekao da bih ga mogao održati i u drugim razredima. Više puta kroz godinu.
Pa smo organizirali školsko kviz natjecanje. A ja sam mu dao ime:
Sophia-quiz.
***
KSENIJA KUŠEC rođena je 1965 u Zagrebu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu i na Muzičkoj akademiji u Zagrebu (Odsjek za duhače-saksofon). Više ne radi u prosvjeti, a od početka 2016. godine, član je Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika. Dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču. Objavila je brojne priče u zbornicima, časopisima i na portalima za književnost (Obzor-Večernji list, Pričigin, Gong, Kratka priča je ženskog roda, Afirmator, Kritična masa, MetaFora, Underpass, Balkanski književni glasnik, FEKP, Izvan koridora…). Knjiga Prozirna Lili upravo je na prijevodu na ukrajinski jezik (Volodimyr Krinitsky). Kazalište Tvornica lutaka izvodilo je 2014 godine predstavu Svemir, a koja je nastala prema adaptaciji knjige Priče iz Sunčeva sustava. Autorica je predloška i scenarija za jednu od tri filmske priče (Smrt bijela kost) – za omnibus Duboki rezovi, koji je snimljen 2018., producentska organizacija Kinematograf (Dijana Mlađenović). Ove godine, 2020., bila je koscenarist na filmu Opuštanje, u produkciji U.N.P., a trenutno radi još jedan scenarij za istu produkciju.
Do sada je objavila: Priče iz Sunčeva sustava, 2010., Reci mi sve, 2013., Janko i stroj za vrijeme, 2013.; Sobe, 2014.; Prozirna Lili, 2015., Nije moglo bolje, 2016., Otok, 2018., Opća opasnost, 2019., I onda se dogodilo, 2020.
Čula se gase začarana naslućivanje presto zauzima da svečano reč dočeka i istrpi svaki trzaj njenog bolnog prodora koji nagoveštava nepredvidiva dela između spasenja i ludila
Vođar jednog mnogoljudnog plemena nije imao sinova, već samo kćer sa kojom su mnogi želeli da podele postelju. Loza iz koje je poticao beše čuvena po zastrašivanju naroda. Zakon njegovih predaka bio je strog, sud pravedan, a kazna surova i uvek u skladu sa zločinom. Ubicu bi osudili na višednevno surovo mučenje do smrti, lopovu bi odsekli obe šake i oduzeli svu imovinu, prevarantu bi iščupali jezik, izdajnika bi bacili zverima, preljubniku bi oduzeli muškost, dok bi preljubnicu nabili na kolac. Vođarev otac očistio je pleme od svih neistomišljenika i ostalih mogućih pretnji. Nakon smrti, ostavio je starijem sinu drveni šumski grad, jedinstvenu građevinu od hrastovih stabala u kojoj se napadno isticao izveštačeni mir. Iako je način vladavine svojih predaka smatrao pogrešnim, vođar je u njemu prepoznao neminovnost, posmatrajući tu pravedničku okrutnost kao žrtvu zarad spokojne budućnosti plemena. Obećavao je svome narodu život u blagostanju, govorio je kako ne želi da vlada, već da ih vodi ka ugodnom i bezbrižnom životu, ali niko nije mogao da mu veruje, jer se njegovo poreklo nije moglo tek tako zanemariti.
Pošto vođar nije imao sina, bilo je jasno da će njegov budući zet postati naslednik krune, sačinjene pre deset kolena od prvovođarevih kostiju, posrebrenih na mesečini. Ratnici i lovci iz ovog i susednih plemena, dolazili su sa bračnim ponudama, ali ih je vođar sve odbijao. U venama prosaca isticala se vatra koja je nadraživala njegove nozdrve i budila nepoverenje. Napadni miris njihove krvi podsećao ga je na mlađeg brata koji je pet godina ranije pokušao da ga otruje. Vođar je čudesno savladao smrtonosni začin u svojoj hrani, ali je bitku sa istim protivnikom izgubila njegova vođarija, majka njegove kćeri. Trovač je pobegao i sakrio se daleko od drvenog grada, a narod, naviknut na nemilosrdnost prethodnih vladara, nije se mogao načuditi zašto stariji brat nije ni pokušao da ga pronađe i kazni.
Vođar je želeo da ga na čelu plemena nasledi neko drugačiji od svih dotadašnjih prosaca, ali nije uspevao da zamisli kakve bi osobine krasile tu osobu, već je priželjkivao iznenađenje u kojem će prepoznati znak. Odlazio je među narod prerušen u trgovca iz plemena Pamučara, poznatom po izradi finih tkanina koje su mogli da priušte samo najviđeniji ratnici i lovci. Dok je vešto glumio stranca koji se nesnađeno raspitivao kome bi mogao da proda svoju robu, privukoše ga dva mlada čobanina koja su u dolini velikih mravinjaka čuvala stado sivih močvarskih paukova, čija su pečena tela, veličine guščijih jaja, služena prilikom plemenskih proslava u čast boga Mrežara, džinovskog zglavkara koji je duboko ispod tla pleo nepogrešivu zamku za duše svojih umanjenih, zemaljskih dvojnika i kažanjavao ih zbog narušavanja svoje neponovljivosti. Briga o toj pipavoj stoci bio je zahtevan posao za dva brata, rođena istog dana, bez telesnih i duhovnih razlika. Ni vođar nije uspevao da ih razlikuje, ali se oduševljavao njihovom sposobnošću čuvanja preko pet hiljada paukova uz pomoć deset uštrojenih pacova. Iako je čobanski pristup bio blag, pacovi su ih pokorno slušali, kao da su ih jasno razumeli i trudili se da usliše njihove želje, raspoređujući paukove u jednake krugove. Braća su neprestano šetala između redova i milovala pripadnike obe vrste, stvarajući mir koji je doprinosio urednoj ishrani, parenju i razmnožavanju paukova. Iako nijedna od tih životinja nije bila njihova, već plemenska, brinuli su o svakoj jedinki kao o sopstvenom detetu, bez pomisli da nekog pauka povremeno strpaju u torbu i počaste se mesom koje su retko jeli.
Kad god bi im se vođar približio, zamolio bi ih za malo vode, a oni su mu, kao da su to jedva dočekali, uvek nudili srnećeg svežeg mleka i mladog sira, koje su svakog jutra dobijali kao platu za prethodni radni dan. Vođaru se dopalo što bi ga uvek ljubazno i s poštovanjem primili u svoje društvo. Nisu to činili jer im je prišao vladar, sigurno ga nisu mogli prepoznati, bio je vešt u prerušavanju. Na osnovu njegove odeće bez zakrpa, čobanima beše jasno da se radi o osobi koja je imućnija od njih, ali ih to nije sprečavalo da se prema njemu ophode pristojno, bez ljubomore, predrasuda i pomisli o sebičnosti trgovca koji im nikada ništa nije ostavio za uzvrat. Tu vođar prepozna željeni znak, pa odluči da jednom od njih ponudi postelju svoje kćeri. Samo jednom, nije mogao obojici. Pokušavao je da pronađe odgovarajući način odabira, ali nikako nije uspevao da prelomi. ”Čini mi se da je jednom čobaninu rupica na bradi veća… Ili, možda… kad se nasmeje… Ne… A možda… Ne znam…… Pa da! Neka moja kćer odluči! Recimo… da im posmatra oči. Da, neka im dugo posmatra oči! Sigurno će u jednom čobaninu uspeti da prepozna nešto posebno, nešto što ga izdvaja u odnosu na brata!”
Vođar se konačno pred čobanima pojavio u svojoj zelenoj odori koju su krasila naslikana stabla šumskog drveća. Objasnio im je da će vođarica sutra odlučiti ko će od njih dvojice postati krunonaslednik. Ushićenje je zatrpalo sve delove čobanskih lica, od usana, preko očiju, pa sve do čela.
Sutradan, na gradskom svetilištu, kraj najvišeg šumskog hrasta, vođarica se susrela sa čobanima. Mnogo naroda se okupilo i uzbuđeno iščekivalo njenu odluku. Ona nije žurila. Dugo i pažljivo proučavala je oči oba brata. Na kraju odluči da izabere levog. Mladić je počeo da skače i kliče od uzbuđenja. Ali, kada je zakoračio ka vođarici, u nameri da je odnese do šuškave, zelene postelje, pripremljene u njenoj drvenoj odaji, drugi čobanin izvuče bodež i zabi ga bratu u vrat. Vođarica je jezivo zakukala pokraj mrtvog tela.
Stražari odmah zarobiše ubicu. Dok su ga vodili ka vođaru, nemoćno se koprcao i zapomagao:
– Ne! Ne! Ja… ja volim svog brata! Mrežaaar! Mrežar je… je to učinio! Njegova ljubomora je zavladalaaa! On… on je bio ljut… ljut na nas jer smo brinuli o njegovim dvojnicima. Znao saaaam! Znao sam da ne radimo… da ne treba da radimo to! Taj posao je proklet! Presede nam srneće mleko! Mrežar je ljuuut! Nisaaam! Brate, nisam jaaaa!
Vođar ga je dugo ćuteći posmatrao dok su urlici krvožedne mase pozivali na smrt. A onda iznenda otvori usta, što je odmah stvorilo tišinu.
– Užasno! – zavrte glavom vođar – Ne, to nikako nije dobro. Ali, da, moguće da je Mrežar… Svakako, vidim da ti je žao i da si se iskreno pokajao. Praštam ti i dajem svoju kćer. Proglašavam te krunonaslednikom!
Začu se tek pokoji šapat neverice.
– Hva… hvala ti, veliki vo… vođare! – zamuckujući, izgovori novi krunonaslednik čije su oči još uvek bile natopljene i nespremne za ovakvu odluku.
Vođar naredi stražarima da odvedu mladića u odaju zanemele vođarice.
Narednih pet godina vođar se više ponašao kao savetnik, nego kao vladar. Vođenje plemena nezvanično je prepustio svome zetu koji je obavljao sve njegove dužnosti. Mladić je bio na čelu plemenskih ratnika i lovaca, a takođe je vodio računa o narodu, njihovom zdravlju, ishrani i ostalim uslovima za život. Uživao je usrećujući ljude. Uprkos njegovoj bratoubilačkoj prošlosti, narod ga je zavoleo. Ipak, sumnja je čvrsto držala svoje mesto u njihovim dušama, zahvaljujući nerešivoj zagonetki: Zašto ga je vođar najpre poštedeo, a zatim mu i vladavinu prepustio? Iako je krunonaslednik prihvaćen, kao dobrodušan i brižni mladić, niko nije mogao da zaboravi trenutak svirepog ubistva. Bojali su se njegove ćudljive naravi. Svi su dugo i pažljivo promišljali pre nego što bi bilo šta učinili. U gradu su postojale osobe sa lošim namerama, ali strah je u tom narodu godinama tinjao i u to vreme postao toliko snažan da se niko nije usuđivao ni da zamisli sebe u ulozi zločinca.
Vođarica je dugo patila za očima koje su je upoznale s osećanjem ljubavi. Budila se sa sećanjem na tih nekoliko čudnih i snažnih otkucaja srca, koja je prekinuo nemoćni mlaz krvi, dok ju je pred spavanje proganjala slika praznine koja je ispunila zenice kada je oštrica zarivena u meso. Mescima je odolevala pokušajima krunonaslednika da joj se približi, ali je na kraju ipak popustila napadima uporne pažnje i nežnosti, što je rezultiralo rađanjem njihove kćeri. Nakon porođaja, vođarica je često osećala krivicu što nije odabrala svog sadašnjeg muža, već njegovog pokojnog brata.
Jednog dana, vođara je u njegovoj odaji posetio snuždeni zet:
– Veliki vođare… vidite… ne znam kome da se obratim… ne znam kako da… Ja ne mogu više! Od tog dana kada me je Mrežar naterao da… Nisam uspeo da prestanem da mislim na njega! Možda sam slab, ali ne mogu… Ne mogu više bez svog brata! Molim te…
Vođar se sažali na svog zeta, poteže sablju i odseče mu glavu.
Odmah je otišao svojoj kćeri i hladnokrvno je obavestio da joj je ubio muža, ali da će joj ubrzo naći novog. Ništa više nije rekao. Najpre nije mogla poverovati, smatravši da je to suludo. Ali, kada je prihvatila istinu, napokon se upoznala sa osećanjem mržnje. Uprkos bolu koji je vođar proživljavao zbog lošeg odnosa sa ćerkom, nikada joj nije objasnio razlog svog postupka.
Za to vreme, vođarev brat tiho se približio drvenom gradu. Kada je, uz pomoć stranih plaćenika, načuo da njegovi saplemenici postaju sve nepoverljiviji u vladareve odluke, a da su najveći ratnici i lovci još uvek uvređeni zbog vođareve odluke da kćer uda za čobanina, tajno je počeo da okuplja narod po pećinama i šupljinama stabala visokog drveća, gde je držao krunorušilačke govore:
– Najpre je ruku svoje kćeri dao čobaninu, i to onom koji je ubio vlastitog brata, a zatim, kada je delovalo da upravo takvog naslednika želi, odlučio je da liši života nesrećnog mladića. Uplašio se mogućnosti da će mu čobanin preoteti ljubav naroda. Tako nestabilan čovek ne sme biti vođar!
Okupljena masa podržavala ga je usklicima nakon svake izgovorene rečenice.
Kada je dobio podršku i same vođarice koja je očajnički želela da se osveti ocu, podigao je narodni ustanak i svrgnuo sa vlasti svog brata kojeg je nemilosrdno mučio do smrti. Novi vođar, poput svojih predaka, nastavio je sa zastrašivanjem naroda i primenjivanjem stroge pravde, dok je njegov sin, kojeg je dobio u braku sa sopstvenom bratanicom, ostao upamćen kao najsvirepiji član njihovog porodičnog stabla.
Ipak, kao buntovni delić istorije u kojoj se napadno isticao izveštačeni mir, večno će se prenositi narodno predanje da je jednim moćnim plemenom vladao i jedan neuračunljivi vođar.
***
MILOŠ BLAGOJEVIĆ je tridesetpetogodišnji učitelj iz Smederevske Palanke koji trenutno radi u Beogradu. Piše već 15 godina, ali do sada nije ništa objavljivao.
toplo se obuci hladno je gdje je još jučer prisnost bila sve je naizgled jednako i sunce i vode i stabla i ceste a odjednom ništa više nije
toplo se obuci da se obraniš od vjetrova dok zavijaju svoj dolazak mogla bi te presresti tjeskoba a onda okovati šutnja
ptice su odletjele južnije osmijesi se naherili tužnije i sve je nekako nužnije i ružnije
toplo se obuci stižu mračna jutra požuri i potraži zaklone sakrij se prvim mrazevima zaustavi ledena nadiranja nek mliječne zore zastrepe nad drhtavim horizontima
toplo se obuci da ugriješ promrzle misli da razigraš sleđene dodire da ti blagost netaknuta ostane
toplo se obuci stižu hladni ljudi
***
LJUDI SE RAZBOLE OD NEISPUNJENIH ŽELJA
zatekao me naslov dok sam prekapala po fejsu
odjednom su poskoci mojih zapretanih želja oštro podigli glavu spremni da me otruju
iako sam im davno zakopala kosti psećim instiktom znala bih pronaći svaku kad bih se usudila
zamišljam tko bih ja uopće bila bez mapiranih rupa koje je iskápalo odustajanje
zamišljam kakva bih bila da sam svojim glasom mogla ukrotiti zmije utješiti pse
da sam imala svoj glas
***
ULOGE
ne sjećam se više kako je bilo biti ja kad je lako bilo biti sebi zbog sebe
ne sjećam se više svoje prve ali nakon nje sve su iduće lako prianjale kći sestra prijateljica učenica djevojka studentica ljubavnica supruga majka susjeda domaćica i sve uz to radnica ili neradnica zabavljačica kolegica razvedena usamljena zavidna hvalisava naivka i glupača sretnica blago njoj nesretnica neznalica izdajica fuj
zaboravila sam kako je bilo biti radoznala ja prkosna ja
ugušena izobličena odljepljujem gulim otkrajam trgam ili nježno svlačim do konačne posljednje (ili prve) da sjetno prepoznam sebe da se vratim na početak da netom prije kraja budem oslobođena
***
SNJEŽANA RADETIĆ rođena je 30. lipnja 1964. u Puli. Nakon osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja u Poreču upisuje Filozofski fakultet u Zagrebu, smjer Jugoslavistika i dodiplomski studij bibliotekarstva. Po završenom studiju zapošljava se 1990. kao profesorica hrvatskog jezika i književnosti u porečkoj srednjoj školi. Nakon 27 godina razredne kreativnosti i nadahnutosti srednjoškolcima, prelazi na funkciju ravnateljice ustanove u kulturi i cjeloživotnom obrazovanju. Živi i radi u Poreču.
To je zvanični naziv tržnog centra na otvorenom čiji lokali dele kružne terase oslonjene na stubove spojene arkadama. Star je skoro pola veka. U njegovim mesinganim rukohvatima ogledaju se opušci sjedinjeni s imitacijom mermera, ostaci razbijenih izloga i boca, papiri masni od jeftinih girosa, barice mokraće, duhovi maturanata koji večito i nezgrapno plešu po travnatom anticitatu peristila što se vremenom pretvorio u simpatičnu deponiju na sred ovog, nekad često posećivanog svetilišta trivijalnosti.
Kad bi neko došao tokom dana, zaključio bi da je ovo Pompeja bez arheološkog značaja, tričava prošlost koju bi trebalo zaboraviti, srušiti, što da ne, i prevario bi se. Ovde život počinje kasno. Na svakom od tri sprata po jedna prostrana igraonica otvara svoja vrata tek pred ponoć. Zajedno s njima počinju da rade prodavnice pića i brze hrane koje tokom obdanice bivaju nevidljive. U hodnicima sijalice ne rade, pa se u mraku mogu videti stotine monitora koji projektuju dinamična svetla na marljive glave odraslih dečaka s oreolima na čijim rubovima piše Bang&Olufsen.
Čuje se pokoja psovka. Ređe smeh.
Aleja se pruža i pod zemljom. Široke stepenice spuštaju se u betonsku kutiju nalik nuklearnom skloništu površine pola hektara. Preminule zvukove radosnog pakla supermarketa: šuškanje kesa, cingove kasa, sudare kolica za kupovinu i monotoni ritam elektronske muzike, zamenio je nokturno zloslutnog kašlja desetina nestalnih stanovnika ove urbane pećine. Jesen prolazi kroz sulundar što izvire iz improvizovanog otvorenog šporeta na drva – tog ognjišta koje zauzima centralno mesto suterena i izvire ispred ulaza u ostatke poslastičarnice Ameli Pulen.
„Narode, Bog je, kažu,
u Švedskoj progovorio,
javio se, projavio, istinu objavio,
a istina ta ovako glasi:
sva obuća u prometu neljudska je,
jer njen oblik prirodan i anatomski valjan nije,
te po zdravlje čovečje pogubne posledice ima.
Svi šefovi, predsednici, kraljevi, vladari,
svi carevi sveta ovog beloga,
sveštenici, doktori, profesori univerziteta,
članovi akademija nauka,
i sa njima svi mi nišči,
na nogama prste bangave imamo.
Ali krivica na nama nije.
Kriva je moda,
krivo je neznanje,
kriva je obuća!
Oho!
A za modu?
Za neznanje?
Za obuću?
Ko je kriv?
Kriva je nauka.
Kriva je medicina.
Kriva je prosveta.
Kriva je elita.
Zdravi u ovakvim cipelama, patikama, čizmama
nikako biti ne možemo.
Ne, ne!
Zato mene nikad, ali nikad
u obući videti nećete.
Ni kad pripeče, ni kad zazimi.
Čujte me, nikad!”
Manična, promukla propoved sedobradog ne remeti dostojanstvo reda pred Martinim kutkom. Ovo je njen novi dom. Ukusno ga je uredila. Simbolično se ogradila plastičnom policom, ne da bi se zaštitila od ostalih, već da bi postala jedna od njih, jer svako se tu na svoj način skućio. Na mušemi su uredno poređani primerci Gradskog dana, leci, kalendari sa zaokruženim datumima i zabeleženim vremenima i adresama. Na zidu visi mapa prestonice. Na drvenoj gajbi dva tuceta bajatih kanapea s pršutom, sirom, namazom od spanaća. Pred njima spisak na čijem kraju stoji ime Vili.
Sve tu lepo piše.
Marta proziva. Bezdomnici prilaze.
Ona ih pita „Kako si?“ Oni ćute.
Ona zagleda njihove kraste na temenima, otpale nokte, zagnojene pazuhe, krvave desni, začepljene uši, inficirane vagine, čireve na preponama, gangrenozne palčeve, bradavičaste laktove, upaljene patrljke. Maže ih smolom čuvarkuće, tinkturom kadulje, kriškom krompira, čenom belog luka, svinjskom mašću, jabukovim sirćetom, korom od banane, belancetom. Previja ih prokuvanim zavojima, leči ih lekovima isteklog roka trajanja (videla je a gde i kad tehničari s urgentne izbacuju medicinski otpad). Ženama deli tampone. Sedobradom tretira promrzla stopala oblogom od celera. Svakom pruža po list iz sveske u kocke s detaljnim popisom adresa i satnicom sutrašnjih kulturnih događaja i po bajati kanape s pršutom, sirom i zelenom pastom, sve dok ne ostane jedan. Onda dugonogi pas nalik na šnaucera lenjo došeta. Poslednji zalogaj je namenjen njemu i niko drugi se ne usuđuje da ga uzme. Vili ga pojede kao po naredbi, pa nasloni glavu na Martinu butinu. Njušku smesti među njene noge. Omiriše. Ode.
Marta se umiva, pere zube, ispira ih vodom iz lončeta, pljuje u kanister-noćnu posudu, skida bundu u kojoj je provela ceo dan, izuva se ogledajući se u mrlji od lož-ulja, šapuće intimnu molitvu sedeći na ivici kreveta sačinjenog od cigala, dasaka i sunđera.
Zavlači se pod tri ćebeta. Tamo je čeka njen čovek. Okrenut je k zidu. Marta leže na bok. Privija se uz njega. Upija njegovu gustu, prosedu, precizno očešljanu kosu, dugi vrat, beli okovratnik njegove košulje, spokoj njegovog ravnomernog disanja kroz nos.
Jednom je posetila doktora Najdana zbog jakog kašlja. On je trenutak udisaja nazvao inspiracijom, ali to sad nema veze.
Kako levu ruku prebaci preko njegovog struka u želji da ga obgrli, on, njen čovek, njen profesor Svilar, na tren se probudi. U usporenom snimku okrene se k njoj. Namesto lica, namesto onog mladog pogleda i osmeha umornog od zadovoljavanja strasti, na diskretnoj svetlosti što dolazi iz tinjajućih očiju solarne ovce, Marta vidi gustu maglinu izmešanih boja. To stvorenje, mutno kao plošni stanovnici internet mape opštine Hamersmit, nemo je poziva u svoju bezobličnu unutrašnjost.
„Marta, upadaj!“
Ona je poslušna.
Spolja, njih dvoje su jedno – masa mesa i tkanine, simpatična deponija, nešto nalik na ljubav.
Iznutra, Martin se duh, s olakšanjem, prepušta padu niz beskrajnu vertikalu.
Bez uživanja. Bez patnje. Bez stida.
***
BOJAN BABIĆ odrastao je u Mladenovcu, tipičnom jugoslovenskom (post)industrijskom gradiću, a Filološki fakultet je završio u Beogradu. Do sada je objavio osam knjiga: 1996. PLI – PLI, kratke priče; 2003. Buke u prozi, pesme u prozi; 2008. Priče o sreći, kratke priče; 2010. Neljudska komedija, roman; 2013. Devojčice, budite dobre, omnibus-roman (nagrada fonda „Borislav Pekić“); 2013. Ilegalni Parnas, roman (uži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu Biljana Jovanović); 2015. Čaplinova stopala, roman; 2018. Yahoo, roman. Prozu, poeziju i kolumne je objavljivao u časopisima i antologijama u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Mađarskoj, Švedskoj, SAD, Meksiku… Njegove knjige i tekstovi prevođeni su na engleski, makedonski, kazaški, nemački, albanski, švedski, islandski, mađarski. Bio je gost rezidencijalnih programa evropske mreže za pisce i prevodioce Traduki u Sarajevu i u Skoplju, kao i Švedskog instituta i udruženja Krokodil na ostrvu Gotland.
„Ubit ću se ako me ostaviš“, rekao je Duje i zgrabio me za zapešće.
Ostavila sam ga iduće večeri, ali nije se ubio.
Moja najbolja prijateljica Anđela se nakon razvoda vratila iz Zadra u rodni Drniš s jednogodišnjom curicom. Stan u Splitu sam dala u najam podstanarima – momku i curi s dva rotvajlera, kojima zbog pasa nitko od iznajmljivača nije htio pružiti priliku. Njihovi Nela i Bubi su ih slušali bolje nego Boga apostoli. Rekla sam im da stan mogu renovirati kako god žele, kad se jednom vratim da mi bude neprepoznatljiv. S Anđelom sam digla kredit za malu kuću na dva kata u centru Drniša. Kao prevoditeljica nisam bila vezana za mjesto, a i selidba mi nije bila problem. U neko doba svog života sam shvatila da rutina ubija mogućnost ljepote; da je najvažnije biti rolling stone.
U Drnišu sam se zaljubila u popa – iz drugog puta jer sam se u njega zaljubila i na dan kad je vjenčao Anđelu i Zorana. Nakon mise je rekao: „Napokon mogu zapalit! Čestitam, mladenci!“ Cigareta mu je bila u ustima prije nego što je uopće skinuo svećenićku halju. Bio je najveseliji na tome piru, a Duje je pristao sa mnom zaplesati tek kad je osjetio ljubomoru.
Don Mate je bio visok, mršav, pričljiv. S njim sam dobila sve osim seksa, a seks mi ionako nije bio potreban. Spolni odnos je za mene bio suvišan i s Dujom i prije njega i nakon njega. Nekoć sam mislila da zbog tog nedostatka seksualne želje sa mnom nešto nije u redu, a onda me odjednom nije bilo briga.
Potrajali smo tri godine, što mi se sada čini previše. Kad sam ga tek upoznala, bio je zanimljiv. Radio je kao arhitekt, puno je putovao, volio je fun facts, pa bismo redovito pobjeđivali na kvizevima. Znao je redatelje svih filmova koje je pogledao i točnu godinu kad je neka pjesma bila objavljena. U to vrijeme sam htjela živjeti kao moji prijatelji i poznanici – imati posao i dečka, zajedno birati namještaj i ogovarati druge parove. Bile su to jednostavne želje koje su me zacementirale u mjestu. Duje je bio posesivan i nesiguran, opsjednut strahom da ću naći novog muškarca. Stagnirali smo; ljubav se nije razvijala. Trebalo mi je sve više osobnog prostora. Sve češće sam spavala u svome stanu, a njegove dlake u umivaoniku su me tjerale na povraćanje.
Jednog dana sam ispraznila gotovo cijeli ormar, ostavila sam samo najosnovnije. Donirala sam odjeću i cipele. Jela vrlo malo, ograničila unos mesa i bacila se na povrće. U neko doba sam se prestala depilirati i sama sam šišala kosu, pa mi je frizura uvijek bila improvizirana. „I takvu te volim“, rekao bi Duje, kad bi me vidio u širokim majicama i bermudama.
Don Mate je Anđeli jedini pružio potporu kad se vratila. Razvesti se od muža, pa makar on bio neradnik, propalica, pijančina, bila je velika sramota.
„Pa jel te tuče?“
Tim pitanjem je dočekala majka.
Zoran na nju nikad nije dignuo ruku, ali bilo mu je teško pričuvati vlastitu kćer, tražiti posao i pospremati stan. Volio je izlaziti po kafićima i igrati lutriju, dobro jesti, piti i biti slobodan od odgovornosti… spavati devet sati bez da ga iznervira plač vlastitog djeteta.
Anđela je po Drnišu hodala uzdignute glave. „Moj život je samo moj“, govorila je. Možda dijete dâ hrabrosti da stvari vidimo jasnije. Anđela je uvijek bila plašljivija od mene, u službi društvenih pravila koji su je vodili kroz dane. Često sam mislila da se zato udala. Često sam zato mislila da sam trebala nešto učiniti na dan vjenčanja, spriječiti potpisivanje papira kao u filmovima.
To ljeto smo se – usprkos svim izazovima novoga života – uistinu zabavljale. Išle smo na predstave u sklopu drniškog kulturnog ljeta, na slušanje bajki koje bi čitala teta pričalica na livadi kraj Mauzoleja Ivana Meštrovića, na kupanje u Šibenik. Laura je bila najveselije dijete koje sam ikad upoznala. Stalno se smijala, onako široko, iskreno, s oduševljenjem, kakvo je u ljudima iščezavalo kako bi odrastali.
Don Mate se isto puno smijao, usprkos godinama, i imao je radoznale oči kojima bi me cijelu gutao. Rodom je bio iz Siverića. Često je bio zauzet, na večerama ili ručkovima nakon sprovoda ili krštenja, na malom nogometu s djecom, na pirevima do ranog jutra. Imao je bolji društveni život od mene i nekad sam mislila da se zato i zaredio. Stalno okružen ljudima, obasut pažnjom, tražen, voljen, poštovan. Za postati svećenikom moraš biti egomanijak, uživati u pozornosti, igrati se Boga. On je to radio nonšalantno, ljudima se nametao spontano.
Kod don Mate bih otišla nekad navečer, ili bismo ga pozvale na ručak. Bio je Anđelin prijatelj već nekoliko godina. Njegov stan je bio pun ticketa, boca alkohola i paketića cigareta. Tu i tamo koji križić. Biblija. Mogao me slušati satima kako pričam o nekom psu po cesti ili nekoj knjizi koju sam voljela. Obožavao je talijanski jezik, s kojeg i na koji sam prevodila. Kao mladić je živio u Napulju, gdje je prijateljevao s don Francescom koji ga je puno toga naučio, prvenstveno tome kako biti okorjeli pušač. Bio je zgodan u svojoj crnoj robi i s pokojom sijedom na glavi. Znao je da nisam vjernica i o tome nismo posebno razgovarali. „Važno je biti dobar“, znao bi reći. Upravo je on, u kontri sa svime što je Crkva dozvoljavala, nastojao opravdati Anđelu njezinim roditeljima, nakon što ih je „osramotila“ vrativši se u rodno mjesto bez muža. Svi susjedi su je ogovarali. Njezini roditelji nisu imali obraza otići ni do pekare kupiti kruh. Don Mate je hodao od kuće do kuće i razgovarao o tuđoj rastavi. Rekla sam mu da bih ih ja sve zapalila, sve bih ih strijeljala na ulici. Odvratio je da sam previše radikalna, zato nemam dečka i neću ga ni pronaći.
„Tip me silova kad sam imala dvadeset godina“, bilo je prvo što sam mu tada rekla.
Don Mate me gledao u šoku: „O, Bože, Sara…“
Malo sam pričekala pa nastavila: „Moj momak se ubia.“
Pa onda: „Izgubila sam dite.“
I dalje: „Ja sam ti zapravo lezbijka.“
„Ti mene samo zajebavaš“, rekao je don Mate kad se napokon pribrao.
„Pretpostavka je bila i ostala majka svih zajeba“, rekla sam, „zato triba pazit šta govorimo.“
Anđela se u neko doba počela dopisivati s bivšim iz srednje škole, koji je živio u Austriji i radio kao programer. Ante je bio u braku, ali njih dvoje su nedavno obnovili kontakt preko Facebooka kad joj je Ante lajkao profilnu sliku. Anđela se zaplela u emocionalnu vezu na daljinu. Pričali su preko skypea i jedan drugome pokazivali svoju djecu. Ante je bio Anđelina velika ljubav u četvrtom razredu srednje škole. On je tad bio na drugoj godini fakulteta. Anđela nije bila spremna na prvi seks i on se udaljio. Kad bismo se svi zajedno našli na piću, bio mi je simpatičan, draži od Zorana. Ali ni jedan ni drugi nisu valjali, samo sam jednoga pročitala prije drugoga.
Jedan dan je Anđela došla do mene i rekla da će se Ante razvesti od žene jer želi biti s njom. Doselit će se iz Austrije u Hrvatsku, digitalni je nomad i ne drži ga mjesto. Rekla sam joj da se to neće dogoditi, a ona se naljutila. Govorila je da sam ljubomorna jer sam sama – nikad neću imati nikoga tako tvrdoglava, dlakava, s lošom frizurom i bez make upa.
„Na ovome svitu najlakše je nać muškarca“, odvratila sam na tu paljbu. „Pitanje je kakvoga.“
Rekla mi je da kao i uvijek puno filozofiram.
Taj tjedan je svaka živjela u svome stanu. Nismo skupa pile kavu, niti smo kuhale ručak jedna za drugu, niti smo pravile kolače. Za vikend sam otišla s don Matom na koncert Parnog Valjka na Sustipan i plesali smo skoro cijelu noć. Neplanirano sam dobila menstruaciju i hodala s krvavom mrljom na kratkim zelenim hlačicama, tražeći neku od mojih splitskih prijateljica koja će biti budna i posuditi mi tampon. Onda smo se sjetili benzinske postaje koja je radila 0 – 24. Putem smo pričali o moći i veličini žene. Don Mate je poput svih velikih muškaraca prijašnjice i današnjice i budušnice vjerovao da je žena dar od Boga, sistema, čega već, u svrhu rađanja i osiguravanja ljudske vrste i nečije loze. Žena je reproduktivna mašina – zato je treba staviti na pijedestal i diviti joj se. Voljela sam se svađati s don Matom. Nekad mi se činilo da me to čak palilo.
Našu raspravu je prekinuo Duje, negdje na cesti između Marjanskog tunela i Poljuda, pojavio se pred nama kao prikaza. Udario je don Matu čim ga je vidio.
„On je pop, budalo!“
Od svih ljudi sretnemo mog ludog bivšeg, eto ti što ti je Bog.
„Koja si ti prostakuša“, rekao je Duje na to i pljunuo na pod. Don Mate se naljutio i opalio ga po nosu. U Drniš smo se vratili krvavi i jedan i drugi. Anđela je očistila njegovo lice, stavila mu flaster na obraz. Pomirile smo se prešutno jer se nismo mogle ne smijati toj večeri. Laura je isto bila budna pa smo se do jutra svi četvero igrali. Don Mate je u zoru izašao iz kuće koju su posjedovale ne jedna nego dvije žene i nitko mu nije rekao ništa. Gledala sam ga s prozora kako hoda po gradu, pozdravlja ljude, mazi djecu po kosi.
U neko doba je Anđela shvatila da Ante neće ostaviti svoju suprugu, ali nije mi htjela priznati da sam imala pravo. Kad je jedno jutro usputno ubacila da je ta priča gotova, napravila sam joj čaj i kolač od marelica jer joj je to bilo najdraže. Otpratile smo Lauru u vrtić, ona se vratila na prijašnje radno mjesto u školi, a ja sam počela raditi na jednom velikom projektu. Sve u svemu, život je bio dobar. Vikendom bismo išle na izlet u obližnja mjesta, nedjeljom bi ona s Laurom otišla na misu, a ja bih kod don Mate provela večer. Bila sam zadovoljna, ako je to uopće bilo moguće. Nisam htjela imati djece, ali imala sam Lauru. Nisam htjela imati momka, ali imala sam don Matu. Lauri sam mijenjala pelene, uspavljivala je, čitala joj priče i puštala glazbu, išla s don Matom na kavu. Nisam znala jesu li o nama pričali. Nije me bilo briga. A onda sam dobila ponudu za posao u Milanu na dvije godine, koju sam odmah prihvatila. Don Mate mi je rekao da moram ići, bez da sam ga išta pitala. Isto tako mi je rekao da me neće prestati voljeti – čekat će da se vratim iz Milana. Nisam znala što je mislio da će se dogoditi tada.
***
MIRA PETROVIĆ rođena je 1989. u Splitu. Diplomirala je engleski i talijanski jezik i književnost te radi u školi stranih jezika. Piše prozu, ponekad odluta u poeziju, razmišlja o tome da postane trenerica za pse. Objavila je priče i pjesme na raznim portalima i u časopisima (Arteist, Strane, Mogućnosti, Zvona i Nari, Rukopisi, The Split Mind…). Bila je u užem izboru za nagradu Sedmice i Kritične mase 2017. i 2018. Jedna od deset finalista međunarodnog natječaja Sea of words 2016. za priču The Face. Dobitnica Vranca – 2015. za priču „Svašta se može dogoditi“, koja je objavljena na engleskom jeziku u internet časopisu „Underpass“ te druge nagrade na natječaju Ulaznica 2016 i 2021. Godine 2019. bila je u finalu nagrade Prozak. Neko vrijeme je objavljivala kratke priče na književnom portalu Anna Lit kao kolumnu pod nazivom „Izgubljena u tridesetima“. Njezin roman „Divljakuše“ pohvaljen je na natječaju Trećeg trga te je 2020. objavljen u izdanju Nove Poetike. Živi u Splitu sa svojom „psicom“ Lotom koja je budi ujutro u pet i uči kako iskoristiti dan.
Siđem ja tako u veš-kujnu i spazim na žici neki veš koji sam zaboravila da sam prala. A i da sam širila. No, ništa mi to ne bi čudno, krenem da skupljam prnje sa štrika, kad, imam šta i da vidim. Petnaest pari čarapa, sve bele, ali različitih veličina, sa raznim natpisima, vise, braćo i sestre, kao vojska! Uparene! Tu naprasno shvatim neporecivu istinu: ja ovaj veš kačila nisam, a ni bilo ko moj. Ovo je neki komšija imao termin za mašinu posle mene, ja zaboravila da izvadim veš, on lepo pokačio. Po parovima, boji, veličini i natpisima. Pakao. Odmah krenem da proveravam šta mi je od intime komšija pregledao. Nema gaća, dobro je, al zato je tu jedan peškir s fronclama od pola metra, decu smo njime brisali kad su bili bebe pa ga tako dronjavog iz sentimentalnih pobuda još rabimo, što dakako ni manje nenormalan svet ne bi razumeo, a kamoli ovi što slažu po parovima. O belim čarapama koje nisu baš bele ne vredi sad ovde trošiti reči i energiju, prešli smo s komšijom na novi nivo privatnosti, šta je, tu je. Utvrdila sam u rasporedu ko je to bio, sad ostaje samo da vidim kako da mu se zahvalim i odužim. Da širim njegov veš nisam kvalifikovana. Da mu spremim kolač takođe ne umem, jednom je on po nekom svom bezglutensko-vegansko-bezšećernom načinu ishrane pravio kolače za celu zgradu, gledali smo ih nedelju dana a onda izneli na terasu golubovima ili već nekim drugim veganima. Da u lokalnom maniru kupim čestitku sa detelinom i porukom ispisanom zlatnim slovima a onda za nju zalepim recimo kutiju spajalica ili konac za zube, zabranjuje mi nacionalni ponos. Mislila sam možda da se otvorim za peškir, kad je beg bio cicija. Ali me brine, šta ako je krenuo da gugla šta kog đavola Srbi rade s tim peškirima pa je video da ih nosimo na sarane. To bi bilo baš nezgodno.
***
MOJE PESME, MOJI SNOVI
Koliko se sećam, obično su u filmovima truli bogataši slali svoju natrulu decu u švajcarske škole kad im se već popnu na vrh glave. Tamo su ona, zamišljala sam dalje, brisala suze tobleronama i valjala se u čojanim špilhoznama niz sočne pašnjake. Sad moja deca idu u tu švajcarsku školu i mogu vam reći, ništa od toga. Evo šta mi priča jedna ćerka. Imaju ponedeljkom predmet ručni rad u nekoj pomoćnoj prostoriji koja se ne greje, a pritom se vetri nemilice. Napolju minus. Znajući šta ih čeka, dala je drugaricama ideju – otišle su u klozet pre časa, stavile gomile papira na vrele radijatore a onda ih ugurale u pantalone da ih greju dok štrikaju i šiju. Sin je prišao problemu s druge, da kažemo profiterske strane. Deca ovde za užinu nose presno povrće, krekere od riže i možda neku voćku kad hoće da se počaste. Naslednik je shvatio da ako ponese od kuće tri male bombone, dobiće pune šake šargarepa, krastavaca i stiropora. Odraće se od zdrave hrane takoreći. I dok se mlađi primerci potomstva batrgaju zahvaljujući valjda nekim svojim atavizmima, najstarija je što se kaže veći katolik od pape. Pekli su kod kuće kolače pa ih prodavali u školi. Razredna im je rekla da donesu račun za kupljene namirnice kako bi im vratila njihov deo od zarađenog novca. Mozak mi je probila dok joj nisam ispostavila račun za pola kile brašna, tri banane, 2 jajeta i pola putera. Odnela je račun učiteljici. Ova žena zaboravila. I ova moja je uredno podsetila. Pa otvori se, zemljo švajcarska da me progutaš. Nego, moram malo da revidiram te stare knjige i filmove. Možda je ona svinjska glava i sankanje u koritu u stvari neki deo iz Hajdi.
***
KUPUJEM PRODAJEM
Pišem vam iz dubina karantina, koji je optimistično zamišljen kao prilika za introspekciju, meditaciju, pisanje eseja i pranje frižidera. Kad, hoćeš, vrag ne leže, a magarac ne lipsava, jednostavno mi se ne da ta kontemplacija. Evo, na primer juče. Moja je ćerka otišla na neku praksu. Nalazi se u relativno udaljenom delu grada, kod čoveka koga smo upoznali prekjuče. Moj muž otišao je na drugi kraj grada ne bi li pokupio, pazte sad, magnetofon, koji je kupio preko oglasa. Kupovina magnetofona deo je prirodnog, da ne kažem analognog, sleda koji je krenuo od gramofona, tako da očekujemo do kraja pandemije da će nam u dnevnoj sobi muzicirati trubaduri i truveri ili tako nešto. Pokupio čovek fino očuvan magnetofon star svega 50 godina, nasleđen od pokojnog dede i krenuo po ćerku. E sad je momenat da saznate nešto o našim kolima. Naš auto je u jeku puberteta, što svakom živom čeljadetu malo prespoji elektroniku, dešava se i najboljima. Tako je i kod njega. Inače je jedno srce od auta, ali eto povremeno mu nešto dune i onda stane. I ni makac. Sutra ujutru, sve u redu. Znači ono, klasična tinejdžerska histerija. Dok se moj čovek tako vraćao sa svojim magnetofonom i prolazio kroz centar grada Ciriha u špicu svih špiceva, na jednom od najprometnijih semafora u gradu, naš auto je procenio da je perfektan momenat da padne u fras. Dakle, mrtav, skroz. Na sred semafora. Šlep služba se ne javlja. Tri policajca grada Ciriha zovu, svako sa svog telefona. Jok. Moj muž u ovom momentu shvata da treba da obuče onaj drečavi prsluk, ali da bismo uneli dašak vedrine u ovaj psihološki triler, valjalo bi napomenuti da on tada uviđa da je prsluk dečje veličine. Tako da, ako vam je teško da zamišljate čoveka kome je crkao auto u centru i svi mu trube, samo ga zamislite u tesno mi ga skroji nane jelečetu i prizor postaje mnogo podnošljiviji.Zove mene da mi kaže da organizujem prevoz za dete, ja zovem dete držeći pri tom čas preko zuma, detetu je prazna baterija, Korisnik nedostupan. Sada je dobar momenat da vam kažem da sam u recentnom periodu gledala neke serije o otmicama tinejdžerki koje ovom prilikom uopšte ne preporučujem. U paralelnoj montaži zamislite mene koja guglam čoveka kod kojeg mi je dete, mog muža u prslučetu koji penje auto na kamion i ćerku koju čovek dovozi kući, hvala mu i živ bio. Sad je momenat da odahnete uz neko žestoko piće. Jer ovo nije kraj. Nije čak ni poluvreme.Stigli svi kući, Bogu hvala. Gledamo onaj prepotopski magnetofon i divimo se kako se lepo vrti. Uskoro ćemo shvatiti da je to sve što ume. Ne svira, ne snima, ništa. Kaput. Samo se vrti, vrteli ga u reciklažnom centru.Sledi mali intermeco u kojem ćemo se čuditi koliko dan može biti lud. Ali onda će svanuti novi dan.Sutradan, stiže sin iz škole. Pola sata kasnije, zove me izbezumljeni otac njegovih inače dobrih drugarica i kaže mi da je ovaj moj veselnik sa još nekim bitangama pokazivao srednji prst njegovim ćerkama. Ništa, otac mog sina strpa barabu u auto koji se u međuvremenu povratio iz frasa i odveze ga na izvinjenje, onako fino pred celom familijom. Tu se moje nade da će bar on iz naše porodice doći do stranog pasoša konačno i neopozivo razvejaše u prah. Ali, red govanaca, red meda, stiže poruka bivšeg vlasnika magnetofona. Ups, nisam znao da ne radi. Vratiću vam novac, samo mi nemojte slati šklopociju nazad. Uzgred, moja mama misli da ste baš lepo obučeni, a i auto vam je lep. Ovde je momenat da vam saopštim da bivši vlasnik magnetofona živi u kući na obali Ciriškog jezera. Taj podatak biće vam važan da biste mogli da pojmite složenost izbora pred kojim se trenutno nalazim. Prvo, pošto mi je sin profućkao mogućnost dobijanja stranog državljanstva, da li da poturim muža, kad se već tako dobro pokazao? I drugo, ako vlasnik vile na Ciriškom jezeru, koji je pritom talentovan za trgovinu polovnom robom, hvali moj auto i muža, nije li to prilika za savršenu trampu? Evo, zadržaću magnetofon.
***
ISPRUŽITE RUKE, ISPRUŽITE DLAN
Sin je konačno mogao da pozove goste na rođendan. Nas je petoro, a broj ljudi po kućama ograničen je na deset, što mu je dalo mogućnost da se razmahne na čak pet drugara. Pošaljemo gugl translejt i ja ljubazne poruke mamama, kako ćemo, ako se slažu, pokupiti njihovu decu posle škole i dovesti ih kod nas na ručak i tortu. Odgovara mi jedna mama: došla bih i ja rado 😊. Ženu nikad nisam videla, osim možda na roditeljskom, ali toga nisam svesna. Sad se u mojoj glavi sukobljavaju glasovi manje i više integrisanih persona. Jedna tvrdi: ma sigurno se zeza, u fazonu, uh, ručak i torta, pa to ne bih ni ja propustila. Druga je sumnjičava: to bi se tako zezala neka mama iz Pančeva, ove se ne zezaju, šta je tebi? Treća je možda najnormalnija, ali nju tradicionalno ignorišemo: možda žena prosto hoće da se druži malo, vidiš da je stavila i ovog porumenelog smajlija. Četvrta analizira priloge i značenja glagolskih oblika u nemačkom, te ćemo nju pustiti na miru, ona nije baš za društvo. Peta je u poluhisteriji: eto, oni misle da mi jedemo decu valjda, hoće da sedi tu da vidi šta ćemo da im radimo. Ostavila sam ih sve u nedoumici i krenula po decu u školu, kad, stiže poruka od one mame: ja sam kod kokošinjca, gde ste? Radikalno krilo mojih persona vodi ostale nevernice ka školskom živinarniku, upoznajemo se i idemo na rođendan. Sledeća ciglo četiri sata, sve persone đuture se kuvaju u čorbi u koju se moj mozak pretvorio u naporima da vodi mameću konverzaciju na ovom jeziku. Sa petnaestogodišnjim iskustvom u razgovorima u parkiću spremno poput kopca uočavam da je moja nova drugarica desetak godina mlađa od mene, da ima ljubičastu kosu, tetovažu na podlaktici i probušen jezik. Znači, opušteno mogu da iznesem svoj pedagoški prljav veš, ionako je već ušla u dečju sobu i videla da deca baš i ne igraju muzičke stolice nego divljaju na plejstejšnu. Saznaću uskoro da i njeno dete igra. Pola sata. Petkom. Ostatak vremena ima pravo da gleda nju i njenog partnera kako igraju. To jest, ne ostatak vremena, nego do 7. Tad ide na spavanje.
Sve persone iz čorbe konačno su se složile u odluci da je vreme da prionu na tortu. Uskoro će 4, vreme da se peru zubi.
***
IN THE ARMY NOW
Đaci petaci uče o Starom Rimu. Pred kontrolni sledeće nedelje imali su juče očiglednu nastavu. Moja petakinja je krenula smorena misleći da će je mlatiti po muzejima i iskopinama. Do večeri je poželela da je dan provela među vitrinama, sa finim kustosom u somoćankama i kariranoj košulji. Ništa od toga. Stigli su na neku livadu. Tu im je komandant pobacao toge, koplja i štitove i dao pola minuta da se spreme. Nakon toga im je rekao da ne liče ni na šta. Izveo je jednog dobrovoljca, zategnuo mu pojas i pitao da li boli. Nakon što je ovaj rekao ne, komandant je odvratio: šteta. Onda su se nasmejali. Pa su morali da urade 10 sklekova. Onda im je rekao da je to vojska i da moraju da ga slušaju čak i ako kaže da je na krovu roze slon. Šta je na krovu? Roze slon! Ko ste vi? Legionari! Onda su vežbali poteze kopljem, ajns cvaj draj. E potom je došao red na formacije. Prekrili su se kopljima i zbili se u obliku kornjače. Pa su ih učiteljica i instruktor gađali kopljima. Najbolje je prošla jedna mala koju su odmah dobili u glavu, ona je mogla posle da gađa s njima. Ostali su bili izubijani po nogama i rukama a od privilegija ništa. Posle još par sati intenzivnih fizičkih vežbi, pustili su ih da pojedu sendviče. Ne znam da li sam pomenula, sve se dešava po kiši, na desetak stepeni. Posle u voz, pa kući. Da vidite kako su se posle večere i paracetamola rado prihvatili knjige. Kako i ne bi. Sledeća lekcija su gladijatori, bolje da naštrebaju iz udžbenika.
***
JE L’ SI ŽEDAN?
U čekaonici jednog ciriškog lekara sa prezimenom na -ić nalaze se četiri bonsai drveta. Na stočićima, ispred saksija, pažnju privlače jednoobrazna plastificirana obaveštenja na više jezika. Iznad upozorenja stoji crvenim precrtana kantica za zalivanje. Sedim i kontam: naše babe. Tu je aparat za vodu, sede i čekaju, gledaju suvu zemlju u saksijama, sekiraju se što ih niko ne zaliva, pa da malo pripomognu. Nalivaju one paprene bonsai investicije, upropastiše doktora.
***
RASPIKUĆE
Sedimo tako moj muž i ja ovih dana na terasi i lamentiramo što se vreme tih naših seansi ubrzano skraćuje kako se temperatura spušta i kako uskoro uopšte i neće biti za sedenje. Tu se setim onih grejalica koje se ponegde sreću u baštama kafića i lupim da bi nam tako nešto trebalo. Gde ja okom, moj muž skokom, i tako je već sutradan kupljena terasna grejalica. Kad je reč o impulsivnim, iracionalnim i nepromišljenim kupovinama, nas dvoje bi trebalo da održimo jedan seminar, nakupilo se iskustva. Elem, grejalica je bila ovako baš fina i suptilna i sa ulice delovala kao omanji NLO, što sigurno nije moglo promaknuti nijednom našem komšiji koji gleda svoja posla. I dok smo se tako divili kako ćemo se grejati pod lampom ko tovni pilići i kako glupi Švajcarci nisu smislili da kupe sebi jednu terasnu grejalicu a toliko vole da sede napolju, jer zbilja nigde nismo videli to da stoji na terasi, a u prodavnicama ih ima svih fela, srušiše se lepi snovi moji. Htedoh, naime, da sad malo ja prosvetlim svoju švajcarsku guru-prijateljicu koja mi je sve tajne ove zemlje otkrila, te znajući da i oni vole da se smrzavaju na terasi, pošaljem joj sliku ovog izuma stoleća. I moja drugarica me onda lepo uputi da proverim pravila u svom kantonu. A pravila vele da se terasa ne sme grejati osim solarno ili već tako nekako ekološki, a svakako ne kvarcnom žderalicom struje, a u svrhu grejanja svoje guzice na otvorenom. Ništa, vraćaj spejs-šatl u “Uradi sam”, obuci jaknu i sedi na sunce ko svi normalni ljudi i ne fantaziraj. Nisam se još oporavila od ove ekološke zamalo havarije, stigla je sledeća opomena. Dok sam nadgledala svog koroničnog sina kako pere ruke, a sve u želji da ih valjda bolje opere, otvorila sam slavinu onako domaćinski, do daske. Presekao me ledeni vrisak: Maaamaaa! Zatvorim vodu, gledam da l’ sam ga ošurila, da l’ je razvio neku fobiju od vode.- To je wasserverschwindig!- Šta bre?- Trošiš tako previše vode! Smanji malo, reče Žak Kusto i otvori vodu onako da curka ekološki. Posle sam sa ćerkama bojažljivo proverila znaju li one za ovaj izraz ili mi je samo sin pobenavio. Objasnile su mi da se to koristi stalno, recimo ako baciš kesicu od čipsa, a nisi pokupio sve mrvice, ili zgaziš grisinu na podu. U tim slučajevima koristi se slična reč, samo za razbacivanje hranom. I, šta sad? Ništa, paziću na mrve, smanjiću vodu, možda i unutra da isključim grejanje. Pa kad me neko priupita živi li se luksuzno u toj Švajcarskoj da ga tačno pridavim onim vunenim natikačama.
***
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu. Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com
Spremao se za put preko okeana ni sam ne zna zašto… Na krmeni jarbol jedrilice ugradio šestokraku vjetrenjaču, ukrcao galone vode i ugalj, usoljenu govedinu, sušeno meso, pasulj, vanilice i lokum. Spremio je mišice da pri brzini od 70 milja ispumpava vodu poslije oluja, harpune kad se prišunjaju morski psi, izbaždario instrumente… Pod pazuhom zamka Svetog Đorđa u Lisabonu ostavio je rukopise da ga dočekaju drugačiji. Ipak, nije zaplovio nikuda – opljačkane i silovane amfore ispile su okean!
***
KĆER FELUKA
Čekao sam pasate, trgovačke vjetrove bogomdane za plovidbu barke iz Provanse sa dva jarbola. Zvali su je feluka. U zvižducima stršljenova kroz vrtove čuo se glas barona De Tota o vjetrovima Aliseja i satnica dolaska iz kritskih luka u Egipat. Barka u grimiznoj tunici s ogrlicom od istočnih kristala čeka vjetar da je predam svatovima. Ne zna da su na Jadranu sprženom zvijezdom bljedožute boje uragani sve i svja protjerali u ustoriju. Kćer feluku potapam da ne ostane udovica a njenom tunikom davim se…
***
PRED VRATIMA SUNCA
Zaslijepi me, sunašce, sa Vrata sunca od vulkanskog kamena sa Anda uklesano rukama nevinih neimarki u slavu boga Inka da ne vidim močvaru koja se više ne zove morem nego koritom suza iz vodenog sata preplakalih ili mi daj blagoslov da kroz Vrata prođem u svoju kvasnu dimenziju. Ako se oglušiš, jednu od tvojih neimarki oženiću pa makar se na putu do dobrotskih vezova u prah pretvorila.
***
IGLENE UŠI
Pripitomio je more… Iz kompasa istrgao magnetnu iglu suvišnu za navigaciju nesvodivim, opuštena uzda jedara i san. Po ribi pismonoši poslao je u gnijezdo na obrušenom tornju da kćeri za rođendan (bez broja svjećica) probiju uši!
***
HAVARIJA
Barba je otplivao u ropcu do stijena ne okrećući se za oficirima uhvaćenim za daske i lobanju kormila. Kadet se borio sa kovitlacem bez uspjeha, mehaničar ugušio parom a mali od kužine prerezao grkljan kosturom tune. Brže bolje, brodskim konopcima vezao sam se za pjenušavu vodu da mi mrtvaci ne obuku odijelo od kamenjara.
***
BORIS JOVANOVIĆ KASTEL /1971/
Kritika ga smatra najznačajnijim crnogorskim pjesnikom mediteranske orijentacije i uglednim imenom mediteranskog pjesništva i književnosti bivše Jugoslavije. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i eseja. O njegovoj poeziji objavljena je knjiga izabranih eseja domaćih i stranih pisaca Mediteranski gospar (2009). Dobitnik je svjetske Pohvale za poeziju Nosside 2011. koja se dodjeljuje pod pokroviteljstvom Svjetskog poetskog direktorijuma UNESCO-a u italijanskom gradu Ređo Kalabrija. Uređivao je časopis za književnost Ovdje (2000-2003). Poezija mu je prevođena na italijanski, engleski, poljski, češki, mađarski, albanski, ukrajinski i slovenački jezik. Zastupljen je u Antologiji svjetske poezije Nosside na italijanskom jeziku, Antologiji Mediteranske ljubavne poezije od najstarijih vremena do danas, Antologiji slovenske poezije na slovenačkom jeziku, Antologiji južnoslovenskih poezija na poljskom u izdanju Agawe iz Varšave, dvojezičnoj češko-engleskoj, Antologiji savremene slovenske poezije Bludni korijeni (2015) objavljenoj na Univerzitetu Palackog u Olomoucu u Češkoj Republici koja se izučava na svim univerzitetima slavistike u Evropi i svijetu, u prestižnoj Antologiji mediteranske poezije Mare Mare u kojoj svaka zemlja Mediterana ima po jednog predstavnika čija poezija je objavljena na italijanskom i maternjem jeziku autora (Adda editore, Bari, 2017, u izboru i prevodu Milice Marinković), u antologiji crnogorske poezije u ukrajinskom časopisu Vsesvit iz Kijeva (11-12/2016, u prevodu Dmitra Čistjaka i izboru Sretena Perovića), Antologiji crnogorske poezije na italijanskom jeziku, Antologiji crnogorske poezije na albanskom jeziku, antologijama crnogorske poezije, antologijama poezije o vinu, ženi… Kastelov izbor iz poezije na slovenačkom jeziku Ručak na hridini /Kosilo na čeri/objavila je 2014. godine slovenačka izdavačka kuća Hiša poezije u antologijskoj ediciji evropskih pjesnika Poetikonove lire kao dio programa Evropske komisije. Izbor iz poezije na makedonskom jeziku Čekaju li nas brodovi (Чекаат ли бродовите) objavilo je renomirano Udruženje za nauku i kulturu НОВА iz Bitole 2018. godine. Knjiga poezije Pozivno pismo suncu (2016), objavljena u prestižnoj biblioteci savremene crnogorske poezije Savremenik Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice, ovjenčana je prestižnom nagradom Književno pero Hrvatskog književnog društva za knjigu godine van izdanja HKD. Knjigu poezije More u naručju (2017) objavio je Kulturni centar Novog Sada u poznatoj ediciji Anagram koja obuhvata savremene regionalne i evropske autore. Na Struškim književnim susretima 2017. godine u Strugi i Ohridu, Kastel je ovjenčan nagradom za poeziju Kniževni branovi. Beogradski Institut za razvoj humanističkih disciplina Belko, Kastelu je u martu 2018. godine dodijelio specijalnu nagradu Balkanski juvelir za nemjerljiv doprinos baštinjenju, očuvanju i razvoju duha poezije i muzike Mediterana u književnom opusu. Iste godine, Borisu Kastelu je za doprinos mediteranskoj poeziji i povezivanju mediteranskih naroda i kultura uručena hrvatska književna nagrada Goran Bujić koju dodjeljuje zadarski Ogranak Hrvatskog književnog društva u Zadru. Italijanski časopis za svjetsku književnost Margutte u oktobarskom broju 2014. godine, objavio je Kastelovu poeziju u prevodu Marije Tereze Albano. Kastelovu poeziju na engleskom jeziku, u prevodu Vladimira Sekulića, objavio je 2017. godine i časopis za mediteransku književnost Odisej (Odyssey) koji objavljuje najznačajnije pisce Mediterana od antičkih vremena do danas. Ciklus Kastelove poezije na azerbejdžanskom jeziku objavljen je u časopisu Ulduz (Zvijezda, br. 623, IV 2021) u bloku 12 crnogorskih pjesnika i pisaca, u prevodu Lene Ruth Stefanowitz i Božidara Proročića. Izabran je u trideset pjesnika svijeta učesnika VI Svjetskog festivala poezije (Sixth World Poetry Festival) u Kalkuti (Indija) 2012. i 2014. godine. Živi u Podgorici.
Samoizolacija učinila je svoje Manjak dodira učinio je svoje Izbjegavanje ljudi učinilo je svoje Držanje distance učinilo je svoje Neviđanje drugih ljudi učinilo je svoje Zatvoreni grad učinio je svoje Zamagljene naočale iznad maske učinile su svoje Hiperventilacija pod maskom učinila je svoje Otvaranje lifta vlažnom maramicom učinilo je svoje Umjesto poljupca u liftu držanje daha učinilo je svoje Trudnoća bez dodira majke učinila je svoje Nemogućnost posjeta baki učinila je svoje Fizički nestanak prisutnosti svih bliskih ljudi učinio je svoje Logistička kupovina hrane učinila je svoje Brojanje zaraženih i umrlih učinila je svoje Manjak posla iako nebitan učinio je svoje Misli kako što kada zašto učinile su svoje Čelična jeza učinila je svoje Raznesen stan učinio je svoje Razbijena komovica učinila je svoje Novi udar u parku učinio je svoje Prepolovljeni radijator učinio je svoje Snijeg iznad glava i po nama sa svim ljudima na livadi učinio je svoje Grijanje u autu solo učinilo je svoje Spavanje uz podsvjesno cimanje tijela učinilo je svoje Pad raspela na glavu učinio je svoje Strah za Pina učinio je svoje Strah za Reu učinio je svoje Strah od rukovanja učinio je svoje Igra zombi igre na cesti učinila je svoje Buljenje od strane drugih kupaca iza mene učinilo je svoje Sve loše vijesti učinile su svoje 4 mjeseca 42m2 učinila su svoje Stalni boravak u tijelu namještenom na bijeg učinilo je svoje Spakirane torbe u slučaju NEDAJBOŽE! učinile su svoje Preparkirani auto učinio je svoje Uništeni centar učinio je svoje Porast novozaraženih učinio je svoje Strah od zaraze učinio je svoje ________ učinio je svoje Svoje je učinilo svoje
***
OPUŠTENO
Ako si krenuo bacati žabice stisnute šake tvoje želje odzvanjati će u hladno poznato. Razočaran otići ćeš kući. Drvo u svoje SRCE nećeš pustiti, samome uvijek će ti biti hladno. Ali. Ne brini. Moraš znati da i ti si nečija trepavica zalijepljena na palac, stavljena pod majicu. Ti si čudnovati put, želja, kotačić u satu Veličanstvenog Urara. Kroz tebe otvaraju se VRATA i bez tebe nema OSMIJEHA na licu nepoznatih ni bližnjih. Opusti se. Led se već počeo topiti.
***
PINO U NAPAD
Krenuo sam na iskustvo i u početnom dijelu napada pao zbog manjka kondicije. Suočen s neprijateljem i manjkom brzine unutar vlastitih redova stare rane dobivenih bitaka krenule su ozbiljno curiti mi u oči. Neočekivano oslijepljen izgubio sam oštrinu oštrice i presjekao žicu strpljenja. Izgubio sam desni bok u lažnom hvalisanju, strahu i alkoholnom bunilu. Silni pobočnici donekle su ubrzali bitku ali svejedno presporo za Moj test strpljenja. Neuračunljiv i skoro potrošen Veliki Šahist vuče mene, Kraljicu i nadolazećeg Princa u tabor na regrupiranje.
Alkatraškim hodom Kraljica mi riječima skida plašt straha i svojom ljubavi čisti nedostatak vjere, puni nadom u sigurnu budućnost. Uronjen u Veliko Plavetnilo punim pluća hrabrim pothvatima predaka i napokon razumijem maestralnu veličinu poziva ratnog bubnja. Ova bitka je davno planirana i bez znaka na Nebu „DA“ je na našoj strani ne bismo takvom uvjerenošću prosuli sol ludila po bojištu. Nadolazeći Princ natjerao nas je u sveopći napad i poveo nas na juriš u ZRELOST.
***
ODMAŠĆIVANJE
Neprestano zavlačim ruku u već dobro poznatu vreću sjemenja. Nevjerojatnom lakoćom svakoga dana pronalazim plodno tlo za sjeme malodušnosti sjeme straha sjeme sumnje. Svakoga dana sjedim u hladu novo izrasle sjene majmuna koji me glođe. Njegovi očnjaci duboko su zariveni u moju lubanju. Kaplje njegova znoja monsantovsko su gnojivo za korov povrh mojeg jezika. Kosim i kosim a njegovo korijenje je sve jače buseni trave izlaze iz mojih usta i žderu me. Prolaze kroz oči i nos, vežu mi ruke i noge guraju sve brže i brže za stol pakosti i jada. Ne mogu disati. Lamaćem rukama. Bacam dobro mi poznato sjeme na tlo eksponencijalnog turbo rasta i URLAM. URLAM! Ne čujem se dok param svjetlost oko sebe. Gazim ga sve dok me suzama natopljena zemlja ne krene gutati. Zakopan sam do glave i u oči gledam bujicu govana iz začepljenih šahtova kako mi nagriza dušu. Majmun slavodobitno srče moju kičmu Dok mi stoji na glavi. Šapće mi riječi zla u uši i tjera da zaronim Duboko u govna koja sam posijao. Tjera me ravno do dna i tamo ostavlja siguran u svoju mračnu pobjedu. Na dnu mutne rijeke postojanja tvoja ruka i glas razuma s površine pokazuju mi da postoji i druga davno zaboravljena vreća sjemenja. Zraka LJUBAVI popločena SVJETLOSTI pokazuje mi IZBOR. Vadim sjeme odluke i krećem u proces dekompresije. Pomalo već vidim CVIJET SUNCA.
***
ZVJEZDANA PRAŠINA
Pronalazim naše slojeve neprepoznatljive po kutevima stana po parketu u žnirancu tenisice. Zalijepili smo se na nogu fotelje, stolca. Pomiješali se s ostacima hrane zemlje koja nam je nečujno ušla u prostor u rebrima papuča ispod zaboravljenih vrećica po nagomilanim bedemima predmeta kojima smo se okružili. Gledam kroz prizmu lijenosti po novootkrivenim na prvi pogled nedohvatljivim dijelovima radijatora i cijevi materijaliziranim atomima iluzije koju zovemo domom. Slojevi nas našli su počinak po pripitomljenim dijelovima šume. Kupim nas iz sifona i iza wc školjke. Usisavam strojem Bacam u vrećicu i šaljem u nepoznato s ostalim nepotrebnim dijelovima naših života. To ću raditi sve dok ne ogulimo svoje zadnje slojeve držeći se za ruke.
***
POSLJEDNJI PLES U DVOJE
3.
Fronta se skupljala sa jugoistoka Polako usitno prodirala prema naprijed. Primjetio sam Zmaja kako me elegantno spušta u prisutnost i osjećaj magičnog. Fronta se proširila na svo vidljivo Nebo stisla i promjenila boju Bljeskovi su prvi krenuli na zapadu jačim ritmom i jako brzo stigli u grad. Vjetar je krenuo u juriš i rastjerao sve. Grmljavina je najavila led a kiša se odlučila na potop. Cijeli dan je bio naš dan. Mirisao je na sreću i sitno odbrojavanje. Kraljica me pozvala i rekla da dolaziš. Izašli smo van, u posljednji naš ritam spremni te dočekati.
Dobrodošao, Prinče.
***
MARKO CINDRIĆ rođen je u Zagrebu, glumu završio na The Oxford School of Drama, publici poznat po raznim filmovima i serijama, najviše po filmovima ZG80 i BROJ 55. Pisanje mu je hobi kao i sheng zhen wuji yuan gong. Napisao dvije zbirke poezije, Drugo stanje i Nova jutra.
Marko o projektu “28 DANA DRUGOG STANJA”:
“Pisani projekt naziva DRUGO STANJE nastao je tokom trudnoće moje supruge, odnosno netom prije i sve do rođenja našeg sina PINA. Nastao je pod utjecajem mog putovanja na istok (Heseova ideja putovanja na istok, ne fizičko) i bitničke zbirke BEATpoezija u izdanju H.D.P.-a. Kada se otvorio natječaj pri Ministarstvu kulture, Digitalna prilagodba, osjetio sam prostor za spojem vizualnog i pisanog, odnosno čitane poezije i tako je nastao projekt 28 DANA DRUGOG STANJA.
Audiovizualna zbirka beat poezije u filmskoj formi — od 1. do 28. veljače svakog dana po jedan komadić. Autorski projekt glumca i pjesnika Marka Cindrića u suradnji s 15 direktora fotografije
Cijela stvar je izašla u veljači. Kontaktirao sam frendove i frendice, direktore/ice fotografije, da na temelju moje poezije, njenog čitanja po svom impulsu, naprave video po svom izboru.”
čovjek-časopis 