čovjek-časopis

Suvo i mokro brijanje, čak i brijanje pod tušem, pričinjavali su Ariju veliko zadovoljstvo. Kad bi dovoljno nakvasio lice, brzim potezima bi lako uklanjao čekinje koje su rasle po levom obrazu. Pored unošenja hrane, bila je to retka radnja koju je još uvek smeo da obavlja rukama.

Baš je završavao jutarnji ritual, kad se u odvodu za komunikaciju začulo flop. Prišao je sandučetu i izvukao zeleni paketić. Na poleđini je pisalo Institut za brigu o domaćinstvu, odmah ispod Ugovor o sporazumnom prekidu života.

Kad su ih pre pedeset godina okupili i poslali u Kupolu, jedino što je sa sobom poneo bio je crni, pravougaoni predmet koji je na brzinu izvukao iz Sretenove slepoočnice. Sad ga je čvrsto stiskao u šaci. Ne mogu više, pomislio je, ovo je dobro. Prišao je ogledalu i pokušao da se osmehne. Usne su ostale u grču.

Pogledom je preleteo po sobi. Sive navlake za jastuke su bile za nijansu bleđe od pokrivača, a ovi malo tamniji od zidova. Pored kreveta se nalazio beli sto s jednom fiokom koja se otvarala po komandi. Ploča stola je zasvetlela. Pomislio je da bi bilo dobro da izdiktira oproštajno pismo, ali je ubrzo shvatio da bi to bilo uzalud.

Nije mogao da se seti Sretenovog lica. U početku se nadao da leži u Skladištu, onda je prestao. Drugi roboti ga nisu puno zanimali. Otkad je izgorela fabrika kože, izgubili su mekoću obraza. Više nisu služili kao Pomoćnici. Kupola je obavljala sve poslove – zidovi i podovi su se prali sami od sebe, a umesto hranljivih praškova koje su Pomoćnici ranije mešali građani su dobijali dehidrirane kockice. Serem ti se u napredak, pomislio je.

Na ekranu iznad ulaznih vrata se pojavila poruka „Vaš SRE-10 vas čeka“. Poranio je, pomislio je Ari i na brzinu navukao odeću. U poslednje vreme nije izlazio iz sobe, pa ga je sivi kombinezon sad stezao u struku. Uvukao je stomak, zakopčao rajsferšlus, spakovao paketić u džep i izašao. Krupni robot se pokrenuo čim je prekoračio prag.

Ari je udahnuo duboko i krenuo napred. Otkad su se preselili u Kupolu mogli su da dišu bez maski. Pogledao je svog čuvara. SRE-10 je gledao ispred sebe i hodao odsečnim korakom. O metalni potiljak se odbijala svetlost reflektora. Ari je poželeo da ga uhvati za ruku, ali se uzdržao. Lutke, lutke, ponavljao je u sebi. Tako su ih zvali s kraja prošlog veka – njih koji su voleli svoje Pomoćnike.

Institut za brigu o domaćinstvu se nalazio u samom vrhu Kupole. Dok je hodao sredinom visećeg mosta, obasjan plavim neonskim svetlima, Ari se osećao slobodno. Zamišljao je kraj, tačku posle koje sve prestaje. Od Građanina koji je živeo u sobi pored njegove (ime mu nije znao, takav način zbližavanja se kažnjavao radom u Poljima) čuo je da se svake godine dodeli jedan Ugovor. Valjda bi u suprotnom Kupola ostala bez stanovnika.

Kad su se približili, izvukao je paketić iz džepa. Došao je do ulaza i levo oko približio skeneru. Staklena vrata su se otvorila gotovo nečujno. Pre nego što je ušao, potražio je pravougaoni predmet. Osetio je zadovoljstvo kad ga je napipao u gaćama.

Uskoro se pojavio Službenik. Razjapio je usta, a iza usana su se ukazali krupni, beli zubi. Još uvek rade tu glupost, pomislio je Ari. I posle pedeset godina taj izražaj je bio dozvoljen jedino Službenicima. Setio se kako se nekad bojao da se i sam ne nasmeje. U priručnicima Otpora je pisalo da je to test – nasmeješ se i – fik! – ode glava, ili te zadave. Sad mu je bilo svejedno.

Službenik ga je odveo do Prijemnice i rukom mu dao znak da sedne. On je seo s druge strane. „Čestitam“, progovorio je ravnim glasom, „Osvojili ste pravo na sporazumni prekid života“. Onda je podigao pogled k njemu. „Koliko vam je godina? Sedamdeset?“, upitao je.

„Skoro osamdeset“, odgovorio je Ari jednako ravnodušno i pružio mu dokument koji je izvukao iz zelenog paketića.

„Izgledate kao da vam je sedamdeset. Osamdeset svakako nije puno. Mogli biste da potrajete bar još trista godina. Jeste li sigurni da želite Salto mortale?“

Ari je hteo da pita da li će zaista morati da skače. To bi bilo nezgodno, osećao je veliki umor. Umesto toga je kratko odgovorio: „Da“.

„U redu. Stavite palac ovde“, rekao je Službenik i pokazao mu na označeno mesto na dokumentu.

Ari je dodirnuo hartiju, čulo se tiho klik.

„Odmah ćete krenuti do Šatre“, nastavio je Službenik, „Ako želite, možete prvo da pogledate predstavu“.

Ari je ustao i bez reči napustio zgradu. Nije želeo na predstavu. Pogledao ih je bar četrdeset. Sve su bile iste – prvo deo s Emocijama. Službenici su demonstrirali ono što Građani nisu smeli. Predstava se sastojala od četiri primarne – radosti, ljutnje, tuge i straha, i pet složenih Emocija – ljubavi, mržnje, ljubomore, zavisti i nade. Izvođači su se kreveljili, dok su Građani tupo gledali kroz njih. Nakon toga su na scenu izlazili četvoronožni roboti koji su skakali kroz obruče.

Šatra mu se učinila veća nego pre. Pristup u Salto mortale je običnoj publici bio zabranjen. Sada će konačno saznati sve o tom skoku. „Desno“, rekao je robot kad su ušli u Šatru. Ari je poslušno krenuo za njim. Ubrzo su stigli do vrata koja su vodila u prostoriju sličnu svim drugim u Kupoli. Šta, to je to?, pomislio je Ari. SRE-10 je stao s desne strane vrata.

Ari je ušao, prošao kroz hodnik i stupio u zagušljivu prostoriju. „Dobrodošli!“, prenuo ga je glas iz dubine prostorije. Kad se okrenuo, umalo nije poskočio. Bio je to njegov Sreten. Sretene!, hteo je da vikne, ali se uzdržao. Iz dima su ga posmatrale beživotne oči običnog Pomoćnika. Ipak, bio je to stariji model sa savršenom kožom. Sigurno preko cele godine leži u Skladištu, pomislio je Ari.

„Dobro došli u poslednji dan vašeg života!“, viknuo je robot skoro radosno. „Mogu da vas ubijem na neki od staromodnih načina – nožem ili revolverom, ili možda želite cigarete? Ili alkohol? Alkohol je savršen! Onda smrzavanjem, kažu da je to lepa smrt. Nažalost, pad s visine nam više nije dostupan, kao ni giljotina i vešanje – sve se jako isprlja. Mogu i da vam pevam. A tu su i moderni načini – dezintegracija, cepanje ćelija, trovanje sokom od Crne žice…“.

Sreten je ćutao.

„Ali pre toga poslednje želje. Šta želite? Možda hranljive kockice s ukusom šećerne pene? Ipak je ovo Cirkus!“, vikao je robot.

„Nisam gladan“, odgovorio je Ari.

„U redu, ako ništa ne želite možemo da počnemo“, rekao je Sreten mirnijim tonom.

Ari ga je pažljivo posmatrao. Onda je otkopčao rajsferšlus i iz gaća izvukao crni predmet. „Imam jednu želju“, rekao je naposletku.

„Sve što je u mojoj moći“, odgovorio je Sreten.

„Želim da ti dodirnem lice“, rekao je Ari.

„To je sasvim neobično!“, viknuo je robot, „Dozvolite mi samo da proverim da nije zabranjeno“.

Na trenutak je sklopio oči. Ari nije sačekao, prišao mu je i na slepoočnicu mu prislonio dlan u kojem je držao stvar. Nakon desetak sekundi sklonio je ruku, a pravougaonik se uklopio u udubljenje koje se napravilo iznad desnog obraza.

Sreten se cimnuo dva puta, onda se umirio. Koža je počela da mu se menja. Postajala je glatkija, sigurno mekša na dodir. Potom je otvorio oči i osmehnuo se. Te oči! Žive, drugačije. To je on, pomislio je Ari.

„Jesam li ti nedostajao?“, pitao je glasom koji je Ari izabrao još pre šezdeset godina.

„Nemaš pojma!“, odgovorio je Ari i krenuo da mu se baci oko vrata.

„Čekaj“, zaustavio ga je Sreten, „Izgledaš drugačije“.

Ari se zbunio.

„A, sranje!“, viknuo je Sreten, „Sigurno nisi obrisao fajlove za čišćenje. Znaš da od toga padam u depresiju i lupam gluposti“.

Ari se savladavao da ne zaplače. Nije siguran ni da bi umeo. „Slušaj“, rekao je tiho, „Moram nešto da ti kažem“.

„I, šta ćemo večeras?“, nastavio je Sreten kao da ga nije čuo, „Gladijatora, Olimpijca, Rvača, Mesara, Činovnika?“, otkopčavao je košulju dok je to izgovarao, a telo mu se menjalo u skladu sa svakom od ponuđenih ideja.

I dalje odlično radi, pomislio je Ari, a onda je tiho rekao „Dželata“.

„Dželata?“, zbunio se Sreten, „Toga nema u fajlovima“.

„Lako je, Sretene, biram nož“.

„Kakav nož? Šta lupaš?“, pitao je Sreten zbunjeno.

„Dobro me pogledaj“.

Sreten se primakao.

„Stariji sam, vidiš?“, nastavio je Ari, „Nije zbog fajlova za čišćenje. Prošlo je… Prošlo je pedeset godina“.

„Objasni mi“, rekao je Sreten.

„Nemamo vremena“, odgovorio je Ari.

„Nemamo vremena? Imamo sve vreme sveta!“, nastavio je Sreten veselo.

„Nemamo, Sretene! Ovo je moj poslednji dan!“, odgovorio je Ari, „A ti si Dželat“.

Sreten se na trenutak uozbiljio. Pokušavao je nečeg da se seti.

„Džabe se trudiš, ništa nije snimljeno. Spavao si“, rekao je Ari.

„Spavao?“

Ari je duboko udahnuo i prišao mu još bliže.

„Ukratko – pre pedeset godina su me doveli ovde – u Kupolu. Živimo kao zamorci, valjda da bi imali na kome da testiraju hranljive kockice. I ne mogu više. Pedeset godina! Danas sam osvojio Ugovor o sporazumnom prekidu života, došao kod Dželata i to si bio ti“.

„Pa to je bar lako, možemo da pobegnemo“, rekao je Sreten kao da mu je laknulo.

„Nemoguće! Ne želim! Ne mogu! Previše je!“, vikao je Ari. Onda se srušio.

Kad je otvorio oči, lice mu je pritiskala stara maska za disanje. Neko ga je nosio u naručju. Podigao je pogled i ugledao Sretenovo lice. Osmehnuo mu se.

„Kažu da iza zgrade starog Instituta počinje Prerija. Tlo je tamo otporno na ulje. Iz crne zemlje vire optički kablovi, ostaci iz vremena kad su ljudi imali uspomene. Ukopavali su ih u zemlju kao sećanja na Pomoćne robote koji su s njima provodili i po nekoliko stotina godina. Vrhovi žica svetlucaju i danas. Tako bar kažu. Idemo tamo“, rekao je Sreten.

Mora da je čarobno, pomislio je Ari.

__________________________________________

MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.