Category: proza

ODLOMAK IZ RUKOPISNOG ROMANA “KNJIGA-NAKAZA” LJUBIŠE SUBOTIĆA

proza

TVRDOKRILAC

Bio treća generacija mehaničara. Prčkao sam nešto okolo, pretvarajući se da razumem. Nije bilo toga što se nije moglo popraviti – pitanje je volje. Motor, koji na livadi kraj kuće ležao na drvenim coklama, nije bio uništen, ali bilo mnogo posla. Očigledno je dihtung glave motora otišao dođavola i voda ušla unutra. Ko zna šta je sa pritiskom u klipovima.

…

Nešto ranije toga dana, dok smo se po vrelom avgustovskom danu, rođak i ja vozikali magistralom, pod haubom nešto eksplodiralo i beli dim pokuljao, ne sluteći na dobro.
Imao tog rođaka. Bio je stariji i već bio položio i majka, rođena sestra moga oca, često mu dozvoljavala da vozi. Mrzeo sam tu plavu kršinu, a on se njome hvalio. Reno četvorka, govorio je, oličenje promisli francuskih veštih inženjera. Motor mu neuništiv. Četiri klipa u veštoj igri oktanske mimikrije. Cokula – tako ga zvao.
Mrzeo sam ga. Bio sitan i ružan, plav i gotovo ćelav. Iz lobanje mu, pod pravim uglom, rasle uši, tvrde i plastične, kao krila tvrdokrilca. Očiju malih i gramzivih, držao se usiljeno ljubazno. Stalno krunio i prežvakavao krupne reči koje su tako malo govorile. Želeo svima da se dopadne dok u uglu usana stezao sluzavi osmeh. Mrzeo sam ga. I sada ga mrzim.
Dok bio klinac, otac ga se odrekao i već tada u njemu se javila podla misao gramzivosti i taštine. Prosipao krupne reči i žmirkao očima, nadajući se da će progristi svet za sebe.

– Nikada ga ne ubacujem u ler, loše je za mašinu – kotrljao je više za sebe, nogo što je mislio da ga slušam.

Trenutak kasnije stajali smo kraj puta, dok je pod haubom kuvalo. Mrzeo sam ga. Sebično. Čovek koji je meni bio oduzet (sud je sud, a zakon je zajeban i isti za sve) bio mu je otac više nego što je to njegov ikada bio. Imao sam osećaj kao da se uvek mota tu i da mi krade nešto što pripada samo meni. Mrzeo sam ga, i sada ga mrzim, i nadao sam se da će crći.

***

RENO 4

Bio treća generacija mehaničara. Jedno sam naučio. Kada počinješ popravku, ako nemaš rutinu, možeš napisati na komadićima papira sve što želiš učiniti, a zatim komadiće svrstati u ispravan redosled. Vreme koje u tome izgubiš obično se višestruko vrati i uštedi prilikom rada i sprečava te da učiniš nešto šeprtljavo što bi stvorilo kasnije poteškoće.
Njemu to nije bilo potrebno. Zanat naučio od svoga oca. Sada ga želeo preneti na mene. Makar sam ja to tako razumeo. On samo želeo da stvori ono nešto što će biti samo naše i za šta bih ponosno mogao reći da sam naučio od oca. Kao što je on naučio od svoga. Nisam umeo da mu kažem, tada, da sam to nešto već imao.
Dodavao ključeve, nespretno ih tražeći u ogromnoj kutiji za alat, usporavajući proces. Njegove ruke, crne od masti, vešto uklanjale delove motora koje potom ređao kao da pred očima ima davno napisan spisak i sa koga kao da je čitao. Tvrdokrilac se motao oko nas kruneći nešto o transmisiji. Niko ga nije slušao.

– Želeo bih – rekoh nakon dužeg ćutanja i kada napokon ostasmo sami, osećajući da se leto bliži kraju i da bi sve to moglo nestati i da je to poslednje vreme koje provodimo zajedno (nisam tada mogao znati zašto) – da ovo traje zauvek. Želeo bih da zauvek ostanem ovde.
– Da? – upita on iznenađeno.
– Da. Želeo bih da živim sa tobom.

Međutim, on ne odgovori, već se udubi u odvrtanje poslednjeg zavijka, nakon čega bi trebalo lako da ukloni bregastu osovinu. Tek kada to završi, progovori kao čovek koji je nešto shvatio i koji se davno sa tim pomirio.

– Pogledaj! – reče naposletku, pokazujući glavom na kuću.

I to pogledaj kao da obuhvati više od te kuće, i kao da u sebe uvrsti i okolne planine i čitavo selo i ljude, proste i zlobne, i nemaštinu i bedu i bol koji ga je pritiskao i čitav jedan život za koji je sam bio kriv, ali koji drugome ne želi.

– Pogledaj! – ponovi, pokazujući šake crne od masti. – Ja ne mogu da ti pružim ništa više od ovoga. Ništa.
– Ali ja ne želim…
– Ne! – prekide me strogo. – Sve ovo je glupost. Razumeš li. Sve.
– To je ono što želim – rekoh.
– Ne! – ponovi on. – To je ono što misliš da želiš jer ne znaš… Ovo je sranje. Sve. A ti zaslužuješ više i bolje. Ti, – i to ti mi zazvoni strašno i otrežnjujuće i kao neko konačno zbogom – ti zaslužuješ daleko više od ovoga.
– Ja…
– Ne! – prekide me po poslednji put, smatrajući da je time sve rečeno.

Više nismo govorili. Radio u tišini, prateći spisak koji nije postojao. Ja sedeo, glupo, i samo slušao zujanje insekata i dosadno nadvikivanje poljskih ptica.
Ipak, nakon dugog ćutanja, on, kada osetio da je prošlo dovoljno i da se sve stišalo, pogleda u nebo i osta tako kao da o nečemu razmišlja.

– Znaš – reče najzad pomirljivo, spustivši pogled i pružajući ruku – sutra, ukoliko sve dobro pripremimo i ustanemo dovoljno rano, mogli bismo pokušati da, pre sunca, u kanjonu jezera prevarimo nekog glavonju ili debelu potočaru. Hoćeš da probamo?
– Da! – odgovorih spremno, prihvatajući njegovu crnu šaku.
– Da! – ponovi on nakon što se rukovasmo u znak pomirenja. – Sutra bi mogao biti dobar dan da se ulovi neka potočara.

***

RUTILUS PIGUS VIRGO

Belica plotica – ima izduženije telo nego ostale vrsta riba iz roda Rutilus. Plotica ili rečni vuk je riba izduženog tela, plavkastozelenih leđa, srebrnastih bokova i crvenkastih peraja. Belica plotica živi pojedinačno, ali, na ušćima, i u donjim tokovima reka ponekad u jatima. Mada se većinom hrani u srednjim vodenim slojevima i faunom dna, često izlazi na površinu, a tada se hrani insektima koji padaju na vodu.

1.

Pokušavao sam da gazim njegovim stopama koje su se na mokroj zemlji i pri slaboj svetlosti, ipak, jasno ocrtavale, ali je, iako je nosio više stvari, bio znatno brži. Koračao sam dužeći korake, ali je ipak bilo potrebno da načinim dva kako bih stao u njegove stope. Često se okretao i brižno proveravao da li zaostajem. Do svitanja bilo ostalo jako malo, možda svega sat, a trebalo je preći još mnogo.
Na dnu kanjona ćemo pregaziti potok, zatim sa suprotne strane, kroz retku borovu šumu, preko stena od sivog i glatkog kamena, doći do uvale jezera, gotovo nepoznate i sasvim skrivene sa glavnog puta, gde je i ostao parkiran njegov stari svetloplavi dacun.
Koračajući iza njega, dok se vlažni planinski vazduh lepio za lice i stvari, ogroman u svojoj visini, pretovaren stvarima, izgledao mi kao ratnik koji smelo korača u boj. Mnogo puta se to osećanje ponovilo. On bi gazio napred, probijajući i krčeći, a ja bih pratio skriven i zaštićen kao neko čije vreme još nije došlo, ali koje će svakako doći. To osećanje ponavljalo se i sada, ali, ipak, nešto je bilo drugačije.

…

Ležao sam u krevetu upaljenog sluha. Svaki sekund koji bi otkucao stari zidni sat više kreveta odzvanjao je kao udar groma. Iako je početak jula, ja ipak brižno umotan i pritegnut starim seoskim ćebadima. Prijatna trema prožimala moje toplo telo i ja gotovo da drhtim od nemira. Slutnja da ću zaspati i propustiti ono što je tako dugo očekivano i čemu sam se tako dugo nadao ne dozvoljava mi da sklopim oči i da utonem u topli i meki san.
Tako učauren, tiho, gotovo nečujno, kao gusenica, dužim se i izvijam vrat, da bih, pod uglom, kroz oivičenu geometriju prozorskog okna, video da li je napolju svanulo i da li smo okasnili. Pod kosinom, na crnom visokom nebu topli puni mesec ujednačeno pulsira kao ogromno uobličeno srce, šireći toplotu kroz krvotok univerzuma, i njegova topla svetlost kao da u zraku ulazi i u moju sobu i ja postajem njegova aorta puna života i pulsiram u taktu kazaljke starog sata više moje glave.
Nekoliko časova ranije kročio je u sobu, prikradajući se, pokušavajući da me iznenadi, ali ga je škripa starih podnih greda odala. Stajao je nevešt, visok i blago povijen u vratu. U rukama je nosio stari Šekspirov narandžasti štap bez sprovodnika na koji ih je on, sada, ipak, privezao, praveći ih od tanke aluminijumske žice, kao i rukohvat od svetle plute. Iznad rukohvata crnim, tehničkim slovima ispisano moje ime.
Čovek koji nije posedovao ništa, ili gotovo ništa, podario mi je trenutak radosti i ponosa, zbog čega ću ga zauvek pamtiti titanski visokog, bistrog i nasmejanog  pogleda.

2.

Mesec se, kada smo konačno stigli, činilo se tako, mogao dohvatiti rukom, tik iznad niskih i oštrih vrhova smreka na drugoj obali jezera. Iznad površine mirne vode gusti i isprepletani pramenovi hladne jutarnje magle. Brzo smo raspakivali pribor, nadajući se da ćemo i pre nego što svane već uveliko loviti.
U vodu smo, na dvadesetak metara od obale, bacili mirisne kugle od hleba i pšenice, koje su, kao mirisna sunca, brzo tonule u dubinu. Blagi miris vanile lepio se za prste i uvlačio duboko u nozdrve. Ubrzo se i prvi zraci svetlosti dana prevlačili i dužili u daljini. Zora. Zamka je bila postavljena, trebalo je samo čekati.
Vrh se savio gotovo bez upozorenja. Prepadnut, povukao sam i odmah sam na osetljivom štapu mogao osetiti svu težinu uhvaćene ribe koja se, isto tako prepadnuta, borila za život. Trenutak traje kao večnost. Nebo se sasvim razdanilo. Štap se savio u narandžasti parabolik, a tik iznad rukohvata crnim slovima bilo ispisano moje ime, i to me ispunjavalo ponosom.
Okrećem se ka njemu, a on kao da pružio ruku da mi pomogne, ali je, ipak, brzo povlači. Pokušavam da namotam tanki najlon, ali on samo glasnije zviždi i isteže se do pucanja. Ostajemo tako nekoliko trenutaka. Vrh štapa poigrava i kada mi se učinilo da ću, sasvim malaksao, ispustiti štap iz ruku i nemoćan se predati, najednom, pritisak popušta i riba se u viru pojavljuje na površini, daleko od obale, pokazujući svoj beli stomak i bokove prekrivene srebrnom verižnjačom krljušti. Na stomaku peraja liče na dve crvene tačke krvi.
Ponovo kao da sve stoji, ali, već trenutak kasnije, kao nahranjena novom snagom, riba nestaje u dubini. Samo još kratko mogu osetiti kako igra na kraju tankog najlona da bi, uz jedno oštro i kratko tuk, oštro kao pucanj, nestala, odvlačeći za sobom ceo sistem i nekoliko metara najlona. Vrh štapa prav, ali još uvek blago poigrava.
Poražen, plakao sam i nisam mogao razumeti zašto se on tako, gotovo zadovoljno, smejao svemu.

…

Mnogo godina kasnije, pokušavajući da zapišem sećanja na taj dan, shvatio sam da je i ta riba, koja me tog dana veličanstveno pobedila, sa udicom zaglavljenom duboko u ustima, vukući za sobom olovo i najlon, bila osuđena da umre u dubini, prevarena. Ipak, čini se da nije bilo pobednika, samo pobeđenih.

***

LJUBIŠA SUBOTIĆ rođen je u Užicu 1984. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu, odsek Srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom. Piše poeziju i prozu.  Objavio zbirku pesama u prozi Sažimanje ogledala. Živi u Beogradu.

PROZNI ZAPISI JANE PREVIĆ FINDERLE: PRIČE O BILJKAMA, izbor iz rukopisne zbirke

proza

GINKO (Ginkgo biloba)

Najpoznatije stablo u daruvarskom parku divovski je ginko. Dva primjerka stoje ispred dvorca, posađeni su tu kada se gradio krajem 18. stoljeća. No dok suzdržanu i vitku Evu ljudi i ne primjećuju, gorostasni Adam koči se na svim gradskim razglednicama. Malo mu je nedostajalo da na nekom europskom izboru ljepote postane mister ljepote za stabla. Svi smo za njega glasali, kao da nam je blizak prijatelj koji treba potporu.
Na nekom fakultetskom obilasku parkova po Budimpešti objasnili su nam kako su nekada zbog romatičnog ugođaja sadili po nekoliko stabala zajedno, a ona bi rastući tako blizu urastala u jedno impresivno drvo. I stvarno, nakon toga saznanja mogla sam i u daruvarskom ginku prepoznati isprepletena i zauvijek združena debla koja, na svojim spojevima već izlizana od dva i pol stoljeća dječjeg penjanja po njima, oblikuju ovo voljeno stablo. Posebno je impresivno u jesen kad prospe tepih žutih lepeza pod svoje noge, dok nas Eva zasipa smrdljivim plodovima.
Teta Mirjana bi u proljeće brala lepezaste listove i, močivši ih u alkoholu, stvarala tinkturu koja pomaže pamćenju.
Moja bi pak mama sakupljala one smrdljive plodove i sadila ih. Uskoro smo oko kuće imali stotine malenih stabala ginka. Kada se brat ženio, za uspomenu je gostima poklonila malena stabalca koja su se tada raširila po čitavoj zemlji. I ja sam svoj primjerak odnijela u Pazin. Još uvijek me svojim lepezicama podsjeća na voljeni Daruvar, nikada na Kinu, iz koje zapravo potječe.

***

GRANIČICA (Hemerocallis fulva)

U gimnaziji dijelim prvu klupu sa šutljivom djevojkom. Ona živi u polunapuštenom srpskom selu, samo s mamom i bakom. Zatvorena je i posvećena samo školi. Kako mi je žao što ne izlazi i nema prijatelja, pokušavam se družiti s njom. Ponekad poslije škole sjednem na bicikl i zaputim se par kilometara dalje, prema Batinjanima. Dok se vozim uz spaljene i napuštene kuće, gledam kako iz njih već raste drveće, zidove jede bršljan i kupina, a jedina naznaka onog prijašnjeg, radosnijeg života veliki su grmovi narančastih ljiljana. Oni izgledaju kao da ih se ne tiču ni poraće ni bijeda. Bujaju i izbacuju svoje vitke stapke pune cvijetova veseleći se ljetu. Zauzeli su čitava dvorišta i kroz stare ograde vire prema cesti. Sviđaju mi se, kao da ih je baš briga za sve.
Kada selim u Pazin, mama mi daje par gomolja koje sadim u vrt, a zatim i u budući voćnjak. Kako je voćnjak u početku šikara, na sve strane se borimo s bagremom i kupinom. Jedino se graničica koju sam posadila nosi s njima bez problema. Čak i iz nepokošene trave probijaju se prekrasna narančasta zvona najavljujući ljeto.

***

LAZARKINJA (Galium odoratum)

Kod bake smo često iz starog trbušastog čajnika pili čaj od lazarkinje. U kasno bi se proljeće čitav daruvarski park i šuma zabijelili njenim sitnim cvjetićima. Prekrila bi sve kao tepih. Baka ju je brala i sušila, a mi smo uživali u mirisu koji opušta.
Lazarkinju sam uvijek povezivala s gradskom šumom, kao da nigdje drugdje ne raste. Vjerovatno se nisam nikada zatekla u trenutku cvjetanja na nekom njenom staništu pa sam je smatrala daruvarskim čajem.
Za vrijeme studentskog posla u Institutu za povijest umjetnosti, provodila sam vikende u Zagorju i na Žumberku snimajući stare dvorce i crkvice. Dok smo premjeravali kapelu Sv. Tri kralja na Ravnoj gori, spazila sam u šumarku uz nju cvjetiće lazarkinje. Zaboravivši na obaveze i radnu ekipu, nestala sam u šumi berući buketić čaja. Kada sam se vratila na radno mjesto, ni prijekorni pogledi kolega nisu mogli izbrisati sreću s mog lica.
Iako rijetko, naišla sam na nju još nekoliko puta, na Ćićariji, u nekim bosanskim brdima, po Papuku, i svaki puta kao da sam ugledala izgubljeni komadić doma.

***

MASLAČAK (Taraxacum officinale)

Krupne, žute cvijetove pokušavam ubrati sa što duljom stapkom te ih žurno nosim Tini. Iako nije puno starija od mene, već zna vješto vesti čvrste vjenčiće od njihovih cvjetova. Kada ga završi, stavljam vjenčić na glavu, ne mareći za bijelo ljepljivo mlijeko koje mi prlja prste i kosu. Ponosno se osjećam kao neka poljska vila iz čeških slikovnica njene mame.
Maslačak volim, žao mi ga je iščupati čak i kada mi raste u vrtu. Radije ga berem za salatu ili kiselim njegove pupoljke poput kapara. S njegovim stabljikama se uvijek može započeti neka igra, odsvirati na njima proljetna melodija, a djecu posebno veseli kada mi ga puhnu u kosu. Pri šetnjama zastajkuju pri svakoj bijeloj pahuljici i siju okolo male maslačke. Ne možemo dalje dok ih sve ne raspušu.
No najviše me razvesele livade krupnih žutih cvijetova od kojih sada ja pletem vijence te njima kitim svoju djecu. Neka budu mali vilenjaci.

***

KUĆNA SREĆA (Helxine soleirolii)

U staroj progorjeloj „rajngli“, uz neožbukani zid šupe, baka je držala kućnu sreću. Zalijevala ju je kiša koja je kapala s gole betonske deke. Sve skupa, nije to baš bio neki lijepi prizor. A ipak, kućna je sreća u tim siromašnim uvjetima nezaustavljivo bujala. U malim se slapovima prelijevala preko ruba plavog emajla i ponegdje se već ukorijenila uz stazu koja vodi prema vrtu.
Kasnije sam u dvorištu moje profesorice engleskog vidjela još impresivniji prizor. Čitav prolaz između dvije kuće, oko betonskih traka za prilaz auta, pokrio je divovski jastuk kućne sreće. Ti nježni listići pokrivali su sve, nisu im smetali ni pješaci, ni točkovi koji su prolazili betonskom stazicom kao po mostu u ovom moru zelenila.
Mnogo sam puta kupila kućnu sreću, držala je na prozoru, zalijevala samo u tanjurić, pazila da joj sve bude kako treba, no ipak bi ona uvijek na kraju umrla. Počela bi se povlačiti s nekog kraja ili bi se nježni vrhovi počeli sušiti. S tugom sam je na kraju morala baciti. Koliko god izgledala otporna u onim starim loncima i sjenovitom daruvarskom dvorištu, kod mene nikako nije uspijevala. Ne znam da li bi se moglo reći da za sreću zapravo malo treba, ili da sreću ne možeš ukrotiti.

***

BAZGA (Sambucus)

Bazga je uvijek bila kraljica samoniklih plodova. Kao dijete, nestrpljivo sam čekala da mama ispoha njene mirisne cvatove u hrskavom tijestu, a bazgin sok najbolje je osvježavao u vrućim ljetnim danima. Kako smo je voljeli, svima je bilo žao rezati sadnice bazge pa se uskoro raširila čitavim voćnjakom, a poslije je svojim visokim granama sakrila i napuštenu ujakovu kuću u dvorištu.
Kada sam preselila u Pazin, htjela sam nastaviti s obiteljskom tradicijom branja bazge. Brali smo je po okolnim šumarcima i radili sok. Pamtila sam da cvjeta u svibnju za sestrin rođendan, a zori za sinovljev, u kolovozu. Tada smo kretali u lov. Sok, i kasnije pekmez od bazge, poklanjali smo kao deliciju u mnogim prigodama. Sve prirodno, bez konzervansa, samo šećer i limun. Jednu takvu bocu poklonila sam i svekrvi.
Kada su joj na kavu došle kolegice s posla, htjela se pred njima pohvaliti svojom vrijednom snahom. Dohvatila je onu bocu i krenula je otvoriti, a boca je eksplodirala i sve ih zalila smrdljivim pokvarenim sokom bazge. Bilo je očito da je bio prirodan, bez konzervansa.

***

JASMIN (Jasminum officinale)

Jasmin je cvijet iz bakine priče. Kako je odrastala uz obalu Drave, često me plašila mučnim pričama o mutnoj vodi, nepredvidljivim virovima i utapljanjima. U šetnjama Osijekom pri posjetama rodbini zurila bih u tu snažnu vodu i u glavi nabrajala utopljenike iz njenih priča, bratiće i prijatelje.
Najupečatljivija ostala mi je u mašti slika utapljanja njene prijateljice. Dijete je nestalo, tražili su ga nekoliko dana i zatim pronašli napuhani leš na obali. Uznemireni, seljani su požurili tamo, a među njima i moja baka. Istovremeno uplašena i znatiželjna ponijela je grančicu jasmina da njome prikrije smrad raspadanja i približila se mrtvoj prijateljici. Užasnuta, brzo je uzmaknula, no miris jasmina zauvijek ju je podsjećao na smrad trupla s kojim se u tren intenzivno izmiješao.
Zbog njene priče i za mene je jasmin ostao cvijet smrti. Gotovo da sam se začudila kada sam godinama kasnije prvi puta osjetila njegov slatki miris i vidjela nježni cvijet. No stvarnost je nedovoljna da iz moje glave izbriše sliku one mrtve djevojčice.

***

FIGO D’ INDIJA (Opuntia ficus-indica)

Muž mi prenosi svoje obiteljske priče davno umrlih noneta. Jedna od češćih je o nonetovom služenju vojske na Siciliji. Osim zastrašivanja sifilisom, rado mu je pričao i o prirodnom bogatstvu Sicilije u kojem su posebno mjesto zauzimale indijske smokve – figo d’indija. Taj nama nepoznat plod prerastao je u obiteljski mit, svi smo znali za figodindiju, zamišljali ga kao nešto najbolje što se može jesti, no nitko ga nikada nije vidio.
Godinama kasnije, s dostupnošću interneta, slučajno saznajem da je to kaktus, opuncija. I ne samo to, taj kaktus raste i kod nas, ima ga svuda. Od tada pažljivije gledam kaktuse i mjerkam plodiće koji mu se poput prstiju crvene na onim plosnatim listovima.
I onda mi se posreći: nakon izleta u Zavratnicu, nailazim na kaktus pun zrelih, omekšalih plodova. Berem ih nekoliko, a tanke iglice mi se zabijaju u ruke i peku. Doma ih čistim, spremna da napokon probamo tu deliciju, a onda razočarenje. Okus je bljutavo vodenast, kiselkasto sladak, nikako nešto o čemu bi prenosili obiteljske legende. Zaključujem da nije bila stvar u kaktusu, već u dalekom, sicilijanskom suncu.

***

BLJUŠT (Tamus communis)

Kao mala, često sam sa sestrom pripremala kazališne predstave. Bila nam je to omiljena zabava. Napravile smo zastore od plahti, a česta dekoracija bile su nam grane bljušta ukrašene crvenim plodovima koje bi rastegle čitavom dužinom naše pozornice.
„Od tih plodova je umro Jean-Jacques Rousseau“, govori mi mama, „mislio je da sve ovako lijepe biljke moraju biti jestive. Nikada ne smiješ jesti ono što ne znaš“. Nisam znala ime biljke koju smo brale, samo sam pamtila da je nekad davno ubila nekog poznatog pisca. To je bilo dovoljno da naučim lekciju – bljušt se ne jede.
Tako je pri seljenju u Istru moj šok kada smo krenuli brati bljušt bio stvarno velik. Odjednom vidim tu biljku kojom su me plašili cijelo djetinjstvo, i dalje joj ne znam ime, a svi je beru i jedu.
„Pa to je bljušt, to ti je ko šparoga“
Sumnjičavo kidam svoje prve izdanke bljušta. Doma ih jedemo u fritaji, i stvarno, živa sam. Tek kasnije čitam i povezujem u cjelinu da su otrovne samo bobice, a izdanci jestivi. Šteta da to i Rousseau nije znao.

***

PLANIKA (Arbutus unedo)

Davno, u Madridu, čitali smo da medvjed koji je zaštitnik grada sa stabla jede jagode. Nitko od nas nikada nije vidio stablo jagoda i nije nam baš bilo jasno o čemu se radi. Kasnije saznajem da je „strawberry tree“ planika, a njeni jagodama nalik plodovi kod nas su maginje.
Ponekad, u nekoj zimskoj šetnji uz more, naišla bi na maginje, crvene plodove planike. Razveselilo bi me par slatkih plodova pronađenih usput. U Kavranu i na Lošinju već u ranu jesen, u zimu u Balama, Vrsaru, nailazila bi nenadano na njih, po par zaostalih slatkih plodova.
Ove zime prvi puta odlučujemo ići u potragu za maginjama. Krećemo iz Bala, gdje sam ih viđala, i onda, zavirujući oko austrougarskih utvrda, obilazimo šumarke uz more. Nakon gotovo 20 kilometara mirim se s činjenicom da će tih pet, šest plodova na koje samo naišli opet biti sve. Nekoliko sam ih spremila u džep, da dam djeci bar da ih probaju. A onda, nadomak auta, nailazimo na drvo ispod kojega je tepih zrelih maginja. Crvene i pekmezasto meke. Prvo ih jedemo, pa skupljamo u džepove, u kojima se odmah gnječe i raspadaju. Srećom, sjetim se da imam kapu, koju prekrećemo i radimo od nje praktičnu vunenu vrećicu. Uskoro mogu reći da mi je puna kapa maginja.

***

JANA PREVIĆ FINDERLE rođena je 1980. u Zagrebu, odrasla u Daruvaru. Završila studij arhitekture u Zagrebu. Trenutno živi u Pazinu i radi u vlastitom arhitektonskom uredu.
Objavljivala je u nizu časopisa; Tema, Zarez, Forum, Nova Istra…
1997. godine objavljena joj je zajednička zbirka poezije „Šum mladosti“, u koautorstvu s Marijom Bogeljić, u izdanju Gimnazije Daruvar.
2013. objavljena joj je samostalna zbirka „Ti još pričaš o nogometu“, u izdanju Gradske knjižnice Pazin i ogranka Matice hrvatske Pazin (urednik Dinko Telećan).
2020. objavljena joj je prozna knjiga „Most od sedre“, zapisi o putnicima, u izdanju Malih Zvona, urednik Marko Radeljić.

KRATKA PRIČA FERIDE DURAKOVIĆ IZ ZBIRKE “NE LAŽEM, TITA MI”, Nomad, 2020.

proza

BEBA S KOSOM

Gumena lutka, u ruskoj fabrici gumenih igračaka zamišljena vjerovatno kao beba dječak, ili beba uopšte, bespolna kao sve lutke i sve igračke na svijetu, njeno blago, njena bebana, koju joj je Majka kupila na gradskoj pijaci, njena najdraža beba, to jest jedina – nema kosu.

Djevojčica ne voli muške bebe, ne voli dječake, stidi ih se i gadi joj se; ona želi bebu s kosom. Ali Mama nema para da joj kupi lutku s kosom, onakvu kakvu ima susjedova djevojčica, jedinica, ili onakvu kakvu ima Mirica, rodica, jedinica; onu iz Italije, onu veličanstvenu koja stoji nasred bračnog kreveta u velikoj lijepoj kući gdje posteljina ima izvezeno Miricino ime, onu u veličanstvenoj ružičastoj haljini sa volanima od čipke. Ali pustimo haljinu; važna je kosa, ti slapovi lokni koji padaju talijanskim lutkama preko ramena – oh…

Djevojčica čezne, želi, sanja, i budna sanja: da ima tu lutku, a zna da nikada, nikada, NIKADA, neće zamoliti mamu da joj je kupi. Takve lijepe stvari u njihovoj kući ne postoje. Zna da se to neće kupiti. To nije pristojno čak ni upitati.

Uvečer, ispod teškog vunenog jorgana koji je guši, stisnuvši mršave ručice na stomaku, ponavlja: Bože, daj mi bebu s kosom, i s tom željom pada u san i izranja iz sna, svaki put zaprepaštena što Bog nije ispunio njenu želju, kao što će se u odraslom dobu buditi zaprepaštena što joj je poneku želju i ispunio. Ako na putu do škole pređe sto koraka a ne stane na liniju između kamenova na ivičnjaku, Otac će joj kupiti bebu s kosom. Otac je voli, najviše od svih, i kupuje joj svaki dan nešto što neće dobiti braća i sestra, on je drži na krilu i mazi je, što ne radi sa ostalom djecom jer nema vremena, ali ona je bolešljiva, mršava je kao grančica, srce joj preskače i guši je, i ide redovno na more jer mora, u Zeleniku, pa u Cavtat, onda kad idu bolešljiva djeca, i Otac će razumjeti zašto joj toliko treba ta beba s kosom, i… stala je na liniju između kamenova… Neće ga ni pitati.

Djevojčica je odlična učenica. Ona je vrijedna učenica. Unaprijed uči lekcije pa joj je na časovima dosadno, a druga djeca tako sporo shvaćaju. Ona je dobro dijete, ona čezne da je neko pohvali zato što je dobra. Ne ide nikud gdje je zabranjeno, ne govori ružne riječi, pa zašto onda ne može dobiti lutku iz Italije? Ili neku drugu lutku, samo da je s kosom? Ona ne razumije riječi „Nema para“. Kako nema para kad ih ima za sve drugo samo ne za tu lutku? Zašto moraju kupovati toliko hrane, i drva, i odjeće? Bez svega toga se može.

Proljeće je, godina 1968. Djevojčica iznosi svoju kartonsku kutiju na livadu iza kuće i vadi iz nje i reda po vlažnoj zemlji razna blaga: šarene krpice od cica od kojih će sašiti haljinu za bebu koju sanja; svilene konce za vezenje koje upliće u šarenu traku za kosu bebe koju sanja; malu kutiju od cipela Borovo, od nje će napraviti krevet za bebu koju sanja. Tu je i njena jedina, muška, beba, bez kose… Šta će s njom kad dobije bebu koju sanja? Uzima bebu bez kose i grli je, kaže: „Neću ja tebe ostavit, ne boj se“ i hoće da zaplače od tuge što ova nema kose, i što mora da je ne voli jer nema kose, i što mora da sanja onu sa kosom, koju mora voljeti čak unaprijed, na neviđeno.

*

Otac je sinoć vikao, vratio se pripit i zahrkao je na bračnom krevetu. Dešavalo se nešto što Djevojčica ne razumije, ali zna da nije dobro. Mama ima velike plave podočnjake jutros, i nije je pomilovala po glavi i nije rekla: „Janje majkino“. Otac izlazi i kaže njoj i Sestri: “Spremite se, idemo!“ Ne smiju pitati gdje, spremaju se i kreću za njim niz strmu ulicu držeći se za ruke, bez riječi, kao i svaki put kad negdje idu zajedno. Djevojčica ne voli da drži Sestru za ruku, jer Sestra mrzi to držanje za ruke, i mrzi Djevojčicu zbog tog držanja za ruke kao da je ona to izmislila. Ali jutros joj to prija jer se boji samoće, i Sestrina ruka je nešto što je vezuje za kuću, koja je jutros tako tužna, zagušljiva i tijesna za svakog ko u njoj živi. Ulaze u radnju na čijoj firmi piše Muški frizer. Jedan čiko, sa začešljanom kosom punom briljantina, smješta ih na stolice, jednu do druge, odsijeca im prelijepe dugačke pletenice, prvo Sestri pa onda Djevojčici. Djevojčica se ne sjeća mnogo čega, osim kruga koji ošišana kosa ostavlja oko frizerske stolice, i tuge, i užasa s kojim zna da će Mama gledati u njih dvije, dva goluždrava pileta s kratkom tršavom dječačkom kosom, i Očevog cerenja kad vidi majčino lice. Osvetio sam ti se, piše preko tog lica, koje Djevojčica nikad nije vidjela tako ružno, i pruža Mami u staro Oslobođenje zavijene četiri pletenice, tužne i usamljene i plačne, kao Mama, koja ih odmota, i zamota, i ostavi u ladicu kredenca gdje stoje konci, igle i nekoliko starih požutjelih fotografija.

Prošlo je nekoliko dana; Otac je miran, Mama je mirnija, Sestra i Djevojčica stide se svojih frizura u školi – ali ništa se ne da popraviti. Djevojčica i dalje sanja bebu koju sanja. Ponovo se vratio u kuću život, za koji je po ko zna koji put pomislila da će prestati s roditeljskom svađom. Najstariji brat otišao je na demonstracije; niko ne zna tačno šta je to, ali Otac kaže: „Samo s kaišom treba s njima pričat!“ Mama nervozno juri po kući, otvara i zatvara ormare, prevrće iste ladice po dva puta, sklanja kosu koja je sklonjena, briše sto koji je već obrisan, pomiluje Djevojčicu po glavi iako ju je jutros već pomilovala. Djevojčica se zbog svega toga kao mače mota oko Majčinih nogu ne bi li iznudila još jedno milovanje, ne bi li smogla snage da upita: „Mama, hoćeš li mi kupit bebu s kosom?“

Odjednom, Mama – mama zna – još jednom otvara ladicu u kredencu, i kaže:

– Hej, janje majkino, evo ti ovo pa napravi svojoj bebi kosu!

I pruža joj u Oslobođenje zamotane četiri pletenice. Onda nestaje iz kuhinje u sobu, i čuje se kako prigušeno jeca. Ali u sobu niko ne smije ući.

Djevojčica ide na livadu iza kuće, razmotava Oslobođenje i gleda pletenice mrtve kose, i vidi rješenje za svoje želje.

Od ovog trena, pa do onog kad se na muškoj bebi nađe nalijepljena gomila kose OHO ljepilom, proći će nekoliko dugih dana. Ali Djevojčici to nije važno, važno je da ona napokon ima bebu s kosom o kojoj je sanjala. Ono što ne vidi Djevojčica, ali vide svi oko nje – prvo njena Sestra, pa braća, pa susjedi, pa onda pisac ovih redova – jeste činjenica da male nespretne ruke nisu ni znale ni umjele tu kosu zalijepiti kako treba, tako da je beba, u stvari, izgledala kao mali tifusar iz partizanskog filma, s velikim pečatima gole glave i nekoliko pramenova kose, koja se linja kao pseća dlaka i otpada svaki put kad je Djevojčica češlja.

Ali ovdje je važna ideja priče. Važno je da sam ja nešto htio da kažem, kaže pisac. A Djevojčica kaže: “Važna je kosa”, pa bi, u stvari, trebalo da smo svi prilično zadovoljni raspletom ove priče, u kojoj ima previše tuge i premalo kose. Nije važno što navijamo za Djevojčicu (znam, znam), i što će joj napokon, kao i u svim pričama o pravdi Božjoj, godinu dana nakon ovog događaja Majka kupiti lutku s kosom, nakon operacije krajnika, kao poklon za hrabrost, i što će Djevojčica od tada svaki akt hrabrosti u svome životu vezivati za lutke s kosom.

I nije važno što će Djevojčica, po nepravdi Božijoj, sa dvadeset devet godina izgubiti skoro svu kosu, a niko, ni sveznajući ljekari, neće znati zašto. I što će nova kosa, po pravdi Božjoj, izrasti gotovo preko noći: nova, kovrdžava, lijepa, zdrava, kao i život njen, koji je od trenutka kad je dobila novu kosu krenuo kao duga ljubavna priča koja je preživjela čak i ljude što su u njoj dobili glavne uloge.

Djevojčica je, nakon jednog rata, jednog za historiju i stotog za Djevojčicu ove vrste, rodila Djevojčicu, majušnu bebu – njenu bebanu. Kad su joj je stavili na grudi, čvrsto zamotanu u prljavu bolničku pelenicu u porodilištu koje bebe pere hladnom vodom iz ratnih kanistera jer nema struje, jedino što je – prije nego je pala u nesvijest od bola – htjela znati bilo je da li beba ima kosu.

– Jašta – rekla je bolničarka – pravo čudo! Ima dugu crnu kosu.

***

UMJESTO BILJEŠKE O AUTORICI

Razgovarao Enes Halilović

Prva riječ koju ste izgovorili?
.
Ne znam. Bila sam četvrto dijete, pa sam rasla kao samonikla biljka. Niko nikad nije obraćao pažnju ni na moje prve ni na sve ostale riječi; inače sam bila dobro i poslušno dijete, a takva djeca, djevojčice posebno, često su u pozadini, gotovo nevidljiva, kao da su kriva što su dobra. Kad se rodila moja kćer, njenu smo prvu riječ vrebali danima, napeti i uzbuđeni; po mom rođenju takvih uzbuđenja nije bilo. Prvo čega se sjećam o sebi jeste da povraćam od strašne upale grla u novoizgrađenoj vlažnoj sarajevskoj kući, pa onda izgovorim „Mama“ misleći da će mi ta riječ pomoći. I pomogla je.
.
.
Vaše prve igračke?
.
Sama sam ih pravila. Trebali su mi kartoni kutija od cipela, krpice nakon maminog šivanja, staro Oslobođenje, makaze i OHO ljepilo. Imam priču „Beba s kosom“, tamo se sve kaže samo.
.
.
Vaše igre?
.
Imali smo ispred kuće pored betonskog stepeništa brežuljak, na kojem je mama uzgajala muškatle, đurđine, mačkov rep, kosmos, zlatnu granu, kadifice i latifice… Čitav komad tog brežuljka osvajale bi latifice – to je bio moj dvorac: cvjetovi bordo, narandžasti i žuti bili su princeze i prinčevi, a princeze bi plakale kad je padala kiša (naravno, nisu plakali prinčevi!) i te suze su se slijevale niz okrugle listove – nevjerovatno!
.
.
Kao dijete željeli ste da postanete?
.
Učiteljica, naravno. Mjesto engleske kraljice bilo je zauzeto.
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Ne znam. Biće da je A. Moja dva brata i sestre bili su stariji i činilo mi se da znaju sve na svijetu, pa sam munjevito kupila od njih, i slova, i brojke, i knjige, ne bih li ih sustigla i postala velika i pametna kao oni.
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
.
Sve. Podočnjaci i crvene ruke moje majke zbog očevih izleta u život bez nje. Knjige s tužnim završetkom. Cvijeće i drveće pred zimu. Kratkoća i konačnost ljudskog života. Surovost djece koja osjete slabost i bezazlenost jednoga među njima i onda ga muče.
.
.
Društvo u ranom djetinjstvu?
.
Samo ih se sjećam. Nije nas samo život rastavio, nego i moj pjesnički put, koji je nekima od njih bio smiješan, drugima neobičan, trećima sasvim ravnodušan. Praktična i surova djeca iz sarajevskog predgrađa nisu padala na nos od zanosa pričama knjigama jedne mršave kratkovide djevojčice.
.
.
Prvi bicikl?
.
Bratov. „Muški“. Grub. Bicikli za djevojčice bili su nedostižni.
.
.
Šta Vam bijaše najteže u školi?
.
Nepravda i matematika. I obrnuto…
.
.
Učiteljica?
.
Velinka Tatalović. Debeljuškasta, bijela, mirisna, osmjehnuta, sa dva zuba šarmantno istaknuta naprijed. Primala je slatke rečenice moga oca s djevojačkim kikotom, što je mene bacalo u očaj jer takve rečenice nikad nije govorio mojoj majci.
.
.
Predjeli Vašeg detinjstva?
.
Sarajevski kvart Jezero-Jagomir. Pionirska dolina.
.
.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
.
Naravno, ali ih nisam slala, nikad. Jedno od mojih ljubavnih pisama uhvatila je moja sestra i ucjenjivala me njime („Daću ga mami da pročita, teško ti se tad!“) pa sam morala s njom dijeliti dinare i slatkiše, koja ona nije dobivala jer je bila čila i zdrava, a ja jesam, jer sam bila bolešljiva i kmezava.
.
.
Srećete li danas Vaših simpatija iz mladosti? Gdje su, šta rade?
.
Da. Sretnem ponekog od njih i grohotom se nasmijem zbog kojih idiota sam patila, pa makar dan ili godinu!
.
.
Vaš nadimak iz škole?
.
Nisam imala nadimak. Otac me zvao Svila, majka Janje.
.
.
Da li ste se tukli?
.
Nikad. To je radila sestra. Imala sam braću kojima sam se mogla požaliti. I požalila sam se samo jednom, i pokajala sam se zbog toga: maltretiranje jedne djevojčice se nastavilo, ali ja nisam govorila braći jer sam znala da će njen otac doći u pretući ih, što mi je bilo gore nego da ona mene maltretira cijelu godinu. Dok nije odselila negdje na jug.
.
.
Šta ste čuli o Vašim precima?
.
Otac nam je pričao bajke o porodici Duraković. Kad bi popio koju više, bili smo potomci ruskog vojnika, odnekud s Kavkaza, koji je za balkanskih ratova došao i osnovao selo u Bosni. Drugi put bi govorio da vodimo porijeklo od „starca Duraka od stotinu ljeta“, a kad se raspala Jugoslavija bilo mu je milo vjerovati da potičemo od Bogumila. A meni je i danas smiješno kako volimo uljepšavati svoje seljačke pretke.
.
.
Preci koje ste sreli?
.
Ne dalje od majčinih i očevih roditelja.
.
.
Slika oca?
.
Ah… Mladi partizan, od šesnaest godina, najstarije dijete vojnika nestalog 1941. Šarmer partizansko-seljačkog kova. U Drugom svjetskom ratu jeo bukovo lišće da ne umre od gladi. U ratu u BiH premirao od straha da će opet jesti bukovo lišće. Jurcao je gradom pod granatama, skupljao drvca za peć bubnjaru instaliranu na devetom spratu sarajevskog nebodera i tražio, prosio ili kupovao brašno, da imamo kad svega nestane. Kad je umro, majka je u špajzu tuđega stana u koji su se smjestili našla sto kila brašna, sasvim neupotrebljivog.
.
.
Šta bi danas poželjela Vaša majka?
.
Da se svi okupimo, njeni i poslušni, živi, zdravi i veseli, u njenoj kući. I da nam iznese vruću sirnicu. I da joj pjevamo „Cvati ružo moja, uspomeno mila“. Ništa više.
.
.
Sport?
.
Bila sam bolešljivo dijete i nisam smjela raditi fizičko. Ali sam sa zanosom pratila košarku i sanjala da se udam za Krešu Ćosića.
.
.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
.
Pa barem na deset malih poklona. Prvo mami bluzu.
.
.
Gdje Vam bijaše ugodnije, u danima ili u noćima?
.
Meni je svugdje dobro i melanholično.
.
.
Da li ste ikada poželjeli da budete glumica?
.
Naravno. Kao Mira Stupica! Ah.
.
.
Da li ste razmišljali o odlasku?
.
Odavde? Pa ko nije? Ali ostajemo. Ostajem. Ostajem.
.
.
Odmor?
.
More u kasnoj jeseni. Da sjedim s M. i F. na klupi i gledam u more.
.
.
Grad?
.
Svaki u kojem te ljudi ostavljaju na miru i ne zaviruju ti u pjat… Na moru.
.
.
Selo?
.
Seljačka djeca hoće u grad, gradska bi na selo. Ja sam gradska seljanka.
.
.
Planina?
.
Kad sam počela da radim kao profesorica u Varešu, svako bi me jutro tik kraj prozora zbornice u glavu udarala stjenovita mračna planina… A ja sam sanjala da radim u Novom Sadu, gdje je sve ravno i tiho…
.
.
Pustinja?
.
Samo oaza. Ostalo kad dođe vrijeme.
.
.
Zašto se ljudi zaklinju?
.
Da bi bili važniji u tuđim očima.
.
.
A zašto proklinju?
.
Da bi bili važniji u svojim očima..
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
.
Da bi se novac vratio državi.
.
.
Kome verujete?
.
Sebi. Ponekad svom dragom. Ljudima više nikad.
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Pred svakom koja mi je pružala mogućnost da smislim pjesmu ili priču u pozadini slike. Možda nisam izmislila da je Šolohov napisao “Tihi Don” stalno gledajući slike rijeka.
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
U ovim godinama… Nema više ili-ili.
.
.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
.
„Najlepše pevaju zablude“.
.
.
O začinima?
.
Volim! Sve. Život ne može biti bljutav ako znate koji začin da stavite u koju hranu.
.
.
Vaši strahovi?
.
Mrak, i ljudi u mraku. Mrak sarajevske ratne opsade i ljudi u tom mraku.
.
.
Šta čekate?
.
U mojim godinama ako nešto čekam, onda sam svugdje zakasnila.
.
.
Čega se stidite?
.
Ih. Svoje i tuđe gluposti. Mrakova iz mladosti.
.
.
Praštate li?
.
Od 1992. godine ne.
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Od 1992. godine ne.
.
.
Čime se ponosite?
.
Imam kćer. Imam muškarca svog života. Sve sam ja to pošteno zaradila i platila.
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Pisci i pjesnici uživo.
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
Pisce i pjesnike uživo.
.
.
Čemu uvek dajete prednost?
.
Dobroti u teškim vremenima i želji da se uči.
.
.
Šta ste naučili od Vaše djece?
.
Strpljenje. I činjenicu da su pametniji od nas.
.
.
Šta posvećujete suprugu?
.
Jučer knjigu. Danas vegetarijanski ručak koji voli. Sutra ćemo se razvaliti od muzike i filmova sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog vijeka.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
Naučila sam da budem bezbrižna. Rat u vama probudi nepoznate talente za život.
.
.
Šta dalje?
.
Idemo dalje. Do naredne stanice. U pustinji.

DVA PONEDJELJKA KRATKIH PROZA HADŽERE DUHARKIĆ (2/2)

proza

JESAM LI SADA BOLJA?

Brat bi obično dolazio kući kasno popodne. Sestra bi se, čuvši njegove gorostasne korake, povukla u neki ćošak pokušavajući se potpuno stopiti, postati jedno s tim prašnjavim mjestom, nadajući se da ju brat neće primijetiti. No, tako skrivenu ili ne, našao bi neki način da ju primijeti. Našao bi neki neopran sud, prašnjavu policu ili neukusan zalogaj. Tada bi se te sitnice pretvorile u nešto od iznimnog značaja. Ušao je tako, po običaju, u kuhinju, naglim pokretima povukao stolicu i sjeo. Počeo je proždirati hranu ni ne gledajući šta jede. Sestra ga je odnekle gledala s dozom straha. No, uživala je u tome. Jeo bi njenu hranu, onu koju je ona spremala svojim rukama svaki dan otkad je majka otišla. Uživala je gledajući ga kako halapljivo guta njeno djelo. Utolila bi glad čovjeku kojem je neizmjerno dužna. Čovjeku bez kojeg bi do sad vjerovatno umrla ili završila ko zna kako. Nema on pojma koliko mu je zahvalna na tome. A kako bi i imao pojma.
Solnica spade sa stola. Sitna zrnca soli se prosuše po podu. Opet ju je primijetio. Oboje su znali šta slijedi. Brat udari stisnutom pesnicom po stolu i ustade. Sporim i zastrašujućim korakom dovuče se do dnevne sobe. Sklupčala se. Udari je nogom u rebra i krene prema vratima. Za nekoliko trenutaka u mutnoj slici dnevne sobe iščezao je brat. Istopio se i ispario, nije vidjela kuda. Možda je zalupio vratima, nije bila sigurna. Nije ga čula od silnog jecanja. Da je bar bolje posolila hranu.
Osta tako, dugo plačući na podu. Kad bi se okrenula, vidjela bi brata, stisnute pesnice i crvenog lica. Pojavio bi se niotkuda i opet bi ju udario, zato je nepomično ležala ne usudeći se pogledati za njim. Onda se sjeti kako bi, kad se vrati, mogao vidjeti onu prosutu sol koju se nije udostojila pokupiti. Brzo se prene i počisti nered. Bilo je kasno popodne, nebo je već počelo poprimati rumenu boju. Vrijeme kada brat, nakon što dođe s posla, obično zaspi. S prozora se vidjela ulica na kojoj bi se našao pokoji čovjek. On bi trebao biti jedan od njih, trebao bi doći kući i nastaviti s tom rutinom. Sestra sjede pored prozora. Čekala je da dođe. Zna se on brinuti za sebe, neće mu ništa biti, ali šta li će biti s njom ako se ne pojavi. Nikad se ne zadržava tako dugo. Ostavši tako sjedeći pored prozora, nije ni primijetila da je umorna. Uskoro zaspi, vjerovatno u suzama.
U neko doba noći grubo se otvoriše vrata. Zatekao je sestru kako spava na istom mjestu. Šta će, zaboga, tu, u sred noći? Sjeti se kako nije dovršio sa jelom, ali trpeza je prazna. Opet mu krv proključa, opet stisnu šaku i krenu prema sestri. Taman da ju udari, zaustavi se pokraj njenog sitnog tijela. Ovo je prvi put da ju je pogledao u dugo vremena. Izrasla je u lijepu djevojku. Stavlja njenu šaku na svoj dlan i nježno ju primiče ustima. Lijepo miriše. Zakrči mu prazan stomak i u njega se opet vrati onaj bijes. Odgrize palac. Neki je čudan osjećaj u njegovim ustima, neki nježan, slatkast okus. Proguta ga, no još nije utalio glad. Lomi prste jedan po jedan, otkida ih i guta. Suviše su mršavi. Otkida ruke, jednu pa drugu. Zašto se ne opire, zar još spava? Ubrzo pored njega ostadoše košćice. Ono sigurno nije bila njegova sestra. Nakon što je utolio glad, otiđe do sobe. Prije nego što zaspi, začuje tihi glasić koji ga podsjeća na nekoga, na neki glas kojeg odavno nije čuo: “Jesam li sada bolja?” Učinilo mu se. Okrene se na drugu stranu i utone u san.

                                                                      ***

HADŽERA DUHARKIĆ rođena je 2003. godine u Sarajevu. Maturantica je Gazi Husrev-begove medrese u Sarajevu. Piše prozu, a ponekad i poeziju. Njezine kratke priče i pjesme su objavljene u zbornicima poezije i proze, uključujući “Rukopisi 42” i “Rukopisi 44” Doma omladine Pančevo te “Carpe diem” Teatra Fedra Bugojno.

ZBIRKA KRATKIH PRIČA TOMAŽA KOSMAČA “PUNK IS DEAD”, Partizanska knjiga, 2021; naslovna priča

proza

PUNK IS DEAD

Krajem decembra se jedinim dubokim cipelama koje sam posedovao odlepio đon. Za nove nisam imao para, pa sam ih odneo kod obućara u Logatec. Površno smo se poznavali i rekao je:

„Za tebe će biti gotove sutra u četiri. Inače bi ih dobio tek posle praznika. Ali budi tačan, u pola pet zatvaram. Posle toga me nema do sledeće godine.”

Sutradan, kad je trebalo da odem po cipele, bilo je strahovito hladno. Kod kuće sam u peći spalio dva kubika drva i još sam morao da se bacakam po sobi u dugim gaćama da bih prestao da drhtim. Kako li je tek klošarima? Setio sam se jednog svog ortaka koji se preselio ispod ljubljanskih mostova. Stvarno ne bih voleo da sam na njegovom mestu. Umro bih kad bih morao da prenoćim napolju – razmišljao sam i počeo da pijem. Taman toliko da je počelo da me boli dupe za cipele. Bilo je previše lepo na toplom da bih bilo kuda otišao, ali brlja me je načela i odjednom zaželela društvo. Počeo sam da razmatram Idriju, u kojoj se ništa ne događa, kako su voleli da baljezgaju. Setio sam se prethodnog vikenda. Bili su u pravu. Kuda dakle? Po gojzerice, u vakuum ili ostati u Godoviču? Iznenada sam se dosetio: blizu šustera živi Bumbar, koji se u Logatec preselio zbog posla. Dugo ga nisam zvao. Sigurno poznaje sve ljude tamo. Mogao bi da mi skokne do majstora, uzme popravljene gilje, a ja da se nacrtam kod njega i da cirkamo do besvesti. Pritisnuo sam cifru.

„Okej”, rekao je. „Ali u deset uveče moram na smenu. Ako ne dođeš, okačiću kesu s cipelama o kvaku.”

„Odmah dolazim”, odgovorio sam.

Uzeo sam obaveznu flajku s malo vode. Bio je mrak, pa sam podizao palac pod reflektorima autobuske stanice. Hladnoća je udarila skoro do minus deset. Automobila je bilo u izobilju. Na svakih pola sata po dva. Odvrnuo sam čep. Stopala su u plitkim radnim cipelama postajala vlažna. Propuštale su vodu. Ortopedski škart koji firma potura dnevnim šljakerima. Bacali su ih na otpad, a ja skupljao iz kontejnera. Skakutao sam na prstima kao balerina. Stopirao sam više od sat vremena. Vino se smrzavalo i sa svakim gutljajem sam gutao sve više parčića leda. Ljudi koji su se teturali iz kafane u kafanu smejali su mi se. Nisam se osvrtao na zajedljive primedbe. Znao sam da ću se poslednji smejati ja. Ušunjaće se u kuće pognutih glava, a moja žurka tek počinje. Zakočio je kombi. Skočio sam da otvorim konzervu. Troje je sedelo napred. Ćelavi vozač je dreknuo da nadjača glasnu muziku s radija: „Ako smeš, pridruži se”, i usmerio me pozadi.

Otvorio sam zadnja vrata i gomila ucirkanih tipova i pičaka poskakala je s klupe u migrantskom stilu. Bili su dobro odvaljeni. Namenili su mi hoklicu. Zatresli smo vrata i obgrlio me je miris trave.

„Iz Kranja smo!”, drali su se haotično. „Obilazili smo Idriju, ali je prazna!”

„Ne čudi me.” Svako je želeo da mi stisne ruku. Bacali su se na pod, cerekali se i ispitivali me ko sam.

„Mirko”, predstavio sam se prvoj trojici. Drugoj trojici: „Janko”, a pičkama: „Jože sa severnih obronaka.”

Išli su prema Rovtama na koncert, jer su davali sedam dana Di Diju, koji je tih dana otegô papke.

„Ideš s nama!”, naredili su.

Nudili su rakiju i džoint, vrteli kasete i govorili da su fanovi Ramonsa. Nisam se branio. Kad smo parkirali ispred brđanske dvorane, pitao sam vozača, koji je izgledao još i najmanje urađen:

„Hoćete posle da me odbacite do Logaca?”

Klimnuo je glavom.

Jedino ja sam morao da platim ulaz, ostali su se provukli za dž. Ionako sam nameravao da skrckam nekoliko evra, zato se nisam žalio. S platna su rokali Ramonsi. Dvorana je bila kao preslikana iz čeških filmova. Parket, drvene stolice pored zidova, ispod krova rupa za projektor – i sad: ansambl ambicioznih momaka s razdeljkom po sredini frizure! Udarali su po žicama. Sladunjavo, mlako. Tipovi iz kombija su se već kod prvih rezova uhvatili za ramena i počeli da poskakuju. Zazvečali su bubnjevi. Di Di se okretao u grobu. Eksirao sam flašu. Led se istopio. Malo sam mator za ples, skrenuo sam prema pultu po novu flašu. Posle tri deci muzika je počela da mi se sviđa. Pošto nisam došao da dižem nos, nego da se zabavljam, i ja sam zaigrao polku.

Oni džiberi su stvarno dobro rokali. Dva sata bez prestanka. Pomislio sam da je šteta za njihov talenat. Bili su nadareni, ali osuđeni na propast. Progutaće ih farme, kojih je bilo svuda naokolo, umesto da se potpuno posvete muzici. Samo zato što su s planine, divljao sam po podijumu i u šutki rušio sve pred sobom. Na većini koncerata sam dobijao batine, pa sam preventivno sklonio naočare u džep. Rešio sam da budem gluv za sve, šutirao sam omladinu i gutao neiskrenost. Poslednja ludost pred penziju. Od sada pa nadalje samo ću se valjati po kanalima, kao što priliči mom uzrastu.

Posle tri bisa narod se okupio oko šanka. Odnekud mi je stigao litar, a onda su pobedonosno zaškripale plastične čaše. Upoznavali smo se i razuzdano tapšali po ramenima. Sve vreme sam bio svestan da flašu ne smem da ispuštam iz ruku; da je ona moja ulaznica za dalji uspeh. Bacao sam petarde u ždrelo dok ćelavi nije najavio pokret. Sišao sam do kombija u magli.

„Hoklica! Stigao je dečko s hoklice”, vragolasto je primetila ekipa.

Krenuli smo i počeo sam da smaram, obuzme me to ponekad:

„Jebene kvazibuntovničke seljačine!”

Uprkos vutri ekipi je polako nestajao osmeh s njuške. Postajala je ozbiljnija. Zapretila je:

„Išutiraćemo te napolje!”

„Zabole me gospodin kurac”, ućutao sam na nekoliko trenutaka, a zatim sam ponovo počeo da podbadam:

„Nemate tri čiste, jebô vam pas mater!”

Usput sam nabacio da ih je vreme pregazilo, da su ljigavi i da nemaju pojma ni o čemu, da su njihova budućnost porodična supa, prženi krompir i žilav posao, i da svako od njih na noćnom ormariću ima nalepljen poster Jana Plestenjaka. To ih je najviše zabolelo. Ćelavi je usporio vožnju. Gurnuli su vrata.

Neko vreme smo se vozili na promaji. Utonuo sam u sebe, okrenuo se prema pičkama i iznenada zasiktao tiho, ali ipak dovoljno glasno da reči zaparaju vazduh:

„Kurve prodane.”

Tipovi su me zgrabili ispod pazuha i lansirali u noć. Skotrljao sam se po putu. Zalupili su vrata.

„Pankeri samo takvi!”, urlao sam za njima dok su pojačavali brzinu.

Bilo je jebeno hladno. Odrao sam prste na asfaltu. Nije bolelo. Samo je peklo. Po tolikoj hladnoći taj bol je potpuno neopisiv. Sve rane se udesetostručuju. Duvao sam u zglobove vrelim dahom i veoma pažljivo grejao dlanove u kaputu. Svaki tvrđi dodir kamenčića i kože prouzrokovao je izraz patnje na licu. Govorio sam sebi da će biti bolje čim stignem do Bumbara. Upaljačem sam osvetlio putne oznake. Samo još devet kilometara do Logaca, hrabrio sam se. Najviše me je uništavalo to što je flašica ostala kod onih pankrta. Nisam prvi put u ovakvoj situaciji. Mogu da se šetam, a mogu i da legnem i prepustim se smrti. Ali bilo je ledeno. Uvek sam zamišljao da ću umreti u nekom jarku. Lepo se pijan izvrnem u njega. Lepo zaspim. Lepo usnim. Lepo se smrznem. Sad nisam mogao. Nisam bio dovoljno pijan. Zajebale su me one konjine sa ćelavim na čelu. S pičkama na čelu. S Di Dijem na čelu. Pizdeo sam dosta dobro. Došao sam do šest kilometara udaljenosti. Dok sam razmišljao čime bih još mogao da skrenem misli, bio sam na četiri. U džepu sam našao kutiju starih F57. Pušio sam duboko. Još tri kilometra. Taman da se osvežim, jer je opet počelo da mi se manta. Poslednji kilometar sam trčao jer sam hteo da što pre dođem na toplo. Zadihano sam se zaustavio ispred Bumbarove zgrade. Nije reagovao na zvono. Srećom, glavna vrata su bila otključana. Sišao sam u podrum. Tamo su poklonili brloge jadnicima koji su došli da prodaju telo za firmu. Jedna prostorija za sve. Zajednička klonja. Na kvaci je visila kesa s mojim cipelama. Iako je bilo oko pola pet ujutru i Bumbar je najverovatnije bio u fabrici, ipak sam kucnuo da ne bih kasnije zažalio. Nikakvog glasa. Ali nisam padao u očajanje, bilo je bar nešto pozitivno – suve gilje. Izuo sam mokre čarape i umočio promrzle šape u popravljenu obuću. Unutra je bilo krzno. Kakvo olakšanje, počeo sam da kopam po kartonima. Sreća mi se osmehnula. Neki Logačanin je kupio televizor i ostavio kutiju ispod stepenica. Zavukao sam se u nju kao embrion. Sklupčano i zadovoljno. Sutra, u stvari ujutru, sve će biti drugačije, pritisnuo sam pljucom papirić na Bumbarova vrata.

Nisam mogao da zaspim. Budilo me je koračanje po stepenicama. Ljudi su se vucarali na posao. Baš izazivam da me neko ocinkari pandurima, hteo sam da ustanem. Nisam želeo da zajebem Bumbara, ali bio sam skroz razlupan. Možda je živeo u harmoniji s komšijama, pa bi imao neprijatnosti zbog mene. Možda se već vratio sa šljake, nesigurno sam se izvlačio iz kartonske televizije. Pljuca-poruku niko nije skinuo. Vratio sam se u ekran. Topot koraka po stepenicama postajao je sve češći. Snimao sam dešavanja poluzatvorenih očiju kao mačka. Neki lik je primetio moje noge koje štrče iz programa. Ukopao se, a zatim je naglo kidnuo gore. Verovatno da pozove broj koji nisam želeo. Napustio sam jazbinu i oteturao se u večiti sneg i led. Falila mi je kapa. Vetar je sekao uši. Nisam se usuđivao da ih protrljam jer bi bilo samo još gore. Prebrojao sam sitniš. Dva i po evra. S tom kintom moći ću autobusom da se prebacim do Kalca. Odatle ću već ustopirati nešto. Trudio sam se da se što manje vidi da me noge ne slušaju. Doteturao sam se do stanice i seo na prozorski sims. Po redu vožnje imao sam prevoz tek za jedan sat, pa sam skrenuo u „Merkator” po Sportske. Ispred kase me je neko prstom protrljao po leđima. Osvrnuo sam se. Pička sa sendvičem u celofanu se interesovala:

„Zar ti nisi onaj od juče?”

„Koji?”

„Onaj što je nešto mlatio o prodanim kurvama”, smejala se.

„Sori što sam bio takav”, hteo sam da odem na svoju stranu.

„Kuda bežiš? Idemo na piće! Ja častim!”, nije me puštala da odem.

U obližnjoj kafani smo se ugnezdili za sto i ponudio sam joj pljugu. Uzela je. Drhtavom rukom sam joj pripalio. Sve vreme sam iščekivao napad.

„Đus sa šlagom”, naručila je kelnerici, „… i šta će on.”

Konobarica je malo čudno podigla obrve, kad sam rekao:

„Veliku bevandu.”

„Dva deci vode i…”

„Dva deci vina”, naglasio sam poslednju reč „i…”.

Čekali smo piće. Razgovor je visio u vazduhu dok nisam sljuštio celu čašu u dva životinjska gutljaja. Počeo sam da se osvrćem tražeći još jedno.

„Noh ajnc”, rekao sam kelnerici kad je dovukla dupe.

„I ti?”, okrenula se prema mojoj devojčici.

Odmahnula je glavom sa slamčicom u ustima i rekla: „Je l’ se sećaš da smo se juče ljubili?”

„Stvarno?”, nisam mogao da verujem, i dodao sam: „Bilo bi lepo.”

„Kako god”, zavodljivo je posrkala poslednje kapi i šapnula mi na uvo: „Moram u ve-ce.”

Otišla je da napuderiše nos za mene, sanjario sam petnaest minuta, ali se nije više vratila. Čim je konobarica skrenula u špajz, napustio sam krčmu bez plaćanja računa i trčao pola kilometra da prikrijem tragove. Kad sam došao do daha, morao sam sebi da priznam da mi je kurva prodana lepo vratila milo za drago. Na neki način mi se dopao njen zajeb.

Zaustavio sam starijeg čoveka i pokušao da mu se predstavim kao fin dečko. Uljudno sam pitao za benzinsku pumpu. Usmerio me je nizbrdo. Išao sam kuda mi je pokazao prstom. Mogao je i u pakao da me pošalje, poštovao bih njegov savet bez prigovora.

Ušao sam, zamolio prodavačicu za telefon i usput rekao da impulse plaćam kasnije. Pozvala me je u službene prostorije. Držao sam slušalicu, ali broj nisam mogao da otkucam. Previše sam drhtao.

„Možete li vi?”

Uslužno je pritiskala cifre kako sam diktirao. Inače joj ne bih govorio vi, ali ovog puta je cilj opravdavao sredstvo i poziv je urodio plodom. Znao sam kome da se obratim. Edvin se nedavno vratio s psihijatrije izlečen od alkoholizma. Preventivno nije smeo da se druži sa ekipom. Mene je voleo jer ga nisam terao da pije. Zahvalio sam devojci i raportirao:

„Za jedan sat će stići pomoć. Mogu li za to vreme priuštiti još pivo i novine?”

Donela mi je naručeno na trajnožareću peć, gde sam obesio zaleđene kosti. Donela je i čašu. Očigledno sam je kupio svojom bespomoćnošću. Kad bismo živeli zajedno, dobio bih samo pridike, namignuo sam na prsten na njenoj ruci.

Čim je Edvin stigao, namolio sam ga da izmiri dug. Kelnerici sam ostavio bakšiš, uzeo još jedan litrenjak i seo u auto. Edvinov pas je sa zadnjeg sedišta odmah počeo da skače po meni. Uzalud sam ga sklanjao.

„Vili! Vili – fuj!”, vikao je Edvin dok je točio benzin u rezervoar.

Vilija komande baš i nisu doticale. Lizao me je po vratu i kosi. Prodavačica se smejala i mahnula mi. Kiselo sam se nasmejao. Edvin joj je platio benzin i dobro raspoložen seo za volan.

„Nabacio sam joj da si veterinar”, upalio je auto kroz smeh. „Zato te životinje toliko vole.”

Posle nekoliko metara snažno je pritisnuo kočnicu, sklonio džukca s mene i zavrljačio ga na zadnje sedište. Ker se smirio, ali ne zadugo. Posle pet minuta je opet, uz zagušljivi zadah, lizao moj vrat, a Edvin je urlao: „Vili – fuj!” I tako celim putem. Goli prsti u krznu su se nervozno stiskali. Na rastanku me je pitao:

„Hoćeš da mi ostaviš flajku?”

„Jesi li siguran da to želiš?”

„Ovaj pas me izluđuje!”, izvukao ju je iz mojih ruku i posle polugodišnje apstinencije povukao prve gutljaje.

„Nemoj da pričaš”, pridružio sam mu se i dodavali smo je jedan drugom dok je nismo ispraznili.

„Onda, vidimo se za novaka?”

„Ako budeš pio”, odgovorio sam. „Inače će biti dosadno.”

„Kako god”, požurio je na sastanak lečenih alkoholičara.

Otključao sam gajbu, umotao se u ćebe i upalio televizor. Emitovao se praznični program. Bilo je lepo videti nasmejane ljude i bilo je lepo osetiti da ponovo svi srećni ulazimo u novu godinu.

***

TOMAŽ KOSMAČ rođen je 30. novembra 1965. godine u Godoviču, u opštini Idrija u Sloveniji. Objavio je tri zbirke kratkih priča i četiri romana. Njegove priče su zastupljene i u antologijama slovenačke kratke proze. Knjigu Punk is dead u prevodu na makedonski jezik objavila je izdavačka kuća „Goten” iz Skoplja 2018. godine. Za RTV Slovenija, a po priči Zapor, snimljen je kratak film Vikend paket u režiji Borisa Palčiča, po scenariju Gorazda Trušnovca. Kosmač je član Društva slovenačkih pisaca.

sa slovenskog/slovenačkog prevela JELENA DEDEIĆ, u okviru projekta Restor(i)ed koji je podržan od strane Evropske komisije i programa Creative Europe.

KRATKA PRIČA DŽENETE ROVČANIN: ZOVEM SE MATILDA

proza

I Zemlju poljubi još jednom, za oproštaj – ‘zbogom’ – onda krene četveronoške za zovom uplašenih zvijeri – ‘ne vičite, dolazim’ – i otplazi bratski u izbezumljeni grad Zoopolis.

(Ranko Marinković, Kiklop)

Na pragovima tih štala, na jugu Crne Gore, u seocetu sa pedesetak kuća, u rano se jutro čuo klepet velikih limenih kanti; to je značilo da je vrijeme za mužu. Stoka bi počela rikati makar sat vremena prije vlasničkih dizanja sa postelje; kravlja bi se vimena obilato napunila mlijekom i tek bi, znali su to seljani, nježnim dodirima vršcima prstiju istisnuli dragocjenu bijelu tečnost na kojoj su stasavali jedri mladići i djevojke. Zapadno bi, u kući Milivojevića, bivao zapaljen prvi fenjer, zatim kod Tomaševića – baba Vida slabo je spavala – a potom i kod Stefanovića. U centralnom seoskom dijelu, na sada već oronuloj kući, fenjer se nikad nije palio, čak ni za Šabat. Rubenovi su na to već bili svikli. Matilda je ionako žmireći mogla napipati svoju kanticu. Čekala bi obično da Milivojevići, Tomaševići i Stefanovići uđu u svoje štale, pa bi tek ona kretala – nesigurnim korakom. Nije se ona plašila; njenu je svijest opkoračila druga briga: sramota zbog omlitavjelih kravljih vimena i poluprazne limene kantice. Gledala bi stalno kako se tuđe prelivaju, kako kvase nenadojenu zemlju tom skoro pa svetom bijelom tečnošću, koja stvara jedre, kako oni i ne mare za time, a njena su usta suvlja od neke bjelosvjetske pustinje… S tim je osjećajem Matilda živjela proteklih mjeseci. Svako bi jutro, kad krene prema štali, molila da danas osjeti miris jomuže, friško zapjenušane, da Garava trzne zadnjim nogama i da rikne, kao što bi nekad kad su joj vimena bivala mesnata i zdrava. Znala je Matilda već tada da čuda ne postoje; opet će ugledati isušene kravlje sise i prazni kravlji pogled, jer se i one pri teškoj gladi ponašaju kao ljudi; tada iza treperavih očnih duplji ne postoji ništa sem onog pomirbenog bijesa koji dugo stanuje u domaćinu, ali se, po pravilu, prećutkuje. Brave na vratima su već u aprilu 1941. otežano zanijemile i sve su kuće bile umirene, kao pred neku kugu koja će poharati svaki živući oblik, ali o tome niko nije govorio. Rubenovi bi uz slabo zasutu ječmenu kafu pričali o živini koja nema ni mekinje da pozobe, a strah se sve dublje čahurio u njihove kičmene moždine. Oči im se već dvije godine ubrzano kreću i njihovi hipokampusi pamte svaki neprirodni pokret. Imali su strašne misli i zbog njih im je u grkljanima ponestajalo daha jer su znali: sada će njihova blagorodna crnogorska zemlja okolo lijeski sve dublje da propada. Ezekijel je dugo ćutao i motao posljednje listiće narezanog duvana. Tek onda kad se smrknu i kad polumrak naseli njihovu dnevnu sobu, učini im se da sve naprasno poče da miriše na petrolej. Kažu da je svjetlo osnovna ljudska potreba, utisnuta i iskonska, izlegnuta već u majčinim utrobama i ako ga uskratiš živom biću, koje zanavijek želi da vidi, ono postaje halucinantno i očajno. Ezekijelove se oči, kao ni nos, nisu više vidjele; polumrak mu je otkrivao samo dva prsta šake i drhtavu bradu. Njoj je bilo jasno da uvlači posljednji dim cigarete. Naposljetku progovori.

„Znaš, Višnja, dugo sam razmišljao… Ja bih da odemo odavde. Prije no što išta rečeš, śeti se da imamo ovo đete. Brinem se kako će Matilda ako…“ I ućuti.

Tog su se trena Ezekijel i Višnja netremice i nijemo gledali. Višnjine su oči – kada je čula šta Ezekijel govori – bile užagrene, ucrnjene i đavolje bijesne. Zjenice su sada, činilo mu se, bile čudno stiješnjene ostatkom očne duplje, ali znao je da to neće dugo da traje; u njenim se ustima skupiše rečenice ko istom obrano grožđe i izusti odrješito šta joj je posljednjih dana stajalo na duši.

„Prestani! Ne želim ja niđe sa svoga ognjišta. Vođe sam se rodila; vođe sam se orodila. Ućuti! Mene ne interesuje ništa; šta ko radi – sebi radi. Znam da smo viđeli šta smo viđeli, ali mi nismo nikom žalā učinjeli. Nas se to ne tiče“, reče tiše predjenuvši pulover na lijevu stranu.

„Tiče nas se, Višnja. Avram im nije nikakvoga žalā učinjeo i đe je? Oko su mu kolcem izvadili. Mi nemamo ništa. Oni imaju. Gladna nam je stoka, a gladni smo i mi. Stomaci su nam se u čvor zavezali, kukala nam majka. Biće nam još gore, evo, dajem ko kokoš glavu na panj“, artikulira joj Ezekijel okorjelu stvarnost.

„Zaimaće se. Neka je zdravo glava“, odgovori britko.

„Ma neka je zdravo glava, a nek nam i kapavice iz očiju izvade, je li tako?“, upita je ironično. Višnja mu uputi samo prezrivi pogled.

Kad je Matilda ušla u sobu, taj se razgovor odmah prekinuo. Ona sjede pored svoje majke i poče da joj miluje ogrubjele ruke. Taj bi prizor svakome izvana ličio na umiranje nasuvo jer se – sem ubrzanog disanja – ništa drugo nije moglo da čuje. Aprilski je vazduh tih dana bio oštar, pogotovo noću, a njihovi su prozori krhki i s posljednjom naloženom vatrom nisu mogli da izdrže ni do ranog smrknuća; hladnoća bi im se već oko šest sati zarezivala oko prstā. Višnja i Matilda istovremeno odlučiše da prostru postelje i svi legoše.

***

Aleksandar Sekulić se tog jutra brzo pozdravio sa svojom majkom i povrh svoje uniforme, tik pred kućnim vratima, zadjenuo redenike. Nakon deset koraka niz selo, shvatio je da ga te nove crne kožne čizme žuljaju na krajevima stopala, ali je odlučio istrpjeti. Danas će uspješno izvršiti naredbu: skinuće brzo tri jevrejske glave s ramena i putem mu ta misao izmami neočekivan osmijeh. U susjednom su se selu već začuli prvi pucnji i njegove uši opaziše da je to sjeverozapadno. Krenu južno. Na ulazu u selo primijeti drhate unezvijerenih žena koje su trčale preko blatnjavih sokaka i sve postade pusto za tili čas; samo su se još poneke kokoške gegale, ali i to brzo usahnu iz njegovog vidokruga. Pokuca na Milivojevićeva vrata i domaćin mu brzo otvori vrata; bilo je jasno da ga je čekao.

„Kako je, domaćine? Neću da te zadržavam. Samo me uputi ka Rubenovim“, izgovori mladi oficir.

„Lijevo. Kad vidiš rastinje – na mjestu si. Viđećeš nekog od njih pred kućom. Izvini što te pitam ovako, ali šta ćete s njima? Ezekijel je potih ali čovječan i ne bih volio da mu…“, oprezno izgovori Milivojević.

„Domaćine, ne treba da turaš nos đe mu nije mjesto, razumiješ li?“, reče oficir i okrenu se nazad.

***

Matilda je bila u hodniku i vrata su bila otvorena; kad je ugledala mladog oficira, iz ruku joj ispadoše mokre krpe i ni koraka nije mogla. Usta joj se skameniše i poprimiše poluotvoreni izgled. Tog je trenutka sve bilo razračunato između njih i kad su tiho krenuli niz selo u koloni, Matilda bi prečesto, iako spuštene glave, periferno gledala u prozore svojih komšija i bilo joj je žao što nije mogla da razabere šta su oni u tom času govorili jedni drugima… Nakon njihovog odlaska, znala je ta krhka djevojka, ova će se aprilska hladnoća, u smrknuće, brže da puni prostorijama, a mrak je i sve se još više čini nejasnim: i lopata u njenoj ruci, i suva zemlja crnogorska, i kopanje do svanuća… Poluduboke je jame, bez ijednog kamička, iskopala svojim roditeljima i kad je na tlo spustila lopatu, oficir joj potom naredi da ih zadavi svojom bluzom. Oklijevala je da se skine i da ugleda bjelinu svojih mišica, ali se njegov glas sve više nadvijao nad njenom glavom, kao tamna sjenka, i posluša ga naposljetku. I sve plačući. Prvo je odabrala oca. „…jer svaka dobra kćerka prvo odabere oca“ – mislila je. Stiskala mu je grlo iz sve snage, zamišljajući da čupa repu iz korijena: „Repa se uhvati čvrsto za listove i potrebna su tri jaka trzaja.“ Ezekijelove su se očne jabučice brzo okrenule na gore i smrt je nastupila časkom. Višnja je tiho ridala i nije ni pogledala omlitavjelo tijelo pored sebe. Kad je Matildina ruka dotače – ona se naprasno naježi. Kćer ju je milovala po vratu i pod prstima je osjećala svaki prevoj. „Bože, kako je majci vlažna koža. I brzo diše“, pomisli. Nakon majčine smrti i roditeljskog nalijeganja u jame, u Matildinoj se glavi stalno, u svakom trenutku, javljala jeka, kao hropci što naseljavaju svako groblje u potmulim časovima – kad više nema posjetilaca. Noge joj od neke boli klecnuše i pade ničice; avaz joj se prolamao kroz sve crnogorske vrleti i miješao se sa Sekulićevim gromoglasnim smijehom.

„Ne plači. Tebe nema ko da udavi, djevojčice“, reče joj oficir podrugljivo. „Nisi mi ni rekla kako se zoveš“, doda. Šutjela je uporno; plač joj je polako jenjavao i njeni su udasi postajali dublji. Naposljetku su i iščezli. Čekao je oficir još nekoliko trenutaka da dobije odgovor i kad je postao svjestan da je konačno postao kukavički bog smrti, odlučio je da pođe. I prosto je otišao. Nekad poslije svanuća, zaspavši, zauvijek je otišla i Matilda.

„Zovem se Matilda. Matilda Ruben“, govori ona nakon osamdeset ljeta.

***

DŽENETA ROVČANIN rođena je u Sarajevu 1994. godine. Završila je studij bosanskog, hrvatskog, srpskog jezika i književnosti naroda Bosne i Hercegovine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Njena prva objavljena pjesma jeste u međunarodnoj pjesničkoj zbirci „More na dlanu – tijelo od soli“. Zatim je uslijedila pjesnička zbirka mladih autora „Poezijom mijenjam svijet“, a potom „Perom ispisujem dušu 3“ – zajednička zbirka mladih autora iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u okrilju „Kulture snova“ – Udruge za promicanje kulture iz Zagreba. Njena je priča „Čiko Zav“ drugonagrađena na „Biber 2“ konkursu i prevedena je na engleski, albanski, makedonski, srpski, hrvatski i crnogorski jezik. Neke od njenih priča objavljene su i u Časopisu za književnost – „Čovjek-časopis“. Živi u Sarajevu i radi kao lektorica.

KRATKA PRIČA MILOŠA ŽIVKOVIĆA IZ RUKOPISNE ZBIRKE “KOŠMARNIK”: KRAJ

proza

Ne može da jede, ne može da se okupa, ne može da piša, ne može da podigne ruku i savije je u laktu, ne može da se iskašlje i oslobodi šlajma, ne može da napuni pluća, ne može da raščeše dekubitus, umiruću zver između tkiva i postelje zbog koje ga prevrću svakih sat/dva/četiri/petnaestčetiri, ne može da uzme ćebe da se zagreje, bez bola da savije prste i drži čašu u ruci, da obriše mast i stvrdnutu grozu iz oka, da se okupa, zamrznut u međustanju, pokušaju da do kraja opusti ili skupi kapke, ne uspeva da zadrži misli, cure kroz poroznu glavu kao jabuke iz isluženog cegera, sećanja bapnu na um, trunje sa tavanice, nije siguran čija su, koje ljude povezuju, ne može da počeše prste na nozi, da se protegne, da promeni položaj ležanja, da dozove desni bok što svrbi zapletenom žicom, isprazni nos, da se se se se isere, da se zavali kako treba, da se zahvali sestrama mumlanjem i upiranjem kratkih osušenokrompirastih prstiju, nikako da se presvuče, ni da vikne, otvori јogurt, prinese tanjirplaninu i pojede njen sadržaj, vrati tanjirbrdo na gvozdena kolica, ne može da udari, gvozdenih leđa ne može da dohvati telefon i drži ga dovoljno dugo da mu ne ispadne, ne može da udahne punim plućima, ne može da se umije, obrije i opere zube, ne može da mu se digne, ne može da vari mlečne proizvode, a stižu bar dva puta dnevno, ne može da prebroji konce, ušili su ga kao lutka, ne može da se protegne i prošeta, ne može da vidi ko se sa njim igra, limenih usta, ne može da guta bez bolova, ne može da nosi glavu u kojoj bol pliva u talogu svesti, ne može da se uspravi i izbaci debeli ustajali, torbasti mehur iz stomaka, ne može da pusti krv iz nabubrelih vena što su se nastanile u zmije po nogama, već samo iz pluća u njima se, masna i teška, stvrdnjava kao u kalupu, ne može prstima da poveže svetlake raznovrsnih uspomena/misli/ prostorija što mu se ukazuju, ne može da umre, ne može da se nasmeje celom linijom usta već samo jednim ćoškom, poslednjim slovom izbrisanog grafita, ne može da piše koliko ni piša, niti da se seti da li je išta napisao, ne može da piša, ne može da piša, ne može da piša, ne može da čita i to mu teško pada, povremeno razaznaje krupna latinična slova na lekovima i bolničkoj aparaturi, pomišlja o upustvu za letenje, ne može da prepozna posetioce ako ih je uopšte bilo, samo senke sa šeširima i senke bez šeširima, curi mokraća, malo krv, niz kateter, jedini prozivod, superiorna u odnosu na neformirana govna niz lopaticu, što se zajedno sa danima, stvrnjavaju u gromuljice, nikada svareni i namerno progutani novčići.

Uvek postoji samo vreme i ništa drugo nije potrebno. Prostor ga prati lenjo poput mačke što, isuviše gladna, sledi miris suve hrane. Ljudi su lutkice koje pijano vreme stavlja na kurac nad zakrpljenom foteljom u noćnim, pijanim predstavljama komedije del arte u staračkom domu. Sanja drveće bez krošnje i reke sa dubokim uvirima, bombardovane zgrade sa po jednim spratom i u njima decu sa krilcima umesto ušiju. Vidi učitelja samo da bi ga pomešao sa gazdom prodavnice u kojoj je krao pa vraćao žvake u prvom/drugom razredu. Vidi pege na babinoj ruci. Profesorka likovnog duge plave kose mu se sviđala u osnovnoj, drugar sa kojim je igrao nekada igrice na Soniju stoji kraj prozora pa se utapa u njega, ljudi se menjaju, manje bitni ljudi guraju one više bitne, traže i razmenjuju komade svetla i senki, glasovi lunjaju oko njega nepokretnog, povremeno im se pridruže telesne forme, opšta kakofonija, soba košnica pod krečenjem, zuji, gori i briše se.

Jedne večeri video je nju sa očima punim višanja. Nije se sećao kako se zove i to ga je steglo, preseklo disanje, imitiralo šlog. Otac, sa duksericom sa trojicom sportista, a jedan je mogao biti skijaš, spustio je ruku da zatvori oči sada već starijem sinu, bio je to zajednički uspeh. Smirio je kapke, a onda se prebrzo, ponižavajuće brzo, trgao i shvatio da je namerno zadržavao vazduh i da se pretvara pred samim sobom po navici. Sestra menja površinu ukiseljenu mokraćom, ne zna se da li je kiselija ili slanija tu ili tamo gde je pokvašena bledom, kapilarnom krv i upornim, prezrelim baždenjem govana, zavojima koje dere sa njega, sa zmije umotane u mehaničkoj nadi da će postati nova forma, riba, ptica ili biljka. Kako ga je okrenula da izvuče jastuk, nadao se novoj posteljini ali to nije izvesno, zagledao se u sivi zid pun rupa, mekan, izglačan upornim zurenjem, zid sa nevidljivim prekriženim crtama koji znače dane, kao u grofu Montekristu, negde u sivilu je upala kašika za kopanje bega, zid sa dugačkom izbledelom plavom trakom po sredini koja razdvaja sivo od sivog, sama gubeći svoj kvalitet osim u očima optimiste, a on to već dugo nije bio – pobednički kadar večnog, nemog filma. Nije bilo ni belih, ni crnih slova da kažu da nije

КRАЈ

uporno okleva, sprema kakvu poslednju grozomornu šalu, iznenađenje će mu život istisnuti iz grudi izjednaput poput mehura iz već dobro ispumpanog balona. Nadao se, više nije verovao, da će otac tada biti tu i da će mu se obratiti, makar kao halucinacija, najlepši zrak sunca koji u stvari nije zrak sunca nego nešto što ne umemo ni da imenujemo ni da razumemo, a što nam svetlost već milenijumima donosi, nadao se da će mu se otac obratiti posle toliko godina i da ćemo tada, konačno, opet, razgovarati, nas dvojica, тата

***

MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.

DVA PONEDJELJKA KRATKIH PROZA HADŽERE DUHARKIĆ (1/2)

proza

SANJA

– Nemaju ni oči, ni mozgove. Glave su im praktično šuplje.

– Pa kako onda vide kuda hodaju?

– Privlači ih miris mozgova. A kad ti ga pojedu, i ti se pretvoriš u zombija.

Te subote ukazala nam se sjajna prilika – Sanjini roditelji otišli su u goste kod komšija – i to baš kada su puštali film koji nam obično nije bio dozvoljen. Uspjela sam izdržati petnaestak minuta prije nego sam se dovoljno isprepadala da sam vrišteći otrčala kući. Te noći nisam mogla spavati te sam, kako bi mi dozvolila da spavam u njenom krevetu, sve ispričala mami. Sutradan me je Sanja nazvala plačkom i blebetušom i rekla mi je da ju je mama istukla zbog mene. Bilo mi je žao. Pomirile smo se u ponedjeljak – ništa nije bilo vrijedno tolike žrtve da same pješačimo do škole.

U ljeto iste godine sam prvi put primijetila da smo se nas dvije počele udaljavati. I njeni i moji roditelji su stalno pričali nešto u vezi Hrvatske šta ja nisam mogla razumjeti. Sanja je bila starija dvije godine od mene i očito je to bolje razumijevala od mene. Kad god bi se neko dotakao te teme, ona bi izašla iz prostorije. Nekoliko puta sam ju vidjela da plače. Primijetila sam da je to pokušavala sakriti pa ju obično nisam ništa ispitivala. Vremenom se sve više zaključavala u sobu i sve sam ju češće viđala kako skriva suze. Sjećam se našeg posljednjeg razgovora.

– Tata kaže da ovo neće izaći na dobro – rekla mi je – kaže da je našao način da odemo u Austriju. Sutra krećemo. Mama mi je rekla da ću ti slobodno moći pisati. Donijela sam ti i sliku.

I ja sam joj dala svoju – jedinu fotografiju sebe koju sam imala – onu sa školskog fotografiranja na početku prvog razreda. Kada je otišla, pitala sam mamu zašto idu. Rekla mi je da je Sanja Srpkinja i da njezin tata ne može gledati neke stvari. Znala sam da je ona Srpkinja – svog babu je uvijek je zvala tata – ali nisam znala kakve to ima veze i sa čim.

Iz jednog okvira kojeg sam dobila za rođendan izvadila sam pjesmicu ispod koje mi je učiteljica napisala veliko “Bravo!” i stavila Sanjinu fotografiju. Okvir je stajao na mom radnom stolu, odmah pored kasice na koju sam nalijepila “Za posjetu Sanji”. Od tada sam svaki dan pisala u dnevnik stvari koje sam planirala napisati Sanji kada saznam njenu adresu. Prošlo je nekoliko mjeseci i već je bila zima kada sam od nje dobila pismo.

Odgovor sam pisala cijeli mjesec – pokušavala sam skupiti sva iskustva iz dnevnika na jedno mjesto. Kada je pismo bilo konačno gotovo, babo ga je odnio u poštu. Od Sanje mi više nikada nije stiglo ništa. Mama je rekla da su i njoj tetkina pisma prestala stizati.

Kako su dani prolazili, mama je bila sve nervoznija. Gotovo uvijek je šutjela, a ponekad sam iz njene sobe mogla čuti jecaje. Babo obično nije bio sa nama.

Postajalo mi je sve dosadnije. Bilo mi je sve zabranjeno – igrati se vani, šuškati igračkama unutra, a kad god bih nešto rekla, mama bi odbrusila sa “ššš”. Nisam smjela ni provirivati kroz zavjese. Mama je rekla da je to zato što bi me ljudi koji sliče zombijima iz filma mogli vidjeti. To mi je stalno govorila.

Jednog jutra kada sam otišla do stola na kojem je stajao okvir i dnevnik gdje sam zapisivala sve što sam namjeravala reći Sanji, mama je povikala da je vidjela jednog u blizini. Nisam mogla izdržati – provirila sam kroz prozor. Bilo ih je ko zna koliko. Jezivi zombiji šupljih lubanja gegali su se svuda. Mama je buljila u Sanjinu fotografiju.

– Jebem ti četnikušu! Nije nju briga za tebe! Pogledaj kroz prozor, vidi! Eto, takva ti je Sanjica!

Razbila je okvir i pocijepala fotografiju. Noć sam provela u suzama i strahu. Bojala sam se da ću vidjeti Sanju među onim zombijima vani.

***

HADŽERA DUHARKIĆ rođena je 2003. godine u Sarajevu. Maturantica je Gazi Husrev-begove medrese u Sarajevu. Piše prozu, a ponekad i poeziju. Njezine kratke priče i pjesme su objavljene u zbornicima poezije i proze, uključujući “Rukopisi 42” i “Rukopisi 44” Doma omladine Pančevo te “Carpe diem” Teatra Fedra Bugojno.

KRATKA PRIČA MIRE PETROVIĆ: BOŽJA KAZNA

proza

Počela sam vrlo rano. S jedanaest, dvanaest godina, zatvarala bih se u sobu i po nekoliko puta dnevno. Klečeći, na trbuhu, na leđima, na boku, sve sam isprobala. A kako sam odrastala, otkrivala sam druge varijacije na temu – u tušu, dok sjedim, stenjući, bez glasa; jedino što je ostalo vazda nepromijenjeno bio je osjećaj krivnje i srama.

Vjeroučiteljica je cijeli sat znala govoriti protiv, na radost svih nas koji bi jedva dočekali da je na račun toga zafrkavamo. Aaaa, znači vi samo s mužem? A prije njega? A ona bi se crvenjela i govorila i dalje, govorila, govorila, bila je to vječita tema njenih strastvenih monologa.
Kad je došao red na krizmu, svećenik je o tome pričao još i više. Rekao bi čovjek da se radi o najvažnijim prodikama koje će svijetu donijeti prosperitet i blagostanje. Na satima pripreme, za oltarom, na ulici, morali smo zapisivati u notes. „To su stvari koje se rade s drugom osobom – muškarac sa ženom, žena s muškarcem. Kad se njih dvoje ožene.“

Krešo Bulj ima ženu i dvoje djece. Ne znam što radi s njom, ali sviđa mi se ono što radi sa mnom. Kad se vratim iz naporne noćne smjene, a on dođe u pauzi za posao, ne mislim na spavanje bez obzira na umor. Odjenem čistu odoru medicinske sestre, a on želi da ga tučem po guzi jer je kao srčani bolesnik pojeo nešto zabranjeno. Meni je to bezveze, ali svatko ima svoje kicks. Glavno je da me dobro poševi.

Kad sam kao mala masturbirala, svaki put bih čekala na nešto loše da mi se dogodi. Sve te priče o Božjoj kazni i o deset Božjih zapovijedi nisu me mogle zaobići. Ne psuj. Ne sagriješi bludno. Ne poželi tuđeg ženidbenog druga. Ali činilo mi se da svatko može željeti. Kako isključiti želju? I mada nisam voljela ni vjeroučitelje ni svećenike, izuzev jednoga koji mi je uvijek davao bombone, njihove priče o osveti, paklu i vječnom prokletstvu su me proganjale. Tako bih svaki put nakon što bih se dirala po tijelu, a pogotovo nakon orgazma kojeg mi je postajalo sve teže izbjeći, razmišljala što će mi se ružno dogoditi, zašto već jednom ne prestanem s tim slabostima i tako spriječim neki neminovan zlokobni scenarij. Nikad ne bih prošla lišo. Ili bih dobila loše ocjene, ili bih se posvađala s mamom, ili bi mi propali planovi za vikend. A kako sam se odrastala, kazne su bivale veće – ne bih prošla ispit, nešto bi mi se dogodilo psu, saznala bih neku nemilu vijest. Sve sam to pravdala svojim grešnim ponašanjem kojem se nisam mogla oduprijeti.

Ni ispovijed nije pomagala. Dugo sam ostala vjerna šaputanjima na neudobnom kušiniću dok skrušeno klečim i nabrajam. Deset Oče naša, deset Zdravo Marija. „Mi kontroliramo vlastito ponašanje“, upozoravao me svećenik kroz prozorčić s rupicama. Nije znao intenzitet mojih poriva, zbog kojih sam u toj dobi zgroženo shvatila da bih to mogla napraviti s bilo kim.

U svom relativno kratkom životu – sada imam trideset i pet – imala sam par momaka, ali strašno su me živcirali. Biti u vezi bilo je komplicirano; trebalo je slati poruke, izmjenjivati nježnosti, komentirati filmove, uvažiti tuđi glazbeni ukus, biti na raspolaganju. Morala sam biti majka, prijateljica, divljakuša, tješiteljica, ne biti previše bolja ni previše gora, pametnija ili gluplja. Odvajati vremena za nešto što me nije ispunjavalo i u čemu nisam pronalazila ni dovoljno sebe ni gušta. Htjela sam učiti, usavršavati se, manje kuhati, nisam se voljela prilagođavati. Moj posao je odgovoran, ja sam odgovorna, ne mogu još i doma pucati od odgovornosti. Neki bi to nazvali sebičnošću, ja stilom života. Osim toga, seks je znao biti svakakav, a o njemu je ionako teško pričati. I zamisli onda naći se u vezi s nekim tko je nevjerojatno loš ljubavnik. Ovako ga samo otkačiš.

Nakon nekog vremena sam posve odustala od dejtova i veza. Moje usputne avanture trajale su kratko, ali uvijek bi ostavile traga. Probušenu gumu, nedostatak traženog proizvoda u dućanu, odgodu kazališne predstave kojoj sam se veselila. Bile su to sitnice koje sam prihvatila kao dio života. U svoje slobodno vrijeme, koje ni sa kim nisam olako dijelila, putovala sam, posjećivala teatar i kino, išla na večere s prijateljima, isprobavala nove hobije. Živjela sam sasvim dobro, a parovi koje sam poznavala su se stalno oko nečega prepirali, svađali, dokazivali tko ima pravo i tko je superiorniji. Što će mi takve gluposti? Isprobala sam starije, mlađe, istetovirane, iskompleksirane, velike, male, s fetišima i bez, zanimljive sugovornike i one dosadne. Kazne su bile minimalne i mogla sam se s njima nositi.

Među mojim ljubavnicima jedino je Krešo Bulj oženjen. Možda mi je čak i najdraži dosad, ne znam je li zbog braka ili nečeg drugog toliko predan našim satima. Krešo je uzoran čovjek i suprug, radi na šalteru u banci, nosi vrećice starijima, brine da mu djeca idu u školu stranih jezika, na klavir i na violinu, da sa suprugom koji put ode na večeru. On nema previše vremena za mene i ničim me ne opterećuje. Odradimo svoje i potom slušamo glazbu. Zna što se događa u svijetu i nije mu mrsko slušati o mojim pacijentima. Vidimo se dva puta tjedno i oboje budemo zadovoljni nakon zatvorenih vrata.

Taj dan je Krešo Bulj bio ekstremno dobre volje. Dobio je promaknuće na poslu i došao je s bocom vina u svojoj pauzi oko jedanaest. Prilika je zahtijevala, pa sam na brzinu spremila pastu carbonaru, on je natočio vino u čaše. Pojeli smo, pojebali se, popili još jednu čašu vina. Krešo se vratio na posao, ja sam oprala tanjure, promijenila posteljinu. Malo sam prilegla jer me čekala noćna smjena. Probudila sam se oko četiri popodne. Pojela jabuku i pogledala video sa žutim prslucima u Francuskoj. Javila se majci. Na poslu nije bilo problema osim gospodina Brkljačića koji pati od PTSP-a, ali to se činilo kao stara vijest. Došao je kod nas zbog plućne embolije, no brzo se oporavljao i sve nas je gnjavio. Navikli smo. Od početka smjene me cijelo vrijeme dozivao; treba popraviti jastuke, treba pomoć da ode na vece, treba mu netko dodati daljinski. Kad je upalio televizor, malo se primirio. Gledao je vijesti i komentirao: „Za šta sam se ja borio?“

Pile smo kavu u sobi za sestre da ostanemo budne. Kao i inače, pričale smo o vezama. Marija ima momka pomorca koji nikako da je oženi, Suzanin muž ništa ne pomaže po kući. A ti, Laura? Okrenula sam priču kao što bih napravila svaki put, nešto u stilu da me Brkljačić tu večer posebno gnjavi.

„Njemu triba psihijatar, a nisu mu ga dodijelili“, komentirala je Suzana vrteći glavom. „Danas su svi prošvikali. Još i s tim ratom, nije čovik jadan kriv.“

Znao je imati ispade. Derati se zapomagati naređivati, jednom prilikom je sestri Mariji tresao ramenima jer je pire bio previše gnjecav. Naš posao je zahtjevan sam po sebi, a još te uz to nitko ne poštuje. Ja sam oštra i pomalo odsutna. S pacijentima i s doktorima. Ne mogu se dovesti u situaciju da me neki liječnik posjedne na stolicu i draška mi bradavice pred svima, kao što se dogodilo Nataliji i doktoru Mariću. Postoje granice. Tu svaka moja napaljenost staje. Na taj način najbolje obavim svoje, bez da se i s kim povežem ili nad njima sažalim. Svijet je pun sudbina. Ja utječem na ono što je u mojoj moći.

Brkljačić je zaurlao čim me ugledao kako stojim na vratima. „U pomoć, u pomoć!“, vrištao je, a ja nisam imala pojma o čemu se radilo. Pozvala sam Mariju, Suzanu, portira, nitko nije došao. Brkljačić je izgledao pomahnitalo. Bila sam glupa i krenula ga smirivati, a on je uzeo stalak od infuzije i počeo me tući, nije prošla ni sekunda, a već sam se našla na podu, branila sam se rukama, ali nije pomagalo. Naposljetku je netko dotrčao. Dali su mu nešto za smirenje, mene odveli u drugu prostoriju, imala sam porezotinu na glavi i modro oko – tješe me, dobro je, Laura, dobro, ajde, dobro si prošla.

Po zakonu je morala doći naknada. Takve stvari se ne bi smjele događati, ugrožavati život zaposlenika. To jutro sam, prema dobro poznatim procedurama, otišla na pregled i ispalo je da sam u krvi imala alkohola. Krešo Bulj i ja popili smo taj dan dvije čaše vina. Odštete najvjerojatnije neće biti jer zaposlenici ne smiju imati niti malo alkohola u sebi, da bi dobili ikakav novac kao nadomjestak za ono što se dogodi na radnome mjestu. Bila sam u bolovima, saznala da ništa od para, i samo sam sebi govorila, oženjen je, oženjen je, Laura. To nije tek obična igra prstima i ostalim dijelovima tijela. To je ne sagriješi bludno i ne poželi tuđeg ženidbenog druga. To da ima suprugu za mene je imalo isto značenje kao i činjenica da ima madež na desnom guzu. Samu sam sebe zasrala.

Brkljačić me napao u utorak, danas je četvrtak. Danas Krešo Bulj dolazi u moj stan. Točan je kao sat, još jedna stvar koja mi se kod njega sviđa. Otvaram, a on me zapanjeno gleda. „Šta se dogodilo, Laura?“

„Božja kazna“, kažem, i zalupim vratima.

***

MIRA PETROVIĆ rođena je 1989. u Splitu. Diplomirala je engleski i talijanski jezik i književnost te radi u školi stranih jezika. Piše prozu, ponekad odluta u poeziju, razmišlja o tome da postane trenerica za pse. Objavila je priče i pjesme na raznim portalima i u časopisima (Arteist, Strane, Mogućnosti, Zvona i Nari, Rukopisi, The Split Mind…).
Bila je u užem izboru za nagradu Sedmice i Kritične mase 2017. i 2018. Jedna od deset finalista međunarodnog natječaja Sea of words 2016. za priču The Face.
Dobitnica Vranca – 2015. za priču „Svašta se može dogoditi“, koja je objavljena na engleskom jeziku u internet časopisu „Underpass“ te druge nagrade na natječaju Ulaznica 2016.
Godine 2019. bila je u finalu nagrade Prozak.
Neko vrijeme je objavljivala kratke priče na književnom portalu Anna Lit kao kolumnu pod nazivom „Izgubljena u tridesetima“. Njezin roman „Divljakuše“ pohvaljen je na natječaju Trećeg trga te je 2020. objavljen u izdanju Nove Poetike.
Živi u Splitu sa svojom „psicom“ Lotom koja je budi ujutro u pet i uči kako iskoristiti dan.

Priča “Božja kazna” objavljena je na stranicama Gradske knjižnice Samobor, u sklopu natječaja za najbolju kratku priču 2019.

KRATKA PRIČA MILOŠA PETRIKA: BEZ BRIGE

proza

Ne vredi.

Mogu ja do sutra da se ubeđujem da sam paranoičan i da nema potrebe ponovo sve da proveravam, ali džaba. Spavati neću.

Mislim da nisam paranoičan, nego anksiozan, ali to nema baš veze. Ono što je bitno je da san neće na oči.

Poenta je u sledećem: ne mogu da zaspim ako ne proverim da li sam zatvorio sve prozore i zaključao vrata.

I to sam i uradio pre nego što sam legao.

Osim što sad nisam siguran.

U tome je kvaka sa svim tim radnjama koje se stalno ponavljaju (zaključavanje vrata, isključivanje šporeta, pegle)…

…jesam li isključio šporet? Peglao znam da nisam ništa…

…da li se sećam toga kako sam večeras zaključao vrata i proverio da ključ nije na spoljnoj strani vrata, ili se sećam kada sam isto to uradio juče? Da li se „sećam“ zbrčkanog koktela svih zaključavanja vrata? Mogu li da verujem svom mozgu?

Godinama nisam zapamtio nijedan broj telefona, a sad očekujem da se setim svake pojedinačne instance zaključavanja vrata pre leganja na spavanje. Mozgovi su nepouzdani. Možda su moja vrata sada čak i širom otvorena za svakog zamislivog uljeza, uhodu, pljačkaša, kidnapera, silovatelja i ubicu.

Pre nekoliko nedelja uveo sam kontrolu za samog sebe: čim zaključam vrata i okačim ključ o klin pored njih, proverim vesti na telefonu. Tako znam da li sam nekog određenog dana zaključao vrata ili ne – po prvoj vesti koje se sećam.

Naravno, naravno da sam koristio telefon za čitanje vesti čim sam legao, i sad se, naravno, ne sećam da li se sećam vesti jer sam ih pročitao posle zaključavanja ili sam potpuno zaboravio da zaključam ali sam upoznat sa današnjim vestima od malopre.

Neću ustati da bih to proverio sad.

Svaki put kada sam ustao da bih proverio jesam li zaključao vrata i ostavio ključ na unutrašnjoj strani vrata ispostavilo se da su vrata bezbedno zaključana, zasun… Zasut? Zasunut? A ja sam mogao mirno da zaspim.

I tako sada neću ustati, garantovano su vrata bezbedno zaključana.

Međutim, evo me, ogrnutog u ćebe, u kuhinji, kako proveravam jesam li isključio šporet.

Naravno, jesam.

Kad sam već ustao, mogao bih da proverim i je li pegla isključena.

Naravno, eno je u ormaru, a kabl je bezbedno obmotan oko nje. Hladna je potpuno na dodir. Gotovo sigurno, dakle, da neću poginuti u požaru.

Večeras.

Ali, kad sam već tu, mogao bih da proverim i ulazna vrata. Čisto da umirim savest.

Ulazim u hodnik, primećujem da je ključ o klinu pored vrata. Makar je to u redu.

Hvatam se za kvaku.

„Ne brini“, kaže glas iza mene. „Niko više neće ući.“

***

MILOŠ PETRIK je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u industriji softvera.
Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a objavio je i dve zbirke priča: “Mlad si da se proslaviš” i “Siva hronika”.
U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom.
Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta.
Udat je, i živi u Beogradu sa suprugom i sinom.

fotografija autora: Mateja Vidaković