Category: proza

DVIJE SRIJEDE PROZNO-POETSKIH ZAPISA LIDIJE BUDIMOVIĆ, 1/2

proza

KAD SMO SE VOZILI MERCEDESOM

Išli smo na međurepubličko natjecanje iz poznavanja Krleže
U Sremsku Mitrovicu
U zadnji čas smo dobili poziv i učili smo nakon nastave do mraka
Profesorica iz hrvatskog je urgirala kod direktora tvornice pa smo išli u dva mercedesa
Išao je i direktor jer je on bio muž
Osvojili smo drugo mjesto
Prvo mjesto osvojili su učenici šup škole iz Bijeljine
Znali su kako glasi zadnja rečenica u Gospodi Glembajevima

***

SKLIZA

Kod nas nije bilo klizališta. Poneka zaleđena bara na koju su izlazili hrabriji a mi sa strane zavidno gledali.
Ali svako toliko bi negdje osvanula skliza.
Obično bi grupa djece nogama utabala stazu da snijeg postane tvrd pa se po njoj malo po malo zaletavala i staza bi uskoro bila sjajna, glatka i blistava. I onda bi krenulo natjecanje tko će dalje, bez padanja.
Skliza je bila dobra dan ili dva a onda je postajala sami led, neravna, negdje bi iz nje virila šljaka ili kamenje i sve manje djece se usuđivalo zaletjeti na nju.
Nekad bi bila prekrivena snijegom i onda smo skoro svi padali.
Ali bilo je tih magičnih ranih večeri kad bi skliza svjetlucala u polumraku kao sjajna crna zmija i kad bi dolazili oni dečki s kojima se inače nismo družili.
Oni su na nogama imali prevelike bakandže, bili gologlavi i glasni a obrazi su im bili crveni i tvrdi.
Njihov let preko sklize bio je ponosna i veličanstvena igra tijela koja je nama, okupljenoj publici s nogama u dubokom snijegu, zaustavljala dah.
Tako bi se zaletavali dok im ne dosadi, malo nas još izgrudali ili gurnuli u snijeg i odlazili kao nasmijani zimski demoni.
Bili su tajne simpatije moga djetinjstva, arhetipovi budućih muškaraca u koje ću se zaljubljivati i u koje ću imati najviše povjerenja.

***

DEVOJKA ĆE, SOFIJA

Jedno smo ljeto, možda 78 izašli na auto put i u raznim autostoperskim kombinacijama stigli do Ohrida.
Kod tihih i ljubaznih gazda jeli smo nikad veće tamne trešnje, čiji sok je bojao jezik i usta u ljubičasto, kavu pili u slastičarnicama, na plažu nosili đevrek kojeg se nismo mogli nasititi a jezero na razglednicama koje smo slali proglasili beskrajnim.
Crkvu Sveti Jovan Kaneo nacrtala sam u tanku kariranu bilježnicu i napisala ovdje je divan spokoj.
Onda daljnjim autostopom dospijemo do jednog od manastira na Kosovu.
Crkva je manastirska prekrasna, bijela, gracilnog kamena.
Naokolo naroda, mislimo neki je svetac pored ulaza, na drvenoj stolici sjedi pop, debeo, oznojen, pozdravimo ga, uputimo turističko pitanje o crkvi, on umorno podigne ruku i kaže devojka će, Sofija
Sofija je ljubazna, ispriča nešto što ne pamtimo, izađe s nama pred crkvu.
U blizini žene, neke u dimijama guraju se oko otvora u zemlji ispunjenog vodom i prepunog obučenih, zamaramljenih žena koje su do grla u vodi. Usta im onako ljubičasta kao nama od trešanja.
To su nerotkinje, kaže Sofija.

***

POVRATAK

bila je profesorica srpsko-hrvatskog jezika u velikom gradu
kad joj je doktor rekao da ima rak dojke vratila se u selo podno Dinare i rekla da imao ono na prsima
da neće ići više doktoru
skoro tri godine selo ju je viđalo kako rano ujutro ili pred večer hoda poljima ili između urednih redova ćaćinog vinograda
muškarce nije gledala a ni oni nju, pokojoj ženi bi rekla da je dobro, dobro je
brala je bilje ili samo hodala
micala usnama
ja sam vjerovala da recitira Ujevića, Disa, Šimića
kad joj se otvorila rana pod rukom prekivala ju je čistom bijelom pelenom
kuća im je uvijek imala privučene škure
a kad više nije mogla u polje legla je u krevet i umrla
neka se djeca i sa pedeset vrate svojim šutljivim roditeljima i donesu natrag svoj stid

***

KAVA

Tih godina negdje od proljeća do pred zimu dolazila je prvo sama, onda s trbuhom, onda s djetetom na sisi pa s djetetom na kuku pa s djetetom koje se gole guzice uspravlja, nespretno hoda po kamenom podu naše kuhinje, dočepa se sećije i popiša ju a naša mama uzme krpu, trlja sećiju, odmahuje glavom i govori ma šta radi ovaj mali.
Bila je meka, tamne kože, zamršene pletenice, samo bi ušla i sjela na pod, prekrižila noge i nalaktila se na hoklicu nakon što je stiglo i dijete jedna od sisa bi bila gola, smeđa, izdužena, kao pospano štene u korpi.
Mama bi odmah pristavljala kavu, jednoj od nas gurnula mlinac u ruke, one bi pričale a mi slušale.
Kad je došlo vrijeme okretanja šalica mama bi nas potjerala van ili nečim zadužila tako nikad nismo čule šta joj Ciganka govori.
Odlazila je s nekim komadom naše robe, slanine ili pola kobasice. Tati se to nije spominjalo.
U ono vrijeme nismo znali da je ona u stvari Romkinja.

***

PUŠNICA

Špagu je za kobasicu, kulenovu seku ili kulen trebalo zavezati a kroz slaninu provući.
Na špagu se vješao komad kartona s tintoblajkom napisanim prezimenom.
Tintoblajku je trebalo par puta polizati da se slova bolje vide.
To je radio tata lijepim, čitkim slovima.
Onda je meso stavio na kolica koja su se posuđivala u komšiluku za tu i druge svrhe i mi bi svečano krenuli prema pušnici, jednoj za cijelo naselje zvano kolonija.
Tamo je uvijek bilo puno ljudi koji su čekali da čika Jakov dođe i otvori velikim ključem velika željezna vrata.
Kad bi došli na red najdraže nam je bilo nasloniti se na čađavi zid uz vrata i gledati kako se čika Jakov penje po beskrajnim ljestvama i vješa naše meso u vrtoglavu visinu zadimljenog polumraka.
Onda bi nas tata vozio u kolicima kući a ako bi nam rukavi bili čađavi čuli bi svoje.
Nikad nije ništa pofalilo, nikad se on nije zabunio.
Bila sam sigurna da je to zato jer se prezivao Vatavuk, pa ako može uhvatiti vuka, sve drugo je lako.

***

SVEKAR

kad bi pošao u selo nosio je stari sako preko košulje čak i ljeti
najviše što bi pokazao tijelo bilo je da zavrne rukave košulje do lakta
šutljiv
nekad bi mi rekao vi
kad se u sumrak vraćao s gornjeg polja nosio je na leđima Dinaru
volio je svog malog unuka nijemom ljubavlju
plave bi mu oči potamnile
jednom je unuku zapela nožica između okomitih drvenih prečki kuhinjske stolice
kad smo došli stolica je imala tri prečke dvije je prepilio
malo je drhtao i govorio dobro je
pred rat sad već sam i još mršaviji znao je skupiti koljena na kratkom ležaju i čitati Novi zavjet
moj svekar partizan i poslijeratni portir u jedinom hotelu u gradu

***

BISERNE MAJICE

vlak se čekao uzbuđeno, stizao je pušući iz mraka i veličanstveno kočio, djeca su se gurala sa svojim torbama ili malim koferima od tvrdog kartona u strahu i želji s kim će dospjeti u kupe, nešto bi odredila stihija a nešto vođe puta…
u kupeima su tvrde, ljepljive plastične sjedalice a gore prtljažne mreže obješene o metalne okvire.. u njih se spretno smještamo mi najmršaviji i najmlađi, slažemo svoja rebra preko metalnih prečki pa tako u polusnu dočekujemo svitanje kad se na ispovraćanom prozoru ukaže moooree…
u Splitu se prtljaga poreda u krug i zaduži dvoje djece da ju čuvaju dok se ne nađe put za brod, od to dvoje jedno sam ja skroz kratko ošišana, neka stara žena mi kaže dečko i to me pogodi jer sam curica koja tanku majicu veže s prednje strane tako da glumi nepotrebni grudnjak..
to su bile one majice na tanke plavo zelene prugice koje su klizile niz tijelo kao da su od nanizanih mikro biserčića, kao voda u termoforu kad ga premještaš u rukama, koji je to materijal bio sjetila bi se sigurno učiteljica Janja da je živa…
na otok dospijevamo izmučeni i beskrajno uzbuđeni, u sobama nas je po deset djevojčica i većih, najstarije odmah postaju gazdarice, jedna iz knjižice koju je ponijela na nama trenira hipnozu i poslije se stvarno ne sjećamo šta je bilo…
između doručka i ručka na plaži na kojoj gospodari ushićenje i slana panika, u velikim pletenim korpama donose nam šnite kruha namazane marmeladom ili paštetom, svaka je šnita umrljana namazom s one druge, pašteta nekad ima tamne rubove, ruke su nam preplanule, sol ostavlja crteže na ramenima i licu, kad spustimo glavu iz nosa nam kaplje more…
jedemo u lijepom kamenom dvorištu, uvijek za istim stolovima, sa istim zločestim dečkima s kojima nekad moramo skakati u jutenim vrećama nakon večere od griza s kakaom iako u zaključanom podrumu stoje brda lijepo složene čokolade u omotima na kojima su slike gradova naše domovine…
to je ljeto potresa u Skopju i početka mog otpora pripadanju kolektivu.

___________________________________________________

LIDIJA BUDIMOVIĆ rođena 1953, radila kao pravnica s ljudima, uvijek puno čitala u stvarnosti i puno pisala u glavi.
U pandemiji otkrila fejsbuk, prednosti i mane.
Sada piše jer joj to treba, jer su slike onoga što je bio život snažne i lijepe, jer je osjećaj prolaznosti isto tu, pa će ga pisanje možda usporiti.
Voli sve što vole stari, autohumor i unuke.
I kratke rečenice u biografskoj bilješci.

KRATKA PRIČA MILANA ŽIVANOVIĆA: DECA VELEBILJA

proza

I
Ludača, bun, veliko bilje, golemo bilje, luda trava, vučja trešnja, pasja jagoda, lepa gospa, mrmljala je Valada dok je prstima gnječila crne bobice.

„Baci to“, prenuo je ženski glas.

„Ne mogu, Dajka, ne znam šta ću“, odgovorila je i briznula u plač.

„Na proleće ima da bude, ja kad ti kažem“, rekla je starica i obrisala joj šaku keceljom.

Kad je rodila Predraga, Dajka je prva došla.

„Vidi, Dajka, ovo ti je moj Predrag“, kazala je i podigla zamotuljak.

„Ćuti tamo!“, ciknula je Dajka.

„Šta ti je?“, zbunila se Valada.

„To ti je od sad Lola“.

„Kakav Lola, jesi poludela?“

„Jedva si i to jedno rodila, ne sme ime da mu se zna“.

Kad je porastao, Lola nije bio poput drugih dečaka. Sklanjao se, više je voleo da bude u kuhinji nego napolju. Otac se mrštio – „Curu si od njega napravila“, korio bi Valadu, a ona je sina sve više krila, da bude samo njen. Stalno bi mu nalazila neke poslove oko kuće. Pretakao je mleko iz jedne zdele u drugu, sirio, radio oko cveća što je u širokim pojasevima okruživalo kuću. Ruke su mu od toga bile još mekše, a koža mirisnija. Molim ti se, bože, šaputala je Valada kad misli da svi spavaju, sačuvaj mi ovo dete.

Rastao je Lola, od mleka ili od boga, Valadi je bilo svejedno. Kad bi joj lice obujmio šakama, srce bi joj jače tuklo. „A jeste videli kakav je moj Lola?“, pitala bi rođake kad bi ih srela negde u selu. „Lep, Valada, ko devojče“, odgovarale bi joj, pa bi se, kad bi mislile da se dovoljno udaljila, u glas zakikotale.

Kako su godine prolazile, Lola je bivao sve lepši. Plava kosa mu je padala preko čela, a iznad pravilnog nosa šepurila su se dva svetla oka. Ipak, ocu nije bio po volji – ne priliči momku da je lep, brecao bi se kad bi Valada pričala o sinu. Još mu je više smetalo što je vitak, kao trska što je ostala sama na pustoj njivi. Zbog toga se sklanjao. Loli to nije smetalo – otkinut od ostatka sela, nije znao kakvi su drugi očevi.

Jednog proleća, bilo mu je oko sedamnaest godina, zaneo se u bašti. Nije video da otac sedi u hladu šljive, pa je zapevao:

„Mene dragi po sokaku šeta,
Nisam cura pa mu neka šteta“

Stari je doleteo u dva koraka, dohvatio ga za vrat, podigao i bacio na zemlju. Stajao je iznad njega, poput hrasta u koji je udario grom. Onda se podigao na prste, kao da hoće da bude još krupniji, i zaurlao:

„O Predraže, sine! Oo, Predraže!“

U dvorištu je sve zalajalo, zamaukalo, zakokodakalo, digla se galama. Valada je dotrčala iz kuće, glas joj se stapao s preplašenom živinom.

„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je.

Otac je sina još jednom prostrelio pogledom. Onda se okrenuo i otišao. Lola je ležao među polomljenim zumbulima. Valada je ostala naslonjena uz zid kuće, kao senka. Molim ti se bože, šaputala je tu noć kad je mislila da svi spavaju, da mi sin bude k’o i drugi sinovi što su.

Ali Lola nije bio kao ostali seoski sinovi. Bujalo je u njemu nešto toplo, meko, ni sam nije razumeo šta. Bilo mu je jasno da to mora da krije, ali nije znao kako. Počeo je da se sklanja od kuće. S Dajkom je odlazio u šumu. Vraćao bi se tek pošto svi legnu. Starica je bila strpljiva s njim. „Čuvaj ga, Dajka, ko boga te molim“, šaputala bi joj Valada dok joj je u torbu gurala kajmak i hleb, ili šta god drugo što bi se tog jutra našlo na stolu.

Učio je o travkama – koja je odoljen, koja iva, omana, strašnik, ruta, bršljan, šta je crni glog, a šta predvorna tisovina, kakav je vučji zub, a kakav orlov nokat i medveđa kandža. Pravio je amajlije, čajeve, masti, kuvao i mešao. Lepše mu je bilo među drvećem, čak i noću. Nema te životinjke, govorila bi mu Dajka, što će da te nagrdi k’o što čovek može.

II

Tog proleća je u selo stigao Neven. Od kad je ostao sam, išao je od mesta do mesta u potrazi za bilo kakvim poslom. Visok, krupan, stasit – lep. Seljaci su se utrkivali koji će pre da ga zaposli. Puriša je, kao najbogatiji, uvek imao najbolje sluge.

„Vidi ga, momak i po! A ne ono tvoje…“, rekao je Valadi kad ga je doveo kući, „Daj mu večeru i pokaži mu gde će da spava“.

Neven se na nove gazde brzo navikao. Sve poslove je obavljao s lakoćom, najviše oko stoke. Ustajao je pre svitanja i s kravama odlazio prema šumi.

Lola o novom pomoćniku nije znao. Mimoilazili su se sve do jednog popodneva, kad ga je ugledao na padini koja se spuštala od šume k selu. Celog jutra je brao razne travke, pa je pomislio da mu se potkrala neka bunika. Protrljao je oči, ali mladić je i dalje bio tu. Polako mu se približavao.

„Ti mora da si Lola!“, povikao je.

„J-j-jesam“, promucao je Lola.

„Mladi gazda“, dodao je Neven.

Loli se od toga zavrtelo u glavi. Neven mu je prišao i spustio mu ruku na rame. Mirisao je na mleko i tek pokošenu travu.

„Dobro sam, dobro sam“, odgovorio je Lola i seo.

Neven je seo pored njega.

„Lepo vam je ovde“, rekao je.

„Lepše je u šumi“, odgovorio je Lola.

Posle toga je svakog popodneva čekao na proplanku, tobože udubljen u misli. Kad bi stigao, Neven bi sedao pored njega. Krave su lenjo šetale oko njih. S njihovih vratova zvonila su krupna zvona. Ćutali su i puštali da ih ta muzika nosi. Loli se činilo da vidi daleko kad pogleda u Nevenove oči.

„Napravio sam ti ovo“, rekao je jednog popodneva i pružio mu teglicu se beličastom masom, „Za kosu“.

Neven je odvrnuo poklopac i vratio mu teglicu.

„Ajde ti“.

Lola je prstima desne šake zahvatio smesu i protrljao je između dlanova. Potom je prste uronio u Nevenovu kosu. Zamrsili su se u crne vlasi. Napravio je nekoliko pokreta. Neuredna masa je dobila oblik, iznad čela se podigla kao talas.

„Eto, lepše je, a neće više ni da te svrbi“.

Neven ga je uhvatio za ruku i poljubio je. Lola se trgao, ali je šaku ostavio u njegovoj.

III

Kad je leto počelo da se primiče kraju, shvatili su da im je potrebno sklonište.

„Ima koliba gore u šumi“, rekao je Lola jednog popodneva.

Drvena kućica ležala je na čistini. Iz kamenog temelja podizali su se zidovi od dasaka. Krov je bio od najfinije ćeramide. Unutra jedna velika soba, nasred nje – ognjište.

„Dajka ovde ponekad čuva svoje bilje, zato je tako čisto“, rekao je Lola kad su seli.

„Trebalo bi popraviti krov, i pokositi oko kuće. To ću ja“, odgovorio je Neven.

U kolibu su dolazili kad god bi otac otputovao u grad, ili kad nije bilo posla. Pešačili su kroz šumu, a kad bi stigli bacali su se na krevet koji je Neven napravio od slame.

„A da ostanemo ovde?“, pitao bi Lola svaki put kad bi kretali.

„Ja mogu, ali ti imaš oca i majku“, odgovarao mu je Neven.

Pošto bi se vratili kući Neven bi se penjao na tavan, Lola se zatvarao u sobu. Kad je došla zima bilo im je teže – koliba je bila daleko, sneg dubok. Sastajali su se u štali, na brzinu. Bez šume i Nevena Lola je bezvoljno sedeo pored ognjišta. Ni s majkom više nije razgovarao kao pre. Molim ti se bože, šaputala je noću, da mi vratiš ono moje dete.

Jednu noć, kad više nije mogao da izdrži, iskrao se iz kuće. Neven je spavao u štali – bilo mu je toplije nego na tavanu. Lola je polako otvorio vrata, ušao u prostoriju, došao do mesta na kojem je Neven spavao i legao pored njega. Ovaj se trgao.

„Jesi lud? Pobiće nas, budalo!“

„Svi spavaju“, odgovorio mu je Lola i uronio nos u njegovu kosu, „Kako to da ne smrdiš kad spavaš ovde?“

„Smrdim, samo tebi to nije važno“, odgovorio je Neven.

„Nije mi važno“, složio se Lola i spustio mu usne na čelo.

U dvorištu se čulo komešanje. Vrata su se otvorila s treskom i Lola je ugledao oca.

„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je Valada iza njegovih leđa.

Otac je stajao na vratima, kao da mu neka sila ne da unutra. Onda je poleteo k njima. Dograbio je Lolu i izvukao ga iz sena. Vukao ga je kroz dvorište, sve do kuće. U bunilu je čuo majku kako jeca, učinilo mu se da leži u snegu. Otac ga je uneo u kuću, odvukao do sobe, bacio na pod i zaključao vrata.

Kad je ujutru otključao, Lola je i dalje ležao na podu. Nije ga ni pogledao.

„Polazi!“, komandovao je i bacio mu zavežljaj pred noge.

Izašli su iz kuće, majku nije video. Krenuli su k šumi. Išli su polako, teško – ćutke. Otac ispred, Lola za njim. Pokušavao je da prepozna put, ali je sve bilo sakriveno snegom.

„Šta si mu uradio?“, pitao je kad je skupio hrabrosti.

Otac je ćutao.

„Gde je Neven?“, pitao je ponovo.

Opet ništa.

Kad su stigli do kolibe, laknulo mu je. Ponadao se da je Neven već tu. Otvorio je vrata, u kući nije bilo nikog. Okrenuo se k ocu.

„Dole“, počeo je otac i stisnuo pesnicu, „Ti više nema mesta“.

Onda se okrenuo i otišao. Lola je držao zavežljaj u rukama. Ostao je na vratima do duboko u noć.

IV

„To velebilje ti je celo otrovno – i koren i list i cvet, a posebno bobice“, objašnjavao je Bogdan i živo mahao rukama.

„Šta?“, pitao je Veljko zbunjeno i skinuo slušalice.

„Jel slušaš ti mene?“, uzvratio je Bogdan nervozno.

„Pa kao“.

„Kažem – to velebilje je skroz otrovno. E, ta moja baba Valada je bobicama htela da se otruje. Mislila je da ne može da ima dece, a u to vreme ti je to bio kraj“.

„Pa jel se otrovala?“

„Kako je mogla da se otruje kad se ćale još nije rodio? Idiote!“

„Daj, ložim te. I šta je posle bilo. Volim te tvoje priče. Kasandra, jebo te“.

„Pa pričao sam ti već, zato smo i krenuli ovamo“.

„Pričaj opet“.

„Pa nije se otrovala – logično“, nastavio je Bogdan, „I posle je rodila Predraga“.

„To je taj stric peder?“

„Jeste, mada sam te sto puta molio da ne koristiš tu reč“, negodovao je Bogdan.

„Ja mogu, jer sam ja šta? Peeeeder“.

„Boli me kurac baš“.

„Daj ne drndaj se, nastavi. U stvari, ja ću – dakle baba se nije otrovala, rodila ti strica i on se zaljubio u nekog čobanina, onda ga deda oterao u šumu i…“, rekao je Veljko i prasnuo u smeh.

„Nije smešno“.

„Pa majke mi jeste! Baba za dedu, deda za pedera i – španska serija!“

„Ok, jebi se“.

Autobus se u tom trenutku zaustavio.

„Momci, ovde silazite!“, doviknuo im je vozač.

Kad su sišli, oko njih su bile puste njive.

„Gde su kuće, Bogdane?“

„Tu su, malo ćemo da pešačimo“.

„Kako se zove ova divna vukojebina?“

„Mrakaj“.

„Normalno“, dodao je Veljko i ponovo se zakikotao.

Neko vreme su hodali ćutke. Bogdan napred, Veljko za njim. Onda su u zaklonu iza drveća ugledali prve kuće. Vrelo julsko popodne je sve oteralo u skrovišta. Krupni, crni pas ležao ispred prvog dvorišta na koje su naišli. Jezik mu se otegao do zemlje. Ustao je, lanuo jednom, a onda ponovo legao na zemlju.

„Čekaj, a otkud tvoj ćale u celoj priči? Mislim, što nije branio brata?“, pitao je Veljko nakon nekog vremena.

„On se rodio posle“.

„Pa što se baba onda nije vratila i po drugog sina?“

„Umrla na porođaju“.

Ćutali su sve do kuće.

„E, ovo je valjda to“, rekao je Bogdan i otvorio kapiju.

Veliko dvorište se sakrilo ispod visoke trave. Vladala je neobična tišina.

„A čiji ste vi?“, čulo se najednom.

Kad su se okrenuli ugledali su staricu koja im je izdaleka ličila na baštenskog patuljka.

„Ja sam Zavidin“, odgovorio je Bogdan, „Valadinog i Purišinog sina“.

„Čiji?“, ponovila je starica.

„Zavidin!“, odgovorio je Bogdan glasnije, „Došao sam da obiđem kuću i šumu“.

„Aaa, Zavidin! A kako je Zavida?“

„Umro je“.

„A to ti je brat?“

„Partner“

„Kakav panter?“

„Muž, baba, muž“.

„Šta kažeš?“

„Daj, prekini“, uskočio je Veljko“, „Jeste strina, rod najrođeniji“.

„Ako, ako, mladi ste“, odgovorila je starica, „I ja vam dođem neki rod. Moj Sojko i vaš deda…“

„Znam, baba, znam“, prekinuo je Bogdan, „Mi bismo sad da se odmorimo, dugo smo putovali“.

„Ako, ako…“

„Baba, da ne znaš možda kako da stignemo do one kolibe gore?“

„A ne znam ti ja to… A šta ćeš tamo?“

„Da vidim jel mi stric još tu“.

„Šta kažeš?“

„Strica da nađem!“

„A kojeg strica?“

„Predraga!“.

„Ne znam ti ja ko ti je taj… A, Lola! Čula sam za njega kad sam se udala, ali ne silazi ti taj dole. Ko zna da l’ je živ… A za kolibu ti zna moj sin, pitaj njega“.

Kad je starica odmakla, ušli su u kuću.

„Au! Za internet neću ni da pitam!“, rekao je Veljko.

„Nemoj ni za vodu, hahaha“, odgovorio je Bogdan.

V

Tek što su se probudili, neko je pokucao.

„Evo!“, viknuo je Bogdan, a onda se okrenuo k Veljku – „Pređi u drugi krevet“.

„Ne pada mi na pamet!“

Bogdan je odškrinuo vrata. Ispred je stajao muškarac od pedesetak godina s parčetom hartije u rukama.

„Poslala me majka da vam dam ovo“, rekao je i pružio mu papir, „Put do kolibe“.

„Hvala“, odgovorio je Bogdan, uzeo mapu i zatvorio vrata.

„Oblači se, idemo!“, rekao je Veljku kad je ušao u sobu.

Od jutra je ostala samo vlažna trava kad su krenuli k šumi. Bogdan je gledao u papir, okretao ga levo-desno.

„A da uključim Google Maps?“, pitao je Veljko.

„Sigurno, i ukucaj – koliba u šumi“.

Već su stigli do padine. Dole su se prostirali zapušteni voćnjaci, s ožiljcima od vrućine, gore je počinjala šuma. Bilo je prijatnije nego u gradu. Bogdan je razmišljao da bi mogli da provedu tu neko vreme, kad ga je prenuo Veljkov vrisak.

„Krpelj!“

„Gde?“

„Eno, vidi koliki je“.

„Nije to krpelj, idiote“.

„Nego šta je“.

„Kamen“.

Kroz šumu su se teško probijali. Napuštene staze zarasle su u nisko žbunje s velikim crnim trnovima.

„Ti stvarno misliš da gore živi neko?“

„Ne znam“.

„Ja ne verujem. I odakle ti sve te priče?“

„Od ćaleta. Pričala mu baba Dajka“.

Nakon dva sata pešačenja stigli su na zaravan. Drveće je bilo drugačije – kao ga je neko namerno sadio u krug. Oko stabala su rasli žbunovi divljih kupina, kao živa ograda. Kroz njih se probijala staza koja je vodila do čistine. Koliba!

Ispred kuće je sedeo starac. Pogledao ih je, a onda je ušao u kuću. Malaksali od umora i gladi, seli su na uredno pokošenu travu. Nije prošlo mnogo, starac je izneo hranu – paradajz, sir i sušene pečurke.

„Dobar dan“, rekao je Bogdan kad im je prišao, „Ja sam Bogdan, Zavidin“.

Starac se štrecnuo – „Neka“, rekao je kratko.

„Ti si Predrag?“

„Lola“, odgovorio je starac.

„Lola, da. Eto, došli smo da te posetimo. Ovo je moj muž“.

Lola se zagledao u njih. Preko levog oka mu se navukla bela skrama, ali je osim toga izgledao zdrav.

„Ako“, rekao je naposletku. Onda je otišao do vrata, ušao u kuću i – zaključao.

„Deda!“, viknuo je Bogdan.

Tišina.

„Deda!“, viknuo je još jednom. Opet ništa.

Onda je ustao i otišao do vrata. Pokucao je. Tišina. Još jednom. Opet isto. Veljko mu je prišao i zagrlio ga. „Pusti ga. Idemo“.

Dok su se spuštali k selu Bogdan je stiskao pesnice.

„Koji sam ja degen!“, rekao je nakon kraće tišine.

„Pa šta si očekivao? Da ti deda pusti Florence & The Machine i da zaplešete u suzama?“

„Ne seri!“

„Ozbiljno ti kažem, istripovao si. Lud čiča otišao u šumu. Kakvi čobani, kakvi ljubavnici“.

Dok su se provlačili između žbunja Veljko je mislio na zmije, Bogdan na oca. Onda se začula lomnjava. Zvuk je dolazio iz pravca sela. Zaustavili su se. Divlja svinja!, pomislio je Veljko. Bogdan nije mislio ništa.

Na čistinu ispred njih izašao je starac. Visok, krupan. Iznad četvrtastog čela podizao se čuperak bele kose. Na trenutak je zastao, a onda nastavio u pravcu kolibe.

– priča je originalno objavljena na stranicama XXZ magazina, 3.4.2021. https://www.xxzmagazin.com/deca-velebilja

__________________________________________________

MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.

KRATKE PROZE ŽELJKE BAŠANOVIĆ MARKOVIĆ

proza

ŽIVOTNE RADOSTI

Neki su ljudi vikali niz ulicu tog avgustovskog dana na izmaku leta. Vera je stajala uz prozor začešljane kose na potiljku skupljene šnalom od slonove kosti. Rukom je gladila dasku ispucalog prozora koji je već deceniju bio izložen suncu. Sa spoljne strane uz zid kuće ležale su stranice zelenih žaluzina. Vera nije volela mrak, gotovo uvek one su bile u tom položaju i jedino kad bi pala kiša ona bi ih zatvarala. Vera nije volela kišu. Tog jutra bila je neizmerno srećna, gotovo da joj ni kiša ne bi mogla pokvariti raspoloženje. Sećala se retkih trenutaka sreće kada je bila mala i kada bi joj majka za užinu pravila palačinke. Debele i masne, bogato nadevene džemom od kajsija koji je sa uglova curio. Na kraju bi ga prstima skidala sa tanjira i u slast pojela svaki trag sa belog porcelana. Njena majka imala je isto tako beo ten. Uvek joj se činilo da miriše na kajsije kada bi je poljubila uveče pre spavanja. Bilo je to dok je bila baš mala jer je majka umrla pre nego je napunila sedam godina. Na sahrani je padala kiša kao da je neko polivao kofama iz velikih tamnih oblaka. To joj je najstrašnije sećanje iz detinjstva. Otresla je glavom da odagna te misli, grehota bi bilo da tako lepo raspoloženje kvari tužnim mislima. Vratila je pogled na ljude koji su sad stajali u grupi tu niz ulicu. Volela je ovu kuću u malom primorskom mestu. Nasledila je od deke još kad je imala dvadesetak godina. U njenoj porodici niko nije dugo živeo. Moglo bi se reći da su srećni oni koji dožive starost, ali to znaju samo oni koji umiru mladi. Njoj je ove godine šezdeseta i oseća kako joj telo nije više ono što je bilo. Kada padne kiša bole je kičma i sve kosti. Tada se savije u ugao sofe i pokrije dedinom starom dekom koja još miriše na detinjstvo ili joj se to samo tako čini… Ako ni to ne pomogne uzme veliku teglu džema od kajsije i širokom kašikom obilato zahvati svoj zalogaj sreće. Zna ona da to ne bi smela jer ima povišen šećer, ali šta je to u odnosu na osećaj sreće i utehe koju joj to donosi.
Dugo zagledana uz prozor stoji, sve dok i poslednji prolaznik izmučen letnjom vrelinom ne ode kući. Vera nema gde da ode, ona je uvek u kući.

***

SVE ŠTO DOĐE MORA DA PROĐE

Tog dana bila je užasna sparina i sunce je pržilo sakriveno ispod oblaka. Oko podne, Ilija sede na kauč u letnjoj kuhinji, osloni se na naslon sa desne strane i zaspa. Uzalud smo ga budili i tresli njegovo telo, Ilija beše zaspao zauvek.
Bila je sredina leta kad je umro Ilija. Starac od sedamdeset leta, mogao je poživeti još koju godinu, ali ujna požuri da kaže : „Umiru i mlađi, lepa je to starost!“
Celo selo u podnožju planine sjatilo se u kuću još istog popodneva da izjavi saučešće. Ilija je bio od viđenijih ljudi i svi su ga znali. Glas se širio munjevitom brzinom i narod je samo navirao, a strine su kuvale kafe i nasipale rakiju za pokoj duše. Crni Ilija jesenas je pekʹo tu rakiju ne sluteći da će je služiti za njegov parastos.
Skloniše nameštaj po ćoškovima sobe sa ulice, a na sredini staviše mrtvački pokrov na manji sto. Seoski berberin sredio je deda Iliju za tu priliku, štricnuo mu brkove, a kosu zagladio na razdeljak. Kovčeg je bio otvoren tako da su svi mogli da ga vide poslednji put. Ruke su mu bile prekrštene na trbuhu i spazih da nema burme na desnoj ruci. Ujna je uhvatila moj pogled, povukla me za ruku u kraj: “Skinuh je da ga zbog dva grama zlata ne otkopavaju bitange.“ Šapnula mi je na uvo. Ćutao sam, iako sam znao da će je već sutra prodati kao lomljeno zlato u varoši. Nikad je nisam voleo. Bila je od onih žena koje bi svakom našle manu, a da pritom sopstvene nisu želele da vide. Bila je sebična i džangrizava ženetina.
Izneli smo kovčeg nas šestorica braće od ujaka i tetaka. Ćutke i u koloni krenusmo putem groblja koje je bilo iza deda Ilijine kuće, na kraju sela.
Sahrana beše kao i sve druge. Žamor okupljenih ljudi i pevanje opela, panaija u kuglicama i rakija u plastičnim čašama sabili su mi tugu u oči, a ona je kapljala bez ikakve grimase na licu i slivala se niz obraze.
Oni najbliži prijatelji i rođaci došli su na daću pokojniku posle sahrane. Žene su iznosile ovale pune hrane na sto. Nisam mogao ni zalogaj da progutam. Rakija je već nekako klizila. Vrućina je i uveče bila nesnosna pa su se muve nakupile iznad stola privučene mirisom hrane.
Sedeo sam u čelu stola pušio cigaretu za cigaretom i pio, kad je Radiša moj stric seo do mene.
Desnim dlanom tresnuo me je po leđima da sam se nakrivio na stranu.
– Sine moj, nemoj se sekirati badava.
– Vidiš, leto je došlo posle hladne zime, alʹ i ono će proći, ostaće sećanja Sve što dođe mora i da prođe, tako i naš Ilija. Ko se rodio mora i da umre!, završio je rečenicu kao neku odu za dedu.
– Kad se čovek rodi, njemu se odmaʹ otvori rupa u zemlji i čeka ga, dodala je ujna.
Pogledao sam je preko dima cigarete uporno misleći gde li je ta njena rupa da je odnesem do nje.

__________________________________________________________

ŽELJKA BAŠANOVIĆ MARKOVIĆ (1973 Beograd) živi i radi u Beogradu. Objavljuje kratke i satirične priče kao i aforizme na konkursima. Sarađuje sa časopisima. Laureat 2020. godine za najlepšu priču o zavičaju književnog konkursa “Izvor”.

književna premijera: ROMAN NENADA RIZVANOVIĆA “BRODOVI NAD GRADOM”, Naklada Ljevak, Zagreb, 9/2023; ulomak

proza

ŠETNJA

Lola se doselila u Osijek još 1963. godine. Nije bila napunila ni dvadeset godina, a već je sjedila u činovničkoj sobi u novoj višekatnici RO Vodovod na periferiji grada. Stanovala je u djevojačkoj sobi u stanu gdje je živjela teta Lajoš Evica u Keršovanijevoj ulici broj 7 na prvom katu, u kući tiskara Eugena Szeklera. Svaka kuća u Keršovanijevoj imala je ime po poznatoj osječkoj porodici. Voljela je izaći na balkon piti čaj i promatrati kako i na drugoj strani ulice cvjetaju gradske vile poput vrtnog vijenca u uređenom parku. Elegantne gradske vile izvijale su se između stabala dalje prema Vijećničkom trgu, Domu zdravlja i Parku kulture dok se svjetlosni sfumato širio sobom kao na čudesnom akvarelu.
Radio-sat Tesla uključivao se sam od sebe točno u 5 h, a prva skladba bila je poznati šlager koji bi je potaknuo da zakorači nesigurnim pontonom koji je hodnikom vodi u tamu činovničke sobe i Lola je u prozorskom staklu vidjela parobrod kako plovi nad Keršovanijevom, i to baš pravi parobrod s putnicima, mornarima, crnom kovrčom iznad sebe, no kad bi i istrčala na balkon, parobrod bi već bio žurno otplovio. Scena jutarnje plovidbe nad Keršovanijevom ponavljala se skoro svakog jutra, Lola je pomislila da bi isto tako jednog jutra mogla i otploviti i probuditi se negdje u nekoj prljavoj, bučnoj južnomediteranskoj luci. Nebo nad Keršovanijevom bilo je tako nisko i toplo, no možda se jednog dana probudi u Marseilleu i promatra putničke brodice, prekooceanske brodove, remorkere, široke ribarice i sve moguće druge barke. Mogla je zamisliti sebe kako se u staroj luci probija kroz šumu žilavih lučkih radnika, ribara, peljara, montera koji viču i zvižde za njom – gospođice, sigurno se vidimo večeras u café Bovo ili negdje u Starom kvartu ili možda i da se prošetamo zidinama Saint Jeana do katedrale, gospođice, samo recite da dolazite i ja vas čekam, i bili su to teški prodorni i opasni zvižduci koji su fijukali iznad njene glave. Ali i plavo nebo nad Keršovanijevom, prošarano iskidanim bijelim trakama, pjenušalo se poput pjenušca kao u kristalnoj čaši s jagodama.
Na posao je rjeđe išla biciklom, češće pješke i gotovo nikada crvenim gradskim autobusom. Voljela je šetnju i jer su ulice bile tihe, ugodne i namirisane kao u parku i postajale sve ležernije kako bi se približavala periferiji: grad bi prvo olabavio kravatu i raskopčao sako sve dok se ne bi baš raskomotio u bademantil, havajske košulje, šarene čarape i crne kućne papuče. Put od Keršovanijeve do Vodovoda na Žabnjaku bio je jednostavan – na Vukovarskoj bi skrenula u Končarevu i krenula putem stisnutih bucmastih jednokatnica, koje su izgledale kao kolači u slastičarnici. Ta duga ulica zapravo je bila sastavljena od više ulica sa zajedničkim imenom. Prva je završavala na raskršću s Radićevom, kojom je prometovao tramvaj. Na uglu se nalazila zgrada Ortopedske bolnice, vila koja je još čuvala tragove svoje nekadašnje ljepote. Dalje tom valovitom ulicom koračala je kao šumskom stazom i zamišljala koje zgrade nalikuju na koja stabla, i ona je lako sama znala hodati ulicom kao šumskom stazom, i da je grad bio veći, među tim ulicama moglo bi se izgubiti kao u šumi. Izbila je na Zrinjevac, koji je zaista bio park, ranije i sajmište u kojem su rasla stabla javora, i onda dalje ulicom s istim imenom, ali novim zgradama, u kojima je vidjela eukaliptuse i filodendrone. Ulica je završavala na Đakovštini, gdje bi opet ulica s istim imenom protekla pored Šibicare i činovničkih stanova i koja se račvala u mnoštvo pobočnih stazica vidikovaca, prema Čepinskoj cesti, Aninom i Židovskom groblju, ili i dalje prema Retfali, Žabnjaku i upravnoj zgradi Vodovoda.
No bilo je drugih puteva kojima se iz Keršovanijeve moglo doći do Vodovoda. Izašla bi na Vijećnički trg – koji je trebao biti novi centar grada, zaobišla zgradu Doma zdravlja, prešla preko Bulevara kod tramvajske stanice i istočnim rubom Parka kulture izašla, u prolazu između VK-a Iktus i NK-a Elektra, na Dravu. O, kako je divno i čarobno dočekati jutro na rijeci Dravi i hodati zvjezdanom stazom sve do Golubarnika i Zimske luke, u kojoj su se uljuljuškali čamčići i brodice, popeti se do Trga slobode i Cesarčevom lakim korakom prema Šibicari. Trg slobode bio je lak cilj i kad bi Bulevarom pored secesijskih vila krenula prema kinima Papuk i Crvena zvijezda i produžila dalje Strossmayerovom, sve do Rokove crkve pa Dubrovačkom – gdje se grad već pretvorio u varošicu – prema Končarevoj i Vodovodu. Ponekad bi krenula na Vukovarsku, koja bi se nakon Gajevog trga pretopila u Ulicu Republike, na kiosku Slobode kupila kiflu i jogurt i krenula na posao. Osijek se ispružio longitudinalno uz tok rijeke Drave, što je bio najlakši, ali ne i jedini način. Gradski život ispresijecao je urbanističke planove. U tom longitudinalnom slijedu samo se jedna avenija uspjela probiti s istoka na zapad, dok se dugoj središnjoj ulici – Ulici Republike – ispriječila zelena višekatnica i začepila tok , no zato se, baš kao u živom organizmu, Končarevom moglo probiti transverzalno, poput čestica koje titraju okomito i šire se u smjeru širenja vala nošene nekim tajanstvenim izvorom energije.

***

“Nenad Rizvanović pisac je sjećanja i pisac je Osijeka, grada svoga djetinjstva i mladosti, koji dokumentira na jedini način na koji uistinu nastaje književnost – njegovim ljudima. Plan grada tako je iscrtan tijekom jedne ljubavne veze, a onda i životom jedne obitelji. Nostalgična je to šetnja od ledine gdje samo što nije niknuo Sjenjak do terase Hotela Royal, preko Trga slobode pa duž Ulice Republike, koja se nekada nije zvala tako – a mogla se zvati i drugačije, imenima kojima su se zvale mnoge ulice u Osijeku, imenima koja prizivamo kada govorimo o nekom drugom, možda boljem gradu. Rizvanovićev nam Osijek tako postaje bliskim iako ne poznajemo ni ta mjesta ni to vrijeme, kada su nad njime mogli ploviti brodovi. I kada je Frank Sinatra sjedio na terasi Hotela Royal.” – Ena Katarina Haler

“Brodovi nad gradom intimni su, melankolični i osječki onoliko koliko je to i Trg slobode, Rizvanovićeva knjiga mikroproznih fragmenata, ali i neke druge njegove knjige. Možda i sve, samo na različite načine. No korak od ‘prozoida’ do romana velik je i taj je korak svjesno i uspješno učinjen. Nije ovdje riječ o klasičnom Bildungsromanu, premda itekako ima njegovih naznaka, niti o nostalgičnim zapisima o boljoj prošlosti, što opet ne znači da nema sentimenata. Pripovjedača kao pravog flâneura vodi intuicija, percepcija mu je subjektivna i raspršena, doživljaji simultani. Ne hoda utvrđenom osječkom rutom, za njega je grad šuma simbola povijesne, obiteljske i osobne memorije i zato: Bacite plan grada! – rekao bi vam i Walter Benjamin. Ovo je roman koji nevidljivom kamerom bilježi i skladno spaja toponime i intimne krajolike, vremenske kapsule i esekerski bedeker, kaos stvari i muzej djetinjstva. Mapiranje je to svijeta u kojem postaje doista nebitno je li Sinatra viđen u osječkom Hotelu Royal, sve dok se to dobro upisuje u sjećanje, a ono može, ponekad i treba, biti iracionalno i nadrealno. Intimno, ovom me knjigom Rizvanović podsjeća na to kako smo se jednom ‘osjećali udobno u panonskom gradu, na kraju svijeta’ i kako je svijet bio ‘lak, jednostavan i pun sadržaja koji nam se dopadao’. I manje me zanima žanr, postupci, dokumentarizam i autofikcionalizam, samo želim zaviriti u Keršovanijevu ulicu i provjeriti plove li tamo, rano ujutro, još uvijek brodovi svojim tajanstvenim rutama.” – Jagna Pogačnik

_____________________________________________

NENAD RIZVANOVIĆ (Osijek, 1968.) Završio je studij hrvatskog jezika i književnost i južnoslavenske književnosti na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu te doktorski studij Društvo znanja i prijenos informacija na Filozofskom fakultetu u Zadru. Književnu kritiku i prozu objavljuje od 1985. Uređivao je novina i časopisa, tribinu Književni petak i Festival A. književnosti. Danas radi kao urednik u nakladničkoj kući. Dosada je objavio slijedeće autorske knjige: Trg Lava Mirskog (2001), Dan i još jedan (2003), Zemlja pleše (2006), Sat pjevanja (2009.), Valceri iz Translatanije (2018.), Longplej (2020.) i Stvaranje čitatelja (2020.).

KRATKA PRIČA MIRJANE MRKELE: FARBANJA

proza

Prišli smo pultu za pregled prtljage: B. sa slušnim aparatom i ja sa silikonom u križima, hodajući ravnom stazom, a kao da idemo po uzbrdici. Tada nas je zadesila prva nevolja, ona s farbom. Kontrolori očekuju svašta, pa ipak se iznenade ako je u pitanju dvoje staraca. Čim je netko star, to je njegova glavna definicija. Rod i spol pomalo postaju nevažni, starac ili starica — svejedno je.
Mislim, većini je svejedno. Meni nije. B. se u mome životu pojavio kad sam prevalila šezdeset i petu. Sve me je bilo načelo: poslovi, virusi, razočaranja i nepovoljne okolnosti. A onda me je on pozvao u borbu. Zapravo mi nije ni ponudio različite opcije. Samo je rekao:
— Mi to možemo!
Mogli smo, možemo, čak i nakon što su nas ulovili. Nisam skidala pogled s policajčeva lica, pa sam uvrebala titraj podrugljivog osmijeha. Bljesnuo je i nestao, kao odsjaj ribljih krljušti među valovima. Osramotili smo se, oni misle da smo se osramotili. Zaboravili su, ako su ikada znali, da se najslađe smije onaj tko se smije posljednji.
Dizalom se odvozimo na odgovarajuću palubu, pronalazimo svoju kabinu, ulazimo i smijemo se. U prtljazi su nam pronađene i zaplijenjene dvije limenke cinober boje. Međutim, rukavice i četke su u drugoj torbi, a načinili smo i popis od preko stotinu prodavaonica u kojima ćemo nadalje kupovati.
S B. mi je divno. On mi govori nježne riječi koje sam cijeloga života željela čuti, pruža mi sigurnost, razumijevanje i podršku koju sam oduvijek trebala. On je muškarac mog života, s naglaskom na riječi muškarac. B. ispunjava svaku moju želju. Ako ne stvarno, onda u mašti. Zato sam, kad me je pitao kamo bih putovala, bez ustezanja izjavila da želim na put oko svijeta. Moj dragi je popravio položaj progresivnih naočala koje su mu klizile niz nos, promijenio položaj koljena koje ga je boljelo i postavio mi potpitanje:
— Kruzerom?
Nemam dobro mišljenje o kruzerima. Ekipa potplaćenih mladih razvratnika povraća nad hrpom oglodanih kostiju na lagašnom, blještavo bijelom tanjuru zvanom brod za krstarenje. No B. mi je rekao da o kruzerima, kao i u biblijskim knjigama, svaka tvrdnja ima svoju suprotnost. Osim toga, B. i ja na svaki zajedno proveden dan gledamo kao na novu premiju.
Razmotrili smo ponudu, prodali jedan od triju stanova koje smo imali i rezervirali kabinu s balkonom. Kad se termin približio, platili smo cjelokupan iznos, prodali auto pa još tovar nepotrebnih stvari, drugi stan iznajmili na četiri mjeseca i stigli u luku polaska. Na jednoj zapuštenoj ogradi, u bezimenoj uličici, ostavili smo svoju prvu poruku:
KAD TI SMRT DOĐE 🔔
RECI JOJ NE 😣 😁
NISAM JOŠ DOVOLJNO STAR!
Za B. i mene to je zaista tako. I ne samo što smo živi, nego ćemo i ploviti. Naš brod je prekrasan. Gledali smo na videu, vidjeli smo kad smo se približavali. No meni su ljudi ljepši od stvari, a ideje su mi ljepše od ljudi. Ideja plovidbe više mi se sviđa od ma kojeg plovila i ma kojeg od 2594 putnika na ovome kruzeru. B. me zadirkuje. Laže da je mislio kako ga volim više od svega.
– O ne! – veselo se branim – silno te volim, ali tvoju sreću volim više nego tebe.
B. kaže da će biti sretan ako netko pročita našu poruku. U početku smo razmišljali o pismima u boci. Odustali smo – staromodno je. Zatim smo zamislili naša imena u crvenome srcu – ugrebana objava ljubavi urbi et orbi. Možda bi nas to zadovoljilo da smo maloljetni. U ono doba smo tako raskrinkavali svoje drugove ili smo se samo potpisivali, a netko bi uvijek dodao: Imena luda nalaze se svuda. Najzad smo odlučili pisati po zidovima. Poručit ćemo svima nešto značajno, ne o sebi osobno, ali ipak naslonjeno na naša iskustva i naše osjećaje.
Prijateljica mi je savjetovala neka pripazim jer da je B. bećar, opsjenar i diabolos. I da bih trebala provjeriti nije li perverzan, jer nekako, nešto joj ne paše. Odgovorila sam neka se ne brine. Nestašan možda jest, maštovit i zavodljiv, ali ne uzima moju slobodu nego samoću i monotoniju, a od ognja strasti ionako su nam preostale samo nekolike iskrice.
Dogovorili smo se, dogovaramo se. Nadamo se ostaviti svoj trag u lukama diljem svijeta. Brodska sirena se oglašava. Stojimo na balkonu i pogledom se opraštamo od obale pa ulazimo u kabinu. Zimska je večer, toplo smo odjeveni, no ne namjeravamo navući prehladu ni pojačati reumu. Nema ni ljenčarenja. S nama su tisuće ljudi kojima bismo mogli kazati nešto lijepo. Recimo, o ljubavi. Upoznavat ćemo se i razgovarati.
Kasnije treba smisliti novo djelo, načiniti skicu, izrezati šablonu. U tu svrhu nosimo paketić skalpela i podlogu za vježbanje. Prvi, letimičan pregled brodskog inventara kaže nam da ubuduće neće biti teško opskrbiti se nekakvom zgodnom prostirkom. U takvu stvar urezujemo slova i slike. Eksperimentirali smo različitim sječivima, ali kirurški skalpel je nenadmašan. Na licu mjesta razmotamo, svatko pritisne svoj kraj, a drugom rukom ispunjava praznine. Zatim sve upotrijebljeno bacamo u smeće. Prvi put smo bili učinkoviti, iako uz dobar ostatak dnevnog svjetla. Čini se kako će dan i nadalje biti naš veliki neprijatelj jer većinu luka napuštamo pri zalasku sunca ili neposredno nakon zalaska.
Drugog dana krstarenja sunca uopće nema. Satima lijeva kiša nošena vjetrom. Ne silazimo na kopno. B. me pita što mislim otkud tolika voda. Ja ne mislim, ja znam: to su suze žena koje je ostavio. B. se smije i kaže da on nije ostavljao nego je bio ostavljan. Nisam naivna, znam da se nikada ne govori sve, no samo klimam glavom.
A kiša nam ne bi trebala smetati u nekoj klimi ugodnijoj od europske. Kao da me sunce već obasjava kad mislim na karipski grad Willemstad, na portrete, murale, oslikavanje prozora, festivale ulične umjetnosti i sav šušur koji uz to ide. B. nije romantičan kao ja. Njemu su najvažnije poruke kojima se Curacao ponosi. Primjerice: Život je lijepa borba, ili: Emancipiraj se od mentalnog ropstva, ili: Jak muškarac, žena još jača. Uz napomenu da je B. uvijek u pravu, dodajem eksplicitnu mudrost koja se iščitava iz čuvenoga murala o zaljubljenim pticama: istinska ljubav podrazumijeva slobodu i poštivanje tajni.
B. iscjeliteljskom gestom spušta dlan na moje kalcificirano rame i kaže:
– Ptičice, to o tajnama si dodala, ali dobro zvuči! Hajde da tako napišemo u Marseilleu!
Sljedećega jutra u Marseilleu ni traga kiši. Odmah po izlasku iz broda raspitujemo se za najam bicikla. Vjerojatno opet ima podrugljivih pogleda, no ovoga puta ne obraćam pozornost na to. Drugima, pak, nije zanimljiva moja desna ruka, samo lijeva koja se uvija oko B-ovog lakta. A desnica bi me mogla odati jer njome lupkam po sportskoj torbi u kojoj je šablona — tekst i dvije ptice u letu nad zapjenjenim morem. Kupit ćemo bijelu i plavu boju pa ćemo kombinirati. Crnu sigurno ne.
Marseille je pogodan za ljubav, slobodu i uličnu umjetnost. Unaprijed volim Marseille, njegov lučki metež i njegov mediteranski štimung. Preuzimamo bicikle dogovarajući se kamo ćemo prije. Želimo vidjeti ronioca s kornjačom, hobotnicu u kuhinji, čuvene portrete, mnogo šarenih papiga te još bezbroj bezimenih djela. Ne sumnjam kako će se naći neki kutak i za naše djelce.
Ljubav bi morala podrazumijevati slobodu i poštivanje tajni, šapćem sebi kao mantru. B. ne čuje ništa ako mrmljam, ali sad to nije važno. Uvjerena sam da cijelo moje tijelo opisuje kako se osjećam. Zabacujem torbu, hvatam se upravljača, stopalom napipavam desnu pedalu. Neki muškarac bujne crne kose priječi mi prolaz. Strijeljam ga pogledom pa otvaram usta kako bih mu rekla svoje, no on praska brže od mene.
— Bijedni B.! — izgovara taj čovjek znatno povišenim tonom – Dosta s farbanjem! Reci ovoj ruini da sam ja tvoj muž i da je kraj vašoj revitalizaciji.

__________________________________________________

MIRJANA MRKELA rođena je 1955. Živi u Zadru i osim udruge slijepih, članica je nekoliko spisateljskih udruga.

KRATKA PRIČA BILJANE KOSMOGINE: LJUBAV U AFRICI

proza

Vanjina ispovest je zvučala nestvarno, na granici fantastike. Da je ne poznajem, mislila bih da izmišlja. Vanja i ja smo bliske prijateljice, ne viđamo se često jer je stalno van zemlje, ali kad je tu, uvek nađem vremena da saslušam njene probleme. Ona je fina, vrlo kulturna, zgodna i sposobna cura, ali je sklona stresnim, turbulentnim vezama, fatalnim privlačnostima i devastirajućim raskidima, zbog čega je pomalo sažaljevam. Ljubav je neizbežno dovodi do pucanja po svim šavovima i nemogućnosti zdravog rasuđivanja, tako da uvek ostane slomljena, nesvesna svojih mazohističnih postupaka, jer se nepogrešivo vezuje za potpuno pogrešne osobe. S druge strane, s biznisom je uvek imala sreće.

Vanja je u svojstvu menadžerke prodaje sklopila ugovor sa renomiranom švajcarskom kompanijom koja se bavi drvnom industrijom i mehanizacijom po celoj Africi, te je tako pre tri godine srećno dočekala i hrabro iskoristila priliku da napusti Balkan, otarasi se bivših veza, i preseli u Afriku, tj. Akru glavni grad Gane. Po dolasku je shvatila da ni tamo ne cvetaju ruže, ali je od firme dobila ekstra konforni smeštaj i razne benefite, a ubrzo i unapređenje. Vanja je otpočela život na visokoj nozi, upoznala je kulturu i običaje Gane, super je zarađivala i još bolje se provodila. Smestili su je u prekrasnu kuću sa baštom i bazenom, gde je imala kompletnu poslugu: kuvaricu, bedinerku, vrtlara i šofera po potrebi. Radila je naporno tokom nedelje, a vikendom odlazila u elitne noćne klubove, kao što bi i svako normalan na njenom mestu. Ali, srećnica je, jedne noći, na raskalašnom partiju u prestižnom gradskom klubu prepunom belaca, biznismena i diplomata, upoznala prelepu crnkinju Lindu.

“Ugledala sam je na podijumu za ples kako igra i odmah sam za njom poludela. Linda i ja smo vršnjakinje, ali ona izgleda moćnije od Tajre Benks, Naomi Kempbel i Iman zajedno, mada tamo ima izuzetno atraktivnih crnkinja na svakom koraku. Ponudila sam je pićem, otišle smo do šanka, i od tog trena smo postale nerazdvojne. Linda nije krila da je eskort dama, da zarađuje pružajući seksualne usluge, ali to me je na izvestan način privuklo. Posle dugih mesec dana apstinencije, hitno mi je bio potreban seks, a ona je rekla da će mi rado posvetiti ostatak noći i da će joj promena vrlo prijati, jer dugo nije bila sa ženom. Linda je pametna i proračunata do srži, ali je isto tako neodoljiva, strastvena i senzualna, izverzirana da se u seksu predaje bez zadrške i od svakog izvuče maksimum. Te noći mi ništa nije naplatila, rekavši da joj odavno nije bilo lepše sa nekim. Bila sam ošamućena od svih tih orgazama, zbog kojih sam se narednih dana dovela u stanje totalne opčinjenosti, pokornosti i zavisnosti.

Nije mi smetalo što Linda ima troje dece od tri, pet i sedam godina, sa različitim tipovima. O njima su se starale njena majka i sestre. Sledećeg vikenda sam je preselila kod mene, jer nas je obuzela nesavladiva strast. U Gani je istopolna ljubav stigmatizovana, kriminalizovana i još uvek nezamisliva. Gde god je bilo potrebno, držale smo se priče da je ona moja asistentkinja, prevoditeljka i sl, mada je tamo zvanični jezik Engleski. Možda smo i bile sumnjive, ali smo se uglavnom kretale u belačkim krugovima Evropljana i Amera, gde predrasude nisu tako upadljive, iako su zluradi tračevi mojih kolega često stizali do mene. Moj šef je bio prijateljski i zaštitnički nastrojen. Savetovao me je da se manem ćorava posla, ali sam ja bila odlučna u svom izboru, rekavši da mi je Linda neophodna za komunikaciju i snalaženje u Akri.

Linda i ja smo imale sigurnu bazu kod mene, stalno smo izlazile, pile šampanjac i vodile ljubav neumorno. Posle naših početnih neslaganja i svađa, orgazmi su nam bili još žešći i češći. Znala je da mi tokom noći priredi uzastopne seks seanse, posle kojih sam bila mirna i poslušna, kao začarana. Iako sam na nju više trošila nego na sebe, ubrzo je otpustila moju sobaricu i baštovana, da bi nam više novca ostalo za izlete, putovanja, restorane, hotele, zabave na Labadi Biču i druge skupe stvari. Linda je sa mnom manipulisala kao sa dresiranim kučencetom. Prema meni se postavila kao gospodarica, a svako moje kolebanje ili otpor je obesmišljavala. Često me je optuživala i za rasizam, što je bilo suludo. Uskoro su usledili i njeni ničim izazvani napadi besa i ljubomore, znala je i da me fizički napadne, ali sve to mi je prijalo, bilo nam je fantastično. Nekada smo po ceo vikend ostajale kod kuće, da bi se mazile, slušale muziku i gledale filmove. Čak smo povremeno i njenu decu dovodile kod mene, što je bilo jezivo naporno, ali tad bi nam u pomoć priskakala bejbisiterka, koju sam naravno ja plaćala, da bismo mogle da odemo u noćni klub bez griže savesti. Bila sam njena sponzorka ali i služavka u isto vreme, jer je Linda počela da dominira svakom situacijom, a njeni bezrazložni napadi besa i ljubomore, potvrđivali su sve više duboko ukorenjenu patologiju.

“Videla sam kako gledaš onu malu Francuskinju, ako vas uhvatim zajedno mrtve ste!” – pretila mi je. Više nisam smela ići bez nje ni u super-market. Želela je stalno da kontroliše moje kretanje, kao i nova poznanstva, a naročito novac. Naš se odnos polako pretvarao u košmar.

Linda je potom prestala da se bavi prethodnim poslom, promenila je broj telefona i zaklela mi se na vernost, što mi je u početku laskalo. Mada nisam bila sigurna šta tačno radi dok sam ja na poslu. Tražila mi je mesečnu apanažu od petsto dolara za njenu porodicu, na šta sam pristala jer im je rekla da radi za mene. Znala sam da u Gani trećina stanovništva preživljava sa jednimipo dolarom na dan. Par puta smo otišle u kurtoaznu posetu njenoj porodici, posle kojih bi nas njena majka svaki dan zvala telefonom i gušila svojim pričama o nestašnoj deci i teškom životu. Ubeđena sam da nas je nanjušila, ali je matoroj jedino bilo važno da dobro jede i popije svojih petnaest piva dnevno. Njena ćerka je ipak bila viša klasa u odnosu na nju, pa je zato uz šampanjac i seks preferirala zlato i dijamante. Nikome ranije nisam toliko zlatnog nakita poklonila. Naši godišnji odmori su me koštali čitavo bogatstvo. Putovale smo u Gvineju, Burkinu Faso, Liberiju, Obalu Slonovače, Etiopiju. Obišle smo pola zapadne Afrike za tri godine. Ja sam volela da surfujem i idem na safari, dok se ona sve vreme, što nisam mogla ni da naslutim, bavila krijumčarenjem dijamanata.

Pre tri nedelje, posle predivnog zajedničkog vikenda na Kenema Beachu u Monroviji, glavnom gradu Liberije, letele smo za Akru i sletele na KIA aerodrom. Kad smo ušle u aerodromsku zgradu, primetila sam da sam zaboravila ajped u avionu, i uspaničena sam se vratila po njega. Linda je ne sačekavši me, otišla na pasošku kontrolu. Uspela sam da pronađem svoj gedžet zapao između sedišta. Srećna, krenula sam ka graničnom prelazu, kad u trenu spazih kako dva policajca odvode Lindu na pretres. Ona je galamila i psovala, protestvujući što je bezrazložno privode. Utvrdilo se da je sa sobom u postavi push-up grudnjaka nosila petnaest desetokaratnih neobrađenih dijamanata. Uhapsili su je i odveli u zatvor, gde je i danas. Verovatno će je teretiti za internacionalni kriminal. Čeka je petnaest godina robije zbog nekoliko kamenčića. Što je najluđe od svega, Gana je zemlja iz koje se švercuju dijamanti, a ona ih je krijumčarila iz Liberije u Ganu. Možda ih je prenela iz Gane, ali nije uspela da ih proda, ili nije uspela da se nađe sa kupcem, ili su joj smestili igru. Ništa o tome ne znam da bih mogla išta zaključiti, to nije moj svet. Njena majka je bila ubeđena da sam i ja u sve umešana. Zvala je svaki dan da mi preti. Zamisli kakva je to luda babetina!

Vanja je zaronila lice u šake i zaplakala na sav glas.

– Auh, Vanjice moja mila, šta si ti sve preživela. Ali nema mesta očaju! Zar nije divno što si nam se vratila i ostavila ceo taj horor iza sebe. Zašto sad plačeš? – sela sam do nje i zagrlila je.

– Volim je! – rekla je Vanja skrušeno kroz jecaj.

– Pa ti nisi normalna ženo! Zar nisi rekla da te je stalno iskorišćavala i nipodaštavala?

– Jesam, ali je ipak volim! Ne smem da dozvolim da trune u zatvoru! – ridala je Vanja.

– Pa šta možeš odavde da uradiš kada vas sad deli skoro 5.000 km? – pitala sam je.

– Prodala sam na brzinu moj stan na Dorćolu, ispod cene, za 60.000 evra. Treba mi 15.000 dolara za kauciju da Lindu odmah izvučem iz zatvora, 20.000 za advokata i 20.000 za podmićivanje. Taman će mi toliko ostati da agenciji isplatim 3% provizije, odem tamo i sa njom se vratim ovde, makar dovela i njenu decu. Šta mi drugo preostaje kad se ludački volimo. Nemam izbora.

– iz zbirke kratkih priča “KRUG DOJKE”, Rende, Beograd, 6/2023. –

***

“U pričama Biljane Kosmogine spojeno je naizgled nespojivo: politički angažovano i mondensko, „new age“ klasna svest i blazirani čik-lit, subalterni i nobles likovi. Jezička invencija u parodiji i pastišu trendovskog, urbanog slenga čini da se izbegne knjiška nategnutost a ispliva topla lakoća bizarnosti predstavljenog sveta. Iako nastaju većim delom kao konceptualne blasfemije ili narativni skandal-performansi, njene priče su uvek napisane sa dobrim razlogom i klasično zanimljivom temom. Autorkina kvir inspiracija duhovito prekoračuje i kvir očekivanja budući da potentni i nagli sižejni preokreti postaju čak i logični u svojoj uvrnutoj funkcionalnosti. Kosmogina ovom knjigom, bez kanonskog književnog zazora, još jednom dokazuje da je pornografsko samo jedan od trajnih vidova ispoljavanja estetskog i da se dobra priča mora osetiti u dubini tela.” – Igor Perišić

_________________________________________________

BILJANA KOSMOGINA je multimedijalna umetnica prisutna na balkanskoj kulturno-književnoj i aktivističkoj sceni više od dve decenije. Bavi se književnošću, performansom, fotografijom i novinarstvom. Piše za književne časopise i web-portale širom regiona, dobitnica je četiri literarne nagrade – tri za prozu, jedna za poeziju. Zastupljena je u tri antologije srpske proze prevedene na italijanski, nemački i albanski. Zbirku priča F-book objavila je 2009. Njena poezija prevedena je na albanski jezik 2015. u časopisu Lirinđa, a tekstovi su joj publikovani i u mnogim koautorskim zbirkama, časopisima i zbornicima. Krug dojke je njena druga samostalna zbirka priča, izdavač Rende, Beograd.
Dobitnica je sledećih nagrada: Srpskog društva za naučnu fantastiku 2000. za najbolju SF priču objavljenu u 1999. godini (Hilandarska maja iz zbirke grupe autora “Nova srpska OFF i SF priča”), nagrade za esej “Transvestizam kao individualna različitost” 2003. godine na konkursu “Ulaznica” Gradske biblioteke u Zrenjaninu, prve nagrade za priču Porno Star na regionalnom konkursu za najbolju queer priču Queer Zagreb 2004. godine, i nagrade konkursa Kulturnog centra Rex iz Beograda za najbolju aktivističku poeziju 2021.
Kosmogina je predstavila mnoštvo performansa izvodeći ih samostalno ili grupno na književnim, feminističkim i queer festivalima. Njen rad je zasnovan na borbi za ženska i manjinska prava, propitivanju rodnih i polnih identiteta, kao i nemilosrdnoj kritici političkog sistema i patrijarhalnih odnosa u društvu.

KRATKA PRIČA ALEKSANDRE ĐORĐEVIĆ: THERE’S NO PLACE LIKE HOME

proza

Kad smo se vratili kući, u Srbiju, imala sam sedam godina i nije mi bilo jasno zašto moram da ponavljam prvi razred kad sam ga završila tamo sa najboljim ocenama i pohvalom. Mala Kanađanka, tako su me zvali dečaci četiri godine stariji od mene dok su mi izbijali olovku iz ruke na časovima engleskog. Isti ti dečaci su se sada rasuli po svetu; poneki je (za)ostao i veli jutros u prodavnici – Kanađanka!? – ruka mu poskače – Pa zar nismo mi bre zajedno išli na jezik, izrode mali? Sada sam Nemica – odgovara moj balkanski šarm. Napuštam radnju, a prati me miris vrelog hleba i pogled dečaka na čijim prednjim zubima podrhtava: th…th…th…
Sećam se porodice ježeva koje smo noći pred odlazak sestra i ja posmatrale uokvirene maminim laktovima. Nosila nam je glave na kukovima kô dve lubenice, a mi upalile noćni vid ne bismo li prebrojale mlade. Brzo ćemo se vratiti, jelda? – ispada glava moje sestre iz rama dok traži oči naše majke. Majka je zagledana u ježeve i klima negde u mrak dok joj niz obraze klize suze. U pozadini je naša kuća, upaljena zajedno sa televizorom i glasnim srcima babe i dede, koji će nas pred sam polazak okititi peškirima, ćebadima i stolnjacima. Lice će nam prekriti vlažnom čežnjom, a u uši ubaciti slova da nikad ne zaboravimo odakle smo.
Tata nas je čekao na aerodromu i poklonio nam dve Kanađanke proizvedene u Kini. Oči su mu bile pune bombona pa nije mogao da govori – T…da…kako…moje princezice… Poslednju je zagrlio mamu. Dugo je mirisao njenu kosu dok smo mi tražile sličnosti i razlike sa našim dvojnicama, plavušom i brinetom, još uvek ošamućene od ružičastog neba u koje se utopilo sunce ko jagoda u puding od vanile.
Sećam se i kad nas je mama odvela kod Mrs Baker, čije su se devojčice ljuljale u šarenom pop-up dvorištu iz slikovnica, u kom su deca imala kuće na drvetu i velike kudrave pse koji su ih zimi vukli na sankama. Smesta su se zaustavile i fiksirale naša izdrljena kolena. Zemlja se zatresla kad su skočile obema nogama na tlo i progrgoljale nekoliko fraza. Sestra i ja smo se ukopale u mestu držeći Elizabeth i Chelsey (plavuša i brineta su sad već imale imena) ispred naćih noseva ne bi li nas zastupale. Devojčice su počele da se kikoću i upiru prstom u nas, pa u njih. Elizabeth i Chelsey su klonule. Ništa nam nije vredelo vežbanje ispred vesterna u kom je tata ubijao Indijance, kad smo prevrtale ‘r’ po ustima dodajući još nekoliko konsonanata, a zatim ga ispljuvavale: ja zajedno sa mlečnim zubima, sestra sa cuclom.
Tri godine kasnije, kad je rat zapretio da će ubiti Srbina u mom ujaku i Hrvaticu u mojoj majci, Zagreb i moj grad na Savi započeli su hladni rat. Pisala su se pisma i prenosili pozdravi dok i oni nisu otežali od suza i psovki. Sestri i meni su falile reči. Šta je to rajf? – pitala bih – a zatim nastavljala igru. Tvoj deda je Hrvat – reklo bi poneko dete iz sporedne ulice – a mame i tate su dodavale – Da, al’ on je dobar Hrvat. A zašto je on dobar Hrvat? – pitale bismo sestra i ja – Je l’ ima i loših Hrvata? Zato što je iz Bosne – dokotrljao bi se nekad kliker nekog dečaka u naše devojačko društvo.
Nedostaje mi deda. Čekao je svoju ‘ponavljačicu’ ispred škole objašnjavajući komšiji da se u Kanadi u školu kreće sa šest godina, a ja sam upravo napunila sedam tako da sam sasvim ravnopravno pošla u prvi razred. Srknula bih sok od višnje na slamčicu klateći nogama na klupi ispod breze dok bi komšija pitao – Govori li engleski? – ko da nisam tu. Zatim bi gledao kako pijem sok kô da sam kakav eksponat, a dedi bi se tresao stomak dok bi suzbijao smeh i šlajm istovremeno. Kad je umro, sestra i ja smo se pitale kako to da rat ubija dobre Hrvate bez puške i noža. Mama, je l’ deda bio poslednji dobri Hrvat? – insistirale smo. Kad je umrla i naša srpska baba, od posledica (hladnog) rata, koji joj je zaledio sina, ostao je sok od višnje. I hrvatski i srpski bili su podjednako slatko-kiseli.
Mnogo godina kasnije zaljubila sam se u nemačke manire jednog Srbina. Na fakultetu sam na trapezu prevrtala glasove engleskog alfabeta žonglirajući sa nemačkim vokalima i diftonzima. Odakle si, pitali bi, nakon što bi shvatili da mi i pored dvadeset šest glasova nedostaju reči. – Iz Hrvatske? – Ne, iz Srbije. Izgledalo je da većina nije savladala razlike između Hrvata i Srbina, ponajmanje mi, katapultirani iz balkanskih topova. Dovoljno daleko od žarišta bombi, grlili smo se u strahu i zvali našima. Bodlje su bile opasne samo za one oko nas, koji nisu poznavali trideset glasova naše azbuke.
Idem Šorom srećna što se nije promenio kao moja ulica platana. Fasade se i dalje krune kô kora hleba, trava izbija iz polupanog betona, platnene patike dečaka dižu prašinu. Ne znam šta me više plaši kad se vraćam kući – da se ništa nije promenilo ili da se sve menjalo, bez mene, i da su se potomci porodice ježeva iz mog detinjstva razbežali na sve strane. Želim dobar dan apotekarki od koje sam sinoć podigla lek za uvo. Dopada mi se moj kraj kad isključim glasove.
Sinoć je u hitnoj pomoći noć bila lakša nego u ostatku sveta. Retkost. Hladni oblak zaseo je na kafi iznad Save. Dva tehničara razgovaraju na ulazu.
– Ma koji, bre, Marjanović! On je igrao za Divoš. Ovaj ti je Piksi, kad ti kažem.
– Izvinite, je l’ treba da se javim na recepciji?
Ruke su im u vazduhu, jedno koleno u kombiju.
– Ma uđi samo, sa’će te pozvati unutra.“
Gazim meko svojim papučama za plažu preko šljunkovitog poda zelenog hodnika. Isti je kao kad sam bila mala, možda nešo više istačkan, sa redom vrata koja su prefarbana po deseti put. Kao da se i ona preznojavaju, požutela od dima, koji je sad zabranjen, a ostao je u nama.
Kad sam bila dete ovde je bio zubarski dispanzer i tu su nam vadili korenje bez anestezije. Tek kasnije Amerikanci i Nemci su nas anestezirali, ali svako leto kad se vratim kući, ono se ponovo primi.
Proviruju jedne naočare. „Ajde“. Pokoravam se onako kako sam naučila u školi i preko šljunkovitog poda prelazim razdaljine od školskih dana do danas. Dva dečaka i devojčica vrte se na svojim stolicama i igraju lekara i medicinskih tehničara.
– Izvinite, ja nemam knjižicu. Platiću pregled – istrčavam pred njih.
– Ma pusti to, nego daj nam nešto. Imaš ličnu kartu?
Lekarka kucka olovkom o zeleni sto koji je isti kao školska klupa iz moje osnovne škole.
– Trebaju nam podaci, samo to.
– Muž će doneti, evo otišao je već. Je l’ možete samo da mi pomognete, a ja neću nigde dok on ne dođe.
Reči su na srpskom, al’ osećam kako iz meni cvili mala Kanađanka. Ime – ćutljivi maršmelou tehničar zapisuje, pita, zapisuje ne obazirući se na moja objašnjenja. Lekarkini prsti već igraju kolo po mom vratu, Naočare nestaju, pa se pojavljuju u trenutku dok moje uši svetle na pozornici. – Ništa ne brinite, šumi kroz kosu do ušiju – spoljna je upala.
Jeleke su zamenili crveni prsluci oivičeni neon žutom.
– Jeste bili na Savi? Hoće to od vode…ako ste kvasili glavu.
Prihvatam recept i opet pitam – A pregled, koliko košta? Naočare ustaju, napuštaju lice koje kaže – Kuća časti – i razvlači se u red dečaka u belim dresovima iz Ulice platana koji se gurkaju i istiskuju jedan drugog. Kuća mi odzvanja u ušima. Nisam sigurna da sam dobro čula. Pružam ruku, utrnula, bodlje se opuštaju. – Zar nismo mi…? Svetle smeđe-žuti klikeri dečaka moje ulice, isti oni koji su se kotrljali niz moj radni list na časovima engleskog. Svetle kao mesec iza putujućih sivih oblaka.
– Aleksandra, je l’ tako? Na usnama podrhtava Kanađanka, buni se Nemica, Srpkinja pušta suzu. – Pa ti si naša, odmah sam te prepoznao.
Sava mi je u ušima i plašim se da je izbacim. Na jednom sasvim malom ostrvu u unuštrašnjosti moga uha, prepiru se Kanađanka i Nemica, dok ih Srpkinja posmatra iz svog čamca, gluva za ostatak sveta.

______________________________________________

ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ rođena je 2.8.1984. u Sremskoj Mitrovici, rano detinjstvo provela u Kanadi, završila prvi razred u Torontu, gimnaziju u Sr. Mitrovici. Diplomirala na italijanistici 2008, završila master studije sa fokusom na lingvistici 2009. Naredne godine upisala engleski jezik i književnost u Kelnu (odsek za predavača) i diplomirala 2014. Objavila romane Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirku poezije Dom (2022). Sarađivala i sarađuje sa časopisom Avlija, izdavačkom kućom Asoglas, Književnom radionicom Kordun, Fanzinom Šraf, magazinom P.U.L.S.E i časopisom Tvoj magazin. Na svojoj Fb stranici objavljuje poeziju: @djordjevicpisac, a na Instagramu promoviše likovno stvaralaštvo: sanja_sorriso.

ROMAN ALMIRA IMŠIREVIĆA “ZLATNI GELER”, Buybook, 6/2023; odlomak

proza

Majčino lice je imalo boju slonove kosti. Slušala je kako očev prijatelj Abdulah tek pristigloj rodbini prepričava posljednje ribarske sate pokojnika. Opisivao je blatnjavi put kojim su se spustili do rijeke, snijeg koji je ličio na sladoled straćatela, opisivao vatru koju su s mukom upalili, oponašao pokret očeve ruke koja stavlja komad drveta iznad zgužvanog novinskog papira. Nastavlja pričom o vodostaju, o lovočuvaru kojeg su počastili sirom i rakijom, a onda pokazuje prst na kojem je ostao trag od uboda udice koju je otac vješto vezao za jedva vidljivi silk. Kako su se gosti izmjenjivali, Abdulahova priča je mijenjala oblik, postajala bogatija, pretrpana detaljima. Pripovjedač je postajao sve spretniji, uživao je u vlastitom glasu, u pridjevima, pronalazio neke skoro zaboravljene riječi da bi opisao mamac korišten tog kobnog dana, a na tetkinoj marami pokazao je nijansu konca korištenog za pravljenje mušice.
Udaljavao se od mrtvog prijatelja, ostavljao ga da leži pored vatre, na sigurnom, pored mreže sa ulovljenom ribom koja je udarala repom po smrznutoj obali. Shvatio sam da mami prija taj način pripovijedanja, da je njegov glas umiruje, da ne razumije sve izgovoreno, ali uživa u sporosti i tišini, baš kako to rade iskusni ribari kraj mirnih voda. Bez puno riječi, tek povremeno bacajući pogled u daljinu, prema drugoj obali, na kojoj sada nije bilo nikoga. Ćutale su tetke, stričevi, komšinice, neko je u kuhinji ponovo otvarao slavinu. Stan je mirisao na domaći hljeb i na kafu.

Gospođa sa drugog sprata, supruga vojnog invalida, sa velikim medaljonom oko vrata, tvrdila je da pucketanje namještaja znači sigurno prisustvo umrlog. Pogledao sam u majku, na trenutak je sklopila oči, znao sam da čuje razgovor, svako pucketanje. Zvono na ulaznim vratima natjeralo ju je da otvori oči, dala mi je znak da otvorim, a brat je iskoristio trenutak da joj kaže: “Mama, moraš nešto pojesti “ i prinio joj tanjir sa pilećom supom. Otvorio sam vrata i vidio nepoznatog čovjeka, na sebi je imao jaknu kakvu su u starim filmovima nosili partizanski ilegalci. O desno rame mu je bila obješena torba, pa mi se na trenutak učinilo da pred sobom imam uličnog čistača cipela koji, mijenjajući pravila svog biznisa, ide od vrata do vrata nudeći svoje usluge. Cipelarski svjedok kojem je jedino nedostajao osmijeh kakav su imali muškarci sa naslovnica Kule stražare. Umjesto pozdrava ispružio je ruku sa reklamnim materijalom. Nisam uspio ni shvatiti o čemu je riječ, ilegalac je progovorio: “Porodica Duraković?” Klimnuo sam glavom.
“A vi ste…?”, nastavi skoro šapatom.
“Enki.”
“Duraković?”
“Da.”
“Fotografije i video zapisi” reče a glas “s” odgmiza haustorskim stepeništem. Zbunjenost na mom licu nije ga iznenadila ni zaustavila, pa je nastavio sa hipnotizerskom tačkom.
“Najjeftinije fotografisanje sahrana i najkvalitetniji video snimci posljednjeg ispraćaja.”
Svoju nevjerovatnu ponudu, dobro uvježbanu, bez viška pokreta, završio je kratkom rečenicom koja je njegovoj izvedbi dala posebnu težinu i scensku uvjerljivost – “Za vječnu uspomenu.”
Dok smo jeli grah koji je otac napravio dan prije svoje smrti, mama je upitala: “Ko je to bio?”
“Niko. Pogriješio. Traži nekog Ibrahimovića.”
“Nema u našem ulazu Ibrahimovića”, kaže mama.
“Znam.”

Poslije mi, ne znam zašto, bilo žao što sam u priču upleo nepostojeće, potpuno nevine Ibrahimoviće. U momentu potpuno savladan sujevjerjem, u fotografu‑ilegalcu sam vidio nemilosrdnog lovca na smrt. Uplašen, reagujući kako bi to učinila i većina drugih ljudi na mom mjestu, nedužnoj i nepoznatoj porodici poslao sam nesreću na vrata.

***

“Prvi roman dokazanog dramskog pisca Almira Imširevića, pod zaista odličnim nazivom Zlatni geler, donosi izvjestan zaokret u autorovom pisanju. To je egzistencijalistički roman na tragu kultnog romana Stranac Alberta Camusa, štivo obilato aluzijama i citatima iz svjetske književnosti i filma, posebno dramske umjetnosti. U centru romana je preživjeli opsade Sarajeva koji na rezidenciji za pisce, u francuskom gradiću, pokušava povezati niti svoga života nakon očeve smrti prožet nikad prolaznom traumom rata. Mir malog grada samo pojačava tamni legat rata u glavnom junaku, koji ne završava kao Camusov Mersault ali u simboličkom smislu biva apsurdno kažnjen.

Iako se svojom upečatljivošću izdvajaju pasaži koji predstavljaju povratak priče unazad – takozvani flešbekovi (u njima vidimo kako se glavni junak otuđuje od vlastitog bola i empatije za bol drugih ljudi, posebno na primjeru dječaka koji umire pogođen sitnim gelerom), Zlatni geler je koherentne strukture na tragu modernističkog promišljanja romana. Enki Duraković, glavni junak, bori se s vlastitim ratnim/životnim demonima i demonima pisanja, krajnji rezultat je roman o traumi i pokušaju oporavka. A to je ono vječno pitanje na koje možda nikad nećemo pronaći odgovore. Uostalom, ovaj roman je i baziran na začudnosti, na čuđenju pred misterijom vlastitog i tuđih života.” – Faruk Šehić

______________________________________________

ALMIR IMŠIREVIĆ, rođen 10.3.1971. godine u Bihaću. Na Akademiji scenskih umjetnosti diplomirao na Odsjeku za dramaturgiju, te od 1998. radi kao predavač i dramaturg. Autor je drama: „Kad bi ovo bila predstava…“, „Balkanski đavo Sram“, „Circus Inferno“, „Po istinitoj priči“, „Mousefuckers“, „Kad bi ovo bio film“… Drame su mu nagrađivane na festivalima u Bosni i Hercegovini, izvođene u mnogim zemljama Evrope, te uvrštene u francuskoj i bosanskoj antologiji savremene drame. Kao dramaturg radio je u skoro svim profesionalnim teatrima BiH. Do sada je objavio dvije knjige drama, te knjigu kratkih priča „Strana 212“ i „Najljepši od svih svjetova“. Teatarske kritike, prikaze i eseje objavljivao u sarajevskim časopisima. Autor je i nekoliko scenarija za televizijske projekte rađene u BiH i Hrvatskoj, te scenarista igranog filma „Mliječni put“. Bio je jedan od rukovodilaca Otvorene scene „Obala“, niz godina nalazio se na funkciji šefa Odsjeka za dramaturgiju, a danas je redovni profesor na predmetu Pisanje za teatar.

KRATKA PRIČA LAZARA PRENDOVIĆA: KAD VEĆ PITAŠ ZAŠTO SAM BUDAN PORED ZVUČNIKA KOJI TIHO PEVA…

proza

Zove se Monika, njeno ime je ispisano na tablici koju nosi na reveru i ona svakog dana stoji pred ulazom u kuhinju proveravajući da li posetioci hotela imaju plavu karticu koja predstavlja ulaznicu za doručak, ručak i večeru. Ima belu košulju, crne pantalone i tamno braon kosu uvijenu u rep, ali je sve to nevidljivo zbog njenih ogromnih očiju od kojih sam drhtao. Smislio bih šta ću da kažem, te reči bi plivale po površini usana spremne na skok, gotovo su već bile u vazduhu, a onda te oči i napolje je izlazila grumuljica moje zamisli. U nekoliko navrata smo moja mama, sestra i ja zastali kako bi pozvala ćelavog čoveka iz obezbeđenja da nas odvede do slobodnog stola. Ti gratis trenuci bili su tako dragoceni, ali nisam ih iskoristio kako sam želeo. Jednom prilikom sam pri izlasku podigao svoj šešir izustivši “Hasta luego” (Vidimo se posle), u tako očajnom stilu, tako otrcanom da sam poželeo da legnem u krevet i ne ustajem dok svet ne postane džinovska plamteća knedla nafilovana trulim šljivama, a ona se učtivo osmehnula, podjednako blago kao ostalim gostima, uz meko i uvežbano „Gracias.“ Toliko sam bio opčinjen, da sam na sajtovima čitao savete za dejtove sa ljudima iz Španije, pritom nisam uspevao da izgovorim ni najjednostavniju frazu na način svojstven ljudskim bićima. Deo mene smatrao je upoznavanje i pokušaje zavođenja uzaludnim, usled našeg odlaska 2.000 kilometara istočno od Španije za nedelju dana; drugi deo nas je video na Zemunskom keju i obalama Ljoret de Mara u spokojnoj šetnji, kako drsko razmenjujemo samo nama razumljive poglede.
Dan pre povratka kući, ležao sam na plaži i gledao u nebesa po kojima su gmizali oblaci isečeni na kriške različitih debljina, osetivši sićušnost svog postojanja. Rekao sam sebi: “Nećeš ispasti vulgaran, to je samo kompliment, ona će se osećati dobro zbog toga, ti ćeš dobiti osmeh, valjda možeš da je nasmeješ, samo na sekund, desetinku, jedan iskreni, spontani osmejak, ionako smo svi zaglavljeni na ovoj planeti, prokleti smo, a osmeh izgleda kao nešto što nas može spasiti; bar mene, nakratko, hoće…” i posle vrlo dugog unutrašnjeg monologa u stilu pronicljivog antičkog besednika (šizofreni govornik i upadljivo socijalno čudan – večno zagledan u zidove i hridine), čvrsto sam odlučio da joj kažem “Hola, hermosa Monica!” (Zdravo, prelepa Monika!) što je pokrenulo lavinu ushićenosti koja se valjala do beskraja, skakao sam po pesku, glasno govorio, mahao rukama; čak su mi i sestrini prohtevi u vezi fotografisanja delovali veličanstveno, kao psihodelični cvetovi u mozgu za koje nisam znao; ali opet sam ostao mutav pred Monikinim pogledom, a moja mama je pobudila divan kez, tako što je na engleskom rekla “Monika! Zapamtili smo te.”, na šta je ona odgovorila “Ovde sam svakog dana.” Izvedba moje male tačke skliznula je na sutrašnje jutro.
Malo kasnije, kada je sunce napokon zažmurilo (dan je bio izuzetno dug, mrak je padao oko 21:30), izašli smo u šetnju. Otišao sam da kupim flašu vode, dok su mama i sestra gledale cipele u prodavnici preko puta. Izašao sam iz diskonta, krenuo ka njima i ugledao je na drugoj strani ulice. Nosila je istu “radnu uniformu”, sa ramena joj je visio beli ceger koji kao da se stopio sa njenom košuljom. Njenu ruku ovlaš je držao visoki plavušan nadobudnog izgleda. Nešto u meni je odjeknulo, tmurno i tupo, implozija duše, gromoglasna praznina od koje sam rafalno disao, a onda se pretvorilo u san – unutrašnji košmar iz kog ne želim da se probudim, zato što je ona deo njega. I dalje se nisam probudio…

_____________________________________________________________

LAZAR PRENDOVIĆ rođen je 14. jula 2000. godine u Beogradu. Završio je srednju Ekonomsku školu u Zemunu i trenutno studira novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Poeziju je objavljivao na nekoliko blogova i portala. U decembru 2021. godine je objavio zbirku poezije „Smeh iz tame” u izdanju izdavačke kuće PPM Enklava. Za zbirku „Smeh iz tame” dobio je nagradu „Branko Radičević” za 2022. godinu koju dodeljuje Društvo književnika Vojvodine. Amaterski se bavi elektronskom muzikom.

književna premijera: ZBIRKA KULINARSKO-GASTRONOMSKIH ZAPISA GORANA DAKIĆA “DODATAK JELIMA”, Imprimatur, Banja Luka, 7/2023; odlomci

proza

SVE DO ZADNJE KAŠIKE!

Može biti od telećih nogica, od kokošijih leđa, od junećeg flama. Može biti od paradajza, gljivâ ili bundeve. Može biti samo sa mrkvom, a mogu se dodati i grašak, karfiol i prokelj. Može da bude sa rezancima ili sa knedlama. Može da bude ona koja se sprema tri-četiri sata, a može da bude i ona iz kesice koja je gotova kroz deset minuta.
Ma kakva bila, supa je isprva prinudna obaveza. Mame i bake stoje postojano ukraj kuhinjskog astala i nadgledaju radnu akciju. Dijete se mršti, dijete ne želi, dijete se nećka, ali naređenje je jasno: Sve do zadnje kašike ima da se pojede! Nijedne! Utrni! I nesrećnik nema kuda: grabi kašikom oprezno i polako sanjajući naredno jelo.
Ukoliko je supa bistra, ukoliko u njoj nema kojekakvih dodataka, dijete i nije prikovano na točak za mučenje. Ali ako raspoložene mamine ili bakine ruke u supu udrobe sve što nađu pozadi kuće, onda je zlo veliko. Dijete tada kašikom na rub tanjira progoni grašak i komadiće raskuvanog karfiola u nadi da će ga dva strašna čuvara pustiti da ide dalje kada u tanjiru ne ostane ništa osim bljutavog zeleniša.
Supa je zdrava, gude mame i bake. Zdrava je, dodaje dijete u sebi, i šnicla, pa me niko ne tjera da je maštrafim i da sipam dva puta. Supa je dobra za kosti, a naročito kod upaljenog grla i otežanog disanja, nastavljaju pedijatri. Mora se nešto i kašikom, dodaju nutricionisti. Jesi vidio da se neko razranio od supe, pitaju strine i treneri. Vidi kako deda treći put sipa, a ti ni taj jedan tanjir ne možeš da pojedeš!
Supa je u prvim godinama zaista kazna. Sve što dijete voli i sve o čemu dijete sanja nalazi se iza supe. Put preko supe je poput puta preko gloga, preko drače. Bol umine ako u tanjiru nema ništa osim kuvanog mesa i poneke knedle, ali i tada je supa tek nužno zlo, zagrijavanje pred finalnu utakmicu, drhtaj prije poljupca. Bez svega se u tim danima može, ali bez supe nikako. Pogotovo nedjeljom i danima kada su mame malo naodrc.
Mami se supa još nekako i može oteti, može proći dan bez nje, ali baki nikako. Deda je punokrvni suparoš i ručka za njega nema ako nema i supe. Sipaće i tri puta, ponekad i više, desiće se da ga jedino supa i zanima, a sve što dođe iza nje ostavlja ostalima. Deda supu posipa i zastrašujućom količinom bibera, a mi se pitamo kada ćemo i mi moći tako i da li supa u kojoj pliva pola kile bibera ima drugačiji, ljepši ukus?
Odnos prema supi se mijenja sa tridesetima. Ponekad i prije ako onaj koji do juče nije volio supu postane otac. Tada ustaje zorom i šparta do lokalnog mesara po teleće nogice ili do baba-Stane na pijacu po kokoš. Kod Dragana uzima mrkvu, peršun i celer, pa leti kući da nastavi vodu. Računa da mu za onu od telećih nogica treba dva, a za onu od cijele kokoši i podobra četiri sata.
U poveću šerpu naspe četiri do pet litara vode. U vodu spusti meso i čeka da šerpa provri. Vodu prospe (jer je u prvom ključu iz mesa izbilo ponešto pogani), a meso propere pod hladnim pritiskom. Ponovo nalije vodu u šerpu, ponovo u vodu spusti meso i ponovo sve stavi na dva i po. Na najmanji žvrk spusti dvije polovine crvenog luka i čeka da zeru pocrne i s jedne i sa druge strane. Potom i luk spusti u vodu.
Zelen se sprema dok supa hvata zalet. Očevi nemarno operu mrkvu tako što je dva-tri puta promrljaju kroz vodu, dok matere nožem ili specijalno napravljenom grebalicom stružu kožu s njene površine. Tri-četiri mrkve su dovoljne, jer suviše mrkve znači i suviše šećera. Sa šargarepom u vrelu vodu putuju celer i peršun. Na pola sata pred kraj dodaju se tri kašike vegete, a na desetak minuta prije skidanja rezanci ili knedle napravljene od griza i jednog ili dva jaja.
Varijacija je mnogo, kao u svakoj rapsodiji. Neki će flam kuvati u komadu, a neki će ga izvaditi na pola kuvanja, usitniti ga i vratiti u vrelu vodu. Neki neće ni rezance ni knedle, nego samo domaću taranu koja je napravljena juče ili zorom i koja je morala malo da odstoji u gostinskoj sobi. (Ako mama i baka ne paze, djeca će se povremeno zavlačiti u tu izbu i sa stola će ćopati prijesno tijesto.)
Kuvani luk valja izvaditi prije nego što dospe u fazu raspadanja. S njim napolje mogu i peršun i celer, jer su oni supi dali šta su imali tokom dvočasovnog vrenja. Knedle ne smiju biti premekane, jer će se raspasti nakon tridesetak sekundi u kipućoj vodi, niti smiju biti pretvrde, jer ih u tanjiru neće na dva dijela razbiti ni pneumatska bušilica. Najljepše su kada se viljuškom zgnječe i kada se pomiješaju sa kuvanim mesom. Dobro je ako se u supi zadesi i bar jedna pileća jetrica i bar jedan bubac.
Supa mog djetinjstva je paradajz-supa. Za nju su podjednako bile zadužene i mama i baka, ali sam prednost uvijek davao maminoj zato što je baka ponekad dobijala napade povrtarskog ludila, pa je u paradajz-supu bacala sve što bi pronašla u jutarnjem obilasku bašte. Majka je bila daleko skromnija: paradajz, voda, so i rezanci. Sa druge strane, u onu običnu, kokošiju, često je metala grašak i karfiol, jer to je zdravo. I to je gotovo sve što bi imalo da se kaže i o supi i o mojoj majci.

***

POLJEM SE ŠIRI MIRIS GUŽVARA

Štrudla. Riječ njemačkog porijekla. Švapsko strudel znači vir, odnosno vrtlog. To je, rekao bi profesor fizike u trećem razredu srednje škole prirodno-matematičkog smjera, područje u fluidu u kojem se protok okreće oko ose koja može biti ravna ili zakrivljena. U našem slučaju osa ima slatki karakter, a ravan je isključivo obične (kisele) ili neobične (bačke) prirode.
I kao što Nikola iz kuće pored ne može da zamisli nedjeljni ručak bez veš-korpe krofni (praznih, dabome), a njegov stric iz Mrtvog sokačeta ni na kupanje ne ide bez pola kilograma palačinki filovanih domaćim pekmezom od šljiva koje je májka jesenas kuvala čelo bašče, tako za mene ne postoji drugi kolač osim štrudle s makom. Preciznije: osim gužvare s makom. Još preciznije: osim gužvarica s makom.
To je, kako vele kuvari, vrsta tradicionalnog kolača panonskih, podunavskih prostora. Obična gužvara je široka kao Slavonija i pravi se od kiselog tijesta, odnosno od tijesta koje mora da nadođe kao što nadolazi tijesto za hljeb. Gužvara ima i svoju (bačku) deminutivnu podvarijantu, a to su gužvarice koje se prave od tijesta koje nije uskislo, od tijesta koje se baca na astal čim je umijesito. I gužvare i gužvarice se pune raznim nadjevima, ali one s makom su ipak na najvećoj cijeni.
Gužvarice s makom mirišu na sokak pun prašine, na babe koje sjede pred avlijama na trošnim drvenim klupama, na djedove koji tabire domaću politiku i svjetske prilike, na matere koje se uz dva dima cigarete odmaraju od klofanja tepiha, na očeve koji prepričavaju čudesni ulov alasa Jovice iz Borova, na tetke koje se nadaju i tridesetoj tegli ajvara, na ujake koji podvezuju plovke na dugačkim teleskopima i na strine koje tjeraju živinu u avliju, a djecu na sokak.
Za gužvare i gužvarice su potrebne dobre ruke, odlično tijesto i vrhunski mak. Tijesto za gužvaru mora dobrano da uskisne i da se potom valjano razvuče. Gužvarice, kojima dajemo prednost u odnosu na stariju sestru gužvaru, bivaju motane čim se zamjese. Domaćica više nema vremena da čeka pola dana da tijesto uskisne i pribjegava improvizaciji, a rezultat je neočekivano izvrstan. Umjesto širokih komada pečenog tijesta koje diše dobili smo zbijene redove koji spartanski hrabro napadaju crijevnu floru.
Gužvarice mirišu na jednu davnu decembarsku nedjelju, na košavu koja briše slavonskom ravnicom, na ušuškanu toplotu pod debelom dunjom, na topao ror koji se proteže zapadnom stranom sobe, uz razvučeni madrac, na brzinski doručak podignut na nekoliko jaja i preprženoj šunki, na bjesomučno sankanje, na promrzle ruke i ukočena stopala, na trk do šporeta, na slaganje mokre odjeće po naslonima stolica i na ono bakino: Što niste ranije došli, zar ne vidite da je sve na vama mok-mokro?
Gužvarice mogu, prije svega, da se filuju pekmezom i to isključivo onim od bresaka. Ukoliko domaćin voli voćnu štrudlu i ako su mu breskve dodijale, onda tijesto može da se pospe i višnjama, a poneko zaleđeno pakovanje uvijek se nađe na dnu zamrzivača, između boranije i pilećih leđa za supu. Srebrnu plaketu dobijaju gužvarice sa orasima (u koje ipak ne treba stavljati grožđice), dok se na prvom mjestu nalaze one punjene makom i odozgo posute zerom vanilin-šećera.
Gužvarice mirišu i na ljetni raspust, na vitrinu u dedinoj sobi u kojoj se nalaze flaša-dvije rakije (jedna za uboje, druga za čast), ćasa sa Negro bombonama i mali kožni novčanik sa sićom, na tegle i flaše u bakinom špajzu, na podrum pored kuće u kojem se na mrak privikavaju vinska burad i turšija, na gotovo zreo vinograd, na prve litre vina, na julsku omorinu, na fleke od komaraca u gostinskoj sobi i na histerični trk malih avlijanera koji se puštaju s lanca čim perje uđe u kokošinjac.
Mak mora biti dobro samljeven i valjano ukuvan. U toplo ili vrelo mlijeko (koje može biti zašećereno) dodaje se mak koji je prethodno samljeven na starinskom ručnom mlinu. Smjesa se uz povremeno miješanje kuva do pet minuta, a po volji može da se doda malo sastrugane limunove kore ili cimeta. Domaćica u toku kuvanja mak mora da proba pod obavezno, jer isti nekada hoće da pregori ako dugo stoji, a gužvarice sa gorkim makom su prijatne taman koliko i slana kafa.
Prije nego što tepsiju sa gužvarama gurne u reran, domaćica površinu tijesta premazuje razmućenim jajetom pomoću velikog guščijeg ili pačijeg pera. Tako će kora kolača biti rumenija, ali i hrskavija. Uvijeno i napunjeno tijesto se peče desetak minuta na 220, a potom petnaest minuta na 200 stepeni. Domaćica viljuškom provjerava da li štrudla diše kako treba. Kada se kolač malo ladne, siječe se na tanke šnite ili kolutove koji se mogu posuti sa malkoc šećera i koji se potom serviraju uz šolju hladnog mlijeka.
Gužvarice mirišu na loptu koja se danonoćno juri po sokacima, na prljave ruke koje su na pola puta od kuće do škole popravljale lanac na biciklu, na poderana koljena, na krvave laktove, na porušene bedeme i napuštene kuće kojima dječaci tutnje igrajući se žace i lopova, na pruteve i opasače koji dobuju po debelom mesu ukoliko se pretjera sa krmačlucima. A zapravo sam želio da kažem tek to da ništa ne miriši tako i toliko na djetinjstvo kao što mirišu gužvarice s makom.

________________________________________________

GORAN DAKIĆ rođen je 23. avgusta 1984. godine u Travniku. Djetinjstvo proveo u Dalju, na Dunavu. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Objavio knjige “Dalj”, “Petodinarke” i “Mrlje na šanku”. Uređuje časopis za književnost, nauku i kulturu “Krajina”. Živi i radi u Banjoj Luci.

ilustracije u knjizi: Đurđa Lukić

fotografija autora: Tajana Dedić Starović