Category: proza

književna premijera: ROMAN MARIJE KNEŽEVIĆ “HVATAČ SUNCA”, Presing, 11/2023; odlomak

proza

OMAŽ SATOVIMA

U ovoj fazi života rano odlazim na spavanje i rano se budim. Prija mi. Kada nije leto, čitam dok je napolju još mrak, pijuckam kafu. U svakom slučaju dočekam svitanje što je za mene praznik nad praznicima. Taj, samo jedan takav dan, samo jednom!

Volim da uključim televizor u 6. Nekoliko sekundi ranije jer tada se ekran pretvara u veliki sat čija sekundara ne otkucava, već zvonko odjekuje, poput neke jednostavne melodije na ksilofonu, tih još nekoliko trenutaka do početka prvih državnih vesti.
Vidim da je opet u modi odavno prevaziđena reč generacija. E pa, ja sam generacija 63. Televizor je u naš stan došao krajem 60-tih ili početkom 70-tih, naravno crno-beli, naravno EI Niš. Ako dobro pamtim, najpre je postojao samo jedan program, potom dva. Malo, ali zato su programi bili na svetskom nivou. Naš region se tada zvao Jugoslavija i ceo svet je znao gde se nalazi ta zemlja. Ja sam naučila da čitam i pišem uz pomoć jedne emisije Dečjeg programa, dok su mama i tata bili na poslu. Međutim, iz nekog razloga me je najviše uzbuđivao taj ogromni sat, veličine televizora, uvek 4-5 minuta pre večernjeg Dnevnika! Taj zvuk, tačnije, jer ipak sam dete muzičara. Matoro dete, to se tako kod nas kaže kad objašnjavaš poreklo.

Moja mama je imala 5 godina kada je počeo Drugi svetski rat i kada je, zajedno sa roditeljima i mlađom sestrom, iz luksuzne kuće u centru Soluna dopala u selo Malo Crniće opština Požarevac gde je njen otac bio raspoređen sa službom.
Sa porodicom je stiglo i to nešto stvari koliko je god moglo da stane na volovska kola u funkciji servisa za selidbe u ratnim uslovima. Među njima i veliki zidni sat veličine otprilike moje male mame. Građanske kuće su u to doba obavezno morale imati zidni sat sa klatnom.
Deda je pomagao oslobodioce, a još su ih zvali i pokret otpora. To je bio mnogo opasniji vid borbe od one izvan naseljenih mesta koju su vodili partizani i još neki. Nije bilo dokaza da dedu optuže, ali su mu zato napravili takvu situaciju sa poslom da je morao da se razboli. Ko zna kada je počeo mobing u istoriji takozvanog ljudskog roda…
Mamin tata je ležao u požarevačkoj bolnici nekoliko meseci tokom 1943. gde su ga uglavnom negovali, jer u to vreme nije bilo leka protiv TBC-a. Baka ga je obilazila svakog dana, nosila jelo koje je spremila ni ona nije znala kako od hrane koju nisu imali. Mala mama je ispraćala majku sa strepnjom, legla bi, pokrila se i čekala da se majka vrati. Zidni sat je bio okačen na zidu preko puta njenog kreveta. Toga dana je stao tačno u 5 popodne. Mama je počela da rida i dugo nije mogla da prestane. Sat više nikada nije proradio. Penicilin je u rečenu bolnicu došao nedelju dana nakon što je dedin zidni sat stao u 5.

Deda po ocu je takođe radio za pokret otpora, tri puta je izvođen na streljanje, međutim, metak ga nije hteo kako se to kaže u našim ratničkim krajevima.
Živeo je 98 godina i, što je još važnije, do poslednjeg daha je bio pri svesti. I onda kada mu je sve otkazalo, osim srca i mozga. Bio je izuzetno odgovoran čovek, o svemu i svima je vodio računa. Još dok je bio na nogama i svakoga dana izlazio u park da se prošeta – u odelu, čistoj opeglanoj beloj košulji, sa besprekorno vezanom kravatom, šeširom i, kako je govorila njegova žena iz roda Paštrovića, ,,u lakovane cipele!’’ U zavisnosti od godišnjeg doba, nosio je dugačak mantil ili dugo neprevaziđeni grombi kaput, podrazumevalo se bez ikakve mrlje za šta je brinula hemijska čistionica. Deda je bio njihova najredovnija mušterija. Zaštitno lice, kako bi se to danas reklo.
Desetak godina pre odlaska u drugu dimenziju, zvao me je ,,da popričamo.’’ Tom prilikom je skinuo sa ruke sat koji je bio mnogo lep, iako ne mogu da se setim te malo poznate marke. ,,Ovo ti deda daje od srca, da ga se sećaš! Žao mi je što nisam mogao nešto više, ali vidiš i sama – očerupaše me grabljivci od sopstvene đece. Ako ti se ne sviđa da ga nosiš, pohrani ga neđe da te čuva.’’

U tom času protoka modnog vremena taj sat je slovio za ,,retro’’ i bio je hit! Nosila sam ga dugo, sve do jedne zimske noći na Kalemegdanu kada smo se ljubav i ja opraštale usled mog skorog odlaska u Ameriku. ,,Ne idi, molim te!’’ ,,Sad je kasno, već su mi poslali kartu.’’
Sledećeg jutra sam primetila da više nemam dedin sat. Avio-karta je glasila na dan posle. Moj otac je bez razmišljanja skinuo sa ruke svoj obožavani Seiko koji je kupio u Španiji 1978. ,,Evo, da te čuva tamo gde tata ne može!’’

Amerika i Evropa su u mnogo čemu različite, između ostalog u poimanju dimenzija, mernim jedinicama i vrednovanju generalno. Tamo se antikom nazivaju predmeti stari oko 30 godina. Ono starije je krš. Mlađe nije antika. Tatin Seiko je taman prispeo za američku antiku kada sam stupila na taj kontinent. Nudili su mi i 300.000 dolara i čudili se kako neko može biti lud da odbije tolike pare zarad nekakve ,,emotivne vrednosti.’’ Obaška iz trećeg sveta…

Iz Amerike sam se za sada vratila godine koja se računa kao godina Postanja generacije milenijalaca. Bezmalo četvrt veka. Tata je uvek nosio na ruci neki bilo kakav sat sa buvlje ili zelene pijace i imao naviku da često gleda u njega, ne mareći za to koliko je sati. Njegova jedina ćerka, magistar komparativne književnosti bez primanja iako sa povremenim poslovima, uspela sam da 2007. sakupim novac za jedan baš lep Casio! To uzbuđenje dok je birao… ,,A sigurna si da mogu da biram između svih ovih?’’ – zvučao je kao dete u prodavnici igračaka, taj dečak od tada 76. godina. ,,Tata, ti vrlo dobro znaš kakva sam kad kažem!’’ Nasmejasmo se svi, i prodavac.

U 5 minuta pre zvaničnog početka Doba korone, tačnije, nedelju dana ranije, tata se sapleo u stanu, pao i slomio nogu. Sledi tortura koju samo jako izdržljivi mogu da prežive, ako im se posreći. Horor hitne pomoć, logor od bolnice i fašisoidno ophođenje medicinskog osoblja prema ,,narodu.’’ U našim krajevima se tako zovu oni koji nemaju vezu i spali su na čekaonicu. Šest sati je tata ležao u produvanom hodniku, sa slomljenom nogom, već mokar. Ja sam pregovarala sa hirurgom koji mi je tražio, indirektno ali jasno, 1000 EU za operaciju. Iako tada već čovek od skoro 89 godina (umro je mesec dana pre tog rođendana) i u opisanoj poziciji, moj otac je odlično razumeo šta se dešava. Pozvao me je rukom, tražio da se sagnem da mi kaže nešto na uvo, a onda rekao: ,,Sine, skini mi sat sa ruke, uzmi ga i idi, ne vraćaj se više! Voli te tata.’’

Uh…
Ne znam kako sam uspela da najveći deo života provedem ovde a da ne postanem nešto što bi se s punim pravom zvalo balkanski elitista!
Naravno da ga nisam ostavila. Pošto su ga vratili ,,da noga sama zaraste,’’ umirao je u svojoj sobi, uz svoje dete. Odmah posle njega utihnuo je i moj doduše star mobilni telefon, morala sam da kupim ovaj što je mnogo pametan. Od tada, kao i većina ljudi na planeti kojima je pamet u telefonu, ne nosim sat. Do sada je Casio, pretpostavljam, već antika po američkim standardima. Eno ga u fijoci, pored pasoša. Nepotrebno je reći da nema cenu.

__________________________________________________________________

MARIJA KNEŽEVIĆ rođena je u Beogradu, 1963. godine. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirala na Državnom univerzitetu Mičigen (Michigan State University, USA) na grupi za Komparativnu književnost.

Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, Beograd, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, Beograd, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, Beograd, 2001), Querida (elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda, Vajat, Beograd, 2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003), Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja Knjiga o nedostajanju, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković), Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, Otkrovenje, Beograd, 2000), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, Beograd, 2005), In tactum (poezija, Povelja, Kraljevo, 2005; nagrada Đura Jakšić, 2006), Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007), Knjiga utisaka (kratki eseji, Treći trg, Beograd 2008), Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić), Fabula rasa (priče, rad na knjizi je finansirao KulturKontakt iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008; priča iz ove knjige, „Bez straha od promene”, predstavljala je Srbiju u godišnjem zborniku Best European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, prevod na engleski: Will Firth), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria, 2009, prevod na nemački: Silvija Hinzmann), Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, Poland, 2009, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić; ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezijePesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk), Ekaterini (Дорога жизни, Санкт-Петербург,Россия, 2011,prevod na ruski: Larisa Saveljeva), Šen (poezija, Mali Nemo, Pančevo, 2011), Fabula rasa (priče, Mali Nemo, Pančevo, 2012), Ekaterini (Istros Books, London, United Kingdom, 2013, prevod na engleski: Will Firth), Tehnika disanja (poezija, Povelja, Kraljevo, 2015), Auto (roman, Agora, Zrenjanin, Novi Sad, 2017), Moje drugo ti (odabrane pesme, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press, Massachusetts, USA, 2020, odabrane pesme, dvojezično izdanje, prevod na engleski: Sibelan Forrester), Krajnje pesme (Povelja, Kraljevo, 2020)

KRATKA PRIČA EMINE ĐELILOVIĆ KEVRIĆ: ČAROBNI BIJEG

proza

Svaku noć starica Angelika zaspi na lijevoj strani.  Prozor ostavim odškrinut da bi gost lakše ušao, jer ona tako želi.

Bojiš li se? Upitam ju.

Ne, volim ga.

On je samo duh, kažem Angeliki, a onda pomislim da i duhovi vole dobrodošlicu.  Kada zaspi, zatvorim prozor, poljubim je u čelo i pokrijem je bijelom pamučnom dekom.

Prije nego što zaspim stisne me mračni pisak Schwarzwald planine.

*

Je li došao?

Bio je sav od vode. Blistao je poput mjeseca koji ne može probiti opne šume. Ali se nije smijao. Hoće li ikada biti sretan?

Angelika ne očekuje odgovor dok gledamo kako se sićušna količina sunca poigrava na prozorskom oknu. Uzmem je tiho za mekane vodenaste prste.

 Jednom ću se utopiti, izgovori tiho.

Često nestanem u njenim teškim jutarnjim uzdasima.

Ti si kao proljetna ptičica, šapnem, pitajući se hoće li ikada biti sretna. Za proljeće kao da je kasno. Potom je podignem sa kuhinjske stolice na žutu fotelju i pripremim za dolazak doktora. Obučem joj dugu žutu haljinu s dubokim prorezom na leđima. Pokupim joj kosu u crvenu traku s radošću djetelina. Angelika miriše na četinarsku šumu koja ne poznaje umiranje.

 Opet nisi ništa okusila.  Bit ćeš bolje kad izvuku vodu, pomislim, pa joj dotaknem hladna ramena.

Wo ist mein Meer? Ponavlja dok sat otkucava naša mirna tijela.

*

Draga mama, nadam se da si dobro i zdravo. Tako mi je teško izgovoriti ove riječi za koje i ti i ja znamo da su laž – dobro i zdravo. Ovdje sam već mjesec, iako sam planirala ostati samo par dana. Dobro znaš da me nimalo ne uzbuđuje ovaj prostor. Sasvim je suprotan od onoga čemu težim, npr. neka lijepa pitoma Le Vieux Port u Marseju, mnoštvo lica kroz koja ću prolaziti, tijela s kojima ću se sudarati sasvim slučajno i osjećati da sam živa – ili pak prašina Aleksandrije pomoću koje mogu izmaštati vatru, napraviti svaki oblik, uživati u pijesku prostrte osunčane duše, žutila pod mojim stopalima. Kao i ti volim nemirne prostore slične mom unutarnjem biću. Nikada nisam pomislila da ću odsjesti baš ovdje, u nekom zaseoku podno Shwarzwalda. Ovoliko sređenosti, urednosti ali i konzervativnosti, teško mi je palo.  Oduvijek sam smatrala da su luke centri svijeta, mislim ti me najbolje poznaješ – šuma, ovoliko šume, naprosto  nije za mene. Jednostavno nije. Ove kuće mirišu na drvo, kao da sam udahnuta u ogromnu drvenu utrobu. Osjećam se izgubljeno svaki put kad provirim kroz prozor i pogledam prizore iz ove kućice – nepregledna zelenila, guste šume koje se nadvijaju jedna nad drugom, uređene staze na kojima hvatam dah. Svi govore da je ovdje bajkovito, ali bajke su pune okrutnosti i crvenila. Užasno se bojim ovog mjesta. Kao da je neko uspio pripitomiti prirodu, ukrotiti čitav jedan svijet i staviti ga čovjeku pod noge. Ovdje, zapravo divljine i nema. Šta ako neko uspije ukrotiti i mene, baš ovako?

Drugo, ne znam šta da ti kažem. Uveče puše čudan vjetar, kiše nezamislivo dugo traju, sve to u meni izaziva želju da pobjegnem, da časkom napustim ovo mjesto, kupim kartu u Freudenstadtu i zaputim se ka tebi, iako ne znam da li su te uspjeli prebaciti u drugu bolnicu. Da li ćeš me željeti vidjeti, da li ćeš me prepoznati? Strah me priznati da se bojim postati ti. Pobjegla sam ovamo da otkrijem naše suprotnosti. To što ti patiš od duše, a ja od pluća – čini nas sličnim. Naša bolest je disanje.

***

Ujutro me probudio san o majčinoj utrobi. Razumjela sam – moram što prije pobjeći od trenutnog buđenja. Neko će to nazvati tjeskobom, paničnim strahom, kako god, bijeg među ljude dokazivao mi je da sam živa. Pobjegla sam iz svoje seoske kućice na Marktplatz Freudenstadt. To je najpopularnije mjesto ovdje. Tu ima najviše ljudi. Lutala sam poput sjene dok su dva, tri čovjeka govorila o sloganu grada Freudenstadt-a “Renaissance und Lebensfreude”. „Renesansu i radost života“ na Donjoj tržnici dovodili su u vezu sa žuborom pedeset vodoskoka podno Scwarzwalda. U meni su tiho šuštali uzburkani strahovi. Svako mjesto se činilo kao utroba kita u kojoj moramo pronaći nešto – pokajanje, vjeru, beznađe. Pokušala sam razmišljati o gradu – grad okovan šumom bio je tjeskoban kao i pomisao na tebe. Pojela sam picu u piceriji Da Nino, u divnom vintage ambijentu. Bila je to jedna od najukusnijih koje sam probala, a zatim se zaputila na još jedno prijepodnevno vježanje disanja u crnoj šumi. Nije me nimalo iznenadilo očuđavanje gostiju i konobara, zašto je moja kosa toliko schwarz, zašto mi je koža tako dunkelhäutig. Nemoj da izgovoriš schwarz toliko glasno dok budeš ovo čitala. Oni znaju da nisam njihova, da sam se doselila, ali i da nisam samo još jedan obični posjetitelj. Ovdje svi jednostavno kažu riječ schwarz. Meni je, pak, to mnogo teže.

***

Draga mama,  u tihoj gustoći planinskih prijepodnevnih šetnji,  uspjela sam ostvariti dublju vezu s jednim likom, sasvim slučajno. Mislim da sam mu čak zapamtila ime, prezime, njegovo lice, hod, gestikulaciju. Čak sam uspjela da primjetim da je i ruta na kojoj smo se sreli, bila sasvim drugačija od svih ostalih, od Schwarzwaldhocstrasse, Badische Weinstrasse, Klosterroute Nordsschwarzwald, jer mi ovdje zapažanje prostornih prizora nije naročito išlo od ruke.  Sad mogu reći da ću se vjerovatno i sutra uspeti istom Panoramstrasse, a možda i svaki naredni dan, baš zbog njega. Znam, ne vjeruješ da se radujem nekome u ovim skrivenim gradovima i selima okovanim crnom šumom, posebno ne čovjeku na čijoj majici pišu Liebhaber und Lügner. Ne znam vjerujem li i ja u to dovoljno jako da bi svjetlost mogla prodrijeti u mene. Ne mogu ti opisati želju da napokon zalutam ovom šumom i ovladam praznim hodom. U početku  je to bilo sasvim nemoguće- na svakom koraku bila je uputa, čak i za pse, pa i u najdubljih dijelovima šume. Činilo se nevjerovatnim da osjetim i blago žuljanje kamenja i zemlje pod savršeno uređenim stazama.   Imaju li svi ovdje, ovako uredne živote?

Ti ćeš ostati ovdje. Zauvijek.

Rekao mi je dok sam pokušavala pronaći netaknuti kutak u šumi. Prišao mi je tek onako, možda jer su nam se pogledi sreli dok smo iščitavali znakove kraj puta. To me iznenadilo jer se ovdje ljudi ne obraćaju jedni drugima, osim ako za to nema neke naročite potrebe.

Zašto? Ne budi smiješan. Odgovorila sam mu.

Progutat će te sve što vidiš ovdje, uključujući i mene. Nestat ćeš u ovoj šumi.

Ne budi blesav. Ko si ti, uopšte? Došla sam samo zbog svojih pluća, ali ne bježim od pomisli da nešto i napišem kad već nemam šta da radim. Ostat ću par dana samo.  Kad sam rekla par dana samo posumnjala sam i propala u njegovom pogledu koji je prekrivao Wanderweg Lauterbad, stazu koja je trebala upozoriti na mističnost crne šume. Plavetnilo u njegovim očima nikako se nije slagalo s nedostatkom života kojeg osjećam.

Ovo je bio početak našeg razgovora. U nastavku sam pokušavala sama sebi opravdati zašto sam baš ovdje.  

Došla  sam zbog preporuke doktora, to mora da je jedina istina.

Gore ima više života, nego mraka, nemoj da ti neko tvrdi suprotno, prodisat ćeš, tako mi je rekao dr. Harisson, tako je rekao i tebi kada te uputio u bolnicu za mentalne bolesti. Nikada se nisi vratila. Ponekad sanjam kako si se sasvim prepustila moru. Nemoćna sam, koliko god da su mi ruke dugačke da bih njima mogla da te dohvatim.

 Florian Herman tvrdio je sasvim suprotno već pri našem prvom susretu na Wanderweg Lauterbadu. Svi su govorili o Schwarzwaldu kao jezovitom mračnom  planinskom vijencu ali moja to čula teško da su razumijevala. O sebi sam mogla misliti kao o biljci zaštićenoj neprobojnom opnom, i to mi je godilo – biti nešto više od ove priče.

Da li znaš da su ovdje borovnice, kupine još uvijek prisutne, a da se pored njih prolazi kao da nisu tu? Da sam negdje drugo sigurno ne bih prolazila kraj njih, vjerovatno bih ih ubrala, nacrtala smiješak na licu i gledala u ogromnu užarenu loptu iznad čela. Ali, ovdje mi je dopušteno samo da ih gledam dok šetam stazom i hvatam život osuđen na uzdah i izdah.   Samo na trenutke sam imala osjećaj da u Schwarcwaldu hladnoća ima neku jaču težinu koja lebdi u zraku, naročito kada mi je Florian disao za vratom.

Kako ti se čini Schwarzwald? Pomalo nadahnjujuće? Zar ne? – Upitao je dok sam posmatrala kako se sunce trudi prodrijeti kroz masivni crnogorični štit.

Šta ima ovdje nadahnjujuće! To je samo obični planinski vijenac, svaki dan pokušavam ispuniti prazni hod.  Ja ću svakako živjeti na moru. U moru ima više tajni nego na nebu.

Ma daj, koja ti to budala reče, molim te reci mi. Florian mi se naglo približio. Snažni hladni dah mi se uvukao pod kožu. Tajna, hoćeš da ti pokažem tajnu Schwarcwalda? 

*

U hotelu Palmenwald čekala sam ga u sobi broj 135, naslonjena na prozor, u saten plavoj haljini. Dan je bio sasvim proziran poput sna. Plavetnilo se spustilo na popločanu ulicu. Vile rustične gradnje izgledale su sasvim bajkovito. Ovo je prvi put, mama, da o ovim mjestima mislim na ovaj način. Sve je drugačije od mojih snova u kojima padam, spuštam se i tragam za nečim što na prvi mah ne odaje utisak mira. Sigurno se pitaš zašto sam ga pozvala u sobu? Možda da ovjekovječim bajku o sretnoj porodici. Mogla bih zauvijek ostati ovdje s njim, imati djecu, biti vezana za jedno mjesto. Ne učiniti isto što si ti – napustiti gnijezdo. Riječ zauvijek je smiješna i nezanimljiva za nas.

Dok ti ovo pišem, lakše mi je disati. Možda kada Florian uđe u sobu, napokon ću se suočiti sa sobom. Možeš li misliti da je taj naočiti plavokosi Nijemac, psihoterapeut? To mi je otkrio tek treći put kada smo se vidjeli na Wanderweg Lauterbadu.

Mogu ti pomoći da lakše dišeš? Ako želiš, možemo se vidjeti u nekom pitomijem ambijentu?

Ovo je suviše divlje za nas?, pomislila sam. Ima li bilo šta ovdje da podsjeća na divljinu?

Florian Herman je dolazio svaki treći dan u hotelsku sobu. Postalo mi nezamislivo da ne dođe. Govorila sam mu o tebi. Najviše o tebi. Rekao je da te može zamisliti. Nisam imala nijednu tvoju sliku da mu pokažem. Nisam imala naše uspomene. Samo sam te vidjela izmaštanu. Skicirao je tvoj lik u svoju bilježnicu. Pola tebe bilo je mračno, pola se smijalo.  Čas sam te voljela, čas sam te mrzila.

Florian je sasvim suprotan od ostalih ljudi koje sam srela ovdje. Stalno mi je govorio o duhu čarobnjaka koji živi u ovoj šumi. Taj duh može da se dozove. On ga doziva svaku noć i iskreno vjeruje da će doći. Ponekad je izgledalo kao  da govori o sebi, ili je u mojim očima želio biti mističan i čaroban.

Nemoj nikada zaspati zatvorenog prozora. Ko sam ja, nego magija? Govorio je.

Ko si ti, nego moja magija? Zovi me Volkert.

Jesi li ti prolupao? Ili  je to samo još jedna tvoja psihoterapeutska metafora? Zašto se koristiš tim izmišljenim gotičkim likovima? Kako misliš ne zaspati zatvornog prozora, ovdje su noći hladne i svježe? Imala sam milion pitanja upućenih jedinom sagovorniku na Scwarzwaldu. Nerijetko sam samo buljila u njega, a zatim pogledom tražila svjetlost.

Ne, rekao je sasvim ozbiljno, a potom me gledao duboko, toliko duboko da sam osjetila jezu.

Činiš se nestvarnim, prošaputala sam. Možda si ti duh. 

Zatvorila sam oči. Njegove usne ogolile su mistične nabore šume.

Hoćeš li ostati ovdje sa mnom? Imat ćemo skromni dom, djecu.

O, želim mnogo djece, rekla sam, a zatim smo nestali jedno u drugom. Vodeći ljubav s njim zamišljala sam lica napuštene djece, svi su ličili na Floriana i mene. U mraku lik Floriana izgledao je poput sjene koja želi da se useli u krvotok. Disala sam panično i u nevjerici, milujući drsko tijelo koje me posjedovalo. Ne mogu ti opisati kako sam se lako pretvorila u iluziju sretne žene. Moje disanje se kretalo od smrti do paničnog kikota.

Zuvijek si moja, govorio je Florian opojnim glasom vlažne zemlje svaki put kad bismo se vidjeli.

 U naborima kože znala sam da je šuma suviše crna i opasna za sve boje svjetlosti. Opkolila me kao i sve što postoji ovdje.

Kad sam se napokon probudila bez sna o tvojoj strašnoj utrobi, druga strana kreveta bila je nepotpuna. Nije bilo drugog lica maske protjeranog iz raja. Sve moje vrijeme bez jasnih otkucaja s njim, rasprsnulo se iznenadnim odlaskom bez pozdrava.  Dugo sam ga tražila, pitala sam svakog čovjeka kojeg sam srela na Schwarzwaldu za Floriana Hermana. Niko nije čuo za psihoterapeuta Floriana Hermana. Jedan mi je starac rekao da nisam prva žrtva mračnog duha Schwarcwalda. Žrtva? Da li sam bila žrtva?

Preostalo mi je samo da ti ovo napišem, draga mama. Osjećam se izgubljeno uprkos značenjima, putokazima. Danas sam vidjela veliku crnu pticu kako odlazi u provaliju duboko u šumi. Pomislila sam da je to Florian. Htjela sam poletjeti, ali me čudna sila zaustavila da ne padnem. Nešto me duboko poškakiljalo iznutra.

Svako ponekad osjeti određene razmjere rupe, samo pusti pticu da poleti, rekao bi Florian.

Za Florianom sam dugo tragala, išla sam u najdublje krajeve Schwarzwalda, očekujući da ga sretnem. Obišla sam svaki grad koji živi omeđen šumom. Zavoljela sa ovo beskonačno tijelo koje me zarobilo. O njemu želim da pišem. Zašto Scwarzwald shvatiti kao granicu? Ima li smisla bilo koji prostor, ako mu odredimo granice, ubijamo li se tako kradomice? Znaš li da sam odlučila ostati ovdje i naučiti disati? Iz moje dosade je izrastao čitav jedan svijet, labilan kao i u većine; iz tvoje dosade izraslo je ludilo. Kupila sam malu kućicu, ostarjela sam odavno, svaku noć čekam da odem, ali nemam snage. Sve više ličim na tebe, svakim danom sam ti sve bliskija. Pogledaj se ponekad.  Zamisli.

***

Eliza kaže da je Angelika samo starica koja mnogo šuti.

Samo pazi da joj prozor zatvoriš kada zaspi, rekli su da je mnogo puta pokušala da skoči. Upali joj televizor, bit će mirna i poslušna. Ne voli nešto posebno muške njegovatelje, neugodno joj je kad je presvlače.

Moram priznati da je Angelika bila sve suprotno od onoga što je Eliza rekla. O stidu nije bilo riječi. Podigni guzu, nasloni se na mene. Angelika je savršeno sarađivala, podigla bi haljinu, skinula gaće. Čuo bi se prasak u vodu. Ona bi se nasmiješila, oprao bih je, obukao, a potom stavio u kolica.  Odlična si bila, rekao bih joj svaki put. O Angeliki sam najviše znao iz njenih pisama upućenih majci. Nikada o tome nije htjela govoriti. Ponekad bi samo uzviknula iz kreveta: Mama!, ili bi  rekla Sanjala sam mamu… 

Dobro djevojčice, ne boj se. Angeliku sam grlio jače no ijednu bespomoćnu osobu koju sam sreo na Schwarzwaldu. Zavolio sam je tako tihu i skromnu. Često sam se pitao da li je zaista Florian postojao ili je bio samo izmaštan. Zbog čega bi jedna žena ostala ovdje okovana hladnom bajkom?

Neki ljudi umiru od pluća, jer ne mogu dovoljno dobro podnositi život. U tome je tajna, govorila je.

Ponekad bismo razgovarali o meni.

More je daleko odavde, ja dolazim s mora, s Jadranske obale.

Vidiš, nisam nikada razmišljala da posjetim Jadran.

Hoćeš li sa mnom?

Prekasno je. Pričaj mi o Jadranu.

Govorio sam joj kako su lijepa i svježa jadranska jutra. Moje odrastanje u Ljubljevi, malom mjestu kraj Trogira.

Znaš li da mogu preroniti čitav zaljev? Mi nemamo trgovinu u Ljubljevi. Našim putevima samo koze mogu proći. I ja. Neuhranjen i žgoljav.

Gut gemacht MANN! Uzviknula bi. U tom trenutku se činila nesalomljiva.

Ja onda nikada ne bih mogla proći vašim putevima. Puna sam šume.

 Nekada je Angelika mirisala suviše na tugu. Vidjelo se to u njenom sažimanju Shwarzwalda u jednu tačku na kuhinjskom prozorskom oknu. Tada bih je spremio i izveo ispred kuće. Gledali smo  kose nagibe iscrtanog pejzaža. Nikada joj nisam rekao da me ponekad to gledanje umaralo. Ponekad je sve što vidim nalikovalo na crtež mog sedmogodišnjeg sina koji je ostao u Ljubljevi. Pitao sam se šta li radi, da li na trenutke misli o meni kao Angelika o svojoj majci?

Dosta je bilo. Uskoro će kiša pasti, rekla je Angelika. Utopit ću se.

Ne dam da se utopiš, kažem, pa je pomilujem po kosi dok je uvodim u kuću.

***

Doktor za plućne bolesti kaže da je ovo možda zadnji put da će uspjeti izvući vodu iz pluća.

Du bist schon und mutig! Rekao je doktor zadnji put kad nas je posjetio.

Wo ist mein Meer? Ponavljala je Angelika držeći me za ruku. 

Angelika nakon posjete doktora, nije ništa uspjela reći. Čitao sam joj pisma napisana majci, ali ona je samo šutjela.

Uvečer sam zatvorio prozor. Noć je mirisala na beskrajno utapanje. Mračni gost poput bršljena obljubio je Angelikino tijelo. Kada sam napuštao Schwarzwald vidio sam dvije velike crne ptice kako prelijeću nepregledne crnogorične perivoje.

– prvonagrađena priča na natječaju za kratku priču/pripovijetku “Bugojanska vaza” 2023.

___________________________________________________________

EMINA ĐELILOVIĆ KEVRIĆ (Travnik, 1989), živi u Vitezu. Nakon studija b/h/s jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Zenici, na istom odsjeku je magistrirala na temu “Konstrukcija pamćenja u južnoslavenskoj interliterarnoj zajednici: reprezentativni modeli logorskog iskustva u književnosti”. Autorica je zbirke poezije “Ovaj put bez historije” (Dobra knjiga, 2016) i zbirke kratkih priča “Izbrisani životi” (Dobra knjiga, 2021). Njena zbirka pjesama “Moj sin i ja” nagrađena je od strane Fondacije za izdavaštvo BiH 2021.g. Dobitnica je nagrada: trećenagrađena je na konkursu Slovo gorčina za najbolju neobjavljenu zbirku poezije (2011), drugonagrađena na konkursu Oslobođenja za najbolju kratku priču (2015), nagrađena je Festivalu dječije umjetnosti BiH za najljepšu bajku (2016). 2022. g. osvojila je drugo mjesto na međunarodnom književnom konkursu „Isnam Taljić“, dobitnica je druge nagrade za najbolju kratku priču književnog konkursa „Zija Dizdarević“ 2022, te je iste godine bila prvonagrađena na međunarodnom književnom konkursu „Nastavi priču“. Na internacionalnom konkursu za najbolju pjesmu stranih autora „Ossi di Seppia“ ( Italija, 2023) osvojila je treće mjesto. Za priču “Kiša” nagrađena je na kineskom književnom festivalu “Zheng Nian Cup” 2023. Trećenagrađena je na konkursu za kratku priču „Čarobna Krajina“ 2023. 2023. godine njena priča „Sva lica ubice“ našla se u užem izboru natječaja za kratku priču „Lapis Histriae“. 2023. osvojila je nagradu za najbolju neobjavljenu priču za djecu na konkursu „Stazama djetinjstva“, te nagradu „Bugojanska vaza“ za najbolju kratku priču.

MIKROPRIČE VLADIMIRA KOLARIĆA: TRI CARSTVA

proza

TRI CARSTVA

Za tu princezu su govorili da tako čvrsto spava, kao da je nije briga ni za tri carstva.
Ona nije znala koja su to tri carstva. Znala je samo za ono kojim je vladao njen otac.
Onda je u šetnji parkom srela vešticu i ona joj je objasnila koja su to tri carstva.
Nikada više nije zaspala.

***

KONJI U SNU

Čarobnjak joj je rekao da treba da sanja samo bele konje.
Ona je sanjala crne.
Od početka je slutila da on nije pravi čarobnjak.
Ali patuljak ju je pokolebao.
„Šta ako se ti konji u snu samo pretvaraju da su crni, a u stvari su beli“, rekao je.
Zamislila se.

***

STEPE I TAMNICA

Konji na stepama, udaljenim stepama, kao vetrovi.
Njena duša je sa njima, drži im se za bele grive.
Ali telo je u tamnici na vrh kule.
Tužnija je nego da nema tih konja i da nema te duše što lebdi po ravnima.
Onda bi se pomirila. Ovako – ne može.
Ovako su joj suze jedini lek.

***

DEČAK I SUDBINA

Rekli su joj da će otkriti svoju sudbinu kad bude videla jednog dečaka.
Neće taj dečak biti njena sudbina, rekli su, nego će je videti kroz njega.
Pitala je da li joj to u stvari govore o anđelima.
Rekli su joj – ne.

***

ŠUMA

Prvi korak je da uđeš u šumu.
Drugi da izađeš.
Treći korak je da zapamtiš šumu.
„Ali šuma je strašna“, rekla je.
„Baš zato treba da je zapamtiš“, odgovorili su.

***

CRNA CARICA

Čula je da postoji Crna carica. Ali njena majka je bila carica i nije bila crna.
To je značilo da postoje i druge carice.
„Da li je Crna carica carica smrti?”, pitala je.
„Ne. Postoje stvari gore od smrti”, odgovorio je patuljak.

***

VUKOVI

Vukovi kao hodajući grobovi.
Ponekad izlaze iz šuma i zavijaju pod prozorima njene kule. Dugo i bolno.
Ona se plaši da to nisu samo vukovi.

***

MLADOŽENJA

Princezi su dosadili svi ti čarobnjaci, patuljci, zvezdočatci, koji su joj otkrivali tajne svetova.
Ona je želela mladoženju.
Ali mladoženju niko od njih nije pominjao.

***

REŠETKE

Sanjala je kako je njena kula okružena rešetkama.
Kada se probudila, videla je da nema nikakvih rešetaka.
Ali ih je i dalje osećala.

***

PATULJCI

Tri patuljka su je gledala kroz prozore.
Ali njena soba je bila na trećem spratu!
Zato je trepnula.
Ali patuljci su i dalje bili tu.

________________________________________________

VLADIMIR KOLARIĆ je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, prevodilac. Diplomirao dramaturgiju i doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavio zbirke pripovedaka Lutalice (2006), Rat ljubavi i druge priče (2007), Tajna purpurnih zora (2020) i Svi vole mornare (2013), romane Avanture pobednika (2021), Filip od zlata (2021), Doktor Metuzalem (2022) i Priznanja i sećanja (2023), teorijske knjige Hrišćanstvo i film (2017), Hrišćanstvo i umetnost (2021), Biti drugome uteha i ohrabrenje (2023).

KRATKA PRIČA AMINE HRNČIĆ: DOSTAVLJAČ

proza

Samo sam običan lik, ne pretjerano harizmatičan. Ne razmišljam mnogo ni o čemu. Istovaram kutije, utovaram kutije. Potpisao sam ugovor da ih nikada neću otvoriti i vrag me odnio što sam ga prekršio. Dakle, ulazim u zadnji dio kombija, otvaram prvu kutiju, a u sredini je šaka. Dio po dio, otvaram ostale i već postaje jasno da ću na kraju sklopiti čitavog čovjeka. Moram pronaći glavu, moram vidjeti kako je izgledao čovjek kojeg vozim. Prilazim zadnjoj kutiji. Od tog trenutka ne mogu da funkcionišem ni da se pomjerim. Glava koju vozim u kutiji je moja. Drugo, golo tijelo, poseže za mojom glavom i zavrće je na sebe. Čujem ga kako diše. Kaže mi „Brzo, skidaj se. Treba mi odjeća. Moraš popuniti praznine u kutijama.“ Ništa ne razumijem, ali počinjem se otkopčavati, nadajući se da ću nešto smisliti. „Brže“, govori drugo ja. Potpuno razodjeven potrčao sam prema šumi, tražeći spas među krošnjama. Čuo sam kako se kombi pali i odlazi. Bilo je to par trenutaka prije nego što sam uvidio da šuma zapravo nije bila šuma, nego parkić, gospodine policajac. Morate mi vjerovati da nisam neki prljavi perverznjak, iako razumijem sve one mame koje su vrištale kada sam istrčao ispred fontane. Dao sam vam sve svoje podatke i mislim da je noć u policijskoj stanici sasvim primjerena mom prijestupu. Stalno ponavljate „Vaša situacija je takva da zahtijeva dodatno čekanje.“. Oprostite, ali šta mi to čekamo? Nisam imao priliku da obavim niti jedan telefonski poziv, nisam kontaktirao svog advokata…” „Kutije, gospodine. Čekamo kutije.“

– prvonagrađena priča na konkursu Šumadijske metafore 2023.

___________________________________________________

AMINA HRNČIĆ rođena je 1995 godine. Završila je Farmaceutski fakultet u Sarajevu. Živi i radi u Novom Sadu.

Objavila je tri zbirke poezije. Zbirka „Oktava“ objavljena je u sklopu prve nagrade Festivala poezije mladih u Vrbasu, a „Put u Agape“ u okviru prve nagrade za najbolji rukopis Književne omladine Valjeva, 2020. godine. Treća zbirka „Tri života južnije“ objavljena je 2023. godine u sklopu prve nagrade za poeziju na festivalu „Šumadijske metafore“, Mladenovac.

Ove godine pored prve nagrade za poeziju osvojila je i prvu nagradu za prozu na festivalu „Šumadijske metafore“, što je ujedno čini i jedinom osobom u historiji festivala kojoj je pošlo za rukom da pobijedi u obje kategorije iste godine. Dobitnica je treće nagrade za poeziju festivala „Zheng Nian Cup“ u Kini, čiji su organizatori Pekinški institut za kinesku kulturu Zheng Nian i Izložbena sala kineskih umjetnika, nagrade za poeziju „Milan Dunđerski“ i nekoliko drugih regionalnih književnih nagrada.  

Pjesme su joj prevedene i objavljene na francuskom (časopis Panache, zbornici “Nouvelle poésie BCMS” prvi i drugi tom i zbornik Francuskog instituta u Bosni i Hercegovini),  italijanskom (zbornik festivala Castello di Duino), njemačkom (austrijski časopis Lichtungen), kineskom (China Daily – Overseas Literature Journal izdanje za Kinu, Australiju i Novi Zeland, i Shanxi Science And Technology newspaper, Kina), engleskom (britanski časopis The Poet, ruski almanah Вдохновение, zbornik festivala Woman’s scream iz Dominikanske Republike, časopis P.L.O.T.S., SAD),  španskom (peruanski časopis Revista Kametsa) i makedonskom jeziku (zbornik festivala  Literaturni Iskri). Njena poezija je zastupljena u više od pedeset antologija u zemljama regiona i brojnim književnim časopisima. Priče su joj uvrštenu nekoliko zbornika uključujući antologiju „Paranormal Whispers“, Indija.

KRATKA PRIČA TATJANE JANKOVIĆ: KOKOŠKA

proza

Trebalo je zaklati kokošku.
Otac je uzeo sekiru, majka i baba su stale uz panj. Kokoška je prhnula i razletela se po dvorištu.
Otac se sledio. Žene su pojurile unezverenu kokoš.
Lepet, krv i kreštanje. Između gladi i ručka isprečilo se mučenje nedužnog stvora. Žene su izbegavale da im se pogledi sretnu.
Zar nisi mogla da nađeš nekog ko zna da zakolje živinu, govorilo je babino ćutanje. Mahala je rukama, kao da nekog plaši. Zar sam mogla da znam, majka se pravdala u sebi. Upinjala se da pre babe uhvati izbezumljenu kokošku.
Nedoklano stvorenje zaletelo se pravo u ponor babinih ruku.
Baba je dohvatila okrvavljenu sekiru, muški posao dovršila je u uvređenom ćutanju. Zatim i ženski. Poparila je kokoš i očerupala je, očistila i osmudila, ispekla je i isekla.
Majka je postavila sto. Gledala je u svoje ruke kao u tuđe.
Otac je sedeo na pragu i gledao u brda.

– iz zbirke kratkih priča “POGLED POD SUKNJU SVETA”, Agora, Novi Sad, 2023.

_____________________________________________

TATJANA JANKOVIĆ objavila je zbirke kratkih priča “Priča Babinog sina” (2008), “Danas sam bila u našoj kući” (2016), “Pogled pod suknju sveta” (2023) i putopisnu prozu “Prisvajanje Venecije” (2018).
Priredila je knjige “Bolnica Stobart” (2018), “Govoriti o Njujorku” Katarine Bogdanović (2021) i “Pređa” Selene Dukić (2022).
Bila je član redakcije časopisa “Koraci” od 2013. do 2021, na mestu glavnog urednika od 2017. do 2021.
Radi kao bibliotekar u Narodnoj biblioteci “Vuk Karadžić” Kragujevac, u Fondu za staru i retku knjigu. Živi u Kragujevcu.

književna premijera: KNJIGA KRATKIH PRIČA MARIJANE ČANAK “PUT OD CRVENE CIGLE”, Bulevar Books, Novi Sad, 10/2023; jedna priča

proza

SVEZE

Rodila se u mestu kojem je bog rekao laku noć. Davno rekao, a ona iz pomračine otišla. U kući je održavala ognjište iako je bila najmlađa. – Nije mene majka rodila da joj sluškinja budem! – prezubila je kad joj je dosadilo da džara vatru, pa se spakovala i pošla ne znajući kud. – Za koru hleba ću imati – rekla je ispravljajući uši na đačkim svedočanstvima i trpajući ih u oskudan prtljag. Niko joj to nije osporio, niti je pokušao da je zaustavi.
Tamnokosa i svetle puti, zadevojčila se u doba kad žene još uvek ne otklanjaju malje ispod pazuha, a nausnice u najgorem slučaju izbeljuju nekom nagrizajućom pastom. Nosi cvetne suknje, jednobojne bluze, broševe i crveni lak na noktima, od kojeg već sutradan ne ostaje ništa osim iskrzane mrlje. Na glavi joj bujna pečurka, šiške sklanja sa čela, jer nema nijednu boru za sakriti, niti su joj obrve svenule. Osmeh joj je upadljiviji od nagorelih nausnica, kad ne zna šta bi, ona se nasmeje i tako maskira začuđeni pogled. Nekoliko godina unazad ima tuđe zube i pristaju joj dobro. S nevidljive strane su srebrni. Tetka joj ih je poklonila. Neka neiživljena mlada zubarka čekićem je ispitivala tvrdoću njenih zuba, iz čiste obesti skršila joj zdravu jedinicu. Ni izvinila se nije. – Neizbežno bi se to desilo, kad-tad – samo je rekla i sela da evidentira kvar u otvorenom kartonu. – Ruke joj se do laktova sasušile, čekić progutala dabogda! – tetka je klela i tešila. – Ne plači, zlato, platiće tebi tetka nove zube, od onih što se ne kvare, pa neka košta šta košta! – Tetka je imala zlatne trojke, najbolje ih je nosila uz plave haljine. Zna da boli kad se zubi bruse i na njih navlače novi, al’ još više boli kad ih nema. – Deset godina si mirna, onda dođi ponovo – rekao je zubar, a ona nije odgovorila ništa, samo je klimnula glavom, kao da ne ume da govori s tuđim zubima u vilici, boji se da će joj poispadati ako ih ošine jezikom. – Za deset godina – misli – imaću trideset dve, to je već starost.
Za razliku od mesta u kojem je rođena, u gradu u koji je došla može da bude dokona. Može da baza ulicama, da isprobava pokretne stepenice u robnim kućama, da premerava obalu jezera. Hoda i nada se da će nekoga sresti. Nekoga ko je kao i ona odnekud otišao bez želje da se vrati, iako mu ni ovde ne valja. Sanja o muškarcu u kome će naći sebe i zaista početi da živi. Sanja vatru koja će nastati trenjem njihovih tela, pa će ih taj plamen progutati i stopiti u jedno. Veruje da je bez njega nedovršena, da živi u polovičnom telu bez istinskog zadovoljstva, mada nasmejana. Ponekad mu piše pisma, zamišlja da se već dugo znaju, da čeka da joj se vrati iz vojske. Pisma prepisuje u beležnicu u kožnom povezu, zajedno sa stihovima kafanskih pesama, isečcima ljubavnih romana, receptima za sjajnu kosu i bujne grudi, tetkinim savetima, adresama prijateljica iz detinjstva. Beležnicu krije pod krevetom, u iznajmljenom sobičku u Palmotićevoj 8. O Juniju Palmotiću ne zna ništa, Dubrovnik ne postoji na njenoj mapi sveta, plemstvo smatra poganom greškom čovečanstva, a pobožnost najprimitivnijim oblikom ponašanja. Naziv ulice u kojoj živi podseća je na posleratnog tvorca masti za bebe. Da bi zapamtila Junijevo prezime, morala je da izmisli da se Pavlovićeva mast pravi od palminog ulja. Broj osam je lak za pamćenje, lakši od dve četvorke. Ona se dobro snalazi s brojevima, oduvek je tako. Još je puzala pod stolom kad je njen otac podučavao stariju decu računu.
– Koliko je dva više dva?
Tajac. Dvojke se penju jedna drugoj na glavu i prave zbrku. Ne bi u tom neznanju bilo ničeg kažnjivog da ona nije izvirila ispod stola i rekla: – Cetli!
– A dva kraj dva?
– Dvaes dva.
Brže je počela da računa nego što je progovorila. Otac je šibom rasterao starije đake, a nju je posadio u krilo: – S takvom glavom, daleko ćeš dogurati!
Održao je reč i poslao je u ekonomsku školu čim je stasala. Iz školske klupe kroz prozor svakodnevno gleda službenice u strogim kostimima kako važnim korakom izlaze na pauzu za kafu. Zavidi im. – To je život kakav želim – misli i ništa je ne podstiče na učenje koliko ideja o kostimu i kafi.

***

Radi od sedam do tri. Pauza za kafu je u deset i trideset. Žene pričaju jezicima koje ne razume. Smeška im se. Sinoć je stanjila obrve, proverava ih pred ogledalom, nanosi svež sloj rumenila na lice, podiže kosu, premerava bokove, sve je na mestu. Srešće ga u tri i četrdeset pet. U Palmotićevu se vraća u šest i petnaest. Zaboravlja kako su započeli razgovor, da li ih je neko upoznao ili su se sudarili u prolazu pa zastali da se izvinjavaju, zaboravlja gde su sedeli i čemu su se smejali, ime mesta iz kojeg je on došao, da li ju je dopratio do kuće ili su se poljubili na ćošku pre. Sve zaboravlja, pamti samo užarene kuglice kako plutaju njenim telom, golicaju je iz stomaka, peckaju po usnama, prave vatrene osmice između grudi. Ne shvatam govor svojih čula – zapisala je u beležnici – ni tebe koji ne postojiš i postojiš. Zaspala je obučena.
Kad bi znala da njegovo ime znači kamen, proglasila bi ga za smaragd. Njih dvoje ne govore mnogo, dovoljno je da hodaju držeći se za ruke, pa da se omraženi budžak pretvori u sveto mesto. Piju sokove, izuzev na proslavama, kada je njoj dozvoljen džin-tonik. Izlaze sa društvom, ako ostaju sami, po pravilu je to na javnom mestu. Celih sedam meseci. Za Osmi mart poklanja joj crvenu knjigu punu Nerudinih stihova. Uči ih napamet i pretvara se da razume šta deklamuje. Njeno interesovanje za pesmu ipak ne napušta kafanski sto. Za praznike on odlazi svojima, šalje joj pisma ispisana kitnjastim rukopisom, zaklinje je da ga čeka, pa se vrati brže nego što joj pismo stigne. Kad je prvi put završila u njegovoj sobi, ništa se nije dogodilo. Skuvao im je supu iz kesice, pa su zaspali slušajući radio. Drugi put je izneo džin-tonik.
– Šta slavimo? – pita ga.
– Nas! – kaže svečano, pa stane da je ljubi gde dotad nije.
Pola sata kasnije iznosi debele peškire i stavlja ih pod nju. Ona se ne opire, niti pristaje. Užarene kuglice se sudaraju i prave male eksplozije duboko pod njenom kožom. Tutnji joj između ušiju. Ne zna da li bi ga odgurnula od sebe, zabada prste u njegova gola ramena, zatvara oči, sve je dobro, ponavlja nemo. Njegov jezik čini joj se krut kao dleto, zariva ga svud po njoj. Mrsi joj malje pod pazuhom, niže je ne dira, naleže na nju i sve se odvija bez njenog učešća. Dahće joj na grudi, usamljena kovrdža iznikla iz njene bradavice zatreperi. U pupak joj se uliva njegov znoj i još nešto lepljivo i vrelo.
Izvlači peškire ispod nje, zagleda ih, pa pokupi tekućine s njenog stomaka.
– Pre bih poverovao da voda gori, nego da ti nije prvi put – kaže joj.
Ona ne odgovara, pita se ima li u njegovom glasu zluradosti, tuge ili olakšanja, ili od svega pomalo. Sutradan je sretna što peškir laže. – Neka ga, nek ne umišlja da nisam imala života pre njega. To samo ja znam!
Dvadeset dana kasnije pobožno čeka, na svaki sat zadiže suknju u kupatilu, svlači hulahopke i proverava. Povuče vodu iz navike.
– Da se nisi prehladila?
– Dobro sam – laže i smeška se.
Prvi put preispituje postojanje boga. – Ako te ima, pomozi da prokrvarim! – moli mu se iz beležnice, ne zna kome bi se drugom obratila. I njen muškarac najbolje ju je razumeo dok se još nisu sreli, u pismima na koja nije odgovarao, dok ga je zamišljala i čekala. Sad zamišlja boga, sedi namrgođen pod oblakom i nadzire njenu beležnicu. Munje iz očiju baca joj u međunožje, raskrvari je dvadeset osmog dana. Nijednoj se kazni silinije obradovala ne bi. Noću sanja kako iz nje iskaču deca kao zečevi, razbeže se svud po Palmotićevoj, automobili trube, ljudi uzmiču, zagledaju ih, ogovaraju na tuđem jeziku. Odnekud se stvori njena tetka, uhvati jedno za uši, pa ga ponese njemu pred vrata.
– Je l’ ovo tvoje? – pita ga, a zlatan zub preteći joj se zacakli pod zverskim kezom.
– Moje? Otkud moje, to si s ulice pokupila! – on se brani, a tetka preti.
– Nakotilo ih se ko zečeva, sva su tvoja, priznaj, dozovi se pameti!
– Nemam ja ništa s tim!
– Imaćeš, imaćeš, samo kad te pritegnemo! Kad si sejati znao, ima i da žanješ!
Probudila se od tetkine galame. Zadiže spavaćicu, stomak joj je i dalje ravan, između nogu ni kapi. Vadi beležnicu ispod kreveta i prevrće je dok u njoj ne nađe tetkine recepte: kolač bez jaja; beskvasni hleb; pita s jabukama bez kora; šta skuvati kad nema mesa; kako ga svezati. Za hleb, jabuke, meso i jaja umela je da zaradi. Za vezivanje joj treba dodatno uputstvo.

***

Mrak mrači, stra strači, put puca, kamen frca, gora ječi, voda huči! Niti mrak mrači, niti stra strači, nit put puca, kamen frca, mog dragog srce puca! Crko, puko, dok meni ne došo, mene mladu ne našo! Sve su mu cure udovice, livnom opasate, blatom namazate, sve sem mene!
Izgovara to nad njegovom slikom, gledajući ga u oči, makazama mu probada srce. Kad završi, oseti sevanje u krstima i zna da će izjutra prokrvariti.
Krv joj je zrela i sveža, cela soba miriše kao gvozdena kapija. S ruke skida prsten. Zlatan je, s purpurnim kamenom. Dobila ga je od oca, tim su prstenom overili njena đačka svedočanstva iz ekonomske škole. Nijednom ga nije skinula s ruke. Sad ga potapa u mesečnu krv. Kad se on pojavi pred vratima Palmotićeve 8, pogledaće ga kroz taj prsten kao kroz špijunku.
Došao je izmučen kao dete koje su svu noć jahale morije. Gleda je zamućenim pogledom, vrat mu je otekao, korak težak kao da mu je ime sišlo u stopala.
– Je l’ sve u redu? – pita ga vraćajući prsten na ruku.
– Loše sam spavao – kaže joj. – Hoćemo na kafu?
– Uđi – poziva ga u sobu i radost joj zaigra pod trbuhom. – I ja sam ružno sanjala.
– Ispričaj mi, da se ne obistini.
– Ma glupost, sanjala sam da te jure zečevi. Kako napraviš korak, tako se namnože iz zemlje, pa ujedaju.
Od tog su dana nerazdvojni, svuda je prati. Zajedno obilaze robne kuće, pridržava joj tašnu dok ona u kabini isprobava sedmu suknju zaredom. Divi se njenoj figuri i dosađuje se istovremeno. Sedi s njenim prijateljicama koje su izdaleka došle da je posete. Ispijaju kafe, prevrću šolje, on gleda u svaku i proriče bele zečeve. Svima je zabavno sem njemu. Hodaju pored jezera, čvrsto je drži za ruku i želi da bude negde drugde, što dalje od vode pod kojom mu se priviđaju zloslutna raspevana jata. Crne ribe i crvenooki zečevi, svuda je progonjen. Prati je na posao, dočekuje tačno u tri, spreman na svaku zapovest. Kupuje joj karanfile i mimoze, piše pisma, seje ljubavne ceduljice svud po sobi, stavlja joj čokoladne praline pod jastuk, ljubi za slatke snove. Gadi se samom sebi. Noću je želi, diše kroz njenu kožu dok oboje ne ostanu bez daha. Opštio bi sa spavaćicom koju je svukla, ali krv kao da natraške teče njegovim žilama, ne napaja mu snagu, žudnje mu ostaju jalove, telo suvo kao u groznici. Kad se ponovilo više od pet puta, otišao je lekaru, ali ga je stid vratio kući pre nego što su ga pozvali da uđe u ordinaciju.
Kad nije s njom, ruše ga vrtoglavice i nevidljiva sečiva zarivaju mu se u prepone. Sanja bolest koja će po njemu dobiti ime, sanja svoju sliku u medicinskim enciklopedijama i rendgenske snimke svojih presahlih organa. Ta bolest ima žensko lice, ispija mu tekućine iz tela i ostavlja ga da skapa od neutoljene žeđi. Kad ga dokrajči, prisloni mu zadnjicu na lice, pa mu zečjim repom zatvori oči. Nežno ih zatvori. Kad se probudi, još dugo oseća krznenu lopticu na kapcima i trlja oči dok mu se beonjače ne zakrvave. Obnevideo, žuri da joj se vrati.
Odlaze u posetu njenoj tetki, vidi je prvi put, ali odnekud mu je poznata. Možda u njoj vidi stariju verziju svoje drage. Zagleda se u tetkine nabrekle čukljeve, pozamašna bedra, grudi koje joj landaraju oko struka, zlatne zube, ispitivački osmeh, paučinastu kosu natapiranu u punđu. Onda pogleda lice žene koja ga opčinjava, pa proguta zlokobnu misao: – I ti ćeš takva biti! – Dok tetka iznosi goveđi gulaš, on zamišlja njihovu zajedničku starost. Vidi svoje kosti obučene u prugastu pidžamu, bezuba usta koja srču jutarnju kafu u sobi po kojoj se razleću njene raskalašne grudi. Čas ih prebaci preko ramena, čas ga njima nehotično ošine. Lice joj je kao u kornjače, usne zadebljane jarkim karminom, pokreti žustri. Pretura lončiće po kuhinji, kad nađe odgovarajući, baca ga na šporet, pa oberučke muze iz sebe mleko.
– Jedi! – viče tetka i trpa mu gulaš u tanjir. – Naši smo, nemaš se čega sramiti!
Ispričava se, ustaje od stola da opere ruke, u kupatilu povraća belu tekućinu.
– Dobrog si izabrala – tetka zadovoljno klima i žvaće. – Malo je slabunjav, treba da ga uhraniš. Kad kilogram soli zajedno potrošite, tad ćeš znati paše li ti.
– Držala sam se tvog recepta, sad mi sve paše.
– Šta si mu kuvala po mome?
– Svezala sam ga.
– Onda je tvoj do smrti – tetka dosoli gulaš u tanjiru – al’ neće ti takav dugo poživeti.
– Dok decu ne izvedemo na put, pa dosta.
– Ti znaš da sam ja petoricu sahranila, do dece ni s jednim ne stigoh. Slaba sorta! Al’ ne žalim, ti si tetkino dete.
– Izvrstan ti je gulaš. Daćeš mi recept.

_____________________________________________________

MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019, 2023) i roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade. „Put od crvene cigle“ je njena druga zbirka priča.

fotografija autorke: Maja Tomić

PIKARSKI ROMAN JASMINE MALEŠEVIĆ “NESTAŠNA MARKIZA“, Galaksijanis i Beokliks, Beograd, 2023; odlomak

proza

BALZAKOVE TAPETE
(odlomak iz prve epizode)

ŠARE KOJE SE VRZMAJU

Neobične tapete su oblagale gipsane pregrade između kojih ću provesti nekoliko dana, kako bih izvidala šavove od još jedne popucale ljubavi. Odmoriću se od izluđujućih seksi šopova i odahnuću od izbornih kampanja u kojima više ne mogu da kampujem.
Sa sobom sam dovukla kofere s ručkama za vuču i plastične krčage, uvek napunjene kod istog proizvođača negazirane vode.
Tapete koje sam počela pronicljivo da posmatram sa gostinjskog kanabeta, rasipale su prijatan utisak. Podsećale su me na dugo opisivane tapete u Balzakovim romanima, koje mi je majka rado iščitavala pred spavanje.
Volela sam da me majčin umilni glas uspavljuje čitanjem elektronskih bajki ali majka mi je bila nepokolebljivo pobožna.
– Ili Balzak! Ili ćeš se uspavljivati sama! – čujem majku kako mi preti i klepeće patofnama.
Divno je i poučno ovo podsećanje na detinjstvo. Na tapete koje su se slične, baš sad, našle pred mojim jedva držećim očima. Zataškavam suze! Pratim linije koje se vrzmaju po sobi i pretvaraju u opipljive konture koje samo ja mogu da prepoznam.
Nepravilne šare na zidu se talasaju u boji produženog espresa. Stapaju se s mlečno belim mrljicama, rastapaju i nestaju na plafonu. Osveženi tamnim nijansama slonovih kostiju, ti mitski motivi, kao da se uzdižu do neba i vraćaju u prizemlje hotela.
Dok sam lutala, bolje rečeno tumarala po tapetama, najednom me je prestrašio nenajavljeni drhtaj.
Mrak se prikradao umesto senki, razigravajući uspomene iz mojih bezbrojnih života, u kojima sam menjala epohe kako sam htela. Slike su sada iskakale bez preciznog vremenskog rasporeda i promenljivih društvenih lestvica po kojima sam nestašno skakutala.
Uzdrhtala sam!
Kao da me je probo, bože me prosti, čokoladni kolac. Kolac od lomljenih lešnika i izmrvljene mente. Misaono probodena, razvukla sam heklanu zavesu preko krilatih prozora i otvorila prašnjavi kofer.
Kalendar koji sam izvadila i stavila na stočić, kao i kalendari koje ću precrtati u budućnosti, gutao je peščana zrna. Jer, vreme ističe, otiče i kaplje. Vreme je lopov, sakriven u kitnjastim tapetama da ga anđeli ne vide.

NESTAŠNO DETINJSTVO

Kanabe na kome sam zaspala bilo je presvučeno meblom od kudeljinih vlakana. Posteljina i prekrivač od kudeljinog platna, jastuk napunjen kudeljicom a na meni dugačka košulja, podarili su mi dobar san i još bolju cirkulaciju.
Jeste, imala sam utisak da me nešto grebe i gamiže po nogama. Ali, to me je podsetilo na seosku kolevku, u koju sam se preselila direktno iz maminog stomaka. U njoj sam se ljuljuškala i spavala skoro dvadeset godina.
Nestašna kakva sam, rodila sam se u zapuštenom zamku. Tako je izgledao samo spolja. Iznutra je bio skoro netaknut vremenom. Drveće na imanju je pevalo. Skoro svi meštani naseljeni po kolibama pisali su pesme na hartiji od kučine. U vreme praznika i slavlja, veselo su se hvatali za ruke i razvlačili u naizmenično kolo.
Moje detinjstvo je bilo veoma opojno i usklađeno s prirodom. Talente koje sam nasledila niko nije osporavao. Imala sam lepe okice i gustu loknastu kosu. Nisam morala da lupkam po dirkama. Nisam morala da nosim balske haljine protkane glavama bizona, niti da zadivljujem goste kako bi roditelji bili ponosni. U svečanoj povorci, mojim venama je tekla plava krv, zbog nulte negativne grupe koja se tu krila.
Možda sam zato volela guslice koje mi je deda poklonio. S njima sam se penjala na krošnje i sedeći na najudobnijoj grani posmatrala sam i opevavala svet. Svet koji nestaje kada se postave dodiri tako da se ne dodiruju. Svet koji se urušava, kada se postave prsti tako da se između njih magnetna polja razbeže. Zbog toga sam ostavila dovoljno prostora u sebi, da u budućnosti isprobam sve pravce i stranputice u koje zapada nemir.
Pri pomisli na gusle, grudi su mi se naglo promeškoljile. Poželela sam da s tapeta uzmem espreso i nekoliko kapljica mleka, kada je zazvonio kalendar, prenuvši me od te luckaste ideje. Naručiću šolju produžene kafe da mi se misli razmrse i povežu u globalnu mrežu.
Napraviću studiju izvodljivosti mog opstanka na obroncima sobe. Sreća bez povratka ne postoji. Energija menja samo oblik i tako daje potomstvo.

BARONOVA MAGLA

– Kuc-kuc! Kuc-kuc! – detlić me opominje da je vreme za uranak.
Uranak je jedinstvena prilika da se prošetam i pokušam da prebolim raskid u trinaest bučnih koraka. Ako ustanem, silna će borba da bude.
– Dobro jutro, Markizo! – probudile su se i tapete.
– Juče sam pobegla od voljenog Barona! – rekla sam umesto pozdrava.
– Zašto?
– Zato što je sistem mog erotskog strpljenja eksplodirao!
– Ko je zapalio fitilj?
– Baron!
– Kako?
– Prestao je da se penje na drveće!
– Više ne dišete zajedno?
– Njegov dah se zgušnjava i zapušava mi nozdrve.
– Kao plemenita magla?
– Kao Baronova magla!
– Zbog toga si pobegla? Ili…
– Uhvatila sam ga kako kradom pegla lice, žar-pticom.
Novonastali tajac je usmerio moju pažnju na telo. Prvo ću da uradim rastezanje u postelji. Za razbibrigu, vežbaću jogu ispod jorgana. Ako razgibana odem u šetnju i načinim trinaest koraka, biće to veoma brz rastanak.
Ipak, kada sam pažljivo prebrojala unutrašnje glasove, odlučila sam da za sada ne izlazim iz sobe. Otvoriću prozore, slušaću lepet paraglajdera i dah Drine iskrivljene od bolova. Razvlačiću se po sobi. I sve dok mi kalendar ne zakuca na vrata, splavariću po detinjstvu.
Isključila sam prepametne telefone. Onaj najpametniji sam ostavila da svetluca, puštajući poruke recepciji da me niko od gostiju ne uznemirava. Ili Baron, daleko bilo, ako je iznajmio službu za praćenje.

IZMEĐU ČETIRI VATRE

Kafom, koja čula omamljuje srkanjem da bi se gutljaji pretvorili u mantru, lagano sam prešla u stanje visokog spokoja i potpunog odsustva patnje. Šolja je bila cvetna i vitka. Nisam je ispuštala iz ruke. Tanjirić je uzaludno zveckao, predajući se usamljenosti koju predmeti najbolje poznaju.
Tapete su me sa svih strana grlile, izazivajući slatku sigurnost. Jedan srk je bio dovoljan da osetim kako umilna toplota proklizava kroz bedra i širi se ka pupku.
Zato su hoteli najčešća mesta u kojima se seku nevidljivi svetovi. Kada uđeš u hotel, ušao si u mašinu za razgrtanje ljubavi!
– Nije život jedan Baron! – iskakale su iskrice iz tapeta okrenutih ka severu.
– Još uvek žudim za njim! – ubeđivala sam zidove i zidove krvnih sudova.
– Markizo, ne budi oksimoron! – mi ćemo te izlečiti.
Slike koje su me spopale, ponovo su navlačile mrenu.
Još jednim halapljivim srkom produžila sam sećanje na detinjstvo, koristeći legitimno pravo da budem nestašno lepa. Ekspresno sam razbudila čitalačku strast! Kada zidovi imaju velike uši, tapete postaju izdajice s pocepanim usnama.

SAGA O MARKIZINOM POSTANKU

Iz čega se rasplamsava život i kako? Da li sam plamen ili samo plemkinja, s viškom isprepletenih hromozama? Zašto me je od prvog dečjeg plača majka učila da sama delim svoja jedra, na jednake časti?
Bezbroj puta sam pitala Boga:
– Da li može klon da se množi i oboži?
– U ime koga? – sevnuo bi.
– U ime oca! – odgovorila bih i počupala sve utikače.
– Može! – zagrmeo bi.
– To je apsolutno nemoguće! – zanemela bih od čuda.
Davno sam shvatila da kosmos ima dugačak rep, napravljen od nevaljalih ljudskih ruku. Rep bi mlatnuo po vazduhu, očekujući da se pokajem. Na pedeset metara od zemlje izlomio bi munju i ponovo me naterao da hrabro postanem ništa, jer nisam bila sve.
– Ne! Ne mogu više da čekam i čeprkam po kudelji… – stala sam na kanabe i jasno izgovorila.
– Ako je Bibliju napisao Bog u čoveku, zašto Drina ne može da se ispravi? – nastavila sam dijalog s tapetama.
– Kako nastaju Markize? – priljubila sam obraz.
– Kako sam opstala?
– Nestala?
– Moje drage, najdraže tapete – tepala sam.
Dok sam čekala kakav-takav odgovor, uzvratila sam im zagrljaj, strahujući da se od vlage ne odlepe.

BOG SE JAVI I ODJAVI

Bezbroj je načina koje Bog koristi da nam nešto važno saopšti. Sozercavala sam i čekala. Bila sam i neverni Toma, ali ovaj hotel mi je pospešio nadu da je uvek sve moguće, kada je odgovor svemoguć i kada zidovi progovore:
– U vreme ili nevreme pre postanka, alhemija, teozofija i kvantna fizika su napredovale. Tvoja majka se kupala u kadi.
– I?
– Čula je lepet krila, od rode koja se vratila na stari, napušten odžak.
– A otac? – usudila sam se da prekinem bajku.
– Otac je iz vrta doneo glavicu kupusa i pre nego što je pao prvi mrak, rodila im se kći, sa spiritualnim vrlinama kakve dolikuju detetu koje će u svim inkarnacijama težiti ka savršenstvu.
– Začeta sam u kupusu?
– Ne! Začeta iz strasti, ti Nestašna Markizo, nosiš znak istinoljubivog i skoro uvek pravdoljubivog Erosa.
– Onog što odapinje otrovne sterele?
– Onog što odapinje sterele direktno u psihu, naravno.
– Nije važno iz čega nastaje život? – bilo je sve što sam mogla da pitam.
– Nije! – složila su se sva četiri zida.
– Dakle, tapete?
– Razmisli, Markizo…
– Važno je koliko proboda strelom, dušica može da preživi! – kazalo mi se samo.

MARKIZA NA DRVETU

Čudom stvorena, slučajno rođena, pre nekoliko dana od Barona odbačena, bila sam plodno tle za kafu isceđenu iz najukusnijih zrna. Dok me je lagano uvodila u trans metafizika se smeškala, jer sam sve zaborave želela s tapetama da podelim.
Iz svetih tajni iznikla, čim sam izašla iz kolevke očarala su me visoka stabla i raspupele krošnje. Nisam imala potrebu da se opirem tadašnjem ustrojstvu. Nisam bila potkivana u detinjstvu. S političkim potkivanjem počela sam nekoliko vekova kasnije. Kalendari su ionako izbaždareni da se prilagođavaju zakukuljenim ljudskim potrebama i istorijski zamumuljenim činjenicama.
S junačkih grana posmatrala sam predele okrugle kao lopte za pilates.
– Ko bi branio Zemlju da nema krvi? – jecalo je gudalo.
– Zemlju! Jedinu ženu koja sa svima spava! – siktale su guslice, dok sam teškom mukom uspevala da ih uhvatim za tercu.
Deda je voleo da sluša moje nevešto pojanje. Vidim ga dok zurim u tapete. Vidim bezbojna porodična stabla kako čeznu da budu samo obično drveće na koja sleću ptice da pevaju o sreći.
Ako nije vreme za uranak, možda je kucnuo čas da se pročistim na ćelijskom nivou. Još jedna naručena šoljica će me podići u stvarnost i obogatiti je mojim budnim prisustvom:
– Zvrrr…
– Ako želite da naručite specijalitete iz naše kuhinje pritisnite taster jedan. Ako želite da zakažete vožnju splavom pritisnite taster dva…
– Donesite mi najveću šolju. Ne! Donesite mi džezvu kafe i rahat lokum s orasima – zatražila sam od osobe na recepciji zadužene za odnose s javnošću.
– Ako ste naručili sve, pritisnite taster broj četiri… – učinilo mi se da čujem vanzemaljski šapat.
Vidno iscrpljena prethodnom seansom s tapetama, tek sada sam primetila na ogledalu nacrtanu duvankesu kako se dimi. Zgrabila sam duvan!
Puć, puć… život dobija božanski smisao. Tri zadovoljstva za jedno nestašno grlo bila su mi na dohvatu drhtavih ruku.

SVEMIRSKI NESTAŠLUK

Po svojoj strukturi tapete su najsličnije drveću. Drže zidove da se iz nehata ne obruše na putnike. Skeniraju priče izgovorene u bunilu.
– Ćiribu-ćiriba! – bajala sam. Neka ova mala hotelska soba sada postane prašuma i ja ću se pentrati kao majmunče.
Kada se popnem između prošlog i budućeg vremena, raskrinkaću sadašnji trenutak. Napraviću gnezdo. Tapete će pevati o Balzaku, ptice će pevati o ljubavi.
Raskorak između poda i tavanice premostiće cvrkut, a ja čovekolika opet ću pasti s grane. Ovog puta pašću stisnutih palčeva. Novi doček na noge završiće se bez ijednog naprsnuća kičme. Nastaviću potanko da pripovedam. Ko pripoveda ne propada, sve dok se drži za reči.
Ne znam da li će kafa, ratluk i cigarete biti dovoljni da mi promene nepoželjne mentalne slike u očekivane sklopke? Da li će mi tapete pomoći da otkrijem poreklo svoje odbegle vrste i da udovoljim svemiru, kao što ljubavnici bez portfelja udovoljavaju jedno drugom?
Bez obzira na to što sam gajila prijateljski odnos prema sebi, želim da prelistam sve što je bivalo i bivaće. Sve kalendare koji su uticali da se od majmunčeta formiram u Markizu koja fijuče bičem dok leti na pocepanoj čergi.
Želim da se setim mudrosti zapisane na kamenim pločama i svih povampirenih duhova koji su isterani u virtuelni svet…

***

O PIKARSKOM ROMANU

„Nestašna Markiza“ je sažet ljubavni roman sastavljen od devet epizoda. Svaka epizoda je sastavljena od više fragmenata.
Glavna junakinja luta različitim epohama, kroz vreme i nevreme. Trrnutno je na obali Drine gde pokušava da preboli raskid s Baronom.
U sobici hotela posmatra tapete koje je podsećaju na tapete iz Balzakovih romana i razgovara s njima: o strasti, bolu, cimetu, srodnim dušama, penjanju na drveće.
Iz letećeg balona, Markiza će baciti burmuticu, izazivajući Barona na dvoboj. – Jasmina Malešević

O „NESTAŠNОЈ MARKIZI“

Knjiga neiscrpnih iznenađenja, čudesna i jedinstvena. Zanimljiva, hrabra i neobična. Duhovita, najčešće na račun junakinje.
Bez forsiranja, bez odugovlačenja. Vedrog i neposrednog tona, lepo osmišljene završnice. Neuporediva sa bilo čim što sam čitala do sada. – Tatjana Janković

__________________________________________________

JASMINA MALEŠEVIĆ rođena je 18. oktobra 1962. godine u Beogradu. Po obrazovanju je doktor veterinarske medicine. Član je Udruženja književnika Srbije.
Autor je knjiga: Skarabeg (Beograd: Sfairos, 1992) – poetska proza; Jadi mladog anđela (Beograd: Asocijacija Ars et Norma, 2010) – poezija; Dnevnik urbane sirene (Beograd: Draslar partner, 2013) – poetski roman; Čarna šuma (Beograd: Print 2 Print, 2014) – poetska proza; Mačkaste priče (Beograd: Print 2 Print, 2015) – knjiga za decu; Legenda o majci (Podgorica: Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, 2019) – poezija; Isusove sandale (Novo Miloševo: Banatski kulturni centar, 2021) – svitak kratkih priča.
U koautorstvu sa Vojislavom Brkovićem objavila knjigu Rođeni iz iste smrti (Beograd: Sfairos, 1990) – poetski dijalog o ljubavi, a sa Aleksandrom Slađanom Milošević knjigu proze Adame ne ljuti se (Beograd: Draslar partner, 2001).
Pesme i priče su joj objavljene u preko dve stotine zajedničkih knjiga, zbornika, almanaha, antologija i književnih časopisa.
Dobitnik je književnih nagrada: „Milan Lalić„ za knjigu Skarabeg (1992); Nagrada publike, Smederevska pesnička jesen (Smederevo 2012); Nagrada „Andra Gavrilović 2018“, za pripovetku „Balzakove tapete” (Resavska biblioteka, Svilajnac, 2019); Nagrada za najbolji pesnički rukopis „Legenda o majci” (Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, 2019.); Plaketa Udruženja književnika Srbije sa likom „Sime Matavulja” za celokupan književni opus (Beograd, 2022).
Živi i radi u Beogradu.

PROZNI ZAPISI ZLATKA STEVANOVIĆA IZ RUKOPISA “RADIO ČEMER”

proza

Koliko ste puta sebi rekli dragi slušaoci, neću njega ili nju više da zovem, ili neću da jedem slatko pred spavanje jer se lepi za stomak, pa se ipak najedete i pošaljete tu poruku. Reći ću vam jednu tajnu dok gitara svira – niste krivi. Ovo je veče kada ne morate da se menjate. Otvorite tu Nutelu, pozovite bivšeg, pomenite mu familiju. Jedite, molite, volite. Ovo je vaš safe space. Udarite sebe najniže ako vam je to potrebno. Sutra ćete se menjati, a večeras ćemo po starom. Sledi duet Goce Tržan i Zlatka Vujića “Još jedan krug”.

***

Noć je blaga dragi slušaoci, častite sebe čašom dobrog vina, zaslužili ste to na kraju ovog dana. Ne razmišljajte o inflaciji i stambenom kreditu, geopolitičkim zatezanjima ni ko vam je čuknuo auto ispred Maksija, ovo je veče za romantiku. Setite se svoje neostvarene srednjoškolske ljubavi, romantizujte taj životni period pun nesigurnosti i promašaja, to vam je večeras potrebno. Radio Čemer je tu samo za vas. Sledi numera Đorđa Davida “Ti samo budi dovoljno daleko”.

***

Nedelja je veče dragi slušaoci, polako vas sustiže saznanje da je vikend proleteo kao mladost koju takođe niste stigli da proživite, a niste ni na vreme vodili računa o kilaži, ili niste još uvek položili vožnju ili diplomirali, niti ste kreditno sposobni, odaberite uostalom sami svoju poledicu za večeras. Možda ste tokom dana nešto i stigli, ali evo tu je već veče, i možete samo još da se okupate, stavite papilotne i krastavac na čelo dok sedite u kuhinji i slušate radio najavu sumornog voditelja. Pomislite u jednom trenutku da možda to nije sve, možda se još nešto sprema iza brega, ali brzo shvatite da je bolje da se ne ložite jer će vam to samo razbiti san pa će sutrašnji dan biti patnja. Zato pokušajmo sa autosugestijom. Dišite duboko i polako ponavljajte za mnom: “Umor je duboko u meni…riba u vodi…podrum u kući”. Sledi numera Ekatarine Velike “Umorna”, a Radio Čemer vam želi blagu i ugodnu noć.

***

Dobro veče dragi slušaoci, bliži nam se zimsko računanje vremena kada ćemo predvečernje šetnje parkom zameniti sudaranjem među rafovima Nju Jorkera, svi ti crni petkovi, bljuzgavice, na pola ostavljene table vitamina D, naposletku i prednovogodišnji dekorativni asortiman kao flaster na napuklom buretu inflacije koje preliva i preliva. Treba biti vešt pa sve to ipak prigrliti, uhvatiti se za prvi saobraćajni znak kad voda iz zapušenih odvoda ponese ulicu, reći ovo nema nigde, ovo je moje, ovaj narod zna da se veseli. Vikendi su privremena ostrva, kao ono parče zemlje u Podzemlju što ga trube u transu otrgnu od matice, ali vraćamo se istoj kontinentalnoj teskobi nakon 48 sati. Treba biti vešt pa sve to prigrliti, ne slušati previše ruski post-pank kad mrak u pola 5 pritisne blokove, a ni zavaravati se lakim sitkomima jer znamo kako prođe drvo koje se nimalo ne povije. Sledi numera grupe Molchat Doma “Volny”, a vi ostanite do ponoći uz vaš Radio Čemer.

***

Vikend je došao dragi slušaoci, čekaju vas svi ti porodični ručkovi, okupljanje sa ekipom iz kraja, iz srednje, sa faksa, kafe u komšiluku, dečji rođendani i bračni odlazak na nastup Nevernih Beba na trgu vaše varošice. Svakom ste se makar malo obećali i sada ta subota, tako sunčana i nevina, koju ste danima opevavali na dnu kopa kapitalističkog rudnika, dočekala vas je kao dupla smena. Čujte, otkriću vam jednu tajnu – ne morate ništa. Zamislite Armagedon veličine Jovanjice kako juri iz sedme galaksije pravo ka Zemlji i prepoloviće je pre nego što vežete kravatu za tu svečanost na koju ste se uputili. Šta mislite, da li će svi ti ljudi koji vas očekuju zaista se naljutiti. Pozovite ih, recite im, znate došao bih zaista, ali evo samo što nije zviznulo, i nije meni u suštini ni problem, ali verujem da biste vi ovih poslednjih pola sata voleli drugačije da provedete. Videćete da će vam reći kako je sasvim u redu da ne dođete. Ogrnite zato svoj bade-mantil, uvalite se u fotelju i ostanite do kraja dana uz Radio Čemer. Sledi numera Riblje Čorbe “Nemoj srećo, nemoj danas”.

***

Dobro jutro nenaspavani svete, svi vi koji ste jutros poslednji gutljaj kafe ispili sa talogom. Dan je sunčan sa umerenom klimom i gužvom u saobraćaju, tako da danas posebno nemojte očekivati razumevanje jutarnjih tipova. Budite jaki i podnesite ovaj poraz dostojanstveno. Današnje izdanje emisije “Kafa-čemernica sa Zlajom od 8:00” započinjemo stihovima pesme “Jutarnja idila” Vladislava Petkovića Disa…

***

Dobro veče dragi slušaoci, svi vi ponoćni derviši, generacije nenaspavanih što živite ružno doba – još uvek mladi i sa potrebom da spavate osam sati, a suviše stari i napeti da biste to ostvarili. Opet ste sinoć sami sebi zakinuli sat sna jer tokom dana ništa niste stigli da pročitate, ili ste odgledali neki treš sitkom na Netflixu da vas malo anestezira pred spavanje, ili ste prosto sedeli u mraku u kuhinji, pušili i gledali kroz prozor kako se oblak smoga spušta na komšijski kvart i polako ga guta, prozor po prozor. Ceo dan ste kaskali za tih sat vremena, ali osećate ipak da ste iz ovog dana izašli kao pobednici. Niste pristali da budete tek još jedan šraf kapitalističke mašinerije koji disciplinovano leže i ustaje na vreme kako bi bio odmoran i spreman za posao, i ni za šta više. Možda vam ta pomisao danas čini život lakšim, možda i ne, ali evo tu je već petak veče, taj praznik dokolice, vredniji i od dva slobodna dana koji će uslediti. Zato večeras samo nežno prema sebi, zaronite malo dublje kašikom u kanticu krema nego inače, pa nek je i kriza. Ne osećajte krivicu, pobedili ste još jednu radnu nedelju. Sledi duet Severine i Borisa Novkovića “Zar je važno ko je kriv”, a Radio Čemer vam želi prijatan predstojeći vikend.

***

Dobro jutro nenaspavani svete, na ovoj radio stanici vam niko neće poželeti da se dobro naspavate, jer znamo se dobro, nismo ni naivni ni zluradi da se tako ložimo. Ne podležimo individualističkom self-helpu ni toksičnom optizmu današnjice, poželimo jedni drugima da budemo taman-nenaspavani, toliko da u nedrima uvek, makar malo, nosimo jednu finu jesenju tugu, onu koja će nas držati pribranim kad pravi jad u novembru nagrne. Radio Čemer vam želi da budete jaki tek koliko možete. Sledi numera Edina Dervišhalidovića “Smijehom strah pokrijem”.

***

Dobro veče dragi slušaoci, svi vi koji ste istrčali napolje minut posle posla, skrenuli u ulicu kojom se inače ne vraćate i ubrzali korak ne znajući da li od nečeg bežite ili ka nečemu jurite. Stavili ste slušalice u uši i neuspešno dva puta pokušali da pustite omiljenu pesmu koju je prekinula limitirana verzija Jutjuba jer niste hteli da platite da biste izbegli reklamni teror proizvoda koji vas uopšte ne interesuju. Dok prolazite zadimljenim kvartom shvatate da nije više u pitanju ni lokalna deponija koja neprestano gori, taj dim izvire iz prozora, iz oluka, iz onih malih džepova u džepovima farmerki, izvire i kaže da sve ovo jesmo mi, i da to nećemo, ali smo negde usput zaboravili i šta bismo. Radio Čemer vam želi da manje brinete o penzionom fondu jer pitanje je da li će za koju deceniju i svi kontinenti biti na broju, a više o ovo malo duše koje dimi i dimi. Sledi numera grupe Goribor “Jureći ljubav”, a vi ostanite na istim talasima do kraja noći.

______________________________________________

ZLATKO STEVANOVIĆ rođen je 1989. godine u Užicu, srednju školu završio je u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima organizuje skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i zbornicima (Eckerman, Astonaut.ba, Libartes, Stagiornale, Hiperboreja, Čovjek-časopis, Bludni stih, Poeziju na štrikove, Portal Strane, Dezintegrisano, Nigdine, Disovo proleće, Trag, Vesna, Afirmator, Pesme iz magle). Uživa u muzici i svira bas gitaru. Živi u Pančevu. Njegova prva zbirka pesama zove se „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).

književna premijera: ZBIRKA KRATKIH PROZA LUKE OSTOJIĆA „TIŠINA U OSINJAKU”, Fraktura, Zaprešić, 10/2023; jedna priča

proza

ŽIVOT IDE DALJE

Toliko puta sam osjećala da ništa ne može biti gore od slomljenog srca, ali može: prijelom podlaktice, napuklo rebro, potres mozga, komplikacije pri vađenju krajnika, kolonoskopija… Tijelo bi se uvijek stisnulo oko nove i velike boli, kao dijete uz božićni poklon, a emocije bi se poslije lako riješile. Dosad sam fizički malo popucala, ali srce je još čitavo.
Za sprovod sam se odlučila na korzet i 12 centimetara visoke potpetice. Rebra su škripala, noge su drhtale, a glava je dosegla zen. Pritisak je pojačao i moj tata, koji inače zna satima gmizati ulicom i štapom kačiti prolaznike, ali na groblju uvijek živne. Dok sam prelazila stepenicu po stepenicu, on me čekao na dnu i vrtio štapom.
“Požuri, još moramo po cvijeće!”
Došli smo do cvjećarne kojom su se ljudi vrzmali kao žohari. Stali smo i duboko udahnuli, ali nismo bili spremni. Vjerojatno nikad ne bismo ni ušli da nam nije došla cvjećarka, fina gospođa.
“Mogu li vam pomoći?”
“Trebamo cvijeće za sprovod!”
“Želite li buket ili vijenac?”
“Koja je razlika?”
“Buket cvijeća je buket,” ljubazno je objasnila gospođa, “a vijenac je vijenac.”
Htjela sam se umiješati, ali onda me za rame uhvatio cvjećarkin proćelavi šegrt.
“Što želite, maćuhice?”
“Ne želimo maćuhice.”
“Nisam rekao da želite maćuhice nego da vi jeste maćuhica,” šapnuo je šegrt, “jer ste nježni i delikatni, ali ljupki.”
“Mama ti je nježna i delikatna, ” odbrusila sam, ali “ljupka.”
Cvjećarka je izniknula iz zemlje, odgurnula šegrta, primila tatu i mene za ruku, odvukla nas unutra i posjela na visoke barske stolice uz blagajnu, a onda je otišla posluživati druge ljude.
“Što sad točno čekamo?” zapitala sam se.
“Pričekajmo pa ćemo saznati!” odgovorio je tata.
“Ove stolice su neudobne.”
“Naviknut ćeš se.”
“Teško mi je gledati sve ove tužne ljude.”
“Ma molim te!” tata je protresao štapom. “Skoro nitko ovdje nije tužan, a pola njih je došlo samo zato što uživaju u sprovodima.”
“Daj, tata…”
“Druškane!” zaustavio je naočitog plavog muškarca koji je držao buket petunija. “Jesi ti jedan od onih što voli obilaziti sprovode?”
Čovjek se ukočio, bacio brz pogled prema izlazu pa se opet okrenuo tati.
“Jeste vi iz policije?”
“Zašto? Nije zabranjeno smucati se po groblju.”
“Pa nije.”
“Bježi da te moje oči ne vide!”
Odjurio je i za sobom ostavio trag ljubičastih latica.
“Ljudi su čudni”, rekla sam.
“Pervertiti!” složio se tata. “Emocionalni vampiri!”
Cvjećarka se vratila s golemim šarenim grmom.
“Evo, samo za vas,” šušnula je. “Tu imamo begonije, surfinije, pelargonije… Krasan buket za duboku tugu!”
“Nisam sigurna da je ovaj buket prigodan…”
“Tko je preminula osoba?”
“Majka mog prijatelja.”
“Prijatelja?”
“Prijatelja… Dobro, bivšeg dečka.”
“Strašno!” šapnula je i primila me za ruku. Fiksirala me pogledom. “Je li bila dobra osoba?”
“Pa… Kako to mislite?”
“Je li intervenirala u vaš odnos s partnerom?”
“Kakvo je to pitanje?”
“Jeste li dijelom sretni što je više nema?”
“Znate što?” rekla sam. “Dajte mi taj buket.”
Platila sam tristo kuna, uzela grm i izmigoljila van. Kad smo izašli, tata me zakrilio kaputom, a ja sam ukrala nekoliko izloženih bijelih ruža i ostavila grm pred ulazom. Jedan stariji gospodin je očarano gledao u šareno cvijeće. Niz obraz mu je kliznula suza.
“Požuri!” viknuo je tata. Krenuli smo prema sali za izraz sućuti, ali primijetila sam da nam na putu stoji Markova ekipa. Napokon nisam morala stajati s njima, slušati njihove snobovske razgovore o glazbi i razmišljati kako mi život polako protječe u nepovrat. Mogla sam samo proći kraj njih i kimnuti. Ali odlučila sam se za plan B.
“Tata, ti odi, a ja moram prvo nešto provjeriti. Nađemo se tamo!”
Pokušao se pobuniti, ali već sam se otisnula i odlučnim sitnim koracima, kao ljuti robot, krenula na stranu. Čula sam da netko dovikuje moje ime, ali znala sam da ne smijem stati, nego samo nastaviti trčkarati. Kad sam došla do šikare iza dvorane za misu, s olakšanjem sam shvatila da mogu odmoriti.
“Hvaljen Isus i Marija!”
“Jebote!” viknula sam i ugrizla se za usnu. Iza grmlja je stajao dečkić u crkvenoj halji. “Zlato, što ti radiš tu?”
“Ja sam svećenik”, momčić je rekao uvrijeđenim, piskavim glasom. Tko zna što se tu dogodilo? Možda je ubio starog perverznjaka i ukrao mu mantiju?
“Mogu vam pokazati i dokumente”, rekao je nesigurno.
“Ne, u redu, vjerujem ti, valjda. Zašto se skrivaš?”
“Moram držati govor za sprovod pa ovdje vježbam. Hoćete čuti što sam pripremio?”
“Ajde, zašto ne?”
Izvadio je savijeni list papira i počeo izražajno čitati.
“Šta radiš?” prekinula sam ga. “Ne smiješ čitati govor, moraš ga držati bez papira, iz srca.”
“Ne mogu to”, pobunio se. “Možda za nekoliko godina, ali sad se previše bojim. Moram čitati.”
“Dobro, nek ti bude.”
Krenuo je recitirati psalme. Opet sam ga prekinula.
“Jel možeš skratiti taj dio iz Biblije? To ti nikog ne zanima.”
“To mora biti dio ceremonije! Gospođo, idete li vi uopće u crkvu?”
“Naravno da ne idem! Čekaj, jel’ ti želiš da slušam taj tvoj govor ili ne? Čitaj dalje!”
Napokon je došao do dijela o pokojnici. Tiho je mrmljao da je bila dobra majka i pobožna žena.
“Šta si se tako stisnuo? Nitko te neće čuti!”
“Bojim se da ću reći nešto krivo.”
“Sve si dobro rekao, to je skroz korektno, samo bi bilo dobro dodati i neki osobni detalj. Jesi je poznavao?”
“Viđao sam je u crkvi, ali nisam nikad pričao s njom. A vi?”
“Da, bila je majka mog prijatelja.”
“Da?”
“Dobro, bivšeg dečka!”
“Aha…”
“Ne znam… Recimo, obožavala je pse. Imala je labradora Bobija i pekinezera Butcha. Spomeni te pse, svi će se raspekmeziti.”
“Odlično! Bobi, Butch… Kako se to piše?”
“Zašto je to bitno?”
“Nema veze. Kad da to spomenem u govoru?”
“To ćeš sam skužiti. Moram ići!”
Došla sam natrag upravo kad je tata bio na redu da uđe u salu. Nije me ni pogledao, samo je nastavio mrko piljiti preda se. Ispred nas je bio veliki ćelavi čovjek kojem se potiljak snažno tresao. Mislila sam da plače, ali tresao se toliko dugo i pravilno da mi se učinilo da bi to mogao biti neki kronični problem. Izvukla sam mobitel i krenula guglati, ali tata mi ga je uzeo iz ruke.
“Koncentriraj se!”
Dok smo čekali red za sućut, mogla sam vidjeti cijelu Markovu familiju. Stari mu je izgledao dosta loše, kao da bi mogao ubrzo za njom. Sestra mu se vratila iz Kanade, sreli smo se par puta u životu, nismo se baš zavoljele, ali nismo se stigle zamrziti. Djelovala je potreseno, bilo mi ju je žao. On je imao podočnjake, ozbiljan i miran izraz lica. Tuga mu je lijepo stajala.
Nasred prostorije bio je i lijes, naravno. Bila sam uvjerena da ta baba nikad neće umrijeti. Nitko se ne zna nositi sa životom, svi samo čekamo kad će završiti to nespretno mučenje, ali ona mi je djelovala kao da je ovladala tajnom života i da će pokopati barem deset generacija prije nego sama odluči umrijeti, i to pod svojim uvjetima. Nisam mogla vjerovati da se pristala smiriti i leći u tanki drveni sanduk.
Shvatila sam da u toj nevjerici nisam sama. Svi su sa skepsom buljili u lijes. Bio je zatvoren, ali čudan, nepravilno građen, kao da je bio pritvoren na jednom rubu. Neki gospodin pažljivo je primio lijes, probao ga malo podići, a onda ga je primio s obje ruke i lako dignuo. Otvorili su lijes, bio je prazan. Nakon par sekundi tišine Markova je sestra počela vrištati, oca su primili da ne padne, a Marko je izgubio svako dostojanstvo. Primio je prvog tipa do sebe za ovratnik i počeo ga tresti.
“Gdje je mama? Je li umrla ili ne?”
Jadni čovjek pokušavao se osloboditi stiska, ali Marko nije puštao.
“Ako mama nije ovdje, je li živa ili mrtva?”
Korzet mi je počeo popuštati, nije mogao izdržati navalu u prsima. Počela sam se raspadati. Tata me u čudu gledao.
“Curi ti krv iz nosa. Jako ti curi!”
Krenula sam prstima prema nosu, ali ruka mi je ostala visiti niz bok. Nisam više osjećala ni noge, ni glavu, ništa. Tijelo je odbilo prihvatiti novu bol, organi su se pobunili, bacili su duh s palube i preuzeli vlast. Lelujala sam u zraku i nemoćno promatrala kako mi tijelo uzima maramicu, briše nos, hoda prema Marku, grli ga i nešto mu govori. Marko se prepustio zagrljaju i zaplakao. Kad sam vidjela da se stvari dobro razvijaju, prestala sam paničariti. Zakačila sam se za tatin štap, prepustila se blagom povjetarcu kao umorna zastava i ostala čekati dok me hladno tijelo ne odluči primiti nazad.

___________________________________________________

LUKA OSTOJIĆ rođen je 1987. u Šibeniku, odrastao u Zagrebu. Sociolog i književni komparatist. Radio je kao novinar, urednik, filmski i književni kritičar, voditelj kulturnih programa i pedagog. Bio je glavni urednik portala za književnost Booksa.hr i izvršni urednik dvotjednika za kulturu Zarez. Autor je publicističko-beletrističke knjige „Upomoć, pročitali smo knjigu! Klinički pojmovnik kritičkog čitanja” (Kulturtreger i Kurziv, 2018.) koja je ušla u uži izbor HDP-ove Nagrade Kamov za najbolju knjigu godine. Kao urednik samostalno ili u suradnji potpisuje pet knjiga. Član je Hrvatskog društva filmskih kritičara. Trenutno je zaposlen kao doktorand na znanstvenom projektu „Pamćenje (o) književnosti u svakodnevici” na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

književna pretpremijera: ZBIRKA KRATKIH PRIČA ANDREE GRGIĆ “SAMOODRŽIVA”, Galerija Kranjčar, Zagreb, 10/2023; jedna priča

proza

PETAK

Na zelenom valu bilo je sve zeleno osim beskrajnog crvenog svjetla i plavog rukava suvozačeve desne ruke koja je živahno plesala zrakom u autu s moje lijeve strane. U jednom je trenu, a kako drukčije, zapuhnuo vjetar i nagovijestio događaje koji će uslijediti, iako se u tom trenutku doimao kako sasvim običan vjetar koji puše kako mu puhne, bez nekakve posebne nakane. Pomiješali su se dani, gradovi i ljudi, godišnja doba zamijenila su mjesta, blizu je postalo daleko, a sve nisko otišlo je visoko. Bila sam na dnu, ili možda na vrhu, na pučini ili na padini ispod morskih oblaka što su se lijeno valjali prema meni uz onu odbjeglu zraku sunca koja me ubola u lijevo oko skrenuvši mi pogled na sasušene, prašinom urešene, kapljice neodlučne kiše na prednjem staklu mog auta ili možda broda, a moguće i amfibije, teško mi je sada reći. Kako mi je oko bilo jako otvoreno, otvorenije nego inače, ona ruka u plavom rukavu, divno plavom, plavom za uroniti, za nestati, za ne roditi se, onostrano plavom, rezala je moje vidno polje, orala po njemu sijući u duboke brazde svu važnost priče koju više nije mogla držati u šaci. Petak je – pomislila sam kad mi je plava oštrica zarezala zjenicu – došao tako brzo da ga nisam ni stigla poželjeti, a kamoli zapitati se kad će taj petak da ga opet vidim vidim ja. Petak je, složila se ruka u plavom rukavu, i još se brže i silovitije, još važnije i hitnije – jer zeleno svjetlo samo što se nije upalilo, a petak samo što nije istekao iako je tek počeo – otela kontroli proletjevši kroz sekurit staklo koje je samo još dodatno naglasilo nesigurnost današnjeg svijeta. Otela se tako snažno da se doslovce vinula pod oblake vrtložeći se kroz kišu sićušnih staklenih krhotina što su veličanstveno zablistale u onoj jednoj jedinoj zraci sunca danas. Zrakom se prolomio krik nevjerice, jer bol će uslijediti tek kasnije i perfidno fantomski svrdlati do smrti, dok je ruka u plavom rukavu i dalje žustro vitlala kao da se radi o najvažnijoj stvari na svijetu. S obzirom na moje iznimno otvoreno oko, uspjela sam uhvatiti trenutak kad se neka velika ptica, mogao bi biti sokol, strmoglavila prema ruci, ugrabila je u letu i nestala tamo gdje velike ptice nestaju sa svojim plijenom, daleko iznad dimnjaka gradske toplane na kojemu je, kao na bazenu, sjedila jedna žena. Taman kad sam htjela potrčati ne bih li bolje vidjela što se događa, upalilo se zeleno svjetlo i valjalo je krenuti dalje. Iza mene ostali su tek odjeci onog krika iznenađenja i truba bjesomučnica koje su svojim prodornim gnjevom zaglušile cijeli grad. Zeleniji nego ikad, zeleni val dignuo se i odnio me u drugu polovicu dana koji je srljao svome kraju. Prije nego što sam se snašla, ležala sam nasukana na prenapučenim obalama subote. Oko mene bili su porazbacani neki ljudi, vjerojatno poispadali iz kakve letjelice. Iz guste krošnje čulo se šuštanje lišća i lepet krila. Lijevim okom, još uvijek otvorenim, a kako stvari stoje, čini se da će tako ostati zauvijek, zakolutala sam prema izvoru zvuka. Velika ptica, mogao bi biti sokol, znatiželjno me pogledala, sletjela pored mene i zapjevala:
– Kad će taj petak…

________________________________________________

ANDREA GRGIĆ (8. 9. 1968., Zagreb) – Nakon završene klasične gimnazije, diplomirala francuski jezik i književnost i povijest umjetnosti na FF u Zagrebu. Prevođenjem s francuskog jezika bavi se od 2000. godine. Piše pjesme i kratke priče. Na facebooku ima svoj blog „Gospođa“, a objavila je i knjigu istog naslova (u izdanju Factuma iz Beograda i Bookare iz Zagreba, 2020.). U biblioteci „<100“, u izdanju Galerije Kranjčar uskoro izlazi njezina druga zbirka kratkih priča Samoodrživa.